Autor: ŽeNSki muzej

Silvia Dražić

Globalizacija, svetska ekonomska kriza, klimatske promene, ratovi koji se premeštaju diljem sveta, prekarnost doma i društvenog položaja, svetska migracija: neoliberalni kapitalizam koji sve jasnije pokazuje svoje nehumano, ili još preciznije, antihumano lice, nemarno ugrožavajući ne samo čovečanstvo nego i samu planetu, teme su koje se više ne mogu mimoići u promišljanju savremenog sveta u širokom dijapazonu od ekonomije i politike do umetnosti u najrazličitijim medijima njenih ispoljavanja. Svet, naš svet, sve više postaje nesigurno mesto sa neizvesnom budućnošću koju je teško predstaviti, a još teže spokojno očekivati.

Tektonske promene koje su od poslednje decenije 20. veka, a posebno ulaskom u 21. vek, ubrzale vreme, te stvorile vreme bez vremena, a nemoćnu istoriju ostavile da ga uzalud sustiže, postavile su zahtevna pitanja, kako za teorijsko razumevanje i tumačenje tako i za ur-gentno osmišljavanje jedne nove društvene prakse koja bi ih, makar i u poslednji čas, zauzdala.

Jedna od mnogih knjiga koje iz različitih vizura u fokus uzimaju našu savremenost u njenoj dramatičnoj rascepljenosti i mnogolikosti jeste i studija Nire Juval Dejvis Politika pripadanja (Novi Sad : Kontrateg, Alumnistkinje rodnih studija, Futura publikacije, 2015). Tekstovi Juval Dejvis do sada nisu prevođeni i objavljivani u Srbiji. Ipak njena studija Rod i nacija, objavljena 2004. u Hrvatskoj (Ženska infoteka), koja je značajno doprinela razumevanju veza između nacionalizama i uloge žene u biološkoj i kulturnoj reprodukciji nacije, nacionalnoj kulturi i nacionalnim sukobima, izvršila je prekogranični uticaj na promišljanje ove veze i u Srbiji, kako u odnosu na ratne devedesete tako i u vezi sa još uvek vitalnim idologemima koji svojom nacionalističkim sadržajem pothranjuju neumornu retradicionalizaciju društvenih odnosa, uprkos javno proklamovanim i sprovođenim politikama rodne ravnopravnosti.

Nira Juval Dejvis, po osnovnom obrazovanju soci- ološkinja, direktorka je istraživačkog Centra za migracije, izbeglice i pripadanje (Centre on Migration, Refugees and Belonging) na Univerzitetu Istočni London, profesorka na Grupi za rodne i etničke studije Univerziteta Grinič u Londonu i gostujući profesor Centra za rodne studije na Univerzitetu Umea u Švedskoj. Pored naučne i profesorske karijere, Juval Dejvis, u najboljem značenju, živi svoja teorijska razmatranja angažujući se u ženskim i antiratnim organizacijama. Jedna je od osnivačica organizacija WAF (Women Against Fundamentalism), Žena u crnom, WLUML (Women living under Mulims Law) kao i istraživačke mreže Women In Militarized Conflict Zones.

Saobrazno naslovu, centralna tema knjige jeste pojam pripadanja/pripadnosti, koji Juval Dejvis smatra jednim od najozbiljnijih pitanja s kojima se mi danas suočavamo i istražuje ga u svoj njegovoj mnogoslojnosti i kontradiktornosti. S jedne strane, smešta ga unutar opsežnog horizonta teorijskih promišljanja koja se njime bave, a s druge, smatrajući ga delom aktuelnih političkih programa gotovo svuda u svetu, kroz niz primera, pre svega sa britanske političke scene, ali i šire, daje mu faktičko uporište i razumljivost. Jer naum ove studije nije samo teorijski. Presezanjem teorije u svet stvarnog života autorka kroz ovo istraživanje nastoji da detektuje smernice za jedno buduće političko delovanje koje bi preuređivanje sveta učinilo mogućim.

Šta znači osećati se kao kod kuće, osećati se bezbednim, pripadati? Ono što na prvi pogled izgleda neposredno razumljivo, u dubljem promišljanju pokazuje se sve nejasnije i kompleksnije. Juval Dejvis već na samom početku svog istraživanja pravi razliku između pripadnosti i politike pripadanja. Dok prva upućuje na jedno emocionalno stanje povezanosti ili privrženosti, druga podrazumeva njegovu artikulaciju i, pre svega, politizaciju. Štaviše, zaoštrava se i postaje dominantno tek kada je (ili kada se čini da je) pod pretnjom: ko pripada a ko ne, pitanje je koje se stalno postavlja i menja ustrojavajući polje društvenosti kao mesto stalnog i dramatičnog sučeljavanja, povlačenja i prekoračivanja granica.

„Ljudi mogu da ‘pripadaju’ na mnogo različitih načina i vezuju se za mnoštvo različitih stvari. Ovo može da se menja, na konkretan ili apstraktan način, od posebnih osoba do celog čovečanstva, kroz samo ili druge identifikacije, na stabilan, sporan ili nepostojan način. Čak i u svojim najstabilnijim, ‘primordijalnim ‘ oblicima, pripadanje je, ipak, uvek dinamičan proces, a ne postvarena nepromenljivost – potonja je jedino naturalizovana konstrukcija pojedinih hegemonijskih oblika odnosa moći” (Juval-Dejvis 2015: 25).

Prema mišljenju Juval Dejvis, složenost pojma pripadanja, pre svega u njegovim savremenim političkim artikulacijama, najbolje se može teoretizovati kroz perspektivu intersekcionalnosti. Na tragu Lesli Mekol, ona intersekcionalnost smatra jednim od najznačajnijih teorijskih doprinosa ženskih i rodnih sudija. Teorija intersekcionalnosti inicijalno je bila usmerena na analizu diskriminacije, pokazujući kroz analizu složenog sistema identitetskih kategorija (rod, klasa, seksualna orijentacija…) da su glavni sistemi opresije povezani. U primeni ove analize na pojam pripadnosti Juval Dejvis ključnim smatra analitičko razlikovanje između različitih faseta društvene analize: fasete ljudskog pozicioniranja duž društveno-ekonomskih mreža moći ili društvene lokacije, fasete ljudskih iskustvenih i identifikacijskih pogleda o tome gde pripadaju ili konstrukcije ličnih i kolektivnih identiteta i povezanosti i fasete njihovog normativnog sistema kojim se ove povezanosti procenjuju i vrednuju. U različitim političkim projektima pripadanja ove fasete (najčešće u uzajamnom sadejstvu) postaju mesta povlačenja granica, mesta podele na „nas” i „njih”. S jedne strane, uspostavljaju bezbedan prostor „domaćeg”, a sa druge, formulišu strategije isključivanja drugog kao nepripadnog ili kao „stranca”.

Društveno polje kroz koje se Juval Dejvis kreće i u kojem propituje delovanje uzajamno suprotstavljanih političkih projekata pripadanja jeste upravo naš savremeni svet. To su procesi globalizacije i glokalizacije, rekonfiguracija savremenih država koje prati sve veće sužavanje socijalnih prava njenih građana, međunarodna migracija te sve moćniji diskurs sekuritizacije.

Nakon političke i društvene kontekstualizacije, u knjizi se kroz šest odeljaka istražuju različiti politički projekti pripadanja koje Juval Dejvis smatra vodećim ili najvećma dejstvenim u savremenom svetu. Propituju se njihov teorijski horizont, debate u literaturi i stavovi velikog broja referentnih autora, ali i s njima povezane političke prakse i tehnologije upravljanja i provere. Svako poglavlje dovršava se pozicioniranjem feminizma u odnosu na upravo istraživani politički projekat pripadanja, i to pre svega kao prakse koja može da prati ali i subvertira aktuelne političke procese.

Politički projekti pripadanja koji su dominirali 20. vekom grupišu se oko pojmova državljanstva, građanskog statusa i nacije. Stoga Juval Dejvis u razmatranje najpre uzima građanski status. Ipak, građanski status ne treba shvatiti kao ograničen samo na državljanstvo nego kao participatornu dimenziju učešća u svim političkim zajednicama. Stoga se u narednim poglavljima istražuju alternativni politički projekti pripadanja koji su izgrađeni oko pojmova religije, kosmopolitizma i etike brige.

Smatrajući da se politički projekti države i nacije poklapaju samo delimice i da se to istorijski desilo ili se dešava samo na pojedinim mestima i u posebnim istorijskim momentima, autorka razdvaja pitanje države od pitanja nacije i nacionalizma, koja su predmet proučavanja zasebnog (trećeg) poglavlja. Četvrto poglavlje posvećeno je religijskoj pripadnosti čija se savremena, sve globalnija privlačnost ogleda i u umnožavanju fundamentalističkih pokreta u svim velikim religijama. S druge strane, kao potencijalna protivteža, u petom poglavlju istražuju se kosmopolitski projekti pripadanja te diskursi o ljudskim pravima, koji nastoje da formulišu jedan otvoreniji i univerzalniji politički projekat pripadanja. Ljudi, pojedinci, istovremeno su angažovani u različitim političkim projektima pripadanja i svaki od njih, predstavljajući različite poretke moći, različito ih pozicionira.

Čitanjem završnih poglavlja svakog pojedinog odeljka koja se bave položajem i ulogom feminizma u kontekstu istraživanih političkih projekata pripadanja može se rekonstruisati mala istorija feminizma, koja pokazuje koliko je često pozicija feminizma ambivalentna i u kojoj su meri feministički pokreti, tokom svoje istorije, bili prinuđeni na kompromise, kojim su zarad političke dejstvenosti žrtvovali radikalnost svojih prvobitnih zahteva.

Uključivanje u prava građanskog statusa, pre svega sticanje prava glasa, jedna je od prvih velikih borbi koje je feminizam vodio. Iako se ova borba u najvećem delu sveta smatra završenom i dobijenom, i pored nacionalnih zakonodavstava i međunarodnih konvencija o rodnoj ravnopravnosti, još na nebrojeno mnogo mesta na planeti zjapi jaz između normativnog i stvarnog, i proklamovana ženska prava nisu uvek i stvarna prava žena.

Ne manje ambivalentna je pozicija žena i ženskih pokreta koji deluju u okviru borbi za nacionalno oslobođenje. S jedne strane, one nužno učestvuju u takvim pokretima, a sa druge, ciljevi ženske borbe lako bivaju potisnuti u uspostavljanju prioriteta u ime tzv. „revolucija u etapama”. Otud je potrebna stalna budnost da ta „ženska etapa” ne bude prenebregnuta kad jednom nacionalni ciljevi budu postignuti. Utoliko pre što nacionalne borbe kao jedan od segmenata uključuju obnavljanje nacionalnih kultura i tradicija koje najčešće nisu blagonaklone prema ženskom delovanju koje izlazi izvan okvira doma i porodice i zaposeda javni prostor.

Kao i u nacionalnim pokretima, feminističke inicijative nikle su i u svim vodećim religijama. Ovde je njihov položaj još delikatniji. Svoj položaj ili ratio existendi one mogu da obrazlože samo razdvajanjem tradicionalnog religioznog diskursa od istinske religioznosti, gde nalaze uporište za svoje feminističke interpretacije. Ipak, one svoje delovanje moraju da ograniče na politiku pobožnosti koja je usmerena na samoizgradnju i obrazovanje i koja među svojim ciljevima ne može da sadrži oslobađanje. Iako su političke implikacije ovakvog delovanja neizvesne, tamo gde ne postoji sekularni prostor ovo je jedini način borbe za ravnopravnost.

„Kosmopolitski feminizam”, ili ideal globalnog sestrinstva, koji je najpre tako optimistično egalitarno zvučao, morao je sa svoje strane da se suoči sa kritikom crnih i postkolonijalnih feministkinja zbog rasističke i etnocentričke ograničenosti na bele, obrazovane i bogate žene koje spasavaju one „druge”, koja je, štaviše, lako išla ruku pod ruku sa humanitarnim militarizmom. Isto tako, iako sam diskurs o ljudskim pravima počiva na maskulinističkoj konstrukciju subjekta prava koji feministkinje nužno dovode u pitanje, one su bile ne manje spremne da iskoriste njegov potencijal u pružanju otpora i zahtevanju prava. S druge strane, sve veća profesionalizacija i NVO-zacija ženskog aktivizma („feminizam je prestao biti društveni pokret i postao biznis obučenih stručnjakinja”) uveliko otupljuje njegov aktivistički i subverzivni potencijal, i otud se njegovo delovanje, prvobitno usmereno na Ujedinjene nacije i njihove različite forume, sve više od njih udaljava. Sličnu sudbinu doživljava feministički aktivizam u nacionalnim okvirima gde uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove (gender meanstriming) pripitomljuje i ponekad korumpira njegove zahteve.

