Tag: Umetnost

Kamila Ila Kofler

Jasna Kujundžić Jovanov

Čitaj mi. Trajanje četrdeset jedan minut.

Volela bih da me vila čarobnim štapićem prenese, na mesec dana, u životinjski svet, gde bih svake noći i svakog dana tog magičnog meseca, bila drugo stvorenje – tigar, riba, ptica, insekt. Volela bih da vidim svet tih stvorenja tačno onako kako ga oni vide. Volela bih da mislim njihove misli, da osetim njihova osećanja, da vodim njihove bitke i da razumem njihov jezik. Volela bih da doživim njihove radosti i strahove i njihova zadovoljstva. A onda bih volela da se vratim tome da budem ljudsko biće u svom ljudskom životu, sećajući se svojim ljudskim umom svega što sam videla, mislila i osećala. Kada bi ovo iskustvo bilo moguće, mislim da bi ovo bio početak istinskog razumevanja života.

Ylla, iz uvodnika za album Životinje, Hastings House, New York 1950.

Beogradski dani, ili kako je Kamila postala Ila

Pošto se završio Prvi svetski rat, opšti polet koji je pre stotinu godina, tokom treće decenije dvadesetog veka, zahvatio evropske metropole prelio se i na Beograd. Orijentalni duh pomešan s nastojanjima da se slika grada približi Evropi, prisutan početkom tog veka, zamenila je modernistički koncipirana metropola. Grad je dobio nove urbane repere, poput kafane hotela „Moskva”, ili Bob kluba kao novog mondenskog mesta za zabavu i razbibrigu, nekoliko bioskopa, kalemegdanske promenade, sokolskog stadiona, koji je mogao da primi 45.000 posetilaca, Izložbenog paviljona „Cvijeta Zuzorić” i drugih javnih prostora koji su doneli promene i u navike i svakodnevni život stanovnika. Stanovi i kuće onih imućnijih takođe počinju da odišu modernošću enterijera, a likovno-umetnički život dodatno su obogatili i osnivanje Udruženja likovnih umetnika, borba za modernizaciju Umetničke škole, kao i sveprisutna kritička misao, koja je postala neraskidivi deo kulturnih rubrika dnevnih novina i časopisa.

U takav Beograd, željan novotarija, 1919. godine pristigla je i Margita Kofler (rođena Lajpnik) da bi se bavila „umetničkim obrtom”, verovatno na poziv sestre Alme, koja je nešto ranije pristigla sa suprugom, inženjerom Armandom Štrausom. Margiti se kasnije, došavši 1926. godine iz Budimpešte pridružila, i njena kći Kamila Henrijeta Kofler[1], koja se, doduše, ne spominje u Margitinim prijavama stana, ali zato postoje drugi dokazi koji omogućavaju da se u znatnoj meri rekonstruiše njen kratkotrajni, ali značajan boravak u Beogradu. Najvažniji od tih dokaza predstavlja zaostavština ove nesuđene Beograđanke kojom rukovodi i koju je objavio Prajor Dodž.^[2] Ova bogata foto i dokumentarna zbirka omogućila je otkrivanje najznačajnijih repera njene beogradske epizode, kao i drugi tragovi značajni za istraživanje i rekonstrukciju Iline uzbudljive biografije.

Rođena je u Beču 16. avgusta 1911. godine, u braku Margite Lajpnik, rodom iz Siska i rumunskog aristokrate mađarskog porekla Maksa Hajnriha Koflera (Max Heinrich Koffler), kao Kamila Henrijeta Kofler. Porodica se od samog početka često selila zbog Koflerovog posla, ali posle nekoliko godina brak se raspao, a rat je primorao Margitu da često menja mesto stanovanja i da s ćerkom prelazi nestabilne granice u regionu. Ilu je 1919. upisala u nemačku školu (Reichsdetutsche Schule) u Budimpešti, gde je devojčica počela da pohađa i kurs vajarstva, dok se Margita preselila u Beograd i svoju egzistenciju našla u domenu unutrašnje dekoracije, otvorivši salon za uređenje enterijera „Lepi dom”.[3]

Pored druge raznovrsne ponude, u salonu su priređivane izložbe i prodavane slike značajnih srpskih autora. Fotografije na kojima Ila u periodu najranijeg detinjstva pozira uz majku prikazuju je kao srećnu, nasmejanu devojčicu, ali pravoj slici o njoj u tom trenutku više odgovara tabla iz stripa „Histoire vivante, Camilla Koffler ”,^[4] gde su majka i kći prikazane kako, zabrađene i sa zavežljajima u rukama, pešače u zbegu pred nadirućom vojskom.

