У Новом Саду постоји традиција рада приватних балетских школа током последњих 100 година у којима деца и одрасли, добијају основе из разних облика игре. Тако је, према запису Љиљане Мишић, Милена (Чутуковић) Поповић и пре II светског рата имала приватну школу ритмике, модерног балета за децу, а заједно са супругом и учење окретних игара одраслих. Након II светског рата је у Нови Сад дошла Маргита Дебељак, и заједно са неколико других наставница и наставника поставила на ноге основе државне Балетске школе, у којој је она предавала класични балет, док је Милена Поповић преносила и знаје из модерног балета. Тако су се на једном месту
објединила знања и учење о игри, овога пута у државној школи. Ал су истовремено обе задржале своје приватне студије игре (и то углавном за млађу децу до 10 година), тачније до узраста деце када се она уписују у државну Балетску школу. Тај добар организациони оквир био је делатан све до краја 60-ти година 20. века у Новом Саду.
Једна од ученица у приватном Студију Маргите Дебељак била је и Добрила (Ђурашевић) Новков. Према њеним речима, мајка ју је довела да би се телесно добро развијала, а чињеница је да је њен пут ишао до професионалне играчице, солисткиње у преко 20 различитих балета, затим оне која преноси знање другима у професионалном ансамблу Балета и у Балетској школи, али га преноси и у свом приватном Студију, као што је то некада била пракса њених професорки Дебељак и Поповић. Добрила Новком је наследница добре праксе учења и подучавања класичној балетској игри у граду и, оно што је важно, припремала већину њих за упис у Балетску школу. Тај посао особе која се у континуитету брине за културу игре у граду готово је несамерљив са било чијим доприносом у граду на том пољу, нарочито узимањем у обзир и друге стране њене делатности, а то је писање о игри, играчима и догађајима повезаним са игром. Тај део ширења културе за игру важан је сегнент у континуитету таквих школа у граду у последњих 100 година.У књизи под називом „Све моје виле, Три деценије балетске школе La Silphide“ су подаци успешног рада на подизању балетске културе у граду, три деценије континуираног рада на афирмацији свести о важности класичног балета предшколског и раног основношколског узраста деце, али и за одраслије.У књизи су представљена достигнућа рада кроз податке о укупном броју ученика (више од 1000 их је дуже или краће боравило у Студију), годишњим концертима на којима су показали своје знање и умеће, али и који је носе у свом сећању до данас, и који разносе знање не само у граду Новом Саду, него и у другим градовима државе и свету. Добрила Новков увек то чини у доброј организацији сарадње са другима, важним за рад Студија (као што су родитељи, пријатељи и познаници) у широкој заједници љубитеља игре и плеса коју гради.
Показује се да је Добрила Новков, поред основне играчке професије, готово подједнако успешна у организовању Студија, бризи за успех сваке појединачне ученице (и ученика) не само док се не осамостале и пођу својим путем. То подразумева да им најпре пронађе добру игру како би се ваљано представиле на годишњем
концерту Студија, потом, по могућности, добиле и позив за ангажман у ансамблу Балета, затим учествовање на разним такмичењима како би представила њихове дарове у конкуренцији са ученицима других балетских школа у држави (из Београда, Панчева, Суботице, Кикинде). Али ту није крај сарадње са ученицима: када постану део неког ансамбла, прати њихове улоге, достигнућа и поноси се њима. Заправо Добрила Новков гради једну врсту неформане групе пријатеља професије зване класичан балет у којој она памти почетке, чува сећања о развој сваког појединачног ученика и ученице и стално их подстиче на даљи рад.
Она није само учитељица игре, она је креаторка играчке заједнице у граду који баштини дугу традицију учења и подучавања игри и плесу. Она обезбеђује сећање на развој појединачних професионалних каријера, а у овој књизи она обједињује сећање на догађаје, особе и време, које никада није било нарочито повољно за развој класичне балетске игре.
Нажалост, у писаним изворима о култури града Новог Сада, овакви напори нису довољно исцрпно забележени па су подаци у књизи драгоцени прилог будућим истраживањима.
Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.
Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.
У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).
Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.
Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.
Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.
Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).
Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).
Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.
Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.
Добрила
УЛОГЕ
Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – ЕсмералдаЧ. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.
Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.
Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.
Pas de six (Робиње) – ШехерезадаН. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.
Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73
Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.
Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.
Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.
Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.
Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.
Помпеа – Вечебалета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.
Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.
Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.
Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.
Сванилда – КопелијаЛ. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.
Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.
Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.
U ovom radu, bavim se saradnjom dvoje vojvođanskih umetnika, Katalin Ladik i Ernea Kiralja (Ernő Király), kao i komadi nastali kao rezutat te saradnje – „Refleksije 1,2 i 3“ (1967–1969), „Apsurdna priča“(1971) i„Tužbalica“(1972)[2]. Navedeni primeri su odabrani, s jedne strane iz praktičnih razloga, budući da su njihovi snimci objavljeni na kompakt disku sa Kiraljevim delima pod naslovom Spectrum.[3] S druge strane, izbor sam napravila jer otvaraju mogućnost promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice, ali svedoče i o različitim karakteristikama koje su značajne za umetnički izraz Ladik i Kiralja. Oni ukazuju i na važnost umetničke saradnje za opus ovih umetnika, te otvaraju mogućnost za analizu koja odstupa od tradicionalnih muzikoloških postulata koji je fokusiraju na muzičko delo, partituru, blisko čitanje itd.
U tekstu koji sledi ću ponuditi pregled nekih muzikoloških napisa koji mogu biti od koristi prilikom razumevanja pomenutih komada, kao i umetničke poetike Kiralja i Ladik, a koji otvaraju mogućnost da se ponovo promisli njena uloga u Kiraljevim ostvarenjima, budući da je ona danas prepoznata pre svega kao „samo“ izvođačica muzike koju je autor komponovao.
Muzičko delo i odnos kompozitor(ka)–izvođač(ica)
Kako Lidija Ger (Lydia Goehr) piše u knjizi Imaginarni muzej muzičkih dela. Esej u okviru filozofije muzike (The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music), važno je razumeti kako muzikološka disciplina gleda na svoj objekt – dakle, muziku – i kako je taj objekt definisan od strane diskursa koji teži da ga opiše i objasni. Autorka se fokusira na ono što naziva „konceptom dela“ (u originalu, „work-concept) (Goehr 1992, 4) u muzici, na njegovu istoriju i implikacije koje ima po naše razumevanje ove umetnosti. Pišući o objektu kojim se bavi muzikologija, kao i odnosu između dela i izvođenja, autorka primećuje da muzička dela ne postoje samo kao „konkretni, fizički objekti; ona ne postoje kao lične ideje kompozitora/ke, izvođača/ice ili slušaoca/teljke; niti postoje u večnom svetu idealnih, nestvorenih formi“ (Goehr 1992, 2), zaključujući da je veoma teško utvrditi jedno ’mesto’ na kome postoji muzičko delo. Ger dodaje i da ono što razumemo kao muzičko delo „nije identično (…) niti jednom od njegovih izvođenja“ (Ibid, 2-3). Drugim rečima, autorka se upušta u razmatranje pitanja muzičke ontologije, pokušavajući da razume na koji način je specifičnost postojanja muzike uticala na muzikologiju, ali i samu klasičnu muziku kojom se ova disciplina bavi. Ona navodi da je muzikologija rešila problem postojanja muzike i u partituri i u zvuku, odnosno izvođenjima, fokusirajući se primarno na partituru kao objekt u kome ’leži‘ muzika, i iz koje se ona može ’izvući‘, analizirati i objasniti. U tom smislu, piše Ger, muzikologija je u trenutku kada nastaje kao disciplina (krajem 19. veka) odabir svog objekta i metodologiju analize u velikoj meri preuzela od književnosti. Ipak, Ger naglašava jedinstvenost muzike, primećujući još jednom da ona, postoji u mnogo oblika, u bezbroj mogućih izvođenja, kao i u partituri.[4] Nudeći istorijski pogled na nastanak koncepta dela, kao i razmatrajući njegove funkcije u okviru muzikološkog diskursa, autorka ističe da se on „pojavio kao rezultat specifičnog i komplikovanog slivanja estetskih, društvenih i istorijskih uslova“ (Ibid 1992, 245). Imajući to u vidu, Lidija Ger nas poziva da ponovo promislimo osnovne koncepte koji rukovode našim razumevanjem muzike što, dodala bih, čine i dela nastala u saradnji Kiralja i Ladik.
Još jedno, za ovaj tekst važno zapažanje navedene autorke, jeste da često mislimo o muzici čiji je cilj da preispita osnovne postulate muzičkog dela, u tradicionalnim okvirima: „Postoji tendencija, takođe, da se većina, ako ne i sva ’eksperimentalna’ ostvarenja klasifikuju kao dela. Govorimo o delima Džona Kejdža, Maksa Nojhausa i Frederika Rževskog, iako ovi muzičari ne misle o onome što rade kao o komponovanju u romantičarskoj tradiciji“ i dodaje da „često zanemarujemo konceptualne razlike između dela i improvizacije, ili između dela i transkripcije“ (Ibid, 244). Ger dakle primećuje tendenciju u okviru muzikološkog diskursa, da se o svakom činu stvaranja muzike misli u romantičarskim/modernističkim okvirima, te da se podrazumeva da kompozitor najpre zapisuje delo koje se naknadno izvodi i eventualno snima. U pomenutoj knjizi, autorka ističe da je važno prilagoditi takav diskurs kako bi se jasnije razumelo kako je određeni komad muzike nastao, čijim radom je nastao, koji je odnos između kompozitora/ke i izvođača/ice (da li je u pitanju, možda, ista osoba?) – drugim rečima, potrebno je sagledati one elemente muzike koji se ne mogu nužno iščitati iz partiture (pod uslovom, naravno, da ona postoji). Autorka dakle koristi termin „delo“ kako bi opisala muziku koja je deo današnjeg kanona istorije muzike a koji je (kao u ostalom i svaki kanon), rezultat odbacivanja različitih muzičkih praksi koje se u stroge okvire dela ne uklapaju. U tom smislu, prilikom analize navedenih ostvarenja Ladik i Kiralja, neću govoriti o delima, već ću ih, u nedostatku adekvatnijeg izraza, zvati muzičkim komadima, želeći time da ukažem upravo na činjenicu da se u njima preispituju tradicionalni okviri muzičkog dela.
Ovakav način razmišljanja, tipičan je i za napise drugih muzikologa koji su nastojali da ponovo promisle tradicionalna razumevanja muzičkog dela (Taruskin, 1995; Small, 1998; Cook, 2001, 2007, 2014). Ričard Taruskin (Richard Taruskin), na primer, daje mnoga važna zapažanja koja se tiču koncepta autentičnosti, a koji se prepliće sa konceptom muzičkog dela kako ga razume Ger, i poziva na preispitivanje ustaljenog muzikološkog načina razmišljanja. Nikada ne želeći da poništi ideju muzičkog dela kao takvog, ovaj autor nudi čitaocu/teljki pokušaj ponovnog promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice: „Premisa, centralna za ortodoksnu praksu izvođenja (…) pretpostavlja kao istorijsku konstantu, čvrstu distinkciju između uloga kreatora i re-kreatora (eng. creative and re-creative roles) koje postoje tek od 19. veka“ (Taruskin 1995, 14).[5] U svojim napisima, Taruskin želi da naglasi važnost izvođenja za muziku, te u više navrata ističe da je važno razumeti je kao „kumulativnu umetnost, kao rezultat rada više autora, otvorenu, predusretljivu, ali pre svega neurednu, i samim tim ljudsku delatnost“ (Ibid, 192).
Takva usredsređenost na otvorenost muzike, kao i na činjenicu da ovu umetnost stvara više autora, rezonira i sa napisima Kristofera Smola (Christopher Small) koji je verovatno najpoznatiji po razumevanje muzike koja, prema njegovim rečima nije stvar ili objekt, već radnja. Takvo razmišljanje ga je odvelo do pretvaranja imenice ’muzika‘ u glagol, te do osmišljavanja termina musicking, a koji bi se na srpski jezik mogao (dakako nespretno) prevesti kao „muzikovanje“,[6] ili prosto „muziking“, ukoliko bismo posrbili engleski termin. Ovaj autor je čak hrabro proglasio da „takvo šta kao što je muzika ne postoji“ (Small 1998, 2), objašnjavajući dalje da „muzika uopšte nije stvar nego aktivnost, nešto što ljudi rade. Ono što nam deluje kao muzika je fragment, apstrakcija radnje čija realnost nestaje čim je podrobnije sagledamo“ (Ibid). Zbog toga, on navodi da „muzikovati (eng. to music) znači uzeti učešće, u bilo kom svojstvu, u muzičkom izvođenju, bilo kroz izvođenje, slušanje, vežbanje i probanje, obezbeđivanje materijala za izvođenje (što zovemo i komponovanjem) ili plesanje“ (Ibid, 9).
Muzika Ernea Kiralja, a posebno ona nastala kroz saradnju sa Katalin Ladik, na veoma dobar način svedoči o idejama prethodno citiranih muzikologa, pozivajući slušaoca da promisli o pitanjima autorstva, stvaralačkog čina, umetničke saradnje itd.
Osnovne karakteristike muzike Ernea Kiralja
Kako sam već pomenula, moja pažnja je ovom prilikom usmerena na komade pripisane Kiralju, a koji su nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada su jugoslovenska i vojvođanska umetnička scena bile pod snažnim uticajem avangardnih i neoavangardnih pokreta. Neoavangarda je, imajući u vidu specifičnosti jugoslovenskog konteksta, bila artikulisana u skladu sa lokalnim senzibilitetima, i samim tim se u izvesnoj meri razlikovala od evropske. Kako piše Miško Šuvaković, neoavangarde su „transgresivne, eksperimentalne i emancipatorske umetničke prakse koje su nastale kao rekonstrukcije, reciklaže ili revitalizacije specifičnih praksi istorijskih avangardi, posebno dade i konstruktivizma“ (Šuvaković et al. 2010: 30). Kiraljeva poetika je bila bliska onoj koju je baštinila grupa BOSCH+BOSCH,[7] a sa čijim članovima je često sarađivao. Kako navodi Mirjana Veselinović Hofman, Kiralj “ zastupa muzičko mišljenje koje je antisistemsko i nekonvencionalno” (Веселиновић-Хофман, 2000: 119–120), što ga čini jednim od autora koji,„ispoljava najveće poverenje u improvizacionu vedrinu, nesputanost i neizvesnost zvuka ” (Веселиновић-Хофман, 2000: 120). Uz navedene karakteristike, koje su u skladu sa autorovom potrebom da preispituje muzički kanon te da sa njime eksperimentiše (što je takođe tipično i za neoavangardne pokrete), autorka naglašava i važnost kombinovanja različitih umetničkih medija za opus ovog kompozitora, ističući da je takva poetika, „i te kako imala značenje i dejstvo avangardne novine u našoj muzici, jer je bila jasno, a po akademsku muziku ’razorno’ multimedijski deklarisana i materijalizovana na dosledno antitradicionalan način” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Njegov opus, kako piše Veselinović Hofman, deo je ekspanzivnog pokreta “za punopravnost avanture zvuka i njegovih spojeva sa medijima svih umetnosti” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Ista autorka navodi da je autor, „kao prepoznatljive jedinice svog umetničkog rečnika utvrdio (…) pretežno klastersku vertikalu, specifičnu poziciju verbalne građe, um i konkretan zvuk, kao i izvanmuzičke medije” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Drugim rečima, može se reći da Kiraljevu umetnost karakteriše neprestano traganje za ’novim’, otvorenost za eksperimente i upotreba različitih umetničkih medija.
Ključna za Kiraljevu muziku je i ljubav prema folkloru, koji je za autora predstavljao jedan od najvažnijih izvora novih zvučnosti za kojima je tragao. U tekstu objavljenom uz Spectrum kompakt disk, Solt Kovač (Szolt Kovács) navodi tri razloga zbog kojih je folklor bio značajan za kompozitora: „tu je Kiralj otkrio improvizaciju, graditeljstvo instrumenata i odbijanje konvencionalnog načina štimovanja“ (Kovács, 2001). Kako je sam kompozitor pisao, folklor je veoma uticao na njegov stvaralački proces, kao i na način na koji je koncipirao muzički tok:
Dok sam istraživao i sakupljao narodnu muziku, analizirao sam je detaljno. Malo po malo, nov muzički materijal je postao očigledan; materijal koji se sastojao od govora, pesme, fragmenata instrumentalne muzike stvorene od strane izvođača/ice kao odgovor na neku reč, pesmu ili instrument tokom izvođenja, ili slušaoca – zvučna manifestacija nesvesnih vibracija koje postaju čujne tokom izvođenja ili slušanja dela (bilo da je u pitanju popularna pesma ili komponovani komad) (Kovács, 2001).
Kako se može videti iz navedenog citata, glas/govor/pevanje, bili su od velikog značaja za Kiralja, kao i praksa stvaranja muzičkog dela u trenutku izvođenja. Upravo je to, čini se, ono što je na umetničkom planu spojilo ovog autora i Katalin Ladik, i što je zajednički imenitelj njihovih poetika.
Rad Katalin Ladik u domenu muzike/zvuka/glasa
Kao umetnica aktivna pre svega u oblastima zvučne poezije, umetnosti performansa i body art-a, Katalin Ladik je u velikoj meri obeležila muzičku avangardnu scenu Vojvodine i Jugoslavije. Uz to, može se reći da su muzika, ili pre šire shvaćen rad sa zvukom, gotovo od samog početka njenog umetničkog delovanja, imali značajnu ulogu u njenoj umetničkoj poetici. Rezultati njenih saradnji sa muzičarima, vidljivi su i u njenim delima iz šezdesetih, a kao posebno značajan, ističe se rad sa kompozitorima poput Dubravka Detonija (1937), Milka Kelemena (1924–2018) i Dušana Radića (1929–2010) (Милојковић, 2019). Poseban doprinos razvoju lokalnih muzičkih scena, ova umetnica je dala tokom saradnje sa ansamblom ACEZANTES.[8] Može se reći i da je otkrila muziku kroz rad sa jezikom i njegovom specifičnom zvučnošću. Kako piše Miško Šuvaković, „radio gluma joj je otvorila nove mogućnosti za eksperimentalni rad i istraživanje u načinu na koji je glas tretiran u različitim dramskim programima, naročito onim zasnovanim na avangardnim tekstovima, a koji su dovodili u pitanje konzistentne narative u fonetskim, zvučnim strukturama (Šuvaković et al, 2010: 11). Upravo to je bio element njenog izraza koji je korespondirao sa poetikom Ernea Kiralja. Budući da je „razvila svoj nekonvencionalni stil kroz sintezu mađarskog folklora i slobodnih oblika muzičkog izvođenja zasnovanog na odnosu kompozitor-izvođač“ (Ibid, 151), Šuvaković naglašava da je interesovanje za „najdublje slojeve mađarskog muzičkog nasleđa stimulisalo fascinaciju Katalin Ladik latentnom moći glasa da nadiđe kulturalne matrice etničke i plemenske identifikacije“ (Ibid). Još jedna važna karakteristika njene umetnosti, jeste njena „pozicija ne-muzičarke-već-izvođačice-zvučne-poezije“ (Ibid, 155), koju je koristila kako bi istraživala „mogućnosti udaljavanja od ‚muzike‘ – kroz hermeneutički motivisanu interpretaciju partiture kao traga kompozitorovih/autorovih ideja“ (Ibid). U tom smislu, Šuvaković naglašava da je Ladik svojim nastupima u muzičkom ansamblu „remetila ‚muziku kao stabilnu disciplinu‘“ i dala „suštinski doprinos neoavangardnom izazivanju stabilnog i raslojenom poretku moderne muzike zamišljene kao umetnosti“ (Ibid). Drugim rečima, može se reći da je njena pozicija izvođačice bez formalnog muzičkog obrazovanja, muzičarke koja je svoju vokalnu ekspresivnost izgradila izvan muzike, rezonirala sa pozicijom koju je gradio Kiralj, a koja je počivala na činjenici da ni on nije imao formalno muzičko obrazovanje, te da je, stvarajući muziku, odbijao da se prilagodi pravilima tradicionalne, akademske klasične muzike tog vremena.
Osim što su delili ulogu ’ometača‘ na lokalnoj muzičkoj sceni, dvoje umetnika je spajala i ljubav prema folkloru koju su negovali kroz svoju saradnju, a koja je imala i snažan uticaj na same muzičke komade koje su stvarali. U razgovoru koji je sa umetnicom vodila Bojana Radovanović, Ladik navodi:
Moje interesovanje za mađarski folklor, za balkansku baštinu i svetsku izvornu narodnu muziku i rituale počelo je ranije nego saradnja sa Kiraljem, i nastavilo se za vreme saradnje s njim. To interesovanje traje do danas. Trudila sam se da što više naučim proučavajući pisanu literaturu i slušajući izvorni zvučni materijal. Mnogo toga sam upotrebila ne samo u Kiraljevim delima, već i u svojim samostalnim performansima. (Radovanović, 2019).
Njena specifična vokalna interpretacija, dakle, rezultat je, između ostalog, i eksperimentacija u domenu pozorišta i poezije, nedostatka formalnog obrazovanja, ali i njenog interesovanja za narodnu muziku. Karakteriše je tretman muzičkih elemenata na način sličan onom na koji se u zvučnoj poeziji tretira jezik – oni su korišćeni pre svega kao zvučni elementi, uz fokusiranje na zvučne kvalitete materijala i pridavanje manjeg značaja organizaciji tih zvukova u muziku.
Saradnja
U nastavku teksta, se na muzičke komade koji su nastali kroz umetničku saradnju Ernea Kiralja i Katalin Ladik, a koja su naknadno pripisana Kiralju kao njihovom jedinom autoru, uz navođenje Ladik kao interpretatorke vokalnog parta i autorke tekstova. Snimci komada na koje ću se fokusirati – „Refleksije 1, 2 i 3“, „Apsurdna priča“, „Tužbalica“ – na različite načine reflektuju poetike Kiralja i Ladik, naročito imajući u vidu da su njihovi izvođači u nekim slučajevima kompozitor i umetnica, a u drugim ansambl ACEZANTES i Ladik. U pisanom intervjuu sa Bojanom Radovanović, Katalin Ladik se priseća kreativnog procesa kroz koji su komadi nastali, naglašavajući da su bili zamišljeni pre svega kao “improvizacija koja je bazirana na mojoj pisanoj i vizuelnoj poeziji. Tokom proba i dogovora ta improvizacija je dobila prilično čvrstu koncepciju, koju sam zabeležila i pomoću te zabeležene vokalne koncepcije mogla sam približno slično ponoviti vokalnu deonicu. (Radovanović, 2019).
Svaki komad čiji snimak je dostupan na Pećtrum CD-u, sadrži tekstualni predložak na osnovu kog je Ladik improvizovala, a koji je predstavljao ključnu tačku komunikacije između pevačice i instrumentaliste/a. U njima se mogu uočiti vokalne tehnike koje su prisutne i u drugim delima umetnice, a koja su nastala tokom sedamdesetih – na primer, u filmu O-pus (1974), ili u komadima objavljenim na njenoj prvoj solo ploči pod naslovom Fonopoetica (1976) (Милојковић, 2019: 125–128) –, kao i u solo improvizacijama, te radu sa ACEZANTES-om. Na primer, „Refleksije 1 – Balada o Lutki“[9] za glas i gitaru, otkriva sličnosti u načinu na koji dvoje umetnika tretiraju zvuk, budući da su i vokalni i instrumentalni part koncipirani s jedne strane kao odgovori na tekst pesme koju tumači Ladik, a sa druge, na zvučni materijal koji kreira drugi izvođač. Drugačije rečeno, zvučni kvalitet teksta koji izgovara Ladik, predstavlja okidač za improvizaciju, dok je istovremeno, muzički materijal koji čujemo rezultat i komunikacije između dvoje umetnika, kako je to najčešće slučaj sa improvizovanim komadima muzike. U tom smislu su posebno zvučno upečatljivi segmenti u kojima Ladik ne izgovara reči, već se fokusira primarno na zvučni aspekt slova koja ih čine. Glas i instrument su tretirani ravnopravno, s tim da glas u pojedinim slučajevima preuzima glavnu ulogu, kao nosilac reči i njihovog značenja. Muzički tok „Balade o lutki“ u izvesnom smislu prati tekst koji opisuje slomljenu i tužnu lutku, koja priželjkuje oči koje bi mogla da sklopi i umre.[10] Vokalni i instrumentalni part takođe zvuče ’izlomljeno’, karakterišu ih skokovita melodija, snažni kontrasti između tonova otpevanih/odsviranih u visokom i niskom registru, a najveći deo muzičkog toka protiče kroz svojevrsnu komunikaciju između glasa i gitare, gde se tužna priča lutke povremeno prekida oštrim zvucima ovog žičanog instrumenta. „Balada o lutki“ je, takođe, melodičnija od drugih „Refleksija“ koje izvodi Ladik – najverovatnije jer je u pitanju balada, muzička forma koju upravo karakteriše melodioznost. „Refleksija 2 – Puž“, zasnovana je na poznatoj dečijoj pesmici, u srpskom kontekstu nazvanoj „Pusti pužu rogove“, a pokazuje sličan tretman glasa i instrumenta. Za razliku od tužne balade o slomljenoj lutki, Refleksiju „Puž“ odlikuje življi tempo, vesela melodija, prisustvo snažnih zvučnih kontrasta, kao i česta upotreba ’efekata‘ u deonici glasa ali i gitare. Dok Ladik brzo recituje tekst, ponavljajući neke delove rečenice, reči ili samo slova i brzo smenjujući govor i pevanje, gitara donosi brza ponavljanja klastera, kao i glisanda, upotrebu alikvota te druge tehnike sviranja, najčešće prepoznate kao ’nestandardne‘ (poput lupkanja po telu instrumenta itd.) Konačno,„Refleksije 3 – Žaba“ je najkompleksniji i najživlji komad od sva tri, ali i najkraći. Tekst preuzet iz zabavne narodne pesme o žabi na snimku je veoma teško razumeti, budući da ga je Ladik u ovom slučaju, čini se, koristila pre kao predložak za izvođenje koje nalikuje zvučnoj poeziji. Njena deonica obiluje ponavljanjima, različitim interpretativnim tehnikama poput pištanja, vikanja, šapata, smeha, a najveći broj reči je izgovoren samo delimično, odnosno, samo delovi reči su izgovoreni uz repeticiju.
„Apsurdna priča“ za naratora i udaraljke je kompleksnija, budući da je zamišljena za glas i ansambl udaraljki – u slučaju analiziranog snimka, u pitanju su članovi ansambla ACEZANTES. Tekstualna osnova komada je pesma Katalin Ladik koja, kako naslov ukazuje, predstavlja apsurdnu priču. Apsurd je naglašen i u samom izvođenju, i to pre svega u vokalnom partu, gde Ladik izgovara samo samoglasnike iz svake reči u pesmi, uz smeh, zvuke teškog disanja, šaputanja itd. Vokalni part odaje utisak ’zujanja‘ koje je rezultat ponavljanja slova poput ‘R’, ‘Z’, ‘S’ itd., otkrivajući pritom isti tretman glasa kao u „Refleksijama“ ili solo numerama iz opusa Katalin Ladik. „Apsurdna priča“ donosi i glasove drugih članova ansambla koji izgovaraju određene reči iz pesme, ili izvode različite zvukove, na momente pokušavajući da imitiraju vokalni izraz umetnice. Specifičan tretman glasa u komadu je reflektovan i u činjenici da je osmišljen za naratora/ku i ansambl, a ne pevača/icu. Ipak, glas u potpunosti dominira zvučnom slikom komada, dok se udaraljke u različitim trenucima uključuju u muzički tok, komunicirajući sa glasom imitirajući ili upotpunjujući ga. Konačno,slični zaključci se mogu izvući i na osnovu slušanja „Tužbalice“ za glas i orkestar. Komad započinje vrlo visokim tonom koji izvode Ladik i članovi ansambla, te je na trenutak teško razlučiti gde prestaje glas, a počinje zvuk instrumenata. Muzički tok obeležavaju tonovi koji nisu u klasičnom temperovanom sistemu i česta glisanda, dok se vokalni part odvija u čestim promenama registra, govorom, i drugim ne standardnim vokalnim tehnikama.
Ovakav način izvođenja, tipičan je i za brojna samostalna ostvarenja Katalin Ladik koja se ne bi mogla, strogo govoreći, okarakterisati kao muzička, već su pre u pitanju vizuelni kolaži koji umetnici služe kao predložak za zvučnu, vokalnu interpretaciju. Mnogi među njima su nastali tokom sedamdesetih, i u njima se mogu uočiti reference na muziku – u nekim slučajevima, na primer, kolaži sadrže delove partiture, dok drugi nose imena inspirisana svetom klasične muzike[11]. Slušajući snimke ovih improvizacija koje mi je ustupila Katalin Ladik (i na tome sam joj duboko zahvalna), može se doći do zaključaka o njenoj specifičnoj vokalnoj tehnici kao i u slučaju prethodno pomenutih komada, nastalih u kolaboraciji sa muzičarima. Na primer, kolaž pod nazivom „Balkanska narodna pesma 3“ (1973),[12] prikazuje isečak iz ženskog časopisa sa mustrom za štrikanje nazvanom visoki stubić, i segment meni nepoznate partiture, zalepljene na prazan notni papir. Ispod slike mustre, ispisana su uputstva za upotrebu visokog stubića koja Ladik u svojoj improvizaciji čita, ponavlja, prekraja itd. Na snimku se, zahvaljujući različitim tehnikama zvučne manipulacije, čuje više slojeva njenog glasa – dok jedan čita uputstvo, drugi se smeje, treći interpretira melodiju. Na sličan način, „Pastorala“[13] (1971) prikazuje slojevit i naizgled haotičan kolaž načinjen od mustri za šivenje, sa dve jasno odvojene žute šeme i oblikom koji podseća na slovo ‘O’, a njegova interpretacija predstavlja još jedan sjajan primer izuzetnih vokalnih sposobnosti Katalin Ladik. Ovo nisu jedini kolaži Katalin Ladik, niti jedino njeno ostvarenje, koje se na neki način bavi pitanjem bivanja ženom u Jugoslaviji (ili uopšte). Mnogi koji su mi ovom prilikom bili dostupni, sadrže isečke iz ženskih časopisa koji se tiču šivenja, ili drugih ’ženskih’ aktivnosti, a njene interpretacije tih kolaža formiraju jasan kritički pogled na ono što se smatralo prihvatljivim ženskim ponašanjem ili interesovanjima. Mnogi njeni performansi ili instalacije se jasno hvataju u koštac sa pitanjima ženskosti, seksualnosti i položaja žena u (tadašnjem) društvu (Šuvaković, 2010; Zelenović, 2018), a jedan primer takve prakse je kolaž naslovljen „Mala noćna muzika“ („Eine Kleine Nachtmusik”,1972)[14]. Njegova zvučna interpretacija jasno ukazuje na seksualni čin kroz niz vrlo ekspresivnih zvukova, čime se ’noćnoj muzici‘ daje značenje različito od onog koje bi očekivali ljubitelji muzike ili muzički profesionalci.
U već pominjanom pisanom intervjuu, Ladik se kratko osvrnula i na saradnju sa Kiraljem, koju je opisala kao koautorstvo, iako su rezultati njihovog rada dokumentovani kao kompozicije čiji je jedini autor Erne Kiralj:
Ja sam stvarala i izvodila vokalnu deonicu, na osnovu koje je Kiralj komponovao ili improvizovao muzičku deonicu. Posle izvesnog vremena tj. kad je ta zajednička kompozicija zabeležena na magnetofonskoj traci, on je detaljno zabeležio zvučni snimak. Vokalnu deonicu je uvek naknadno zabeležio, nakon što je saslušao snimak. Ali je kod dokumentacije muzičkog dela moje ime je zabeleženo samo kao izvođačica njegovih kompozicija i autora tekstova i pesama. (Radovanović, 2019).
Drugim rečima, iako je u trenutku nastanka dela, tradicionalni odnos kompozitor/ka–izvođač/ica bio u potpunosti negiran tesnom saradnjom dvoje umetnika, u muzikološkom diskursu koji je navedene komade interpretirao, zadržana je tradicionalna podela na onoga ko stvara i onu koja to interpretira, očekivano, na uštrb ženskog aktera u umetničkom paru. Ono što je važno naglasiti jeste da onaj ko je kreirao partituru ne može biti jedini autor dela, te da je uobičajeni redosled po kome se komad muzike najpre napiše – bilo u formi tradicionalne partiture, ili grafičke partiture itd. –, a zatim izvede i snimi, okrenut naglavačke u slučaju pomenutih komada, kod kojih je izvođenje i snimanje prethodilo zapisu. Naravno, od trenutka kada je snimljeni/izvedeni zvuk zapisan u partituru, postalo je moguće izvesti ga kao klasično delo, čitajući partituru i prateći kompozitorove instrukcije. Ono, dakle, što ove komade čini posebnim jeste upravo način na koji su nastali, te se može reći da oni predstavljaju upravo ono što je Ričard Taruskin nazvao poremećajem „ortodoksne izvođačke prakse“, prizivajući Smolovu ideju muzikovanja, te da ogoljuju ideju da je muzika čin, a ne (samo) stvar.
Zaključak
Na kraju, treba ponoviti da analizirana dela predstavljaju odličan primer stvaralaštva Ernea Kiralja i Katalin Ladik, ali svedoče i o načinima na koje je neoavangarda u lokalnom kontekstu formulisana u oblasti muzike. Iz njih se mogu iščitati i različite karakteristike koje su bitne za svaku muziku, ali koje se, zahvaljujući načinu na koji je koncipiran diskurs o klasičnoj muzici, a onda i kanon istorije muzike, brišu ili sakrivaju iza koncepata muzičkog dela, autentičnosti, originalnosti, autorstva itd. Tu mislim pre svega na značaj saradnje za nastanak svakog muzičkog dela, ali i na kontingentan odnos izvođenja i zapisa muzike koji stalno fluktuira. Kada je u pitanju saradnja između Ladik i Kiralja, može se reći da je bila dvosmerna – zahvaljujući toj saradnji, pred Ladik se otvorio svet muzike kao specifičnog oblika zvukovne umetnosti, dok je kompozitorov muzički izraz dobio vrlo specifičan zvučni kvalitet za koji je direktno zaslužna ova umetnica. Slušajući pomenutih pet komada, kao i snimke zvučnih kolaža Katalin Ladik, jasno je da je ona jedina autorka vokalnih partova ovih komada, te da je u velikoj meri zaslužna za njihov finalni izgled, imajući u vidu da je njena improvizacija bila inicijalna kapisla koja je podstakla razvoj drugih zvučnih segmenata komada.
Citirana Literatura:
Cook, Nicholas. 2001. “Between Process and Product: Music and/as Performance” in: The Online Journal of the Society for Music Theory, Vol. 7, No 2.
Cook, Nicholas. 2007. Music, Performance, Meaning. London, New York: Routledge.
Cook, Nicholas. 2014. Beyond the Score. Music as Performance. Oxford: Oxford University Press.
Ghoer, Lydia. 1992. The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music. Oxford: Clarendon Press.
Kürti, Emese. 2016. Transregional Discourses: The Bosch+Bosch Group in the Yugoslav and the Hungarian Avant-garde. Budapest: acb ResearchLab.
Милојковић, Милан. 2017. „Електроакустичка музика у Војводини – од експеримента до академског предмета“, у: Зборник Матице српске за сценску уметност и музику, 57, 147–162.
Radovanović, Bojana. 2019. Intervju sa Katalin Ladik. Unpublished.
Small, Christopher. 1998. Musicking. The Meanings of Performing and Listening. Middletown: Wesleyan University Press.
Šuvaković, Miško, Dragomir Ugren, Gabrijela Šuler. 2010. Moć žene: Katalin Ladik: retrospektiva 1962–2010. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Taruskin, Richard. 1995. Text and Act. Essays on Music and Performance. New York, Oxford: Oxford University Press.
Веселиновић-Хофман, Мирјана. 2000. “Ерне Кираљ као посленик авангарде у југословенској музици”, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 26-27, 119–147.
[1][1] Tekst je izvorno objavljen na engleskom jeziku, u publikaciji ERNŐ Király – Life in Music (Milan Milojković, Nemanja Sovtić, Julijana Baštić, eds. Academy of Arts University of Novi Sad, 2021.
[2]Sve numere dostupne su na: https://tracelabel.bandcamp.com/album/spectrum
[3]Ernő Király. 2001. Spectrum. Autobus, Trace Label. Compact disc.