U poslednjem poglavlju Juval Dejvis bavi se etikom brige kao jednim par exellence feminističkim projektom pripadanja. Etika brige manje se bavi povlačenjem granica a više načinima na koje ljudi treba da se odnose i pripadaju jedni drugima. Baveći se kritičkim proučavanjem brige i prevrednovanjem pojmova ranjivosti i zavisnosti koji ostaju izvan vizure i vrednosnih zahteva tradicionalne etike, etika brige nastoji da istraži u kojoj meri briga može da se praktikuje u širokom društvenom i političkom kontekstu. Međutim, iako ljubav i staranje predstavljaju krajnji okvir etike brige, Juval Dejvis smatra da pitanje razgraničenja ni ovde ne može biti izbegnuto čim izađemo iz ozračja emotivnog i upitamo se ko se stara o kome i koji su odnosi moći uključeni u ovu interakciju. Isto tako, za Juval Dejvis je neprihvatljiva univerzalna usmerenost brige na sve one koji su potrebiti kao i izostajanje zajedničkih vrednosti kao osnove za uspostavljanje solidarnosti i kooperacije. Otud ona svoju poziciju opisuje kao feminističku transverzalnu dijalošku politiku.

Projekat pripadanja feminističke transverzalne po- litike „uviđa značaj pripadanja i politike pripadanja bez njihovog esencijalizovanja i bez davanja prednosti bilo kom obliku naturalizovanih granica unutar kompleksne glokalne stvarnosti u kojoj živimo; on je transverzalan a ne kosmopolitski – transcendira granice i razgraničenja istovremeno priznajući značaj situiranih pogleda, odbacujući, i pored toga, politike identiteta i naglašavajući razlikovanje između društvenih lokacija, identifikacija i društvenih vrednosti; on je emancipatoran, zagovarajući univerzalnu ljudsku bezbednost, i mada priznaje izuzetan značaj i vrednost odnosa brige, ne odbacuje važnost objašnjavanja ovih odnosa njihovim kontekstualnim odnosima moći” (Juval-Dejvis 2015: 245).

Svoju knjigu Juval Dejvis završava otvaranjem perspektive nade koju ona, svetu uprkos, nastoji da sačuva. Jer jedino u nju može da položi garanciju za emancipatorski uvid koji može da sagleda drugačiju budućnost. Upravo stoga svoju iscrpnu i teorijskim referencama bogatu analizu završava jednim sasvim emotivnim iskazom neimenovanog čoveka iz Zimbabvea koji glasi: „Dokle god možeš da hodaš, možeš i da plešeš, i dokle god možeš da govoriš, možeš i da pevaš” (Juval-Dejvis 2015: 248). Nada, dakako, nije samo jedna otvorena perspektiva, nego se koreni u spremnosti i volji pojedinca da se sa svetom suoči i pokuša da ga menja. U tome se ogleda jedan dosledno feministički stav koji stoji iza istraživanja i delovanja Nire Juval Dejvis. On bi se na teorijskom nivou mogao potkrepiti stanovištem o feminizmu kao epistemološkom projektu koji je formulisala slovenačka filozofkinja Eva Bahovec: feminizam kao epistemološki projekat je uvek i nužno u raskoraku između istorije i projekcije. S jedne strane, i sam je određen socijalnim i političkim okolnostima u kojima nastaje i deluje, a s druge strane, svojom projekcijom te okolnosti dovodi u pitanje i prevazilazi. Da nije tako, da je društvo idealno ravnopravno, ne bi bilo potrebe za njim. Stoga feminizam upravo u ovoj ambivalentnosti zauzima svoju epistemološku poziciju. Ono što ga iznutra povezuje i ujedinjuje, uprkos mnoštvu različitih oblika i manifestacija, jeste upravo istrajavanje u toj ambivalenciji (up. Bahovec 2002).

Literatura:

1. Nira Juval-Dejvis, Politika pripadanja, Alumnistkinje rodnih studija; Futura publikacije, Novi Sad, 2015.
2. Eva Bahovec, „Feminizam kao epistemologijski projekat”, Zarez, 2002, br. 80, http://www.womenngo.org.rs/feministicka/tekstovi/feminizam-epistemologijski.pdf.

Ивана Јовановић Гудурић

Етнолошкиња антрополошкиња

Контекст настанка првих женских организација у Новом Саду

У другој половини 19. века на простору Војводине, која је била у саставу Аустроугарске, одигравали су се друштвено-еконмски процеси који се најчешће подводе под општи термин модернизације, а који су се рефлектовали на различите области јавног и приватног живота. Међутим, модернизација на овим просторима се не може поистоветити са овим процесом западноевропског типа. Она се одвијала у још не либералном друштву и слабијој привредној развијености, а карактеришу је умереност и склоност компромисима и традиционализму. Ипак неоспорно је да се и овде успоставља једна нова урбана јавна култура. Оно што се некада сматрало луксузом  привилегованих елита, постаје прикладно за припаднике новонастале средње класе. Ту се, између осталог, мисли и на провођење слободног времена и на уживање у активностима којима је оно било испуњено. Тако долази до развоја популарне драме, музичких догађаја, спорта…Како закључује Дејвид Чејни, у последње две деценије 19. и првој деценији 20. века утврђене су основне културолошке теме масовних друштава 20. века – нарочито тежња обичних људи да улажу богатство у развој сопственог стила (2003: 24)

Једно од важних питања које се наметало и у оним више и у оним мање развијеним европским државама средине 19. века било је улога жена у модерном,  грађанском друштву. Очекивано, у срединама које су биле и друштвено и просторно удаљеније од центара где се рађају нови трендови, доминирао је традиционални патријархални модел  који је жену и даље видео првенствено као мајку и домаћицу. Њена мајчинска улога и идентитет добре васпитачице још више добија на значају у контексту националног покрета. Од њих се очекивало да рађају и васпитавају нове генерације национално освешћених и поносних припадника властитог народа, што јој неминовно наметало кретање у задатим оквирима традиционалног. Истовремено на ове просторе стижу, такозвани, модерни трендови који од жене очекују усвајање нових образаца понашања и културних пракси. Ту се пре свега мисли на стварање модела грађанске породице, која се заснива на тројству: отац, мајка и деца, затим на већу доступност образовања, па све до нових начина вођења домаћинства, али и представљања у јавности. Све више се говори о потреби стварања „нове грађанке“, која истовремено треба да извршава своја задужења дефинисана патријархалним оквирима, али и да преузме нове друштвене моделе понашања, који на крају треба да допринесу јачању грађанског идентитеа на првом месту супружника, а затим и читаве породице.

„Излазак“ жене у јавну сферу и даље је био строго контролисан, посебно њено приближивање области политичког деловања. Када је реч о образовању, оно за женску децу значи, пре свега, припрему за занимање добре супруге и мајке која ће моћи да васпитава децу на исправан, морално – религиозни начин и тиме допринесе јачању националне свести. Друга страна образовања требала је да код девојака развија вештине попут музицирања (најчешће је то било свирање клавира), сликања, познавања више страних језика и постизања високих домета у, такозваном, ручном раду. Увођење ових вештина и умећа у васпитање импортовано је из развијенијих централноевропских простора. У ту сврху у већим местима постојали су приватни учитељи и такозвани лерови. Васпитана на овакав начин, млада жена би била  у могућности да на друштвено пожељан начин репрезентује своју породицу и да да свој допринос у њеном социјалном повезивању и позиционирању у оквирима новог грађанског друштва. Ово је важило пре свега за женску децу која су потицала из породица интелектуалаца, односно привредника који су, економски ојачани, тражили своје место у социјалном окружењу. Битан помак у женском образовању на простору Војводине, а који је био базиран на општем националном полету, било је оснивање виших девојачких школа. Такође, у другој половини 19. века, девојкама је било омогућено да уписују учитељске школе, што је до тада било доступно само мушкарцима (Стојаковић 2012:23).

Повезивање идеја националног препорода и еманципације жена, које на први поглед изгледа парадоксално, није било карактеристачно само за простор Војводине у другој половини 19. века. (Stojaković).  Учесници националних покрета залагали су се за еманципацију, истичући њену важну улогу у ослобођењу земље. Ово се посебно односило на оне земље у Европи у којима је процес формирања нације био у току, попут Пољске, Чешке, Мађарске, Србије. На овим просторима промовисане су идеје, такозваног, релационог феминизма, који је као основну јединицу друштва видео заједницу мушкарца и жене, која није хијерархијски устројена, већ се заснива на комплементарности. Права жена се разматрају у оквирима који акценат и даље стављају на материнске и васпитачке способности жена, кроз које се даље наглашавају, такозвани,  женски доприноси развоју друштва (Коларић 2011). На тај начин сами иницијатори борбе за женска права у другој половини 19. века на нашим просторима (међу којима су и женске организације) праве разлику између мушких и женских припадника друштва и њихових функција у политичком и социјалном дискурсу.

Једна од битних карактеристика младог грађаснког друштва било је оснивање различитих слободних организација. Оне су углавном формиране на националној основи, а повезивале су припаднике истих занимања, интересовања и политичких опредељења. Како су организације припадале, такозваном јавном дискурсу, оне су у почетку биле намењене искључиво мушкарцима. Прве назнаке укључивања жена у њихов рад, када је реч o Српкињама на простору Војводине,  појавиле су се у оквиру рада националне организације Уједињена Омладине српска. Став Омладине о учешћу жена изнесен је већ 1867. године, а гласио је: „И женскиње по могућству и природном положају своме, треба да помажу постизање задатака омладине српске“. Овакав став представљао компромис између мишљења да жене треба да буду равноправне чланице (које су између осталих заступали Илија Вучетић, Јован Крстић, Владан Ђорђевић) и оног које се заснивало на идеји о природним ограничењима жеснког пола (Божиновић 1996: 32). На инсистирање Илије Вучетића, годину дана касније овај члан статута је измењен и жене формално постају равноправни чланови организације. Међутим, на скупштинама које су уследиле питање активног учешћа чланица поново је разматрано, што указује на чињеницу да је њихово деловање и даље посматрано као посебно,  одвојено од „главних“ активности чији су носиоци били само мушкарци. Као главни задаци жена у ширем националном покрету издвајани су васпитачки посао, хуманитарне активности, књижевно деловање и образовање женског подмлатка. У извештају са сéла Омладине одржаном у Будиму 1867. године стоје и следеће речи Илије Вучетића: „Само ако се Срби и Србкиње озбиљно прихвате да народ свој унапреде, ако и Србкиње подпуно схвате, тај свој велики задатак, само тако и никако другче, можемо бити сигурни за успех. Као члан уједињене омладине србске подиже чашу и напија је женским члановима омладине србске, напија је у здравље нашим Србкињама!“ (Застава 1867). Међутим, нису сви чланови делили овакав став по питању укључивања жена у јавну сферу. Неки су били искључиво против било каквог женског ангажмана у Омладини, попут Владимира Јовановића и Лазе Костића, док су они умеренији сматрали да оне треба да имају неку врсту пасивне улоге и да никако не  буду изједначене са мушкарцима по питању права и дужности у Омладини. Овакви ставови базирали су се на општеприхваћеним и дубуко укорењеним схватањима о биолошким и психофизичким разликама између мушкараца и жена.

Интересантно је овде поменути и предавање Антонија Хаџића под називом О женском питању, које је одржао 1867. године у Новом Саду. Након приказа положаја жена током историје и у различитим цивилизацијама, предавач се, према новинском извештају, дотакао теме актуленог „женског питања“. Хаџић је овом приликом изнео свој став о једнакости мушкараца и жена, како у физичком, тако и у интелектуалном смислу. Такође, он присутним слушатељкама поручујуе да је образовање једини пут за изједначавање њиховог положаја са оним који имају мушки чланови друштва (Застава 1876).

