Gordana Stojaković
Sofija Vujić (1887–1972) je početkom 20. veka bila poznata novosadska pijanistkinja. Rođena je u uglednoj novosadskoj porodici Jocić. Otac Luka Jocić bio je jedno vreme upravnik dobara dobrotvorke Marije Trandafil, a kasnije knjižar i izdavač između ostalog i časopisa Javor i Stražilovo. Majka Marija iz ugledne porodice Stefanović umrla je 1893. kada su njene i Lukine kćeri, starija Sofija i mlađa Jelva bile u uzrastu od šest i oko četiri godine. Luka Jocić se kasnije oženio Paulinom rođenom Sofrić, a porodica je živela u kući koja se danas nalazi u Dunavskoj ulici broj 16.
Sofija Jocić je u ranom uzrastu pokazala talenat za muziku, te je kao sedmogodišnja devojčica pohađala časove klavira. Ljubav prema muzici i očiti talenat biće i formalno dokazani na Konzervatorijumu u Pragu gde je 1906. diplomirala na klavirskom odseku u klasi profesora Jozefa Jiraneka (Josef Jiránek), učenika Bedžiha Smetane (Bedřich Smetana) i Hanuša Trnečeka. Istovremeno je pohađala časove pevanja kod operske dive Olge Paršove (Paršová Olga /Parsch Zikesch). Pored muzičkog obrazovanja Sofija Vujić je bila osoba velikog opšteg obrazovanja. Govorila je nemački, mađarski, češki, engleski i francuski jezik.
I pre formalnog završetka studija Sofija Jocić je uspešno kocertirala u Novom Sadu i Pragu. Sa sestrom Jelvom je imala zapažen nastup pred novosadskom publikom 1905. u vreme dok je bila pri kraju studija klavira, a Jelva na početku studija pevanja na Konzervatorijumu u Pragu. Novosadska Zastava je zabeležila da je Sofija Jocić nastupala1906. na priredbi koju su organizovale srpska i hrvatska omladina u Pragu. Njen repertoar su pretežno činila dela Franca Lista, Feliksa Mendelsona, Isidora Bajića, Riharda Vagnera i dr., a posebno je bila poznata po sposobnosti da svira prima vista kompozicije (kompozicije koje prvi put vidi). Zabeleženo je da je 1906. u Pragu kao korepetitor radila sa američkom operskom pevačicom Ivon de Trevil (Yvonne de Tréville).
Od 1920. je posle udaje za advokata dr Branka Vujića koncertirala pod imenom Sofija dra Branka Vujića, gospođa dra Branka Vujića ili Dr Vuits Brankóné zongoramüvesnő, povremeno nastupajući sa sestrom Jelvom Jocić u Velikom Bečkereku, Somboru, Beogradu i drugim mestima. Njena pijanistička karijera je bila u drugom planu u odnosu na porodične obaveze, što je bila ubičajena situacija u građanskom miljeu između dva svetska rata.
U novosadsoj Zastavi 1928. zabeležena je vest o smrti dr Branka Vujća gde saznajemo da je zbog svoje političke delatnosti sa suprugom Sofijom i decom Marom i Jovanom živeo u Somboru i Beogradu gde umro i gde je sahranjen.
Po završetku Drugog svetskog rata u okolnostima novih mogućnosti za žene, ali i egzistencijalnih potreba Sofija Vujić je, do duboke starosti, od 1948. do 1961. radila kao nastavnica za klavirsku nastavu i korepetitor u Državnoj pozorišnoj školi – Baletski otsek u Novom Sadu. U rodnom gradu je i umrla. Sahranjena je na Uspenskom groblju u grobnicu u kojoj je prethodno sahranjena i Jelva Jocić, zatim i njena deca Jovan (1992) i Mara (2005).
Literatura:
„Синфонијски концерт”. Застава, 5. децембар 1905. (вечерње издање)
„Успех једне Српкиње“. Застава, 14. децембар 1906.
„Заједничка забава српске и хрватске омладине у Прагу“. Застава, 26. април 1906.
„Читуља“. Застава, 11. мај 1928.
Кокановић, М. „Јоцић Софија“. Српски биографски речник [Књ. 4]. стр. 748. Ур. Чедомир Попов. Нови Сад: Матица српска, 2009.