[4]U tom smislu, muzika je, naravno, srodna i sa drugim izvođačkim umetnostima koje karakteriša upravo temporalnost, odnosno postojanje u pisanom obliku i njegovim različitim izvođenjima
[5]U originalu, autor koristi engleske izraze creative i re-creative, praveći svojevrsnu igru rečima koja aludira na značenje kreativnosti koje podrazumeva stvaranje, odnosno kreaciju nečega, a zatim koja kreaciji daje i neku vrednost, budući da je ona „kreativna“. Drugim rečima, autor želi da naglasi da se, u tradicionalnom shvatanju, kreacija dešava pre svega u radu onoga/one koji/koja stvara, dok izvođač/ica ponovo izvodi, odnosno re-kreira ideju stvaraoca.
[6]Prilikom prevođenja sam namerno izostavila termin „muziciranje“ budući da se on u srpskom jeziku koristi kao zbirni termin kojim bi se opisala bilo kakva vrsta izvođenja muzike, te je samim tim njegovo značenje uže od onog na koje je ciljao Smol.
[7]Tadašnja umetnička scena Vojvodine je bila pod snažnim uticajem mađarskih umetnika, od kojih su mnogi radili u grupama i kreirali performanse, hepeninge itd. Među njima najčešće se ističe važnost grupe BOSCH+BOSCH. Formirana je „između 1973 i 1976; uz Balinta Sombatija (Bálint Szombathy) i Slavka Matkovića, njen deo su bili i Katalin Ladik, Atila Černik (Attila Csernik), Laslo Kerekeš (László Kerekes), Laslo Salma (László Szalma) i Ante Vukov” (Kürti, 2016: 9).
[8][8] Ansambl je 1970. godine osnovao Dubravko Detoni. Primarno je izvodio muziku savremenih, avangardnih jugoslovenskih kompozitora. Muzika koju su izvodili je često nastojala da preispita postojeće konvencije koje su se ticale muzičkog dela, često je sadržala pozorišne elemente i naglašavala performativne aspekte ove umetnosti.
[9]Mirjana Veselinović-Hofman piše da su prve tri „Refleksije“ svojevrstan ciklus, a da su njihovi naslovi „Balada“, „Elegija“ i „Skerco“, ukazujući na atmosferu svakog komada pre nego na sadržaj teksta (Веселиновић-Хофман, 2000: 123). Ovom prilikom, naslove komada ću pisati onako kako su navedeni na disku Spectrum koji mi je služio kao jedan od primarnih izvora informacija.
[10]Kako je navedeno u knjižici koja prati disk, tekst glasi: „Noga joj je slomljena, kao i ruke a oči su joj ispale. ‚Kada bih imala oči i kada bih mogla da vidim, sklopila bih ih i umrla, umrla bih…‘“. (Spectrum, Reflection No.1/The Doll’s Ballad”).
[11]Takvi su, na primer, „Pastorala“ (1971), „Allegretto” (1977), „Larghetto espressivo“ (1977), „Arija u F duru“ (1978) itd.
Polazeći od činjenice da u Novom Sadu ne postoji dovoljno organizovanih aktivnosti kojima bi se afirmisala delatnost žena u gradu, krajem 1995. godine nastao je projekat mreža ženskih inicijativa Multimedeja. Projekat su inicirale profesorke Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – Vladislava Felbabov, Svenka Savić, Vladislava Gordić i Svetlana Tomin i novinarka Marija Gajicki.
Cilj projekta je bio da na jednom mestu okupi žene koje duže ili kraće vreme učestvuju u kulturi, umetnosti i drugim aspektima života u gradu. Svesni da njihov rad u različitim domenima nauke, umetnosti i kulture nije uvek dovoljno vidljiv za sve koji jesu ili bi mogli biti zainteresovani, ovim projektom smo želele da objedinimo već postojeće aktivnosti u gradu i podstaknemo nove za koje postoje potencijalne autorke i autori, ali ne postoje organizacione forme u okviru kojih bi se iskazali. Javne tribine, predavanja ženskih studija, muzičko scenska prezentacija, radionice i likovni program bili su osnovni organizacioni oblici u okviru kojih su se interdisciplinarno i multimedijalno realizovale delatnosti mreže ženskih inicijativa Multimedeja.
Javne tribine su predstavljale deo aktivnosti u okviru koje se promovisane nove knjige, časopisi ili druge novine koje predstavljaju deo trenutne ili buduće delatnosti žena kod nas. Osnovna namera ovog programa je bila da se omogući aktivno učešće autorki/a, kritičarki/ra i publike u zajedničkom događaju.
Predavanja ženskih studija su kocipirana kao otvoren, alternativni ženski projekat u okviru kog se teorijski promišljaju i kritički analiziraju bitne odrednice trenutnog položaja žena u društvu. S jedne strane, one predstavljaju kritiku mnogih pojmova i stereotipa u nauci i kulturi koja vodi ka redefinisanju dominantnih modela u različitim disciplinama iz perspektive ženskog pola. S druge strane, nude nove načine tumačenja poznatih činjenica i upućuju na one segmente zajedničkog iskustva žena koja su u važećim sistemima vrednosti ostajali nevidljivi, zanemareni ili prećutani. Ženske studije otkrivaju, prepoznaju i konstituišu žensku tradiciju u društvu koje je još uvek primarno patrijarhalno.
Radionice predstavljaju kreativni nastavak predavanja ženskih studija u okviru kojih se predstavljaju nove ličnosti ili one koje još uvek nisu dovoljno „vidljive“, a bave se ženskim pismom, pitanjem žene u literaturi i drugim disciplinama.
Muzičko scenske prezentacije usmerene su na alternativni rad pozorišnih trupa ili pojedinaca na ovom prostoru.
Namera likovnog programa je bila da pokaže koliko je zaista žena prisutno u likovnom životu grada i šire regije.
Realizacijom ovog programa želele smo da doprinesemo većoj vidljivosti žena, kako onih koje su već afirmisane, tako i onih koje se nalaze na početku i kojima je potrebno mnogo više podrške i ženske solidarnosti da postanu vidljive srazmerno svom radu. Osnovna namera ove inicijative je bila da oplemeni i izmeni dosadašnje shvatanje o značaju i ulozi žene u našoj kulturnoj sredini.
Kratak istorijat rada mreže ženskih inicijativa Multimedeja
Krajem 1995. godine u okviru programa Agencije „Apostrof“ i uz njenu materijalnu pomoć, mreža ženskih inicijativa Multimedeja realizovala je seriju tribina i predavanja ženskih studija koji su potvrdili opravdanost ove inicijative u Novom Sadu. Interesovanje publike za program koji smo ponudile u periodu od decembra 1995. godine do maja 1996. godine, pokazalo je da se nalazimo na dobrom tragu. U ovoj, prvoj fazi u Novom Sadu smo predstavile: novi časopis za žensku književnost ProFemina, rad Centra za ženske studije iz Beograda i njihov časopis za feminističku teoriju Ženske studije, izdavačku delatnost prve ženske izdavačke kuće na Balkanu – DevedesetČetvrta, prvu knjigu Vladislave Gordić Sintaksa tišine: Poetika Rejmonda Karvera objavljenu u izdanju Matice Srpske. Osim ovih aktivnosti, jednom nedeljno (sredom u trajanju od tri sata) održale smo i prvu seriju uvodnih predavana ženskih studija predavačica iz beogradskog Centra za ženske studije. Predavanja su održale: Branka Arsić – filozofija, Jasmina Lukić – književnost, Svenka Savić – lingvistika, Marina Blagojević – sociologija, Zorica Mršević – pravo, Slavica Stojanović – književost. Posle serije predavanja beogradskih predavačica usledila su i prva predavanja novosadskih predavačica iz književnosi – Vladislave Felbabov, Svetlane Tomin i Vladislave Gordić.
Tokom leta 1996. godine ideja o projektu meže ženskih inicijativa Multimedeja koncipirana je u okviru programa Asocijacije „Apostrof“, kao jedan od alternativnih gradskih programa čiji je glavni pokrovitelj bio Fond za otvoreno društvo – Jugoslavija.
U periodu od oktobra do decembra 1996. godine realizovan je program koji je obuhvatio sledeće aktivnosti: nastavak predavanja ženskih studija (jednom nedeljno), javne tribine, muzičko scensku prezentaciju i likovni program koji je realizovala Vera Kopicl.
S obzirom na činjenicu da u 1996. godini u Novom Sadu još uvek nije bio dovoljan broj zainteresovanih predavačica za ženske studije, koncipirale smo program koji je obuhvatio predavanja iz književnosti i umetnosti, jer je u ovoj oblasti bilo najviše zainteresovanih predavačica. U okviru novog ciklusa održana su predavanja: Svetlana Tomin – „Znamenite žene našeg srednjeg veka – Carica Mara“, Aleksandra Nikolić – „Ženski likovi u romanima Miloša Crnjanskog“, Vesna Krmpotić, predavačica beogradskog Centra za ženske studije, održala je seriju od četiri predavanja povezanih indološkim temama – „Broj i bezbroj“, „Ramajana“, „Mahabharata“ i „Avatar“, Vladislava Felbabov i Vladislava Gordić održale su seriju od tri predavanja pod zajedničkim nazivom „Žensko pismo crne Amerike“ u okviru kojih su govorile o afro-američkim spisateljicama – Zori Nil Herston, Maji Andželou, Alis Voker i Toni Morison. U nastavku ove serije predavanja tokom februara 1997. godine, kompozitorka Aleksandra Vrebalov održala je predavanja na temu „Stvaralaštvo žena kompozitora kod nas i u svetu“, dok je Marijana Perišić Tabaković govorila na temu „Pogled jednog kolekcionara utisaka na japansko žensko biće“. U ovom periodu organizovana je promocija nove zbirke poezije Jasne Manjulov Lažno predstavljanje, objavljenje krajem 1996. godine u izdanju Matice srpske.
U saradnji sa Otvorenim klubom i u kancelarijskom prostoru Asocijacije „Apostrof“ u okviru muzičko scenske prezentacije predstavljen je rad DAH TEATRA iz Beograda. Program prezentacije obuhvatio je: igranje fragmenata iz predstave za otvorene prostore „Sećanje anđela“, razgovor o specifičnom radu ovog alternativnog teatra koji vode Dijana Milošević i Jadranka Anđelić, i prikazivanje video materijala koji je obuhvatio njihovu petogodišnju aktivnost. Program je izveden u prostorima koji nisu namenjeni ovim aktivnostima (stambena zgrada u Jevrejskoj ulici), korišćene su dve terase sa dvorišne strane zgrade i kancelarijski prostor koji koristi Asocijacija „Apostrof“ kao i prostor namenjen radu sa decom u Otvorenom klubu.
U okviru programa tribina promovisana je knjiga Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, novi broj časopisa Ženske studije, rad Centra za antiratnu akciju iz Ade, Centra za žene „Isidora“ iz Pančeva i Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja iz Beograda.
U znak sećanja na preminulu novosadsku književnicu Juditu Šalgo organizovale smo razgovor o njenom književnom delu pod nazivom „U dosluhu sa životom“.
U okviru likovnog programa mreže ženskih inicijativa Multimedeja Vera Kopicl je realizovala dva projekta: međunarodni video festival „VideoMedeja“ i izložbu radova novosadskih autorki pod nazivom „Ogledalo anime – od predmeta ka telu“.
Fleksibilna i otvorena koncepcija projekta mreže ženskih inicijativa Multimedeja tokom 1996. i 1997. godine dovela je i do formiranja dva samostalna projekta koji su u svojoj prvoj fazi bili koncipirani u okviru ovog projekta: Međunarodni video samit VideoMedeja (1996-1998), kao samostalni projekat Vere Kopicl proistekao je iz likovnog programa Multimedeje, a tokom 1997. godine formiran je Centar za ženske studije i istraživanja koji je prerastao u samostalni projekat koji vodi Svenka Savić sa saradnicima.
Mreža ženskih inicijativa Multimedeja nastavila je i u 1997. godini da organizuje u Novom Sadu niz otvorenih razgovora, tribina, i okruglih stolova, koji su, pre svega, imali za cilj promovisanje i popularizaciju ženskog stvaralaštva. Nastavljajući da podstiče stvaralaštvo žena u Novom Sadu i regiji, kako onih koje se aktivno bave umetnošću, tako i svih onih koji žele da razbiju zabran svoje nevidljivosti nekim vidom kreativnog angažmana, mreža ženskih inicijativa Multimedeja je pokušala da u jednu tačku sakupi niti ženske inicijative na svim područjima delovanja i doprinese njenom izlaženju iz anonimnosti. Program koji je mreža ženskih inicijativa Multimedeja organizovala u 1997. godini bio je usmeren na polje umetnosti reči, slike, pokreta i zvuka sa željom da se prezentuju ženske stvaralačke moći.
Od marta 1997. godine do januara 1998. godine mreža ženskih inicijativa Multimedeja realizovala je sledeće programe:
U saradnji sa Radničkim univerzitetom Radivoj Ćirpanov“ (20. mart 1997.) organizovan je otvoreni razgovor o „Alternativnoj pedagogiji“ u kojem su učestvovale Ivana Inđin, Milica Radulović, Ljubica Kovačević, Marija Gajicki i Ljiljana Gantar.
U saradnji sa Radničkim univerzitetom „Radivoj Ćirpanov“ (22. aprila 1997.) organizovana je tribina pod nazivom „Tri priče o muzici“, na kojoj su govorili tri novosadske kompozitorke: Nineta Avramović, Aleksandra Vrebalov i Jasmina Mitrušić. Namera ove tribine je bila da učinim vidljivim ne samo dosadašnju delatnost i ostvarenja ove tri kompozitorke već i sam proces nastajanja dela, njihov odnos prema savremenoj muzici, sredini u kojoj stvaraju, odnosno šta znači raditi (komponovati) u gradu koji nema orkestar.
U okviru drugog Međunarodnog video samita VideoMedeja, koji je održan od 5. do 7. decembra 1997. godine u Novom Sadu, mreža ženskih inicijativa Multimedeja održala je okrugli sto o „Ženskim strategijama u umetnosti“. Učesnice u razgovoru za okruglim stolom bile se: Milena Dragičević Šešić, Ksenija Radulović, Biljana Tomić, Vesna Tokin, Dubravka Đurić, Vladislava Gordić, Vladislava Felbabov, Svetlana Tomin, Keti Re Hofman, Erika Pastor, Gordana Novaković, Marija Gajicki, Ilijana Nedkova i Dimitrina Sevova. Namera ovog okruglog stola je bila da okupi žene iz različitih oblasti delovanja (književnost, umetnost, pozorište, mediji) koje bi iznele svoje kreativno iskustvo. Teme koje su nas zanimale i na koje smo tražile odgovor bile su sledeće: Koliko je žensko iskustvo specifično? Da li žene biraju vid i oblik svog angažmana ili im je on nametnut? Odgovore na ova pitanja uglavnom smo tražile u iznošenju ličnog iskustva razmatrajući žensko stvaralaštvo u široj perspektivi.
U saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada (6. januara 1998.) održana je tribina posvećena „Drugoj liniji mlađe srpske poezije“ sa posebnim osvrtom na stvaralaštvo pesnikinja iz Novog Sada i Beograda. Namera ove tribine bila je da nasuprot pesnicima koji obnavljaju daleke istorijske stilove prošlih vremena i koji u središte interesovanja stavljaju melanhoniju, predstavi pesnikinje i pesnike koji se bave urbanom sadašnjicom i koji su inspirisani poezijom nastalom tokom druge polovine XX veka. U razgovoru su učestvovali: Nenad Milošević, Danica Vukičević, Jasna Manjulov, Radmila Lazić, Slobodan Tišma i Marija Gajicki.
U saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada (28. januar 1998.) održana je tribina „Savremeni YU teatar“ sa posebnim osvrtom na specifičan ženski senzibilitet stvaranja.Teme koje su nas interesovale u okviru ove tribine bile su sledeće: Ženske strategije u okviru alternativnih pozorišta vezane za pojavu realtivno velikog broja žena (kao neposrednih autorki tako i teoretičarki scene) u pozorišnim nerepertoarskim projektima. Da li je to posledica sociokulturološkog procesa, ili se može govoriti i o određenom specifičnom ženskom senzibilitetu stvaranja? Da li postoji teatarsko „žensko pismo“ ili je ono spolja nametnuta, vanestetska kategorija? Učesnici u ovom razgovoru su bili: Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević, Dijana Milošević, Jadranka Anđelić, Valentina Milivojveić i Marija Gajicki.
Siniša Tucić je u svom istraživanju novosadske scene predstavio pesnikinje koje koriste široki dijapazon strategija javnog delovanja i način na koji se vidljivost i nevidljivost njihove poezije očituje u načinu pojavljivanja pesnikinja u javnosti, na književnoj sceni. Poeziju 31 pesnikinje elaborirao je kroz teme: Pačvork različitih pesničkih diskursa; Novosadska ženska poezija, internet, sajberfeminizam; Iskustva avangarde i neoavangarde, uticaji pesnikinja (i pesnika) starijih generacija na autorke koje deluju na novosadskoj književnoj sceni dvehiljaditih; Teorija i aktivizam. Naziv teksta preuzet je iz pesme Jasne Manjulov Prugasta, ali nevidljiva zebra.
Može li se novosadska ženska poezija ili poezija koju pišu žene[1], nastala u poslednjim decenijama XX i prvim decenijama XXI veka svrstati u jasno utvrđene diskurzivne okvire?
Kako pronaći zajednički imenitelj za različite poetike autorki koje su bile prisutne na sceni u različitim periodima u jednom srednjoevropskom gradu (ili u gradu na post-jugoslovenskom prostoru), koji obuhvata vreme poznog socijalizma sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, ratne devedesete i tranzicijski period nakon dvehiljaditih? Da li je došlo do demokratizacije književne scene i do poboljšanja položaja žena, autorki, od vremena socijalističke birokratije kada su se pesme pisale na kancelarijskim pisaćim mašinama, a pesnikinje prolazile sito i rešeto različitih redakcija književnih časopisa i uređivačkih odbora izdavačkih kuća (te odbore su činili uglavnom muškarci), do najnovije poezije koja nastaje u digitalnoj eri interneta, kada se poezija uz pomoć nekoliko kliktaja postavlja na sajtove, blogove, društvene mreže, deli, lajkuje, komentariše?
Zadatak da se sastavi antologija ženskih glasova, pesnikinja koje su delovale ili još uvek deluju na novosadskoj pesničkoj sceni u naznačenom periodu, zahteva da se njihova poezija sagleda kao skup različitih pesničkih ostvarenja sa svim svojim specifičnostima u izrazu, formi, poruci, govoru, ali i kao jedinstveni poetski tekst, eksperiment, pokušaj da se piše drugačije. Ženska poezija ili poezija koju pišu žene u Novom Sadu nisu odvojene pesme koje stoje same za sebe na papiru u knjizi, časopisu ili na nekom internet sajtu, ali ni kao unisoni pesnički diskurs. Različiti poetski glasovi novosadskih pesnikinja se ukrštaju, pesnikinje se došaptavaju, utiču jedne na druge stvarajući svojevrstan pačvork različitih poetika koje na neki čudan i nepredvidljiv način povezuju ono što je na prvi pogled nepovezivo: neoavangardni eksperiment i liriku, društveni aktivizam i metaforu, jezičku poeziju i metafiziku…
Početak treće dekade 21. veka, 2021. Godina, jeste tačka iz koje je potrebno osvrnuti se na različite prakse poezije koju su pet decenija unazad pisale pesnikinje, a da su barem u jednom periodu svoga života delovale na književnoj sceni Novog Sada. U svom nedavno održanom video predavanju pod nazivom „Konceptualno pisanje/jezičko pisanje“, u okviru letnje škole„ AB-Z savremene estetike i teorije umetnosti“ koje je realizovano u okviru programa postdiplomskih studija na Fakultetu za medije i komunikacije, pesnikinja i književna kritičarka Dubravka Đurić, govorila je da sadašnji trenutak nakon 30 godina postavlja poeziju kao jednu književnu vrstu koja zaslužuje našu pažnju[2]. Pokušavajući da odgovori na pitanje zašto je poezija toliko značajna ističe da mnogi smatraju da je upravo to što je ona 30 godina bila marginalizovana razlog za to što je zadržala kritički potencijal koji je možda u nekim drugim žanrovima prilično istrošen[3]. Sa druge strane, u tekstu pod nazivom „Ženska književnost i žensko pismo“, pišući o sukobu žene idruštva,Ingrid Šafernek,referirajući na Juliju Kristevu koja je rekla da je žena disident ipso facto ili na Helene Cixous koja kaže “Žena koja piše ne može a da ne budesubverzivna“,ističe da ako je svaki pisac subverzivan, žena je to za još jednu potencijuviše[4]. Imajući u vidu činjenicu da je novosadska književnost, odnosno poezija u poslednjih pedesetak godina obeležena brojnim ekscesima u okviru Nove umetničke prakse, neoavangarde sedamdesetih i postmodernizma osamdesetih sa nizom neobičnih pojava, moglo bi se zaključiti da je ženska novosadska poezija u velikoj meri usmerena ka inovaciji i ispitivanju različitih mogućnosti pisanja koje odudaraju od utvrđenih i uobičajenih književnih tokova i da daje novosadskoj književnoj subverziji jednu potenciju više.
Prva stvar na koju bi trebalo obratiti pažnju čitajući poeziju pesnikinja zastupljenih u antologiji pod naslovom Nevidljiva zebra[5], jeste odnos pesnikinja prema jeziku i svesti pesnikinja o jeziku kao mediju za pisanje poezije, što je jedna od glavnih odlika moderne poezije. Kod gotovo svih pesnikinja zastupljenih u antologiju (i onih u čijim se stihovima vidi uticaj avangardnih i neoavangardnih eksperimenata, kao i onih koje su manje naklonjene pesničkom eksperimentu) uočavaju se različiti stepeni oneobičavanja jezika. Naslanjajući su na već pomenutu tradiciju istorijskih avangardi, Nove umetničke prakse i brojne primere radova u okviru novosadskog tekstualizma[6] kao i na celokupno progresivno nasleđe svetske književne baštine, veliki broj pesnikinja nastavlja i proširuje iskustva drugačijeg pisanja. I kada nije u prvom planu jezik, istraživanje jezika postaje istraživanje polja društvenosti, istraživanje politike i kulture[7], što se očituje u najrazličitijim oblicima pesničkog aktivizma žena koje su delovale ili deluju na novosadskoj književnoj sceni. Svoju drugu pesničku zbirku Bez začina (2017)Maja Solar otvara pesmom pod naslovom „Uputstvo za upotrebu“ u kojoj upravo piše o zahtevima kako treba pisati, a koje diktiraju dominantni mejnstrim književni narativi: „piši tako da te svi*e razumeju/piši običnim jezikom/narod da razume navodno je glup/piši zajebantski/svakodnevnim književnim jezikom“. Nasuprot imperativu da poezija mora da bude jasna, novosadske pesnikinje (kao i sama Maja Solar), mahom su se u manjoj ili većoj meri opredelile za drugačije pesništvo ukazujući na kritički potencijal jezika i na mogućnost da se piše – modernije, u skladu sa duhom vremena s kraja 20. i početka 21. veka. Svako ko se upusti u istraživanje ženske novosadske poezije, treba da ima na umu da su kategorije kao što su lirski subjekt (shvaćen u smislu klasičnog poimanja poezije), rima, traganje za večnim istinama, smisao za lepo, uzvišeno, potisnute u drugi plan, a i kada su prisutne njihovo prezentovanje odudara od manira i utvrđenih književnih postupaka.
Druga stvar koju treba uočiti je da pesnikinje koje pišu poeziju i koje se pojavljuju na sceni (naročito u poslednjih dvadesetak godina) ne prihvataju instituciju književnosti kao nepromenljivi okvir, unapred determinisan muškim principima, odbijajući unapred ponuđeno i predodređeno mesto u književnosti. Ne žele da budu poetese! Upućene na saradnju sa drugim pesnikinjama i pesnicima iz regiona, veoma su brzo upoznale Šejlu Šehabović iz Tuzle i pozvale je u Novi Sad[8]. Šejla Šehabović je u svoje ime napisala gotovo manfestne stihove pesnikinja novih generacija na ovim, našim prostorima:
“Neću da budem poetesa?/One su nežne i ranjive/Sjede/Na promocijama/Čekaju/Neću da budem primjer/Iz ženske književnosti/koji navode/kada im nestane materijala/za antologije.”
Pesmu „Neću da budem poetesa“ Šejla Šehabović objavila je pre više od petnaest godina, a novosadska pesnikinja Tijana Sladoje, dobitnica nagrade “Novica Tadić za 2021”, u svojoj nagrađenoj zbirci Oderotine na sličan način odbija da kao pesnikinja na ustaljeni način učestvuje u književnom životu i gradi pesničku karijeru koja se sastoji od promocije i samodivljenja: „muka mi je od umetničkih dušica/koje ti tutnu svoje pesme da čitaš/a ni ne poznaju te./da im se diviš valjda, ili/pohvališ.(ne mislim na one drhtave/ruke/koje ti daju poluzgužvani papir/i pobegnu u drugu sobu dok ti čitaš,/to je nešto drugo.)muka mi je od pesničke karijere,/od samopromocije i/samodivljenja.“Iz ove dve pesme jasno se može videti da autorke mlađih generacije zauzimaju drugačiju poziciju i mesto na književnoj sceni, pokušavajući da sa osvešćene margine dovedu u pitanje pravila i stereotipe, u težnji za drugačijim decentralizovanim položajima u književnosti i za sopstvene strategije pronalaze potvrdu u poeziji pesnikinja starijih generacija. Naime, navodeći položaje u književnosti (sedeći, stojeći, hodajući, čučeći, sedeći na stolu, stojeći na stolu, ležeći na stolu) Judita Šalgo u svojoj prvoj pesničkoj zbirci 67 minuta, naglas na sličan način dovodi u pitanje sopstveni položaj, (ali i drugih pesnikinja i pesnika) u književnosti, konstatujući na primer: „Tekst koji čitam sedeći, dosadan je. Nepokretan otkako je napisan, mlako nam naliva uši, ali noge nam ostaju hladne “.
Mnogo godina kasnije, i novosadska pesnikinja mlađe generacije, Snežana Nikolić, nastavlja dekonstrukciju pesničke pozicije, referira na Juditu Šalgo idući i korak dalje u pesmi „Položaj tumačenja u književnosti“ postavlja pitanja (namerno pišući o pesnikinji u negativnim i nenormirajućim pozicijama, koje odudaraju od društveno prihvatljivog ponašanja koje priliči ženi) i poziva čitaoca ili čitateljku da odaberu nešto od ponuđenog: „1. pesnikinja je bila malo luda 2. pesnikinja je imala loš odnos sa mužem 3. pesnikinja je htela da izvrši samoubistvo 4. pesnikinja je možda neka vrsta sociopate 5. pesnikinja nije bila prava žena 6. pesnikinja je nestabilna i izfrustrirana 7. pesnikinja je ružna feministkinja…“.
Treće i najvažnije činjenice, vezane za novosadsku žensku poeziju, ili poeziju koju pišu žene, jeste da je gotovo svaka od pesnikinja čije se pesme nalaze u antologiji svoje mesto i učešće na sceni ostvarila kroz aktivizam, kako u polju same književnosti i umetnosti, tako i kroz širi društveni angažman. Pisanje poezije i učestvovanje u javnom životu jeste svesna odluka da se participira u javnosti i pokušaj da se kreira drugačiji književni, umetnički, kulturni i društveni milje. Ceo 20. vek, a naročito njegova druga polovina, iznedrio je pluralizam ideja, kodova, jezika, poetika filozofskih i teorijskih koncepata, pogleda na svet, različitih mogućnosti osmišljavanja vlastite egzistencije i sve je to uticalo i na poeziju autorki zastupljenih u antologiji Nevidljiva zebra. Novosadska poezija koju pišu žene je savremena, teorijski promišljena, a pesnikinje koje su zastupljene na direktan ili indirektan način zauzimaju jasnu i osvešćenu feminističku poziciju. Novosadske pesnikinje su istovremeno performerke, neoavangardne umetnice u okvirima Nove umetničke prakse sedamdesetih, glumice u pozorištu i na filmu, urednice izdavačkih delatnosti, članice redakcija književnih časopisa (Polja, Letopis Maticesrpske), muzičarke i članice novotalasnih grupa osamdesetih, slemerke, blogerke, sajber feministkinje u prvim dekadama dvehiljaditih. U domenu šireg društvenih delovanja, one su borkinje za ženska prava, aktivistkinje na strani marginalizovanih grupa (Roma, LGBTQ+, osoba sa invaliditetom), one su levičarke, članice levo orjentisanih teorijskih i filozofskih kolektiva, angažovane su na obezbeđivanju usluga personalne asistencije u Novom Sadu. Žene koje pišu poeziju radile su na pijaci, u kafićima, prevoditeljke su sa engleskog i drugih jezika…
Ženska novosadska poezija je nepredvidljiva. I vidljiva i nevidljiva. Pojavljuje se na najneobičnijim mestima, manifestuje se u najrazličitijim oblicima poetskog izražavanja. Novosadske pesnikinje koriste široki dijapazon strategija javnog delovanja poput pojavljivanja izuvijanog tela zebre iz stihova pesnikinje Jasne Manjulov: „Vide se pruge/na telu/Ne vidi se/telo/vide se pruge/na telu i brišu/telo pruge/Šta zebraste pruge hoće/šta hoće/izuvijano telo/“[9]. Vidljivost i nevidljivost njihove poezije, očituje se i u načinu pojavljivanja pesnikinja u javnosti, na književnoj sceni. Neke od pesnikinja zastupljenih u antologiji kontinuirano objavljuju, ili su objavile zbirke poezije, a neke od njih nemaju objavljenu ni jednu knjigu pesama. Pojedine autorke su bile i jesu članice redakcija književnih časopisa, organizatorke pesničkih večeri, priređivačice su antologija i zbornika poezije, objavljuju književne kritike i prikaze zbirki pesama. Nasuprot njima, ima i autorki koje se samo povremeno pojavljuju na javnim nastupima, ili su potpuno napustile književnu scenu, ali njihova poezija svojim kvalitetom zavređuje pažnju čitalaca i čitateljki i svakako zaslužuje da se nađe u jednoj antologiji. Uprkos svemu, pobrojane novosadske pesnikinje nikada nisu bile okupljene oko određene pesničke škole, niti su imale trajniju podršku izdavača, kulturnih institucija, društva književnika, fakulteta… ali su uvek bile povezane oslanjajući se na transgeneracijsko iskustvo pisanja i delovanja na književnoj i kulturnoj sceni grada Novog Sada.
…
Istražujući novosadsku poeziju koju su pisale ili pišu žene, čitao sam tekstove pesnikinja koji se nalaze u objavljenim zbirkama, u rukopisima koje su mi poveravale same autorke, u književnim časopisima, na internet portalima, pesme objavljivane tokom sedamdesetih, osamdesetih i u devedesetim godinama 20. kao i u prve dve dekade 21. veka. Ono što je uočljivo je da novosadske pesnikinje do 2000. godine nisu permanentno bile prisutne u književnom životu Novog Sada, ali da se izvesni kontinuitet u razvoju ženske pesničke scene od sedamdesetih godina 20. veka mogu uočiti. Tek sa trećim talasom feminizma, pojavom interneta i društvenim procesima nakon 2000. godine, može se govoriti o organizovanoj ženskoj pesničkoj sceni i o kontinuiranoj vidljivosti poezije koju pišu žene. Pojedine pesnikinje su ušle sa većim brojem pesama u antologiji, a nekoliko njih je zastupljeno samo sa po jednom pesmom što nikako ne umanjuje njihov značaj u književnosti. Broj pesama kojima su autorke predstavljene nije ni u kakvoj vezi sa kvalitetom i značajem njihove poezije. Spadam u onu grupu pesnika i čitalaca koji smatraju da ni jedna antologija ne može biti operisana od subjektivnosti njenog priređivača. Praveći izbor iz poezije koju pišu žene, pokušao sam da ispišem dinamičan antologičarski narativ koji bi sa jedne strane čitateljkama i čitaocima stvorio mogućnost da steknu širu sliku o pesnikinjama koje su delovale i deluju na novosadskoj sceni, a sa druge strane ostavio dovoljno prostora i za drugačija čitanja ženske poezije u proteklih više od pedeset godina.
Antologiju novosadske poeziju koju pišu žene Nevidljiva zebra otvara poezija dve pesnikinje starijih generacija Jasne Melvinger (1940) i Felicije Marine Munteanu (1945–2015). I Jasna Melvinger i Felicija Munteanu su bile bliže klasičnom lirskom poimanju poezije i u njihovim pesmama nema tragova i uticaja avangarde ili neoavangarde, ali je i kod jedne i kod druge pesnikinje vidljiv uticaj modernističkog književnog nasleđa.
Jasna Melvinger je na književnoj sceni prisutna više od 60 godina. Svoju prvu zbirku poezije pod nazivom Vodeni cvijet objavila je 1959. godine. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, a njena poezija pripada i srpskoj i hrvatskoj književnosti. Radeći na antologiji Nevidljiv zebra opredelio sam se da uvrstim njenu jednu, po meni bitnu ontološko-filozofsku pesmu pod naslovom „Niko ne sme život da razara“. Iako ova pesma ne pripada feminističkom diskursu (poziva se na simetriju delova tela, red i esenciju logosa, poretka), ona je na neki način opominjuća i suprotstavljena muškom principu destrukcije i razaranja, smrti. Svoju kratku opomenu, Jasna Melvinger završava stihovima u kojima ontološki konstatuje: Niko ne sme život da razara/jer niko ne zna onu semenku/Iz koje je prva biljčica izrasla“. U prošlogodišnjem intervjuu koji je dala za Hrvatsku riječ povodom svog 80. rođendana izjavila je da je pisanje poezije nešto bez čega ne bi mogla da zamisli svoj život[10].
Felicija Marina Munteanu (1945–2015) pisala je na rumunskom jeziku i radila kao novinarka u rumunskoj redakciji radija Novi Sad. Jedinu zbirku njene poezije prevedenu na srpski jezik pod nazivom Druga dvorana objavila je Matica srpska 1977. U antologiji Nevidljiva zebra nalaze se tri pesme Felicije Marine Munteanu. Njena poezija je refleksivna, ljubavna, na momente religiozna, ali istovremeno i modernistička. U njenim pesmama uočljiva je nemogućnost da se dozove, dodirne neko drugi, otac, Bog, muškarac… U poeziji Monteanuove prisutna je modernistička praznina i u tom smislu vidljiv je uticaj pesništva Vaska Pope na njenu poetiku.
Kao potpuni opozit u odnosu na liriku prve dve pesnikinje, jeste poezija dve pesnikinje koje su stvarale u okvirima Nove umetničke prakse sedamdesetih: Katalin Ladik i Judite Šalgo. O uticajima koji su pripadnici i pripadnice novosadske avangarde sedamdesetih ostvarili na potonje generacije pesnikinja i pesnika, moglo bi se pisati naveliko. I sve je počelo u samom tekstu i jeziku, odnosno u okvirima tekstualizma novosadske i vojvođanske neoavangarde vezane za tadašnju Tribinu mladih. Dve pomenute pesnikinje jesu probile led, ulazeći (svaka na svoj način) u polje eksperimenta, otvarajući svojom poezijom prostor za drugačije poimanje pesničkog teksta.
Pesnikinja Judita Šalgo (194–11996) veoma je rano objavila prvu zbirku pesama Obalom (1960). Nakon duge pauze, usledile su dve pesničke knjige 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986). Uprkos tome što svakako ne treba zanemariti pesme koja je mlada autorka objavila u svojoj prvoj zbirci, ja sam se kao sastavljač antologije ovaj put odlučio da uvrstim pesme iz druge dve pesničke zbirke, smatrajući da su jedne od najboljih i najvažnijih primera neoavangardne poezije u okvirima novosadskog tekstualizma. Iako je poezija Judite Šalgo iz dve pomenute knjige objavljena početkom i sredinom osme decenije 20. veka, u njima je sublimisano celokupno iskustvo novog koje se dogodilo u novosadskoj poeziji sedamdesetih. Pišući o poeziji Judite Šalgo, Nikola Dedić primećuje: „U svojoj poeziji Šalgo (posebno su značajne zbirke pesamaObalom,67 minuta naglasiŽivot na stolu)s jedne strane, dekonstruiše uobičajenu figuru žene kao objekta lirske pesme, često unoseći izvesne „autobiografske“ slike i fragmente (najčešće kroz ređanje naizgled nepovezanih slika i fragmenata iz svakodnevnog života), dok, sa druge strane, razara uobičajene konvencije lirike kao književne institucije: autorka, koristeći se neobičnim grafičkim rešenjima, dekonstruiše pesmu kao skladnu celinu“[11]. Inkorporirajući u svoju poeziju obrasce, upitnike, situacije iz svakodnevnog života, praveći drugačije vizuelne izglede teksta, Judita Šalgo pokazuje kako pesnikinja na drugačiji način može govoriti o svom identitetu, otvarajući nove mogućnosti i potencijale poezije, koji će još više doći do izražaja u poetikama pesnika i pesnikinja mlađih generacija. Nažalost, Judita Šalgo je preminula 1996. i nije dočekala početak dvehiljaditih godina i pojavu novih pesničkih generacija čiji pripadnici i pripadnice u velikoj meri baštine raznovrsnost poetičkih postupaka, drugačiji odnos prema jeziku i prema samoj književnosti, koji u velikoj meri svoje začetke imaju baš u druge dve pesničke zbirke ove poznate novosadske neoavangardistkinje.