Од шездесетих година 19. века у већим местима у Војводини почињу да се формирају  прва женска удружења, која су омугућила својим чланицама да се организовано и јавно баве, пре свега, хуманитараним радом. Чланство и активна улога у њима била је са једне стране готово једина могућност за деловање жена у јавном дискурсу, а са друге стране простор у коме су могле да репрезентују и потврде свој, односно друштвени статус своје породице.  Активности оваквих удружења у почетку су била усмерена на прикупљање средстава за помоћ угроженим категоријама становништва и то кроз организацију разних чајанки, забава, посела и сличних приредби. Нешто касније чланице ових удружења усмеравјау свој рад ка потпомагању образовања и економског осамостаљивања девојака. То су чиниле кроз стипендирање, као и кроз покретање или учешће у иницијативама које су се тицале женских школа. Као и у случају образовања и васпитања, учешће у оснивању и раду првих женских удружења очекивало се пре свега од припадница богатијих и грађански оријентисаних породица. Говорећи о чланицама женских оранизација крајем 19. века Неда Божиновић наводи да већина њих још увек није свој углед заснивала на властитим вредностима, већ на угледу који су у друштву имали њихови очеви и мужеви. Хуманитарни рад, помоћ сиромашнима, рад на општем и стручном образовању сиромашне женске деце и омладине и национални рад, чинили су круг јавног деловања ове генерације жена (1996: 73).

Друштво жена Новосадкиња (1867)

Прва иницијатива за формирање мултиконфесионалног женског удржења у Новом Саду појавила се 1865. године, а потекла је од Марије Томековић Фрадл,  супруге градског судије Адолфа Томековића. Како наводи Васа Стајић, о томе је у децембру 1865. године извештавао лист Neusatzer Loкalblatt und Bacskaer Botte (у издању Игњаца Фукса).  Марија је позвала све госпође Новог Сада, без разлике вере и народности,  на договор ради осинивања добротворне организације, а састанак тим поводом одржан је 16. децембра (Стајић 1951: 340 ). До краја исте године изабрана је привремена управа, коју су чиниле Марија Томековићка, као председница и десет чланица одбора, међу којима и Марија Данила Медаковића, Јустина Кода и Јелена Чавић, док је за секретарку изабрана Хелена Штилер. У јануарау следеће године Томековић и Штилер се обраћају Магистрату са молбом да се статут Друштва жена Новосадкиња ради потврде упути Намесничком већу у Будиму (ИАНС Ф.1 89/1866 П). Међутим, процес усвајања статута прве женске новосадске организације, протегао се све до краја 1867. године. Разлози за то биле су тражене допуне, прилагођавања законским регулативама и додатна појашњења и препоруке. Ови захтеви потицали су од градског начелника, Намесничког већа у Будиму, краљевског комесара и уграског министарства унутрашњих послова То упућује на закључак да је оснивање првог женског удружења изазвало прилично велику пажњу припадника различитих нивоа тадашње власти. И поред тога Друштво већ крајем 1866. године добија дозволу „са вишег места“ да приликом поклада организује томболу чији би приход био уплаћен у добротворне сврхе (ИАНС Ф.1 450/1866 П). Коначно 1867. године Магистрату је предат статут првог женског удружења (ИАНС Ф.1 пол. 4318/186). Тада је истакнуто да је удружење настало са задатком да „поред других добротворних послова, ко главну дужност има оснивање завода за чување мале деце“.

Председница Друштва Марија Томековић напушта са супругом Нови Сад 1868. године, па на њено место долази Фани Филеши, ћерка адвоката Пала Филешија. Након прве деценије заједничког рада, доминантну улогу у друштву преузимају чланице римокатоличке вероисповести. Ердухљељи у својој Историји Новог Сада бележи да Новосадска прва женска задруга 1894. године има 95 чланова, а да је на њеном челу Ангелина Флат (1894: 431). Друштво је 1907. године прославило четрдесет година успешног рада, а својим активним радом  издвојиле су се госпођа Тојбнер, госпођа Фишер, сестре Шварц, Ирена Лерер и Ела Херман (Ozer 2008: 12, 13).                         

Новосадско израелитско добротворно женско друштво (1876)

Новосадске Јеврејке су током првих деценија 19. века активно учествовале у животу своје заједнице кроз ангажовање у раду религиозно – добротворног дрuштва Хевра Кадиша. Њихов рад био је усмерен на помоћ болесним, старим и сиромашним члановима заједнице.

Године 1848. године, предовођене Јудитом Хоровиц, чланице јеврејске заједнице се обраћају Магистрату са молбом за онивање посебног женског јеврејског друштва, које ће деловити независно од других организација (Šosberger 2001: 110). Револуционарне  године које су уследиле спречиле су их да тада остваре ову идеју.

Нова иницијатива покренута је 1876. године и тада се оснива Новосадско израелитско добротворно женско друштво, које су предводиле Цецилија Цвибах, Јохана Шварц, Емилија Офнер и Матилда Прелингер. Друштво је приликом оснивања имало 53 чланице.  За секретара је изабран Крон Карољи, који ће се на овој функцији задржати дуги низ година. (Isto: 87).  Да се на месту секретара женске организације налази мушкарац, било је законски обавезујуће до краја 19. века. Године 1880. на чело друштва долазе Марија Фишер и Бети Ернст, које ће са великим успехом предводити организацију у наредне две деценије. Чланице друштва су имале први запажен јавни наступ 1881. године, када су равноправно са члановима других делегација присуствовале дочеку новоизабраног главног рабина др Игнаца Зис Папа (Isto, 110). У првим деценијама 20. века Друштво су предводиле Еугенија Ернест, која је 1921. године добила статус почасне председнице, и Берта Рот. На челу друштва је извесно време била и Терезија Вајфелд. Чланице друштво су током деценија успешног рада и постојања приредиле бројне забаве, ханука приредбе, „хатан Торе“, чајанке и друге приредбе, често хуманитарног карактера. Током I светског рата Друштво је издржавало војну болницу са јавном кухињом. Свој активан рад у заједници наставља и у међуратном периоду, када је орагнизовало бројне хуманитарне забаве, дечије приредбе и друга културна дешавања. Под окриљем Друштва и Јеврејске општине, у овом периоду,  основано је, међу Новосађанима, веома популарно јеврејско забавиште, које је водила Паула Шосбергер. Поводом обележавања педесeт година рада, Друштво је 1926. године објавило књигу „ Историја новосадског јеврејског добротворног женског друштва“. (Isto:111 ).

Новосадска рација и депортација Јевреја обуставили су рад Новосадског израелитског добротворног женског друштва,  а његов рад је након II светског рата наставила женска секција Јеврејске општине.

Неформални  Женски одбор (седмдесете године 19. века)

У кући Ђорђа и Дафине Нане Натошевић, која је била стециште српске просветне, културне и књижевне елите, у периоду од 1870. до 1880. године деловао је, такозвани, Женски одбор. Радило се о неформалној групи Српкиња које су углавном биле супруге и ћерке интелектуалаца који су се окупљали у дому Натошевићевих, а предводиле су их Дафина Нана Натошевић и Савка Суботић. Чланице овог неформалног удружења успешно су спровеле неколико важних просветних и хуманитарних акција. Године 1874. прикупиле су новац за објављивање Певаније Јована Јовановића Змаја и уприличиле прославу поводом 25 година књижевног рада познатог песника. У време српско – турских ратова, 1876. године, чланице су, опет у кући Натошевећа, организовале  прикупљање помоћи за српске рањенике.

У контексту овог текста, ипак се као најзначјнији подухват Женског одбора издваја покретање иницијативе за отварање српских виших девојачких школа у Војводини. У Новом Саду, 18. маја 1870. године девет угледних грађанки упутило је Сабору апел за оснивање виших девојачких школа. У њему се између осталог каже: „…Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале…Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961: 13, 14). Потписнице апела биле су: Софија Пасковић, Јустина Кода, Ана Демалић, Ана Павловић, Јулијана Радовановић, Анка Милетић, Јелена Поповић, Александра Маринковић и Савка Суботић. На заседању Сабора 1871. године усвојен је предлог за подизање „више школе за изображење женскиња“ и то у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Годину дана касније донета је Уредба о српским вишим девојачким школама, која је добила одобрење Краљевског угарског министарства богочасти и јавне наставе.  Српска православна црквена општина у Новом Саду саставила је заветно писмо којим се обавезала да ће током те године обезбедити просторије, намештај и наставна средства за Српску вишу девојачку школу, која je започела са радом 13. децембра 1874. године (Исто: 14 – 18). Након оснивања Школе Одбор наставља са подршком њеног рада кроз организацију забава у корист прикупљања средстава за библиотеку и набавку учила, као и за осинавање фонда саме школе.

Из дела текста обраћања оснивачица Српске више девојачке школе, потпуно се јасно ишчитавају друштвено прихватљиви оквири женског образовања и јавног деловања у последњим деценијама 19. века. Са друге стране, Вишу девојачку школу ће у наредним деценијама похађати младе жене које ће донети један нови правац у деловању женских организација у првој половини 20.  века.

Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња (1881)

Добротворна задруга српкиња новосаткиња проистекала је из поменутог неформалног Женског одбора. Први договори око формирања званичне организације наступили су 1880. године, а као примери послужиле су тада већ постојећа женска друштва – Добротворне женске задруге у Великој Кикинди и Бечеју, као и Београдско женско друштво. Правила (статут) новоосноване Добротворне задруге српкиња новосаткња одобрена су у марту 1881. године. За председницу је изабрана Софија Дунђерски, за подпредседницу Дафина Натошевић, а за перовођу госпођица Милица Милетић (касније удата Томић). Међутим, како је за перовођу морао бити изабран мушкарац, о чеми је већ било речи, на ту функцију је постављен Аркадије Варађанин, управник Више девојачке школе. Приликом оснивања Задруга је имала 197 редовних чланица и 25 потпомажућих чланова, међу којима су били и мушкарци. Од 1883. године Задругу је наредне две деценије предводила Јулка Радовановић (Врађанин 1906: 14 – 22).

Током вишедеценијског постојања чланице Задуге су одржале бројне хуманиратне акције са циљем прикупљања средстава за сиромашу децу, удовице, самохране мајке и уопште социјално и еконмски угрожено становништво. Године 1892. основале су и финансирале забавиште у Новом Саду.

Важна мисија друштва била је помоћ у школовању и економском осамостаљивању младих жена. Тако су кроз стипендирање омогућиле школовање младих девојака за позиве учитељице, васпитачице, трговкиње, за област ручног рада и занатства.  Међу стипендисткињама Задруге била је и Корнелија Ракић, прва образована лекарка на овим просторима (Исто: 44).

Године 1884. организовале су Прву изложбу народних и вештачких рукотворина у Новом Саду. На изложби је било приказано чак 3302 предмета које су ручно израдиле Српкиње са простора читаве тадашње Аустроугарске (Исто: 57). Задруга је издавала и свој лист  Женски свет.

Током Првог светског рата, бројне чланице су бринуле о рањеницима и болесницима у привременим болницама. Од 1920. године па све до почетка Другог светског рата, када Задруга престаје са радом, на њеном челу се налазила Зора Вучетић Стефановић.

Огранак друштва Марија Доротеја (1891)

Огранак друштва Марија Доротеја у Новом Саду, 1891. године основала је  Адел Немешањи. Немешањи се од 1884. године налазила на месту управнице  Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду, као прва жена на овој функцији. Убраја се међу водеће педагоге у Угарској, а аустријски цар и угарски краљ Франц Јосиф I одликовао ју је 1913. године златним крстом. Схватајући важност међусобног повезивања и образовања наставничког кадара у тадашњим женским школама, она оснива поменути огранак који је окупљао новосадске учитељице и наставнице. Постојање овог друштва забележио је Ерухељи у Историји Новог Сада, наводећи да оно броји 101 чланицу, које се недељно  окупљају у Државној грађанској девојачкој школи (1894: 434). 

Кола српских девојака (око 1900)

Током осамдесетих и деведестих година 19. века Српску вишу девојачку школу у Новом Саду похађале су, између осталих, и ћерке  познатих интелектуалаца и виђенијих грађана Новог Сада – Зора Вучетић, ћерка Илије Вучетића, Анђелија Сандић, ћерка професора Александра Сандића, Јелисавета Барако, ћерка познатог новосадског трговца Стевана Барака, Милка Политова, ћерка Михајла Полит Десанчића, Јелена Чавић, ћерка књижара Косте Чавића, Невена Јовановић, ћерка сенатора Димитрија Јовановића, Даница Јовановић, ћерка професора Милана Јовановића, Емилија Адамовић, ћерка Александра Адамовића и Даринка Милутиновић, ћерка Косте Милутиновића. Многе од њих ће крајем последње деценије 19. века чинити неформалну организацију Коло српских девојака, својеврсни подмладак  Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.  