Пивнички Дринић, Т. „Лука Јоцић“ Српски биографски речник [Књ. 4]. стр. 746–747. Ур. Чедомир Попов. Нови Сад: Матица српска, 2009.
Savić, Svenka, prir. 55 godina Baletske škole u Novom Sadu. Novi Sad: Futura publikacije, 2004.
Privatna zaostavština Sofije Vujić i Jelve Jocić: intex Sofije Vujić (Conservatorium), plakati za koncerte, pisma i fotografije.
Fotografije: Conservatorium i Tablo apsolventkinja Baletskog odseka Pozorišne škole u Novom Sadu 1951/2. god. iz knjige 55 godina Baletske škole u Novom Sadu.
Jelva Jocić (oko 1889–1968) je bila operska pevačica, članica Ženskog muzičkog udruženja u Novom Sadu. Ona je bila mlađa kći knjižara i izdavača Luke Jocić i Marije rođene Stefanović. Kao i njena starija sestra Sofija obrazovana je po modelu karakterističnom za bogate građanske porodice gde su muzičko obrazovanje i znanje stranih jezika, (tradicionalno nemački i mađarski) bile obavezna osnova. Posedovala je neosporan talent za solo pevanje te se odlučila da školovanje započne na Konzervatorijumu u Pragu. Diplomirala je 1908.
Još kao studentkinja sa starijom sestrom je 1905. nastupala pred novosadskom publikom koja je pohvalno ocenila njenu izvedbu arije iz opere Karmen Žorža Bizea. Novosadska Zastava je tim povodom uz pohvale izvestila da se Jelva Jocić „sprema za pevačicu na praškom konzervatoriumu“, te da joj do završetka studije treba „još 2–3 godine“.
Intenzivna koncertna karijera Jelve Jocić trajala je tokom dvadesetih godina 20. veka. Izvodila je kopozicije Đakoma Pučinija, Đuzepa Verdija, Edvarda Griga, Žila Masnea, šansone i dr. Kritika je ocenila da je posedovala „glas obiman, bogat, pun kolorita“. U Teatroslovu je zabeleženo da je u periodu 1920–1923 u Narodnom pozorištu u Novom Sadu angažovana kao operska pevačica i glumica.
Najznačajniji doprinos muzičkom životu Novog Sada i šire dala je kao članica solističkog dela Ženskog muzičkog udruženja (1927-1930), koje su osnovali Milica Moč, Edita Valdner i Svetolik Pašćan. Jelva Jocić je nastupala uz Lauru Grosman, Janku Štajn, Sibinu Vulf, Kseniju Murancovu i dr, pevajući klasičan operski repetoar ali i „jugoslovenske pesme“ – dela jugoslovenskih autora.
Novosadske i Beogradska štampa pred Drugi svetski rat i posle toga nije zabeležila koncerne nastupe Jelve Jocić, što ne znači da se nisu sporadično dešavali. Sestre Jocić su bile vrlo bliske, te postoji mogućnost da je Jelva živela u porodici Vujić i da se uz njih selila u Sombor, Beograd i Novi Sad. Umrla je u Novom Sadu, a sahranjena je na Uspenskom groblju.
Literatura:
„Синфонијски концерт”. Застава, 5. децембар 1905. (вечерње издање)
„Уметност“. Застава, 24. април 1920.
„Забава Српско-Руског друштва“. Застава, 3. април 1926.
„Женско Музичко Удружење“. Застава, 14. март 1928.
„Новосадско женско музичко друштво“. Застава, 21. март 1928.
„Женско Музичко удружење“. Застава, 22. април 1928.
Театрослов https://teatroslov.mpus.org.rs/licnost.php?id=1920 приступљено 31. јули 2025
Privatna zaostavština Sofije Vujić i Jelve Jocić: plakati za koncerte, pisma i fotografije.
Istraživanje o sestrama Jocić i žiteljima kuće u Dunavskoj 16 pokrenuli su osnivači Udruženja Presto, pijanista Dimitrije Beljanski i violončelistkinja Nina Henig Beljanski koji koriste prostorije u ovoj kući.