Category: Medijateka

Gordana Stojaković

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki  izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji    

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa,  još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga,  političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19.  i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu. 

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio  različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.     

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Jedna od  tema u fokusu časopisa  je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi,  Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).   

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su  pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…”  a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu  Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne  kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste  povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je  na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (Branik–Zastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu  (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu  (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.

Literatura

• Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
• Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
• Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
• Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
• Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
• „Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
• Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
• Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
• М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
• М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
• Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
• „Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
• Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
• Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
• Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
• Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
• Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović,  urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914.  da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka  vlasnica i urednica  lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor  beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka  Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković,  a da su  među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).  

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za  ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu  ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije  (prim.aut.).    

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i  jedna od  nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„,  „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912),  „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6]  O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a  prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za  život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017:  11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu  (Stojaković 2001: 118-120). 

[9] …  A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887.  raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer  (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom  koji se od 1914. zvao Žena- A Nö.  Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren  Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: ‘Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju.  Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

“U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja   Rožika Švimer”. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena  šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović.  Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog  pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin,  da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl,  odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan,  bez priznanja i pominjanja  prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje  pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).  

[cite]