Године 1896. године  неке од горе наведених девојака, предвођене младом Зором Вучетић, учествују у орагиназији добротворног Базара са игранком Задруге.  Коло је приређивало и мање музичке догађаје на којима су наступале чланице, а који су имали хуманитарни карактер.  Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и  Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији. Поред хуманитраних активности, чланице су на својим састанцима читале књиге и слушале, за ту прилику, организаована предавања.

Чланице Кола српских девојака су се, у статусу потпомажућих чланица, припојиле Добротворној задрузи српкиња Новосаткиња (Варађанин 1906: 31)

Неформална организација Девојачко удружење за изображавање у српском духу (1893)

Године 1893. године неколико новосађанки сличних година, чије су породице биле у блиским пријатељским односима, основале су неформално друштво Девојачко удружење за изображавање у српском духу. Групу су чиниле Зора Вучетић,  Невена Јовановић, Даница Јовановић, Емилија Адамовић, Љубица Стефановић и Јелисавета Барако. У Музеју града Ново Сада  сачувана је књига записника са састанака овог удружења који су се одвијали у домовима чланица током 1893. и 1894. Године (МГНС КИ-344).

Као гости предавачи учествовали су гимназијски професори, књижевници и теоретичари Бранислав Станојевић, Благоје Бранчић, Младен Миловановић, Јован Грчић и Тихомир Остојић. Теме предавања су се кретале у оквирима националне историје и књижевности, веронауке и основа филозофије. Акценат је био на идејама просветитељства, народној епској књижевности и делима српског романтизма омладинског доба. Чланице удружења су се упознавале са радом и књижевним остварењима Доситеја Обрадовића,  Вука Караџића,  Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. Други важан сегмнет предавања било је упознавање са, такозваном,  женском књижевноћу, као и са  знаменитим женама из националне историје. Читале су се песме Милице Стојадиновић Српкиње, али и књига Путовање по словенским земљама Турске Европе, британских ауторки А. П. Ирби и Џ. М. Макензи. Тема једног од састанака било је предавање Лазе Костића О женским карктерима у српској народној поезији, које је одржао у Бечком научном клубу 1877. године. Чланице су читале и дело Лујзе Ото Петерсон Домаћи Геније, у преводу Данице Чакловић. Ипак и даље доминатан став друштва и средине по питању женских права најбоље осликава предавање о емаципацији које одржао Благоје Бранчић. Он је био мишљења да је тадашњи положај жене неупоредиво бољи у односу на претходне епохе, посебно у сегменту образовања, али је истовремено био велики противник изједначавања  жена и мушкараца када је реч о политичким правима. За то наводи три разлога: физиономија јер је женин „најглавијији задатак бити мати“, псхилошки фактор, где истиче наглашену женску осећајност, и на крају ремећење друштвеног система до којег би, по његовом мишљењу, дошло изједначавањем ових  права. Исти став износи и Димитрије Мита Петровић у књизи Девојачки свет, са којом су чланице удружења такође биле упознате кроз једно од предавања Јована Грчића. Избор тема и литературе која су читале чланице Девојачког удружења рефлектују ширу појаву повезивања идеја националног препорода и емаципације жена. Припадници тадашње генерације српске елите, полазили су од идеје да је основа народног препорода образовање и то како мушке, тако и женске деце, али са битном разликом у циљевима њиховог школавања. Женско образовање је посматрано у контексту општег културног напретка, док су његови стварни домети остајали у оквирима задовољења потреба добре васпитачице и саговарнице у стриктно породичном окружењу. Женски узори из епске народне књижевности и националне историје имали су за тадашње заговорнике умерене емнаципације задатак да помогну изградњу идентитета младе Српкиње као пожртвоване мајке и супруге.

У првој половини 20. века свој рад наставиће све наведене женске организације хуманираног типа, које су биле етнички и вероисповедно одређене. Овом типу организација прикључиће се Добротворно евангелистичко удружење „Табита,“ (Јеванђеличка женска задруга), основано 1903. године,  Женско мађарско добротворно друштво, а нешто касније и Удружење Чехословачких жена.. Године 1925. новосађанка Јeленa Кон покренуће рад екуменске хуманитарне организације Кора хлеба и дечије обданиште.

Поред деловања ових, пре свега, хуманитарних удружења, у првим деценијам 20. века у Новом Саду почеће са радом и женске организације другачијег профила. То је у првом реду била Женска читаоница Посестрима, основана 1910. године, захваљујући иницијативи и деловању Милице Томић. Крајем друге деценије основано је Коло напредних женскиња, које ће касније прерасти у Матицу напредних жена. Године 1929. настаје Женско музичко удружење, предвођеномузичаркама Видом Вулко Варађанин и Милицом Моч.

Литература:

Божиновић, Н., 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: ‘Devedesetčetvrta’; ‘Žene u crnom’.

Варађанин, А., 1906. Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња: 1880-1905. Нови Сад: штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

Ердујхељи, М., 2002. Историја Новог Сада. Нови Сад: Дијам-М-прес.

Стајић, В., 1951. Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад: Матица Српска.

Стојаковић, Г., 2012, Милица Томић, феминистичко наслеђе које траје, у Часопис Жена Милице Томић, каталог изложбе, Нови Сад : Музеј града Новог Сада.

Чејни, Д., 2003. Životni stilovi. Beograd: Clio.

Čurić, R., 1961. Srpske više devojačke škole u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska.

Šosberger, P., 2001. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu. 2. prošireno izd.  Novi Sad: Prometej.

Електронски извори:

Kolarić, A., „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet”: analiza časopisa Žena (1911-1921), http://www.knjizenstvo.rs/sr-lat/casopisi/2011/zenska-knjizevnost-i-kultura/zena-domacica-majka-od-te-tri-reci-zavisi-ceo-svet-analiza-casopisa-zena-1911-1921,  приступљено 26. 10. 2021.

Stojaković, G.,  Draga Dejanović, https://zenskimuzejns.org.rs/draga-dejanovic-3, 26. 10. 2021.

Извори:

Застава, бр 65, Нови Сад 1867.

Застава, бр 30, Нови Сад 1876.

Историјски архив Града Новог Сада:

ИАНС Ф.1 450/1866 П

ИАНС Ф.1 пол. 4318/186

Књига записника са састанака Девојачког удружења за изображавање у српском духу, Музеј града Новог Сада, Инв. бр. КИ-344

Vesna Nedeljković Angelovska

Cilj ovog rada je da ukaže na kompleksnost slikovnih poruka vezenih zidnih pokrivala od platna nazivanih „kuvarice“. Njihov  vizuelni i leksički konstrukt iskazuje određene socijalne, religijske, moralne i estetske norme, ali i namere ogledane u njihovim porukama i praktičnim i latentnim funkcijama. U radu će biti ukratko prikazana njihova istorija, kao i izazovi savremenog doba koji velikom brzinom menjaju naš svet. Promene koje zahvataju „tradicionalnu“ kulturu neminovno dovode do potpunog nestanka određenih njenih segmenata. Neki od njih ne nestaju definitivno, već menjaju svoju funkciju.

U radu će biti korišćen naziv „kuvarice“ po kojima je ovaj predmet poznat i prepoznatljiv, iako postoje opravdani razlozi za upotrebu drugih termina koji su korišćeni u stručnim tekstovima kao što su lokalni nazivi proistekli iz njihove prostorne namene: „platna za zid“, „zidnjaci“, „dozidnice“. Naziv „kuvarice“ se u širem smislu odnosi na rukom vezena platna koja se nalaze na zidu iznad šporeta, kuhnjskog stola i umivaonika, iako predstave i poruke na njima nisu nužno povezane sa uobičajenim korišćenjem ovog termina. Pa ipak termin se najviše odnosi na platno postavljeno na zid iznad šporeta na kom je predstavljen motiv žene u kuhinji i ispisana tekstualna poruka. Smatra se da je stih: „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori“ uz prikaz žene u kuhinji, najčešće korišćeni motiv na ovakvim rukom vezenim platnima, što ukazuje na razlog za naziv koji se za sve njih koristi: po ulozi žene koja kuva hranu.

Konstrukt „kuvarica“ sastoji se od kompleksa nezaobilaznih elemenata koji je definišu: dvodimenzionalnost, položaj na zidu, platno i konac za vez, vez i tehnike prenošenja motiva, stilizovane kompozicije, linearne konture, motivi i simboli, kratke jezičke forme u obliku monoloških iskaza. U njihovoj strukturi ukorporiran je društveni, ekonomski, socijalni i psihološki značaj proistekao iz njihovih očiglednih i latentnih funkcija. Njihov uticaj na socijalizaciju, izgradnju rodnog identiteta, integraciju društva, afirmaciju vrednosti i prenos kulturnih obrazaca s generacije na generaciju, bio je utoliko veći jer je kuhinja u kojoj je bio izložen, zauzimala centralno mesto okupljanja porodice.         

ANTROPOLOGIJA SVAKODNEVICE

Izbor autorske teme neposredno je izazvan ličnim odnosom prema sopstvenom iskustvu, koje, podstaknuto ponovnim susretom sa tom vizijom, priziva da se razjasni i proživi osećanje izazvano sećanjem slike iz detinjstva.

U polju mojih antropoloških istraživanja još od studentskih dana, a reč je o kraju sedamdesetih godina dvadesetog veka, vremenom su nadolazile „male teme“ iza kojih su bila skrivena dublja značenja koje je trebalo razotkrivati i promišljati na jedan nov način, van utemeljene metodologije. Smatrala sam ih malim jer su se ticale pojedinosti svakodnevnog života. Uporedo sa mojim stručnim sazrevanjem razvijala se nova antropološka disciplina – antropologija svakodnevice. Kao mlada disciplina ona se izgrađuje u tumačenju svakodnevice koja nije statična i koja se velikom brzinom menja, ostavljajući priliku da zaustavimo poneku malo trajniju sliku.         

 Kako kaže Roh Sulima, za antropologa svakodnevice sve predstavlja izvor, sve je za njega teren i „uvek“ je na istraživačkom poslu, jer pojave koje su predmet istraživanja predstavljaju elemente realnih životnih scenarija. Antropolog više nije istraživač koji odlazi na teren sa etnografskim upitnikom, već pokušava da protumači ono što svi vide, dok šetajući, svet „analizira korakom“.[1] On čini „male podvige“ na terenu, pričajući „male priče“ o domu i najbližoj okolini, svedočeći samom svojom prisutnošću jer sebe koristi kao sredstvo saznavanja sveta.[2] Antropolog svakodnevice je sklon da prostor, kulturu i društvo izučava u njihovim međusobnim vezama, da jedno objašnjava na osnovu drugog: prostoru pristupa kao odrazu ljudske kulture i sistema vrednosti, kao obrascu društvenog ustrojstva uobličenog pravilima zajedničkog življenja i stanovanja, kao oličenju mentaliteta, navika i prošlosti.[3]

O određenju pojma svakodnevice u društvenim i humanističkim naukama Tamara Lepetić kaže da je ono najčešće uključivalo pojmove kao što su stil života, način života, životni standard. Dok životni standard iskazuje kvalitativni aspekt svakodnevice, u smislu prihoda, kupovne moći i slično, način života podrazumeva nematerijalne aspekte života i zbog toga se približava pojmu stil života. Stil života uključuje simboličke i kulturne aspekte svakodnevice koji se očituju kroz način potrošnje, odnosno način upotrebe dobara na svakodnevnom nivou.[4]      

Svakodnevno naglašena prolaznost stvari, koje nestaju ili nastaju poput „epidemije“, daje dinamičnost savremenom kulturnom diskursu, jer iz perspektive individualnog iskustva svedoci smo kako je nešto upravo prošlo ili prolazi, dok sadašnjost upravo nadolazi: „Tokom života jednog pokoljenja, predmetni svet u određenim domenima (automobil, nameštaj, televizori, telefoni) promeni se najmanje dvaput. Naizmenična plima i oseka stvari kida niti tradicije.“ [5] Savremeno doba donosi socijalne, ekonomske i kulturne segmente kratkog trajanja. Ta velika brzina promena, koje menjaju naš svet, zahteva da se lično prepustimo kovitlacu da bi sagledali njegove dolazeće i odlazeće elemente, izbliza.

