Category: Biografije

Categories
Biografije Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Kamila Ila Kofler

Jasna Kujundžić Jovanov

Ila Kofler, snimio Pjer Diran Rijel, Kenija, 1952. ©Prajor Dodž
Kamila Ila Kofler – fotogalerija
Čitaj mi. Trajanje četrdeset jedan minut.

Volela bih da me vila čarobnim štapićem prenese, na mesec dana, u životinjski svet, gde bih svake noći i svakog dana tog magičnog meseca, bila drugo stvorenje – tigar, riba, ptica, insekt. Volela bih da vidim svet tih stvorenja tačno onako kako ga oni vide. Volela bih da mislim njihove misli, da osetim njihova osećanja, da vodim njihove bitke i da razumem njihov jezik. Volela bih da doživim njihove radosti i strahove i njihova zadovoljstva. A onda bih volela da se vratim tome da budem ljudsko biće u svom ljudskom životu, sećajući se svojim ljudskim umom svega što sam videla, mislila i osećala. Kada bi ovo iskustvo bilo moguće, mislim da bi ovo bio početak istinskog razumevanja života.

Ylla, iz uvodnika za album Životinje, Hastings House, New York 1950.

Beogradski dani, ili kako je Kamila postala Ila

Pošto se završio Prvi svetski rat, opšti polet koji je pre stotinu godina, tokom treće decenije dvadesetog veka, zahvatio evropske metropole prelio se i na Beograd. Orijentalni duh pomešan s nastojanjima da se slika grada približi Evropi, prisutan početkom tog veka, zamenila je modernistički koncipirana metropola. Grad je dobio nove urbane repere, poput kafane hotela „Moskva”, ili Bob kluba kao novog mondenskog mesta za zabavu i razbibrigu, nekoliko bioskopa, kalemegdanske promenade, sokolskog stadiona, koji je mogao da primi 45.000 posetilaca, Izložbenog paviljona „Cvijeta Zuzorić” i drugih javnih prostora koji su doneli promene i u navike i svakodnevni život stanovnika. Stanovi i kuće onih imućnijih takođe počinju da odišu modernošću enterijera, a likovno-umetnički život dodatno su obogatili i osnivanje Udruženja likovnih umetnika, borba za modernizaciju Umetničke škole, kao i sveprisutna kritička misao, koja je postala neraskidivi deo kulturnih rubrika dnevnih novina i časopisa.

U takav Beograd, željan novotarija, 1919. godine pristigla je i Margita Kofler (rođena Lajpnik) da bi se bavila „umetničkim obrtom”, verovatno na poziv sestre Alme, koja je nešto ranije pristigla sa suprugom, inženjerom Armandom Štrausom. Margiti se kasnije, došavši 1926. godine iz Budimpešte pridružila, i njena kći Kamila Henrijeta Kofler[1], koja se, doduše, ne spominje u Margitinim prijavama stana, ali zato postoje drugi dokazi koji omogućavaju da se u znatnoj meri rekonstruiše njen kratkotrajni, ali značajan boravak u Beogradu. Najvažniji od tih dokaza predstavlja zaostavština ove nesuđene Beograđanke kojom rukovodi i koju je objavio Prajor Dodž.[2]  Ova bogata foto i dokumentarna zbirka omogućila je otkrivanje najznačajnijih repera njene beogradske epizode, kao i drugi tragovi značajni za istraživanje i rekonstrukciju Iline uzbudljive biografije. 

Rođena je u Beču 16. avgusta 1911. godine, u braku Margite Lajpnik, rodom iz Siska i rumunskog aristokrate mađarskog porekla Maksa Hajnriha Koflera (Max Heinrich Koffler), kao Kamila Henrijeta Kofler. Porodica se od samog početka često selila zbog Koflerovog posla, ali posle nekoliko godina brak se raspao, a rat je primorao Margitu da često menja mesto stanovanja i da s ćerkom prelazi nestabilne granice u regionu.   Ilu je 1919. upisala u nemačku školu (Reichsdetutsche Schule) u Budimpešti, gde je devojčica počela da pohađa i kurs vajarstva, dok se Margita preselila u Beograd i svoju egzistenciju našla u domenu unutrašnje dekoracije, otvorivši salon za uređenje enterijera „Lepi dom”.[3]

Pored druge raznovrsne ponude, u salonu su priređivane izložbe i prodavane slike značajnih srpskih autora. Fotografije na kojima Ila u periodu najranijeg detinjstva pozira uz majku prikazuju je kao srećnu, nasmejanu devojčicu, ali pravoj slici o njoj u tom trenutku više odgovara tabla iz stripa „Histoire vivante, Camilla Koffler ”,[4]   gde su majka i kći prikazane kako, zabrađene i sa zavežljajima u rukama, pešače u zbegu pred nadirućom vojskom.

Za Ilu je školovanje u Budimpešti bilo značajno jer je u tom periodu prekinuto njeno lutanje, a već tada je pokazala i talenat za vajanje, o čemu svedoči i fotografija iz ateljea snimljena 1926. godine.

I kasnije ćemo je na fotografijama sa studija viđati u sličnoj pozi, s vajarskim alatom u rukama, u radnom mantilu, pored vajarskog stalka uz skulpturu u nastajanju. Iste, 1926. godine pridružila se majci u Beogradu i upisala Umetničku školu, vajarski odsek. Mada se može pretpostaviti da joj je nemački[5] ili mađarski bio bliži od maternjeg jezika, zabeleženo je da je Ila s majkom razgovarala na hrvatskom.[6]  Ta činjenica je znatno olakšala Ilinu adaptaciju na novu sredinu, a posebno na novu školu.

Jedan od umetnika koji su upravo tih godina (1922) počeli da rade u  Umetničkoj školi bio je i vajar Petar Palavičini (1887–1958), koji je držao kurs „vajanja sa prirode”. Tokom treće decenije 20. veka škola je prolazila kroz izuzetno turbulentan period, s profesorima „stare garde”, koji su teško prihvatali novine i pokušajima uprave da preraste u državnu ustanovu i tako dobije nastavni sistem rada po ateljeima kakav je postojao na savremenim umetničkim akademijama. U tom previranju dolazak na vajarski odsek profesora Petra Palavičinija, afirmisanog praškog đaka koji će postati jedan od najznačajnijih srpskih vajara, predstavljao je značajan pomak u modernizaciji nastave. Takođe, Palavičini će, kao pedagog, ali i kao neka vrsta mentora, odigrati značajnu ulogu u Ilinom umetničkom formiranju. Ono što u ovu priču unosi dimenziju konfuzije jeste činjenica da se Ila Kofler ne pominje u dokumentima škole. Doduše, spisak polaznika škole koji se nisu našli u monografiji u izdanju SANU iz 1987. godine[7] zasad broji dvadesetak imena, među kojima su i čačanski slikar Vladimir Kostić ili Sergije Solovjev, Vsevolod Suzdilovski, Marija Stolić i mnogi drugi čije se pohađanje škole, zahvaljujući drugim izvorima, ne dovodi u sumnju. Kao, uostalom, ni školovanje Ile Kofler.

Tokom tri godine na Umetničkoj školi Ila je imala priliku da pohađa nastavu i da prati praktične predmete kod mnogih značajnih srpskih umetnika, među kojima su bili predstavnici stare garde Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Simeon Roksandić ili Milan Milovanović, ali i mlađi predavači, poput Milana Kašanina ili već pomenutog Petra Palavičinija, koji će, ipak, na nju ostaviti najdublji utisak. Upravo za školu i Petra Palavičinija vezuju se i dokazi o Ilinim interesovanjima tokom beogradskih godina. Na dve grupne fotografije od 12. juna 1929. godine, snimljene u dvorištu školske zgrade, najverovatnije povodom kraja školske godine, nalaze se predstavnici Uprave i grupa studenata – s vajarskog odseka Stevan Bodnarov, a pored Ile dve njene beogradske prijateljice, Adelina Bakotić i Olga Bogdanović.[8] 

Štaviše, Olga je uz Ilu prisutna na skoro svim fotografijama iz ateljea Škole, ali i na snimcima sa savskog kupališta Bob kluba.

Pored toga što su Školu završile u isto vreme, 1931. godine, pa su samim tim istovremeno prisutne u školskim ateljeima, njih dve su očigledno spajale i prijateljske veze. Neke od tih zajedničkih fotografija postoje u porodičnom albumu Olge Bogdanović, kao deo njenog života „fokusiranog na spoljašnji svet”.[9]

„Najveći broj fotografija Olge Bogdanović datira iz poslednjih godina treće decenije… kada je pohađala Umetničku školu u Beogradu i stasavala u mladu beogradsku damu. Njena ženstvenost i otmeno držanje zabeleženi su na nekoliko portretnih fotografija… Bez obzira na to da li je fotografisana u dvorištu porodične kuće, na ulici, trgu ili plaži, njena osobenost i istančan ukus dolaze do izražaja.” [10] Ovaj citat se može odnositi i na dobar deo Ilinog prisustva na fotografijama – na grupnim snimcima iz škole ona je gotovo uvek u radnom mantilu, često ruku umrljanih glinom, kao da je samo na trenutak prekinula oblikovanje neke od skulptura,  čije su fotografije takođe sačuvane u njenoj zaostavštini.

One druge, nastale na plaži, na izletištima, u predahu tokom partije tenisa, prikazuju nam jednu drugačiju Ilu – uvek u odevnoj kombinaciji koja je odgovarala datom trenutku i mestu, u elegantnom kaputu i sa šeširićem, belom teniskom dresu, kupaćem kostimu po poslednjoj modi ili odeći za studentski maskenbal.

I takva će ostati do kraja života – komunikativna, užurbana, uvek u akciji, „trendi“ kada je reč o izgledu i pleneći osmehom. Njen talenat za vajanje, o kojem se može suditi samo na osnovu foto-zapisa, doneo joj je i naklonost Petra Palavičinija, koji je imao običaj da talentovanim studentima omogući rad u svom ateljeu, u novoj kući završenoj 1928. godine u Teodosijevoj ulici,[11] na sličan način kao što je njemu Vlaho Bukovac omogućio da dobije prvu narudžbinu, spomenik Valtazaru Bogišiću u Cavtatu.[12] „Jedna učenica njegova radila je njegovu figuru…”, zabeležila je u reportaži iz Palavičinijevog ateljea spisateljica Milica Jakovljević.[13] Osim što je imala tu privilegiju da radi u profesorovom privatnom ateljeu, Ila je tamo mogla da sretne i mnoge druge značajne umetnike,[14] pa i da se fotografiše u njihovom društvu.[15] Moguće da joj je preporuka Petra Palavičinija donela i prvu narudžbinu, dva reljefa za dekoraciju za lože jednog beogradskog bioskopa. Značajna za ilustrovanje Iline prirode i buduće preokupacije jeste sama tema reljefa – životinje, ptice i ribe u slobodnom pokretu.

Tokom boravka u Beogradu, nakon nastupa u velikoj sali bioskopa „Luksor” 2. aprila,[16]  Žozefina Beker ponovo je nastupila u subotu 6. aprila 1929. godine u tek renoviranom bioskopu „Pariz”.[17] Nastupanje Žozefine Beker u Beogradu proslavljeno je u Palavičinijevom ateljeu uz prisustvo mnogih zvanica, među kojima su bile Ila i njena majka Margita. Ilino prisustvo na ovoj proslavi svakako nije slučajno, a može biti povezano sa njenim doprinosom dekoraciji bioskopa, najverovatnije „Pariza”. 

Veliki nastup u javnosti Ila Kofler imala je na Trećoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika, gde je izložila skulpturu „Devojka s krčagom”, koja nije prošla nezapaženo. „Na završetku valja spomenuti još jednu sasvim mladu vajarku, Ilu Kofler, koja simpatično debituje sa jednom vitkom ‘Devojkom s krčagom’”, zabeležio je ugledni kritičar Todor Manojlović.[18] Skulptura je reprodukovana u reviji Nedelja, ali je Ilino ime pogrešno navedeno – kao Ivan Kopfer.[19] Da se Ila Kofler ozbiljno pripremala za taj nastup, govori i činjenica da se u nedostatku modela poslužila snimkom sopstvene nage figure. Tanana ženska figura podignutih ruku podseća na vitke, androgine Palavičinijeve skulpture, a istovremeno se razlikuje od ostalih Ilinih radova iz istog perioda, koji prevazilaze školsko poznavanje oblikovanja, te u manjoj meri nose profesorov pečat.

Radovi većine studenata na vajarskom odseku beogradske umetničke škole nisu sačuvani, kao što nisu sačuvani ni radovi Ile Kofler. Na sreću, njene skulpture nastale između marta 1929. i aprila 1930. godine, uključujući i pomenuti izlagani rad, moguće je proceniti na osnovu fotografija. Pošto se ne zna da li ih je snimila Ila ili neko drugi, ne možemo imati ni dokaze da je interesovanje za fotografiju umetnica pokazala već u Beogradu. Pored dva pomenuta rada, posredi je jedna kopija dečjeg lika, šest portreta, od kojih je jedan dvojni, kao i četiri studije nage ženske figure. Studije aktova predstavljaju studentski rad i upravo zato zavređuju pažnju. Pored potpune artikulacije forme i pokreta, na ovim skulpturama zapaža se i nastojanje da se ostvari lični pečat, što kulminira u skulpturi izloženoj na Salonu 1931. godine. S druge strane, među portretima se nalaze likovi Armanda Štrausa, kao i Margitinog oca Maksa Lajpnika (Max Leipnik),[20]  što pokazuje da su već u to vreme interesovanja Ile Kofler prevazilazila školske obaveze. Portret Maksa Lajpnika nastao 1928. kao  i Štrausov portret iz  marta 1929. godine, krajnje su svedeni i usmereni na osnovne karakteristike fizionomije.

Drugačiji pristup zapaža se na dva ženska portreta, iz maja i juna 1929. godine, gde obrada kose daje mogućnost kreiranja dinamičnije fakture, što je Ila Kofler dobro iskoristila. Fotografije ovih portreta, kao i jednog muškog, snimljene iz različitih uglova, sugerišu da je mlada vajarka želela da dokumentuje svoj proces rada na skulpturi. Konačno, posebnu zanimljivost predstavlja dvojni portret uz koji je zabeležen datum 8. april 1930. godine – glave mladića i devojke koje se dodiruju; lica portretisanih ne mogu da se pripišu konkretnim osobama, ali moguće je da ovaj ansambl ipak ima autobiografski karakter, te da bi se mogao tumačiti kao memorija na kratko prijateljstvo Ile Kofler sa kolegom sa studija, mladim studentom iz Makedonije Dimom Todorovskim.[21] Nema naznaka da je Ila Kofler, nakon odlaska u Pariz, održavala veze s kolegama sa klase, ali je vreme provedeno sa njima svakako bilo prilika da se dogodi i nešto više od prijateljstva. Govor tela dvoje mladih ljudi na fotografijama iz Škole ide u prilog takvim nagoveštajima i predstavlja još jedan lep detalj u povesti o životu Ile Kofler u Beogradu.