Za Ilu je školovanje u Budimpešti bilo značajno jer je u tom periodu prekinuto njeno lutanje, a već tada je pokazala i talenat za vajanje, o čemu svedoči i fotografija iz ateljea snimljena 1926. godine.

I kasnije ćemo je na fotografijama sa studija viđati u sličnoj pozi, s vajarskim alatom u rukama, u radnom mantilu, pored vajarskog stalka uz skulpturu u nastajanju. Iste, 1926. godine pridružila se majci u Beogradu i upisala Umetničku školu, vajarski odsek. Mada se može pretpostaviti da joj je nemački^[5] ili mađarski bio bliži od maternjeg jezika, zabeleženo je da je Ila s majkom razgovarala na hrvatskom.^[6] Ta činjenica je znatno olakšala Ilinu adaptaciju na novu sredinu, a posebno na novu školu.

Jedan od umetnika koji su upravo tih godina (1922) počeli da rade u Umetničkoj školi bio je i vajar Petar Palavičini (1887–1958), koji je držao kurs „vajanja sa prirode”. Tokom treće decenije 20. veka škola je prolazila kroz izuzetno turbulentan period, s profesorima „stare garde”, koji su teško prihvatali novine i pokušajima uprave da preraste u državnu ustanovu i tako dobije nastavni sistem rada po ateljeima kakav je postojao na savremenim umetničkim akademijama. U tom previranju dolazak na vajarski odsek profesora Petra Palavičinija, afirmisanog praškog đaka koji će postati jedan od najznačajnijih srpskih vajara, predstavljao je značajan pomak u modernizaciji nastave. Takođe, Palavičini će, kao pedagog, ali i kao neka vrsta mentora, odigrati značajnu ulogu u Ilinom umetničkom formiranju. Ono što u ovu priču unosi dimenziju konfuzije jeste činjenica da se Ila Kofler ne pominje u dokumentima škole. Doduše, spisak polaznika škole koji se nisu našli u monografiji u izdanju SANU iz 1987. godine^[7] zasad broji dvadesetak imena, među kojima su i čačanski slikar Vladimir Kostić ili Sergije Solovjev, Vsevolod Suzdilovski, Marija Stolić i mnogi drugi čije se pohađanje škole, zahvaljujući drugim izvorima, ne dovodi u sumnju. Kao, uostalom, ni školovanje Ile Kofler.

Tokom tri godine na Umetničkoj školi Ila je imala priliku da pohađa nastavu i da prati praktične predmete kod mnogih značajnih srpskih umetnika, među kojima su bili predstavnici stare garde Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Simeon Roksandić ili Milan Milovanović, ali i mlađi predavači, poput Milana Kašanina ili već pomenutog Petra Palavičinija, koji će, ipak, na nju ostaviti najdublji utisak. Upravo za školu i Petra Palavičinija vezuju se i dokazi o Ilinim interesovanjima tokom beogradskih godina. Na dve grupne fotografije od 12. juna 1929. godine, snimljene u dvorištu školske zgrade, najverovatnije povodom kraja školske godine, nalaze se predstavnici Uprave i grupa studenata – s vajarskog odseka Stevan Bodnarov, a pored Ile dve njene beogradske prijateljice, Adelina Bakotić i Olga Bogdanović.^[8]

Štaviše, Olga je uz Ilu prisutna na skoro svim fotografijama iz ateljea Škole, ali i na snimcima sa savskog kupališta Bob kluba.