Govoreći o antropologiji, Saša Nedeljković ističe da je primetno sve slabije interesovanje za takozvani realni događaj, a sve više za subjektivni doživljaj tog događaja: „Istorija više nije proces koji teče nezavisno od aktera, nadilazeći ih i obuhvatajući ih, nego se ona stvara u njima i kroz njihovo delovanje: izvan aktera istorija, i stvarnost uopšte, ne postoji.“ [6]

Nasuprot principu „naučne objektivnosti“, koja je bila nezaobilazni imperativ metodologije društvenih nauka tokom druge polovine 20. veka koji je neuspešno isključivao lični stav u istraživanju, a naročito u zaključivanju i bio samo deklarativno prikriven, antropologija svakodnevice afirmiše subjektivnost, ne samo kada su u pitanju akteri istorije, događaja ili procesa, već legitmno uključuje stavove, iskustva, sećanja i osećanja istraživača antropologa u oblast njegovog izbora, u promišljanja teme, izbor metoda i zaključivanje.     

АUTOBIOGRAFSKI MOTIV ZA IZBOR TEME

Sećanje na kuhinju moje mame nosi sliku svetlozelenog kredenca sa šlifovanim ovalnim staklima i brušenim laticama sakupljenim u centru (iza kojih su bile neke meni nedosupne stvari), sliku šustikli od belog panama platna sa vezenim ivicama koje su krasile frižider i kredenac; nosi i stilizovanu predstavu mlade žene pred šporetom, kontura izvezenih crvenim koncem na belom platnu, na zidu iznad šporeta. Ta sećanja donose mirise nedeljnog ručka, gomboca sa šljivama i uvek osećanje nekakve zaboravljene sete i sreće. A sećanje na tu sreću priziva sa zida tu mladu ženu sa osmehom u uglu usana, koja oko struka ima vezanu kecelju sa volanima i nafriziranu kosu sa talasima. To je moja mama. Kao dete, ja sam na taj način povezivala predstavu mlade žene na vezenoj „kuvarici“ (kako su nazivana ovakva vezena platna) i ideju da je sasvim očigledno jasno da je u kuhinji moje mame na tom platnu prikazan njen lik.

Ispod izvezene žene iz profila koja verovatno drži varjaču stojeći ispred šporeta, bila su lepim pisanim slovima „vezom po pismu“ napisane reči „Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“. Možda su to bile prve reči koje sam sricala učeći slova, ali se te reči, osim kao šaljivi stih, nisu urezale u moje sećanje kao preporuka koja će graditi moje ženske i domaćičke vrednosti. I više od napisanih pa vezenih reči, ta nacifrana slika ambijenta i toplina sećanja na srećno detinjstvo vodila me je ka iskustvima lepote koja ću doživljavati kasnije i gradila esteiku koju ću neki put prepoznati pri susretima sa visokim umetničkim vrednostima, kao i u mom svakodnevmnom životu i u profesiji. Tako je i moja kuhinja, iako modernih ravnih linija, svetlozelene boje, kao kuhinja moje majke. Tako čuvam rukom vezeni mali stoljnjak za svečane prilike. Tako je prva izložba koju sam planirala radeći kao kustoskinja u Gradskom muzeju u Bečeju, bila izložba „kuvarica“. Tako sam lično iskusila kako slikovnost te jednostavne dvodimenzionalne forme ima potencijalnu snagu delovanja i predstavlja podlogu za budućnost emotivne vrednosti.

Ovakve kuvarice, od sedamdesetih godina prošlog veka nisam videla ni u jednoj drugoj kući, osim jednom, osamdesetih, uramljene pod staklom, u jednoj kafani na Kalenić pijaci u Beogradu, poznatoj po „domaćoj“ hrani i mezetlucima. Tek sam kasnije saznavala da su bele dozidnice, sa vezom plave ili crvene boje sa pisanim porukama i linearno prikazanim situacijama u kojima antropomorfni akteri, okruženi floralnim ukrasima, učestvuju u nekakvom specifičnom segmentu vremena i prostora, bile nekada uobičajena dekoracija u mnogim kuhinjama. I ne samo dekoracija, već ukras sa veoma praktičnom funkcijom. Svakako je bilo lakše oprati platno nego svaki čas krečiti zid isprskan hranom i vodom prilikom kuvanja i umivanja.

POJAVA, TRAJANJE I NOVO LICE KUVARICA

Istraživanjem rasprostranjenosti „kuvarica“ utvrđeno je da su kreacije, koje prikazuju  idlične scene a prenose se papirnim šablonima, donesene na samom početku 20. veka iz Holandije, preko Nemačke, Austrije i Mađarske u Vojvodinu,[7] odakle su se, pod uticajem velikog privrednog, ekonomskog i društvenog napretka širile i useljavale i u domove čitave Srbije i dela Balkanskog poluostrva. Mustre su zatim nastavile da pristižu iz Beča i Pešte, a poručivane su u trukerskim radnjama (nem. vordrucken – praviti otisak, uzorak) u kojima su prenošene na platna, koja su trgovci prodavali po pijacama i vašarima.[8] Za ovu vrstu ručnog rada najpogodnije je bilo tanko, ručno tkano pamučno platno „bez“ i kupovni šifon industrijske izrade. Na rašireno platno je, preko prethodno učvršćenog šablona sa rupicama, prenošen crtež, posipanjem praha plave boje koji je prolazio kroz te rupice na papiru i ostavljao trag na platnu. Da se ne bi izbrisao, crtež je prskan špiritusom.[9] Posle veza, platno je prano od plave boje i štirkano. Neki motivi su mogli biti dodavani i kalupima za trukovanje koji su zanatski izrađivani od drveta sa učvršćenim metalnim iglicama i limenim pločicama. Pritiskivanjem na određena mesta na platnu, ostavljali su otisak šare koja će biti izvezena.  Motivi su vezeni pamučnim koncem, najčešće u crvenoj ili plavoj boji.

Moda vezenja „kuvarica“ koja je u ove krajeve stizala putem stranih žurnala i albuma sa mustrama, prvo je početkom 20. veka prihvaćena u gradovima. U seoskim sredinama se „kuvarice“ vezu češće u periodu od 1930. do 1960. godine.[10]         

Pojava, odnosno učestala izrada i upotreba „kuvarica“ u Srbiji, mogla bi da se poveže i sa promenom nastalom zatvaranjem kuhinjskog odžaka. Na sredini plafona kuhinje je bila greda „kućno sleme“ koje je odvajalo prednji deo kuhinje od zadnjeg, odnosno, od otvorenog odžaka. Otvoren odžak je služio za odvođenje dima iz kuhinje i iz ozidanih, prostih peći koje su se nalazile u sobama. Takođe je služio i za sušenje mesa. Takve kuhinje bile su često pune dima, a zidovi tamni od gareži. Na ovakav otvoren odžak se tokom druge polovine 20. veka u Srbiji retko nailazilo.[11] Industrijalizacija i tehnološki razvoj su, između ostalog, doveli do urbanizacije i modernizacije stanovanja, kao i do poboljšanja uslova života.

Zakonske odredbe donesene 1965. godine su konačno i definitivno zabranile gradnju starih tipova kuća po nekada propisanim obrascima[12] koja je uključivala i otvorena ognjišta. Opasnost od požara samo je jedan od razloga za napuštanje ovakvog odžaka u kuhinjskom ambijentu. Promene su se dešavale u procesu koji se nije ravnomerno rasporedio na sve tipove ljudskih staništa na ovim prostorima i koji je trajao gotovo čitav vek.

Gubitak potrebe za ovakvim vezenim platnima je definitivno okončan krajem 20. veka jer je modernizacija stanovanja imala dalji tok: zidovi su oblagani keramičkim pločicama koje su bile lakše za održavanje od platna na okrečenom zidu; ozidana ognjišta i šporeti na čvrsta goriva su zamenjeni električnim šporetima sa zaštitnom pločom; lavori i bokali za umivanje i pranje su zamenjeni lavaboima s česmama. Izgled kuće i upotreba određenog pokućstva zadržali su se mnogo duže na selu nego što je to bio slučaj sa kućama u gradu, gde su se promene odigravale dinamičnije.           

Bolji uslova života, kao i mogućnosti zapošljavanja, proces migracija iz sela u grad, tehnološki napredak, poslednjih decenija 20. veka doveli su do gubljenja tradicije upotrebe „kuvarica“ u kuhinjskom ambijentu. Kako ističe Nataša Nikolić, šezdesetih godina 20. veka pojavljuju se štampane (malane) kuvarice sa motivima i tekstualnim porukama u boji.[13]  Ulogu kuvarica na zidovima zamenjuju „masni“ papiri sa štampanom šarom u boji i, često, naglašenom gornjom bordurom. Ova rešenja su predstavljala prelaz ka definitivnom napuštanju tradicije veza „kuvarica“ i njihove kućne upotrebe. Ipak, delovi te kulture nastavili su svoj život kao idiličan deo prošlosti. „Kuvarice” se u istovetnom obliku pojavljuju kao rezultat rada savremenih vezilja, namenjene izlaganju na vezilačkim i drugim javnim turističkim manifestacijama u promovisanju nacionalne ili lokalne „tradicije“, ili kao dekor ugostiteljskih objekata. Sa druge strane, novi oblik izražavanja ovog „ručnog rada” ogleda se u njegovoj sasvim novoj primeni. Pored uloge muzejskog predmeta koji ovekovečuje svakodnevicu prošlih vremena i tradicionalne kulture, pored uloge suvenira, koji se mogu kupiti i preko interneta, pojavljuju se nove funkcije „kuvarica“. Na primer, žene okupljene oko asocijacije „Nepraktične žene“ umetničke grupe Škart iz Beograda, upotrebile su ovaj vid izrade predmeta (ručni rad) da izraze svoj pogled na svet aforizmima, angažovanim komenatrima i kritikama društva, nekad šaljivim i ličnim porukama. Kako navodi Dragana Nikoletić u svom tekstu „Kuvarice, više zbori, da se čuje šta te mori“ u Magazinu Milica: „Pilot-grupa bile su gastarbajtkinje, ili supruge naših privremenih radnika u inostranstvu. Uspeli model prenet je na samohrane majke i izbeglice, a onda se oteo i rodnoj i statusnoj kontroli. Sada vezu i muškarci, i studenti, i studentkinje […]“.[14]

КUVARICE U MUZEJIMA

Poslednjih decenija 20. veka fokus interesovanja kustosa etnologa se premeštao sa „starih“ predmeta koji oslikavaju određenu etničku grupu ruralne kulture na predmete koji potiču iz vremena u kome je i sam kustos bio aktivni učesnik. Na početku 21. veka fokus se pomera i na pojave i predmete aktuelnog vremena u neposrednom okruženju, odnosno na promenjene/nove funkcije predmeta i njihovog mesta u realnom svetu. Usredsređenost kustosa etnologa je sa nacionalnog/regionalnog/etničkog identiteta prešla na grupni i individualni identitet, a sa reprezentativnog i specifičnog na „obično“ i svakodnevno. Pomeranje težišta istraživanja etnologije/antropologije i drugih humanističkih disciplina sa elitnog na svakodnevno bilo je podržano težnjom društva ka sveopštoj demokratizaciji, kao i njegovom težnjom da postane pravedno, uz uvažavanje svih društvenih grupa. Veliki uticaj na promenu fokusa interesovanja etnologije/antropologije i muzeologije, dve discipline ujedinjene u etnološkoj muzeološkoj praksi, došlo je i zbog fenomena globalizacije, izazvanog ekspanzijom sredstava komunikacije, što je ubrzalo promenu načina života svih društvenih slojeva u čitavom svetu. Svet postaje komunikacijski ujedinjen. Sve više se prevazilaze prostorne barijere i omogućena je modifikacija eksterkulturnih elemenata koji se očitavaju u svakodnevici.[15] Iako se stiče utisak da se sve to dešava upravo sada, proces prenosa informacija i širenja (kulturnih) uticaja na čitavoj planeti otpočeo je metanastazičkim kretanjima, a zatim umrežavanjem trgovačkim i osvajačkim putevima, u sam osvit civilizacije, jedino što intenzitet širenja takvih uticaja postaje sve veći i sve se više ubrzava pred našim očima, kao nikada do sada, dok su posledice njihovog širenja nesagledive.