U arhivskim dokumentima nalazimo podatak da se Margita Kofler 22. avgusta 1926. godine prijavljuje kao stanar kod Armanda Štrausa,[22] da bi potom nekoliko puta menjala adresu, od Prizrenske, preko Miloša Velikog, Knez Mihailove, Dositejeve i drugih, i na kraju se iz stana u Kosovskoj ulici broj 30 odjavljuje 20. maja 1937. godine i kao destinaciju navodi Zagreb. U njenim prijavama nema Ile, koja je, u katalogu Treće jesenje izložbe, kao adresu stanovanja navela kućnu adresu Štrausovih u Ulici kneginje Ljubice,[23] dok je u članskoj karti Sportskog bob kluba za 1929. godinu zabeležena Prizrenska ulica broj 4, što odgovara adresi iz Margitine prijave boravka. Ilin biograf Prajor Dodž navodi kako je ona veći deo vremena boravila u domu Štrausovih, gde se zbližila s njihovom kćerkom Irenom/Inke.[24] Već tada je pokazivala veliku naklonost prema životinjama i često dovodila napuštene pse i mačke, izazivajući negodovanje Armanda Štrausa. Kasnije se ta naklonost prema životinjama odrazila na Ilin profesionalni život – sve ono što nije mogla da dobije od ljudi dobijala je od svojih modela koje je tretirala s istim poštovanjem kao da snima ljude. Na kraju školovanja, sudeći po snimcima skulptura, Ila Kofler je pokazala talenat za vajanje redak među njenim školskim drugaricama. Posvećenost vajarstvu u toj ranoj fazi života i rada predstavlja prvi iskorak iz ustaljenog formata ženskih preokupacija u umetnosti Beograda i celokupne Srbije. Uprkos tome, njeno ime je donedavno bilo sasvim nepoznato u istoriji međuratnog umetničkog i društvenog života Beograda.

Naredni periodi života Ile Kofler znatno su iscrpnije dokumentovani nego njene formativne godine, tako da u našoj istoriji umetnosti nije bilo pomena da je buduća čuvena fotografkinja započela karijeru u Beogradu. Zbog toga ova etapa njene biografije podseća na nedovršenu slagalicu u kojoj i dalje ima praznina. Međutim, čak i delimično zaokružena, ova beogradska storija pokazuje na koji način je Beograd uticao na formiranje ličnosti, interesovanja i umetničkog profila Ile Kofler.

Put bez povratka: Pariz

Kako bi preduhitrila isticanje boravišne dozvole, Ila Kofler je početkom 1932. godine otišla u Pariz, na šestomesečnu obuku, verovatno sa ambicijom da će tamo uspeti da ostvari vajarsku karijeru. Iako se upisala na Akademiju Kolarosi (Académie Colarossi), kao jednu od retkih škola koje su studentkinjama omogućavale da slikaju muški akt, prijateljstvo s fotografkinjom Erži Lando (Ergy Landau) poznatom po pripadnosti avangardnim krugovima, u čijem ateljeu je angažovana kao asistentkinja, usmerilo je Ilinu karijeru u drugom pravcu: podstaklo je u njoj interesovanje za fotografiju, te je iste godine, tokom boravka u Normandiji, nabavila svoju prvu kameru. Smatrajući da porteti ljudi deluju previše veštački, okrenula se svetu životinja za koje je smatrala da ne mogu da se pretvaraju pred objektivom i počela da ih fotografiše. Ubrzo je osnovala Studio Ila (Studio Ylla) i pristupila Agenciji Rafo (Rapho), koju je vodio Šarl Rado i koji je u velikoj meri usmeravao njenu karijeru. Usledile su i prve izložbe: prva samostalna u Galeriji Plejade (1933). Počela je da fotografiše životinje u zoološkom vrtu ili kućne ljubimce. Njen rad je ubrzo zapažen u časopisu Fotograf, gde je naglašeno da Ila vešto beleži „najraznovrsnije izraze životinja, osećajući njihovu psihologiju“,[25] i Kamila Ila Kofler je definitivno prerasla u prvu fotografkinju animalistu u istoriji fotografije. „Ilina prva samostalna izložba, održana u decembru 1933. u Galeriji Plejade, ocenjena je privlačnom, kompleksnom i očaravajućom. Istaknuti su kvalitet fotografija, njihova kompozicija i stil, којi svedočе o ikonografskim istraživanjima ove umetnice i uživljavanju u estetiku životinjskog pokreta i njegovo mentalno značenje. Reprodukovane su tri Iline fotografije: majmuna, dva psa i mačke.“[26] Francuski kritičari zapazili su Ilin rad i pozitivno ga ocenili već tokom ovog prvog izlaganja. Najviše osvrta dala je specijalizovana pariska štampa, a potom i štampa drugačijeg profila (Mari Kler, El…) Među ostalima o Ili je pisao i ugledni kritičar Žak Gen 1933. u časopisu posvećenom umetnosti L`ar vivan, gde je reprodukovano i sedam njenih fotografija. Usledio je još jedan javni nastup 1933. godine, na izložbi foto-sekcije Udruženja pisaca i umetnika revolucionara, gde se predstavila fotografijom lava. Uključila se i u rad novoformiranog Društva umetnika fotografa (1934) i učestvovala na prvoj izložbi u Ateljeu Sen Žak, zajedno s vrhunskim svetskim imenima poput Dore Mar, Men Reja, ali i Erži Lando, Nore Dima, Františeka Kolara, Andre Kerteša, Žermen Kril i drugih. Drugu samostalnu izložbu priredila je u pariskoj Galeriji Van den Berž 1935. i tada je „istaknuto kako ova jedinstvena umetnica animalističke fotografije na zadivljujuć način ume da izazove i zabeleži mimiku životinja, izraze njihovih osećanja, prenoseći tako svedočanstva puna nežnosti.“[27]

U Parizu Ila započinje i s praksom koja će je razlikovati od mnogih drugih fotografa: objavljivanjem tematskih slikovnica u kojima su, uz tekstove odabranih autora, objavljivane fotografije životinja uhvaćenih u trenutku sprecifičnih, ekspresivnih poza koje postaju zaštitni znak autorke.[28] Albumi Mačke (Chats) i Psi (Chiens) objavljeni su kao bibliofilska izdanja 1935. godine u izdanju Remona Žida i Edicija O.E.T. Naredne godine Ila ponovo izlaže, imeđu ostalog na  Međunarodnoj izložbi savremene fotografije  u Muzeju dekorativnih umetnosti, u krilu Marsan Muzeja Luvr, kao i na izložbi grupe Desetorica, uz Brasaja, Pjera Bušea, Noru Dima, Erži Lando, Františeka Kolara, Andrea Kerteša, Rožea Šala, Morisa Tabara i Renea Zibera. I na ovu izložbu se osvrnuo Žak Gen u L`ar vivanu, ocenivši da su prikazane fotografije „’dostojne da ukrašavaju zidove, kao i slike i crteži’, a uz druge reprodukcije našle su se i dve Iline foke“.[29]

Pored izložbi u Parizu koje su se ređale iz godine u godinu, 1937. Ila dobija priznanje izlaganjem u Muzeju moderne umetnosti – MoMA u Njujorku, uz Erži Lando, Noru Dimu, Brasaja (Brassaï), Andrea Kerteša, Men Reja i druge, čime započinje njena svetska afirmacija. Naredne godine objavljuje još jednu knjigu – Veliki i mali – u kojoj prikazuje životnje s njihovim mladuncima, te započinje saradnju s britanskim biologom Džulijanom Hakslijem na njegovoj knjizi Jezik životinja, dočaravajući objektivom trenutak kada se životinje oglašavaju. Pored neuobičajenih prikaza životinja, Ila svakako popularnost duguje i društvenom životu u Parizu, te njeni snimci bivaju reprodukovani u nedeljnom magazinu za žene Mari Kler 1937. i 1938, dok je 1939. objavljena reportaža  Znate li Ilu, veliku prijateljicu životinja, ilustrovanu fotografijama životinja i same Ile dok snima. [30]

Dok je Ila u Parizu gradila fotografsku karijeru, rad Margite Kofler u Beogradu pratila je lokalna štampa, iz koje se saznaje da je ona u svom dekoraterskom ateljeu plasirala i Iline fotografije, ocenjene „kao najlepše umetničke fotografije kod nas svih vremena.“ Posebno se na njen rad osvrnula Ruža Petrov,[31] rečima: „’Potpuno ozarena’ Margita joj je pokazala i nekoliko fotografija velikog formata, ističući da je njihova autorka Ila – njena kći koja u Parizu postiže uspeh baveći se fotografijom. Pomenula je, takođe, da je u francuskoj prestonici upravo ’poslednja moda’ da se stanovi opremaju i uramljenim fotografijama. ’Grad svetlosti’ je tada centar i umetničke fotografije, a Ila je među začetnicima i glavnim protagonistima  animalističkog žanra, koji je odražavao modernu pojavu posedovanja i obožavanja kućnih ljubimaca, kao i zainteresovanost za životinjski svet uopšte.“[32]  

Mada se u Parizu pretežno vezivala za umetnike poreklom iz Mađarske, te verovatno nije održavala kontakte s umetnicima iz Beograda, u vreme kada je, u sam osvit Drugog svetskog rata, u Marseju čekala dokumenta kako bi otputovala u SAD, neko se u Beogradu ipak setio Ile Kofler i u kratkom članku opisao njenu uspešnu fotografsku karijeru u Parizu.[33] X S ulaskom nacista u Francusku, kao Jevrejka, bez državljanstva i pasoša, štaviše kao osoba koja je, na inicijativu dopisnika američkih novina Varijena Fraja[34] – i samog u opasnosti od hapšenja i deportacije u logor zbog pomoći velikom broju Jevreja da emigriraju u različite delove sveta – fotografisala prizore nacističkog osvajanja Pariza, Ila je bila prinuđena da se od Gestapoa skloni, najpre u Montaban, a potom u Marsej, što je zabeležio i bibliotekar Muzeja moderne umetnosti u Njujorku Bimon Njuport. Tokom tih dana ispunjenih neizvesnošću zbog nadolazećeg rata, njeno fotografsko umeće došlo je do izražaja na drugačiji način: fotografisala je mnoge poznate ličnosti, među kojima su bili i Maks Ernst, Andre Breton, Žaklin Lamba Breton, Andre Meson, Benžamin Pere i drugi, za dokumenta koja će im omogućiti bekstvo iz Evrope na američki kontinent. 

Njujork bugi-vugi i iskorak u stvarni život životinja

„Opšta uznemirenost i nesigurnost, sve veća nemaština u mom okruženju  izazivaju ogromnu depresiju i osećaj bezizlaznosti… Žalosnije nego ikad ranije… Za moju profesiju kao za mnoge druge, ovde nema mogućnosti za rad, posebno zato što sam strankinja,“ pisala je Ila o tim danima. Konačno je, nakon intervencije Čarlija Radoa i poziva koji joj je uputila američka agencija US Camera uz obećanje da će je zaposliti, Ila 1941. godine  dobila vizu.

Od prvih dana u Njujorku uključila se u krugove najpoznatijih protagonista umetničkog miljea, poput Antoana de Sent-Egziperija (Antoine de Saint-Exupéry), X a njene fotografije pojavljuju se na naslovnim stranicama uglednih nedeljnika i ilustrovanih časopisa. Ilin snimak Sent-Egziperija koji sedi na terasi svog suseda, muraliste Bernara Lemorta –  mesto koje je pisac Malog princa opisao kao „Monmartr u senci Rokfelerovog centra“ – objavljen je u septembru 1941. u reviji Harper’s bazar.[35] Tokom prvih njujorških dana, boravila je u stanu Pola Vinklera i njegove porodice, koji su i sami izbegli iz Evrope i bili su poznati po pomoći koju su ukazivali mnogobrojnim izbeglicama. Takođe, njihov dom je bio mesto raskošnih prijema, gde je Ila imala priliku da sretne osobe poput Čarlija Čaplina, Eve Kiri ili popularnog mađarskog ilustratora i muralistu Marsela Verteša. Mlada, uvek nasmejana i komunikativna, vladajući s nekoliko stranih jezika (nemački, francuski, srpski, engleski, mađarski), od kojih je svaki govorila s podjednako simpatičnim greškama, nesumnjivo je privlačila pažnju okoline. „Mora da je slično zvučala i Mata Hari“, primetio je u jednoj reportaži novinar Bil Dejvidson.[36]

Uključila se i u izložbene aktivnosti uglednih  njujorških galerija, kao i Muzeja moderne umetnosti i Muzeja istorije prirode. Šarl Rado joj je pomogao i da, neposredno po preseljenju u Njujork, otvori atelje i da nastavi s poslovima započetim u Parizu, kao i da ubrzo privuče pažnju i dobije prostor u novoosnovanom nedeljniku PM Vikli. Članak koji je potpisao ugledni kritičar Ralf Štajner bio je ilustrovan fotografijama iz slikovnice Veliki i mali.[37] Usledilo je i prvo izlaganje u Galeriji Weyhe, na izložbi nazvanoj Životnje gde se dvadeset devet Ilinih fotografija našlo pored radova Goje, Dega i Pikasa. U želji da napravi što autentičnije slike životinja i da ih prikaže kao bića s karakterom koji drugi ljudi u njima ne vide, više puta se našla u ozbiljnoj opasnosti. Zabeleženo je da ju je prilikom posete zoo-vrtu u Njujorku napala panda i ozbiljno povredila, što je Šarl Rado iskoristio za dodatno reklamiranje Ilinog rada. Ovaj „atak“ na Ilu izazvao je ogroman odjek u javnosti, te je jedan časopis čak doneo naslov Divne noge dame s kamerom izazvale su panda-monijum u zoološkom vrtu u Bronksu.[38] I kasnije se često događalo da je Ila, snimajući životinje u zoološkim vrtovima, kao i u njihovom prirodnom okruženju, dovodila sebe u opasne situacije, kao kada ju je napao ogroman gibon dok je snimala majmunicu s mladunčetom, ali je bilo i suprotnih situacija, kad je orangutan dograbio i stavio u usta sijalicu blica, što je moglo da se završi kobno po životinju, ali i po Ilinu karijeru.[39] Takođe, oporavljajući se od pomenutog incidenta s pandom, posvetila se snimanju serije fotografija mačke čija je vlasnica bila devetogodišnja kći domaćina Klod. Odlučna i svojeglava kada bi nešto zamislila, zahtevala je od Klod da izvodi različite akrobacije s mačkom, navodi je da skače s visine ili baca u vazduh. Ovo je bio uvod u kasnije Iline serije nazvane Leteće mačke kao i seriju fotografija mačke Minion iz 1943. godine.[40] X

Uporna da se izbori za svoje mesto u društvu baveći se poslom koji je volela, Ila je, pored snimanja u zoo-vrtovima, bila redovan učesnik nedeljnih mnifestacija u večesterskom Kantri klubu, gde je reklamirala svoj rad i tražila nove mušterije, ali je takođe nastavila i s objavljivanjem slikovnica. Album Svi su ga oni videli za koji je tekst napisala autorka dečjih knjiga Margaret Vajs Braun obeležio je početak ovog tipa Ilinog delovaja posle šest meseci pauze (1944. godine), da bi potom usledile i druge slikovnice, poput Pospani mali lav, Životinje, nova izdanja Psi i Mačke, Patke ili Tiko-tiko i Dva mala medveda – izdanja zbog kojih je vevericu i medvediće primila u svoj dom da bi mogla neprekidno da prati njihovo ponašanje. Ujedno, Dva mala medveda je bio jedini album za koji je Ila sama napisala predgovor. Umetnica je insistirala da sve njene slikovnice zadovolje najviše standarde u pogledu tekstova, dizajna i vrhunskog papira, te da istovremeno budu objavljivane u nekoliko svetskih metropola. Tako je za francuska izdanja albuma Mali lav (1947) i Životinje (1950) tekstove pisao Žak Prever. Takođe, fotografišući životinje, pokazala je da i one mogu da poziraju za portret, ali bez potrebe da se tim portretima pridaju antropomorfne osobine. Istovremeno, javnost je budno pratila njen rad, preko mnogobrojnih napisa i reprodukcija u štampi, kao i snimaka same Ile tokom rada. Moglo bi se reći da je ona bila najfotografisaniji fotograf (odnosno fotografkinja), ali snimci na kojima se nalazila zajedno sa predmetom (odnosno životinjom) snimanja često su takođe objavljivani kao prateće ilustracije u različitim reportažama. Čak je u nedeljniku Kolijer’s  1950. godine jedan takav snimak objavljen pod naslovom Lepotica i zveri.[41]  Mnogi od njenih snimaka korišćeni su za različite reklamne kampanje, od reklama za hranu za kućne ljubimce, do reklamiranja foto-opreme i lepljivih traka.