Druga od njih, Katalin Ladik deluje i kao glumica, performerka i multimedijalna umetnica, ali i kao vrsna pesnikinja. Do 1991. živela je i radila u Novom Sadu, i pisala je i piše na mađarskom jeziku. Kako primećuje Miško Šuvaković u svom tekstu o Katalin Ladik, koji je objavljen unutar kataloga njene izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine Moć žene: Katalin Ladik retrospektiva 1962–2010 – “Katalin Ladik je književni rad zasnovala kao privilegovani prolaz iz kanonizovanog književnog pisma (ECRITURE) u otvoreni, hibridni višemedijski „tekst“ poližanrovskog pisanja, te svakako radikalnije u neoavangardni jezik telesnog izvođenja, ponašanja odnosno glasovnih preobražaja i tekstualizaciju tela kao akustičkog događaja”.[12]Sa druge strane, Nikola Dedić u već citiranom tekstu u kojem piše o Juditi Šalgo, osvrće se na poeziju pesnikinje Katalin Ladik. Dedić konstatuje: „Katalin Ladik će od avangardne lirske poezije, preko vizuelne poezije doći do oralnog performansa u kome će najdalje otići kada je u pitanju dekonstrukcija tradicionalnog lirskog subjekta.[13]. U svojim pesmama Ladikova spaja avangardu i folklor, mitsko i savremeno, nadrealno i erotsko, a njena poezija se može slušati i u performativnom izvođenju, ali i čitati kao posebni pesnički tekstovi u knjizi.
Judita Šalgo, kao i Katalin Ladik, dve generacijski bliske pesnikinje, svaka na svoj način u velikoj meri utiču na razvoj novosadske pesničke scene (u domenu tekstualnosti i u domenu multimedijalnosti, performansa, izvođenja poezije…). Posle njihove poezije više ništa neće biti isto. U vremenu interneta, digitalnog okoliša, formulare iz sedamdesetih koje je Judita Šalgo ubacivala u svoje pesme zamenile su internet aplikacije, a nove tehnologije, kamere, youtube kanali nadograđuju iskustva performansa u kojima je Katalin Ladik izvodila svoju poeziju. Poetske prakse sa kojima su ove dve pesnikinje probijale led od presudnog su značaja za dalji razvoj novosadske pesničke scene.
Praksa pisanja pesnikinja u Novom Sadu istovremeno je praksa prekoračenja normi, izlaska u druga polja umetnosti, delovanja u kulturi, društvenog aktivizma… Tako je na primer, pesnikinja Jasna Manjulov, koja je svoju prvu pesničku zbirku pod nazivom Različite pesme objavila 1988. Godine, delovala kao članica ženske novotalasne grupe „Boye“, za čije je pesme pisala tekstove, bila vokal i svirala klavijature. U saradnji sa drugom članicom „Boya“, Biljom Babić (bubnjevi i vokal) organizovala je izložbu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu pod nazivom „Ilustrovani priručnik fantastičnezoologije“. Povodom pomenute izložbe, a na moje obraćanje Jasni, pesnikinja je podelila sa mnom kratko sećanje koje mi je poslala na mejl:
“Bilja – Biljana Babić i ja – J.M. napravile smo izložbu, tokom druge ili treće godine svojih studija na Filozofskom fakultetu, koju smo nazvale Ilustrovani priručnik fantastične zoologije. To su bili crteži fantastičnih životinja – izmišljenih bića, čije je opise doneo H. L. Borhes u knjizi Priručnik fantastične zoologije. Nacrtani su i obojeni tuševima i vodenim bojicama i izloženi na providnim pločama duž stepeništa i u holu tada novoizgrađenog Filozofskog. Uz muziku sa kasetaša, koju smo tada slušale, pank, new wave, i zanimljive posetioce, pozvane, slučajne, u prolazu. Posle dve-tri godine izložba je bila ponovljena zalaganjem prof. klasičnih jezika Dare – Darinke Zličić, koja je naše crteže postavila na panele.“
U svojoj prvoj već pomenutoj zbirci poezije iz 1988. godine, kao i u drugoj pesničkoj knjizi Lažno predstavljanje iz 199, pesnikinja piše iz pozicije ženskog subjekta jezički veoma promišljenu žensku poeziju, u kojoj iz različitih pozicija govori o svojim subjektivnim doživljajima i opažanjima, u kojima su vidljivi uticaji fantastične zoologije sa pomenute izložbe mogu uočiti u njenim pesmama (naročito u prvoj zbirci iz 1988. godine). U pesmama Jasne Manjulov ima i svakodnevnih životnih opažanja, ali i specifičnog odnosa prema nekim drugim književnim imenima iz svetske literature, poput Rajnera Marije Rilkea i njegovog odnosa prema ženama. O tome piše u svojoj pesmi (objavljenoj u zbirci Različite pesme) “CAGED ENGAGEMENT (Veridba u zatvoru)”: “Treba mi dokaz da je Rilke/bio kreten/bez obzira što je provodio vreme/u društvu lepih i pametnih žena/(bolesnik u ženskom okruženju)/.” Sa druge strane, u knjizi Lažno predstavljanje u pesmi „Servis“, Manjulov, ovaj put na tragu Judite Šalgo, dovodi u pitanje položaj u književnosti, ali za razliku od Judite ne u samom činu čitanja, nego u praksi pisanja. Pesnikinja voli skrivenost u pisanju i na izvestan način ljubomorno čuva sopstvenu poziciju pesnikinje: “Ne volim tu pišuću atmosferu: sto, knjige, olovke, sveske/I ja tu boravim (tavorim)/ali volim da pišem krišom/U školi, na času, krišom žvrljam/Kod kuće dok učim krišom/Pišem krišom u krevetu/na poslu dok gledam TV slušam radio./”
Pesnikinja Zuja Daki, delovala je na novosadskoj književnoj sceni u drugoj polovini osme decenije XX veka i duže vreme nije prisutna na književnoj sceni. Na nju mi je skrenula pažnju književna kritičarka Vladislava Gordić Petković, a uz pomoć novosadskog književnika Saše Radonjića došao sam do njenih pesama. Poeziju i književnu kritiku objavljivala je u časopisima To jest i Polja. U svojoj jezički snažnoj poemi pod naslovom „Zla noć”, koja ulazi u antologiju, pesnikinja opisuje lik nesrećnog funkcionera Čun Unga, koji može predstavljati globalnu metaforu kraja jedne epohe (pesma je objavljena u vreme poznog socijalizma s kraja osamdesetih godina 20. veka) a može imati značenje na lokalnom planu kao pesnikinjin otpor muškim principima i birokratskom sivilu. Vremenom je pesnikinja Zuja Daki počela da objavljuje pod imenom Marija Vasić. Na internetu sam došao do podatka da je objavila knjigu pod nazivom Sfinga poetike Kejt Hamburger 1997. godine u izdanju novosadske izdavačke kuće „Prometej“. Doktorirala je 2000. na univerzitetu u Zingenu u Nemačkoj.
Emsura Hamzić je višestruko nagrađivana pesnikinja, duže od tri decenije prisutna na književnoj sceni. Živi i stvara u Sarajevu i u Novom Sadu. Njena poezija ulazi u kanon uslovno rečeno klasičnije poezije, ali je u pod jakim uticajem modernog pesništva. Članica je nekoliko književnih udruženja u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. U Antologiju novosadske poezije koje pišu žene uvrstio sam četiri njene pesme „Svakodnevna“, „Boja straha“, „Suvišno pokajanje“ i „Da sam bila Merilin Monro“. Pesnički motivi Emsure Hamzić su često romantičarski, ali njen lirski subjekt je u strahu i sluti opasnost od spolja. Posebnu težinu ima njena pesma „Suvišno pokajanje“, napisana u Sarajevu u martu 1992. neposredno pre početka ratnih sukoba. Zanimljiv je ciklus njenih pesama pod nazivom „Bolje bi bilo“ u kome pesnikinja izlazi iz svoje pozicije lirskog subjekta i pokušava da sebe postavi u poziciju poznatih ličnosti. U pesmi “Da sam bila Merilin Monro“ iz ženske pozicije na kritički način piše o ikoni popularne kulture i postavlja sebe u njenu poziciju i kazuje šta bi sve u životu drugačije od nje radila.
Pod uticajem duha devedesetih, ratnih dešavanja, književna, a pogotovo pesnička scena u Novom Sadu gotovo da nije ni postojala[14]. Raspad Jugoslavije, ekonomska kriza, odsustvo kulturnih politika, neredovno izlaženje časopisa, uticalo je na to da kod mlađih generacija, barem u Novom Sadu opadne interes za poeziju. U to vreme postmodernistički minimalistički roman kao eksperiment u prozi je bio dominantni žanr i u književnim krugovima se smatralo da je poezija na izdisaju. Ipak, sasvim iznenada, polovinom poslednje decenije 20. veka, počela je da objavljuje, za njene godine veoma zrelu poeziju, tada veoma mlada pesnikinja, a danas poznata novosadska aktivistkinja za ljudska prava Milica Mima Ružičić-Novković. U veoma kratkom vremenu, u toku jedne godine, objavila je dve zbirke pesama: Čekaj svoj red (1996) i Iza kulisa (1996). Iako poezija Mime Ružičić, koju je u to vreme pisala, izlazi uslovno rečeno iz diskursa klasične književnosti, ona na jedan suptilan i spontan način ide prema jezičkom eksperimentu i kritici društvene stvarnosti devedesetih. Treba napomenuti da je Ružičićeva svoje pesme pisala u trouglu Novi Sad – Žabalj – Sremski Karlovci i da je od samih početaka imala podršku žabaljske pesnikinje Dubravke Jovanove Miljojković i njenog supruga, pesnika Radomira Miljojkovića. Posebno značajna književna činjenica je da je u tom periodu Milica Mima Ružičić-Novković sa engleskog prevela autobiografski roman Kristija Bruna Moja leva noga, na osnovu kojeg je snimljen film Moje levo stopalo. Milica Mima Ružičić-Novković 2000. godine objavljuje svoju treću pesničku zbirku Sa kišom u ušima, nakon čega svesno ulazi u aktivističke prakse i postaje istaknuta aktivistkinja za ljudska prava. Svoja interesovanja sve više usmerava na lingvistička istraživanja, jezik invalidnosti i ravnopravnost marginalizovanih društvenih zajednica u javnom govoru. Iako je njeno primarno angažovanje u pokretu osoba se invaliditetom ili onemogućavanih osoba, učestvuje i u aktivizmu za prava drugih (žena, LGBTQ+ zajednice…). Beskompromisna je kritičarka patrijarhata, nacionalizma i dosledno se zalaže za suočavanje našeg društva sa zločinima iz ratova devedesetih. Svojim dugogodišnjim angažovanjem u Centru „Živeti uspravno“, u velikoj meri je doprinela da grad Novi Sad počne da finansira usluge personalne asistencije preko direktne budžetske linije.
DVEHILJADITA GODINA
U jesen dvehiljadite, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grupa studenata treće i četvrte godine Srpske književnosti i jezika osnovala je književnu grupu „Zona“ u okviru koje je delovalo dvadesetak mladih pesnika rođenih krajem sedme decenije XX veka. Iza delovanja pesničke grupe „Zona“, pored brojnih formalnih i neformalnih nastupa, književnih večeri, javnih čitanja, razgovora o književnosti, neformalnih druženja, (uglavnom vezanih za novosadski univerzitetski kampus i studentske domove „Slobodan Bajić” i „Veljko Vlahović”), ostala je samo jedna štampana publikacija samizdat Lešnici (2001.)
Biljana Kovačević (1977) je bila jedina pesnikinja u književnoj grupi „Zona”. Studirala je Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako ni svojom poetikom, ni književnim aktivizmom nije bila bliska feminističkim pogledima na književnost, među tri njena objavljena pesnička teksta, nalazi se neobična i upečatljiva pesma ontološke zapitanosti nad smislom života, postojanja, egzistencije pod naslovom „Ništa” (sa kojom je ušla u antologiju Nevidljiva zebra) i koju završava konstatacijom – “Ništa, to je mrtvo sve”.
Pesnikinja Biljana Kovačević, diplomirala je Srpsku književnost i jezik 24.01.2002. Kroz nepune dve nedelje, 5.02 2002. preminula je u studentskom domu od posledica sepse. O pesnikinji Biljani Kovačević ostala je samo štura beleška (uz tri jedine njene objavljene pesme u publikaciji Lešnici) muškaraca, pesnika, priređivača zbornika Siniše Tucića, Miloša Martinovića, Aleksandra Nikolića i Sergeja Stankovića:
„Biljana Kovačević – Ovaj, kao i sve ostale devojke, Biljana je prava misterija za nas. Možda ovoj izjavi ide u prilog to što je ne poznajemo. Ovaj… I to što je jedina devojka u Lešnicima. Ima dugu crnu kosu… Ovaj… Ovo su njene pesme.”
Sam tekst beleške govori o položaju jedine pesnikinje u pesničkoj grupi osnovanoj na početku 21. veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i njega nije potrebno posebno komentarisati. I ako uzmemo u obzir svu opuštenost i drugarstvo u grupi „Zona“, jasno je i najblaže rečeno da je u belešci Biljanina poezija i njen književni aktivizam potpuno potisnut u neki deseti plan na uštrb njenog fizičkog izgleda, a za samo predstavljanje jedine pesnikinje u samizdatu snosim odgovornost kao jedan od urednika publikacije na čijoj prvoj strani stoji Lešnici – Kolektivno izdanje kluba studenata književnosti „Zona” – 16 pesnika (iako je u publikaciji objavljena poezija 15 pesnika). Biljanina mlađa sestra Danka koja je iste godine kad joj je sestra preminula upisala Srpsku književnost i jezik (i u roku diplomirala) potvrdila mi je da je iza nje ostao rukopis nepročitanih dnevničkih zapisa.
POSLE DVEHILJADITE
U prve dve dekade 21. veka, pojavljuje se veliki broj novih pesničkih imena (i autorki i autora), a poezija kao do tada pomalo skrajnut književni žanr ostvaruje svoju punu reafirmaciju. Nove generacije pesnikinja i pesnika rođenih u drugoj polovini sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih godina 20. veka, počinju da pišu poetički osvešćeno, društveno angažovano, udružuju se u književne grupe, nastupaju zajedno i u skladu sa tim situacija i na ženskoj pesničkoj sceni se u velikoj meri promenila. Kao što sam već konstatovao, istražujući žensku poeziju nastalu u poslednjih pedesetak godina, uočio sam da novosadske pesnikinje do 2000. godine nisu permanentno bile prisutne u književnom životu grada i da se tek sa trećim talasom feminizma, pojavom interneta i društvenim procesima nakon 2000. godine, može govoriti o organizovanoj ženskoj pesničkoj sceni i o kontinuiranoj vidljivosti poezije koju pišu žene. Promenu koja se mogla nazreti još polovinom devedesetih u Beogradu (da bi do nje došlo u Novom Sadu dvehiljaditih) istakla je već pominjana pesnikinja Dubravka Đurić, koja je u pogovoru zborniku Diskurzivna tela poezije – autopoetike nove generacije pesnikinja[15](2004.) konstatovala: „Knjige poezije pesnikinja i pesnika, koje se pojavljuju od polovine devedesetih u Srbiji, pokazuju da je nakon dugog vremena nastupila zanimljiva pesnička generacija. U toj generaciji su po prvi put brojnije pesnikinje[16]“. I zaista, nakon dvehiljadite godine, po prvi put se desilo da pesnikinje u dobroj meri utiču na zbivanja na novosadskoj pesničkoj sceni.
Okupljene oko neformalnih književnih grupa, ad hoc pesničkih inicijativa, novosadske pesnikinje mlađih generacija izlaze u javnost zajedno, čitaju svoju poeziju pred publikom, izvode performanse, nastupaju na večerima slem poezije. Istovremeno objavljuju pesme u književnim časopisima, na internet portalima, ličnim blogovima, društvenim mrežama, izdaju zbirke poezije… Sarađuju sa pesnikinjama i pesnicima koji žive u drugim gradovima kako u našoj zemlji, tako i u region. Nakon ratnih sukoba devedesetih uspostavljaju kontakte sa pesnikinjama i pesnicima sa prostora bivše Jugoslavije.
Pesnikinje koje su se pojavile na književno sceni nakon dvehiljadite ne pripadaju određenoj pesničkoj školi, nemaju jedinstveno književno usmerenje, niti se za pesme koje pišu može pronaći zajednički poetički imenitelj. U njihovoj poeziji uočavamo različite uticaje: moderne i postmoderne, avangarde i neoavangarde, kanonskih dela iz svetske književnosti, bit pesništva, poezije koju su pisale žene u nekim ranijim vremenima, kao i drugih, vanknjiževnih pojava: popularne kulture, rokenrola, džeza, tehna, hip-hopa. alternativne muzike, filma, pozorišta, … Naime, još 1969. Teodor Ziolkovskizapaziojedasu“nove umetnosti tesno povezane tako da se ne možemo samozadovoljno sakriti iza arbitrarnih zidova samostalnih disciplina. Poetika neizbežno ustupa pred opštom estetikom, razmatranja o romanu polako se okreću prema filmu, dok nova poezija često ima više zajedničkog sa savremenom muzikom i umetnošću uopšte nego sa ranijom poezijom”[17].
I zaista, u poeziji nekih pesnikinja koje su se pojavile na novosadskoj književnoj sceni nakon dvehiljadite, uočavamo veći uticaj savremene kulture, mada pojedine pesnikinje u svojim pesmama uspostavljaju odnos i sa ranijom poezijom. Takođe treba primeti da novosadske pesnikinje zastupljene u antologiji Nevidljivazebra proučavaju istoriju ženskog pokreta, žene u književnosti, teoriju feminizma. Ima i jedan broj autorki koje pišu poeziju, ali se ne deklarišu kao feministkinje. Ipak i njihovi pesnički tekstovi govore o iskustvu žene i mogu se čitati iz pozicije feminističke kritike.
Iako se dobar deo novosadskih pesnikinja nakon dvehiljadite feministički osvešćenije u odnosu na neka ranija vremena, one ne stvaraju odvojenu žensku scenu. Sa druge strane pesnici ne odbijaju dijalog sa pesnikinjama koje imaju feministički pogled na književnost i poeziju. Pesnikinje i pesnici su svesni svojih pozicija, razlika, ali ulaze u međusobnu saradnju i okupljaju se oko različitih projekata vezanih za afirmaciju nove pesničke scene. To su bile uglavnom neformalne inicijative, samoorganizovanja, koja su u kraćem ili dužem vremenskom roku trajala bez trajnije finansijske podrške: Centar za novu književnost – NEOLIT[18], slem poezija u Malom centru kulture „Orpheus“ poetske rupe, Lilitiranje[19] (u periodu do 2010), Poezija u kući, književni programi u CK13 (Crna kuća), Transporteri, Nesaglasnosti, Poetarium, Autonomni festival žena (AFŽ), Književna Mašina[20], nastupi u knjižari Bulevar books (u periodu 2010–2020). Grupu novosadskih pesnikinja koje su se kontinuirano, ili u određenim periodima pojavljivale na književnoj sceni Novog Sada, a čija je poezija zastupljena u antologiji Nevidljiva zebra čine sledeće pesnikinje: Maja Solar, Čarna Ćosić, Vitomirka Trebovac, Marija Maca Obrovački, Jelena Anđelovski, Sonja Veselinović, Natalija Vladisavljević, Dragoslava Barzut, Sonja Jankov, Vesna Vujić Ršumović, Ivana Sarić, Aleksandra Mirimanov, Tihana Janjić, Nataša Mikić Bundalo, Snežana Nikolić, Marijana Jakobac, Katarina Pantović, Tijana Sladoje, Asja Papuga, Bojana Škorić, Mirjana Frau Kolarski, Maja Korolija.
PAČVORK RAZLIČITIH PESNIČKIH DISKURSA
Poduži spisak imena pesnikinja mlađih generacija koje su se na novosadskoj književnoj sceni pojavile u prve dve dekade dvehiljaditih, na neki način govori i o velikoj promeni koja zahteva da se njihova poezija sagleda na drugačiji način. Žene koje pišu poeziju više nisu usamljeni slučajevi, iznimke, ekscesi, incidenti u učmalom književnom životu i letargičnom, kulturnom i društvenom miljeu. Najvažnija promena koju je doneo naznačeni vremenski period jeste aktivizam, udruživanje, osnivanje zajedničkih pesničkih grupa, želja da se deluje i utiče na društvenu stvarnost. Nakon ratnih devedesetih koje su bile opterećene sukobima, nacionalizmom, patrijarhatom, dvehiljaditih godina dolazi do ponovnog zanimanja za društvo, levičarske pokrete i ideje, a pravda, solidarnost, međuzavisnost i novi oblici kolektivizma ponovo zavređuju interesovanje mlađih generacija.
Pisati o poeziji više od 30 pesnikinja u tekstu povodom jedne antologije nije lak posao. Ako bih pokušao da se upustim u bilo kakve klasifikacije, podele ili vremenski pregled novosadske scene u protekle dve dekade, vrlo verovatno bih krenuo krivim putem. Gotovo da nema dve pesnikinje zastupljene u antologiji čije se pesme na indirektan ili direktan način intertekstualno na nekim nivoima ne spajaju, pa bi se stoga za autorke zastupljene u antologiji moglo reći da stvaraju nešto što je bliže pačvorku različitih pesničih diskursa koji se međusobno nadopunjavaju, nego hijerarhizovan pesnički poredak. Praviti bilo kakav sistem različitih poetika je izlišno, stoga ću pokušati da u nastavku teksta uočavanjem sličnosti i razlika, barem na nekom nivou obezbedim ulaznicu u pesništvo pojedinačnih autorki. U pokušaju da iz sadašnjeg momenta sagledam novosadsku žensku poeziju, potrebna je neka vrsta rekapitulacije pesništva u poslednjih pedesetak godina, sa posebnim osvrtom na period dvehiljaditih. U tom pogledu, moguće je uočiti i određene kontinuitete, kao i izvesne generacijske diskrepancije između poezije pesnikinja koje su pisale u različitim vremenskim periodima. Shodno tome, izdvojio bih tri polazišta za dalja sagledavanja tokova novosadskog ženskog pesništva nekad i sada:
1. Pesnikinjama mlađih generacija su sa razvojem interneta u prvim dekadama 21. veka dostupnije informacije, teorija, filozofija, a istovremeno im je olakšana međusobna komunikacija, umrežavanje, saradnja, objavljivanje poezije…
2. Pesnikinje su oslobođenje situacije „probijanja leda“, u smislu da već imaju iskustva starijih pesnikinja koje su pre njih išle putem istraživanja jezika, tekstualnosti, eksperimenta… i to otvara prostor da još više prodube pesničke prakse i iskoriste potencijale i mogućnosti drugačijeg pisanja oslanjajući se na iskustva starijih pesnikinja i pesnika.
3. Poezija pesnikinja posle dvehiljaditih uspostavlja novu pesničku normu komunikativnosti, društveno je angažovana u smislu ženskog i LGBT aktivizma, i konačno, kao reakcija na tranziciju imamo povratak levog diskursa i socijalnog aspekta. Zapravo, iako pesnikinje itekako poznaju i koriste i strategije avangarde i neoavangarde, njihova poezija u većoj meri referira na stvarnost, pokreće na promenu, ali istovremeno osvešćuje pojedine aspekte aktivizma kroz kritičku optiku savremenih teorijskih i filozofskih koncepcija.
NOVOSADSKA ŽENSKA POEZIJA, INTERNET, SAJBERFEMINIZAM
Kao što sam u delu teksta naveo, novosadsku poeziju koju pišu žene, treba sagledavati od vremena socijalističke birokratije do najnovije poezije koja nastaje u digitalnoj eri interneta i u tom kontekstu postaviti pitanja o demokratizaciji scene i poboljšanju položaja autorki koje na njoj deluju.
Do odgovora možda možemo doći tragom iskaza jedne od najranijih i najuticajnijih sajberfeministkinja Sedi Plent[21] koja tvrdi da su informaciono komunikacione tehnologije (IKT) ženske tehnologije. U tom smislu Ivana Milojević konstatuje da internet pogoduje širenju nehijerarhijskih struktura, decentralizovanih, nelinearnih i fleksibilnih metoda komunikacije[22] i stoga se može smatrati da globalna mreža pogoduje poetikama i načinima prezentovanja poezije pesnikinja koje pripadaju mlađim generacijama. Tako imamo primere ženskog književnog aktivizma na različitim internet platformama, blogovima, you tube kanalima, društvenim mrežama… Sa jedne strane, internet nudi različite mogućnosti prezentovanja poezije (postavljanje video snimaka, pravljenje animacija, web dizajn, hipertekstualno umrežavanje), a sa druge strane pomaže pesnikinjama i pesnicima u samoorganizovanju, logovanju, komunikaciji… fejsbuk, mesindžer, instagram postali su nezaobilazni u svakodnevnim aktivnostima pesnikinja i pesnika, a strimovanje književnih nastupa i čitanje poezije na društvenim mrežama putem video linkova, diskusije na zoom aplikaciji dobijaju na značaju u poslednje dve godine usled pandemije korona virusa. Internet je posebno značajan kao izvor informacija putem koga se može doći do pesama, tekstova, eseja, video radova, biografskih podataka o autorkama. Na društvenim mrežama se objavljuju prve informacije o novoobjavljenim pesničkim zbirkama, fotografije sa promocija knjiga, kratke recenzije, a interaktivnost interneta omogućava i razgovore o poeziji, debate, diskusije… Neke od pesnikinja na fejsbuk profilima objavljuju svoje stihove i obaveštenja o književnim dešavanjima, kao što radi Nataša Mikić Bundalo. Druge to rade otvarajući sopstvene blogove na kojima redovno objavljuju poeziju koju pišu.
Dobar primer za tako nešto jeste blog Marijane Jakobac koja još nema objavljenu zbirku poezije, ali je putem bloga http://marijanajakobac.blogspot.com/ došla do čitalačke publike i uveliko dobija komentare na svoju poeziju. U blogosferi se mogu naći i pesme Sonje Jankov https://sonjajankov.wordpress.com/macrotritopus/, a na twiteru je aktivna i Dragoslava Barzut. Pesnikinja Jelena Anđelovski u poslednje dve godine koristi društvene mreže za strimovanje književnih događaja koje organizuje u okviru Autonomnog ženskog festivala (AFŽ), a pesnikinja Maja Solar u saradnji sa pesnikom Žakom Lučićem pokreće fejsbuk strancu i you tube kanal pod nazivom „Puna usta poezije“ na kojem kači različite snimke sa pesničkih događa, kao i audio snimke poezije pesnika i pesnikinja različitih generacija sa jugoslovenskih prostora[23]
Pored svega nabrojanog, trebalo bi napomenuti i jednu novinu koju su donele informaciono komunikacione tehnologije. Kako Dejana D. Jovanović i Đorđe Otašević navode u Malom rečniku feminističkih termina, sajberfeminizam je struja u okviru feminističkog pokreta i feminističke teorije koja se pojavila početkom 90-tih godina 20. veka pod uticajem tekstova Done Haravej, kiberpanka, veštačke inteligencije, tehnoloških utopija i koja smatra da internet tehnologija sa svojom anonimnošću predstavlja prirodnog saveznika žena u borbi protiv rodnog i kapitalističkog ugnjetavanja.[24] Internet je mesto fluidnih identiteta, fejk profila, niknejmova, gde je moguće promeniti, sakriti identitet i obezbediti poziciju u kojoj će pesnikinje, žene koje pišu poeziju, moći slobodno da se izraze. U vremenu interneta dvehiljaditih godina čini se da su mesta gde pesnikinja krišom piše, a koje je navodila pesnikinja Jasna Manjulov (“U školi, na času, krišom žvrljam/Kod kuće dok učimkrišom/Pišem krišom u krevetu/na poslu dok gledam TV slušam radio./”),zamenio sajber prostor u kome žene koje pišu pesme mogu poeziju da dele sa drugima i ostanu anonimne.
ISKUSTVA AVANGARDE I NEOAVANGARDE, UTICAJI PESNIKINJA (i pesnika) STARIJIH GENERACIJA NA AUTORKE KOJE DELUJU NA NOVOSADSKOJ KNJIŽEVNOJ SCENI DVEHILJADITIH
Uticaj bogatog registra modernističkih, postmodernističkih, avangardnih i neoavangardni postupaka na pesnikinje koje su se pojavile na novosadskoj književnoj sceni nakon dvehiljadite, istovremeno je i direktan i indirektan. Stvarajući u prvim dekadama 21. veka suočavaju se sa čitavom tradicijom novog u književnosti koje je obeležilo 20. vek. Pesnikinje su sa jedne strane suočene sa nasleđem moderne u evropskim i svetskih okvirima, a istovremeno proučavaju istorijske avangarde u okvirima srpske, hrvatske i slovenačke književnosti. Na lokalnom planu, pojedine autorke otkrivaju već pomenutu novosadsku neoavangardnu poeziju, koja je nastala u okvirima nove umetničke prakse sedamdesetih, istražujući poeziju već pominjanih pesnikinja Judite Šalgo i Katalin Ladik, ali isto tako čitaju i pesnike Vujicu Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića, Slobodana Tišme, Slavka Bogdanovića.
Tekstovi pripadnika i pripadnica neoavangarde sedamdesetih se nanovo istražuju i interpretiraju a njihovi uticaji se očituju u načinu na kojima se odnose prema jeziku. Nenarativno pisanje, grafički elementi i drugačiji raspored stihova na papiru, metapoetički ekskursi, jezičke igre, jasno ukazuju na direktan upliv avangarde i neoavangarde u poeziju pesnikinja mlađih generacija. Autorke koje su pod nekog vrstom uticaja pesnika nove umetničke prakse su pre svega Maja Solar, Snežana Nikolić, Aleksandra Mirimanov, Sonja Jankov, Dragoslava Barzut, Asja Papuga i Tijana Sladoje (one ili direktno citiraju gore navedene neoavangardne autore ili se u svojoj sekundarnim književnim aktivnostima bave njihovim delom). Sa druge strane, reference na istorijsku avangardu možemo pronaći u poeziji Vesne Vujić Ršumović (referiranje na Rastka Petrovića) i Mirjane Frau Kolarski (ponavljanja, dadaističke konstrukcije).
Pored direktnog uticaja avangarde i neoavangarde u poeziji, novosadske pesnikinje mlađih generacija na različite načine istražuju pomenute pesničke prakse: Maja Solar je postavljala stare snimke Judite Šalgo kako čita poeziju na svoj you tube kanal[25], a Snežana Nikolić je ne master studijama srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u okviru kursa Avangarda i neoavangarda u srpskoj književnosti XX veka, pisala i govorila o njenoj poeziji. Maja Solar se takođe bavila poezijom i prozom Slobodana Tišme za čiji je roman Bernardijeva soba pisala pogovor. Intervjuisala je Vladimira Kopicla, a Vujici Rešinu Tuciću je posvetila jednu pesmu. Lilitirala je poeziju Katalin Ladik. Pesnikinja Dragoslava Barzut je radila intervju sa Vujicom Rešinom Tucićem, a Vitomirka Vita Trebovac je priredila antologiju Novosadska neoavangarda – izbori iz poezije[26]. I konačno, Sonja Jankov za vreme svog volontiranja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine imala je priliku da u muzejskom prostoru proučava rad umetnica i umetnika novosadske neoavangarde čiji su radovi izlagani u muzeju.
Uticaj avangarde i neoavangarde na poeziju novosadskih pesnikinja mlađih generacija nije puko epigonstvo jednog pesničkog diskursa. Koristeći se poetskim postupcima istorijskih avangardi i nove umetničke prakse u vreme interneta i novih društvenih okolnosti nakon dvehiljadite, autorke pišu o jednom sasvim novom iskustvu žene koja živi u neoliberalnom kapitalizmu, bori se sa novim društvenim nepravdama i poezijom nastavlja borbu u jednom drugačijem vremenskom kontekstu.
TEORIJA I AKTIVIZAM
Poezija pesnikinja koje deluju na novosadskoj književnoj sceni u prvim dekadama dvehiljaditih, nesumnjivo je i angažovana (politički osvešćena) i aktivistička. Za razliku od pesnikinja starijih generacija[27], većina autorki mlađih generacija, se nedvosmisleno određuju kao feministkinje. Politički stav, angažovanost i aktivizam idu naporedo sa teorijskim osvešćivanjem. Novosadske pesnikinje neprestano preispituju vlastiti položaj u društvu i na književnoj sceni.
Najveća opasnost za jednu pesnikinju ili pesnika je u tome da svesno ili nesvesno prihvati predvidljive diskurzivne obrasce. Ponekad mi jezikom poezije nešto činimo, a ne znamo šta činimo. Kao što sam već napomenuo, gotovo svaka od pesnikinja čije se pesme nalaze u antologiji, svoje mesto i učešće na sceni ostvarila je kroz aktivizam, kako u polju same književnosti i umetnosti, tako i kroz širi društveni angažman. Pisanje poezije i učestvovanje u javnom životu, deo su svesne odluke da se participira u javnosti i čine pokušaj da se kreira drugačiji književni, umetnički, kulturni i društveni milje. U pokušaju da pesnički aktivizam ne bude jednoznačan i da se time ne uklapa u postojeće društvene okvire koji naročito u vremenu liberalnog kapitalizma otupljuju oštricu svakoj kritici, žene koje pišu poeziju permanentno teorijski preispituju svoje aktivističke prakse. “Teorija mora proizvesti vrtoglavicu, nekada čak i paralizu: umesto da nas pokrene da nešto učinimo, ona nas može dovesti do toga da više uopšte ne znamo šta da činimo, budući da su čvrsti i pouzdani oslonci njome destabilizovani”[28] – zapisala je feministička i društvena teoretičarka Andrijana Zaharijević u svojoj knjizi Život tela –politička filozofija Džudit Batler. Direktno ili indirektno mi možemo uočiti upliv različitih savremenih filozofskih i teorijskih koncepcija u poeziji pojedinih autorki mlađih generacija koje su zastupljene u antologiji Nevidljiva zebra. Grizelda Polok ističe da u kontekstu umetnosti postoje umetnici i umetnice (pesnici i pesnikinje) koji su istovremeno i teoretičari/teoretičarke. Postoje teoretičari i teoretičarke koji proizvode umetnost tj. poeziju. Umetnost i poezija nastaju pod snažnim uplivom teorije, kao što i teorija može biti generisana zahvaljujući pesničkoj praksi[29].
Maja Solar (1980) deluje na književnoj, filozofskoj, teorijskoj sceni kao književnica, filozofkinja, teoretičarka. Autorka je preko trideset naučnih radova iz društvene teorije, iz queer & feminističkog marksizma, feminističke poezije, teorije rada, teorije vlasništva, teorije luksuza, istorija socijalizma itd. Primeri direktnog unošenja filozofskih i teorijskih koncepcija mogu se uočiti u njenoj prvoj i u njenoj drugoj pesničkoj zbirci: u knjizi Makulalalalatura (2008) Maja Solar u pojedine pesme na direktan način uvodi filozofske postavke Džudit Batler o performativnosti, konstatacijama da se poezija upisuje u polnost, a da je “Pol idealna konstrukcija koja se s vremenom prisilno materijalizuje”, te teorijski osvešćuje žensku poziciju i otvara prostor drugim pesnikinja za drugačiju poziciju iz koje pišu.