Pored toga što su Školu završile u isto vreme, 1931. godine, pa su samim tim istovremeno prisutne u školskim ateljeima, njih dve su očigledno spajale i prijateljske veze. Neke od tih zajedničkih fotografija postoje u porodičnom albumu Olge Bogdanović, kao deo njenog života „fokusiranog na spoljašnji svet”.^[9]

„Najveći broj fotografija Olge Bogdanović datira iz poslednjih godina treće decenije… kada je pohađala Umetničku školu u Beogradu i stasavala u mladu beogradsku damu. Njena ženstvenost i otmeno držanje zabeleženi su na nekoliko portretnih fotografija… Bez obzira na to da li je fotografisana u dvorištu porodične kuće, na ulici, trgu ili plaži, njena osobenost i istančan ukus dolaze do izražaja.”^[10] Ovaj citat se može odnositi i na dobar deo Ilinog prisustva na fotografijama – na grupnim snimcima iz škole ona je gotovo uvek u radnom mantilu, često ruku umrljanih glinom, kao da je samo na trenutak prekinula oblikovanje neke od skulptura, čije su fotografije takođe sačuvane u njenoj zaostavštini.

One druge, nastale na plaži, na izletištima, u predahu tokom partije tenisa, prikazuju nam jednu drugačiju Ilu – uvek u odevnoj kombinaciji koja je odgovarala datom trenutku i mestu, u elegantnom kaputu i sa šeširićem, belom teniskom dresu, kupaćem kostimu po poslednjoj modi ili odeći za studentski maskenbal.

I takva će ostati do kraja života – komunikativna, užurbana, uvek u akciji, „trendi“ kada je reč o izgledu i pleneći osmehom. Njen talenat za vajanje, o kojem se može suditi samo na osnovu foto-zapisa, doneo joj je i naklonost Petra Palavičinija, koji je imao običaj da talentovanim studentima omogući rad u svom ateljeu, u novoj kući završenoj 1928. godine u Teodosijevoj ulici,^[11] na sličan način kao što je njemu Vlaho Bukovac omogućio da dobije prvu narudžbinu, spomenik Valtazaru Bogišiću u Cavtatu.^[12] „Jedna učenica njegova radila je njegovu figuru…”, zabeležila je u reportaži iz Palavičinijevog ateljea spisateljica Milica Jakovljević.^[13] Osim što je imala tu privilegiju da radi u profesorovom privatnom ateljeu, Ila je tamo mogla da sretne i mnoge druge značajne umetnike,^[14] pa i da se fotografiše u njihovom društvu.^[15] Moguće da joj je preporuka Petra Palavičinija donela i prvu narudžbinu, dva reljefa za dekoraciju za lože jednog beogradskog bioskopa. Značajna za ilustrovanje Iline prirode i buduće preokupacije jeste sama tema reljefa – životinje, ptice i ribe u slobodnom pokretu.

Tokom boravka u Beogradu, nakon nastupa u velikoj sali bioskopa „Luksor” 2. aprila,^[16] Žozefina Beker ponovo je nastupila u subotu 6. aprila 1929. godine u tek renoviranom bioskopu „Pariz”.^[17] Nastupanje Žozefine Beker u Beogradu proslavljeno je u Palavičinijevom ateljeu uz prisustvo mnogih zvanica, među kojima su bile Ila i njena majka Margita. Ilino prisustvo na ovoj proslavi svakako nije slučajno, a može biti povezano sa njenim doprinosom dekoraciji bioskopa, najverovatnije „Pariza”.

Veliki nastup u javnosti Ila Kofler imala je na Trećoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika, gde je izložila skulpturu „Devojka s krčagom”, koja nije prošla nezapaženo. „Na završetku valja spomenuti još jednu sasvim mladu vajarku, Ilu Kofler, koja simpatično debituje sa jednom vitkom ‘Devojkom s krčagom’”, zabeležio je ugledni kritičar Todor Manojlović.^[18] Skulptura je reprodukovana u reviji Nedelja, ali je Ilino ime pogrešno navedeno – kao Ivan Kopfer.^[19] Da se Ila Kofler ozbiljno pripremala za taj nastup, govori i činjenica da se u nedostatku modela poslužila snimkom sopstvene nage figure. Tanana ženska figura podignutih ruku podseća na vitke, androgine Palavičinijeve skulpture, a istovremeno se razlikuje od ostalih Ilinih radova iz istog perioda, koji prevazilaze školsko poznavanje oblikovanja, te u manjoj meri nose profesorov pečat.