Poznanstvo s francuskim galeristom Pjerom Diran Rijelom, potomkom čuvene porodice galerista, 1945. godine unelo je promenu i u Ilin lični život. Diran Rijel je na specifičan način tokom naredne decenije bio prisutan u njenom životu, prateći je na putovanjima i nastojeći da joj omogući ponovne kontakte s majkom, koja je pred sam Drugi svetski rat emigrirala u Rio de Žaneiro. Oduvek poremećeni odnosi majke i kćerke, bez mnogo šanse da se poprave, prekinuti su na tragičan način 1953. godine: u avionskoj nesreći u kojoj se avion sručio u more, Margita je zauvek nestala u vodenim dubinama, dok je Ilu, gotovo bez daha, spasao ribar koji je lovio u blizini. I inače smela, Ila je već narednog dana u bolnici zatražila da joj dopuste da pliva, a u Njujork se vratila avionom – umesto da čitav događaj u njoj probudi strah, izazvao je osećaj nove snage i nepobedivosti. Pjer Diran Rijel putovao je s Ilom i u Italiju, na jug Francuske, čak i na Kubu, gde je ponovo srela nadrealistu Vilfreda Lama kog je svojevremeno fotografisala u Marseju.

U njen atelje vlasnici su dovodili svoje kućne ljubimce, a povremeno bi joj režiser Arman Deni, po povratku sa svojih afričkih turneja, donosio i šimpanze, kao i druge životinje. To je u Ili probudilo želju da upozna njihova prirodna staništa. Odlazak na safari u Afriku, za kojim je čeznula zahtevao je veliku količinu opreme i filmova, a ni sam put i boravak tamo Ila ne bi mogla da priušti sebi, da joj Diran Rijel nije pomogao. Takođe, budući da je zbog putovanja nabavila dosta nove opreme, testirala ju je tako što bi odlazila u Central park i snimala klizače na ledu, kako bi stekla fotografski utisak o slobodnom kretanju životinja: klizače je zamišljala kao lavove u trku. U međuvremenu je sve utiske o Africi prikupljala uglavnom iz igranih filmova, poput Snegova Kilimadžara, ili Moja Afrika, ili putopisnih filmskih reportaža. Od velike pomoći bio je i tadašnji direktor Muzeja u Najrobiju Luj Sejmor Bazet Liki, rođen u Keniji i s titulom plemenskog starešine, koji ju je često pratio na snimanjima. Dok je svojim  izgledom i odećom neodoljivo podsećala na lik koji je Ketrin Hepbern tumačila u filmu Afrička kraljica režisera Džona Hjustona, Ilin temperament i čitavo  njeno užurbano ponašanje očigledno je inspirisalo režisera Hauarda Houksa za lik foto-reporterke u popularnom filmu Hatari (1962).[42] X Česte posete zoo vrtovima i blizina životinja u kavezima, pa čak i rizik koji je donosio ulazak u kaveze, nisu Ilu mogli da pripreme na ono što ju je čekalo u Keniji i Ugandi za vreme tri meseca koliko je tamo boravila tokom 1952. i 1953. godine. Ono s čim se u Africi suočila razlikovalo se od svih dotadašnjih iskustava. Tadašnja fotografska oprema nije podrazumevala mogućnost zumiranja i praćenja životinja iz daljine, već je Ila često bila primorana da im se sasvim približi kako bi postigla zadovoljavajući ugao snimanja. „Ne znajući ništa o reakcijama životinje i spremna da preduzmem sve moguće da bih snimila dobar negativ, često sam bila u potpunosti nesvesna rizičnih situacija u kojima bih se našla. Uvek sam pretpostavljala da će se zahuktali slon zaustaviti u poslednjem trenutku“, komentarisala je sopstveno ponašanje prilikom snimanja.[43]

U Njujork se vratila u julu 1953. s par hiljada snimaka. Odabrane fotografije iz Afrike objavila je u albumu Životinje u Africi, koji je posvetla Pjeru Diran Rijelu. Dobar deo fotografija će kasnije biti objavljivan u različitim revijama. Takođe, u njenom prtljagu iz Afrike našla se i mala kolekcija afričke skulpture koju je od Diran Rijela dobila na poklon. Konačno, album Životinje u Africi se našao među stotinama publikacija čiji sadržaj ukazuje na veliko uvažavanje različitih aspekata života na afričkom kontinentu, a koje čuva Kongresna biblioteka u Wašingtonu.[44] 

U septembru 1953. Ila je neko vreme boravila u Kaliforniji,[45] snimajući u zoološkom vrtu u San Dijegu, a spustila se i na jug, do Meksika i u Baji Kaliforniji uspela da snimi foke. Provela je dan sama na stenovitom i nenastanjenom ostrvu Guadalupe, skoro tri stotine kilometara južno od San Dijega, i tu je snimila koloniju morskih slonova. Pored jedinstvenih snimaka koje je načinila, u Kaliforniji je srela i stare prijatelje iz Pariza, kod kojih se upoznala sa režiserom Žanom Renoarom. Renoar je neposredno pre njihovog upoznavanja završio fim Reka, koji je snimao na obalama Ganga. Sam film, kao i utisci Žana Renoara probudila su u Ili staru želju da vidi Indiju. U svom dnevniku koji je tih dana vodila, zabeležila je kako je od detinjstva sanjala da vidi Indiju i da upozna pravog princa. Želja joj se ostvarila kada joj je Maharadža od Misura, inače veliki ljubitelj prirode i filma, uputio poziv.[46] Do tada je smatrala da će u Diran Rijelu, uprkos neformalnosti njihove veze, uvek imati oslonac, te je gubitak tog oslonca, upravo u tom razdoblju, u njoj izazvao ogromno nespokojstvo. Nakon što je u indijski poduhvat uložila svu svoju ušteđevinu i novac koji je dobila od osiguranja nakon avionske nesreće, u oktobru 1953. godine otputovala je u u drevno Indijsko kraljevstvo Misur. Indija se 1947. godine izborila za nezavisnost i postala republika, ali je porodica Vudejar, kao najstarija vladarska porodica u Indiji, ostala na čelu Misura: poslednji maharadža Jajahmaradža Vudijar zapravo je vladao kao guverner pokrajine. Veoma obrazovan, bavio se pisanjem, svirao je klavir i komponovao, bio je pokrovitelj drevne muzičke tradicije južne Indije, a takođe je bio mecena izdanja gramofonskih ploča orkestarske muzike čijim izvođenjima je dirigovao Herbert fon Karajan. Mada je istovremeno bio i veliki zaštitnik životnja u divljini, istovremeno se bavio i lovom i mnoge od svojih trofeja čuvao je preparirane. Među njima je bilo i nekoliko tigrova koji su zadivili Ilu svojom autentičnošću, te je prvi put u karijeri bila u prilici da snima aranžirane situacije: tigra kako izlazi iz gustiša, ili razjapljenih čeljusti kao da kreće prema kameri. S druge strane, pred njom se otvorilo ogromno bogatstvo živog sveta Indije: slonovi, ptice, lavovi, pume, majmuni, nosorozi ili krave, bivoli, paunovi koji su se slobodno šetali okruženjem. Takođe je imala priliku da snima  jašući na leđima slona ili kamile, te da prati borbu mungosa i kobre. Njen boravak u Indiji obeležilo je i poznanstvo s Indirom Gandi, kao i s predsednikom države, Indirinim ocem Džavaharlalom Nehruom. Nehrua je u u više navrata fotografisala kako hrani svog omiljenog pandu, ili tigrića koji je bio poput domaće životinje u njegovom domu.

Krajem marta 1955. godine, s oduševljenjem je prihvatila posetu vašaru u selu Sinsini, nedaleko od maharadžine rezidencije u Baratpuru, gde je mogla da prisustvuje različitim programima: indijskim plesovima, trkama kamila, konja ili bivola. Posebno ju je privukla trka belih bivola, sprecifična zbog nepredvidivog ponašanja životinja koje su bile na steroidima, drogirane i bičevane bez mislosti da bi jurile što brže. Maharadža je smatrao da će nekoliko snimaka biti dovoljno, ali je Ila uporno želela da snima celu trku, a pri tom je odbila da sedi u džipu, već je insistirala da snima sa mesta gde se inače nalazio rezervni točak. U vrelom danu ispunjenom prašinom i zvukom zahuktalih životinja bio je dovoljan jedan kamen da džip u punoj brzini poskoči i naglo zakoči. Iline obe ruke bile su zauzete držanjem fotografskog aparata, te je izgubila ravnotežu i pala, udarivši glavom o tle. Maharadža je odmah pozvao najboljeg nervnog hirirga da dođe iz Delhija, međutim, ubrzo posle operaciju Ila je preminula.[47] Narednog dana je njeno telo, po običajima zemlje čiji je bila gost, spaljeno na lomači, a pepeo je razbacan po livadi okruženoj drvećem na kojoj je Ila često boravila. Njena želja da zauvek ostane u Indiji ispunila se na surov način. Imala je samo 44 godine.

Život Kamile Ile Kofler bio je kratak i ne uvek srećan – kao dete je s majkom prevalila put od Beča, preko Budimpešte do Beograda, potom se otisnula u Pariz i tamo se sama izborila da radi ono što voli i stala u red najboljih u svom poslu. Snimajući životinje često je izazivala sudbinu, a svaki strah u njoj je nestao nakon što je isplivala iz mora nakon avionske nesreće nedaleko od Martinog vinograda. Mada je uvek bila aktivna u društvenom životu, nasmejana i doterana, životinjama je podarila više ljubavi nego ljudima. Deo njenog života u Beogradu nedavno je isplivao iz zaborava, dok je dalji tok njene karijere bio bogato dokumentovan i često pominjan prilikom reizdanja njenih albuma s fotografijama životinja, na fotografskim izložbama ili u ilustrovanim revijama. Doživela je da je, kao fotografkinju, svojataju i Austrija i Mađarska, mada je taj deo njenog rada zapravo integrisan u internacionalnu kulturnu baštinu. Takođe, u različitim enciklopedijama i pregledima ženskog doprinosa u umetnosti, dobila je značajno mesto, i sve ćešće se pominje u tom kontekstu,[48] ali nigde nije zaboravljeno da je Kamila Ila Kofler, odnosno Ylla zauvek zabeležena kao ime u oblasti animalističke fotografije.[49]

Zbirka fotografija

Literatura:

–Аноним. „Данас у 5.45 стиже у Београд Џозефина Бекер”, Политика, Београд, 1. април 1929.

–Аноним. „III јесења изложба београдских уметника”, Недеља, Београд, 12. октобар 1931.

–Аноним. „Најбољи фотограф животиња г-ца Ила Кофлер студирала је три године вајарство у Београду”, Време, Београд, 25. децембар 1940.

– Anonyme. „Histoire vivante, Camilla Koffler”, Bonnеes Soiréеs, 1957.

–Bannasch, Bettina;, Theresia, Dingelmaier; Dogramaci, Burcu eds.. Exil in Kinder- und Jugendmedien, Walter de Gruyter GmbH & Co , Berlin/Boston 2023,

–Bogdanović, Jelena; Marjanović, Иgor;  Robinson, Lilian F. eds. On The Very Edge Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia (1918–1941),  (), Leuven University Press, 2014.

–Bogdanovich, Piter. The Cinema of Howard Hawks, Film Library of the Museum of Modern Art, New York 1962.

Bogdanovič, Piter. Hauard Hoks, Jugoslovenska kinoteka, Beograd 1967.

–Васин, Ксенија. Павле Бељански: пријатељ уметника: Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015.

–Време, 6. април 1929.

–Comes, Annalisa. Ylla (Camilla Koffler), https://enciclopediadelledonne.it/edd.nsf/biografie/ylla-camilla-koffler/ (pristupljeno 28. septembra 2025).

–Conover, Helen F. eds. Africa, south of the Sahara, A Selected, Anotated List of Writtings, Library of Congress, Washington, 1967.

–Devidson, Bill. „Beaty and the Beasts“, Coolier’s, 24. decemar 1950.

–Доџ, Прајор; Јованов, Јасна; Крстић Фај, Гордана, Пераћ: Јелена Поповић, Бојана. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер,  Музеј примењене уметности, Београд 2023./Pryor, Dodge; Jovanov, Jasna; Krstić Fye, Gordana; Perać, Jelena, Popović Bojana. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023.

–Dodge, Pryor. YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024.

–Icenberg, Sheila. The Story od Varian Fry, Plunkett Lake Press, 2017. https://books.google.lu/books?id=Mh2xLw9iyiMC (pristupljeno 28. oktobra 2025)

–Јованов, Јасна. Тодор Манојловић – ликовна критика, Градска народна библиотека, Зрењанин 2007.

–Јованов, Јасна.  Драган Алексић – ликовне критике, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад; Народна библиотека Србије, Београд, 2017.

–Јованов, Јасна. Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022.

–Кадијевић, Александар. „Палавичинијева кућа на Копитаревој градини – градитељско остварење Јарослава Прхала и Вјекослава Муршеца”, Годишњак Града Београда, Књ. LVIII, 2011, 111–134. 

–Korotin, Ilse Hrsg. Koffler Kamilla, Ylla, Ylla, Lexikon Österreichischer Frauen, Band 02 , I-O, https://library.oapen.org/handle/20.500.12657/32406 (pristupljeno 28. oktobra 2025).

–Марковић, Каменко, М. „О родоначелнику македонске модерне скулптуре”, Зборник радова Филозофског факултета, ХLVI/ 1, Приштина 2016, 451–475.

–McCaffrey, Raymond. Tributes to Fallen Journalists: the Evolution of the Hero Myth in Journalictic Practice, Dissertation submitted to the Faculty of the Graduate School of the

University of Maryland, College Park 2013, https://api.drum.lib.umd.edu/server/api/core/bitstreams/df532272-54a2-4965-8c6e-3aa805b5a039/content (pristupljeno 2.  novembra 2025).

–Milovanović, Dušan; Porčić, Ljiljana. Petar Palavičini, RTS, Beograd 2010.

–Németh, György. Ylla – The Adventurous Life and Photos of a Forgotten Hungarian Photographer, https://punkt.hu/en/2021/02/26/ylla-the-adventurous-life-and-photos-of-a-forgotten-hungarian-photographer/ (приступљено 27. 10. 2025)

–Петров, Ружа. „Модерне ситнице као неопходан оквир данашњег намештаја. Један сат у атељеу г-ђе Маргарите Кофлер “, Недељне илустрације, 1. јануар 1933.