Teorijski osvešćena, ženska, feministička pozicija jeste početna tačka, polazište za političku i aktivističku poeziju koja referira na stvarnost, pokreće promenu. Još 1984. godine, američka teoretičarka Lusi Dipart, napravila je distinkciju između političke i aktivističke umetnosti, koja se može dovesti u vezu i sa poetičkim praksama pesnikinja prisutnim na novosadskoj književnoj sceni u poslednje dve decenije. Lusi Dipart je političku umetnost definisala kao umetničko delovanje koje bavi društvenim problemima i društvenim temama na nivou analize i kritike, dok je aktivističku umetnost definisala kao delovanje koje osim rada na nivou kritike i analize ima tendenciju da izvrši direktnu intervenciju, odnosno ima nameru da neposredno bude uključena u društvene teme kojima se bavi, te je ta intervencija planirana i osmišljena tako da dovede do nekih društvenih promena. Za razliku od političke umetnosti, aktivistička umetnost ulazi u sferu aktivnog političkog delovanja.[30] U tom smislu, na direktan način, sa svojim pesmama u polje aktivizma ulaze pesnikinje Čarna Ćosić, Marija Maca Obrovački i Jelena Anđelovski. Linda Hačion u svojoj knjizi Poetika postmoderne tvrdi: „Iz, decentrirane perspektive možemo pretpostaviti da „marginalno“ i ono što ću nazvati „eks-centričnim“ (bilo u klasi, rasi, polu, seksualnoj orijentaciji, poreklu) dobija novo značenje u svetlu impliciranog shvatanja da naša kultura zaista nije homogeni monolit (da je srednjeklasna, muška, heteroseksualna, belačka, zapadna). Pojam otuđene drugosti (zasnovane na binarnim opozicijama koje skrivaju hijerarhiju), ustupa, kako sam ranije istakla, pred pojmom razlika, koji ne afirmiše decentralizovane istosti, već decentralizovanu zajednicu – još jedan postmoderan paradoks.“[31]. Boreći se sa svojom poezijom za poboljšanje položaja određenih manjinskih i marginalizovanih grupa, tri navedene pesnikinje upravo afirmišu (svaka na svoj način) decentralizovanu zajednicu, pozicionirajući ono što je u ranijim vremenima bilo neprihvatljivo, „ekscentrično“, skrajnuto, nevidljivo…
Čarna Ćosić je rođena (1974) u Novom Sadu, gde je provela dobar deo svog života. Završila je Karlovačku gimnaziju, kratko studirala najpre književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zatim teologiju na Teološkom fakultetu u Beogradu i potom filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Ženskim studijama i istraživanjima završila je obrazovni program o ženskim i lezbejskim pravima, feminističkoj teologiji i aktivizmu. Bila je samouka pesnikinja, slikarka i performerka i svojim stvaralaštvom obojila svoj aktivizam. Preminula je 2005. godine. Pred kraj života javno se deklarisala kao radikalna lezbejka. Učestvovala je u osnivanju Novosadske lezbejske organizacije (NLO) i bila njena prva predsednica. U antologiji Nevidljiva zebra zastupljena je sa jednom, podužom pesmom „Lutkice za devojčice“ gde na snažan, autentičan i jezički upečatljiv način progovara o svom lezbejskom identitetu. Oslobođena od svih skrupula i zadrški, otkriva se imenovanjem,
Stihove počinje sa: „Zovem se lezbača/muškarača /pederuša/ćelava/dlakava/frustrirana/nepokorna/neposlušna/nelojalna/veštica/ojađena/ozlojađena/gnevna/za revoluciju spremna/.“ Pesnikinja ispisuje dugačku aktivističku poemu, u jednom dahu koja se može po snazi i energiji čitati i kao novosadski ženski pandan Ginzbergovom Urliku. Značaj pesme „Lutkice za devojčice“, potvrđuje i činjenica da se ona često čita na književnim večerima, mnogo godina nakon Čarnine smrti te da uvek i iznova pokreće jake reakcije publike.
Marija Maca Obrovački rođena je 1970. godine u Novom Sadu. Pesnikinja, umetnica, aktivistkinja za prava žena i osoba sa invaliditetom. Objavila je zbirku pesama Skrivena u telu 2012. godine. Delovala je u nekoliko organizacija koje se bore za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Marija Maca Obrovački ulazi na pesničku scenu ne krijući svoj identitet žene sa invaliditetom i ona je jedna od prvih pesnikinja u Novom Sadu koja kroz svoju poeziju tematizuje invalidnost, a da je to u duhu moderne poeziju, lišeno patetike i da izlazi iz diskursa socijalnog modela invalidnosti[32]. U duhu post-modernističkog feminizma, Marija Maca Obrovački briše granicu između privatnog i javnog. U pesmi pod naslovom „Ovo je pesma za one“ ulazi u prostor između četiri zida i iz ličnog iskustva onemogućenosti (invalidnosti) piše aktivističku pesmu za one „(…)koji svako jutro/ zidine svoje sobe gledaju/, i lepe snove nekome tamo predaju/ za one, koje neko drugi oblači, svlači/. I svaki put im kažu:/ „Budi jači, ne plači, imaj volje, ozdravićeš, biće bolje.“/ Za one, koji pogledom zbore,/ od grča ne mogu da govore/ za one, koji ćute/ dok im suze nevidljive padaju/ samoće svoje svesni,/ nemaju ništa, a nisu besni…/“ Pesmu završava sa: “Ne znam čemu stih/ Jedna sam od njih”, ukazujući da pesnikinja ne ostaje u pesmi u stihu, nego pišući iz sopstvenog iskustva onemogućenosti a u ime svih onih koji su onemogućeni i koji se nalaze u sličnoj situaciji ne poziva na direktnu intervenciju, (u skladu sa postavkom Lusi Dipart) koja bi dovela do društvene promene. Primera radi, u vidu uvođenja finansiranja personalne asistencije u Novom Sadu preko direktne budžetske linije, o čemu je bilo reči u delu teksta o aktivizmu pesnikinje Milice Mime Ružičić Novković.
Jelena Anđelovski je dugi niz godina prisutna na novosadskoj pesničkoj i aktivističkoj sceni. Rođena je u Beogradu, ali od 2005. godina živi u Novom Sadu gde je diplomirala dramaturgiju. Pohađala je master rodnih studija u Beogradu. Za razliku od Čarne Ćosić i Marije Mace Obrovački koje kroz svoju poeziju čine direktnu intervenciju iz pozicije sopstvenog identiteta vezanog za određenu manjinsku grupu (lezbejke, žene sa invaliditetom), aktivizam Jelene Anđelovski ima širi društveni i kulturni kontekst. Pesnički tekstovi Jelene Anđelovski govore o nasilju, o položaju žena iz ženske perspektive i položaju muškaraca iz ženske perspektive, o ratnom nasleđu devedesetih, socijalnim problemima, getu, lezbejstvu, patrijarhatu… U svoje dve pesničke zbirke Domovina, bes mašina i 09:99 ujutru, Jelena Anđelovski iz pozicije feministički osvešćene pesnikinje piše o ugroženim koji žive na marginama društva u tranziciji. Iako se u njenim pesmama mogu uočiti uticaji feminističke teorije, ona u svojim zbirkama gradi vrlo upečatljive slike stvarnosti. Da bi se pisalo o problemima drugih u cilju aktivističke intervencije i konkretnih društvenih promena, potrebno je sa drugim proći kroz probleme, podeliti priče, zajednička iskustva. Tako na primer u pesmi „Dva mala dečaka“ opisuje putovanje u vozu sa dva dečaka koja po svemu sudeći beže iz nekog doma. U uvodnom delu pesme, Anđelovska ispisuje stihove: “Razgovaramo./ Poznajemo iste socijalne radnice. Neke nam se sviđaju/Neke ne./ Uglavnom ne“. Jasno se vidi da pesnikinja u situaciji u kojoj se, s jedne strane, nalaze dva maloletna ugrožena dečaka sa društvene margine, a s druge strane, a sa druge subordinirano socijalno starateljstvo od strane sistema čiji su deo socijalne radnice, pesnikinja staje na stranu dečaka deleći sa njima zajedničko iskustvo. Nakon deljenja zajedničkog iskustva i poverenja, Anđelovska opisuje ispovest dečaka koji trpe porodično i institucionalno nasilje: „Pijani/ Komšija/ Njegova/ Žena/ Me je/ Tukla/ Majka/ Mi je/ Umrla /Rano/ Ostao/ Sam/ Sa ćaletom/ Alkos je/ Razbijao me/ Odveli me/ U dom./ Vidiš/ Ovaj /Ožiljak/ To mi je/ Ćale/ Uradio Peglom/. Oženio/ Se Traže/. Kad se Vratimo/ Vaspitač Sava Petrović/ Nas Šamara/ I šutira/“.
Pored tri navedene pesnikinje, i Dragoslava Barzut, čije su pesme zastupljene u antologiji, piše aktivističku poeziju iz pozicije lezbejskog identiteta. Sama sebe određuje kao književnicu, feministkinju i borkinju za prava LGBTQ+. Dragoslava Barzut se afirmisala pre svega kao prozaistkinja. Autorka je zbirke priča Zlatni metak (2012), za koju je dobila nagradu „Đura Đukanović“ (2011) i romana Papirne disko kugle (2017) za koji je nagrađena nagradom “Anđelka Milić” (2018). Kao pesnikinja sa iskustvom pisanja proze, za razliku od Čarne Ćosić koja u svojoj pesmi „Lutkice za devojčice“ probija led i na jezički veoma intenzivan način progovara o svom lezbejskom identitetu, Dragoslava Barzut odlazi korak dalje (treba imati na umu da je njena poezija nastajala desetak godina kasnije) i u pesmama piše o konkretnim životnim problemima lezbejki i drugih pripadnika i pripadnica LGBTQ+ populacije, ali i samih žena, bez obzira na njihov seksualni identitet. U pesmi „Moj fake muž“ opisuje životnu situaciju neautovane lezbejke i njenog fake muža geja u njihovom porodičnom okruženju: „On je moj fake muž/ On je divan fake muž /Moji roditelji ga obožavaju/Sa nama prisne porodične veze/održavaju“(…) //Moj fake muž ima dečka/i nekoliko sex varijanti/Ja imam devojku./Ponekad svi zajedno večeramo/Ponekad svi zajedno spavamo/Čula sam da se to zove POLIAMORIJA/ na face-u postoji grupa za to.”Sa druge strane opisuje nelagodu pri poseti lekarima: „Najefikasniji lek koji lekari prepisuju ženama:/ trudnoća./ Bolne menstruacije?/Neće te boleti posle porođaja!/Imaš policistične jajnike?/Kad rodiš dete sve će se samo srediti!/Cista na sisi?/Kad budeš dojila nećeš je više imati!/ Karijes na trojci?/Posle trudnoće ćeš i tako staviti veštake!“
PESNIKINJA ZAINTERESOVANA ZA MALI SVET
Nasuprot navedenim primerima feminističko-queer-lejzbističke poezije feminizma i pesama koje su novosadske pesnikinje pod uticajem različitih teorijskih koncepcija i poezije pisane kao direktne aktivističke intervencije i da dovede do društvenih promena, dolazi poezija Vitomirke Vite Trebovac (1980). Vitomirka Vita Trebovac objavila je tri zbirke pesama: Plavo u boji (2011), Sve drveće, sva deca i svi bicikliu meni (2017) i Dani punog meseca (2020). Osnovno polazište iz koje Vitomirka Trebovac piše je životno iskustvo, uklopljeno sa knjigama koje je čitala i koje čita. Put kojim njene pesme dolaze na papir nije unapred determinisan diskurzivnim obrascima, uputima, smernicama, kolektivističkim agendama… To se i bukvalno može pročitati u pesmi „Put“ iz zbirke Dani punog meseca koju ću u celini citirati: „ja sam išla putem/levo je ravnica/s desne strane suncokreti/ ja sam išla putem/iznad mene nebo/ispod mene kamen/ja sam išla putem/tamo napred more/iza mene šuma/ja sam išla putem/uvek svojim putem/i najčešće sama.“ Dovoljno savremenim i komunikativnim jezikom, pesnikinja piše poeziju iz života i o životu. O njenoj drugoj pesničkoj zbirci kritičarka Milijana Pejeković zapisala je sledeće: „Sve drveće… je, ma koliko to izanđalo zvučalo, zbirka o životu. U njoj se život javlja kao jedna masivna neuređenost. On je u usputnim utiscima, u susretima sa ljudima, u kućnim predmetima, u onome što smo zapamtili; on je u zalutalim mirisima, ponekim mislima, u prolaženju. On je u mirisu zarezane olovke, u jednom maminom vrisku, u šik prolaznici sa malim psom; život je u polomljenom labelu, u jednom strahu i u tihom džezu u knjižari; on je u ciframa telefona koji se odavno ne okreće, ali cifre, da, one su još žive, tu su u nama. Život je bujajući kompleks svega onog što i ne primećujemo i kao takav odbija i gazi svaku banalnu interpretaciju, sve mizerne redukcije na uspeh i novac, te se preliva, pliva, šiklja, naprosto trijumfuje u ovoj zbirci“
Poezija Vitomirke Vite Trebovac u mnogo čemu se razlikuje od poezije pominjanih pesnikinja. Ona ne nastaje iz unapred predodređenih diskurzivnih, identitetskih, ili književno-teorijskih polazišta, ali se iz njih na jedan indirektan način vidi veliko čitalačko iskustvo žene koja je dugo u književnosti.
U svetu koji nudi različite slobode izbora, širinu koje pružaju informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) u virtuelnom univerzumu interneta, pesnikinja ispisuje pesmu „Zainteresovana sam za mali svet“ u kojoj ispisuje sledeće stihove:
“ zainteresovana sam/ za mali svet/u kom se zna/šta je čovek šta je mućak/a važne stvarise pišu /olovkom u svesku/i zaokružuju na kalendaru/zainteresovana sam dakle/za mali svet /sa malim ljudima.“
Umesto sajberfeminizma, lažnih profila, niknejmova, radije je odabrala poziciju autentičnog doživljaja sveta u kojem poput Jasne Manjulov ljubomorno i skriveno čuva svoju poziciju pesnikinje.
FILOZOFKINJA, DRAMATURŠKINJA, PESNIKINJA KOJA RADI U KNJIŽARI – PRIMERI AKTIVISTIČKE SARADNJE AUTORKI KOJE PIŠU RAZLIČITU POEZIJU
Iako poezija Vitomirke Vite Trebovac poetički odudara od poezije pesnikinja koje pišu aktivističku poezije pod uticajem određenih teorijskih koncepcija, ona se ne postavlja nasuprot njima. Naprotiv, poetičke razlike ne smetaju kolaboraciji među pesnikinjama. Generacijski bliske pesnikinje Maja Solar, po vokaciji filozofkinja, dramaturškinja Jelena Anđelovski i Vitomirka Vita Trebovac, pesnikinja koja se dugi niz godina bavi knjižarstvom, a u isto vreme je angažovana i u izdavačkom centru knjižare „Bulevar books“, predstavljaju okosnicu delovanja pesnikinja na pesničkoj sceni Novog Sada.
Knjižara „Bulevar books“ je svojim desetogodišnjim postojanjem na neki način postala neformalni novosadski kulturni centar. Posebno od kada se preselila na novu lokaciju na Bulevaru „Mihajla Pupina“ postaje sedište mnogih književnih okupljanja na kojima nastupaju pisci iz čitavog regiona. Pored promocija novih knjiga, autorskih književnih večeri, u Bulevar buksu se organizuju i zajednička čitanja poezija pesnikinja i pesnika.
Iako pišu različitu poeziju, ove tri generacijski bliske pesnikinje zajedno nastupaju i često sarađuju. Njihov poetski aktivizam i prisustvo na književnoj sceni su u stalnom preplitanju. U zavisnosti od načina delovanja one uspostavljaju različite oblike međusobne saradnje. Jelena Anđelovski i Vitomirka Vita Trebovac zajednički su priredile antologiju Ovo nije dom (2017) u kojoj su objavile poeziju pesnikinja sa prostora bivše Jugoslavije o migraciji. A 4. decembra 2019. su Maja Solar i Jelena Anđelovski izvele zajednički poetsko muzički performans pod nazivom „Zaustaviću smrt ako krene ovim hodnikom“. Takođe, treba napomenuti da se okviru „Autonomnog ženskog festivala“ koji se održava u knjižari „Bulevar books“, a koje organizuje Jelena Anđelovski već neko vreme održavaju književni programi na kojima pesnikinje čitaju poeziju.
MAJA I IVAN
Ne mogu da završim ovaj tekst, a da ne napišem nešto o aktivističkoj saradnji između pesnikinje Maje Solar i njenog dugogodišnjeg partnera Ivana Radenkovića. I odmah mi pada na pamet već pominjana životna i umetnička saradnja između Bogdanke i Dejana Poznanovića.
Maja Solar i Ivan Radenković su činili par. Kako u poeziji i književnosti, tako i u teoriji i filozofiji. Kako na primer u Centru za novi književnost – Neolit, tako i u Filozofskom kolektivu Gerusija.
Pišući knjigu o Dejanu i Bogdanki Poznanović, Miško Šuvaković zapisuje:
„Dvoje čine par. Par je aktivni odnos individualnosti i nekakvog zajedničkog „viška“ značenja, vrednosti, sadejstva, moći i iskustva koje nazivaju partnerstvom. Partnerstvo je simbolički, imaginarni i realni poredak sadejstva: jednog i drugog u javnom prostoru. U paru postoji odnos jednog i drugog: nje i njega ili njega i nje. Partnerstvom se par preobražava u dinamični događaj interakcije kojom dvoje postaju delatnici – oni prizivaju učinak u svetu. Dvoje žive u prostorima svakodnevnog života, ne/izvesne lokalne kulture, internacionalnih potencijalnih prostora umetnosti[33]
Kao svedok i saradnik i Maje Solar mogu da potvrdim da je njihov zajednički aktivizam imao ključni, integrišući značaj za novosadsku pesničku scenu dvehiljaditih. Tokom zajedničkog delovanja, Maja Solar i Ivan Radenković i u okviru Centra za novu književnost – NEOLIT i kroz levo orijentisani teorijski i politički kolektiv “Gerusija” prizivaju učinak u svetu.
Da li kroz projekat „Lilitiranje“ ili na nekim drugim književnim događajima (promocija druge zbirke poezije Maje Solar Bez začina) Ivan je uvek bio prisutan sa svojom muzikom, svojim dizajnom, svojom video-produkcijom, ali i svojom poezijom. Njihov zajednički aktivizam u paru i njegov značaj dvehiljaditih, može se uslovno rečeno, porediti sa značajem koji je imao aktivizam bračnog para Dejana i Bogdanke Poznanović u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka. Tragična smrt Ivana Radenkovića predstavlja veliki gubitak za novosadsku pesničku i levo orjentisanu teorijsku i aktivističku scenu, ali on i dalje proizvodi značenje u stihovima i pesmama Maje Solar u pesmama „Deca srede“, „To besno, to voljeno“.
Pojedine pesnikinje imale su i imaju samostalni put na novosadskoj književnoj sceni u prve dve dekade dvehiljaditih. Iako su i one povremeno ulazile u polje aktivizma, nisu trajnije ulazile u navedene pesničke inicijative, književne grupe, i druge oblike samoorganizovanja. Što se tiče odnosa prema avangardi i neoavangardi, teoriji feminizma, aktivizma u cilju poboljšanja položaja određenih marginalizovanih grupacija, nije da su sve to u svojoj poeziji zaobilazile. Sve o čemu je pisano, prisutno je i u pesmama pesnikinja o kojima će biti reči u sledećem delu teksta, ali na jedan drugi, diskretniji i njima primereniji način.
Sonja Veselinović se najpre pojavila na sceni kao prozaistkinja sa dva lirska romana Poema preko (2008) i Krosfejd (2013), da bi zatim objavila i zbirku pesama Proklizavanje (2020) za koju je dobila nagradu „Biljana Jovanović“ (2020). Pored toga što piše prozu i poeziju, Sonja Veselinović je komparatiskinja, bavi se teorijom prevođenja, a od 2016. godine u zvanju je docenta i angažovana je na predmetima iz oblasti svetske i srpske književnosti 19. i 20. veka, poetike i teorije prevođenja. Objavila je studiju “Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića”. Dugogodišnja je članica redakcije časopisa Polja. Iz navedenog se vidi da Sonja Veselinović pokriva gotovo sva polja književnosti. Prozaistkinja, pesnikinja, književna teoretičarka, prevoditeljka. Zbirka pesama Proklizavanje (iz koje sam načinio izbor za antologiju Nevidljiva zebra) pokazuje da se radi o obrazovanoj i dobro pripremljenoj književnici koja poznaje moderno pesništvo. Sonja Veselinović piše iz pozicije ženskog subjekta u gradu, sa reminiscencijama na događaje iz prošlosti. Kroz jednu finu, savremenu liriku izbija jasna kritika savremenog društva, institucija, neoliberalnog kapitalizma, kao i odnos jedne obrazovane pesnikinje iz pozicije književnice prema samoj književnosti. Posebno je, za razumevanje civilizacijskog konteksta u kom je rođena i stasavala je generacija pesnikinja i pesnika rođenih krajem sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka značajna pesma „Zamke sećanja“. U njoj pesnikinja nabraja događaje koji su se zbili u godini njenog rođenja (1981) na lokalnom i globalnom planu: od početka rada MTV programa i emitovanja TV serije „Dinastija, do činjenice da su te godine umrli književnik Miroslav Krleža i pesnik Edvard Kocbek.
Slično osećanje sveta, lirski doživljaj grada, modernog doba, kao Sonja Veselinović deli i najmlađa pesnikinja zastupljena u antologiji Nevidljiva zebra Katarina Pantović (1994). U svom osećanju sveta, ima poseban smisao za detalje.
Do sada je objavila jednu zbirku pesama Unutrašnje nevreme (2019).
Nataša Mikić Bundolo je intezivno prisutna na novosadskog književnoj sceni. Njena poezija je u brzini i borbi za poeziju. Između lirike i pevanja pesme o pesmi kao u poeziji Vojislava Despotova. Aktivna je u Društvu novosadskih književnika (DNK). Svojom svakodnevnicom u poeziji, vezivanjem za novosadska mesta i toponime, čini protivtežu ženskoj pesničkoj sceni koja je za neke isuviše otišla u pravcu eksperimenata, sajber feminizma, teorije i aktivizma. Iako je poezija Nataše Mikić Bundolo po senzibilitetu bliza klasičnijem poimanju poezije, njeni stihovi vode dijalog i sa novim, neoavangardnim, eksperimentalnim…
Natalija Vladisavljević (1973) je pesnikinja koja je svoju punu afirmaciju doživela nakon dvehiljadite. Natalija ima Daunov sindrom. Poezija koju piše je i narativna i nenarativna. I romantičarska i nadrealistička, a pesnikinja ponekad pribegava vremenskim paradoksima. U njenim pesmama možemo uočiti i ovakve stihove: „A za dalje imam lepši život da provedem/Za bolju budućnost i za prošlost.“
Sonja Jankov (1985) je doktorant Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Volontirala je i radila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2012–2015) i spoljni je saradnik brojnih institucija i nezavisne scene u regionu. Autor je nekoliko naučnih radova objavljenih u nacionalnim i inostranim časopisima, kao i dve zbirke poezije: Impresionistički kadrovi (Matica srpska – prva knjiga, 2008) i Eutanazija mermera (nagrada Gordana Todorović, 2013). Svoju poeziju je i izlagala u vidu samostalnih izložbi Cogito ergo sonet i Eutanazija mermera. Živi u Novom Sadu.
U svojim pesmama, u zbirci Eutanazija mermera iz koje je napravljen izbor za antologiju Nevidljiva zebra, Sonja Jankov je pronašla specifičan poetski govor. Radi se o dobro promišljenoj poeziji jedne pesnikinje koja se ne upušta olako u pisanje poezije. U zbirci Eutanazija mermera vide se uticaji arhitekture, filozofije, savremene umetnosti. Sa jedne strane erudicija, citatnost, sa druge strane svakodnevica, životni prostor, zapažanje ljudi. Iskustvo volontiranja u muzeju Savremene umetnosti Vojvodine, putovanja, saradnja sa brojnim institucija i nezavisnom scenom, doprinela je da Sonja Jankov u svojim pesničkim tekstovima izvrši suptilnu kritiku neoliberalnog kapitalizma i kulturnih politika u uslovima tržišne ekonomije.
Aleksandra Mirimanov (1986), pisala je poeziju u vidu dnevničkih zapisa u prvoj dekadi dvehiljaditih. Poetski tekstovi koje je beleškarila jesu poetika svakodnevnice, autopoetički zapisi o pisanju, o istini i laži, odnosu sa prijateljicama, ženskim danima, menstruacijama. U pesmama koje je pisala mogu se pronaći uticaju neoavangardnih pesnika Slobodana Tišme (Blues diary) i umetnika i Miroslava Mandića (Ruža Lutanja).
Tihana Janjić (1986) pisala je poeziju u periodu 2000–2008. godine. Veoma rano je izgradila autentičnu poetiku neobičnih slika, na prvi pogled zamagljenih, skrivenih, suptilno erotskih, ali sa veoma oštrom ženskom porukom. Neko vreme je bila polaznica književnih radionica novosadskog pesnika Pere Zupca. Jedna je od osnivačica Centra za novu književnost „Neolit“ u okviru čijih aktivnosti je imala nekoliko čitanja poezije i jedno zajedničko veče sa pesnikom Urošem Pajićem, kada je o njenoj poeziji govorila književna kritičarka Emilija Džambarski. Smatrala je da se o sopstvenoj poeziji ne može govoriti.
Tijana Sladoje je za svoju prvu pesničku zbirku Oderotine dobila nagradu „Novica Tadić“ za 2021. godinu. Kao da je u svojim pesmama na neki svoj način sublimisala sva pitanja koja tište pesnikinje i pesnike od prve dekade dvehiljaditih do danas. Iako postavlja i pitanja o položaju pesnikinje na sceni i o pisanju poezije, jeziku, ona sa neprijatnošću piše, muka joj je od književnih večeri, nema omiljene pesnike, samo pesme i njen će glas uvek ići kroz sredinu. U zbiru celokupne novosadske poezije, zbirka Oderotine na autentičan način govori o onome o čemu se ne sme ćutati.
Posebnu grupu pesnikinja zastupljenih u antologiji čine Asja Papuga, Marijana Jakobac, Bojana Škorić i Mirjana Frau Gardinovački. Nastupi ove četiri pesnikinje, prvenstveno se povezuju za pesničku manifestaciju „Poetarium“ koju su 2012. osnovali pesnici Nikola Oravec i Bojan Samson. Ove četiri pesnikinje, pojavile su se na pesničkoj sceni u drugoj polovini druge dekade dvehiljaditih, nakon svih do tada bitnih događaja (Centar za novu književnost – Neolit, Poezija u kući). Oslobođene od aktivističkih imperativa probijanja leda, one iza sebe imaju iskustva drugih pesnikinja. One su dovoljno mlade da nisu videle ni birokratske sedamdesete i osamdesete u kojima su stvarale pesnikinje starijih generacija, ni sumorne ratne devedesete, ali nisu bile ni involvirane u prvu dekadu dvehiljaditih, u kojima su se postavljala velika očekivanja, koja su velikim delom bila i izneverena.
Pesnikinja Asja Papuga piše na rusinskom, ali joj se pesme prevode i na srpski jezik. Objavila je dve zbirke pesama: U blizini – u daljini (У блїзкосци – у далєксоци) (2009), objavljena dvojezično na rusinskom i srpskom jeziku, Greška (Гришка), na rusinskom jeziku, (2015). U njenim pesmama je uočljiva jedna nova angažovanost koja nije identitetska, diskurzivna i pre se može dovesti u vezu sa angažovanošću nekih starijih pesnikinja. U pesmi Asje Papuge koja nema naslov nailazimo na stihove: “Navijene porcelanske lutke/ koje svaki dan ponavljaju svoj/ siguran, dragocen, ustaljen put./ Korak levo – korak desno. /Jedan – dva. Tik – tak./ Unapred osmišljeni razgovori, reakcije, mimika,/ istrošene šale, krvožedni osmesi, zverska glad, otimanje, /nametnuti komplimenti, agresivni flert, silovanje./” Kao da su navijene porculanske lutke u novom post-post vremenu, po svemu sudeći ne mnogo srećnijem i slobodnijem, zamena za metaforu visokog funkcionera, nesrećnog Čung Unga iz poeme Zuje Daki iz sivila birokratije osamdesetih.
Sa druge strane već pominjana pesnikinja Marijana Jakobac, isprva piše iz klasičnijeg neosimbolističkog diskursa pod uticajem pesnika Branka Miljkovića. Njena poezija ima i prizvuk lirskog pod uticajem istočnjačkih učenja, ali na koncu poziva na revoluciju i nemirenje sa postojećim. Za Marijanu Jakobac je revolucija u gašenju kompjutera: “Nekud bih da idem /Ne znam kuda idem// Beže mi koraci/ Plove misli Vrti se ploča u krug// Sve bi da se vrati /U to vreme / Nostalgija // Isključi kompjutere/ Podigni čašu/ Budi zanos / Revolucija//”.
Bojana Škorić tematizuje položaj žene u neoliberalnom kapitalizmu u konkretnim životnim situacijama i u tome ima dodirnih tačaka sa poezijom Dragoslave Barzut. Tematika njene poezije se kreće od kritike 8. marta (pesma „Srećan 8. mart“ ) koji se sveo na kupovinu poklona učiteljicama, mamama, tetkama, bakama, odavno izgubivši svoj emancipatorski značaj za poboljšanje položaja žena. U drugoj pesmi „Arhetipovi“ piše o nesnalaženju žene u novom dobu kompanija, tim bildinga, kancelarija sa stolicama na točkiće… Treća pesma „Plan uspeha“ je pesma o električnim trotinetima što su poslednjih godina preplavili naše gradove, opisujući uspešnog čoveka koji vozi u neoliberalnom kapitalizmu i koji nije pristalica analognih trotineta, a mahanje nogom mu deluje siromašno kao parče hleba i margarina.
Mirjana Frau Gardinovački je u dijalogu i sa avangardom i sa položajem žena u savremenom društvu. Za razliku od Asje Papuge, Marijane Jakobac i Bojane Škorić, ona ima ličniji i zaoštreniji stav prema muškarcima u samoj književnosti i van nje. Bez femkanja piše o postkoitalanoj cigareti, koristi slobodan jezik na granici pristojnih i nepristojnih reči, što je danas sve ređe i ređe kako usled sve dominantnijih pojava neokonzervativizma, tako i u krugovima neoliberalne političke korektnosti.
Dve pesnikinje, koje se na poseban i sebi svojstven način pojavljuju u antologiji, jesu Ivana Sarić i Maja Korolija. Ivana Sarić, zdravstvena radnica, proleterka jedno vreme je nastupala u okviru poetskog programa „Poezija u kući“, a danas živi u predivnom gradiću sa pogledom na Alpe. U njenim pesmama se može uočiti obećavajući potencijal levičarske, feminističke poezije i nadam se da će Ivana ponekad u dolazećem vremenu pogled sa Alpa preusmeriti i na novosadsku pesničku scenu. Sa druge strane, u poeziji Maje Korolije mogu se uočiti slobodniji bit i džez ritmovi. Pesme su joj objavljivane u časopisima: Rukopisi, Garavi sokak, Split Mind, Džbujanje, TIT. Svojim diskretnim pojavljivanjem u antologiji Nevidljiva zebra ove dve pesnikinje ukazuju na pojavnost i nepojavnost novosadske poezije koju pišu žene.
Pruge na telu se nekada vide, a nekad ne.
[1] Za izraz žene koje pišu poeziju zahvaljuljem pesniku Žaku Lučiću koji mi je skrenuo pažnju na njega dok smo sedeli u knjižari „Zenit“ pre promocije knjige Novosadska ženska proza: Od ispovesti do putopisa koju je priredila Vladislava Gordić Petković
[4] Ingrid Šafranek: „Ženska književnost i žensko pismo, Republika – časopis za književnost, Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, studeni-prosinac 1983. str. 17.
[5] Antologija novosadske poezije koju pišu žene Nevidljiva zebra dobila je prema motivu iz pesme novosadske pesnikinje Jasne Manjulov „Prugasta, ali nevidljiva zebra“.
[6] Među pripadnike Nove umetničke prakse ubrajamo pesnikinje i pesnike koje su i koji su početkom sedamdesetih godina bile i bili okupljeni oko novosadske Tribine mladih i časopisa Polja: Vujicu Rešina Tucića, Branka Andrića Andrlu, Vojislava Despotova, Slobodana Tišmu, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića, Božidara Mandića, Slavka Bogdanovića. Posebno bih hteo da spomenem bračni par Bogdanku i Dejana Poznanovića.
[7] Silvia Dražić Novosadski tekstualizam, Futura publikacije, Novi Sad, 2018, str. 24.
[8] U drugoj polovini prve dekade dvehiljaditih godina na poziv Dragoslave Barzut, a u okviru „Centra za novuknjiževnost“, u Novom Sadu gostuju Šejla Šehabović i Asja Bakić. Novosadske pesnikinje su oduvek, a posebno u poslednjih dve decenije, uspostavljale saradnju su pesnikinjama iz drugih književnih centara sa područja bivše Jugoslavije. O različitim oblicima te saradnje biće još reči u tekstu.
[9] Stihovi iz pesme „Prugasta, ali nevidljiva zebra“
[11] Nikola Dedić: Neoavangardni tekstualizam, „Evropski kontekst u umetnosti XX veka u Vojvodini“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine“, Novi Sad, 2008.str 598.
[13] Nikola Dedić: Neoavangardni tekstualizam,„Evropski kontekst u umetnosti XX veka u Vojvodini“,Muzej savremene umetnosti Vojvodine“, Novi Sad, 2008,str. 598.
[15] Novosadske pesnikinje i pesnici su veoma brzo uspostavili saradnju sa beogradskim pesnikinjama koje su bile zastupljene u zborniku Diskurzivna tela poezije:Tamarom Šuškić, Natalijom Marković, Ljiljanom Jovanović, Danicom Pavlović… Pomenute pesnikinje su bile polaznice Ažinove (Asocijacija za žensku inicijativu)škole poezije i teorije koja je u Beogradu vodila pesnikinja Dubravka Đurić.
[16] Dubravka Đurić: “Diskurzivna tela poezije“, Konflikti lirske poezije, izvođenje ontologije i transcendencije, hibridni identiteti, nomadski subjekti i nove pesničke prakse“, zbornik Diskurzivna tela poezije, Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2004. str. 145.
[17] Linda Hačion: Poetika postmoderne, Svetovi, Novi Sad,1998, str. 26.
[18] Centar za novu književnost „Neolit“ je bila nevladina organizacija koja je postojala u Novom Sadu od 2005. do 2008. godine. Za tri godine svoga postojanja u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada, Studentskim kulturnim centrom Novi Sadi drugim nevladinim organizacijama „Neolit“ je organizovao niz književnih programa: čitanja poezije, promocije pesničkih zbirki, poetske performanse, večeri slem poezije, pesničke radionice, književne maratone. Okosnicu Centra za novu književnost „Neolit“ činile su pesnikinje Maja Solar i Dragoslava Barzut, pesnici Bojan Samson, Siniša Tucić, Dušan Pržulj, a u programima su učestvovali i književnici Patrik Kovalski, Nika Dušanov, Sergej Stanković, Vesna Vujić, Tihana Janjić, Aleksandra Mirimanov… Centar za novu književnost „Neolit“je u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada izdao Zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008)
[19] U vreme delovanja Centra za novu književnost „Neolit“odvijale su se večeri slem poezije u Malom centru kulture „Orpheus“, kao i nekoliko ad hoc pesničkih inicijativa: „Poetski rupe“ – parapoetski teatar koji su činili pesnikinja Maja Solar i pesnik Dušan Pržulj, te „Lilitiranje“ koje su organizovale Maja Solar, Dragoslava Barzut, a kasnije su im se pridružile i Tina Solar i Milena Stefanovska.
[20] U periodu 2010–2020. na novosadskoj književnoj sceni je organizovano niz pesničkih programa: pesnikinja Jelena Anđelovski je nekoliko godina vodila program u novosadskoj Crnoj kući(CK13) pod nazivom „Poezija u kući“, te je učestvovala u organizaciji poetskih večeri na jezicima Vojvodine „TraNSporteri“ u saradnji sa (Forumom i Kružok mostom); Ciklus književnih večeri “Nesaglasnost” pokrenut je u decembru 2015. godine od strane “Mračne komore”, platforme posvećene savremenoj književnosti, filozofiji i društvenoj teoriji, a vodili su ih pesnici Nikola Oravec i Stevan Bradić; Pesničku manifestaciju „Poetarium“ su osnovali pesnici Nikola Oravec i Bojan Samson (2012), (AFŽ) je Autonomni festival žena koji se održava u knjižari „Bulevar books“ (nastao 2020) u okviru kojeg čitanje ženske poezije organizuje Jelena Anđelovski; Festival „Književna mašina“organizuje Stevan Bradić.