Govoreći o obilju savremenog doba Roh Sulima kaže da naizmenična plima i oseka stvari kida niti tradicije.[16] Кontinuitet tradicije prekinut je industrijskim dizajnom i masovnom proizvodnjom, koja čini krunu robne proizvodnje i potrošnje 20. veka. Industrijalizacija je dovela do dizajnerskog oblikovanja predmeta. Mark Ože ističe da je savremeno društvo određeno dizajnom predmeta kojim se uobličava naša svakodnevica.[17] Zahvaljujući industrijski proizvedenim predmetima živimo u potrošačkom društvu, u kom se svakodnevno prihvataju novi trendovi. A drugi brojni trendovi zastarevaju i nestaju u „preobilju“.[18]     

Pojedinačni predmeti (koji su deo muzejskih zbirki), izdvojeni iz konteksta određenog vremena i prostora, svojom formom i suštinom bivaju uklopljeni u sliku određenog kulturnog identiteta i ostaju njegova, stručnom verifikacijom, „zaštićena“ forma, čime se definišu kao kulturno dobro (deo kulturnog nasleđa), koje je predviđeno da bude sačuvano za budućnost.[19] Iako muzejske zbirke nose lični pečat subjektivnog odnosa i stručnosti kustosa koji rade na njihovom popunjavanju i verifikaciji, one su i odraz vremena u kom su formirane i kolektivne svesti o pravovremenom očuvanju vrednih i važnih segmenata prošlosti.    

Dinamika celokupnog društvenog života, raznolikost i prolaznost velikog broja detalja svakodnevice savremenog doba, doveli su i do koncepcijskih promena u istraživanju kulture i do potrebe za postavljanjem novih (još uvek nezvaničnih) kriterijuma za zaštitu kulturnih dobara u okviru etnološke muzeologije. Izobilje predmeta i naglašena prolaznost dovele su u pitanje mogućnost pravovremenog „zaustavljanja“ slike kulture u ramu muzejske definicije kulturnog dobra. Gotovo u isto vreme kada su napustile kuhinje, „kuvarice“ su stigle u muzeje i bez uvažavanja „vremenske distance“ koja je propisana zakonom o kulturnim dobrima, zahvaljujuči u većoj meri kustosima koji su za to imali sluha.           

Pošto su prvo imale svoje mesto u kuhinjama Srbije tokom 20 veka, „kuvarice“ su postale izobičajene i preselile se iz privatnog u javni prostor enterijera turističko-ugostiteljskih objekata, da ih krase svojom idiličnom estetikom i u muzeje, da stručno verifikovane zablistaju u izložbenim prostorima i budu sačuvane za tumače ljudske kreativnosti i perceptivnosti.

 „Кuvarice“ su se našle u grupi muzejskih predmeta svakodnevice koji oslikavaju „duh vremena“, koji su sada već prošli „sud vremena“ i predstavljaju odraz određene kulture. Ulaskom u muzejske zbirke otpočeo je novi smisao „kuvarica“: da im se određuje povremena ili stalna izloženost u okviru prezentacija, da im se nalazi mesto u interpetaciji kulture, da se reprodukuju, da se deponuju, da se izlažu ili ne izlažu.         

Po podacima kojima raspolažem, prve autorske muzejske izložbe „kuvarica“ realizovane su u Gradskom muzeju u Bečeju 1989. godine, u Muzeju grada Novog Sada 1990. godine, u Muzeju Vojvodine 2009. godine i tako dalje. Verovatno je da je ovaj spisak moguće dopuniti izložbama o kojima nema pisanog traga, što je do osamdesetih godina 20. veka bila uobičajena praksa u muzejima Srbije. Bilo je to pitanje nedovoljnog finansiranja institucija kulture, ali i specifičnog stava poslenika kulture u ministarstvima kulture i kompleksnim muzejima prema etnografskim predmetima, po kome ono što je „jeftino“ i nije priznato umetničko ili „vredno kulturno-istorijsko“ delo, nije ni vredno izlaganja i publkovanja. U toj grupi predmeta su bili i oni koji nisu bili specifični za određenu nacionalnu pripadnost. Sa stasavanjem kustoske profesije i buđenja svesti o značaju stručne analize muzejskih predmeta, pored prikupljanja, čuvanja i izlaganja, osmadesetih godina 20. veka otpočinje gotovo sinhronizovana borba za verifikaciju stručnog rada kustosa, debatom oko toga da li po svaku cenu izlagati muzejske predmete, bez uvažavanja svih neophodnih konzervatorskih i izlagačkih uslova i bez pisanog traga o izloženim predmetima i objavljivanja njihove stručne analize. Iz te debate i razumevanja okolnosti istorijskog konteksta polja stručnog rada kustosa, potekla je krilatica „ako izložbu ne prati katalog ona se nije ni desila“. U nemogućnosti da realizuju izložbe, odnosno da objave kataloge izložbi, kustosi su svoje stručne tekstove i obrade muzejskih predmeta objavljivali i u stručnim časopisima i zbornicima muzeja.

Dušan Duda Ivetić, kustos etnolog, realizovao  je svoju prvu izložbu pod nazivom „Nazidnice sa teritorje opštine Bečej“ u saradnji sa lokalnim ženskim vezilačkim udruženjem u Gradskom muzeju i galeriji u Bečeju, kao poklon ženama za 8. mart 1989. godine. „Кuvarice“ su tada bile pozajmljene za priliku izlaganja, što govori i o stavu autora prema problemima koje su nametale nepotpune muzejske zbirke kao i prema razumevanju savremene muzeologije. Jer muzeji nisu samo mesto za čuvanje, brigu i izlaganje predmeta od značaja za kulturu i istoriju određene oblasti, već predstavljaju centar naročite odgovornosti u čuvanju i podsećanju na etičke vrednosti, kao i u izgradnji kulturnog identiteta i okupljanju lokalne zajednice. Tako je, zahvaljujući stručnom radu Dušana Dude Ivetića predstaveljen jedan segment kulturnog nasleđa koji je tada gotovo sasvim nestao iz upotrebe, a u muzejskim zbirkama se često nalazio u manjem broju.

Mirjana Ćelap, kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Vojvođanske kuvarice“ u Muzeju grada Novog Sada 1990. godine, podržanu od Vojvođanskog kluba, Кulturno- umetničke zadruge Slavija, Кulturno-istorijskog društva „Proleće na čenejskim salašima“, Muzeja Vojvodine, Muzeja grada Novog Sada i jednog broja entuzijasta i stručnjaka.[20]

Nataša Nikolić, kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Kuvarice iz zbirke etnološkog odeljenja Narodnog muzeja Kragujevac“ 2006. godine, sa istoimenim pratećim katalogom, u kome je dotadašnja istraživanja dopunila svojim.[21]

Ljiljana Trifunović, viša kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Кад у кујни влада ред… Колекција дозидница Музеја Војводине“, u Muzeju Vojvodine 2009. godine, prikazavši „kuvarice“ iz Etnološke zbirke u ambijentima vojvođanskih kuhinja. Na svečanom otvaranju izložbe sama autorka je izvodila performans uz izložene predmete, asocirajući na vreme njihove aktuelne primene.[22]               

Lila Drobac-Кrstić, muzejska savetnica, bila je autor izložbe Narodnog muzeja u Aranđelovcu „Dobro došli gosti mili….“, u kući i dvorištu „Okućnice Ilije Miloševića“ 2013. godine.[23]   

Pored izložbi u kojima su stručno obrađene i prezentovane „kuvarice“, jedan deo muzejskih izložbi i objavljenih tekstova u muzeološkim i etnološkim časopisima predstavljao je javnosti ove predmete u okviru šireg konteksta, često u domenu kućnog ili uopšte vezalačkog stvaralaštva, ili kao primer tehnike „veza po pismu“ ili kućnog tekstila i domaće radinosti.[24]

Autorke navedenih izložbi su u katalozima i stručnim tekstovima iznele stručnu obradu prikazanih „kuvarica“ kao i njihove opšte odlike, poreklo, razvoj i društvene okolnosti, kao i osnovne elemente koji su ukorporirani u ovaj predmet: motive, način obrade, izbor platna, estetiku i praktičnu svrhu, edukativnu i etičku funkciju.

„SO RIŽA ŠEĆER BRAŠNO

Mnogo mislim šta da kuvam

Da ne bude jako skupo,

A da bude dobro za jelo“

KLASIFIKACIJA

Raznovrsnost „kuvarica“ i pokrivenost svih ključnih aspekata porodičnog i društvenog života ogleda se u njihovoj klasifikaciji, koje su izvršile kustoskinje etnološkinje prilikom svojih stručnih obrada muzejske zbirke sa ovim predmetima.

Ljiljana Trifunović je, pored osnovne podele dozidnica (kuvarica) na dozidnice s natpisom i dozidnice bez natpisa, izvršila podelu na osnovu prikazanog motiva i poruke na porodične, ljubavne, higijenske, patriotske, sa holandskim motivima, dečije, krevetske, šaljive i religiozne. Na porodičnim su prikazane idilične scene iz kuhinje, sa domaćicom i drugim ljudskim figurama pored zidanog šporeta i natpisom koji veliča kuvarsko umeće domaćice. Na higijenskim je najčešće prikazan bokal s lavorom, okružen cvetnim ornamentom u obliku medaljona ili poluluka. Natpis je savetodavna poruka o ličnoj i kućnoj higijeni. Na patriotskim su izvezeni likovi članova kraljevske porodice, nacionalni grb ili patriotski natpis. Nazidnice sa holandskim motivima prikazuju ljudske figure u holandskim nošnjama ili delovima nošnji. Na dečijim su prikazane jedna ili više figura dece ili životinja.[25] Krevetske dozidnice svojim dimenzijama prate dužinu kreveta, smeštenog pored zida.[26] Šaljive su svojim natpisima i izgledom imale ulogu da razvesele. Religiozne su sa izvezenom scenom religijskog sadržaja.

„Kuvarice“ se razvrstavaju  i prema mestu za koje su bile namenjene: za zid iznad šporeta ili pored stola u kuhinji, za zid iznad umivaonika u predsoblju ili u kuhinji, za zid pored kreveta. O njihovom položaju u enterijeru govore i prikazani motivi i poruke.

Klasifikacija „kuvarica“ drugih autorki se delimično razlikuje. Nataša Nikolić ih deli na kuhinjske, ljubavne, higijenske, patriotske, religiozne, seoske i šaljive.[27]

Izradu čitavih kolekcija vezenog kućnog tekstila omogućilo je korišćenje kupovnog umesto tkanog platna, koje je zahtevalo mnogo više vremena i veštine i truda oko izrade, upotreba tehnike „veza po pismu“ koja je nazivana i brzi vez, za razliku od „veza po broju“ koja je brojanjem niti platna i tehnikom bila komplikovanija i dugotrajnija. „Vez po pismu“ je pratio nacrtane motive linearnih kontura koje su mogle da dočaraju čitavu scenu bez popunjavanja i bojenja vezom. Prenošenjem istih motiva na više tekstilnih predmeta, počinje izrada čitavih kolekcija, u kojima se nalazi veći broj upotrebnih predmeta različite namene i koje se se uglavnom nalaze u prostoru kuhinje: „kuvarice“, stolnjaci, četkare, češljare, šibicare, šustikle, zavese, peškiri, pokrivači za bokale i čaše, trake za police i kese za kišobrane.  

PISANE PORUKE

Vizuelne i tekstualne poruke„kuvarica“ svojom slikovnošću ostavljaju utisak i dolaze do izražaja eksplicitnom i svedenom formom. Njihova upadljivost i upečatljivost proističe i iz jednostavnih kompozicija, koje linearno crtaju deo realnog sveta, na kojima preovlađuju idilične slike iz života porodice ili izmaštanog sveta (kada je u pitanju religijski sadržaj), a dopunjene su jednostavnim simboličkim ukrasima i na njima je naglašen tekst upravnog govora koji sve objašnjava.

Akcenat je bio na tekstu pisanom slovima kakva su se učila u školi, ali i kopiranim sa monograma ili šema iz šasopisa. Rečenice su u rimi, sažete i sa jasnim i konkretnim porukama, kao što su moralne, poučne, šaljive, ljubavne, patriotske i religiozne.[28]

Izvezeni slovni iskazi su monološki jer su osmišljeni kao citati prikazanog ili „zamišljenog“ lika „iza“ slike. Iskazi su u obliku poruke koja podstiče, podržava i preporučuje.