–Rado, Charles. “Ylla: One of the most skilled and dedicated photographer of animals. They were her life, she loved them all,” US Camera (annual), Tom Maloney ed., 1959.

–Ристовић, Милан прир. Приватни живот Срба у двадесетом веку, Clio, Београд 2012, 31;

–Живковић, Станислав. Уметничка школа у Београду 1919–1939, САНУ, Београд 1987.

–Ylla; Julian Huksley. Animals, Hastings House, New York 1950.

Izvori:

https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=225408.

https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=805407I

Ylla Archive, Center for Creative Photography, The University of Arizona,  https://ccp.arizona.edu/

Porodica Milunović, Beograd

Proyor Dodge, New York

[1] Camilla Henriette Koffler kao fotografkinja animalista poznata je pod imenom Ila (Ylla), tako da će pod tim imenom o njoj biti reči u nastavku teksta. Pošto su kolege iz Umetničke škole u Beogradu zbijale šalu na račun njenog imena koje u srpskom jeziku označava kamilu, skratila ga je u Ila, a potom je ime preraslo u njen pseudonim Ylla. Osnovna literatura: Ј. Јованов, „Nomen est omen – камиле пред Камилиним објективом: Камила Ила Кофлер (Беч, 1911 – Њу Делхи 1955)”, u: Ј. Јованов, Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022, 62–67; Ј. Јованов, Б. Поповић, Г. Крстић Фај, Ј. Пераћ, П. Доџ, Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер,  Музеј примењене уметности, Београд1923; P. Dodge, YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024;  .

[2] Pryor Dodge (1949), američki muzičar, pisac, kolekcionar i fotograf, koji je sačuvao uspomenu na Ilu. Zahvaljujući neočekivanom kontaktu s njim, upoznala sam ovu neobičnu ženu i upustila se u otkrivanje njenih tragova u Beogradu. Ovo je prilika da mu se zahvalim na materijalu koji mi je ustupio, kao i na dozvoli da koristimo ličnu i profesionalnu Ilinu zaostavštinu. „S dvadeset jednom godinom postao sam jedini vlasnik prava nad Ilinom zaostavštinom i otad se bavim njenim životnim delom. Počeo sam da sređujem taj materijal nakon haosa koji je tokom godina u njemu zavladao, što je ličilo na dugotrajno slaganje pasijansa, uparivanja negativa s kontakt kopijama čitavu godinu dana… Da bih saznao što više o njoj, razgovarao sam s njenim bliskim prijateljima iz Pariza, Londona i Njujorka. Stvorio sam sliku Ile kao smele, nepokolebljive, hrabre, privlačne, nagle i impresivne prirodne sile.” Vidi: P. Dodge, YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024, 12.

[3] Б. Поповић, „Део београдске слагалице – Маргита Кофлер“, u Д. Прајор; Ј. Јованов; Г. Крстић Фај; Ј. Пераћ; Б. Поповић. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер,  Музеј примењене уметности, Београд 2023./ D. Pryor; Ј. Jovanov; G. Krstić Fye; J. Perać; B. Popović. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023, 38–49.

[4] Radi se o stripu u kojem je prikazan Ilin život. U prvoj slici su Ila i njena majka koje beže pred vojskom, Anonyme. „Histoire vivante, Camilla Koffler”, Bonnеes Soiréеs, 1957.

[5] Na poleđinama nekih Ilinih fotografija nalaze se beleške na nemačkom jeziku.

[6] G. Németh, Ylla – The Adventurous Life and Photos of a Forgotten Hungarian Photographer, https://punkt.hu/en/2021/02/26/ylla-the-adventurous-life-and-photos-of-a-forgotten-hungarian-photographer/.

[7] С. Живковић, Уметничка школа у Београду 1919–1939, САНУ, Београд 1987.

[8] К. Васин, Павле Бељански: пријатељ уметника: Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015, 25.

[9] М. Ристовић прир., Приватни живот Срба у двадесетом веку, Clio, Београд 2012, 31; Vidi: К. Васин, Павле Бељански: пријатељ уметника; Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015, 32.

[10] К. Васин, Nav. delo, 25.

[11] Danas ulica Jelene Ćetković. Vidi: Д. Алексић, „Гвоздени коњ Пере Палавичинија и музејске главе Дон Кихота и Растка Петровића”, Време, Београд, 9. децембар 1931, u: Ј. Јованов, Драган Алексић – ликовне критике, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад; Народна библиотека Србије, Београд, 2017, 126–130; А. Кадијевић, „Палавичинијева кућа на Копитаревој градини – градитељско остварење Јарослава Прхала и Вјекослава Муршеца”, Годишњак Града Београда, Књ. LVIII, 2011, 111–134. 

[12] Prema: Lj. Porčić, „Memorija”, u: Lj. Porčić, D. Milovanović, Petar Palavičini, RTS, Beograd 2010, 4.

[13] Isto, 13.

[14] U njenoj zaostavštini nalazi se fotografija slike Muža (1922, ulje na platnu, 95 x 101 cm, potpisano dole levo: Tartaglia; Muzej savremene umetnosti u Beogradu, inv. 1487) s posvetom autora Marina Tartalje na poleđini. Budući da su Palavičini i Tartalja među osnivačima Umetničke grupe „Oblik”, može se pretpostaviti da je do  susreta Ile Kofler i Tartalje došlo u vreme održavanja prve izložbe Grupe u Beogradu 1929/30. godine.

[15] Na fotografiji snimljenoj na ulaznim stepenicama (nepoznate) zgrade pored Petra Palavičinija i dvojice nepoznatih muškaraca, uz Ilu Kofler stoji Jovan Dučić.

[16] Аноним, „Данас у 5.45 стиже у Београд Џозефина Бекер”, Политика, Београд, 1. април 1929.

[17] Време, 6. април 1929.

[18] Т. М., „Трећа јесења изложба”, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, св. 4, Београд 1930, 314; Prema: Јасна Јованов, Тодор Манојловић – ликовна критика, Градска народна библиотека, Зрењанин 2007, 162.

[19] Аноним, „III јесења изложба београдских уметника”, Недеља, Београд, 12. октобар 1931, 6.

[20] Na reversu fotografije zapis Mein erstes Portrait/ 1928, kao i dve skice ženskog akta.

[21] Dimo Todorovski (1910–1983), prvi makedonski školovani vajar, likovni pedagog, studira s prekidima na Vajarskom odseku Umetničke škole u Beogradu između 1929. i 1935. (u školu je upisan kao Dimitrije Todorović): Vidi: Живковић, Нав. дело, 130; Radio je u Prilepu i Nišu, a od 1945. godine kao profesor Umetničke škole u Skoplju. Njegove skulpture, koje prikazuju prizore iz svakodnevnog života (uglavnom manjeg formata, rađene u terakoti) ili istorijske kompozicije namenjene javnim prostorima odražavaju realističku poetiku; jedno vreme radi u duhu socijalističkog realizma, dok je u poznom periodu okupiran portretima izrazito nemirne fakture izbrazdane hitrim potezima vajarske alatke ili prstiju i s naglašenom igrom svetlosti, a često se vraća temama iz perioda Drugog svetskog rata i istorijskih ličnosti iz makedonske prošlosti i predanja. Vidi: К. М. Марковић, „О родоначелнику македонске модерне скулптуре”, Зборник радова Филозофског факултета, ХLVI/ 1, Приштина 2016, 451–475.

[22] https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=225408.

[23] https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=805407.

[24] Irena/Inke Štraus (Irena/Inke Strauss), kći Margitine sestre Alme i Armanda Štrausa; njena svedočenja su umnogome pomogla da se rasvetli biografija Ile Kofler iz ranog, formativnog perioda.

[25] Pariski period Ile Kofler prikazala je Gordana Krstić Faj. Vidi: Гордана Крстић Фај, „Ила у Паризу“, u: Д. Прајор; Ј. Јованов; Г. Крстић Фај; Ј. Пераћ; Б. Поповић. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер,  Музеј примењене уметности, Београд 2023./ D. Pryor; Ј. Jovanov; G. Krstić Fye; J. Perać; B. Popović. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023, 50–63.

[26] Г. Крстић Фај, Nav. delo, 52.

[27] Isto, 56.

[28] Vidi: B. Dogramaci, H. Roth. „Whose

Eye am I: Yllas Tierfotobücher für Kinder und das fotografische Exil“, u; B. Bannasch, T.Dingelmaier, B. Dogramaci eds. Exil in Kinder- und Jugendmedien, Walter de Gruyter GmbH & Co, Berlin/Boston 2023, 201–225.

[29] Isto.

[30] Isto, 58.

[31] Р. Петров, „Модерне ситнице као неопходан оквир данашњег намештаја. Један сат у атељеу г-ђе Маргарите Кофлер “, Недељне илустрације, 1. јануар 1933; B. Popović, „Women and Applied arts in Belgrade“, у:  On The Very Edge Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia (1918–1941),  (J Bogdanović, I. Marjanović,  L. F. Robinson eds), Leuven University Press, 2014, 152–153 ; Savetnica Muzeja Primenjene umetnosti u Beogradu Bojana Popović najzaslužnija je za praćenje dekoraterskog rada Margite Kofler i distribucije fotografija Ile Kofler u Beogradu. Vidi: Б. Поповић, „Део београдске слагалице – Маргита Кофлер“, u: Ј. Јованов, Б. Поповић, Г. Крстић Фај, Ј. Пераћ, П. Доџ, Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер,  Музеј примењене уметности, Београд 1923, 38–49.

[32] Б. Поповић, Nav. delo, 45.

[33] Аноним, „Најбољи фотограф животиња г-ца Ила Кофлер студирала је три године вајарство у Београду”, Време, Београд, 25. децембар 1940.

[34] O opasnostima kojima je bila izložena i teškoćama oko dobijanja vize više vidi: Sh. Icenberg „There is no Way out; Ylla“, u: The Story od Varian Fry, Plunkett Lake Press, 2017. https://books.google.lu/books?id=Mh2xLw9iyiMC (pristupljeno 28. oktobra 2025)

[35] P. Dodge, Nav. delo, 68.

[36] B. Devidson, „Beaty and the Beasts“, Coolier’s, 24. decemar 1950, prema: P. Dodge, Nav. delo, 97.

[37] Isto, 66.

[38] Isto, 67.

[39] Isto, 75.

[40] Isto, 75.

[41] B. Davidson, Nav. delo, 95.

[42] Njen životni rad, fotografisanje životinja, toliko je inspirisao poznatog filmskog reditelja i producenta, Hauarda Hoksa, da je naterao svog scenaristu, Lija Braketa, da promeni scenario kako bi stvorio jednog od glavnih likova na osnovu Ile za svoj blokbaster film Hatari, u kojem glumi Džon Vejn. Hoks je rekao: „Elza Martineli igra čuvenog fotografa Ilu, đavolski privlačnu ženu, koju su ljudi vodili u oblasti u kojima je mogla da snimi najbolje fotografije na svetu. Ispala je iz kamiona i poginula u Južnoj Africi (netačno). Čuo sam priče o njenim ljubavnim avanturama i otuda potiče njen lik u ovom filmu.“ U: P. Bogdanovč. Hauard Hoks, Jugoslovenska kinoteka, Beograd 1967, 52; pažnju privlači činjenica da je Piter Bogdanovič stric Iline beogradske bliske prijateljice Olge Bogdanović, kasnije udate za slikara Mila Milunovića.

[43] P. Dodge, Nav. delo, 104.

[44] Conover, Helen F. eds. Africa, south of the Sahara, A Selected, Anotated List of Writtings, Library of  Congress, Washington, 1967, 86, Cat. No. 453.

[45] P. Dodge, Nav. delo, 115.

[46] O boravku u Indiji: P. Dodge, Nav. delo, 11–143.

[47] R. McCaffrey. Tributes to Fallen Journalists: the Evolution of the Hero Myth in Journalictic Practice, Dissertation submitted to the Faculty of the Graduate School of the University of Maryland, College Park 2013, 186–187, https://api.drum.lib.umd.edu/server/api/core/bitstreams/df532272-54a2-4965-8c6e-3aa805b5a039/content (pristupljeno 2. n ovembra 2025).

[48] A. Comes. Ylla (Camilla Koffler), https://enciclopediadelledonne.it/edd.nsf/biografie/ylla-camilla-koffler/ (pristupljeno 28. septembra 2025); I. Korotin Hrsg. Koffler Kamilla, Ylla, Lexikon Österreichischer Frauen, Band 02 , I-O, https://library.oapen.org/handle/20.500.12657/32406 (pristupljeno 28. oktobra 2025): Ј. Јованов, „Nomen est omen – камиле пред Камилиним објективом: Камила Ила Кофлер (Беч, 1911 – Њу Делхи 1955)”, u: Ј. Јованов, Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022, 62–67.

[49] „Ylla: jedan od najboljih i najposvećenijih fotografa posvećenih fotografijama životinja. One su bile sav njen život i sve ih je volela“, komentariosao je Šarl Rado nekoliko godina kasnije u godišnjaku US Camera 1959. godine.

Prilozi 

Galerija fotografija

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

​

Categories
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Adela Čajakova Petrovičova

(1901–1976)
Čitaj mi. Trajanje 20 minuta

Zdenka Valent Belić

Adela Čajakova Petrovičova

Slovačka vojvođanska autorka književnosti za decu, pozorišnih i radio drama, urednica dečjih listova, Adela Petrovičova Čajakova, svoj je najveći književni i društveno-kulturni doprinos dala u mlađim godinama, odnosno u periodu pre Drugog svetskog rata, dok je živela u Bačkom Petrovcu. Nakon repatrijacije u Slovačku, umesto boljeg i duhovno bogatijeg života, kako je očekivala, njenu porodicu zadesila je teška sudbina koja se neminovno odrazila i na njeno stvaralaštvo.

Rodna kuća Adele Čajakove Petrovicove u ulici Lava Tolstoja u Bačkom Petrovcu.

Adela Čajakova rođena je 25. 04. 1901. godine u Bačkom Petrovcu u čuvenoj književnoj porodici Čajak. Deda Janko Čajak (1830–1867) bio je prerano preminuli romantičarski pesnik, Pavol Dobšinski (1828–1885), uz kog je njen otac odrastao, je najznačajniji sakupljač i priređivač slovačkih narodnih bajki. Očeva tetka, Terezija Vansova (1857–1942), predstavnica prve generacije realizma u Slovačkoj, očev ujak Karol Medvecki bio je sveštenik u Selenči, dok je otac, Jan Čajak (1863–1944), istaknuti prozni pisac i začetnik slovačke vojvođanske književnosti, koja upravo s njegovim dolaskom u Vojvodinu, počinje da se razvija kao autohtoni književni i kulturni kontekst. Čajak je bio istaknuta ličnost ovdašnjeg kulturnog života i školstva i jedan je od osnivača slovačke gimnazije u Bačkom Petrovcu, Matice slovačke u Srbiji, takođe urednik književnog časopisa Naš život i aktivni saradnik Matice srpske. Naposletku, pisac je bio i Adelin rođeni brat, Jan Čajak mlađi (1897–1982), vodeći predstavnik slovačke realističke pripovetke.