[21] Ivana Milivojević: „Kiberfeminizam“, Uvod u rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, Centar za rodne studije ACIMSI, Novi Sad, 2011. str. 268.
[23] U šest do sada postavljenih snimaka epizoda na you tube kanal „Puna usta poezije“, Maja Solar i Žak Lučić čitali su pesme : Ljiljane Jovanović, Marka Pogačara, Ilhana Pačariza i Marije Dejanović, Željke Horvat Čeč, Tanje Stupar Trifunović, Jelene Andjelovske, Dinka Kreha, Aide Begić, Vitomirke Trebovac, Nenada Jovanovića i Vojislava Despotova, Asje Bakić, Bojana Todorovića, Staše Aras i Fride Šarar, Alena Brleka, Stanke Hrastelj, Siniše Tucića, Dorte Jagić, Damira Nedića, Jasne Manjulov, Čarne Ćosić i Ota Horvata, Maje Solar.
[24] Dejana D. Jovanović i Đorđe Otašević: Mali rečnik feminističkih termina, Alma, Beograd 2015, str. 188.
[26]Novosadska neoavangarda (priredila Vitomirka Vita Trebovac), IC Bulevar, Novi Sad 2020.
[27] O odnosu novosadskih pesnikinja starijih generacija prema feminizmu i ženskom pitanju nema puno toga napisanog. Ipak, nepunu godinu dana pre svoje smrti, književnica Judita Šalgo se u intervjuu pod naslovom „Mutni biser bestraga“ (Vojvođanski građanski list, 22.decembar 1995) o ženskom pitanju izjašnjava sledećim rečima: „ A svoj stav o „ženskom pitanju“ svakako ne bih započela tvrdnjom da negiram svoj pol. Može čovek da mrzi svoj pol, ali da ga poriče – slaba vajda. Rekla bih, međutim, da se osećam više ugrožena kao ljudsko biće, kao pojedinac u masi i uvek pomalo nasuprot masi, nego kao žensko biće. Masa žena ili ženska masa opasna je i često strašnija od muške.” Ovaj citat intervjua Judite Šalgo iznosim kao činjenicu. Ne osećam se dovoljno kompetentnim da ulazim u njegove dalje interpretacije i analize.
[28] Andrijana Zaharijević: Život tela – politička filozofija Džudit Batler, str. 65.
[31] Linda Hačion: Poetika postmoderne, Svetovi, Novi Sad, 1998, str. 30–31.
[32] Videti tekst Toma Šekspira „Socijalni model invalidnosti“, tematski broj časopisa za književnost, filozofiju i društvena pitanja Rizom, broj 2, godina II, Novi Sad, jesen-zima 2021.
[33] Miško Šuvaković: Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne, Institut za istraživanje avangarde/Zagreb, Muzej savremene umetnosti Vojvodine/Novi Sad, ORION ART/Beograd, 2012, str. 7.
Apstrakt: U radu je prikazana analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do početka 21. veka, zasnovana na zbirci vatrogastva Muzeja grada Novog Sada, predmetima koje čuvaju dobrovoljne vatrogasne organizacije i objavljenoj građi. Cilj rada je da ukaže na dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, koji je rezultat specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije.
Na početku rada je prikazana kratka istorija prvih dobrovoljnih društvenih organizacija u Novom Sadu koja nas uvodi u priču o dobrovoljnim vatrogasnim društvima od osnivanja tokom njihovog trajanja, koje se proteže od sedamdesetih godina 19. veka do savremenog doba. Polaznu osnovu za istraživanje položaja žena u vatrogasnim društvima čine muzejski predmeti Zbirke vatrogastva Muzeja grada Novog Sada. Pored muzejske zbirke, značajne izvore za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju, koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Važan činilac vatrogasnih organizacija predstavljaju upravo ta mesta okupljanja, koja obezbeđuju spremišta za opremu neophodnu za akcije gašenja požara i saniranja posledica nepogoda, vizuelni nadzor sa vatrogasnih tornjeva I obaveštavanje o požaru, mesta edukacije i uvežbavanja veština kao i mesta raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti.
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Žene se pominju sa isključivo ceremonijalnom ulogom darodavki, protektorki i kuma vatrogasnih zastava, kao supruge uglednih građana. Njihov položaj se kasnije značajno menja usled specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i čitavim kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije, ženske emancipacije i razvoja društva.
Zbirka vatrogastva u Muzeju grada Novog Sada
Izrada ovog rada oslanjala se na Zbirku vatrogastva Muzeja Grada Novog Sada u kojoj se nalaze predmeti koji datiraju od kraja 19. veka do sedamdesetih godina 20. veka. Zbirka je razvrstana na grupe predmeta koje govore o organizaciji dobrovoljnih vatrogasnih udruženja i njenim simbolima, o vatrogasnoj opremi i odličjima časti. Sadržaj zbirke je materijalizovani izkaz razvoja i promena koji su zahvatali dobrovoljne vatrogasne organizacije, kao i čitavo društvo u Vojvodini, od vremena njihovog osnivanja – od sredine 19. veka do savremenog doba. Muzejske zbirke jesu relevanti izvori za proučavanje različitih delova strukture društva, jer predmeti kao odrazi određene kulture i sistema vrednosti, predstavljaju čitljiv sadržaj ljudskog iskustva. Pored Zbirke vatrogastva korišćena je objavljena literatura i građa koja se čuva u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, odnosno vatrogasnim domovima. Iz dugogodišnjeg istraživačkog iskustva mogla sam da zaključim da izvesna ograničenja nepotpunih muzejskih zbirki (jer nikada nije sve sačuvano na jednom mestu), daju potencijal određenoj ideji, čak i pored svesnog zanemarivanja nedostataka informacija. Jer svaka „slika“ otvara druge mogućnosti, a one otvaraju i nova pitanja. Pored inhibicija zbog svedenosti„slike“ istraživačkog zadatka, na primeru dostupnih predmeta, pisanih izvora i druge građe, skiciran je položaj žena u društvenoj organizaciji dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu, koji se verovatno može primeniti na područje Vojvodine.
U muzejima u Srbiji je udruživanje dobrovoljnih vatrogasaca decenijama zanemarivano jer nije bilo deo poželjnog nacionalnog identiteta, zbog toga što je predstavljao tekovinu austrougarske vlasti na prostoru Vojvodine (1867–1918). U samim vatrogasnim društvima je prikrivanje porekla ove institucije kao i kasnijih faza u ideološkom previranju državne strukture, vršeno zamenom simbola na opremi, uništavanjem rukopisne građe i dokumenata i dekonstrukcijama uspomena (na primer: isecanjem i zamenom lica „izdajnika“ na grupnoj fotografiji; naknadnom izradom novog tabloa iz istog vremena ali bez prethodno naglašene zvezde petokrake). Smenom vladajućih politika došlo je do odbacivanja svega što je eksplicitno predstavljalo dotadašnji sistem vlasti. Najednostavnija zamena državnih i političkih simbola vršena je na vatrogasnim šlemovima i vatrogasnim kolima. Zahvaljujući potrebi da se reši nepoželjnih političkih simbola dobrovoljna vatrogasna društva su poklanjala i prodavala prevaziđenu opremu i predmete muzejima i kolekcionarima, tako da se u Muzeju grada Novog Sada nalazi značajna kompleksna zbirka vatrogastva. Pored muzejskih zbirki, značajnji izvori za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Njihova uloga je bila da obezbede spremište opreme neophodne za gašenje požara i saniranja posledica, vizuelni nadzor sa vatrogasnog tornja i obaveštavanje o požaru zvonom sa tornja i signalizacijom vatrogasnim trubama, mesto edukacije i uvežbavanja vatrogasnih veština kao i mesto raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti, koji su zabeleženi na fotografijama i u dokumentaciji.
Dobrovoljna društva
Jedna od tekovina urbanizacije koja se pod austrougarskom dominacijom odigravala u Vojvodini tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, bilo je formiranje društvenih udruženja. Pod nazivom „društvo“ označavane su grupe povezane zajedničkim programima i delatnostima koje su se simbolično ili doslovno nalazila u njihovom nazivu. U strukturi njihovih funkcija bilo je objedinjeno negovanje vrednosti i razvijanje veština ali i uvežbavanje kolektivne organizovanosti u okviru društvene hijerarhije. Pored stručne i profesionalne edukacije kroz negovanje sklonosti i talenata, ovakve institucije su vaspitavale čitavo društvo usmeravajući ga disciplini (poslušnosti), odgovornosti (dužnosti) i podršci (solidarnosti) u okviru striktno uređenog javnog života. Njihova koheziona uloga ogledala se i u ispoljavanju osećanja zajedništva i ponosa zbog pripadnosti zajednici, patriotske privrženosti i socijalne odgovornosti. Društva su predstavljala institucije čije su akivnosti bile propisane zakonima i uređene rasporedom moći i ugleda njihovih članova. Iako su predstavljala proizvod i ujedno manifestaciju socijalnih odnosa, njihov način normiranog uređenja ukazuje na nadzor i diktat vladajućeg sistema. Pored toga što su kao sredstva hegemonije bila podesna za državnu kontrolu, organizacije društava su pružala mogućnost praćenja inovacija, propisa i zakona koji su bili važni za određene profesije. Ove mogućnosti su bile plodotvorne u vreme ekonomskog i tehnološkog razvoja koje je velikom brzinom menjalo lice gradоva u Vojvodini.
Do Prvog svetskog rata u Novom Sadu je osnovano preko 60 raznih društava koja su se organizovala prema profesionalnoj, nacionalnoj, verskoj, staleškoj ili političkoj osnovi. U ovo vreme građani su bili najčešće privrženi sportskim, pevačkim, humanitarnim i književnim udruženjima. Dobrotvorne priredbe, besede, zabave i balovi bili su način da se, uz prikladni program, sakupe novčana sredstva za udruženja kao i za siromašnije sugrađane. Pored muzičkog, književnog i pozorišnog programa, Novosađani su imali priliku da prisustvuju i predavanjima iz literature, politike, prirodnih i drugih nauka kao i da vide putujuće menažerije, muzeje voštanih figura, hidrouličke i električne eksperimente, mađioničare, akrobate i cirkuse koji su krstareći Evropom svraćali u grad (Џепина 1981: 14–15). Veći deo društvenog života bio je organizovan u udruženjima kroz edukacije, radionice i vežbe, godišnje i humanitarne balove, proslave jubileja i godišnjih praznika, zajedničke izlete, druženja, smotre i nadmetanja.
Dobrovoljne organizacije su okupljale više socijalnih grupa i staleža, sa zajedničkim ciljem i oblikovanjem zajedničkih vrednosti. One su imale vaspitnu u motivišuću ulogu, veoma važnu u naglom razvoju društva. Pored toga, organizovanjem aktivnosti u oblastima sporta ili razonode, imale su značajnu ulogu u strukturiranju slobodnog vremena njenih članova i šire zajednice. Svako dobrovoljno društvo je pored ciljanih aktivnosti opredeljenih razlogom za udruživanje, imalo učešća u organizovanju društvenog života. Iako je eksplicitni razlog za balove, zabave i tombole bio prikupljanje novca neophodnog za njihovo održavanje, rezultat je bio jačanje veza u društvenoj strukturi. U gotovo svim oblastima zabavnog života, čak i kada je reč o čisto muškim dobrovoljnim udruženjima, bile su prisutne žene, kao supruge, majke i ćerke članova.
Na prostorima Vojvodine u vreme dominacije Astrougarske, dobrovoljno vatrogastvo je, kao institucija koja organizovano sprovodi mere za bezbednost i zaštitu gradova, inicirano i normativno uređeno od sredine 19. veka. Prva vatrogasna društva u Vojvodini osnivana su: u Zrenjaninu 1868. godine, u Pančevu 1871. godine, u Novom Sadu 1872. godine, u Zemunu, Somboru, Vršcu, Rumi i Sremskoj Mitrovici 1873. godine, u Futogu i Senti 1874. godine, u Кikindi 1875. godine. Zbog velike opasnosti od požara u naraslim gradovima, osim u Vojvodini, institucija dobrovoljnog vatrogastva je bila gotovo istovremeno podstaknuta od strane tadašnje vlasti i u Кneževini Srbiji. Кako navodi Đerđ Gal, hroničar novosadskog vatrogastva, uske ulice i zbijene kuće sa slamnatim krovovima i odžacima od drveta, kakvih je osamdesetih godina 19. veka bila približno jedna trećina, bile su razlog za lako širenje požara. Sa druge strane, zbog položaja grada na obali Dunava, Novi Sad je u više navrata pretrpeo katastrofalne posledice od poplava. Posle nekoliko požara koji su uzdrmali grad, pred forum gradskog magistrata Veliki gradski kapetan 1871. godine predlaže mere za protivpožarnu zaštitu i formiranje „vatrogasne družine”. Od velikog značaja za bezbednost Novog Sada, za sprečavanje i saniranje posledica požara, poplava i elementarnih nepogoda, a kasnije i ratova i bombardovanja, imalo je formiranje Dobrovoljne građanske vatrogasne družine Novog Sada 1872. godine, Futoga 1874. godine i Petrovaradina 1875. godine (Gal, 1972: 27).
Dobrovoljne vatrogasne družine u Novom Sadu
Od svih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi (Gal, 1972: 43). Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost. Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama. Druga udruženja tog vremena su okupljala članove sa manje čvrstom organizacijom, neretko se izdvajajući kao isključivo muška ili isključivo ženska.
Zbog blagovremenosti delovanja vatrogasaca, funkciju obaveštavanja o požaru vršili su trubači – hornisti (Шовљаков 2003: 276–277). Da bi članovi Društva (skraćeno dobrovoljno vatrogasno udruženje u daljem tekstu) bili što pre obavešteni o požaru i da bi ugroženi mogli da se obrate za pomoć, na kući u kojoj je stanovao vatrogasac bila je tablica sa slovima “FF” (Freiwillige Feuerwehr – “dobrovoljno vatrogastvo”na nemačkom jeziku). Ukoliko je vatru primetio, vatrogasac je svojom vatrogasnom hornom (dvoglasnom trubicom) davao signale i na taj način skretao pažnju vatrogasne straže na određeno mesto (Gal 1972: 46). Obaveštavanje je vršeno trubom i zvonom sa crkvenih, a kasnije i vatrogasnih tornjeva. Od kada je na vatrogasnim osmatračnicama postavljeno zvono, o požaru je obaveštavao osmatrač, udaranjem u njega.
U slučaju velikih požara stanovništvo Novog Sada je obaveštavano oglašavanjem zvona „Matilda“, nazvanom po imenu, danas nepoznate darodavke. Zvono izliveno sa istaknutim likom Svetog Florijana, katoličkog svetitelja, zaštitnika gradova od požara, bilo je postavljeno na toranj Vatrogasnog doma u Njegoševoj ulici 1880. godine. Кada bi primetio vatru, osmatrač sa kule je udarao u zvono i dogovorenim signaliziranjem skretao pažnju vatrogasne straže na deo grada u kom se požar odigrava. Zbog narastanja grada u visinu, suzio se vidik sa vatrogasnog tornja u Njegoševoj ulici i zvono je preseljeno na visoki toranj Gradske kuće 1894. godine. Prilikom jedne dojave požara 1900. godine zvono je puklo i zamenjeno novim 1907. godine, koje je služilo sve do posle drugog svetskog rata (Станчић, Лазовић 2015: 49) (Gal 1972: 46).
Od kada je otpočela sa radom Gradska vatrogasna četa 1923. godine, protivpožarna zaštita bila je organizovana tako da su dobrovoljne vatrogasne družine učestvovale isključivo na poziv komandira čete samo u slučaju većih požara i nedaća. Dojava o požaru se vršila telefonom ili usmeno u Požarnom domu a zvono „Matilda“ na tornju Gradske kuće oglašavalo se samo kada se traži pomoć dobrovoljnih vatrogasnih društava (Gal 1972: 111).
Presudnu ulogu u gašenju požara, zbog slabe opremljenosti, imala je masovnost ljudi, koju su vatrogasna društva obezbeđivala sprovođenjem propisa o obavezama stanovništva prema zaštiti od požara ali i aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice.
Za vreme Prvog svetskog rata Novi Sad je bio pozadinski grad, iz kojeg su njegovi stanovnici odlazili na razne frontove, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti. Prema srpskom stanovništvu sprovođene su represivne mere, a mnogi građani su internirani, hapšeni i proganjani. Život u gradu je bio težak, što se odrazilo i na rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Кao rezultat vojnog sloma Austrougarske monarhije kao nemačkog saveznika i njenog raspada, 9. novembra 1918. godine u Novi Sad je ušla srpska vojska a zatim se grad u okviru Vojvodine, na osnovu odluke o prisajedinjenju kraljevini Srbiji, otcepio od Ugarske i našao u okviru novostvorene Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Promenili su se državni simboli, što se odrazilo i na simbole dobrovoljnig vatrogasnig društava: grb Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je davao nacionalno obeležje šlemovima i oznakama, a umesto nemačkog jezika, u administraciji počinje da se primenjuje srpsko-hrvatski jezik (Gal, 1972: 92).
Od vremena osnivanja Dobrovoljnog vatrogasnog građanskog društva Novi Sad se izmenio i uvećao. Ubrzo posle oslobođenja nagli razvoj privrede, trgovine i preduzetništva stvorio je od Novog Sada pravi industrijski centar, što je zahtevalo i modernizaciju vatrogasne opreme ali i profesinalizaciju kadra. Zaslugom dugogodišnjeg vatrogasca dobrovoljnog novosadskog društva, Đorđa Polita, 1923. godine oformljena je profesionalna četa u Novom Sadu. Za potrebe ove čete nabavljena je, za to vreme, moderna vatrogasna oprema. Zaštita od požara većim delom je preneta na Gradsku vatrogasnu četu, a dobrovoljni vatrogasci su i dalje radili na preventivi i pozivani u slučaju velikih požara. Iako od izuzetne važnosti za bezbednost Novog Sada, formiranje Prve profesionalne čete 1923. godine, ipak nije umanjilo popularnost dobrovoljnih vatrogasnih udruženja.
Zakonom o nazivu i podeli Кraljevine na upravna područja, od 3. oktobra 1929. godine, promenjen je naziv države u Кraljevinu Jugoslaviju i izvršena podela na devet banovina. Podelom zemlje na banovine ukinuti su postojeći vatrogasni savezi i formirani novi, prema granicama novih upravnih područja (Gal, 1972: 103).
Кralj Aleksandar je 1933. godine propisao Zakon o organizaciji vatrogastva u Кraljevini Jugoslaviji, kojim je uveo više odgovornosti u pogledu obezbeđenja od požara pred lokalne organe vlasti i industrijalce. Po prvi put su regulisani izvori materijalnih prihoda za organizovane požarne službe. Savez je imao nadležnost nad stručnim obrazovanjem, određivanjem tipova opreme kao i nad propagandom putem zvaničnog lista, knjiga i brošura. Čak i proslave značajnih godišnjica, sletovi vatrogasnih četa, defilei, osvećenje zastave i vatrogasnog doma, morali su biti odobreni od nadležnih organa. Dugogodišnji običaj dobrovoljnih vatrogasnih društava da svoje javne priredbe održavaju na dan Svetog Florijana i da je njegov prikaz na zastavama i šlemovima uključen kao simbol zaštite od požara, kako je bilo uobičajeno u vreme Austrougarske, biva napušten. I dalje se proslavljao, ali malo kasnije tokom maja, da bi se izbegle represije vlasti (Gal, 1972: 107).
Za vreme Drugog svetskog rata, tadašnja protivpožarna služba je raspuštena po nalogu okupatora, koji je organizovao novu službu za protivpožarnu zaštitu. Odmah posle oslobođenja, u bombardovanjem pogođenom Novom Sadu, profesionalna Vatrogasna brigada je bila organizovana u okviru Vatrogasne narodne milicije, u saradnji sa fabričkim i teritorijalnim dobrovoljnim vatrogasnim društvima (Gal, 1972: 123). Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, uz angažovanje institucija tadašnje vlasti, Narodnog fronta, Antifašističkog fronta žena i Narodne omladine, 1946. godine obnovljen je rad vatrogasnih društava (Vinokić i Milić, 1974: 19– 21). Promena državnog uređenja kao i imena države, uticala je na ustanovljenje novih simbola. U sastav vatrogasnog simbola, pored stilizovano predstavljene vatrogasne opreme, ulazi državni grb i zvezda petokraka, koja se uklanja posle odricanja od tekovina komunizma, osamdesetih godina 20. veka.
Organizaciono, administrativno, a dobrim delom i materijalno funkcionisanje dobrovoljnih vatrogasnih društava, obezbeđivali su vatrogasni savezi organizovani prema principu državne, odnosno teritorijalne nadležnosti. Vatrogasni savez grada Novog Sada je osnovan 1949. godine. Pored dobrovoljnih vatrogasnih društava raspoređenih po delovima grada i naseljima, zbog opasnosti od požara u fabrikama i veće potrebe da ljudi koji rade u njima budu edukovani za prevenciju i pravilnu akciju, organizuju se industrijska dobrovoljna vatrogasna udruženja.
Tokom 1951. godine, pored Vatrogasne narodne milicije i dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu i u prigradskim mestima, radila su i 43 dobrovoljna društva organizovana po fabrikama i zavodima. (Gal, 1972: 143).
Zakon o zaštiti od požara i Zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima, doneti 1956. godine, uslovili su drastičan zaokret u delatnosti vatrogasnih društava. Zbog osposobljenosti profesionalnih četa u svakom pogledu, direktno angažovanje u gašenju požara prestaje da bude glavno težište rada dobrovoljnih društava (Gal, 1972: 141), što je otvorilo mogućnost većeg prisustva žena u vatrogasnim udruženjima. Od tada se vatrogasna društva bave obukom kadrova, organizovanjem vežbi i kurseva, kontrolom sprovođenja protivpožarnih mera u preduzećima i domaćinstvima, dežurstvima na javnim mestima, kao i drugim vidovima pomoći građanima ugroženim elementarnim i drugim nepogodama.
Vatrogasni savez grada Novog Sada je, pored sprovođenja stručne obuke i usklađivanja zakona i propisa, radio na popularizaciji vatrogastva, pomažući vatrogasnim društvima da animiraju i edukuju decu školskog uzrasta, o čemu govori i plakat „U svakoj školi vatrogasna jedinica“ iz osamdesetih godina 20. veka.
Do devedestih godina 20. veka Vatrogasni savez grada Novog Sada je imao 53 člana: 16 dobrovoljnih i 37 industrijskih vatrogasnih društava. Na teritoriji Novog Sada 2018. godine je bilo aktivno 12 dobrovoljnih i 2 industrijska vatrogasna društva.
Ova udruženja su menjala grbove, oznake, opremu, etničku strukturu i službeni jezik. Te promene koje su bile diktirane spolja, brojnim ukazima, zakonima i propisima, uticale su na aktivnosti društava propisujući dinamiku u obrazovanju kadrova, kao i zahteve članovima da stalno i iznova mobilišu nove mlade ljude i da ih motivišu da nađu svoje mesto u ovakvoj organizaciji.
Intenzivan život dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu odvijao se tokom čitavog posleratnog perioda, sve do devedesetih godina 20. veka, kada zbog ratnih zbivanja, dolazi do teške finansijske situacije u državi. Počinju i poteškoće vezane za nabavku opreme za vatrogasna društva. Nastupila je kriza i u vezi sa entuzijazmom za rad u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijama, kao i u vezi sa učlanjenjem novih kadrova. Pored toga, zbog propisa iz osamdesetih godina 20. veka, dobrovoljna vatrogasna društva su imala ograničen obim delovanja. Recesija i teške okolnosti za finansiranje koje prate dobrovoljno vatrogastvo u Srbiji od devedesetih godina 20. veka, dovele su do osipanja kadrova i ugrozile ideju o dobrovoljnosti.
Vatrogasni dom, jubileji, defilei
Važan činilac društvene organizacije predstavlja mesto njenog okupljanja koje obezbeđuje prostor za administrativne, edukativne i socijalne aktivnosti. U slučaju dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, to su vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju. Vatrogasni dom čini vatrogasni toranj, dvorište, spremište, svečana sala, službene i sanitarne prostorije. Vatrogasni toranj kao deo vatrogasnog doma je uočljivo i prepoznatljivo obeležje koje je imalo veoma važnu ulogu u uvežbavanju akcija ali i u nadziranju naselja. U okviru doma je dvorište u kome su se odvijale vežbe, smotre i sportske aktivnosti kao i zabave tokom letnjih meseci. Neophodno za brzu reakciju vatrogasaca je dobro organizovano spremište u kom je složena i spremna za akciju vatrogasna i druga oprema.
Pored smeštaja vatrogasne opreme i osiguravanja njene stalne spremnosti, vatrogasni domovi su imali svrhu i da omoguće društveni život njihovih članova. Dom je bio centar obavljanja najvažnijih radnih, svakodnevnih, ali i svečanih trenutaka Društva. U svečanim salama su čuvani i izlagani predmeti i simboli od značaja za svako vatrogasno društvo: zastave, tabloi i fotografije, diplome i povelje, pehari i odlikovanja, zahvalnice i plakete, zapisnici i službena dokumenta. Svečana sala je mesto održavanja sednica i svečanih skupština kao i proslavljanja jubileja, dočekivanja gostiju, dodele odlikovanja, razmene spomen-uzdarja.
Tabloi i fotografije od osnivanja društava svedoče o važnim ličnostima i događajima: jubilejima, vežbama, takmičenjima i smotrama. Na fotografijama su prikazana vozila, ostala oprema i uniforme. Poslednjih decenija fotografije su beležile i učešće u dežurstvima zbog poplava ili u renoviranju doma, ali i trenutke opuštanja na zabavama i zajedničkim ručkovima. U arhivama se čuva dokumentacija o događajima, kao i izveštaji o akcijama, poplavama i požarima.
Domovi su bili „druga kuća“ mnogim članovima dobrovoljnih društava u slobodno vreme, mesto okupljanja i zabave, sportskih igara, zajedničkih proslava, banketa, igranki, mesto dobrovoljnog rada i druženja, a za neke su to i danas. Domovi su utočištai za ostarele članove koji svoje uspomene vezuju za život udruženja.
Domovi kao zajednička mesta okupljanja i akcija, pružajući skup mogućnosti definisanih propisima i administracijom, ali i socijalnim potrebama i navikama njenih članova, ujedinjavali su ljude na nivou lokalne zajednice i izražavali identitet grupe. Pružali su pojedincu mogućnost da se kroz delovanje Društva iskaže kao odan član, kako zajednici, tako i idealima koje ono gradi i neguje.
Uticaj specifičnih funkcija vatrogasne orgaizacije na zajedničke i individualne prakse, iskazan je kroz aktivnosti unutar vatrogasnog doma na nivou lokalne zajednice, ali i šire, putem aktivnosti koje izlaze iz njegovog prostora. DVD (skraćenica Dobrovoljno vatrogasno društvo) kao i svaki njen član, delokurugom zaduženja učestvuje u akcijama na prostoru čitavog naselja. Pored prakse da organizovano priskače u pomoć susednim naseljima, kao i da učestvuje u defileima, ophodima i vatrogasnim takmičenjima, njegovi članovi su imali mogućnost da prilikom takmičenja i proslava korespondiraju sa širom zajednicom preko granica grada, granica regiona i dalje.
Jubileji društava su redovno obeležavani i proslavljani kao praznici, na kojima su, pored članova, prisustvovali i delegati vatrogasnih društava iz drugih gradova kao i ugledni građani i vatrogasci Novog Sada. Zaslužnim članovima Društva su tom prilikom dodeljivani znakovi priznanja: medalje, pohvalnice, zahvalnice, diplome i značke. Dugogodišnjim članovima Društva su dodeljivane medalje za petogodišnju, desetogidišnju i petnaestogodišnju službu. Zaslužnim vatrogascima su pored vatrogasnih dodeljivana i državna odlikovanja. Povodom jubilarnih proslava izrađivani su tabloi članstva a Društvu je darivana zastava. Jubileje dobrovoljnih vatrogasnih društava prate svečane sednice i akademije, međugradski susreti vatrogasaca, defilei i smotre vatrogasnih jedinica, javne vežbe i takmičenja.
Pored propisanih priznanja, dobrovoljna vatrogasna društva, povodom jubileja i takmičenja izrađuju svoju značku ili znak na plaketama, spomenicama, spomen-zastavicama. Iako nepropisane, ove oznake imaju važnu ulogu jer nose prepoznatljiv simbol određenog društva, čime ga afirmišu. Imaju funkciju da podsećaju darovane članove kao i članove drugih društava, zaslužne simpatizere, goste, političare i sponzore na zahvalnost dobrovoljnog vatrogasnog društva. Važna funkcija ovih spomen oznaka je da svaka svečanost protekne u raspoloženju uzajamnog darivanja kako bi se istakla obostrana naklonost i poštovanje.
Povodom vatrogasnih proslava i obeležavanja jubileja, redovno su organizovani defilei vatrogasaca koji su paradnim maršom, uz pratnju vatrogasne muzike prolazili centralnim ulicama grada, kao i vatrogasne vežbe, koje su bile javne i rad u društvu činile popularnim. Izlazak vatrogasnog društva iz Doma na javne prostore grada i naselja, glavnu ulicu i centralni trg sa manifestacijom snage, opremljenosti, timske uskladjenosti, dostojanstva i discipline, bio je veoma važan za podsticanje osećanja zajedništva i odanosti lokalne zajednice. Smatran humanim i časnim pozivom za ljude sposobne i spremne da se žrtvuju za dobrobit drugih, sa opremom koja se u defileima ponosno prikazuje i sa državnim simbolima na uniformama, zastavama i kolima, dobrovoljno vatrogasno društvo je pružalo zajednici poverenje u solidarnost, sigurnost i bezbednost. Sve to, pored izrazite kohezione snage, doprinosilo je socijalizaciji i psihološkoj izgradnji ličnosti koje se u Društvu formiraju, od obuke u detinjstvu, preko inicijacija i prelaska u krug aktivnih članova u mladosti, sve do počasnog članstva u skladu sa godinama i iskustvom.
Vatrogasna oprema je i svojom estetikom doprinosila izgradnji identiteta i društvenog ponašanja, izražavajući pripadnost zajednici. Reprezentativnost i atraktivnost uniforme u odnosu na svakodnevnu i radnu odeću bila je namenjena da ističe one koji se izlažu pogledima javnosti kao i da na taj način motiviše buduće mlade vatrogasce da se pridruže toj stasaloj i ponosnoj grupi koja je spremna da se stavi na raspolaganje svima kojima je pomoć potrebna. Vatrogasci su bili izloženi pažnji javnosti u svečanim ophodima, defileima, smotrama i vežbama, zajedno sa vatrogasnom opremom, ističući spremnost da se uhvate u koštac sa pretnjama kojima društvo može biti izloženo. Učešće u akcijama gašenja požara, spasavanja u poplavama i nepogodama, raščišćavanja posledica zemljotresa i bombardovanja, isticale su njihovu hrabrost, solidarnost i humanost. Кasnije, kada je delatnost vatrogasnih društava svedena na edukaciju i prevenciju, ostalo je sećanje na ugled koji su dobrovoljni vatrogasci uživali u zajednici. Na to su povremeno podsećali „uparađeni“ članovi društva u svečanim defileima prilkom obeležavanja jubileja.
Zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, ponekad čitavih porodica, okupljenih oko zajedničkih ciljeva na zajedničkom mestu u jedinstvenom okruženju, vatrogasna udruženja su odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja. Imala su vaspitnu i motivišuću ulogu za nove naraštaje koji su u svakodnevnoj upućenosti na članove zajednice, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo.
Članice novosadskih dobrovoljnih društava u defileu ulicama u centru Novog Sada, šezdesete 20. vekaGrupna fotografija članica i članova Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Petrovaradinu ispred spremišta Vatrogasnog doma. Muzej grada Novog SadaČlanovi komande DVD Futog i juniorke, u dvorištu Vatrogasnog doma, Futog, krajem sedamdesetih godina 20. veka. Fotografija: Feđa КiseličkiOtpozdravljanje sa tribine, povodom svečanog obeležavanja stogodišnjice od osnivanja DVD Futog, 1974. godinaTakmičarske ekipe DVD Futog sa članovima komande i sudijama, Sremski Кarlovci, krajem sedamdesetih 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa КiseličkiTakmičarska ekipa juniorki i članovi komande DVD Futog, sredina osamdesetih godina 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Кiselički
Darovne zastave, kume i počasni klinci
Zastava DVD Novi Sad. 1897. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa KiseličkiGrofica Marija i grof Rože Кotek, sa darovnom zastavom Dobrovoljnog vatrogasnog društva Futog, kraj 19. veka. Muzej grada Novog Sada
Zastave koje su darivane vatrogasnim društvima za njihove jubileje, imale su počasno mesto u javnim ritualima, prilikom primopredaje, prilikom kolektivnog fotografisanja, pri zakletvi, u paradama, smotrama, defileima, na takmičenjima, a stalno mesto zauzimale su u svečanoj sali vatrogasnog doma.
Darovne vatrogasne zastave su dizajnirali likovni umetnici a zatim su po njihovim nacrtima ručno i mašinski izrađivane u specijalizovanim zanatskim radionicama. Zastava se sastoji od svile crvene boje pravougaonog oblika sa oslikanim i vezenim simbolima i natpisima. Od zlatne srme su izrađene rese kojima su opšivene ivice i kićanke u uglovima. Zastavu nosi jarbol od drveta sa usađenim kopljем od mesinga na vrhu. Od širokih traka šivenih od svile oblikovana je mašna koja se kačila na vrh koplja, tako da su se njena dva slobodna kraka spuštala uz bočne ivice zastave i oblikovala dvostrani okvir. Na traci je srmom ili koncem boje starog zlata izvezeno ime kume, koja ju je darivala i svojim prilozima podržavala dobrovoljno udruženje.
Prva zastava DVD Futog osveštana je 4. maja 1878. godine. Grofica Henrijeta Marija Кotek, rođena Кorompa, supruga grofa Кoteka (futoškog veleposednika), koji je u isto vreme bio počasni član Društva, bila je kuma zastave 1895. i 1911. godine (Шовљаков, 2003: 279). Prvu darovnu zastavu DVD Novi Sad dobija na proslavi jubileja (25-godišnjicu) 1897. godine, (Gal, 1972: 75) od kume Marije Zagar. DVD Petrovaradin dobija zastavu za 25-godišnjicu postojanja 1900. godine, od kume Josefine Malin (Gal, 1972: 103), a 1925. godine, povodom 50 godina od osnivanja, od kume Josipe Malin. Osvećenju nove zastave DVD Futog u novoj državi 3. avgusta 1924. godine, kumovale su Ljubica Popović kao predstavnica Srba i Ana Vajzer, predstavnica Nemaca (Vinokić i Milić, 1974: 47–48).
Važan izvor prihoda vatrogasnih društava predstavljalo je darivanje „za zastavu“. Društvo je darodavcima priloga uzvraćalo pokazivanjem zahvalnosti sa darovnim ili počasnim „klincima“. Takozvani „klinci“ darodavaca su male mesingane pločice na kojima je ugravirano ime onoga ko je novcem ili prilogom u zlatu pomogao postojanje i rad društva. Na poleđini pločice imaju klinove, kojima se trajno usađuju u držač zastave. Oni za koje više nije bilo mesta na jarbolu, ukrašavaju zidove svečanih sala vatrogasnih domova u vidu uramljene spomen-table sa pločicama postavljenim na podlogu od čoje crvene boje, u obliku vatrogasnog grba, godine osnivanja i godine jubileja. U slučaju „klinaca“ postojao je i ekvivalentni dar – dar Društva onima koji su ga darivali: mesingana pločica sa ugraviranim imenom DVD-a.
Izgled darovnih zastava, kvalitet i način izrade, dizajn i simboli koji su na njima, menjali su se zajedno sa promenama državnog i društvenog uređenja, ali su u osnovi iskazivali demonstraciju i potvrđivanje vladajuće ideologije, odnosno političke moći.
Posle Drugog svetskog rata prekida se kontinuitet darivanja zastava dobrovoljnim vatrogasnim društvima, zbog toga što je ova praksa smatrana nasleđem bivšeg austrougraskog i buržoaskog režima. Darivanje zastava se kasnije obnavlja kao reprezentacija nove državne vlasti, uz vojne počasti.