Poruke na „kuvaricama“  predstavljaju kratke jezičke forme od kojih se ističu poslovice kao najsažetiji oblik proznog narodnog stvaranja koji metaforično iskazuje narodno iskustvo, saznanje i mudrost; blagoslovi su sažeti iskazi emocionalnog stava prema nekom događaju sa izražavanjem želje za zdravljem ili kakvom dobrobiti; zdravice su vrsta svečane besede kojima se upućuju čestitke i dobre želje. U kratke jezičke forme koje se mogu naći na „kuvaricama“ spadaju i zakletve i kletve.[29]  Kletve se veoma retko nalaze na „kuvaricama“ i iskazuju uglavnom očaj neuzvraćene devojačke ljubavi.

Ove kratke književne forme često su iskazane u stihu. Njihov nastanak se vezuje za  usmenu predaju iz „davnih vremena“, ali je njihova zaokružena kratka forma efektna, tako da se lako pamti i prenosi, a izvezena na „kuvaricama“ lako uočava. U ove kratke forme uključene su i one najkraće, sastavljene od dve ili jedne reči – pozdravi i pridevi. Ti kratki jezgroviti, koncizni i jasni govorni oblici koji su upotrebljavani na „kuvaricama“, bili su lako razumljvi i često su se, kao gotove formule, neizmenjeno i lako prenosili iz „usmene“ ili „narodne“ književnosti.

KUVARICE I RODNI IDENTITETI

Iako „kuvarice“, koje su proizvodi kućne i zanatske radinosti, ne predstavljaju autohtono kulturno nasleđe, već po svom poreklu pripadaju zapadnoevropskom kulturnom krugu, našle su svoje značajno mesto u kućama u gradovima i selima Srbije, kako autorke navedenih izložbi ističu, zbog svoje praktične ali i estetke funkcije. Izgled najstarijih „kuvarica“ sa prostora Srbije sačuvan je u „holandskim“ folklornim motivima (ljudi u holandskim nošnjama, u idiličnom okruženju), koji su kopirani još decenijama i govore o njihovom poreklu. Mada se smatra da je izgled „kuvarica“ kao deo folkora nastao „u narodu“, jedan deo je imao poznate autore koji su ih iscrtavali, kreirali ili kopirali, pa čak i po uzoru na slike likovnih umetnika.  Pored toga što su motivi na njima kopirani – precrtavani, štampani, trukovani, prodavani / kupovani, a zatim veženi, njihov izbor odražava ukus i stav domaćice koja ga je, često još kao devojka, pripremala za svoj dom. One se vezuju za rodni identitet, rodnu ulogu žene i rodne stereotipe kućne radinosti.

U  „kuvaricama“ su otisnuti društveni faktori i ekonomske oklonosti koji su učestvovali  u njihovom oblikovanju. One eksplicitno govore o proizvodnim i porodičnim odnosima u kojima je žena posvećena kući i kućnim radinostima, dočekujući svog zaposlenog muža i poslušnu decu sa toplim ručkom….dakle, ona je vredna, ona je doterana, ona je brižna, sa osmehom dočekuje goste, u urednoj kuhinji, u obilju, okružena cvećem i biljem – simbolima koji bi trebalo da asociraju na to koliko je takva predstava lepa, plemenita i poželjna. Same realizatorke i izvođačice „kuvarica“ nisu se opirale ni tom zadatku, ni predstavi svoje uloge na njima, naprotiv, birale su skice na kojima se prikazuje njihov podređen ali istaknut položaj. Marina Blagojević ističe da žene ne doživljavaju trošenje svojih resursa u porodici kao eksploataciju, usled postojanja jakih emotivnih veza, kao i snažne ideološke konstrukcije „dužnosti“ žena prema porodici.[30]

Sa druge strane, sve faze izrade tekstilnog pokućstva povezivane su sa ženskim kućnim radom koji je predstavljao jednu od glavnih kućnih obaveza žena, ali i vid  ženskog znanja koje se prenosilo kroz generacije. Pored toga, ovaj vid ženskog rada bio je jedan od mogućih malobrojnih izvora ličnog prihoda žena, tako da su neke od tehnika izrade i ukrašavanja tekstilnih predmeta bile profesionalizovane.[31] Kao primer ove prakse možemo navesti zanatsko kopiranje papirnih šablona za vez „kuvarica“ i otiskivanje na platno trukovanjem.  Autorke tekstova o „kuvaricama“ i o „vezu po pismu“ ističu brojnost trukerskih radionica. Pored radionica, Ljiljana Trifunović spominje da je u svakom selu u Vojvodini postojala bar jedna žena koja se bavila trukovanjem, odnosno prenošenjem šeme na platno.[32] Takođe, navodi se i da su postojale vezilačke radionice i vešte vezilje koje su imućnijim ili manje veštim ženama vezle „devojačku spremu“ ili drugi tekstil po poružbini.

Procesi industrijalizacije i urbanizacije su tokom 20. veka doveli do odvajanja osnovne (nuklearne) porodice od tradicionalne proširene (zadružne) porodice, a samim tim i do promena u socijalizaciji ženske dece. Marina Blagojević ističe da na obim ženskog domaćeg rada i zaposlenost, dominantan uticaj imaju obim i potrebe porodice.[33] Pored smanjenja broja članova porodice, usvajanje tekovina privrednog i kulturnog napretka odnosilo se na zapošljavanje žena, a zatim i na strukturiranje njihovog radnog i slobodnog vremena. Sve češće zaposlene van kuće, sa novim tendencijama društvenog života i promenjenim običajima oko pripreme „devojačke spreme“, usled industrijske proizvodnje i novog stila modernog pokućstva, žene su sve ređe prenosile veštine veza i kućne radinosti na svoje ćerke, a sklonost posvećenosti ulepšavanju svog doma i odeće, na taj način, postala je individualna odluka i praksa, tretirana kao razonoda i hobi.  

FUNKCIJE

Neposrednom slikovitošću vizuelnog prikaza neopterećenog suvišnim detaljima, sa obrascima i sistemima prezentacije koji prenose simboličke informacije oslonjene na kategoriju lepog, „kuvarice“ pobuđuju osećaj prijatnosti, prisnosti i zadovoljstva. Ove slike prenose poruke i bez eksplicitnog teksta, a u sprezi sa kratkim i jezgrovitim tekstom izazivaju bogate i jasne predstave mašte. Pored prikazane scene i napisanog teksta, u njihovom oblikovanju učestvuju jednostavni simboli, koji u obliku ukrasa učestvuju u njihovoj komunikacionoj funkciji.

Estetika ove „tradicionalne“ kulture u sebi nosi vezene ružice i caknice koje se spuštaju sa ivice ručno vezenog, uštirkanog belog platna, učvršćenog na mustrama i valjkom dekorisanom zidu, sa motivima cveća, voća i ptica, ali i svedenu dekoraciju prostorne kompozicije kuhinje i likova oko kojih se plete kratka jezgrovita priča, najčešće opisana slovnom porukom. Kada je reč o funkciji „kuvarica“, može se reći da je manifestno reč o izrazitoj dekorativnosti – ukrašavanju životnog prostora, zatim o praktičnosti – jer uštirkano platno je lakše održavati čistim nego zid. Prikaz scene i tekst, koji se često pojavljuje kao obrazloženje ili upravni govor, govore upravo o izrazitoj komunkacijskoj ulozi iz koje proističu sociološko-psihološke funkcije.

„Tri ljupke zvezde svetle u tami života,

One blistaju tako ugodno,

A zovu se pesma, ljubav i vino“

Кonstrukt „kuvarica“ u određenom ambijentu jeste bio vrsta ukrasa, ali je prenosio i  preporuke moralnih i estetskih ideala, porukama koje su „čitljive“ kako iz njihove vizuelne predstave, tako i iz konkretnih natpisa.

Vizualne poruke kojima su ukućani svakodnevno bili izloženi, duži vremenski period, zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, odražavale su ideju o negovanju sveopštih vrlina, obrazaca poželjnog ponašanja. Imale su vaspitnu i motivišuću ulogu. Okruženi simbolima ljubavi na „kuvaricama“ i drugim predmetima kućnog tekstila, članovi porodice/društva su bili podsticani da grade poverenje u dobre međuljudske odnose i stabilizuju ih. Veoma važna funkcija „kuvarica“ u vreme njihove aktuelnosti bila je socijalizacija pojedinca, porodice i društva upućivanjem na određene norme i vrednosti, koje to društvo uvažava i neguje.        

Podcrtavanje iskazanaih želja u kojima su naglašeni ljubav, harmonija, radost, zdravlje, sreća i obilje može se svrstati u imitativni magijski podsticaj koji prenosi nameru da se prikazano i izrečeno ostvari. Mada segmentirani, ovi obrasci nose elemente „realnih“ životnih scenarija i nude nadu u poželjnu ličnu i kolektivnu perspektivu blagostanja.

Latentna uloga „kuvarica“ mogla bi da proističe iz elemenata pored kojih su se nalazile. Кućna vatra i voda – ognjište i posuda za čuvanje vode, porodična trpeza, bili su izuzetno važni za opstanak porodice. Njihova životvorna snaga je osetljiva i potrebno je da se sačuva od mogućih nepovoljnosti ili da se podstakne. Izloženost kuhinjskog prostora tudjim očima, pa samim tim, ognjišta, trpeze, lavora sa bokalom, mogla je da ukazuje na nameru da se pogled pridošlica skrene sa vatre i vode, upadljivim vezenim platnima. Izloženost „kuvarica“ u životnom prostoru mogla je da ukazuje i na nameru podsticanja upravo te životvorne snage, simbolima zdravlja i obilja koji okružuju vezom nacrtane scene i koji su prikazani kao dekorativni elementi. Ako skrivene funkcije isticanja „kuvarca“ posmatramo na taj način, možemo posegnuti za tumačenjem po kome je ovde reč o verovanju da se na život i sudbinu može uticati magijskim ritualom, u ovom slučaju imitativnom magijom, u kojoj „slično izaziva slično“. Hrišćanske institucije su nastojale da ovakva paganska verovanja iskorene u narodu, ali na njihovo nestajanje uticale su i brojne društvene i ekonomske okolnosti, dovodeći do njihovog (prividnog) zaboravljanja. Ta duboko ljudska potreba za uticanjem na život, sudbinu i ispunjenje želja ogleda se i u ekspanziji New Age tehnika koje se rukovode devizom „kakve su ti misli takav ti je život“, ali i praksi, kao što je Feng Šui, sa brižljivim odabirom simbola i boja koje će ljudi postaviti u svoje okruženje.      

„Kuvarice“ se, kao pojava kuhinjske dekoracije, protežu negde od poslednjih decenija 19. veka do poslednjih decenija 20. veka (ne računajući obnovljenu ulogu u ugostiteljksom turizmu i ženskom aktivizmu), od Holandije, preko Nemačke, Austrije, Mađarske, Vojvodine, šireći se u okolne regione. Iako se u ovom radu bavimo, kada je u pitanju muzeološka praksa, „kuvaricama“ Srbije, uloga „kuvarica“ u integrativnom povezivanju multinacionalne zajednice je izrazitija na primeru Vojvodine. Kako kaže Tijana Jakovljević-Šević: „У оквирима истих културних зона развијају се заједнички културни модели у различитим етничким групама. Међу њима то ствара већу културну блискост која је ту јаче изражена неgо међу истим етничким заједницама у различитим културним зонама.“ [34]

„Ni sa kim srećan nećeš biti

Jer ti srce kuca za mnom“

„Dok moj dragi muž pije vodu

Neću ja oplakivati moju devojačku slobodu“.

Prenošenjem vezilačkih tehnika, motiva i veština, žene su, zahvaljujući svojoj ulozi u izradi i ulepšavaju odevnog i kućnog tekstila, pokrenule živu komunikaciju sa drugim ženama u svom okruženju. Značaj ove mreže komunikacije je naročito bio važan u procesu izmirenja naroda koji su se u relativno kratkom vremenskom periodu u ratnim sukobima nalazili na suprotnim stranama ili su kao „kuferaši“ (kako Vojvođani starosedeoci nazivaju pridošlice) dolazili u kolonističkim i pojednačnim imigracijama. Dokaz za ovu tvrdnju je očigledan, jer su vezeni natpisi na „kuvaricama“ ispisani na jezicima različitih naroda i etničkih grupa i često  su istog sadržaja i izgleda. Sve to govori u prilog izrazite integrišuće uloge razmene vezalačkih tehnika i motiva „kuvarica“ u delovima zapadne i srednje Evrope, duž Balkanskog poluostrva, na prostorima Srbije, kao i u drugim oblastima regiona zahvaćenim ovom „modom“.