Adela sa porodicom, na slici najstarija sestra Terezija, majka Kornelija otac, najmlađa sestra Kornelija i brat Jan Čajak ml.

Pored brata, Adela Čajakova imala je i dve sestre. Najstarija Terezija je posle završnih ispita u novosadskoj devojačkoj školi radila kao poštanska službenica u Petrovcu i Kulpinu a od 1916. godine bila je supruga paroha Mihala Šustera u Silbašu. Najmlađa sestra se po majci zvala Kornelija i takođe je završila šest razreda gimnazije u Petrovcu i devojačku školu u Novom Sadu.

Pošto njihov otac sa učiteljskom platom nije mogao da ih pošalje na školovanje u grad, decu je dao na privatno podučavanje gospođi Ferenc, koja je na ovaj način pripremila sve tri sestre, a koje su zatim polagale ispite u novosadskoj devojačkoj građanskoj gimnaziji (1915–1917). Nakon toga joj je privatno predavala učiteljica Marija Kubanjova, a ispite je polagala u ženskoj školi u Subotici, da bi u toku Prvog svetskog rata pohađala učiteljsku školu u Sarvašu, a u godinama 1918-1922. i Žensku učiteljsku školu u Bratislavi.

Ohrabrena književnom atmosferom u svojoj porodici, počela je da piše već posle srednje škole. Prvu pesmu “Akordy piesne podzimu” (Akordi pesme jesenje) objavila je u časopisu Svit 1923. godine, a kasnije i pripovetke “Mária” (Marija) i “Na pašienkovom vršku” (Na brdašcu sa pašnjacima) u Našem životu.

Kao mlada dvadesetogodišnja učiteljica 1922. godine počinje da radi u Petrovcu. Državni ispit položila je 1926. i te iste godine udala se za sveštenika Mirka Petroviča (1899–1983) sa kojim je kasnije imala troje dece Korneliju-Sonju, Mirka i Fedora.

Osnivačka skupština Matice slovačke u Bačkom Petrovcu.

Samo godinu dana pre toga (1921) osnovano je Centralno udruženje čehoslovačkih žena (Ústredný spolok československých žien) i odmah nakon toga ogranak u Petrovcu. Adela se uključila u rad ovog udruženja. Isto kao i 1932. godine, kada je osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji (danas Matica slovačka u Srbiji), i kada je postala predsednica Odbora za pozorište. Na ovoj funkciji ostala od 1933. do 1938. godine i za to vreme redovno pisala članke za Naš život, koji je uređivao njen otac, o radu odbora i o pozorišnim inscenacijama uz obavezan kratak pregled prvih pozorišnih smotri u Petrovcu, Staroj Pazovi, Kovačici, itd. Tih godina je puno pisala. Pesme i prozu objavila je u časopisima Svit, Naš život, Narodno jedinstvo, kao i Narodnim kalendarima koji su objavljivani u Bačkom Petrovcu.

Časopis Naš život koji je uređivao njen otac. Adela je objavljivala priloge

Sem kao predsednica odbora, Adela Čajakova istakla se i kao rediteljka, glumica i autorka više dramskih tekstova. Ubrzo nakon njenog povratka u zavičaj, 18. decembra 1923. godine, a povodom očevog 60. rođendana, u gimnaziji je izvedena njena komedija u tri čina “Gospođica inženjer” (Slečná inžinier) u bratovljevoj režiji. Predstava je doživela uspeh i reprizirana je 2. februara 1924. godine.

O predstavama, koje su se igrale po njenim tekstovima, nalazimo tek u fragmentima. U listu Národná jednota (Narodno jedinstvo, 1924, br. 34, str. 3) obavljena je vest da je prvog dana Slovačkih narodih svečanosti u Petrovcu, odnosno 10. avgusta 1924, Sokolsko jedinstvo izvelo pozorišni komad u tri čina “Koniec pohádky” (Kraj bajke). Sem ovog komada napisala je komedije “Kukučka” (Kukavica) i “Sbohom, pán profesor” (Zbogom, gospodine profesore) i dramu “Mesiac na nebi” (Mesec na nebu).

Kako piše u listu Narodno jedinstvo (1935, br. 33) Adela Petrovičova napisala je dramu u tri čina “Pán pekelnej doliny” (Gospodar doline pakla), koja je kasnije objavljena kao jedini njen dramski tekst pod naslovom Inžinier Hora (Inženjer Gora)u izdanju Slovačkog jedinstva a štampala ju je Štamparija a. d. 1942. godine u Bačkom Petrovcu. Ostale drame su, na žalost, ostale u rukopisu i danas su izgubljene.

Kao učiteljici joj je veoma bilo stalo da slovačka deca u Jugoslaviji imaju svoj časopis. Prethodno su u dva navrata postojali dečiji listovi, ali bi se svaki put brzo ugasili. Upravo u cilju da se popuni ova praznina Školski odbor Matice slovačke u Jugoslaviji naložio je osnivanje časopisa i to da se pripreme pre avgustovskih svečanosti 1939. godine. Adela je imenovana za urednicu ovog lista. U to vreme je u Slovačkoj izlazio časopis koji se zvao Slniečko (Sunce), a koji je postao model ovom glasilu, tako da je naš časopis nazvan Naše slniečko (Naše sunce). Takođe je naloženo da ovaj časopis ne sme biti tanji od onog koji izlazi u Slovačkoj, dakle nije trebalo da ima manje od 20 stranica, a i da sa likovne strane takođe mora biti zadovoljavajući. Da bi to postigli, ilustrovanje časopisa poverili su Zuski Medveđovoj, prvoj slovačkoj akademskoj slikarki u Vojvodini.

Prvi broj časopisa Náše slniečko (Naše sunce) objavljen je u oktobru 1939. godine. Časopis je izlazio mesečno tokom školske godine. Do rata je objavljeno ukupno 15 brojeva, od čega je prvih osam uređivala Adela, a od 13. novembra l940. godine glavna i odgovorna urednica postala je Oljga Babilonova Garajova.

O dobroj saradnji između Petrovičove i Medveđove pisao je i njen otac u svojim Sećanjima: „Retko sam u mom životu viđao dve toliko harmonične duše, kakve su bile ove dve. Sa toliko ljubavi i razumevanja su se međusobno dogovarale i radile, da me je taj prizor duboko dirnuo i beskrajno radovao. Odmah po objavljivanju prvog broja bio je očigledan učinak na decu i njihove roditelje. Deca su naprosto gutala Naše slniečko a i njihovi roditelji su ga takođe sa interesovanjem čitali.“

Sem ovog časopisa, Adela je uređivala i dodatke za decu za Narodni kalendar i za list Narodno jedinstvo.

Kada je u aprilu 1941. Bačka okupirana, Petrovac je preimenovan u Petröcz, a Adela je dobila otkaz, tako da sve do oslobođenja u oktobru 1944. nije radila. Za vreme rata je, zajedno sa celom familijom, bila pod stalnom policijskim prismotrom. To pak njenog supruga, sveštenika Mirka Petroviča nije sprečilo da tajnim odašiljačem emituje program koji je počinjao rečima: „Bum, bum, bum! Zove London, London zove!“. Hortijevci su ga zbog ove ilegalne radnje tražili, ali je on menjao punktove, tako da do kraja rata nisu uspeli da ga uhvate.

Mirko Petrovič kao sveštenik

Kada je Slovenská jednota (Slovačko jedinstvo), časopis slovačke manjine u Mađarskoj, počeo da izlazi kao dnevni list, a jedan od urednika postao i njen otac, Adeli su poverili da uređuje dodatak za decu Naša jar (Naše proleće). Priloge za ovaj podlistak dobijala je i od drugih autora, ali s obzirom da ih je bilo jako malo, većinu tekstova je morala da napiše sama.

Ovaj kreativni napor je za Adelu očigledno bio podsticajan, pošto je tih godina pod udatim prezimenom Ada Petrovičova objavila knjigu pesama za decu Drobné kvietky (Sitnocveće, 1943), zatim zbirku priča za decu V čarovnej ríši rozprávok (U čarobnom carstvu bajki, 1943). Jedina njena knjiga koja je objavljena posle ovog perioda bila je Maškrtnice (Sladokusci, 1973). Objavljena čak trideset godina kasnije u Novom Sadu i zapravo predstavlja izbor iz dela ove autorke. Sadrži četiri pripovetke: “Maškrtnice” (Sladokusci), “Ako začala chodiť do školy malá sálašanka” (Kako je u školu krenula mala salašanka), “Keď sa psí svet obrátil hore nohami” (Kada se pasji svet izvrnuo naglavačke) i “Capkove dobrodružstvá” (Capakove avanture).

Autorka nije izbegla moralizovanje, mentorstvo, didaktizam a ponekad preteranu sentimentalnost, što je bio uobičajen obrazac u pisanju književnosti za decu u to vreme i to sa jedinim ciljem da se pažnja deteta skrene na moralne aspekte i da se vaspita. Ali uprkos tim elementima, Petrovičova je kao autorka književnosti za decu doprinela nastanku savremene vojvođanske proze za decu.

Došao je kraj rata i njen suprug je ponovo postao sveštenik i biskupski sekretar, a Adela se vratila u osnovnu školu. Međutim, gorko iskustvo progona, nedavna očeva smrt, kao i svest da se prilike u zemlji ipak razvijaju u drugom pravcu, već tih dana su sazrevali u čvrsti naum o spasonosnom povratku u Slovačku.

Tokom letnjeg raspusta te iste godine Adela je sa amaterima inscenirala Gogoljevu Ženidbu a zatim organizovala pozorišnu turneju po slovačkim mestima u Mađarskoj, u Bekeškoj Čabi, Pitvarošu, Banhedešu i drugim mestima, i zajedno sa ćerkom Kornelijom otputovala. Njih dve se sa tog putovanja nisu vratile. Otišle su kod brata Jana Čajaka ml. u Budimpeštu, koji je u tom trenutku u čehoslovačkoj ambasadi bio ataše za kulturu i zatim dalje u Bratislavu, kako bi pripremile preseljenje ostalih članova porodice.

O njenom iskrenom oduševljenju repatrijacijom svedoči članak koji je nazvala po akciji, koju je Čehoslovačka organizovala, Mati zove, i u kom piše: „Iskoristite priliku, ne dvoumite se, pakujte se, očekuju nas i potrebni smo im.“ Tada još nije znala da je teške godine upravo ovde čekaju.

U prvim godinama se činilo da je odluka o preseljenju bila ispravna. Adela je odlično prihvaćena. Časopis Živena je 1945. godine (br. 3-5, s. 105-106) objavio članak “Poželimo dobrodošlicu Adi Petrovičovoj u Slovačkoj”. Ističe se u njemu kulturna misiju koju je Ada Petrovičeva imala među Slovacima na Donjoj zemlji, patnje koje je pretrpela tokom mađarske okupacije i radost što se sada, napokon, vratila kući. Živena ju je zamolila da doprinese i bila bi im čast da postane njihova članica. Adela im je odgovorila pismom zahvalivši im na lepom dočeku u svoje ime i u ime svojih sunarodnika iz Jugoslavije, a takođe i što su im omogućili da se vrate u zemlju svojih predaka.

Na poziv da piše za časopis Petrovičova je odmah odreagovala i 1946. godine objavila je odlomak iz romana o jugoslovenskim Slovacima Udavač (Doušnik), kao i obiman tekst “Juhoslovanskí Slováci v časoch utrpenia a význam ich presídlenia do starej vlasti” (Jugoslovenski Slovaci u vremenu stradanja i značaj njihovog preseljenja u staru domovinu), koji je pročitan na Generalnoj skupštini Živene u Ružomberoku. U ovom tekstu je pažnju prvenstveno usmerila na fašističke napade, partizane, koji su u ratu poginuli, i nije propustila da zamoli da se slovačkim doseljenicima izađe u susret i pomogne u teškim počecima izgradnje novog života u dragoj Čehoslovačkoj republici.

Po samom dolasku u Bratislavu, Adela je dobila odličan posao i u godinama 1945–1947 radila u Kancelariji za doseljenike, a zatim nekoliko godina u Zavodu za proučavanje javnog mnjenja. U Bratislavi je i dalje bila književno aktivna i pisala je radio-drame, koje su emitovane na bratislavskom radiju.

Međutim, došao je februar 1948. i Rezolucija Informbiroa, što je za posledicu imalo da je veliki deo doseljenika iz Jugoslavije odjednom bio sumnjiv. Nevini ljudi nazivani su „Titovim agentima“ i bilo im je suđeno za antidržavno delovanje. Njenog supruga Mirka Petroviča su 1950. godine uhapsili i osudili u procesu protiv tadašnjeg ambasadora Šefika Keviča i ostalih na 23 godine zatvora. Ovaj događaj jako je pogodio celu porodicu. Adela je otpuštena s posla i neko vreme radila je knjigovodstvene poslove. Deca Kornelija i Mirko su izbačeni sa fakulteta, dok najmlađem Fedoru nisu dopustili da maturira. Ali nije se na tome završilo. Na Badnji dan 1952. godine nasilno je sa decom preseljena u oronulu brvnaru u selo Oravska Polhora, na krajnji sever Slovačke kod poljske granice. Sa njima su išli i sestra Tereza, sad već kao udovica sa decom. U decembru 1959. godine Mirko Petrovič je uslovno pušten iz zatvora, tako da je sa porodicom živeo u Bobrovu, ali nije smeo da se zaposli, niti da prima penziju. Rehabilitovan je 1968. godine i tada su im dozvolili da se vrate u Bratislavu, gde im je dodeljen stan u Meteorskoj ulici. Kada se već činilo da će njihovoj porodici konačno krenuti na bolje, ćerka Kornelija je umrla od raka.

Sedamdesetih godina 20. veka

Ostalo je zabeleženo da je Adela tih godina često sedela pored kaljeve peći i kada se uverila da je sama, palila je rukopis romana. Verovatno je reč o trotomnom romanu Branjova družina na temu antifaštističke borbe. Palila ga je stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, ponavljajući kao mantru reči: „Ovo je za Korenliju, ovo za supruga, dva poglavlja za nesrećne sinove, sledeće za sve Čajakovce…“ Kada su joj kasnije zamerili što je uništila svoje delo, rezignirano bi odgovorila: „Zar je važno da li svoje ispovesti palim ja, ili oni?“

Adela Čajakova Petrovičova umrla je u Bratislavi 5. maja 1976. godine ubrzo nakon što je napunila 75 godina. Njen suprug je poživeo još nekoliko godina i 4. januara 1983. joj se pridružio u porodičnoj grobnici na Groblju u Slavujskoj dolini, gde su sahranjeni zajedno sa ćerkom Kornelijom.

Koliko znamo u Bačkom Petrovcu, ali ni u drugim mestima, ne postoji ulica, spomenik ili ustanova koja bi bila nazvana po joj. Jedini „spomenik” je mural u dvorištu Poslovnog informativnog centra koji je nastao 2013. godine u okviru projekta Vojvodina – mesto značajnih Slovakinja, koji je realizovala Akademija ženskog preduzetništva iz Bačkog Petrovca. Autorke murala su Tijana Petrović a Tamara Jeremić a na njemu je prikazano petnaest značajnih Slovakinja a među njima je i Adela Petrovičova Čajakova.