Traka sa izvezenim imenom kume: “Josipa Malin”, uz zastavu DVD Petrovaradin1925. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Fedja KiseličkiZastava DVD Petrovaradin. 1900. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Vladimir Červenka
Svoju četvrtu zastavu DVD Futog dobija 1954. godine prilikom proslave 80-godišnjice od Opštinskog odbora Futoga. Po završenom defileu, na svečano ukrašenoj tribini, počasnom zastavniku novu zastavu je predao tadašnji predsednik opštine (Vinokić i Milić, 1974: 49). Petu darovnu zastavu je Društvo dobilo na svečanosti povodom 100-godišnjice, 1974. godine. I druga dobrvoljna vatrogasna društva su dobijajala zastave od predstavnika institucija vlasti prilikom obeležavanja svojih jubileja tokom druge polovine 20. veka.
Darovna zastava predstavlja protokolaran dar zbog unapred utvrđenih pravila njenog mesta u ritualima ali i zbog toga što se sastoji od sistema podrazumevajućih i unapred zadatih amblema, simbola i poruka koje otelotvoruju samo društveno udruženje. Ponuđena struktura simbola prenosi poruku kao pojednostavljen semantički sistem koji odražava državni poredak, kao i patriotski, plement i zaštitnički koncept. Samim tim, darovna zastava nije običan dar,već politički verifikovan društveni proizvod, koji predstavlja jedinstvo čitavog društva, potvrđujući se na ceremonijalnim mestima događaja: u vatrogasnom domu, na zajedničkim mestima gradskog života, na gradskom trgu i na glavnim ulicama.
Univerzalni simboli koji su prikazani objektima na zastavama prepoznatljivo reprezentuju: vatrogastvo prikazano stilizovanim vatrogasnim čekićem, merdevinama i šlemom; lovorov venac kao znak pobede i slave; državni ili gradski grb predstavlja grad, odnosno državu, njen nadzor i brigu; predstava svetitelja Florijana simbol je božije zaštite; jarbol sa usađenim darovnim „klinicima“ (sa imenima darodavaca) simbolizuje sve one pojedince koji DVD podržavaju; darovna traka sa ordenjem simbolizuje članove Društva i njihovu hrabrost; osnovna crvena boja zastave simbol je opasnosti, izdržljivosti, hrabrosti, prolivene krvi i snage. Posle Drugog svetskog rata pa sve do osmadesetih godina 20. veka na zastavama se isticala petokraka zvezda kao simbol ideologije komunizma i oslobodilačke borbe protiv fašizma.Tako strukturirana simbolima i značenjima darovna vatrogasna zastava, sa svojom ulogom u svim važnim javnim ritualima i događajima Društva predstavljala je ogledalo identiteta, reprezentaciju vladajuće ideologije i supstituciju cele društvene zajednice.
Položaj žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Do završetka Drugog svetskog rata žene su samo izuzetno mogle da budu aktivni članovi. Na fotografijama dobrovoljnih vatrogasnih društava, od nastajanja pa sve do pedesetih godina 20. veka, gotovo da nema nijedne žene. Žene se pominju kao supruge uglednih građana – darodavke, protektorke i kume vatrogasnih zastava. Prilikom uključivnja u ceremonijalni položaj dobrovoljne organizacije bilo je važno definisanje socijalnog položaja žene, zasnovano na pripadnosti određenoj statusnoj, starosnoj i bračnoj kategoriji: ona je udata i podređena socijalnom i ekonomskom položaju svog muža. Zahvaljujući finansijskim mogućnostima svojih muževa, ženama iz krugova elite su bile dostupne uloge darodavki ili angažovanje u dobrovoljnim ženskim organizacijama. Svojim tako stečenim ugledom čuvale su i potvrđivale porodičnu čast, ukazujući na taj način da su dostojne svog, brakom stečenog identiteta.
O položaju žena unutar idealnog modela patrijahalne društvene strukture Ljiljana Gavrilović kaže da je on uvek i samo podređen, tako da je sticanje ugleda i poštovanja žene bilo moguće jedino u okviru potčinjavanja autoritetu muškarca. U okviru idealnog modela patrijahalne porodice, mogućnost ostvarivanja lične identifikacije leži u potpunom uklapanju u prava i obaveze žene podređene primarnoj porodici a zatim porodici muža (Гавриловић 2005: 204).U skladu sa tom podređenom ulogom, u dobrovoljna udruženja, od vremena osnivanja i početkom 20. veka, ugladni građani su uvodili svoje supruge u jedan od najvažnijih društvenih obreda: kumovsko darivanje zastave. Izuzetna ceremonijalna uloga žene koja je kuma darovne zastave, bila je povlastica ekonomske elite. Supruge uglednih građana su bile darodavke i u isključivo muškim vatrogasnim udruženjenjima. Na taj način je ustanovljena društvena praksa, usko povezana sa patrijahalnom društvenom strukturom, odnosima moći i uticajem vlasti.
Grupna fotografija DVD Futog, početak 20. veka. Muzej grada Novog Sada, Fotografija: Feđa Kiselički
Vatrogastvo (bez obzira da li je profesionalizovano ili dobrovoljno) se u sociološkom smislu može definisati kao muško zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja bila je socijalna struktura proistekla iz patrijarhalnog uređenja društva. Pored toga, iako je položaj vatrogasaca unutar društava bio (prividno) izjednačen zajedničkim dužnostima, visoki činovi i funkcije su bili namenjeni isključivo velikoposednicima, industrijalcima i najvišim klasama. Кako ističe Marina Blagojević, stepen nejednakosti između različitih klasa, koji su sadržani u strukturi, deluju i na aktivnost žena (Blagojević, 1991:50). Iako je, od vremena osnivanja dobrovljnih vatrogasnih društava, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika, učešće žena je upraksi bio rezultat političkog izbora tada kao i kasnije kada se slika njihove prisutnosti značajno menjala.
O deklarativnom učešću žena u članstvu vatrogasnih društava potvrda se nalazi u spiskovima članova Društava, kao i na tabloima sa fotografijama članova, izrađivanih povodom značajnih jubileja. Na osnovu imenika DVD Futog koji je vođen od 1874. do 1943. godine, a u koji je upisano 607 članova, Marija Šovljakov je analizirala zastupljenost zanimanja i profesija. Najveći broj članova se bavio poljoprivredom, zanatstvom i uslužnim delatnostima. Na spisku su upisane 4 domaćice (najverovatnije udovice vatrogasaca) i 1 grofica (Шовљаков 2003: 283– 284). Pravilima iz 1933. godine regulisana je podela izvršnih članova na navalni, odbrambeni, samarićanski i kulturno-prosvetni odsek. Pravila su dozvoljavala da „izvršujući“ članovi „samarićanskog odseka mogu biti žene“. Tada se utvrđuje i naraštaj kao nova kategorija članstva (Vinokić i Milić, 1974: 29– 31), koja će kasnije značajno uticati na njihovu strukturu i delatnost.
Na spiskovima članova DVD Novi Sad od osnivanja do 1972. godine uočljiva su imena žena čije članstvo se sa prekidima proteže do šezdesetih, odnosno osamdesetih godina 20. veka: Ruža Vert (od 1929), Riza Bačkai (od 1932), Jelena Jurišić (od 1937), Budisava Mirović (od 1938), Julijana Roše (od 1940), Jerosima Bradić (od 1941), Marija Sabadoš (od 1947). Pored njih, članovi Upravnog odbora DVD Novi Sad u periodu od 1949. do 1971. godine bile su dr Dušica Anđelić, Suzana Hevera, Ljiljana Vujović, Bosa Bigić i Anđelka Zavišić. Ističe se ime Ljubice Radošević, koja je bila član Društva od 1931. godine, a zatim i dugogodišnji član Upravnog odbora, sekretar i ađutant. Do sedamdesetih godina 20 veka ona je jedina žena članica DVD Novi Sad koja je odlikovana vatrogasnim odlikovanjma (Vatrogasnom zvezdom I и II stepena). (Gal, 1972: 233– 235).
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj. Iako se težilo pojednostaljivanju opreme zbog brzine delovanja, ona je sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti su pružale mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu, Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).
Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njenu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).
Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori).
Izvor za protokolarnu prisutnost ženskih članova DVD Novi Sad predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica.
Drugi, pisani izvori navode da je DVD Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153). DVD Futog je 2014. godine imao 57 članova i 4 članice. Učešće žena u vatrogasnim društvima bilo je masovnije u Novom Sadu u odnosu na periferiju i naselja koja ga okružuju.
Aktivno angažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanom angažovanju vatrogasnih saveza u propagandi za omasovljenje društava novim naraštajem, ali i dobrom finansijskom potporom koju je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost je uticao i dobro organizovan društveni život koji je bio usko povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, trud mladih članova u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i druženjem na putovanjima i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
DVD Petrovaradin posle takmičenja,1995. godina. Vlasnik: Paja Sić, dugogodišnji predsednik DVD Petrovaradin
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogučnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
LjubicaKrnjaić – sekretar VSG Novi Sad sa vatrogasnim funkcionerima na izložbi „125 godina DVD Dr Laza Кostić“ u Muzeju grada Novog Sada, 1997. godina
Ljubica Krnjaić, inženjer zaštite od požara, dugogodišnji član novosadskog Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ i Sekretar vatrogasnog saveza Grada Novog Sada (tokom 24 godine), predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled i najviše položaje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva. Posvetila je veći deo svog života radu na edukaciji zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji ovog humanog poziva. Ljubica Krnjaić je, za razliku od svojih sugrađanki koje su bile darodavke vatrogasnim društvima s kraja 19. i s početka 20. veka, izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti, kao i obrazlaganjem konkretnih incidentnih situacija sa kojima je vatrogasna služba Novog Sada bila suočena. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja.
Ljubica Krnjaić
Zaključno razmatranje
Analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu, od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 21. veka, ukazuje na polnu diferencijaciju koja se menjala u skladu sa promenama čitavog društva. Ipak, državom predvođene, zakonima i propisima uređene, društvene reforme govore o eksplicitnoj ulozi vladajuće ideologije, odnosno da su sva pravila u vezi sa položajem žena unutar vatrogasnih društava bile stvar političke odluke.
Formiranje prvih dobrovoljnih udruženja kao političkih organizacija u Vojvodini bio je rezultat sprovođenja kontrole Austrougarske države i sistematskog uvođenja reda u društvo koje se naglo razvijalo pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije. Među njima su se isticala dobrovoljna vatrogasna društva svojim funkcijama zaštite materijalne imovine i ljudskih života, za koje je bila neophodna čvrsta disciplina, timska uvežbanost i dobro sprovedena edukacija. Vatrogastvo, definisano kao muško zanimanje, sastoji se od kompleksa znanja i praktičnih veština za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva kao profesije prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja činila je socijalna struktura proistekla iz patrijahalnog uređenja društva. U slučaju dobrovljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu, od vremena njihovog osnivanja, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo je uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika. Žene su se pojavljivale isključivo kao protektorke, kume i darodavke dobrovoljnih društava, što je predstavljalo rezultat prakse ustanovljene u Austroguraskoj monarhiji. Na taj način su, učešćem u svečanom obredu darivanja, iako politički privilegovane, stvarno podređene i marginalizovane žene postale javne osobe. Sa svojim imenima na svilenim trakama darovnih zastava (Josefina, Marija, Josipa…) u vitrinama pod staklom, na zidovima svečanih sala vatrogasnih domova, bile su prisutne, čak i onda kada su zbog promenenjenog društvenog uređenja i proticanja vremena bile zanemarene i zaboravljene.
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno, ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene zbog svoje biološke uslovljenosti nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. U vreme formiranja ovih društava, uloga žena u njima je bila određena sistemom patrijahalne društvene strukture ali i stepenom tehničkog razvoja vatrogasne opreme za koju je bila potrebna velika fizička snaga. Težina fizičkih poslova vezanih za upotrebu vatrogasne opreme je i kasnije određivala stvarni položaj žena u vatrogasnim društvima.
Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara početkom I veka naše ere, do osnivanja vatrogasnih udruženja u Novom Sadu sedamdesetih godina 19. veka, preko formiranja profesionalne vatrogasne brigade 1923. godine, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija i na njihov razvoj. Usavršavanje vatrogasne tehnike je pružila mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj.
Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa promenama državnog uređenja i društvene strukture, postavlja se novi status žena i u okviru dobrovoljnih vatrogasnih društava. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije. Aktivno agažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanoj propagandi vatrogasnih saveza u omasovljenju društava novim naraštajem oba pola, ali i dobrom finansijskom potporom koje je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost vatrogasnih društava je uticao i bogat kulturni i društveni život koji se oko njih odvijao, a za decu i mlade ljude bio je povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, njihov trud u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i svakodnevnim druženjem kao i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva. Učešće u zabavama i na izletima podsticalo je drugarstvo i bliskost dok je istovremeno učešće na takmičenjima i smotrama omogućavalo sticanje ugleda i statusa.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i uticale na pitanje ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na realno slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, tokom sedamdesetih i osmadesetih godina 20. veka, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
Brojna politička previranja, ratovi i promene državnih uređenja, razvoj industrije i privrede, odražavala su se i na rad ovih društava. Ona su kroz svoje trajanje menjala naziv, simbole i državne oznake, pravila i propise, način rada, prilagođavala se socijalnoj i političkoj situaciji, usvajala tehnološke inovacije u suzbijanju požara i zaštiti od nepogoda, menjajući i strukturu polnih uloga.
Pored brojnih promena koje su zahvatale vatrogasna društva, ona se nisu uvek odricala svojih relikvija kao što su vatrogasne darovne zastave. I pored prekida u kontinuitetu njihovog darivanja, zastave su, strukturirane simbolima i značenjima, predstavljale ogledalo identiteta i supstituciju društvene zajednice, čak i onda kad su (politički i verski) simboli na njima bili prevaziđeni, jer su kao svedoci prošlosti potvrđivale kontinuitet trajanja, uz novije zastave sa aktuelnim državnim simbolima.
Zahvaljujući učešću u romantiziranoj idealnoj slici ceremonijalne prakse darivanja vatrogasne zastave, pojedine, a samim tim i izuzetne žene, iako realno izuzete iz organizacije dobrovoljnih družina, imaju svoje istaknuto mesto. Uz materijalizovani simbol njihovog prisustva na vatrogasnim darovnim zastavama, u vatrogasnim domovima, u ritualima inicijacija, na čelu kolone u paradama, na tribinama, na proslavama jubileja, njihova se imena (izvezena na svilenim trakama), mada u tišini, prenose više od sto godina, duže i upečatljivije od imena bilo kog zaslužnog i uglednog vatrogasca, nekadašnjeg predsednika ili komandira društva. Još neko vreme spominjaće se i ime darodavke Matilde po kome je nazvano zvono postavljeno na vatrogasnom tornju u centru grada, a zatim na kuli novosadske gradske kuće, koje se odavno (čitav vek) ne oglašava da pozove novosadske vatrogasce u pomoć.
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
Dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, kretao se od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, prateći specifične uslove zadate društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i nizom promena na polju industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije. Pored svih okolnosti koje su uticale na učešće žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, u praksi je ono gotovo uvek bilo rezultat političkih odluka.
Literatura i izvori:
Blagojević, M., Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.1991.
Gal, Đ., 100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo, 1972.
Vinоkić, Đ., Milić, M., 100 godina vatrogastva u Futogu. Futog: Dobrovoljno vatrogasno društvo,1974.
Станчић, Д., Лазовић, М., Новосадски магистрат. Нови Сад, 2015.
Џепина, М., Друштвени и забавни живот старих Новосађана. Kаталог изложбе, Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 1981.
Шовљаков, М., Варош Футог: прилози за проучавање историје. Футог, 2003.
U ovoj analizi novog programa nastave srpskog jezika i književnosti pratim temu rodne ravnopravnosti kroz aspekte rodne osetljivosti i zastupljenosti književnica u izboru dela za obradu. Činjenica da su samo četiri autorke predstavljene u programu celokupnog srednjoškolskog obrazovanja ne ide u prilog ostvarivanju rodne ravnopravnosti. Svesna kako se školski programi retko menjaju, pored analize postojećeg stanja i na osnovu preporuke Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, uvodim u tekst predloge za alternativno čitanje dela srpskih književnica u okviru programskog koncepta nastave književnosti.
GENDER PERSPECTIVE IN EDUCATION ISSUE: AN OPEN PROCESS
The analysis of the new program for teaching Serbian language and literature follows the topic of gender equality through aspects of gender sensitivity and the representation of female writers in the selection of works for processing. The fact that only four female authors are represented in the entire high school education program does not support the achievement of gender equality. Aware that school curricula rarely being changed, in addition to the analysis of the current situation and based on the recommendation of the Institute for the Improvement of Education, I introduce suggestions for alternative readings of the works of Serbian women writers within the programmatic concept of literature teaching.
Pitanje rodne perspektive u obrazovanju počelo je da se aktivno problematizuje još u drugoj polovini 19. veka borbom ženskih udruženja za pravo na obrazovanje kroz otvaranje devojačkih škola,[1] a nastavlja se uspostavljanjem alternativnih formi kroz rad Ženskih studija 90-tih godina, Rodnih studija Univerziteta u Novom Sadu, da bi sada nevidljivu žensku kulturu uveli u institucionalne okvire.
Dragoceni rezultati istraživačica osvetlili su ozbiljne probleme pre svega kroz analize školskih programa i udžbenika, u kojima je ženska kultura tako malo zastupljena da možemo govoriti o njenoj marginalizaciji, pa čak i diskriminatornom odnosu u okviru prosvetnog sistema.
Uključivanje Ministarstva prosvete i tehnološkog razvoja u problematiku rodne ravnopravnosti u obrazovanju počelo je saradnjom u GIZ VET projektu reforme srednjih stručnih škola 2010. godine. Koordinatorka projekta Vesna Jarić je kroz radionice od 2010. do 2013. u promovisanje rodne ravnopravnosti u školama uključila 32 direktorktora i 46 nastavnica/ ka iz najrazličitijih oblasti sa konkretnim zadatkom: uvesti rodnu ravnopravnost u školske kurikularne i vankurikularne aktivnosti. Zahvaljujući upravo podršci koordinatorke i GIZ VET priredila sam Žensku čitanku[2] kao model mogućeg uključivanja knjževnica, teoretičarki i kritičarki u program nastave srpskog jezika i književnosti za srednje škole. U tom periodu u programima i udžbenicima srpskog jezika i književnosti za srednje škole bila su zastupljena dela samo tri srpske književnice: Jefimije, Isidore Sekulić i Desanke Maksimović. Deset godina posle u ovom radu analizu poslednjih izmena programa kroz različite perspektive ilustrovaću upravo prilozima iz ovog zbornika tekstova ženske književnosti.
Pošto se školski programi ne menjaju decenijama, a potpuno isključivanje jedne od tri pomenute književnice zahvaljujući pritisku javnosti nije uspelo, možemo za sada pokušati uvesti neke od mogućih alternativnih metoda. Ovakav pristup i osnov delovanja daje nam upravo razjašnjenje Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja[3]:
„Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода….
Жестоке реакције најшире јавности иду у прилог томе да је Десанка Максимовић општецењена и препозната књижевница, да је ниједан наставник у своме програму неће заобићи, била на списку препоручене литературе или не, али и значајан показатељ да се нови програми наставе и учења оријентисани према исходима довољно не разумеју, и где садржаји и даље доминирају, без довољне свести о томе да је наставнику дата већа слобода, али и одговорност, да сам додаје садржаје за које сматра да ће довести до жељеног исхода. Дакле, песникиња може бити само још заступљенија, а не избачена… Ако се узме у обзир већ поменута парадигма нове концепције образовања у коме наставник, не само из предмета српски језик и књижевност, већ путем међупредметног повезивања и са другим предметима, а посебно у изборним програмима у гимназији, што смо из тренутне полемике увидели и да жели, таква концепција управо то и и омогућава. У сваком разреду постоји исход да ученик воли и познаје историју и културу свог народа, дело Десанке Максимовић…, нарочито збирка Тражим помиловање је тада незаобилазно.”[4]
KANON I PERSPEKTIVE
Pre svega treba da razgraničimo ulogu dve perspektive: jedna se tiče direktnog uvođenja ženskog autorskog rada kao najvažnije feminističke strategije upisivanja žena u istoriju, a druga u postojećem programu dekonstruisati društvene stereotipe u delima gde se pojavljuju izraziti ženski likovi kao objekti analize. Dakle, relacija subjekat / objekat kulturne istorije. Program je pravljen po istoriji književnosti, horizontalno i prednost što su birani najznačajniji predstavnici epohe omogućava uvid u proces narušavanja društvenih stereotipa i kanona, polemiku književice/ka sa određenim standardima ili nagoveštajem novih.
U Prosvetnom glasniku broj 110-00-111/2020-03, od 23. aprila 2020. Ministarstvo obrazovanja i tehnološkog razvoja objavljuje reformisani program nastave srpskog jezika i književnosti.
Svoju analizu baziram upravo na izvodima iz ovog dokumenta u kojima se navode dela planirana kao obavezna ili izborna lektira.[5]
Књижевна дела за обраду – први разред
– Лирска поезија XX и XXI века (три песме по избору наставника и ученика); – Бановић Страхиња, народна епска песма; – Лаза Лазаревић: Први пут с оцем на јутрење; – Антон Павлович Чехов: Туга; – Добрило Ненадић: Доротеј – Борислав Пекић: „Време чуда” („Чудо у Јабнелу”) – Иво Андрић: О причи и причању (Говор Иве Андрића у Стокхолму приликом примања Нобелове награде). Књижевност старог века Књижевна дела за обраду – Еп о Гилгамешу; – Библија. Стари завет. Прва књига Мојсијева: Легенда о потопу; Пјесма над пјесмама; – Библија. Нови завет. Јеванђеље по Матеју; – Хомер: Илијада (одломци из првог и шестог певања: инвокација, сусрет Хектора и Андромахе, и други по избору); – Софокле: Антигона. Народна књижевност Књижевна дела за обраду – Народна лирска митолошка песма (по избору); – Комади од различнијех косовскијех пјесама; – Марко Краљевић и брат му Андријаш (бугарштица); – Народне епске песме: Диоба Јакшића/Опет Диоба Јакшића; Ропство Јанковић Стојана; – Народна балада Хасанагиница; – Српска народна бајка по избору; – Народне бајке словенских и других народа (по избору). Средњовековна књижевност Књижевна дела за обраду – Свети Сава: Житије Светога Симеона (одломак); – Јефимија: Похвала кнезу Лазару; Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића – Опис Београда (из 51. поглавља); – Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве. Хуманизам и ренесанса Књижевна дела за обраду – Данте: Божанствена комедија, Пакао (одломци,певања по избору ученика и наставника); – Петрарка: Канцонијер (избор); – Бокачо: Декамерон (оквирна прича и три новеле по избору); – Сервантес: Дон Кихот (одломци: предговор, прво, седмо и осмо поглавље); – Шекспир: Ромео и Јулија; – Марин Држић: Дундо Мароје/Новела од Станца.
Изборни садржаји: – Милован Витезовић: Лајање на звезде (корелација с филмом и позориштем); – Горан Петровић: Прича о причању; – Светлана Велмар Јанковић: Записи са дунавског песка; – Данило Киш, Рани јади; Толкин: Господар прстенова (прва књига); – Хиљаду и једна ноћ (избор); – Хомер: Одисеја (Код Феачана); – Митови и легенде старог века (старогрчки, римски и словенски митови по избору ученика и наставника; извори: Грчки митови Р. Гревса, Приче из класичне старине Г. Шваба, Словенски митолошки речник Љ. Раденковића и С. Толстој, Српска митологија С. Петровића и сл.); – Милан Ракић Јефимија – Васко Попа Усправна земља; – Љубомир Симовић: Хасанагиница (одломак с војницима); – Јован Деретић, Културна историја Срба (одломци о владарима из породице Немањић); – Исповедна молитва из 14. века, непознати аутор (Антологија српског песништва, приредио Миодраг Павловић); – Песме дубровачких петраркиста (по избору ученика и наставника); – Рабле: Гаргантуа и Пантагруел (одломак – писмо Гаргантуа Пантагруелу)
Očigledno je koliko su zastupljene književnice u programu za prvi razred. Pri tome jedna od njih dve, Svetlana Velmar Janković je u izbornom programu, što nastavnice/ke ne obavezuje da obrađuju predloženi tekst “Записи са дунавског песка”.
Za upisivanje autorki u istoriju kulture i drugačija čitanja njihovog prisustva svakako treba da nam bude polazna osnova borba žena za pravo na obrazovanje. Već u susretu sa delom naše prve književnice Jefimije možemo istaći nekoliko činjenica: da su obrazovane žene bile pripadnice društvene elite, ali i to da je svoje tekstove Jefimija plasirala u formatu primenjene umetnosti, kao što su vez na pokrovu za ćivot kneza Lazara „Pohvala knezu Lazaru” i ikonica posvećena sinu „Tuga za mladencem Uglješom”. Ova strategija verovatno je sačuvala njeno delo od opasnosti gubljenja u prepisima srednjevekovnih tekstova.
Tako Jefimijino delo možemo, pored istorijskog značaja da je prva srpska književnica, posmatrati kao primer veštog biranja forme koja će omogućiti prisutnost njenih tekstova u javnom prostoru, ali i novog čitanja kroz poetiku ženskog pisma. Pre svega u odnosu prema dominantnom i kontrolisanom kanonu, prisustvu tema i motiva ženskog iskustva i društvene represije. Naime, ono što je već na prvi pogled očigledno je da svojim potpisom krši srednjevekovni kanon koji negira autorstvo, pri tome unoseći u tekst lične emocije i političke stavove kroz analizu stanja u državi posle Lazareve smrti i tretiranja njegovog nasleđa. Drugi Jefimijin tekst, Tuga za mladencem Uglješom (1398–1399) koji nije uvršten u čitanke, pravi je primer jednog od dominantnih tema ženskog pisma „majčinski bol” i odgovor na čin sahranjivanja njenog sina na Svetoj gori, gde joj kao ženi nije dozvoljen pristup.
U ovom delu školskog programa sasvim je primereno bar pomenuti delo Jelene Balšić (1377–1443) Otpisanije bogoljubno, njenu epistolarnu književnost, naročito u svetlu interesovanja savremenih istraživanja. Pored objavljenih knjiga[6] o njenom značaju za našu kulturu, atraktivan podatak da je libretto na engleski prevod njenog teksta ser Džon Taverner komponovao muziku za izvođenje u okviru festivala duhovne muzike Zavesa hrama 2003. u Londonu[7], pokazuje vrednost i reputaciju naše ženske književnosti, zavidne tradicije duge šest vekova na koju bi bila ponosna svaka kultura. Svakako je važno naglasiti uticaj Jefimije na obrazovanje Jelene Balšić, u toku zajedničkog života na dvoru njenog oca kneza Lazara, i time nastaviti i razvijanje teme dostupnosti obrazovanja za žene.
U izbornom delu kurikuluma za prvi razred, u temi dijalog epoha, moguće je uz čitanje epske pesme Banović Strahinja uvesti i pesmu malena banjska Milene Marković, iz zbirke “Pre nego što počne sve da se vrti”[8], kroz aktuelizovane teme razorenog doma, lika Banović Strahinje kao etičkog junaka, zajedničkog toponima Banjske, slike Kosova[9].
Pitanje rodne perspektive može da se problematizuje i u usmenoj tradiciji izrazito patrijarhalnog društva koje propituje sopstvene stereotipe, pre svega u kriznim situacijama za očuvanje zajednice. Pesme kao što su Hasanaginica, Banović Strahinja, Dioba Jakšića, RopstvoJanković Stojana čak ističu potrebu promišljanja drugačije pozicije žene i promenu društvenih standarda u situacijama narušenih porodičnih odnosa i odgovornosti koju preuzimaju kao zaštitnice doma. Naročito je važno koristiti priliku da se tehnika istraživanja književnog dela bazira na pesmama koje poziciju žene u patrijarhalnom svetu psihološki minuciozno analiziraju i sukobljavaju se sa društvenim standardima, ne samo svog vremena nego i savremenih čitanja u kontekstu sve prisutnijeg tzv. novog konzervativizma.
Neki od Vukovih pevača u svojim pesmama grade potpuno drugačije muško-ženske odnose. Posebnu ulogu u ovom kontekstu ima čuveni pevač starac Milija, koji se ne libi da uruši ni lik nacionalnog junaka Marka Kraljevića u pesmi Sestra Leke Kapetana, kao što stvara i novi tip etičkogjunaka Banović Strahinje, konstruisanog takođe na promeni moralne paradigme odnosa prema ženi.
Po Petru Džadžiću „tematski krugovi samotništva, razorenog doma, odvažnih ženskih likova u neskladu sa normama patrijarhalnog morala i standardima naše epske poezije, čine Milijin pesnički krug u kontekstu naše epske poezije posebno značajnim.”[10]
Zagonetkom pesme Banović Strahinja bave se skoro dva veka tumači narodne poezije, etnopsiholozi, antropolozi – od velikog nemačkog pesnika Getea, koji je sumnjao u Gerhardov prevod, do ponovnog obnavljanja ineresovanja srpskih teoretičara 90-tih.
Većina teoretičara negira Strahinjino opraštanje kao čin dekonstrukcije patrijarhalnog narativa u predstavljanju novog obrazca ponašanja, racionalnog u trenutku ugroženosti cele zajednice. Čin spasavanja žene od ustaljene prakse surovog kažnjavanja smrću, nakon što su već bile žrtve neprijateljskog silovanja, šalje poruku da velika smrtnost žena degradira moralni kodeks društva, ali što je još važnije ugrožava njegov demografski potencijal. U poslednjem delu pesme, koji je izazivao najveće polemike, možemo potvrditi tezu o rodnim stereotipima sa kojima se suočava i muškarac, isto koliko i žena. On je taj koji se suprostavlja nalogu zajednice da kazni ženu, da bude dželat, preuzme nametnutu ulogu. Uticaj je utoliko veći što se pesma kao deo usmene tradicije smatra odrazom kolektiva, svesnih ili nesvesnih potreba socijalnih grupa, to jest, delom koje je svakako prošlo preventivnu cenzuru zajednice i kao takvo predstavlja primer, znači više od bilo koje lične sudbine ili individualne kreacije.
Књижевна дела за обраду – други разред
Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу; Беседе шајкашима Захарија Орфелин: Плач Сербији; Плач Јеремијин;Молитва заспалом господу Арсенија Чарнојевића; Милосав Тешић (Прелет севера – Круг Рачански Дунавом / Као лађа на пучини; или роман Радослава Петковића Судбина и коментари; Доситеј Обрадовић, гроф ЂорђеБранковић или Арсеније Чарнојевић, али и стрип јунак Корто Малтезе; Милорад Павић: Силазак у лимб и Изврнута рукавица.
Просветитељство и класицизам у српској књижевности
Обавезни садржаји: Доситеј Обрадовић Писмо љубезном Харалампију; Живот и прикљученија, песма Востани Сербие; Ј. Стерија Поповић Тврдица
Изборни садржаји: Ж.Б. Молијер Тврдица; Лаза Костић Спомен на Руварца; Е. Алан По, Пад куће Ашерових / Маска Црвене смрти; Вилински краљ Јохана Вофганга Гетеа; Мирјана Новаковић, Страх и његов слуга
Романтизам у европској и српској књижевности
Обавезни садржаји: Новалисови фрагменти под бројевима 773, 780, 1186, 1187, 1188, 1197, 1204, 1209, 1214, 1229, 1788; Џорџ Гордон Бајрон Чајлд Харолд; Александра Сергејевича Пушкина Евгенеије Оњегин; Е.Алан По Гавран; Бранко Радичевић, Кад милидија умрети; Јован Јовановић Змај, Ђулићи увеоци (избор); – Лаза Костић, Међу јавом и мед сном; Santa Maria della Salute
Изборни садржаји: Лорелај или Азра Хајнриха Хајнеа или ремек-дела наше лирике, Ноћ скупља вијека П. П. Његоша.
Обавезни садржаји: Вук Стефановић Караџић ‒ читањем његових дела Критика на роман; Љубомир у Јелисиуму; Писмо кнезу Милошу (одломци), драмског спева П. П. Његоша Горски вијенац и поезије Ђуре Јакшића Орао; На Липару
Реализам у европској и српској књижевности
Обавезни садржаји: Оноре де Балзак: Предговор Људској комедији (одломак); Светозар Марковић: Певање и мишљење; Оноре де Балзак, Чича Горио; Николај Васиљевич Гогољ, Шињел; Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина; Јаков Игњатовић, Вечити младожења; Милован Глишић, Глава шећера; Стеван Сремац Ибиш-ага / Кир Герас – Симо Матавуљ, Поварета; Лаза Лазаревић, Ветар / Швабица; Радоје Домановић, Данга и Бранислав Нушић, Госпођа министарка
Изборни садржаји: Драгослав Михајловић, Кад су цветале тикве; Иво Андрић, Пут Алије Ђерзелеза; Мост на Жепи; Аникина времена;
Као što možemo da vidimo, u predloženoj lektiri za drugi razred nalazi se samo jedno delo književnice ‒ Mirjana Novaković „Strah i njegov sluga”.
Izbor bi sasvim zasluženo mogla u oblasti prosvetiteljstva da prošire dela Eustahije Arsić (1776‒1843): „Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valohijskoj” (Budim, 1814); „Poleznaja razmišljenija”(Budim, 1816) ili tekst Moralna poučenija (Letopis Matice srpske, 1829). Bila je poznata po propagiranju prosvetiteljskih ideja, naročito za pravo žena na obrazovanje. Treba naglasiti da je Eustahija Arsić prva srpska književnica koja je objavljivala svoje knjige[11], sarađivala sa Maticom srpskom i bila njena članica, u velikoj meri pomagala rad Dositeja Obradovića, a danas je izuzetno važna za kulturu srpske manjine u rumunskom Aradu.[12]
Neobično je da u predstavljanje srpske književnosti romantizma nije uvrštena jedna od ikona srpske nacionalne kulture ‒ Milica Stojadinović Srpkinja, Vrdnička vila.[13]
Pored neospornog talenta i modernosti njenog dela, Milica Stojadinović Srpkinja (1828‒1878) bila je i prva naša novinarka-reporterka, prevodila najznačajnije evropske pisce, sarađivala sa Vukom Karadžićem, bila cenjena u krugu romantičara a njena poezija i lirska proza Fruškogorskih dnevnika korespondiraju sa savremenim književnim tokovima. Umrla je u bedi, zaboravljena i ponižena. Jedna od čestih tema književnosti koju pišu žene su tragične sudbine njihovih predhodnica pa bi kao ilustracija bio dobar izbor romana Milice Mićić Dimovske „Poslednji zanosi MSS”, u delu dijalog epoha kao referenca na marginalizaciju umetnice u javnom prostoru i kulturnom nasleđu, ali i isticanje inspiracije i uticaja Milice Stojadinović na dela drugih književnica. Milica Tomić
U izbor književnih dela koja reperezentuju kulturu realizma bilo bi važno uvrstiti„Devojački roman” Draginje Drage Gavrilović (1854‒1917), prve žene romanopisca u našoj književnosti.- emancipacija, mogućnost izbora, obrazovanje
Kao izbor dela iz savremene književnosti koja prati ovu oblast i epohu mogu se uvrstiti: roman drama Vide Ognjenović „Mileva Ajnštajn”.
Kreatori programa na kraju predlažu obraćanje pažnje na rodnu osetljivost kroz primere narušavanja rodnih steretipa u Tolstojevom romanu, „preispitivanje rodnih stereotipa” i u odnosima prema ženi i prema muškarcu u društvenoj i privatnoj sveri. Ovaj način tretiranja rodno osetljivih tema prisutan je u nastavanoj praksi a neka dela sa izrazito jakim ženskim likovima ni ne mogu da se tumače bez dekonstrukcije rodnih stereotipa.
Књижевна дела за о браду ‒ трећи разред
Обавезни садржаји: Шарл Бодлер, Везе, Читаоцу; Артур Рембо Самогласници, Антон Павлович Чехов Ујка Вања; Богдана Поповића Антологији новије српске лирике, Војислав Илић, У позну јесен; Алексa Шантић Претпразничко вече и Вече на шкољу; Јован Дучић Сунцокрети, Јабланови и Човек говори Богу; Милан Ракић Јасика, Искренa песмa;Владислав Петковић Дис Можда спава, Тамница и Нирвана; Симa Пандуровић Светковина; Милутин Бојић Плава гробница; Борисав Станковић Нечиста крв, Коштана; Петaр Кочић Мрачајски прота; Исидора СекулићСапутници; „Манифест експресионистичке школе” Станислава Винавера. Владимир Мајаковски Облак у панталонама; Franc Кафкa Преображај; Л. Ф. Селин Путовање на крај ноћи; Томас Ман Смрт у Венецији или Тонио Крегер; Мирослав Крлежа Господа Глембајеви. Тин Ујевић Свакидашња јадиковка; Милош Црњански Лирика Итаке; Душан Васиљев Човек пева после рата; Милош Црњански Дневник о Чарнојевићу и Сеобе; Људи говоре Растка Петровића; Момчило Настасијевић Запис о даровима моје рођаке Марије; На Дрини ћуприја Иве Андрића
Изборни садржаји(одабрати 10) Шарл Бодлер, Цвеће зла; Хенрик Ибсен, Луткина кућа; Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности; О Коштани; ЈованДучић, Градови и химере; Р. М. Рилке, Готфрид Бен, Георг Тракл, Александар Блок, Гијом Аполинер, Марина Цветајева, В. Б. Јејтс, Пабло Неруда. Рабиндрант Тагоре Градинар. Џејмс Џојс Портрет уметника у младости; Вирџинија Вулф, ГоспођаДаловеј; Херман Хесе Демијан. Драгиша Васић Ресимић Добошар и Реконвалесценти. Милош Црњански Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице, Видо, острво смрти и ГробљаСрбије на Крфу.