ZAKLJUČNO RAZMATRANJE

Opredelivši se za emotivni pristup, izabrala sam da se sa antropološkog aspekta suočim sa, dosada neiskazanim tumačenjima jednog, nekada svakidašnjeg predmeta pokućstva sa kojim se srećemo u etnološkim zbirkama muzeja, na izložbama ženskih vezilačkih i gastronomskih udruženja, na tursitičkim manifestacijama i u etno-ugostiteljskim objektima. U izboru i načinu tumačenja ove teme jasno su upisani motivi iz ličnog iskustva i subjektivnost, iz čega je proisteklo i odstupanje od uobičajenih merila za analizu i tumačenje muzejskog predmeta.

Izgled i smisao „kuvarica“ nije stvoren samom kreativnošću vezilja, već je odraz drušvene situacije i rezultet kreativnosti i preduzetništva umetnika koji su ih crtali ili precrtavali i trukerskih radionica koje su ih umnožavale, izdavača albuma sa mustrama i uticaja modnih časopisa. Tako je jedan dekorativni predmet, tada neophodan u kuhinjskom ambijentu, zbog svoje praktične uloge, kao i zbog jednostavnosti kopiranja i izrade, postao lako dostupan širokim društvenim slojevima. Kupovno platno industrijske izrade, brza tehnika veza koja iscrtava konture scena i pisana slova, mogli su i tako pojednostavljeni da dočaraju prikazanu predstavu i prenesu poruku koja podstiče maštu. Pored toga, upotreba motiva čija lepota i jednostavnost simbolizuju čitav niz poželjnih osobina, osećanja i vrlina, učinili su da se „kuvarice“ lako i brzo šire po prostorima zapadne i srednje Evrope i duž Balkanskog poluostrva. Na taj način je prenošena ideja o pozitivnim osobinama pojedinaca i čitavog društva, koja se ugrađivala u svaki dom na tom ogromnom i multinacionalnom prostoru. Zbog toga je njihova integrišuća uloga bila velika i važna.  

Emocionalna reakcija ljudi u susretu sa takvim predmetima je mogla da podstiče edukaciju o pravilima i normama, etici i estetici, zadacima i o rodnim ulogama, da upućuje na tada društveno poželjno ponašanje jasno definisanim porukama. Njihova uloga je bila važna u sociološko-psihološkom razvoju ličnosti i društva, odnosno u socijalizaciji, ali i u negovanju nade u željenu ličnu i kolektivnu perspektivu blagostanja. „Kuvarice“ su nudile veru u bolju budućnost prozvanu molitvom na njima, idiličnim prikazom i napisanim blagoslovom, pa čak i šaljivom prikazom koja podstiče na smeh.

Sa prestankom funkcionalnosti takve uloge u promenjenim socijalnim i ekonomskim okolnostima, pored gubljenja praktične higijenske i dekorativne svrhe, „kuvarica“ je izgubila svoju kućnu i porodičnu komunikacijsku ulogu negovanja određene rodne interakcije kao i druge socijalno-psihološke funkcije, nestavši sa zidova kuhinje.

„Kuvarice“ su nastavile svoj život kao idiličan deo prošlosti koji se u istovetnom obliku pojavljuje u interpretaciji savremenih vezilja, za prikazivanje na vezilačkim i drugim turističkim izložbama i manifestacijama, u promovisanju nacionalne i lokalne zajednice ili kao dekor turističko ugostiteljskih objekata. Sa druge strane, novi talas izražavanja starinske vezilačke „tradicije“ ogleda se u njihovoj sasvim novoj primeni. Pored uloge muzejskog predmeta koji ovekovečuje svakodnevicu prošlih vremena, pored uloge suvenira, pojavljuje se novi oblik ove prakse koji su joj dale žene okupljene oko asocijacije „Nepraktične žene“ umetničke grupe Škart, u izražavanju svog pogleda na svet i kritike društva, aforizmima i angažovanim iskazima.

LITERATURA I IZVORI

Дражић, Јованка, (1996), „Куварице из етнографске збирке Музеја Срема“, Музеј Срема 2, Сремска Митровица, 143-159.

Дражић, Јованка, (2011), „Вез на текстилним предметима из етнографске збирке Музеја Срема“, каталог изложбе, Музеј Срема: Сремска Митровица.

Јаковљевић-Шевић, Тијана, (2015), „Политика репрезентације мултикултурализма: примери сталних етнографских поставки у музејима у Војводини“ , Годишњак Музеја града Новог Сада 10 (2014), Музеј града Новг Сада: Нови Сад 143-154.

Јанкулов, Б, (1966), „Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања Матице српске: Нови Сад.

Којић, Б, (1961), „Насеља у Војводини“, Глас САНУ: књ. CCL, Одељење друштвених наука: Нова серија: књ.10, Београд.    

Лепетић, Т, (2014), „Поимање свакодневице на копну и мору: концепт слободног времена помораца“, Етнолошко-антрополошке свеске, Часопис Етнолошко-антрополошког друштва Србије бр. 23, (н.с) 12, Београд, 51-63.

Марковић, Душанка. (2010), „Вез по писму – Писмо по везу“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад.

Недељковић Ангеловска, Весна, (2014), „Салаши – између идеализованог и стварног“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад.

Недељковић Ангеловска, Весна, (2017), „Етнолошка музеологија актуелне свакодневице“, Музеји, Бр. 5 (н.с), Музејско друштво Србије: Београд, 123-132.

Николић, Наташа, (2006), „Куварице из Збирке етнолошког одељења Народног музеја

Крагујевац“, каталог изложбе, Народни музеј Крагујевац: Крагујевац.

Новаковић, Катарина, (2004), „Одлике народног веза у Војводини“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад, 151-184.

Обрадовић, М, (2014), „Кратке књижевне форме“, Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига V, Учитељски факултет: Врање. 379-394.

Трифуновић, Љиљана, (2004), „Каталошка обрада колекције дозидница етнолошког одељења Музеја Војводине“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад, 231 -264.

Трифуновић, Љ, (2009), „Кад у кујни влада ред…Колекција дозидница Музеја Војводине“, каталог изложбе, Музеј Војводине: Нови Сад.

Blagojević, M, (1991), „Žene izvan kruga„, Institut za sociološka istraživanja Filozofski Fakultet u Beogradu: Beograd.

Nedeljković, S, (2007), „Antroplogija savremenosti ili antropologija kao savremenost: Antroplogija između prezentizma i temporalizma“, Antropologija savremenosti, Etnološka biblioteka, Knjiga 23, Beograd, 5-22. https://www.scribd.com/document/88392873/Sa%C5%A1a-Nedeljkovi%C4%87-Antropologija-savremenosti  [преузето10.09.2016.].

Nikoletić, D, (2017), „Кuvarice, više zbori, da se čuje šta te mori“, Nepraktične žene, Milica magazin, http://milicamagazine.com/sr/kuvarice-vise-zbori-da-se-cuje-sta-te-mori/ [преузето 12. 10. 2021].

*Prikazane „kuvarice“ su deo Etnološke zbirke Muzeja grada Novog Sada koje su bile prikazane na izložbi „Vez po pismu pismo po vezu“ 2010. godine i u istoimenom katalogu izložbe autora Dušanke Marković, muzejske savetnice.

** Nikoletić, D, „Kuvarice, više zbori, da se čuje šta te mori“, Nepraktične žene, Milica magazin, http://milicamagazine.com/sr/kuvarice-vise-zbori-da-se-cuje-sta-te-mori/ [преузето 12. 10. 2021].

[1] Sulima, R, (2005), „Antroplogija svakodnevnice“, Biblioteka XX vek: Beograd, 6.

[2] Isto, 12.

[3] Ože, M, (2003), “Varljivi kraj stoleća“, Biblioteka XX vek: Beograd, 107-108.

[4] Лепетић, Т, (2014), Поимање свакодневице на копну и мору: концепт слободног времена помораца, Етнолошко-антрополошке свеске, Часопис Етнолошко-антрополошког друштва Србије бр. 23, (н.с) 12, Београд, 52-53.

[5] Sulima, R. nav.delo, 6.

[6]  Nedeljković, S, (2007), „Antroplogija savremenosti ili antropologija kao savremenost: Antroplogija između prezentizma i temporalizma“, Antropologija savremenosti, Etnološka biblioteka, Knjiga 23, Beograd, 14. https://www.scribd.com/document/88392873/Sa%C5%A1a-Nedeljkovi%C4%87-Antropologija-savremenosti  [преузето10.09.2016.].

[7] Трифуновић, Љ, (2004), „Каталошка обрада колекције дозидница етнолошког одељења Музеја Војводине“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад, 232.

[8] Дражић, Ј, (1996), „Куварице из етнографске збирке Музеја Срема“, Музеј Срема 2, Сремска Митровица, 144.         

[9] Isto, 146.

[10] Isto, 144.       

[11] Недељковић Ангеловска В, (2014), „Салаши – између идеализованог и стварног“, Музеј града Новог Сада: Нови Сад, 12.

[12]  Којић, Б, (1961), „Насеља у Војводини“, Глас САНУ: књ. CCL, Одељење друштвених наука: Нова серија: књ.10: Београд, 70; Јанкулов, Б, (1966) „Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања Матице српске: Нови Сад, 473-474.

[13]  Николић, Н, (2006), „Куварице из Збирке етнолошког одељења Народног музеја Крагујевац“, каталог изложбе, Народни музеј Крагујевац: Крагујевац, бб.

[14] Nikoletić, D, (2017), Ručni rad, „Kuvarice, više zbori, da se čuje šta te mori“, Nepraktične žene, Milica magazin, http://milicamagazine.com/sr/kuvarice-vise-zbori-da-se-cuje-sta-te-mori/[преузето 12. 10. 2021.].

[15] Недељковић Ангеловска, В, (2017), „Етнолошка музеологија актуелне свакодневице“, Музеји, Бр.5 (н.с), Музејско друштво Србије: Београд, 123-124.

[16] Sulima, R, nav.delo, 9.

[17] Ože, M, nav. delo, 68.

[18] Isto:116-117.

[19] Недељковић Ангеловска, В, (2017), нав.дело, 125-126.

[20] Ћелап, М, (1993), „Вез по писму“, Војвођанске куварице, каталог изложбе, Културно уметничка задруга Славија: Нови Сад. 9-12.

[21] Николић, Н, нав. дело.

[22] Трифуновић, Љ, (2009), „Кад у кујни влада ред….Колекција дозидница Музеја Војводине“, Музеј Војводине: Нови Сад.

[23] Дробац-Крстић, Л, (2014), „Куварице аранђеловачког краја“, Шумадијски записи, Зборник Народног музеја у Аранђеловцу, Народни музеј: Аранђеловац.

[24] Na primer: Дражић, Ј, (1996), „Куварице из етнографске збирке Музеја Срема“, Музеј Срема 2, Сремска Митровица; Новаковић, К, (2004), „Одлике народног веза у Војводини“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад; Трифуновић, Љ, (2004),нав. дело; Марковић, Д, (2010), „Вез по писму – Писмо по везу“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад; Дражић, Ј, (2011), „Вез на текстилним предметима из етнографске збирке Музеја Срема“, каталог изложбе, Музеј Срема: Сремска Митровица.

[25] Često se na dečijim dozidnicama pojavljuju prikaze situacija iz bajki i figure patuljaka, okruženi stilizovanim floralnim motivima.

[26] Трифуновић, Љ, (2004), нав. дело, 233.

[27] Николић, Н, нав. дело, bb.

[28] Ћелап, М, нав. дело, 11.

[29] Обрадовић, М, (2014), Кратке књижевне форме, Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига V, Учитељски факултет: Врање, 381- 390.

[30] Blagojević, M, (1991), „Žene izvan kruga„, Institut za sociološka istraživanja Filozofski Fakultet u Beogradu: Филозофски факултет: Beograd, 49.

[31] Јаковљевић-Шевић, Т, (2015), „Политика репрезентације мултикултурализма: примери сталних етнографских поставки у музејима у Војводини“, Годишњак Музеја града Новог Сада 10 (2014), Музеј града Новог Сада: Нови Сад,  143-154.

[32] Трифуновић, Љ, (2009), нав. дело, бб.

[33] Blagojević, M, nav. delo, 48.

[34]  Јаковљевић-Шевић, Т, нав.дело, 148.