Categories
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Adela Čajakova Petrovičova

(1901–1976)
Čitaj mi. Trajanje 20 minuta

Zdenka Valent Belić

Adela Čajakova Petrovičova

Slovačka vojvođanska autorka književnosti za decu, pozorišnih i radio drama, urednica dečjih listova, Adela Petrovičova Čajakova, svoj je najveći književni i društveno-kulturni doprinos dala u mlađim godinama, odnosno u periodu pre Drugog svetskog rata, dok je živela u Bačkom Petrovcu. Nakon repatrijacije u Slovačku, umesto boljeg i duhovno bogatijeg života, kako je očekivala, njenu porodicu zadesila je teška sudbina koja se neminovno odrazila i na njeno stvaralaštvo.

Rodna kuća Adele Čajakove Petrovicove u ulici Lava Tolstoja u Bačkom Petrovcu.

Adela Čajakova rođena je 25. 04. 1901. godine u Bačkom Petrovcu u čuvenoj književnoj porodici Čajak. Deda Janko Čajak (1830–1867) bio je prerano preminuli romantičarski pesnik, Pavol Dobšinski (1828–1885), uz kog je njen otac odrastao, je najznačajniji sakupljač i priređivač slovačkih narodnih bajki. Očeva tetka, Terezija Vansova (1857–1942), predstavnica prve generacije realizma u Slovačkoj, očev ujak Karol Medvecki bio je sveštenik u Selenči, dok je otac, Jan Čajak (1863–1944), istaknuti prozni pisac i začetnik slovačke vojvođanske književnosti, koja upravo s njegovim dolaskom u Vojvodinu, počinje da se razvija kao autohtoni književni i kulturni kontekst. Čajak je bio istaknuta ličnost ovdašnjeg kulturnog života i školstva i jedan je od osnivača slovačke gimnazije u Bačkom Petrovcu, Matice slovačke u Srbiji, takođe urednik književnog časopisa Naš život i aktivni saradnik Matice srpske. Naposletku, pisac je bio i Adelin rođeni brat, Jan Čajak mlađi (1897–1982), vodeći predstavnik slovačke realističke pripovetke.

Adela sa porodicom, na slici najstarija sestra Terezija, majka Kornelija otac, najmlađa sestra Kornelija i brat Jan Čajak ml.

Pored brata, Adela Čajakova imala je i dve sestre. Najstarija Terezija je posle završnih ispita u novosadskoj devojačkoj školi radila kao poštanska službenica u Petrovcu i Kulpinu a od 1916. godine bila je supruga paroha Mihala Šustera u Silbašu. Najmlađa sestra se po majci zvala Kornelija i takođe je završila šest razreda gimnazije u Petrovcu i devojačku školu u Novom Sadu.

Pošto njihov otac sa učiteljskom platom nije mogao da ih pošalje na školovanje u grad, decu je dao na privatno podučavanje gospođi Ferenc, koja je na ovaj način pripremila sve tri sestre, a koje su zatim polagale ispite u novosadskoj devojačkoj građanskoj gimnaziji (1915–1917). Nakon toga joj je privatno predavala učiteljica Marija Kubanjova, a ispite je polagala u ženskoj školi u Subotici, da bi u toku Prvog svetskog rata pohađala učiteljsku školu u Sarvašu, a u godinama 1918-1922. i Žensku učiteljsku školu u Bratislavi.

Ohrabrena književnom atmosferom u svojoj porodici, počela je da piše već posle srednje škole. Prvu pesmu “Akordy piesne podzimu” (Akordi pesme jesenje) objavila je u časopisu Svit 1923. godine, a kasnije i pripovetke “Mária” (Marija) i “Na pašienkovom vršku” (Na brdašcu sa pašnjacima) u Našem životu.

Kao mlada dvadesetogodišnja učiteljica 1922. godine počinje da radi u Petrovcu. Državni ispit položila je 1926. i te iste godine udala se za sveštenika Mirka Petroviča (1899–1983) sa kojim je kasnije imala troje dece Korneliju-Sonju, Mirka i Fedora.

Osnivačka skupština Matice slovačke u Bačkom Petrovcu.

Samo godinu dana pre toga (1921) osnovano je Centralno udruženje čehoslovačkih žena (Ústredný spolok československých žien) i odmah nakon toga ogranak u Petrovcu. Adela se uključila u rad ovog udruženja. Isto kao i 1932. godine, kada je osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji (danas Matica slovačka u Srbiji), i kada je postala predsednica Odbora za pozorište. Na ovoj funkciji ostala od 1933. do 1938. godine i za to vreme redovno pisala članke za Naš život, koji je uređivao njen otac, o radu odbora i o pozorišnim inscenacijama uz obavezan kratak pregled prvih pozorišnih smotri u Petrovcu, Staroj Pazovi, Kovačici, itd. Tih godina je puno pisala. Pesme i prozu objavila je u časopisima Svit, Naš život, Narodno jedinstvo, kao i Narodnim kalendarima koji su objavljivani u Bačkom Petrovcu.

Časopis Naš život koji je uređivao njen otac. Adela je objavljivala priloge

Sem kao predsednica odbora, Adela Čajakova istakla se i kao rediteljka, glumica i autorka više dramskih tekstova. Ubrzo nakon njenog povratka u zavičaj, 18. decembra 1923. godine, a povodom očevog 60. rođendana, u gimnaziji je izvedena njena komedija u tri čina “Gospođica inženjer” (Slečná inžinier) u bratovljevoj režiji. Predstava je doživela uspeh i reprizirana je 2. februara 1924. godine.

O predstavama, koje su se igrale po njenim tekstovima, nalazimo tek u fragmentima. U listu Národná jednota (Narodno jedinstvo, 1924, br. 34, str. 3) obavljena je vest da je prvog dana Slovačkih narodih svečanosti u Petrovcu, odnosno 10. avgusta 1924, Sokolsko jedinstvo izvelo pozorišni komad u tri čina “Koniec pohádky” (Kraj bajke). Sem ovog komada napisala je komedije “Kukučka” (Kukavica) i “Sbohom, pán profesor” (Zbogom, gospodine profesore) i dramu “Mesiac na nebi” (Mesec na nebu).

Kako piše u listu Narodno jedinstvo (1935, br. 33) Adela Petrovičova napisala je dramu u tri čina “Pán pekelnej doliny” (Gospodar doline pakla), koja je kasnije objavljena kao jedini njen dramski tekst pod naslovom Inžinier Hora (Inženjer Gora)u izdanju Slovačkog jedinstva a štampala ju je Štamparija a. d. 1942. godine u Bačkom Petrovcu. Ostale drame su, na žalost, ostale u rukopisu i danas su izgubljene.

Kao učiteljici joj je veoma bilo stalo da slovačka deca u Jugoslaviji imaju svoj časopis. Prethodno su u dva navrata postojali dečiji listovi, ali bi se svaki put brzo ugasili. Upravo u cilju da se popuni ova praznina Školski odbor Matice slovačke u Jugoslaviji naložio je osnivanje časopisa i to da se pripreme pre avgustovskih svečanosti 1939. godine. Adela je imenovana za urednicu ovog lista. U to vreme je u Slovačkoj izlazio časopis koji se zvao Slniečko (Sunce), a koji je postao model ovom glasilu, tako da je naš časopis nazvan Naše slniečko (Naše sunce). Takođe je naloženo da ovaj časopis ne sme biti tanji od onog koji izlazi u Slovačkoj, dakle nije trebalo da ima manje od 20 stranica, a i da sa likovne strane takođe mora biti zadovoljavajući. Da bi to postigli, ilustrovanje časopisa poverili su Zuski Medveđovoj, prvoj slovačkoj akademskoj slikarki u Vojvodini.

Prvi broj časopisa Náše slniečko (Naše sunce) objavljen je u oktobru 1939. godine. Časopis je izlazio mesečno tokom školske godine. Do rata je objavljeno ukupno 15 brojeva, od čega je prvih osam uređivala Adela, a od 13. novembra l940. godine glavna i odgovorna urednica postala je Oljga Babilonova Garajova.

O dobroj saradnji između Petrovičove i Medveđove pisao je i njen otac u svojim Sećanjima: „Retko sam u mom životu viđao dve toliko harmonične duše, kakve su bile ove dve. Sa toliko ljubavi i razumevanja su se međusobno dogovarale i radile, da me je taj prizor duboko dirnuo i beskrajno radovao. Odmah po objavljivanju prvog broja bio je očigledan učinak na decu i njihove roditelje. Deca su naprosto gutala Naše slniečko a i njihovi roditelji su ga takođe sa interesovanjem čitali.“

Sem ovog časopisa, Adela je uređivala i dodatke za decu za Narodni kalendar i za list Narodno jedinstvo.

Kada je u aprilu 1941. Bačka okupirana, Petrovac je preimenovan u Petröcz, a Adela je dobila otkaz, tako da sve do oslobođenja u oktobru 1944. nije radila. Za vreme rata je, zajedno sa celom familijom, bila pod stalnom policijskim prismotrom. To pak njenog supruga, sveštenika Mirka Petroviča nije sprečilo da tajnim odašiljačem emituje program koji je počinjao rečima: „Bum, bum, bum! Zove London, London zove!“. Hortijevci su ga zbog ove ilegalne radnje tražili, ali je on menjao punktove, tako da do kraja rata nisu uspeli da ga uhvate.

Mirko Petrovič kao sveštenik

Kada je Slovenská jednota (Slovačko jedinstvo), časopis slovačke manjine u Mađarskoj, počeo da izlazi kao dnevni list, a jedan od urednika postao i njen otac, Adeli su poverili da uređuje dodatak za decu Naša jar (Naše proleće). Priloge za ovaj podlistak dobijala je i od drugih autora, ali s obzirom da ih je bilo jako malo, većinu tekstova je morala da napiše sama.

Ovaj kreativni napor je za Adelu očigledno bio podsticajan, pošto je tih godina pod udatim prezimenom Ada Petrovičova objavila knjigu pesama za decu Drobné kvietky (Sitnocveće, 1943), zatim zbirku priča za decu V čarovnej ríši rozprávok (U čarobnom carstvu bajki, 1943). Jedina njena knjiga koja je objavljena posle ovog perioda bila je Maškrtnice (Sladokusci, 1973). Objavljena čak trideset godina kasnije u Novom Sadu i zapravo predstavlja izbor iz dela ove autorke. Sadrži četiri pripovetke: “Maškrtnice” (Sladokusci), “Ako začala chodiť do školy malá sálašanka” (Kako je u školu krenula mala salašanka), “Keď sa psí svet obrátil hore nohami” (Kada se pasji svet izvrnuo naglavačke) i “Capkove dobrodružstvá” (Capakove avanture).

Autorka nije izbegla moralizovanje, mentorstvo, didaktizam a ponekad preteranu sentimentalnost, što je bio uobičajen obrazac u pisanju književnosti za decu u to vreme i to sa jedinim ciljem da se pažnja deteta skrene na moralne aspekte i da se vaspita. Ali uprkos tim elementima, Petrovičova je kao autorka književnosti za decu doprinela nastanku savremene vojvođanske proze za decu.

Došao je kraj rata i njen suprug je ponovo postao sveštenik i biskupski sekretar, a Adela se vratila u osnovnu školu. Međutim, gorko iskustvo progona, nedavna očeva smrt, kao i svest da se prilike u zemlji ipak razvijaju u drugom pravcu, već tih dana su sazrevali u čvrsti naum o spasonosnom povratku u Slovačku.

Tokom letnjeg raspusta te iste godine Adela je sa amaterima inscenirala Gogoljevu Ženidbu a zatim organizovala pozorišnu turneju po slovačkim mestima u Mađarskoj, u Bekeškoj Čabi, Pitvarošu, Banhedešu i drugim mestima, i zajedno sa ćerkom Kornelijom otputovala. Njih dve se sa tog putovanja nisu vratile. Otišle su kod brata Jana Čajaka ml. u Budimpeštu, koji je u tom trenutku u čehoslovačkoj ambasadi bio ataše za kulturu i zatim dalje u Bratislavu, kako bi pripremile preseljenje ostalih članova porodice.

O njenom iskrenom oduševljenju repatrijacijom svedoči članak koji je nazvala po akciji, koju je Čehoslovačka organizovala, Mati zove, i u kom piše: „Iskoristite priliku, ne dvoumite se, pakujte se, očekuju nas i potrebni smo im.“ Tada još nije znala da je teške godine upravo ovde čekaju.

U prvim godinama se činilo da je odluka o preseljenju bila ispravna. Adela je odlično prihvaćena. Časopis Živena je 1945. godine (br. 3-5, s. 105-106) objavio članak “Poželimo dobrodošlicu Adi Petrovičovoj u Slovačkoj”. Ističe se u njemu kulturna misiju koju je Ada Petrovičeva imala među Slovacima na Donjoj zemlji, patnje koje je pretrpela tokom mađarske okupacije i radost što se sada, napokon, vratila kući. Živena ju je zamolila da doprinese i bila bi im čast da postane njihova članica. Adela im je odgovorila pismom zahvalivši im na lepom dočeku u svoje ime i u ime svojih sunarodnika iz Jugoslavije, a takođe i što su im omogućili da se vrate u zemlju svojih predaka.

Na poziv da piše za časopis Petrovičova je odmah odreagovala i 1946. godine objavila je odlomak iz romana o jugoslovenskim Slovacima Udavač (Doušnik), kao i obiman tekst “Juhoslovanskí Slováci v časoch utrpenia a význam ich presídlenia do starej vlasti” (Jugoslovenski Slovaci u vremenu stradanja i značaj njihovog preseljenja u staru domovinu), koji je pročitan na Generalnoj skupštini Živene u Ružomberoku. U ovom tekstu je pažnju prvenstveno usmerila na fašističke napade, partizane, koji su u ratu poginuli, i nije propustila da zamoli da se slovačkim doseljenicima izađe u susret i pomogne u teškim počecima izgradnje novog života u dragoj Čehoslovačkoj republici.

Po samom dolasku u Bratislavu, Adela je dobila odličan posao i u godinama 1945–1947 radila u Kancelariji za doseljenike, a zatim nekoliko godina u Zavodu za proučavanje javnog mnjenja. U Bratislavi je i dalje bila književno aktivna i pisala je radio-drame, koje su emitovane na bratislavskom radiju.

Međutim, došao je februar 1948. i Rezolucija Informbiroa, što je za posledicu imalo da je veliki deo doseljenika iz Jugoslavije odjednom bio sumnjiv. Nevini ljudi nazivani su „Titovim agentima“ i bilo im je suđeno za antidržavno delovanje. Njenog supruga Mirka Petroviča su 1950. godine uhapsili i osudili u procesu protiv tadašnjeg ambasadora Šefika Keviča i ostalih na 23 godine zatvora. Ovaj događaj jako je pogodio celu porodicu. Adela je otpuštena s posla i neko vreme radila je knjigovodstvene poslove. Deca Kornelija i Mirko su izbačeni sa fakulteta, dok najmlađem Fedoru nisu dopustili da maturira. Ali nije se na tome završilo. Na Badnji dan 1952. godine nasilno je sa decom preseljena u oronulu brvnaru u selo Oravska Polhora, na krajnji sever Slovačke kod poljske granice. Sa njima su išli i sestra Tereza, sad već kao udovica sa decom. U decembru 1959. godine Mirko Petrovič je uslovno pušten iz zatvora, tako da je sa porodicom živeo u Bobrovu, ali nije smeo da se zaposli, niti da prima penziju. Rehabilitovan je 1968. godine i tada su im dozvolili da se vrate u Bratislavu, gde im je dodeljen stan u Meteorskoj ulici. Kada se već činilo da će njihovoj porodici konačno krenuti na bolje, ćerka Kornelija je umrla od raka.