Б) Дијалог књижевних епоха
Продавница тајни Дина Буцатија; Плава гробница Ивана В. Лалића; Зовем се Црвено Орхана Памука;
Родна осетљивост: Нечиста крв (лик Софке), Коштана (насловни лик), Сеобе (лик Дафине), „Запис о даровима моје рођаке Марије” (лик Марије), На Дрини ћуприја (различити женски ликови, нпр. Фата из Вељог Луга), Луткина кућа (лик Норе), Госпођа Даловеј (на словни лик), поезија Марине Цветајеве, фигура Исидоре Секулић
I u prethodnom programu za treći razred bila je zastupljena Isidora Sekulić, tada sa romanom „Gospa Nola”, a u novi je uvrštena njena zbirka priča „Saputnici”. Izbor je neobičan pre svega zato što se u predlogu nalazi i tekst Jovana Skerlića Lažni modernizam u srpskojknjiževnosti u kojem diskredituje upravo ovu Isidorinu knjigu. Takođe, tema rodne osetljivosti bolje bi se predstavila kroz roman „Gospa Nola”, uz dodatak o Isidorinom delovanju u kulturnim krugovima, kao neka vrsta autorefleksije u liku snažne žene kao što je Nola.
U analizu lika gospa Nole mogu da se uvedu neke od ključnih tema ženskog pisma i feminističkih dilema, kao što je pitanje da li rodna ravnopravnost i jednakost znači preuzimanje maskulinih uloga, i koliko i da li u tim slučajevima gube karakeristike ženskih principa u temama porodičnog doma, majčinskog instikta, brige. Pored pitanja prisutnosti dela Isidore Sekulić važno je vratiti izbrisane činjenice iz njene biografije o učešću u borbi za ženska prava evropskih feministikinja. Bila je čak i sekretarka Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa u Norveškoj.
Tema rodne osetljivosti tretirana je problematizacijom stereotipne pozicije ženskih likova i kritikom patrijarhata u delima velikih srpskih i svetskih pisaca, ali su i pored dekonstrukcije ovog narativa i dalje predstavljeni kao objekti društvene represije, žrtve bez perspektive moguće promene, obesrabrujuća opomena. Andrićevi ženski likovi, mada su predstavljeni u drugačijem svetlu mogli bismo reći emancipovane žene, u svojoj suštini stvaraju novi stereotip žrtve svoje izuzetnosti. Od divljenja ovim snažnim ženskim likovima dolazimo do obeshrabrujućeg efekta straha od kazne izneverene matrice patrijarhalnog društva. Tako se i one pretvaraju u legendu, idealizovanu sliku, nedostižnu dragu, poput već predstavljenih ženskih uloga i motiva, od renesanse, romantizma do realizma.
Књижевна дела за обраду ‒ четврти разред
Кора Васка Попе; Миодрага Павловића Пробудим се и Научите пјесан;Бранка Миљковића Ватра и ништа; Стевана Раичковића Записи о црном Владимиру; Ивана В. Лалића Језеро у јесен и Писмо. Проклета Авлија Иве Андрића; Корени Добрице Ћосића; Меша Селимовић Дервиш и смрт; Албери Ками Странац и есеј Мит о Сизифу; Семјуел Бекет Чекајући Годоа. Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова; Х.Л. Борхес Вавилонска кула или Врт састазама које се рачвају;Енциклопедија мртвих Данила Киша, Хазарски речник Милорада Павића и Нови Јерусалим Борислава Пекића. Хамлет Вилијама Шекспира. Ф. М. Достојевски Злочин и казна или Браћа Карамазови, В.Ф.Гете Фауст, В. Булгаков Мајстор и Маргарита
Изборни садржаји (бира се 10 дела) Животињска фарма Џорџа Орвела, Милана Кундере Шала. Улога моје породице у светској револуцији Боре Ћосића ; Ако једне зимске ноћи неки путник Итала Калвина. Умберто Еко Име руже. Опсада цркве Светог Спаса или Ситничарница код Срећне руке Горана Петровића. Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, Лелејска гора Михаила Лалића. Употреба човека АлександраТишме; Очеви и оци Слободана Селенића,Светлана Велмар Јанковић Лагум. Мамац Давида Албахарија; Бранимир Шћепановић Уста пуна земље. Драгослав Михајловић „Лилика”; Раша Ливада Карантин, Опроштајни дар Владимира Тасића; Миленијум у Београду Владимира Пиштала.
родна осетљивост – Злочин и казна (лик Соње Мармеладове), Хамлет (лик Офелије), Мајстор и Маргарита (лик Маргарите, служавке Наташе, Фриде), Корени (лик Симке), Лилика, Мамац (лик мајке), Употреба човека (лик Вере Кронер)
Naravno, nezaobilazna tema analize predloženog programa za četvrti razred je isključivanje zbirke pesama „Tražim pomilovanje” Desanke Maksimović. Ova zbirka pesama, koja se smatra najvažnijom u njenom bogatom opusu, angažovanom sa izrazito jakom kritičnom notom, po predlogu Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja može da se uvrsti u literaturu za prvi razred u okviru teme dijalog epoha. Kompromisno rešenje, nastalo pod pritiskom javnosti, još više diskredituje vrednost ovog izuzetnog dela svodeći ga na dijalog sa Dušanovim zakonikom, a koji pesnikinja koristi kao parabolu za promišljanje univerzalnih pitanja čovekove egzistencije. Kao što su to radili npr. Ivo Andrić u romanu „Prokleta avlija” i Meša Selimović u romanu „Derviš i smrt”, čija dela su zastupljena u lektiri za četvrti razred i samim tim ova zbirka Desanke Maksimović može da se predstavi i ovim poetčkim paralelama. Ali najvažnije za temu kojom se bavimo, jeste činjenica da zbirka pesama „Tražim pomilovanje” jasno predstavlja poziciju žene iz rodne perspektive, izrazitije i glasnije od bilo kog drugog književnog dela. Pesme O oltaru, O kamenovanju, Za sebarske žene, Za Marije Magdalene, Za pepeljugu, Za pesnikinju, zemlju starinsku, Za nerotkinje govore o surovosti društvenih normi prema ženama koje „izlaze iz reda svakodnevna” tako da pesnikinja traži pomilovanje čak i za sebe. Kao i kod Isidore Sekulić u biografiji Desanke Maksimović izostavljeni su podaci o njenom delovanju u okviru Ženske stranke[14]
Pored romana „Lagum” Svetlane Velmar Janković nije uvedeno delo ni jedne druge srpske književnice savremene kulture. Predlozi za rodno senzibilisanje ponovo se okreću analizama uglavnom pasivnih likova žena žrtava u kanonizovanim delima svetske i srpske književnosti. Univerzalne vrednosti ovih likova ne mogu da nadomeste autohtoni ženski glas koji u velikoj meri obeležava savremenu kulturu, tako da ovaj program sigurno ne odslikava u potpunosti duh epohe.
Umetnost koja izlazi iz tradicionalnih okvira, kanona i postaje deo modernog evropskog iskustva prepoznaje se u delu avangardne knjževnice Judite Šalgo, kao što je pesma Gluvi telefoni i roman „Put u Birobidžan”, feminističkoj poeziji Radmile Lazić Jutarnji bluz, Metafizika sumraka, Pospremanje, Kriva sam.
Generacijama koje odrastajuu kulturi „globalnog sela” bilo bi zanimljivo predstaviti delovanje na svetskoj sceni pesnikinje, prozne autorke, esejistkinje Nine Živančević, koja stvara i objavljuje na engleskom, francuskom i srpskom jeziku. Referirajući na sve te kuture i svoje prethodnice elaborira nove kulturološke fenomene kao što su umetnice u egzilu i pesnikinje nomatkinje u pesmama: Ne ostavljaj me samu, Pri ulasku u pariski metro, Bila sam ratni izveštač iz Egipta; autobiografskom tekstu Iz pupka mog sveta; knjizi eseja “Veštačka inteligencija i prirodna glupost”. Ovo je prilika da naglasimo važan aspekt poližanrovske poetike ženskog pisma, lako prelaženje iz jednog u drugi način pisanja, stvaranje u različitim književnim formama.
Posebno treba da se istakne koliko je savremena srpska drama obeležena ženskim senzibilitetom uvrštavanjem tekstova Biljane Srbljanović „Porodične priče” i „Barbelo, o psima i deci”, kao i drame „Brod za lutke” Milene Marković, koje su tematski i u jeziku vrlo bliske razumevanju sveta generacije srednjoškolskih maturanata. Drama „Porodične priče”, u kojoj deca igraju uloge svojih roditelja, parodira ustaljene stereotipne uloge, dok u tekstu „Barbelo, o deci i psima” Biljana Srbljanović prikazuje svet razorene tradicionalne porodice i tragične priče ljudi koji pokušavaju da nađu spas u okviru veštačkih, slučajnih porodica. U svim situacijama dominiraju ženske priče, od podređenih uloga do žrtve eksplicitnog porodičnog nasilja.
Drama „Brod za lutke” Milene Marković uključuje sve dominantne ženske teme kroz bajke (Snežana, Veštica, Ivica i Marica, Žabac) kao sredstvo inicijacije u svet odraslih. Modeli bajki su preneti u skrivene mehanizme represije savremenog društva u kreiranju žene-lutke sa izrazitim osećanjima tragične krivice i nedostojnoti, od oduzetog majčinstva do ponižavajućeg odnosa u prostoru umetnosti.
ZAKLJUČAK
Ugled koji kao kultura sa zavidnom tradicijom ženske književnosti uživamo u evropskim okvirima, fascinantna produkcija savremenih srpskih književnica i intenzivna naučna i kritička proučavanja ove scene stvorila su relevantnu bazu znanja bez čijeg poznavanja ne možemo reći da imamo uvid u tokove sopstvene kulture i kulturnog nasleđa.
Nije dovoljno primenjivati rodnosenzitivne ključeve za čitalačke ulaze u ove teme kanonozovanih dela bez afirmacije same ženske kulture, njenog upisivanja u istoriju i kulturno nasleđe.
U nastavi srpskog jezika i književnosti za srednje škole čitaju se dela samo četiri srpske književnice: Jefimije, Isidore Sekulić, Svetlane Velmar Janković, Mirjane Novaković i opciono Desanke Maksimović. Treba naglasiti da tamo gde se pojavljuju u izbornom delu programa ne znači da će biti uvrštene u nastavni plan.
Krajnji cilj ove analize nije samo konstatovanje stanja marginalizacije ženske književnosti iz perspektive rodne ravnopravnosti, nego pre svega davanje primera dela ženske kulture koja bi mogla da budu alternativa i na taj način iskoristi preporuka Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja po kojoj i sami nastavnici mogu da biraju sadržaj.
PREDLOZI ZA UNAPREĐENJE KURIKULUMA
Pored ove autorke u programu bi mogla biti predstavljena i dela Danice Marković (1879‒1932), jedine književnice zastupljene u Antologiji Bogdana Popovića: pesma Galium verum ipriča „Ratna epizoda”. Književnica i slikarka Anđelija L. Lazarević (1885‒ 1926), čije delo je Crnjanski nazvao „renesansom srpske književnosti” takođe može biti uvrštena izborom različitih žanrova kao što je pesma „Melaholija”i priča „Dve vatre”.
I razred
Jefimija Tuga za mladencem Uglješom
Jelena Balšić „Otpisanije bogoljubno”
II razred
Eustahija Arsić „Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valohijskoj” „Polezna razmišljanja”
Milica Stojadinović Srpkinja pesma Kad se nebo muti; „Fruškogorski dnevnici”
Draginja Draga Gavrilović „Devojački roman”
III razred
Danica Marković pesma Galium verum; „Ratna epizoda – Godina 1914 –“
Anđelija L. Lazarević pesma Melanholija; priča „Dve vatre”
Isidora Sekulić „Gospa Nola” ili „Đakon Bogorodičine crkve”; „Pisma iz Norveške/Oslo (Kristijanija), krajem avgusta”
IV razred
Desanka Maksimović zbirka „Tražim pomilovanje” (preporučene pesme: O oltaru, kamenovanju, Za sebarske žene, Za Marije Magdalene, Za pepeljugu, Za pesnikinju, zemlju starinsku, Za nerotkinje)
Judita Šalgo pesma Gluvi telefoni; roman „Put u Birobidžan”
Milica Mićić Dimovska roman „Poslednji zanosi MSS”
Vida Ognjenović drama „Mileva Ajnštajn”; roman „Kuća mrtvih mirisa”
Radmila Lazić, zbirka pesama „Srce među zubima”, (pesme: Jutarnji bluz, Metafizika sumraka, Kriva sam); zbirka „Zimogrozica” (pesma Pospremanje)
Gordana Ćirjanić roman „Ono što oduvek želiš”
Nina Živančević zbirka pesama „Umetnost hvatanja bumeranga”,
Biljana Srbljanović drame „Porodične priče”; “Barbelo, o psima i deci”
Milena Marković pesma malena banjska; drama „Brod za lutke”
Deretić, Jovan. 1978.Ogledi iz narodnog pesništva, Slovo ljubve, Beograd.
Dražić, Silvia. 2013. Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, Kontrateg, Novi Sad.
Džadžić, Petar. 1994.Homo balkanicus, homo heroicus, BIGZ, Beograd.
Đurić, Dubravka. 2006. Govor druge, Beograd.
Gikić Petrović, Radmila. 2010. Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje, Dnevnik, Novi Sad.
Gordić Petković, Vladislava. 2003. Motivi i modeli ženskosti: spska ženska proza devedesetih, Sarajevske sveske br.2, Sarajevo.
Hadžić, Zorica. 2011. Anđelija Lazarević, zaboravljena književnica i slikarka, Govor stvari-sabrani spisi, Službeni glasnik , Beograd.
Jarić, Vesna. 2013. Ženska čitankajedan – mogući putka rodno ravnopravnom društvu, Ženska čitanka, Akademska knjiga, Novi Sad.
Jovićević, Aleksandra. 2012. Drame Biljane Srbljanović, Sarajevske sveske br.11/12, Sarajevo.
Koh, Magdalena. 2012. Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd.
Kopicl, Vera. 2013. Ženska čitanka, Akademska knjiga, Novi Sad.
Milošević-Đorđević, Nada. 1990.Kosovska epika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Pešikan Ljuštanović, Ljiljana. 2011. “Ja eto žalim za salamom”, Teatron br.156/157.
Pilipović, Jelena. Jezik nagoveštaja- interkulturalno čitanje tuge za mladencem Uglješom, Knjiženstvo, br.1, www.knjizenstvo.rs
Raičević, Gorana. 2007. Poezija Danice Marković između ženskog pisma i patrijarhalne tradicije, zbornik radova, Beograd-Čačak.
Tomin, Svetlana. 2007. Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, Akademska knjiga, Novi Sad.
Томин, Светлана. 2011. “Мужаствене жене српског средњег века”, Akademska knjiga, Novi Sad,
Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/
[1] Dobrotvorno društvo Srpkinja Novosatkinja zalagalo za otvaranje i rad devojčakih škola, obezbeđivalo stipendije za obrazovanje u evropskim akademskim centrima i aktivno učestvovalo u radu međunarodnih pokreta u borbi za ženska prava.
[2] Женска читанка, приредила Вера Копицл, Академска књига/ СШ „Светозар Милетић“, Нови Сад, 2013.
[3] Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 7. jun 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/
[4] Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 7.jun 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/
[5] Svi prilozi su preuzeti u originalnoj verziji objavljenoj u Prosvetnom glasniku 110-00-111/2020-03, od 23. aprila 2020. Jedine intervencije autorke teksta tiču se isticanja pojedinih stavki, izdvajanjem i boldovanjem.
[6] Svetlana Tomin, “Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka”
Milica Grković “Poslanice Jelene Balšić”
Silvana Milošević, “Duhovna delatnost i zadužbinarstvo Jelene Balšić”
[7] Pokrovitelj festivala duhovne muzike Zavesa hrama bio je princ Čarls, o čemu svedoči katalog ove manifestacije u kojem se nalazi i tekst Jelene Balšić na engleskom jeziku
[8] Milena Marković zbirka pesama “Pre nego što počne sve da se vrti”, Lom, Beograd, 2011.
[9] Nada Milošević-Đorđević, Kosovska epika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Bgd. 1990.
[10] Petar Džadžić, “Homo balkanicus, homo heroicus”, BIGZ, Beograd, 1994.
[11] Svoju prvu knjigu objavila je iste godine kada i Meri Šeli svoj roman “Frankeštajn”, i to u oviru budimskog univerziteta
[12] Tekstovi u prevodu na savremeni jezik mogu se preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog “Eustahija Arsić – Polezna razmišljanja”, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
[13] Ustanovljena nagrada u čast njenog rada i imena dodeljuje se u okviru manifestacije Milici u pohode
[14] Desanka Maksimović bila je jedna od osnivačica Ženske stranke, poznate po vrlo ekstremoj politici u borbi za žensko prvo glasa.
Globalizacija, svetska ekonomska kriza, klimatske promene, ratovi koji se premeštaju diljem sveta, prekarnost doma i društvenog položaja, svetska migracija: neoliberalni kapitalizam koji sve jasnije pokazuje svoje nehumano, ili još preciznije, antihumano lice, nemarno ugrožavajući ne samo čovečanstvo nego i samu planetu, teme su koje se više ne mogu mimoići u promišljanju savremenog sveta u širokom dijapazonu od ekonomije i politike do umetnosti u najrazličitijim medijima njenih ispoljavanja. Svet, naš svet, sve više postaje nesigurno mesto sa neizvesnom budućnošću koju je teško predstaviti, a još teže spokojno očekivati.
Tektonske promene koje su od poslednje decenije 20. veka, a posebno ulaskom u 21. vek, ubrzale vreme, te stvorile vreme bez vremena, a nemoćnu istoriju ostavile da ga uzalud sustiže, postavile su zahtevna pitanja, kako za teorijsko razumevanje i tumačenje tako i za ur-gentno osmišljavanje jedne nove društvene prakse koja bi ih, makar i u poslednji čas, zauzdala.
Jedna od mnogih knjiga koje iz različitih vizura u fokus uzimaju našu savremenost u njenoj dramatičnoj rascepljenosti i mnogolikosti jeste i studija Nire Juval Dejvis Politika pripadanja (Novi Sad : Kontrateg, Alumnistkinje rodnih studija, Futura publikacije, 2015). Tekstovi Juval Dejvis do sada nisu prevođeni i objavljivani u Srbiji. Ipak njena studija Rod i nacija, objavljena 2004. u Hrvatskoj (Ženska infoteka), koja je značajno doprinela razumevanju veza između nacionalizama i uloge žene u biološkoj i kulturnoj reprodukciji nacije, nacionalnoj kulturi i nacionalnim sukobima, izvršila je prekogranični uticaj na promišljanje ove veze i u Srbiji, kako u odnosu na ratne devedesete tako i u vezi sa još uvek vitalnim idologemima koji svojom nacionalističkim sadržajem pothranjuju neumornu retradicionalizaciju društvenih odnosa, uprkos javno proklamovanim i sprovođenim politikama rodne ravnopravnosti.
Nira Juval Dejvis, po osnovnom obrazovanju soci- ološkinja, direktorka je istraživačkog Centra za migracije, izbeglice i pripadanje (Centre on Migration, Refugees and Belonging) na Univerzitetu Istočni London, profesorka na Grupi za rodne i etničke studije Univerziteta Grinič u Londonu i gostujući profesor Centra za rodne studije na Univerzitetu Umea u Švedskoj. Pored naučne i profesorske karijere, Juval Dejvis, u najboljem značenju, živi svoja teorijska razmatranja angažujući se u ženskim i antiratnim organizacijama. Jedna je od osnivačica organizacija WAF (Women Against Fundamentalism), Žena u crnom, WLUML (Women living under Mulims Law) kao i istraživačke mreže Women In Militarized Conflict Zones.
Saobrazno naslovu, centralna tema knjige jeste pojam pripadanja/pripadnosti, koji Juval Dejvis smatra jednim od najozbiljnijih pitanja s kojima se mi danas suočavamo i istražuje ga u svoj njegovoj mnogoslojnosti i kontradiktornosti. S jedne strane, smešta ga unutar opsežnog horizonta teorijskih promišljanja koja se njime bave, a s druge, smatrajući ga delom aktuelnih političkih programa gotovo svuda u svetu, kroz niz primera, pre svega sa britanske političke scene, ali i šire, daje mu faktičko uporište i razumljivost. Jer naum ove studije nije samo teorijski. Presezanjem teorije u svet stvarnog života autorka kroz ovo istraživanje nastoji da detektuje smernice za jedno buduće političko delovanje koje bi preuređivanje sveta učinilo mogućim.
Šta znači osećati se kao kod kuće, osećati se bezbednim, pripadati? Ono što na prvi pogled izgleda neposredno razumljivo, u dubljem promišljanju pokazuje se sve nejasnije i kompleksnije. Juval Dejvis već na samom početku svog istraživanja pravi razliku između pripadnosti i politike pripadanja. Dok prva upućuje na jedno emocionalno stanje povezanosti ili privrženosti, druga podrazumeva njegovu artikulaciju i, pre svega, politizaciju. Štaviše, zaoštrava se i postaje dominantno tek kada je (ili kada se čini da je) pod pretnjom: ko pripada a ko ne, pitanje je koje se stalno postavlja i menja ustrojavajući polje društvenosti kao mesto stalnog i dramatičnog sučeljavanja, povlačenja i prekoračivanja granica.
„Ljudi mogu da ‘pripadaju’ na mnogo različitih načina i vezuju se za mnoštvo različitih stvari. Ovo može da se menja, na konkretan ili apstraktan način, od posebnih osoba do celog čovečanstva, kroz samo ili druge identifikacije, na stabilan, sporan ili nepostojan način. Čak i u svojim najstabilnijim, ‘primordijalnim ‘ oblicima, pripadanje je, ipak, uvek dinamičan proces, a ne postvarena nepromenljivost – potonja je jedino naturalizovana konstrukcija pojedinih hegemonijskih oblika odnosa moći” (Juval-Dejvis 2015: 25).
Prema mišljenju Juval Dejvis, složenost pojma pripadanja, pre svega u njegovim savremenim političkim artikulacijama, najbolje se može teoretizovati kroz perspektivu intersekcionalnosti. Na tragu Lesli Mekol, ona intersekcionalnost smatra jednim od najznačajnijih teorijskih doprinosa ženskih i rodnih sudija. Teorija intersekcionalnosti inicijalno je bila usmerena na analizu diskriminacije, pokazujući kroz analizu složenog sistema identitetskih kategorija (rod, klasa, seksualna orijentacija…) da su glavni sistemi opresije povezani. U primeni ove analize na pojam pripadnosti Juval Dejvis ključnim smatra analitičko razlikovanje između različitih faseta društvene analize: fasete ljudskog pozicioniranja duž društveno-ekonomskih mreža moći ili društvene lokacije, fasete ljudskih iskustvenih i identifikacijskih pogleda o tome gde pripadaju ili konstrukcije ličnih i kolektivnih identiteta i povezanosti i fasete njihovog normativnog sistema kojim se ove povezanosti procenjuju i vrednuju. U različitim političkim projektima pripadanja ove fasete (najčešće u uzajamnom sadejstvu) postaju mesta povlačenja granica, mesta podele na „nas” i „njih”. S jedne strane, uspostavljaju bezbedan prostor „domaćeg”, a sa druge, formulišu strategije isključivanja drugog kao nepripadnog ili kao „stranca”.
Društveno polje kroz koje se Juval Dejvis kreće i u kojem propituje delovanje uzajamno suprotstavljanih političkih projekata pripadanja jeste upravo naš savremeni svet. To su procesi globalizacije i glokalizacije, rekonfiguracija savremenih država koje prati sve veće sužavanje socijalnih prava njenih građana, međunarodna migracija te sve moćniji diskurs sekuritizacije.
Nakon političke i društvene kontekstualizacije, u knjizi se kroz šest odeljaka istražuju različiti politički projekti pripadanja koje Juval Dejvis smatra vodećim ili najvećma dejstvenim u savremenom svetu. Propituju se njihov teorijski horizont, debate u literaturi i stavovi velikog broja referentnih autora, ali i s njima povezane političke prakse i tehnologije upravljanja i provere. Svako poglavlje dovršava se pozicioniranjem feminizma u odnosu na upravo istraživani politički projekat pripadanja, i to pre svega kao prakse koja može da prati ali i subvertira aktuelne političke procese.
Politički projekti pripadanja koji su dominirali 20. vekom grupišu se oko pojmova državljanstva, građanskog statusa i nacije. Stoga Juval Dejvis u razmatranje najpre uzima građanski status. Ipak, građanski status ne treba shvatiti kao ograničen samo na državljanstvo nego kao participatornu dimenziju učešća u svim političkim zajednicama. Stoga se u narednim poglavljima istražuju alternativni politički projekti pripadanja koji su izgrađeni oko pojmova religije, kosmopolitizma i etike brige.
Smatrajući da se politički projekti države i nacije poklapaju samo delimice i da se to istorijski desilo ili se dešava samo na pojedinim mestima i u posebnim istorijskim momentima, autorka razdvaja pitanje države od pitanja nacije i nacionalizma, koja su predmet proučavanja zasebnog (trećeg) poglavlja. Četvrto poglavlje posvećeno je religijskoj pripadnosti čija se savremena, sve globalnija privlačnost ogleda i u umnožavanju fundamentalističkih pokreta u svim velikim religijama. S druge strane, kao potencijalna protivteža, u petom poglavlju istražuju se kosmopolitski projekti pripadanja te diskursi o ljudskim pravima, koji nastoje da formulišu jedan otvoreniji i univerzalniji politički projekat pripadanja. Ljudi, pojedinci, istovremeno su angažovani u različitim političkim projektima pripadanja i svaki od njih, predstavljajući različite poretke moći, različito ih pozicionira.
Čitanjem završnih poglavlja svakog pojedinog odeljka koja se bave položajem i ulogom feminizma u kontekstu istraživanih političkih projekata pripadanja može se rekonstruisati mala istorija feminizma, koja pokazuje koliko je često pozicija feminizma ambivalentna i u kojoj su meri feministički pokreti, tokom svoje istorije, bili prinuđeni na kompromise, kojim su zarad političke dejstvenosti žrtvovali radikalnost svojih prvobitnih zahteva.
Uključivanje u prava građanskog statusa, pre svega sticanje prava glasa, jedna je od prvih velikih borbi koje je feminizam vodio. Iako se ova borba u najvećem delu sveta smatra završenom i dobijenom, i pored nacionalnih zakonodavstava i međunarodnih konvencija o rodnoj ravnopravnosti, još na nebrojeno mnogo mesta na planeti zjapi jaz između normativnog i stvarnog, i proklamovana ženska prava nisu uvek i stvarna prava žena.
Ne manje ambivalentna je pozicija žena i ženskih pokreta koji deluju u okviru borbi za nacionalno oslobođenje. S jedne strane, one nužno učestvuju u takvim pokretima, a sa druge, ciljevi ženske borbe lako bivaju potisnuti u uspostavljanju prioriteta u ime tzv. „revolucija u etapama”. Otud je potrebna stalna budnost da ta „ženska etapa” ne bude prenebregnuta kad jednom nacionalni ciljevi budu postignuti. Utoliko pre što nacionalne borbe kao jedan od segmenata uključuju obnavljanje nacionalnih kultura i tradicija koje najčešće nisu blagonaklone prema ženskom delovanju koje izlazi izvan okvira doma i porodice i zaposeda javni prostor.
Kao i u nacionalnim pokretima, feminističke inicijative nikle su i u svim vodećim religijama. Ovde je njihov položaj još delikatniji. Svoj položaj ili ratio existendi one mogu da obrazlože samo razdvajanjem tradicionalnog religioznog diskursa od istinske religioznosti, gde nalaze uporište za svoje feminističke interpretacije. Ipak, one svoje delovanje moraju da ograniče na politiku pobožnosti koja je usmerena na samoizgradnju i obrazovanje i koja među svojim ciljevima ne može da sadrži oslobađanje. Iako su političke implikacije ovakvog delovanja neizvesne, tamo gde ne postoji sekularni prostor ovo je jedini način borbe za ravnopravnost.
„Kosmopolitski feminizam”, ili ideal globalnog sestrinstva, koji je najpre tako optimistično egalitarno zvučao, morao je sa svoje strane da se suoči sa kritikom crnih i postkolonijalnih feministkinja zbog rasističke i etnocentričke ograničenosti na bele, obrazovane i bogate žene koje spasavaju one „druge”, koja je, štaviše, lako išla ruku pod ruku sa humanitarnim militarizmom. Isto tako, iako sam diskurs o ljudskim pravima počiva na maskulinističkoj konstrukciju subjekta prava koji feministkinje nužno dovode u pitanje, one su bile ne manje spremne da iskoriste njegov potencijal u pružanju otpora i zahtevanju prava. S druge strane, sve veća profesionalizacija i NVO-zacija ženskog aktivizma („feminizam je prestao biti društveni pokret i postao biznis obučenih stručnjakinja”) uveliko otupljuje njegov aktivistički i subverzivni potencijal, i otud se njegovo delovanje, prvobitno usmereno na Ujedinjene nacije i njihove različite forume, sve više od njih udaljava. Sličnu sudbinu doživljava feministički aktivizam u nacionalnim okvirima gde uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove (gender meanstriming) pripitomljuje i ponekad korumpira njegove zahteve.
U poslednjem poglavlju Juval Dejvis bavi se etikom brige kao jednim par exellence feminističkim projektom pripadanja. Etika brige manje se bavi povlačenjem granica a više načinima na koje ljudi treba da se odnose i pripadaju jedni drugima. Baveći se kritičkim proučavanjem brige i prevrednovanjem pojmova ranjivosti i zavisnosti koji ostaju izvan vizure i vrednosnih zahteva tradicionalne etike, etika brige nastoji da istraži u kojoj meri briga može da se praktikuje u širokom društvenom i političkom kontekstu. Međutim, iako ljubav i staranje predstavljaju krajnji okvir etike brige, Juval Dejvis smatra da pitanje razgraničenja ni ovde ne može biti izbegnuto čim izađemo iz ozračja emotivnog i upitamo se ko se stara o kome i koji su odnosi moći uključeni u ovu interakciju. Isto tako, za Juval Dejvis je neprihvatljiva univerzalna usmerenost brige na sve one koji su potrebiti kao i izostajanje zajedničkih vrednosti kao osnove za uspostavljanje solidarnosti i kooperacije. Otud ona svoju poziciju opisuje kao feminističku transverzalnu dijalošku politiku.
Projekat pripadanja feminističke transverzalne po- litike „uviđa značaj pripadanja i politike pripadanja bez njihovog esencijalizovanja i bez davanja prednosti bilo kom obliku naturalizovanih granica unutar kompleksne glokalne stvarnosti u kojoj živimo; on je transverzalan a ne kosmopolitski – transcendira granice i razgraničenja istovremeno priznajući značaj situiranih pogleda, odbacujući, i pored toga, politike identiteta i naglašavajući razlikovanje između društvenih lokacija, identifikacija i društvenih vrednosti; on je emancipatoran, zagovarajući univerzalnu ljudsku bezbednost, i mada priznaje izuzetan značaj i vrednost odnosa brige, ne odbacuje važnost objašnjavanja ovih odnosa njihovim kontekstualnim odnosima moći” (Juval-Dejvis 2015: 245).
Svoju knjigu Juval Dejvis završava otvaranjem perspektive nade koju ona, svetu uprkos, nastoji da sačuva. Jer jedino u nju može da položi garanciju za emancipatorski uvid koji može da sagleda drugačiju budućnost. Upravo stoga svoju iscrpnu i teorijskim referencama bogatu analizu završava jednim sasvim emotivnim iskazom neimenovanog čoveka iz Zimbabvea koji glasi: „Dokle god možeš da hodaš, možeš i da plešeš, i dokle god možeš da govoriš, možeš i da pevaš” (Juval-Dejvis 2015: 248). Nada, dakako, nije samo jedna otvorena perspektiva, nego se koreni u spremnosti i volji pojedinca da se sa svetom suoči i pokuša da ga menja. U tome se ogleda jedan dosledno feministički stav koji stoji iza istraživanja i delovanja Nire Juval Dejvis. On bi se na teorijskom nivou mogao potkrepiti stanovištem o feminizmu kao epistemološkom projektu koji je formulisala slovenačka filozofkinja Eva Bahovec: feminizam kao epistemološki projekat je uvek i nužno u raskoraku između istorije i projekcije. S jedne strane, i sam je određen socijalnim i političkim okolnostima u kojima nastaje i deluje, a s druge strane, svojom projekcijom te okolnosti dovodi u pitanje i prevazilazi. Da nije tako, da je društvo idealno ravnopravno, ne bi bilo potrebe za njim. Stoga feminizam upravo u ovoj ambivalentnosti zauzima svoju epistemološku poziciju. Ono što ga iznutra povezuje i ujedinjuje, uprkos mnoštvu različitih oblika i manifestacija, jeste upravo istrajavanje u toj ambivalenciji (up. Bahovec 2002).
Literatura:
Nira Juval-Dejvis, Politika pripadanja, Alumnistkinje rodnih studija; Futura publikacije, Novi Sad, 2015.
Контекст настанка првих женских организација у Новом Саду
У другој половини 19. века на простору Војводине, која је била у саставу Аустроугарске, одигравали су се друштвено-еконмски процеси који се најчешће подводе под општи термин модернизације, а који су се рефлектовали на различите области јавног и приватног живота. Међутим, модернизација на овим просторима се не може поистоветити са овим процесом западноевропског типа. Она се одвијала у још не либералном друштву и слабијој привредној развијености, а карактеришу је умереност и склоност компромисима и традиционализму. Ипак неоспорно је да се и овде успоставља једна нова урбана јавна култура. Оно што се некада сматрало луксузом привилегованих елита, постаје прикладно за припаднике новонастале средње класе. Ту се, између осталог, мисли и на провођење слободног времена и на уживање у активностима којима је оно било испуњено. Тако долази до развоја популарне драме, музичких догађаја, спорта…Како закључује Дејвид Чејни, у последње две деценије 19. и првој деценији 20. века утврђене су основне културолошке теме масовних друштава 20. века – нарочито тежња обичних људи да улажу богатство у развој сопственог стила (2003: 24)
Једно од важних питања које се наметало и у оним више и у оним мање развијеним европским државама средине 19. века било је улога жена у модерном, грађанском друштву. Очекивано, у срединама које су биле и друштвено и просторно удаљеније од центара где се рађају нови трендови, доминирао је традиционални патријархални модел који је жену и даље видео првенствено као мајку и домаћицу. Њена мајчинска улога и идентитет добре васпитачице још више добија на значају у контексту националног покрета. Од њих се очекивало да рађају и васпитавају нове генерације национално освешћених и поносних припадника властитог народа, што јој неминовно наметало кретање у задатим оквирима традиционалног. Истовремено на ове просторе стижу, такозвани, модерни трендови који од жене очекују усвајање нових образаца понашања и културних пракси. Ту се пре свега мисли на стварање модела грађанске породице, која се заснива на тројству: отац, мајка и деца, затим на већу доступност образовања, па све до нових начина вођења домаћинства, али и представљања у јавности. Све више се говори о потреби стварања „нове грађанке“, која истовремено треба да извршава своја задужења дефинисана патријархалним оквирима, али и да преузме нове друштвене моделе понашања, који на крају треба да допринесу јачању грађанског идентитеа на првом месту супружника, а затим и читаве породице.