Sedamdesetih godina 20. veka

Ostalo je zabeleženo da je Adela tih godina često sedela pored kaljeve peći i kada se uverila da je sama, palila je rukopis romana. Verovatno je reč o trotomnom romanu Branjova družina na temu antifaštističke borbe. Palila ga je stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, ponavljajući kao mantru reči: „Ovo je za Korenliju, ovo za supruga, dva poglavlja za nesrećne sinove, sledeće za sve Čajakovce…“ Kada su joj kasnije zamerili što je uništila svoje delo, rezignirano bi odgovorila: „Zar je važno da li svoje ispovesti palim ja, ili oni?“

Adela Čajakova Petrovičova umrla je u Bratislavi 5. maja 1976. godine ubrzo nakon što je napunila 75 godina. Njen suprug je poživeo još nekoliko godina i 4. januara 1983. joj se pridružio u porodičnoj grobnici na Groblju u Slavujskoj dolini, gde su sahranjeni zajedno sa ćerkom Kornelijom.

Koliko znamo u Bačkom Petrovcu, ali ni u drugim mestima, ne postoji ulica, spomenik ili ustanova koja bi bila nazvana po joj. Jedini „spomenik” je mural u dvorištu Poslovnog informativnog centra koji je nastao 2013. godine u okviru projekta Vojvodina – mesto značajnih Slovakinja, koji je realizovala Akademija ženskog preduzetništva iz Bačkog Petrovca. Autorke murala su Tijana Petrović a Tamara Jeremić a na njemu je prikazano petnaest značajnih Slovakinja a među njima je i Adela Petrovičova Čajakova.

Categories
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Sofija Vujić i Jelva Jocić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 6 minuta.
Fotografija Sofije Vujić
Sofija Vujić 1887-1972.

Sofija Vujić (1887–1972) je početkom 20. veka bila poznata novosadska pijanistkinja. Rođena je u uglednoj novosadskoj porodici Jocić. Otac Luka Jocić bio je jedno vreme upravnik dobara dobrotvorke Marije Trandafil, a kasnije knjižar i izdavač između ostalog i časopisa Javor i Stražilovo. Majka Marija iz ugledne porodice Stefanović umrla je 1893. kada su njene i Lukine kćeri, starija Sofija i mlađa Jelva bile u uzrastu od šest i oko četiri godine. Luka Jocić se kasnije oženio Paulinom rođenom Sofrić, a porodica je živela u kući koja se danas nalazi u Dunavskoj ulici broj 16.

Sofija Jocić je u ranom uzrastu pokazala talenat za muziku, te je kao sedmogodišnja devojčica pohađala časove klavira. Ljubav prema muzici i očiti talenat biće i formalno dokazani na Konzervatorijumu u Pragu gde je 1906. diplomirala na klavirskom odseku u klasi profesora Jozefa Jiraneka (Josef Jiránek), učenika Bedžiha Smetane (Bedřich Smetana) i Hanuša Trnečeka. Istovremeno je pohađala časove pevanja kod operske dive Olge Paršove (Paršová Olga /Parsch Zikesch). Pored muzičkog obrazovanja Sofija Vujić je bila osoba velikog opšteg obrazovanja. Govorila je nemački, mađarski, češki, engleski i francuski jezik.

Poster za Veliki koncert

I pre formalnog završetka studija Sofija Jocić je uspešno kocertirala u Novom Sadu i Pragu. Sa sestrom Jelvom je imala zapažen nastup pred novosadskom publikom 1905. u vreme dok je bila pri kraju studija klavira, a Jelva na početku studija pevanja na Konzervatorijumu u Pragu. Novosadska Zastava je zabeležila da je Sofija Jocić nastupala1906. na priredbi koju su organizovale srpska i hrvatska omladina u Pragu. Njen repertoar su pretežno činila dela Franca Lista, Feliksa Mendelsona, Isidora Bajića, Riharda Vagnera i dr., a posebno je bila poznata po sposobnosti da svira prima vista kompozicije (kompozicije koje prvi put vidi). Zabeleženo je da je 1906. u Pragu kao korepetitor radila sa američkom operskom pevačicom Ivon de Trevil (Yvonne de Tréville).

Poster za Baletsko veče u SNP 1959.

Od 1920. je posle udaje za advokata dr Branka Vujića koncertirala pod imenom Sofija dra Branka Vujića, gospođa dra Branka Vujića ili Dr Vuits Brankóné zongoramüvesnő, povremeno nastupajući sa sestrom Jelvom Jocić u Velikom Bečkereku, Somboru, Beogradu i drugim mestima. Njena pijanistička karijera je bila u drugom planu u odnosu na porodične obaveze, što je bila ubičajena situacija u građanskom miljeu između dva svetska rata.

U novosadsoj Zastavi  1928. zabeležena je vest o smrti dr Branka Vujća gde saznajemo da je zbog svoje političke delatnosti sa suprugom Sofijom i decom Marom i Jovanom živeo u Somboru i Beogradu gde umro i gde je sahranjen.    

Poster za Baletsko veče 1958.

Po završetku Drugog svetskog rata u okolnostima novih mogućnosti za žene, ali i egzistencijalnih potreba Sofija Vujić je, do duboke starosti, od 1948. do 1961. radila kao nastavnica za klavirsku nastavu i korepetitor u Državnoj pozorišnoj školi – Baletski otsek u Novom Sadu. U rodnom gradu je i umrla. Sahranjena je na Uspenskom groblju u grobnicu u kojoj je prethodno sahranjena i Jelva Jocić, zatim i njena deca Jovan (1992) i Mara (2005).     

Sa Maturantskog panoa, kao razredna starešina
Literatura:

„Синфонијски концерт”. Застава, 5. децембар 1905. (вечерње издање)

„Успех једне Српкиње“. Застава, 14. децембар 1906.

„Заједничка забава српске и хрватске омладине у Прагу“. Застава, 26. април 1906.

 „Читуља“. Застава, 11. мај 1928.

Кокановић, М. „Јоцић Софија“. Српски биографски речник [Књ. 4]. стр. 748. Ур. Чедомир Попов. Нови Сад: Матица српска, 2009.

Пивнички Дринић, Т. „Лука Јоцић“ Српски биографски речник [Књ. 4]. стр. 746–747. Ур. Чедомир Попов. Нови Сад: Матица српска, 2009.

Savić, Svenka, prir. 55 godina Baletske škole u Novom Sadu. Novi Sad: Futura publikacije, 2004.

Privatna zaostavština Sofije Vujić i Jelve Jocić: intex Sofije Vujić (Conservatorium), plakati za koncerte, pisma i fotografije.

Fotografije: Conservatorium i Tablo apsolventkinja Baletskog odseka Pozorišne škole u Novom Sadu 1951/2. god. iz knjige 55 godina Baletske škole u Novom Sadu.

Jelva Jocić (oko 1889–1968) je bila operska pevačica, članica Ženskog muzičkog udruženja u Novom Sadu. Ona je bila mlađa kći knjižara i izdavača Luke Jocić i Marije rođene Stefanović. Kao i njena starija sestra Sofija obrazovana je po modelu karakterističnom za bogate građanske porodice gde su muzičko obrazovanje i znanje stranih jezika, (tradicionalno nemački i mađarski) bile obavezna osnova. Posedovala je neosporan talent za solo pevanje te se odlučila da školovanje započne na Konzervatorijumu u Pragu. Diplomirala je 1908.

Još kao studentkinja sa starijom sestrom je 1905. nastupala pred novosadskom publikom koja je pohvalno ocenila njenu izvedbu arije iz opere Karmen Žorža Bizea. Novosadska Zastava je tim povodom uz pohvale izvestila da se Jelva Jocić „sprema za pevačicu na praškom konzervatoriumu“, te da joj do završetka studije treba „još 2–3 godine“.

Poster za koncert u Beogradu, 1920.

Intenzivna koncertna karijera Jelve Jocić trajala je tokom dvadesetih godina 20. veka. Izvodila je kopozicije Đakoma Pučinija, Đuzepa Verdija, Edvarda Griga, Žila Masnea, šansone i dr. Kritika je ocenila da je posedovala „glas obiman, bogat, pun kolorita“. U Teatroslovu je zabeleženo da je u periodu 1920–1923 u Narodnom pozorištu u Novom Sadu angažovana kao operska pevačica i glumica.

Najznačajniji doprinos muzičkom životu Novog Sada i šire dala je kao članica solističkog dela Ženskog muzičkog udruženja (1927-1930), koje su osnovali Milica Moč, Edita Valdner i Svetolik Pašćan. Jelva Jocić je nastupala uz Lauru Grosman, Janku Štajn, Sibinu Vulf, Kseniju Murancovu i dr, pevajući klasičan operski repetoar ali i „jugoslovenske pesme“ – dela jugoslovenskih autora.

Novosadske i Beogradska štampa pred Drugi svetski rat i posle toga nije zabeležila koncerne nastupe Jelve Jocić, što ne znači da se nisu sporadično dešavali. Sestre Jocić su bile vrlo bliske, te postoji mogućnost da je Jelva živela u porodici Vujić i da se uz njih selila u Sombor, Beograd i Novi Sad. Umrla je u Novom Sadu, a sahranjena je na Uspenskom groblju.

Literatura:

„Синфонијски концерт”. Застава, 5. децембар 1905. (вечерње издање)

„Уметност“. Застава, 24. април 1920.

„Забава Српско-Руског друштва“. Застава, 3. април 1926.

„Женско Музичко Удружење“. Застава, 14. март 1928.

„Новосадско женско музичко друштво“. Застава, 21. март 1928.

„Женско Музичко удружење“. Застава, 22. април 1928.

Театрослов https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=1920 приступљено 31. јули 2025

Privatna zaostavština Sofije Vujić i Jelve Jocić: plakati za koncerte, pisma i fotografije.

Istraživanje o sestrama Jocić i žiteljima kuće u Dunavskoj 16 pokrenuli su osnivači Udruženja Presto, pijanista Dimitrije Beljanski i violončelistkinja Nina Henig Beljanski koji koriste prostorije u ovoj kući. 

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Ljubica Krnjaić

Ljubica Krnjaić, po profesiji inženjer zaštite životne sredine – zaštite od požara, članica novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“, na položaju dugogodišnjeg Sekretara vatrogasnog saveza Grada Novog Sada, predsednica Vatrogasnog saveza Vojvodine, sa zvanjem Višeg vatrogasnog oficira I klase, stručna savetnica, sudski veštak i edukatorka, predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled, najviše položaje i najviše zvanje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva.
Ljubica Krnjaić (1956)

Ljubica Krnjaić, po profesiji inženjer zaštite životne sredine – zaštite od požara, članica novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“, na položaju dugogodišnjeg Sekretara vatrogasnog saveza Grada Novog Sada, predsednica Vatrogasnog saveza Vojvodine, sa zvanjem Višeg vatrogasnog oficira I klase, stručna savetnica, sudski veštak i edukatorka, predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled, najviše položaje i najviše zvanje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva.

Profesionalni i privatni život Ljubice je izgrađen specifičnostima vatrogastva kao profesije, dobrovoljnosti kao oblika kolektivnog organizovanja ljudi, iskustvom socijalističkog poretka Jugoslavije i ženskom emancipacijom kojom je bila zahvaćena njena mladost, obrazovanje i učešće u društvenim organizacijama. U javnom životu grada Novog Sada Ljubica Krnjaić se ističe svojom personalnošću, entuzijazmom i angažovanjem u okviru tipično muške profesije. 

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Kontakt

Uredništvo ŽeNSkog muzeja 

office@zenskimuzejns.org.rs
silvia.drazic@zenskimuzejns.org.rs
vera.kopicl@zenskimuzejns.org.rs
gordana.stojakovic@zenskimuzejns.org.rs

Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“

21000 Novi Sad

Koste Šokice 15, 21000

rekonekcija.ns@gmail.com

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica Tomić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki  izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji    

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa,  još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga,  političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19.  i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu. 

Portret Milice Tomić (ROMS)
Portret Milice Tomić (ROMS)

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)
Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio  različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.     

Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)
Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Jedna od  tema u fokusu časopisa  je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi,  Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)
1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).   

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su  pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…”  a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu  Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne  kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste  povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je  na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (Branik–Zastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu  (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu  (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.

Literatura

  • Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
  • Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
  • Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
  • Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
  • Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
  • „Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
  • Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
  • Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
  • М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
  • М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
  • Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
  • „Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
  • Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
  • Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
  • Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
  • Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 45.043 – Pismo Milice Tomić Trivi Militaru (1913) o pomoći za distribuciju Kalendara Žena za 1914. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i  ne može se preuzimati.

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović,  urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914.  da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka  vlasnica i urednica  lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor  beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka  Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković,  a da su  među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).  

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za  ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu  ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije  (prim.aut.).    

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i  jedna od  nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„,  „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912),  „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6]  O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a  prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za  život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017:  11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu  (Stojaković 2001: 118-120). 

[9] …  A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887.  raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer  (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom  koji se od 1914. zvao Žena- A Nö.  Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren  Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: ‘Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju.  Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

“U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja   Rožika Švimer”. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena  šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović.  Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog  pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin,  da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl,  odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan,  bez priznanja i pominjanja  prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje  pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).  

[cite]

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica Stojadinović Srpkinja

priredila Vera Kopicl

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta
Milica Stojadinović Srkinja, crtež prema arhivskoj fotografiji
Milica Stojadinović Srkinja, (1828-1878)
crtež prema arhivskoj fotografiji

Saradnica Vuka Karađžića, cenjena u krugu romantičara Đ. Rajkovića, Njegoša a njen rad je pomagao i knez Mihailo. Prikupljala je i narodne umotvorine, a u svom dnevniku pominje narodne pevačice od kojih je beležila narodnu poeziju: slepa Jela, Pava, Kata, Ruža, Ana i Anđelija.

Bavila se i prevođenjem Getea i Balzaka.

Nјen dnevnik je imao 433 pretplatnika i to u Beču (200), Budimu (20), Beogradu (84), Šapcu (20), Vukovaru (40), Karlovcima (49) i u Mitrovici (20). 

Delo Milice Stojadinović Srpkinje je imalo veoma dobru recepciju i bila je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti. 

Ustanovljena je nagrada u čast njenog rada i imena, a dodeljuje se u okviru manifestacije Milici u pohode  Centra za kulturu “Miloš Crnjanski”.

dela:

Pesme (1850), Pesme , knjiga 2 (1855), U  Fruškoj gori 1854. (1861), U  Fruškoj gori 1854. sv.2 (1862),  U Fruškoj gori 1854 sv.3 (1866),  Pesme Milice Stojadinović (1869)

Milica Stojadinović Srpkinja, gravura
Milica Stojadinović Srpkinja, gravura

Izbor iz dela Milice Stojadinović Srpkinje

KAD SE NEBO MUTI

        Kad se nebo muti, ne kaže zašto,

                Nit rosna kiša rad koga pada,

   A srce moje da kaže na što

                Što ono samo zna za se sada?

  Ja zar da kome čuvstva izjavim?

  Ta pre ću mrtva da se utajim!

              Skriva se zemlja pod pokrov noći

  Dok zvezda trepti na nebu sjajna.

              A zaves srca zar treba poći

  Da snimim? čuvstva i javim tajna?

  Nek tuga, radost, u njem’ počiva:

                     A tajnu nebu tek nek ne otkriva.

    U podne, il veče života svoga

                     Potuži svaki na zemlji ovoj.

    I ja bi glasa imala toga

  Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;

                   Al da mi sudba zar bude javna?

Та pre će primit zemlja me tavna.

U Fruškoj gori 1854.

Maja 4. jutrom rano

Kad sam u Beč polazeći preko bregova Fruške gore prešla, onda se nije nigde ni pupoljka zelenog videlo, svud bijaše tamno i-neveselo, a sad:

Svaka s grana već zeleni,                Glas tičice na sve strane

Svud veselo cveće cveta;                 Kroz zelenu čuje s goru,

Priroda sva srce pleni!                  Svaka s svoje hiti grane

Šta je lepše ovog sveta?                   Da pozdravi letnju zoru.

Nastalo je već proleće,                   Oj zorice lepa letnja,

Nit se gdegod mrazi bele                Ja te suzom, ah, pozdravljam,

Svud se rosom krepi cveće             Zašto? Nek ta pesma ne zna,

Sve do sunca, noći cele                   Sa kojom se tebi javljam.

                                Samo jedan više svega

                                    Pred kojim ja ovde stojim-

                                On zna,-k Njemu srce bega,

                                    Njemu ovo smerno pojim.

Docnije

 PISMO JEDNOME PESNIKU

Vi ste meni jedanput pisali, kad u Grčku i Carigrad odete, imaćete dosta predmeta o kojima ćete mi pisati. Vaše obećanje od tolike mi je važnosti, da se radujem što mi se dala prilika podobnim vas zadužiti.

Jednog lepog prolećnjeg jutra rađalo se sunce od onog kraja gde se Avala   plavi, a parna kola presecala su zmijevidno poljane požunske k Beču, na njima ja sam se udaljavala. U jednom odelenju kola bili smo: moj najstariji bratac i njegova ljuba, jedan Srbin trgovac i jedna Srpkinja, svi Sremci. Sve njih lepa zora razbudila nije, samo su moje oči gledale kroz otvoren prozorčić onamo otkud sunce dolazi — gde su naši kraji. Tu mi neki rod tuge srcem ovlada.. Preda mnom se talasalo žito, i bregovi visoko su se dizali, kao i u našem podnebiju, ali je ipak stran obraz bio, koji udaljene samo većma svoga kraja seća, tako i ja čisto se bolno sećam ostavljena domaćih bregova, koje će priroda krasotom uviti, a ja daleko biti; pak se setim i moga srednjeg brata u Ameriki daljnoj, kako i njega možda tako slika kakva opominje na domaće kraje; i kao što je nežno čuvstvo lako ražaliti, suze su moje tekle, a živo uobraženje donese mi glase tugujućeg brata:

Oj gorice čarna,                                        Kao da sam došao

      Ti me varaš marna                                   U rošen kraj ušao,

Sa tvojim jelama,                                    I tu ću da počivam,

     Mirisnim lipama.                                        Svojim se odzivam.

Jele ja poznajem,                                   Ne poznajem glase

   Ali ne poznajem                                     Što se ore tuda,

Tebe zemljo nova                                  Jedva znam i za se

  Iz mlogih stanova                                Kad je tuđin svuda.

U tom se digne žubor putnika, da se toronj sv. Stefana vidi, koji je sve vidniji bivao; a kod mene jedno čuvstvo zamenjavalo drugo. Ja nežno pomislim: Mina! tvoja prijateljica se približuje! Naskoro zatim zazvonim ja na jedni vrati, i ne pazeći na reči služavke poletim na poznata mi vrata k Mini u sobu, — koju nađem u sali već, gde kod prozora sedeći jutrenji čas svojoj krasnoj veštini — živopisanju posvećuje. — Mina! Milice! — začuju se po sali naši glasovi nepritvorne radosti, kojom se davno neviđeni prijatelji pozdravljaju. „To će biti Milica” ču se opet u drugoj sobi, i vrata se otvoriše, i Minina majka raširi na mene ruke s rečma: „A gle moje kćeri iz Fruške”! „Ovamo ovamo”! vikne starac Vuk. I to vam bijaše pravi prijateljski doček — Ja ostanem njin gost za sve vreme bavlenja u Beču, a moj brat i snaha uzmu kvartir u komšiluku.

Vi znate da Beč ima premlogo predmeta koji su kadri razum čoveka zanimati, samo kad čovek za takve predmete čuvstva ima; jer mlogi, ako te predmete i vide, ipak im od očiju dalje ne idu. — A mnogi opet vide Beč, ali im nije do toga da znadu kakve sjajne znamenitosti njegovi srećni zidovi skrivaju. Ja da sam ih tražila, to ćete vi i bez mene znati, a vama da ih kazujem bilo bi rđavo povtoravanje onoga što ste vi iz knjiga pocrpili i očima viđeli. Moje će pero za vas druge predmete potražiti.

Prvi dani bavlenja u Beču protekli su ponajviše u polaženju poznatih i u gledanju priprema za doček carske neveste, koju sam takođe viđela pri njenom svečanom ulasku u Beč prvi dan našega Uskrsa, koja je tako lepa i umilna, u proleću dana svojih, te je kao i prolećna ružica: svakog obajava koji je pogledi. Na svadbi cara i velikog vojvode ovostranskih Srba bio je i udaljeni knjaz otečestva vašeg sa svojom lepom tuđinkom ljubom. Knjaz je bio obučen u krasnom od zemlje i naroda svoga. — Posle venčanja bilo je prdstavljanje, i sve velikaše predstavi carici ober- sthofmajster, a knjaza i knjaginju Obrenovića sam car. — No ja sam prešla čak k večeru jednoga dana kom sam i živila, pa prešla na predmete koje mojim očima viđela nisam, — dakle, dopustite da se k jutru vratim.

O, to vam nije bilo lepo jutro našeg podnebija, se sunce iza brega rađa i rosno cveće osijava, biše tamne visoke zidine, koje su zaklanjale i sunce, pa po toj tamnoj ladovini išle smo, Mina i ja u rusijsku kapelu na liturgiju. — Iz crkve odemo posetiti poznatog nemačkog pesnika i prevoditelja naših narodnih pesama dr Frankla, no ne nađemo ga doma, a ni ljubu mu, već ostavimo naše karte. — Taj je dan bilo ladno, a meni oko srca moga još ladnije, beše naš praznik, naše Voskresenije, a ja udaljena od moga naroda, od moje kuće, gde se radosti punom reči „Hristos voskrese”! svi pozdravljamo. — posle podne nismo nikud izlazile. Mina je živopisala, a ja sam čitala knjigu neke nemačke spitateljke, Diringsfeld, za koju mi Mina kaza da je Dalmaciji učila godinu dana srpski i na glas smrti materine vratila se sa svojim mužem u domovinu, kad je i srpskog literatora Vuka pohodila. Čitajući njeno sačinenije, divila sam se duhu njenom i MISLIMA ženske glave. —

Drugo veče, treći dan našega Uskrsa, bila je varoš divno osvetljena i ulice pune sveta, da je čovek morao paziti da ne bude udavljen. Mi to veče imasmo u poseti čestitog vladiku slavne Dalmacije sa valjanim protisinđelom Petranovićem. Počem oni odu, pođemo i mi, gospođa Vukova, Mina, moj brat, sna i ja, gledati osvetlenje, u kom se oduševlenje bečkih građana prema svome vladaocu ogledalo. Kuća barona Sine osvetlenjem se odlikovala i meni najviše u pameti ostala, jer sam se tu od društva moga izgubila bila, kad smo hteli na drugu stranu sokaka preći, i kako smo se jedno za drugo držali, pa mene gurajuća se svetina od tog lanca otkine i podaleko sobom odvuče. Srećom izbavim se, ali jao! od mog društva nikoga, a veče, svet stran, — sokaci nepoznati, — čisto se zgrozim od stra šta ću. Onda mi kao munja proleti misao da se vratim od kuda smo otišli, i Bog milostivi dade te smo te srećne po mene misli svi bili. Kad ja tamo, a oni svi stoje pred Sininom kućom, pa se poplašeno obziru od kuda će me viditi. S njima stajaše jedan sekretar sa svojom suprugom, s kojom se usred tih talasajućih se gomila radosno pozdravim, jer me ti tuđinci za čudo rado imaju (još kad sam prvi put u Beču bila, poznali smo se, a onda su i čuli da sam došla, i vidili se sa mnom; jer ih nismo prije doma našli, a nismo hteli ostavljati naše karte). — Posle su mi govorili da im s.. budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga za koje bi’ ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost tako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.

Sutradan dobijem ja pismo s jednom knjigom od dr Frankla. U pismu žali se što ga je vila pohodila, a on doma ne bijaše, i što on nju sad potražiti ne može, jerbo je bolestan; a knjigu da mi šalje zato što nosi ime slavenske knjaginje Libuše i što moja prijateljica u njoj rolu ima. —

Petnajstog tek odem sa g. Vukom kod njiovih knjažeskih Svetlosti. Knjaza nađemo u jednoj sobi punoj knjiga, gde je g. Vuk mislio da ćemo i knjaginju zastati; no ona veće beše otišla u svoje sobe. Kod knjaza smo dugo sedili i razgovarali, i mogu vam kazati da se iz Mihailovih reči poznaje srce u kom ni vreme ni udaljenost nije mogla čuvstva prema svome rodu i domovini oslabiti, a mutni pogledi izdaju da bi to srce tamo, gde ga je majka u kolevci nijala i otkud ga je ljuta sudbina otrgla. — Na jednom stolu stajala je jedna gomila knjiga, a najgornja beše — Pesme M. S. Srpkinje. —

(Милица Стојадиновић Српкиња, У Фрушкој гори 1854, Просвета, Београд, 1985)

[cite]

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica Miletić Tomić

digitalna izložba

Categories
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Ljudmila Hurbanova

(1878–1969)

Zdenka Valent–Belić

Čitaj mi.
Ljudmila Hurbanova u mladosti

Dramska spisateljica, glumica, predsednica Centralnog društva čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Ljudmila Hurbanova, rođena je 8. juna 1878. godine u Staroj Pazovi u čuvenoj porodici slovačkih intelektualaca i sveštenika. Njen otac bio je staropazovački sveštenik Vladimir Hurban (1850–1914) a deda pisac i revolucionar Jozef Miloslav Hurban (1817–1888). Ljudmilina majka bila je poreklom iz porodice Štur (Ljudevit Štur bio je kodifikator standardnog slovačkog jezika), dok je njen rođeni brat, Vladimir Hurban (VHV) istaknuti slovački dramski pisac (1884– 1950).

Ljudmila Hurbanova je u Staroj Pazovi završila četiri razreda slovačke osnovne škole kod učitelja Martina Kopčika. Peti i šesti razred pohađala je u hrvatskoj školi kod učiteljice Ljubice Pavićević. Dve godine se školovala u Zagrebu u školi koju je osnovao hrvatski slikar, kulturni i javni radnik Isidor Kršnjavi. U ovom gradu usavršila je nemački i francuski jezik i perfektno se služila njima.

O njenoj borbi za položaj žena, odnosno o shvatanju i mestu žene u društvu govore i činjenice iz njenog privatnog života. Mada je bila verena za Fedora Ormisa, koji je bio evangelistički sveštenik u Binguli, nije se udavala. Veridbu je raskinula kada je shvatila da njen budući suprug očekuje da ona napusti kulturno i javno delovanje, te da se u budućnosti posveti isključivo kućnim poslovima i radu na njivi. Posle smrti roditelja, vodila je domaćinstvo svoga brata, sveštenika i pomagala mu oko poslova u kancelariji gde je trideset godina vodila matične knjige. Po bratovoj smrti ostala je da živi u parohijskom domu slovačke evangeličke crkve, a sveštenik Vladimir Vereš koji je došao na mesto njenog brata, prihvatio je Ljudmilu kao člana svoje porodice.

Iako se kao spisateljica nije afirmisala u široj meri, važno je pomenuti njen skromni književni rad. Od 1915. godine, kada počinje da piše, do 1957. napisala je 32 književna i publicistička teksta objavljena u novinama i časopisima u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, ali i Kraljevini Jugoslaviji i Čehoslovačkoj. Međutim, o inhibiranosti njenog angažovanja u oblasti prava žena, odnosno o preprekama na tom putu,  takođe svedoči činjenica da je pod svojim imenom za života objavila samo dva teksta November (Novembar) i Rozpomienka na Martina Kukučina (Sećanje na Martina Kukučina). Na drugim mestima koristila je inicijale i pseudonime, kao što su: B., Đurko, Đurko Pazovski, jedan iz publike, teta Ljudmila itd. U rukopisnoj zaostavštini ostala su dva neobjavljena manja teksta Dúha (Duga) a Podjeseň (Rana jesen).

Ljudmilin najveći angažman pripadao je pozorištu. U periodu od 1903– 1925. godine igrala je, režirala i organizovala brojne amaterske pozorišne predstave u Staroj Pazovi i sve vreme vodila pozorišnu hroniku staropazovačkih amatera (1903–1933), koja je na slovačkom jeziku objavljena tek 1993. godine kao Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 1903–1933. (Hronika pozorišnog amaterizma u Staroj Pazovi u godinama 1903–1933). Ova knjiga ujedno predstavlja njeno najznačajnije delo.

Ljubav prema pozorištu bila je porodična tradicija u ovoj značajnoj porodici slovačkih intelektualaca. Ljudmilina baka, Anička Jurkovičova, bila je prva slovačka glumica a otac Vladimir Hurban član organizacionog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Najveće rezultate u oblasti pozorišne umetnosti ipak su postigli njen brat Vladimir Hurban Vladimirov, dramski pisac (1884–1950) a da ga nije prerana smrt sprečila i Sveto Hurban (1909–1933)  glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Slovačkog narodnog pozorišta u Bratislavi.

U okviru pozorišnog i književnog rada važno je pomenuti njenu dramatizaciju pripovetke Rysava jalovica (Šarulja), pripovetke Martina Kukučina, koju su igrali na ovdašnjim scenama ali i u Slovačkoj. Hurbanova je takođe napisala dve jednočinke Na letnom byte (U letnjikovcu), Stôl (Sto), 8 basni i 7 kratkih priča. Na srpskom jeziku objavila je bajku za decu Dečaci i ptice.

Kao dopisna novinarka pisala je članke za više listova u Slovačkoj, među kojima su bili i  Narodne novine i Narodno jedinstvo. Pisala je i za dečiji časopis Zornička, ženski časopis Živena, za crkveni list – mesečno glasilo slovačke evangeličke crkve, kao i za Narodni kalendar.

Zajedno sa bratom Vladimirom postala je oslonac i pokretačka snaga kulturnog života u Staroj Pazovi. Često je putovala kod rođaka u Slovačku i intenzivno održavala veze sa prijateljima i rodbinom u toj zemlji do kraja života. Poslednji put je bila u Slovačkoj u Bratislavi leta 1960. godine. Posećivala je Budimpeštu, Beč i Veneciju. Preminula je 19. oktobra 1969. godine a sahranjena je na staropazovačkom groblju u porodičnoj grobnici.

[cite]

error: Content is protected !!