„Излазак“ жене у јавну сферу и даље је био строго контролисан, посебно њено приближивање области политичког деловања. Када је реч о образовању, оно за женску децу значи, пре свега, припрему за занимање добре супруге и мајке која ће моћи да васпитава децу на исправан, морално – религиозни начин и тиме допринесе јачању националне свести. Друга страна образовања требала је да код девојака развија вештине попут музицирања (најчешће је то било свирање клавира), сликања, познавања више страних језика и постизања високих домета у, такозваном, ручном раду. Увођење ових вештина и умећа у васпитање импортовано је из развијенијих централноевропских простора. У ту сврху у већим местима постојали су приватни учитељи и такозвани лерови. Васпитана на овакав начин, млада жена би била у могућности да на друштвено пожељан начин репрезентује своју породицу и да да свој допринос у њеном социјалном повезивању и позиционирању у оквирима новог грађанског друштва. Ово је важило пре свега за женску децу која су потицала из породица интелектуалаца, односно привредника који су, економски ојачани, тражили своје место у социјалном окружењу. Битан помак у женском образовању на простору Војводине, а који је био базиран на општем националном полету, било је оснивање виших девојачких школа. Такође, у другој половини 19. века, девојкама је било омогућено да уписују учитељске школе, што је до тада било доступно само мушкарцима (Стојаковић 2012:23).
Повезивање идеја националног препорода и еманципације жена, које на први поглед изгледа парадоксално, није било карактеристачно само за простор Војводине у другој половини 19. века. (Stojaković). Учесници националних покрета залагали су се за еманципацију, истичући њену важну улогу у ослобођењу земље. Ово се посебно односило на оне земље у Европи у којима је процес формирања нације био у току, попут Пољске, Чешке, Мађарске, Србије. На овим просторима промовисане су идеје, такозваног, релационог феминизма, који је као основну јединицу друштва видео заједницу мушкарца и жене, која није хијерархијски устројена, већ се заснива на комплементарности. Права жена се разматрају у оквирима који акценат и даље стављају на материнске и васпитачке способности жена, кроз које се даље наглашавају, такозвани, женски доприноси развоју друштва (Коларић 2011). На тај начин сами иницијатори борбе за женска права у другој половини 19. века на нашим просторима (међу којима су и женске организације) праве разлику између мушких и женских припадника друштва и њихових функција у политичком и социјалном дискурсу.
Једна од битних карактеристика младог грађаснког друштва било је оснивање различитих слободних организација. Оне су углавном формиране на националној основи, а повезивале су припаднике истих занимања, интересовања и политичких опредељења. Како су организације припадале, такозваном јавном дискурсу, оне су у почетку биле намењене искључиво мушкарцима. Прве назнаке укључивања жена у њихов рад, када је реч o Српкињама на простору Војводине, појавиле су се у оквиру рада националне организације Уједињена Омладине српска. Став Омладине о учешћу жена изнесен је већ 1867. године, а гласио је: „И женскиње по могућству и природном положају своме, треба да помажу постизање задатака омладине српске“. Овакав став представљао компромис између мишљења да жене треба да буду равноправне чланице (које су између осталих заступали Илија Вучетић, Јован Крстић, Владан Ђорђевић) и оног које се заснивало на идеји о природним ограничењима жеснког пола (Божиновић 1996: 32). На инсистирање Илије Вучетића, годину дана касније овај члан статута је измењен и жене формално постају равноправни чланови организације. Међутим, на скупштинама које су уследиле питање активног учешћа чланица поново је разматрано, што указује на чињеницу да је њихово деловање и даље посматрано као посебно, одвојено од „главних“ активности чији су носиоци били само мушкарци. Као главни задаци жена у ширем националном покрету издвајани су васпитачки посао, хуманитарне активности, књижевно деловање и образовање женског подмлатка. У извештају са сéла Омладине одржаном у Будиму 1867. године стоје и следеће речи Илије Вучетића: „Само ако се Срби и Србкиње озбиљно прихвате да народ свој унапреде, ако и Србкиње подпуно схвате, тај свој велики задатак, само тако и никако другче, можемо бити сигурни за успех. Као члан уједињене омладине србске подиже чашу и напија је женским члановима омладине србске, напија је у здравље нашим Србкињама!“ (Застава 1867). Међутим, нису сви чланови делили овакав став по питању укључивања жена у јавну сферу. Неки су били искључиво против било каквог женског ангажмана у Омладини, попут Владимира Јовановића и Лазе Костића, док су они умеренији сматрали да оне треба да имају неку врсту пасивне улоге и да никако не буду изједначене са мушкарцима по питању права и дужности у Омладини. Овакви ставови базирали су се на општеприхваћеним и дубуко укорењеним схватањима о биолошким и психофизичким разликама између мушкараца и жена.
Интересантно је овде поменути и предавање Антонија Хаџића под називом О женском питању, које је одржао 1867. године у Новом Саду. Након приказа положаја жена током историје и у различитим цивилизацијама, предавач се, према новинском извештају, дотакао теме актуленог „женског питања“. Хаџић је овом приликом изнео свој став о једнакости мушкараца и жена, како у физичком, тако и у интелектуалном смислу. Такође, он присутним слушатељкама поручујуе да је образовање једини пут за изједначавање њиховог положаја са оним који имају мушки чланови друштва (Застава 1876).
Од шездесетих година 19. века у већим местима у Војводини почињу да се формирају прва женска удружења, која су омугућила својим чланицама да се организовано и јавно баве, пре свега, хуманитараним радом. Чланство и активна улога у њима била је са једне стране готово једина могућност за деловање жена у јавном дискурсу, а са друге стране простор у коме су могле да репрезентују и потврде свој, односно друштвени статус своје породице. Активности оваквих удружења у почетку су била усмерена на прикупљање средстава за помоћ угроженим категоријама становништва и то кроз организацију разних чајанки, забава, посела и сличних приредби. Нешто касније чланице ових удружења усмеравјау свој рад ка потпомагању образовања и економског осамостаљивања девојака. То су чиниле кроз стипендирање, као и кроз покретање или учешће у иницијативама које су се тицале женских школа. Као и у случају образовања и васпитања, учешће у оснивању и раду првих женских удружења очекивало се пре свега од припадница богатијих и грађански оријентисаних породица. Говорећи о чланицама женских оранизација крајем 19. века Неда Божиновић наводи да већина њих још увек није свој углед заснивала на властитим вредностима, већ на угледу који су у друштву имали њихови очеви и мужеви. Хуманитарни рад, помоћ сиромашнима, рад на општем и стручном образовању сиромашне женске деце и омладине и национални рад, чинили су круг јавног деловања ове генерације жена (1996: 73).
Друштво жена Новосадкиња (1867)
Прва иницијатива за формирање мултиконфесионалног женског удржења у Новом Саду појавила се 1865. године, а потекла је од Марије Томековић Фрадл, супруге градског судије Адолфа Томековића. Како наводи Васа Стајић, о томе је у децембру 1865. године извештавао лист Neusatzer Loкalblatt und Bacskaer Botte (у издању Игњаца Фукса). Марија је позвала све госпође Новог Сада, без разлике вере и народности, на договор ради осинивања добротворне организације, а састанак тим поводом одржан је 16. децембра (Стајић 1951: 340 ). До краја исте године изабрана је привремена управа, коју су чиниле Марија Томековићка, као председница и десет чланица одбора, међу којима и Марија Данила Медаковића, Јустина Кода и Јелена Чавић, док је за секретарку изабрана Хелена Штилер. У јануарау следеће године Томековић и Штилер се обраћају Магистрату са молбом да се статут Друштва жена Новосадкиња ради потврде упути Намесничком већу у Будиму (ИАНС Ф.1 89/1866 П). Међутим, процес усвајања статута прве женске новосадске организације, протегао се све до краја 1867. године. Разлози за то биле су тражене допуне, прилагођавања законским регулативама и додатна појашњења и препоруке. Ови захтеви потицали су од градског начелника, Намесничког већа у Будиму, краљевског комесара и уграског министарства унутрашњих послова То упућује на закључак да је оснивање првог женског удружења изазвало прилично велику пажњу припадника различитих нивоа тадашње власти. И поред тога Друштво већ крајем 1866. године добија дозволу „са вишег места“ да приликом поклада организује томболу чији би приход био уплаћен у добротворне сврхе (ИАНС Ф.1 450/1866 П). Коначно 1867. године Магистрату је предат статут првог женског удружења (ИАНС Ф.1 пол. 4318/186). Тада је истакнуто да је удружење настало са задатком да „поред других добротворних послова, ко главну дужност има оснивање завода за чување мале деце“.
Председница Друштва Марија Томековић напушта са супругом Нови Сад 1868. године, па на њено место долази Фани Филеши, ћерка адвоката Пала Филешија. Након прве деценије заједничког рада, доминантну улогу у друштву преузимају чланице римокатоличке вероисповести. Ердухљељи у својој Историји Новог Сада бележи да Новосадска прва женска задруга 1894. године има 95 чланова, а да је на њеном челу Ангелина Флат (1894: 431). Друштво је 1907. године прославило четрдесет година успешног рада, а својим активним радом издвојиле су се госпођа Тојбнер, госпођа Фишер, сестре Шварц, Ирена Лерер и Ела Херман (Ozer 2008: 12, 13).
Новосадско израелитско добротворно женско друштво (1876)
Новосадске Јеврејке су током првих деценија 19. века активно учествовале у животу своје заједнице кроз ангажовање у раду религиозно – добротворног дрuштва Хевра Кадиша. Њихов рад био је усмерен на помоћ болесним, старим и сиромашним члановима заједнице.
Године 1848. године, предовођене Јудитом Хоровиц, чланице јеврејске заједнице се обраћају Магистрату са молбом за онивање посебног женског јеврејског друштва, које ће деловити независно од других организација (Šosberger 2001: 110). Револуционарне године које су уследиле спречиле су их да тада остваре ову идеју.
Нова иницијатива покренута је 1876. године и тада се оснива Новосадско израелитско добротворно женско друштво, које су предводиле Цецилија Цвибах, Јохана Шварц, Емилија Офнер и Матилда Прелингер. Друштво је приликом оснивања имало 53 чланице. За секретара је изабран Крон Карољи, који ће се на овој функцији задржати дуги низ година. (Isto: 87). Да се на месту секретара женске организације налази мушкарац, било је законски обавезујуће до краја 19. века. Године 1880. на чело друштва долазе Марија Фишер и Бети Ернст, које ће са великим успехом предводити организацију у наредне две деценије. Чланице друштва су имале први запажен јавни наступ 1881. године, када су равноправно са члановима других делегација присуствовале дочеку новоизабраног главног рабина др Игнаца Зис Папа (Isto, 110). У првим деценијама 20. века Друштво су предводиле Еугенија Ернест, која је 1921. године добила статус почасне председнице, и Берта Рот. На челу друштва је извесно време била и Терезија Вајфелд. Чланице друштво су током деценија успешног рада и постојања приредиле бројне забаве, ханука приредбе, „хатан Торе“, чајанке и друге приредбе, често хуманитарног карактера. Током I светског рата Друштво је издржавало војну болницу са јавном кухињом. Свој активан рад у заједници наставља и у међуратном периоду, када је орагнизовало бројне хуманитарне забаве, дечије приредбе и друга културна дешавања. Под окриљем Друштва и Јеврејске општине, у овом периоду, основано је, међу Новосађанима, веома популарно јеврејско забавиште, које је водила Паула Шосбергер. Поводом обележавања педесeт година рада, Друштво је 1926. године објавило књигу „ Историја новосадског јеврејског добротворног женског друштва“. (Isto:111 ).
Новосадска рација и депортација Јевреја обуставили су рад Новосадског израелитског добротворног женског друштва, а његов рад је након II светског рата наставила женска секција Јеврејске општине.
Неформални Женски одбор (седмдесете године 19. века)
У кући Ђорђа и Дафине Нане Натошевић, која је била стециште српске просветне, културне и књижевне елите, у периоду од 1870. до 1880. године деловао је, такозвани, Женски одбор. Радило се о неформалној групи Српкиња које су углавном биле супруге и ћерке интелектуалаца који су се окупљали у дому Натошевићевих, а предводиле су их Дафина Нана Натошевић и Савка Суботић. Чланице овог неформалног удружења успешно су спровеле неколико важних просветних и хуманитарних акција. Године 1874. прикупиле су новац за објављивање Певаније Јована Јовановића Змаја и уприличиле прославу поводом 25 година књижевног рада познатог песника. У време српско – турских ратова, 1876. године, чланице су, опет у кући Натошевећа, организовале прикупљање помоћи за српске рањенике.
У контексту овог текста, ипак се као најзначјнији подухват Женског одбора издваја покретање иницијативе за отварање српских виших девојачких школа у Војводини. У Новом Саду, 18. маја 1870. године девет угледних грађанки упутило је Сабору апел за оснивање виших девојачких школа. У њему се између осталог каже: „…Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале…Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961: 13, 14). Потписнице апела биле су: Софија Пасковић, Јустина Кода, Ана Демалић, Ана Павловић, Јулијана Радовановић, Анка Милетић, Јелена Поповић, Александра Маринковић и Савка Суботић. На заседању Сабора 1871. године усвојен је предлог за подизање „више школе за изображење женскиња“ и то у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Годину дана касније донета је Уредба о српским вишим девојачким школама, која је добила одобрење Краљевског угарског министарства богочасти и јавне наставе. Српска православна црквена општина у Новом Саду саставила је заветно писмо којим се обавезала да ће током те године обезбедити просторије, намештај и наставна средства за Српску вишу девојачку школу, која je започела са радом 13. децембра 1874. године (Исто: 14 – 18). Након оснивања Школе Одбор наставља са подршком њеног рада кроз организацију забава у корист прикупљања средстава за библиотеку и набавку учила, као и за осинавање фонда саме школе.
Из дела текста обраћања оснивачица Српске више девојачке школе, потпуно се јасно ишчитавају друштвено прихватљиви оквири женског образовања и јавног деловања у последњим деценијама 19. века. Са друге стране, Вишу девојачку школу ће у наредним деценијама похађати младе жене које ће донети један нови правац у деловању женских организација у првој половини 20. века.
Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња(1881)
Добротворна задруга српкиња новосаткиња проистекала је из поменутог неформалног Женског одбора. Први договори око формирања званичне организације наступили су 1880. године, а као примери послужиле су тада већ постојећа женска друштва – Добротворне женске задруге у Великој Кикинди и Бечеју, као и Београдско женско друштво. Правила (статут) новоосноване Добротворне задруге српкиња новосаткња одобрена су у марту 1881. године. За председницу је изабрана Софија Дунђерски, за подпредседницу Дафина Натошевић, а за перовођу госпођица Милица Милетић (касније удата Томић). Међутим, како је за перовођу морао бити изабран мушкарац, о чеми је већ било речи, на ту функцију је постављен Аркадије Варађанин, управник Више девојачке школе. Приликом оснивања Задруга је имала 197 редовних чланица и 25 потпомажућих чланова, међу којима су били и мушкарци. Од 1883. године Задругу је наредне две деценије предводила Јулка Радовановић (Врађанин 1906: 14 – 22).
Током вишедеценијског постојања чланице Задуге су одржале бројне хуманиратне акције са циљем прикупљања средстава за сиромашу децу, удовице, самохране мајке и уопште социјално и еконмски угрожено становништво. Године 1892. основале су и финансирале забавиште у Новом Саду.
Важна мисија друштва била је помоћ у школовању и економском осамостаљивању младих жена. Тако су кроз стипендирање омогућиле школовање младих девојака за позиве учитељице, васпитачице, трговкиње, за област ручног рада и занатства. Међу стипендисткињама Задруге била је и Корнелија Ракић, прва образована лекарка на овим просторима (Исто: 44).
Године 1884. организовале су Прву изложбу народних и вештачких рукотворина у Новом Саду. На изложби је било приказано чак 3302 предмета које су ручно израдиле Српкиње са простора читаве тадашње Аустроугарске (Исто: 57). Задруга је издавала и свој лист Женски свет.
Током Првог светског рата, бројне чланице су бринуле о рањеницима и болесницима у привременим болницама. Од 1920. године па све до почетка Другог светског рата, када Задруга престаје са радом, на њеном челу се налазила Зора Вучетић Стефановић.
Огранак друштва Марија Доротеја(1891)
Огранак друштва Марија Доротеја у Новом Саду, 1891. године основала је Адел Немешањи. Немешањи се од 1884. године налазила на месту управнице Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду, као прва жена на овој функцији. Убраја се међу водеће педагоге у Угарској, а аустријски цар и угарски краљ Франц Јосиф I одликовао ју је 1913. године златним крстом. Схватајући важност међусобног повезивања и образовања наставничког кадара у тадашњим женским школама, она оснива поменути огранак који је окупљао новосадске учитељице и наставнице. Постојање овог друштва забележио је Ерухељи у Историји Новог Сада, наводећи да оно броји 101 чланицу, које се недељно окупљају у Државној грађанској девојачкој школи (1894: 434).
Кола српских девојака(око 1900)
Током осамдесетих и деведестих година 19. века Српску вишу девојачку школу у Новом Саду похађале су, између осталих, и ћерке познатих интелектуалаца и виђенијих грађана Новог Сада – Зора Вучетић, ћерка Илије Вучетића, Анђелија Сандић, ћерка професора Александра Сандића, Јелисавета Барако, ћерка познатог новосадског трговца Стевана Барака, Милка Политова, ћерка Михајла Полит Десанчића, Јелена Чавић, ћерка књижара Косте Чавића, Невена Јовановић, ћерка сенатора Димитрија Јовановића, Даница Јовановић, ћерка професора Милана Јовановића, Емилија Адамовић, ћерка Александра Адамовића и Даринка Милутиновић, ћерка Косте Милутиновића. Многе од њих ће крајем последње деценије 19. века чинити неформалну организацију Коло српских девојака, својеврсни подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Године 1896. године неке од горе наведених девојака, предвођене младом Зором Вучетић, учествују у орагиназији добротворног Базара са игранком Задруге. Коло је приређивало и мање музичке догађаје на којима су наступале чланице, а који су имали хуманитарни карактер. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији. Поред хуманитраних активности, чланице су на својим састанцима читале књиге и слушале, за ту прилику, организаована предавања.
Чланице Кола српских девојака су се, у статусу потпомажућих чланица, припојиле Добротворној задрузи српкиња Новосаткиња (Варађанин 1906: 31)
Неформална организација Девојачко удружење за изображавање у српском духу (1893)
Године 1893. године неколико новосађанки сличних година, чије су породице биле у блиским пријатељским односима, основале су неформално друштво Девојачко удружење за изображавање у српском духу. Групу су чиниле Зора Вучетић, Невена Јовановић, Даница Јовановић, Емилија Адамовић, Љубица Стефановић и Јелисавета Барако. У Музеју града Ново Сада сачувана је књига записника са састанака овог удружења који су се одвијали у домовима чланица током 1893. и 1894. Године (МГНС КИ-344).
Као гости предавачи учествовали су гимназијски професори, књижевници и теоретичари Бранислав Станојевић, Благоје Бранчић, Младен Миловановић, Јован Грчић и Тихомир Остојић. Теме предавања су се кретале у оквирима националне историје и књижевности, веронауке и основа филозофије. Акценат је био на идејама просветитељства, народној епској књижевности и делима српског романтизма омладинског доба. Чланице удружења су се упознавале са радом и књижевним остварењима Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. Други важан сегмнет предавања било је упознавање са, такозваном, женском књижевноћу, као и са знаменитим женама из националне историје. Читале су се песме Милице Стојадиновић Српкиње, али и књига Путовање по словенским земљама Турске Европе, британских ауторки А. П. Ирби и Џ. М. Макензи. Тема једног од састанака било је предавање Лазе Костића О женским карктерима у српској народној поезији, које је одржао у Бечком научном клубу 1877. године. Чланице су читале и дело Лујзе Ото Петерсон Домаћи Геније, у преводу Данице Чакловић. Ипак и даље доминатан став друштва и средине по питању женских права најбоље осликава предавање о емаципацији које одржао Благоје Бранчић. Он је био мишљења да је тадашњи положај жене неупоредиво бољи у односу на претходне епохе, посебно у сегменту образовања, али је истовремено био велики противник изједначавања жена и мушкараца када је реч о политичким правима. За то наводи три разлога: физиономија јер је женин „најглавијији задатак бити мати“, псхилошки фактор, где истиче наглашену женску осећајност, и на крају ремећење друштвеног система до којег би, по његовом мишљењу, дошло изједначавањем ових права. Исти став износи и Димитрије Мита Петровић у књизи Девојачки свет, са којом су чланице удружења такође биле упознате кроз једно од предавања Јована Грчића. Избор тема и литературе која су читале чланице Девојачког удружења рефлектују ширу појаву повезивања идеја националног препорода и емаципације жена. Припадници тадашње генерације српске елите, полазили су од идеје да је основа народног препорода образовање и то како мушке, тако и женске деце, али са битном разликом у циљевима њиховог школавања. Женско образовање је посматрано у контексту општег културног напретка, док су његови стварни домети остајали у оквирима задовољења потреба добре васпитачице и саговарнице у стриктно породичном окружењу. Женски узори из епске народне књижевности и националне историје имали су за тадашње заговорнике умерене емнаципације задатак да помогну изградњу идентитета младе Српкиње као пожртвоване мајке и супруге.
У првој половини 20. века свој рад наставиће све наведене женске организације хуманираног типа, које су биле етнички и вероисповедно одређене. Овом типу организација прикључиће се Добротворно евангелистичко удружење „Табита,“ (Јеванђеличка женска задруга), основано 1903. године, Женско мађарско добротворно друштво, а нешто касније и Удружење Чехословачких жена.. Године 1925. новосађанка Јeленa Кон покренуће рад екуменске хуманитарне организације Кора хлеба и дечије обданиште.
Поред деловања ових, пре свега, хуманитарних удружења, у првим деценијам 20. века у Новом Саду почеће са радом и женске организације другачијег профила. То је у првом реду била Женска читаоница Посестрима, основана 1910. године, захваљујући иницијативи и деловању Милице Томић. Крајем друге деценије основано је Коло напредних женскиња, које ће касније прерасти у Матицу напредних жена. Године 1929. настаје Женско музичко удружење, предвођеномузичаркама Видом Вулко Варађанин и Милицом Моч.
Литература:
Божиновић, Н., 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: ‘Devedesetčetvrta’; ‘Žene u crnom’.
Варађанин, А., 1906. Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња: 1880-1905. Нови Сад: штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.
Ердујхељи, М., 2002. Историја Новог Сада. Нови Сад: Дијам-М-прес.
Стајић, В., 1951. Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад: Матица Српска.
Стојаковић, Г., 2012, Милица Томић, феминистичко наслеђе које траје, у Часопис Жена Милице Томић, каталог изложбе, Нови Сад : Музеј града Новог Сада.
Чејни, Д., 2003. Životni stilovi. Beograd: Clio.
Čurić, R., 1961. Srpske više devojačke škole u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska.
Šosberger, P., 2001. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu. 2. prošireno izd. Novi Sad: Prometej.
Hányszor, de hányszor hallottam ezt kicsi koromban az apám szájából!
Anyám persze a védelmébe vett.
– Sándor! Hogy beszélhetsz így a mi kicsikénkről? A mi Egyetlenünkről!
– Ugyan! Erről a ványadt kis sápkóros idegen rondaságról beszélsz? – s elegánsan lepöccentette a hamut soha elfogyni nem látszó cigarettájáról.
Eleinte nem is fájt. Nem éreztem a súlyát.
Apám ritka szép emberpéldány volt. Délceg termet, egy színésznek is díszére váló férfias arc, hullámos szőke haj, villogó, kifejező, olykor színüket váltó, különös zöld szempár, szabályos, ragyogó fogsor, lenyűgöző modor.
Bámultam az eszét, az erélyét.
Csenevész, későn érő kislány voltam. Hosszú, szőke copfokkal, amelyekbe anyám nagy szeretettel, gyengéden nem is két, hanem sokszor három masnit is belefont, beletűzött. Kettőt a varkocsaim végére, egyet pedig a halántékom közelébe. Majomszeretettel csüggött rajtam.
Na, csak ez hiányzott az apámnak!
-Mi ez a cigányos cicoma? Nem bohóc ez a gyerek!
És kitépte hajamból a masnikat.
-Meg ne lássam rajta még egyszer ezeket a rongyokat!
Anyám pisszenni sem mert, de amikor kettesben voltunk, simogatott, becézett, a masnikat pedig közös megegyezéssel Zsuzsi babám kóchajába illesztettük.
Akkor kezdtem el esténként „sodorni”. Először csak a varkocsaim fonadékait. Addig kapargattam hüvelykujjammal egy-egy „fonadékpikkelyüket”, amíg percegni nem kezdtek. Ez valahogy megnyugtatott.
Ritkán kaptam ajándékot, de első kerékpáromat elég gyorsan meghozta a Jézuska. Mint később megtudtam, anyám először, kezdetnek, egy háromkerekűre szavazott, de apám letorkolta.
-Nem olyan taknyos már, hogy ilyen óvódásoknak való vackerájokkal szégyenkezzen.
Megkínlódtam a nagy böhöm férfikerékpárral. Először csak a nyereg alatt bujtattam át a lábam. Még örültem is az első sikereknek (anyám persze féltett, sajnált), de apám nem sokáig tűrte. Felhördült.
-Mit vacakolsz? Az én lányom ne űzzön csúfot ebből az elit sportból. Rajta! Vesd át a lábad!
Hányszor, de hányszor eldőltem, elestem!
Anyám rohant volna felsegíteni, letörölgetni térdemről, felkaristolt combomról a port, a homokot és a vért, de nem engedte.
-Kisasszony! Tán csak nem vagy cukorból? Ebcsont beforr. Tessék visszaülni!
Néha a csillagokat láttam, de nem mertem ellenkezni. Meg akartam felelni.
Soká tudtam csak úrrá lenni azon a félelmetesen nagy, tekintélyt parancsoló kerékpáron. Amelyet le kellett győznöm. Amelyet, sokszor úgy éreztem, magamhoz kell idomítanom, mint egy lovat. Néhány esésemkor a máz is lejött róla. Akkor kaptam az első pofont. Később a másodikat. Volt, hogy rúgást is. Anyám odarohant, könyörgött:
-Sanyi, ne! Kérlek! Hiszen nem akarta!
Akkor ő is kapott. Apámnak könnyen eljárt a keze. Az a szép, finom ujjú, ovális körmű, elegáns jegygyűrűs kézfeje, ami nekem is úgy imponált. Szerettem volna, ha az enyém is olyan lesz.
-A nyavalyás kétbalkezese!
Aznap este már a fülem mellett is sodorgattam a hajamat.
Aztán lassan-lassan belejöttem. Beletörtek. Beletörtem magamat.
Szép távokat tudtam már megtenni.
Apám vérszemet kapott. Komolyabban kezdett edzeni velem.
-Ha már nem tudtál egy épkézláb fiút kipottyantani, akkor legalább ez a vakarcs mutassa meg, mit tud.
Szavai felélesztették a kíváncsiságomat és az önbizalmamat. Nekifeszültem. Egyre jobban igyekeztem.
És vártam az elismerést, a dicséretet.
Hiába. Egy jó szava nem volt hozzám.
Akkor sem, amikor második lettem egy diákbajnokságon. Sugárzó arccal vártam. Mit is? Legalább egy simogatást. Vagy legalább egy vállveregetést.
Anyám otthon lekváros linzerrel várt.
Apa félrelökte a tálat.
-Mi ez a cécó itt? Na, ne röhögtess már meg! Most essem hasra egy vacak második helytől?
Odaszaladtam hozzá, átöleltem.
-Apa! A tornatanárom egy ötöst ígért ezért! Nekem! Először!
Ellökött magától.
-Mert sarlatán. Fogalma sincs se a sportszellemről, se a pedagógiáról.
Elvörösödve kotródtam el. A linzert sem ettem meg, pedig imádom.
Anya sírt. Tehetetlenségében a kezét tördelte.
Apa napokig rám sem nézett. Így büntetett.
Ha szóltam hozzá, elnézett fölöttem. Levegőnek nézett.
Egyre keményebb edzések következtek. Néha úgy éreztem, a szívem szakad ki a helyéből a megerőltetéstől.
Amikor izzadtan, csapzottan, holtfáradtan hazaértünk, rácsimpaszkodtam. Meg akartam puszilni.
-Apa! Édesapa! Ugye, most jó voltam? Ugye, most jobban teljesítettem?
Egyre feljebb emelte a fejét, nem engedte, hogy elérjem az arcát. Egyre feljebb és feljebb. Amikor pipiskedve valahol a csupasz nyaka közepéhez értem, megrázkódott. Mint a kutya, amikor le akarja rázni magáról az ellenséget. Vagy kirázni bundájából a rázúdult vizet.
-Ugyan, hagyj már békén! Ha éppen tudni akarod, ez még egy nagy… egy nagy – Semmi! Hogy finom legyek, hölgyeim – s itt a reménykedve, esdeklőn figyelő anyára pillantott – Ez bizony egy nagy – Kutyagumi!
Elhatároztam, hogy csak azért is – mindenáron – megszerzem a szeretetét. Harcolni fogok érte!
Hát csak edzettünk és edzettünk.
Közben apámat a munkahelyén valami bántalom érhette. Mellőzés, vagy egyéb. Nem beszélt róla, de egyre zaklatottabb lett, egyre türelmetlenebb. Sokat veszekedett anyámmal, mindenbe belekötött, kritizált, ha volt rá oka, ha nem. Egyre többet hangoskodott, kiabált. Ha anyám magyarázkodni próbált – ütött.
Ez megdöbbentett. Bűntudat fogott el. Magamra vettem. Úgy éreztem, én azzal járultam hozzá a helyzet elmérgesedéséhez, méghozzá azzal, hogy – apám szakszerű és lelkiismeretes dresszúrája ellenére – még mindig nem értem el komolyabb sikereket.
Apám viszont mintha az én fokozottabb tempójú edzéseimmel akart volna valamit kompenzálni.
Valamit. De mit? Kicsi voltam, éretlen, nem értettem hozzá. Anya sem segített. Lehet, hogy ő sem tudta? Vagy csak nem akart vele terhelni?
Apa, stopperórával a kezében egyre csak hajtott, csak hajtott.
Ha nem úgy sikerült valami, ahogyan elképzelte – megütött. Olyankor valósággal eltorzult az arca. Az a szép, ovális, markáns férfiarca, amelyért rajongtam.
Elképedtem.
Én lehetek az oka! Csakis én. Az én tehetetlenségem, lustaságom, tehetségtelenségem.
Még jobban rákapcsoltam. Már semmi sem volt számomra olyan fontos, mint az – eredmény. Az, hogy Neki megfeleljek.
Hajszoltuk egymást. Ő engem, s én magamat.
Néha egészen kifordult önmagából. Üvöltött, csapkodott, ütött.
Már csupa görcs voltam az erőlködéstől, és csupa kék-zöld folt a testem. Az ütésektől.
Amikor végre megszereztem az első serlegemet, azt hittem, nyugvópontra értünk. Ragyogtam ott a dobogón, és egyre az ő tekintetét kerestem.
Anya örömében sírt, tapsolt és integetett, de apa ezúttal is feszült volt és elveszett. Hamar sarkon fordult, és hazament.
Nem értettem. Otthon bezárkózott a szobájába és hallottuk, hogy tombol odabent.
Anya magyarázatot próbált keresni. Mindkettőnk számára.
-Tudod, lehet, hogy az baja, hogy nem Ő ért el személyes sikert. Valaha ő szeretett volna bajnok lenni, de baleset érte, s meglehet, hogy ezt a te sikeredet ő most személyes kudarcként éli meg. Nem tudom, kislányom… Nem tudom, nem értem. S a munkahelyén is valami zűr támadt. Nem beszél róla, de rettentő ideges mostanában.
Akkoriban esténként már sokat sírtam. Átöleltem, gyűrögettem a párnámat, és belezokogtam. Hangtalanul. Megtanultam hangtalanul sírni. Édes istenem, hol tévedtem? Mit kellene csinálnom, hogy minden jó legyen?
Némi kényszerszünet után az edzéseim folytatódtak, de apám hangulata nem változott. Úgy viselkedett velem, mint egy brigadéros. Egyre durvább és elutasítóbb lett – de már nem ütött meg! Akkor sem, ha hibáztam. Ez szöget ütött a fejembe. Viszont eszembe jutott, hogy amikor legutóbb dobogóra álltam – illetve közvetlenül előtte – undorodó arckifejezéssel egy dobozt nyomott, szinte erőszakkal, a kezembe.
-Mielőtt fölmászol Oda, ezt kend magadra az öltözőben! Követelem. Megértetted? Utána dobd el. Azonnal. A szemetes-kosár legaljára.
Csodálkozva mártottam bele ujjamat a dobozba. Kenekedni kezdtem, s láss csodát: a krémes por valamelyest elhalványította – legalábbis egy rövid időre – a kék-zöld ütésnyomokat a nyakamon, s a karomon. „Tehát szégyelled magadat mások előtt!” állapítottam meg akkor keserűen.
Azontúl soha nem ütött meg. Csak semmibe vett. Dirigált és üvöltözött velem, ennyi. De azt már megszoktam. Talán már hiányzott is volna, ha nem teszi. Annyira megszokottá vált… Az edzés részévé lett! Ha-ha…
Viszont amikor egy dobogósnak remélt és nagyon várt sikerem elmaradt, más történt. Valami egészen, egészen más! Valami SZÖRNYŰ!
Hazaérve először is kulcsra zárta a bejárati ajtót, majd dühtől tajtékozva azt követelte anyától, hogy vetkőzzön le. Meztelenre.
Hitetlenkedve néztünk össze anyámmal.
-Térdelj le ide elébem, és kérj tőlem bocsánatot! – tajtékozta.
-De miért, Sanyi, az Istenért!? Miért?
-Letérdelni!
Úgy szaggatta le anyámról a ruhákat, mint egy őrült.
-Azért, amiért egy ilyen semmirekellő buta, buta, tehetségtelen kétballábas kis hülyét szültél nekem! – ordította apám szinte önkívületben és közben ütötte, rúgta, haját tépdeste az anyámnak. Az én szép, imádott édesanyámnak!
Odarohantam, sikoltozva szét akartam őket választani, de csak félrelökött. Ő volt az erősebb.
-Idenézz, te senkiházi!- vicsorgott rám. – Valahányszor ilyen szégyent hozol rám, ezen a szukán töltöm ki a mérgem. Hát úgy igyekezz!
Azt hittem, hogy itt a világ vége. Hogy minden összeomlott. Anyám azonban, amikor Ő diadalmasan, akár egy győztes hadvezér, elvonult, megalázva, összeverve, vérezve is megpróbált csitítani. Még ő csitított! Istenem!
-Nyugodj meg, kincsem. Ne sírj. Ne sírj most, kérlek! Hátha lenyugszik. Hátha elmúlik a roham. Figyelj rám!
S mialatt megtépetten öltözködni próbált:
-Próbáljuk meg eltitkolni. Próbáljuk meg. Mások elől. Előttem csak a te boldogulásod, előmeneteled lebeg. Érted? Hallasz engem? Most ne bőgj. Sikeresnek akarlak tudni! Ez a fontos. NEKEM most ez a fontos. Csak ez.
Nem tudott meggyőzni, de elhatároztam, a kedvéért egy ideig még folytatom. Aznap este sodrás közben már tépdestem is a hajamat.
Az edzéseken rá sem tudtam nézni apámra, kérdéseire nem válaszoltam, a tanácsait, utasításait viszont betartottam. Meg kell hagyni, hasznos tanácsokat adott.
Mégis. Csak rám kellett néznie. Láthatta, hogy gyűlölöm, hogy utálom.
Folytak az edzések. Keményen. Esőben, szélben, rekkenő hőségben. Szinte egymás ellen. Néha már szinte vért izzadtam, de fogcsikorgatva is betartottam az utasításait.
Ő nem győzte cérnával.
Még verseny előtt ismét elővette anyámat. Követelte, hogy – előttem – ismét vetkőzzön meztelenre, s ezúttal egy – már ki tudja, honnan beszerzett korbáccsal – újra leszámolásra készülődött. Egész testében remegett. Ajka cserepes volt, mintha belső láz gyötörné.
Anyám, akár egy robot, már vetkőzni kezdett, amikor megragadtam a karját. Erősen szorítottam és sehová sem nézve kirohantam vele a házunkból. Meg sem álltam vele a szomszédig. Ő, szegény, megnyomorított, beidomított, agyongyötört, megalázott rabszolga lélek persze közben igyekezett volna kitépni magát a markomból és talán visszamenni, de nem engedtem. Vasmarokkal szorítottam. Én voltam az erősebb. Jól megedzettek.
Apám hiába rohant szűkölve, tajtékozva, átkozódva utánunk.
Már nem apám szeretetéért harcolok. Hanem ellene. Az emberi szabadságért. És az igazságért.
Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal
Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.
Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.
Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle} (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).
Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.
Njene novele, priče za decu, radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.
Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).
Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.