Radovi većine studenata na vajarskom odseku beogradske umetničke škole nisu sačuvani, kao što nisu sačuvani ni radovi Ile Kofler. Na sreću, njene skulpture nastale između marta 1929. i aprila 1930. godine, uključujući i pomenuti izlagani rad, moguće je proceniti na osnovu fotografija. Pošto se ne zna da li ih je snimila Ila ili neko drugi, ne možemo imati ni dokaze da je interesovanje za fotografiju umetnica pokazala već u Beogradu. Pored dva pomenuta rada, posredi je jedna kopija dečjeg lika, šest portreta, od kojih je jedan dvojni, kao i četiri studije nage ženske figure. Studije aktova predstavljaju studentski rad i upravo zato zavređuju pažnju. Pored potpune artikulacije forme i pokreta, na ovim skulpturama zapaža se i nastojanje da se ostvari lični pečat, što kulminira u skulpturi izloženoj na Salonu 1931. godine. S druge strane, među portretima se nalaze likovi Armanda Štrausa, kao i Margitinog oca Maksa Lajpnika (Max Leipnik),^[20] što pokazuje da su već u to vreme interesovanja Ile Kofler prevazilazila školske obaveze. Portret Maksa Lajpnika nastao 1928. kao i Štrausov portret iz marta 1929. godine, krajnje su svedeni i usmereni na osnovne karakteristike fizionomije.

Drugačiji pristup zapaža se na dva ženska portreta, iz maja i juna 1929. godine, gde obrada kose daje mogućnost kreiranja dinamičnije fakture, što je Ila Kofler dobro iskoristila. Fotografije ovih portreta, kao i jednog muškog, snimljene iz različitih uglova, sugerišu da je mlada vajarka želela da dokumentuje svoj proces rada na skulpturi. Konačno, posebnu zanimljivost predstavlja dvojni portret uz koji je zabeležen datum 8. april 1930. godine – glave mladića i devojke koje se dodiruju; lica portretisanih ne mogu da se pripišu konkretnim osobama, ali moguće je da ovaj ansambl ipak ima autobiografski karakter, te da bi se mogao tumačiti kao memorija na kratko prijateljstvo Ile Kofler sa kolegom sa studija, mladim studentom iz Makedonije Dimom Todorovskim.^[21] Nema naznaka da je Ila Kofler, nakon odlaska u Pariz, održavala veze s kolegama sa klase, ali je vreme provedeno sa njima svakako bilo prilika da se dogodi i nešto više od prijateljstva. Govor tela dvoje mladih ljudi na fotografijama iz Škole ide u prilog takvim nagoveštajima i predstavlja još jedan lep detalj u povesti o životu Ile Kofler u Beogradu.

U arhivskim dokumentima nalazimo podatak da se Margita Kofler 22. avgusta 1926. godine prijavljuje kao stanar kod Armanda Štrausa,^[22] da bi potom nekoliko puta menjala adresu, od Prizrenske, preko Miloša Velikog, Knez Mihailove, Dositejeve i drugih, i na kraju se iz stana u Kosovskoj ulici broj 30 odjavljuje 20. maja 1937. godine i kao destinaciju navodi Zagreb. U njenim prijavama nema Ile, koja je, u katalogu Treće jesenje izložbe, kao adresu stanovanja navela kućnu adresu Štrausovih u Ulici kneginje Ljubice,^[23] dok je u članskoj karti Sportskog bob kluba za 1929. godinu zabeležena Prizrenska ulica broj 4, što odgovara adresi iz Margitine prijave boravka. Ilin biograf Prajor Dodž navodi kako je ona veći deo vremena boravila u domu Štrausovih, gde se zbližila s njihovom kćerkom Irenom/Inke.^[24] Već tada je pokazivala veliku naklonost prema životinjama i često dovodila napuštene pse i mačke, izazivajući negodovanje Armanda Štrausa. Kasnije se ta naklonost prema životinjama odrazila na Ilin profesionalni život – sve ono što nije mogla da dobije od ljudi dobijala je od svojih modela koje je tretirala s istim poštovanjem kao da snima ljude. Na kraju školovanja, sudeći po snimcima skulptura, Ila Kofler je pokazala talenat za vajanje redak među njenim školskim drugaricama. Posvećenost vajarstvu u toj ranoj fazi života i rada predstavlja prvi iskorak iz ustaljenog formata ženskih preokupacija u umetnosti Beograda i celokupne Srbije. Uprkos tome, njeno ime je donedavno bilo sasvim nepoznato u istoriji međuratnog umetničkog i društvenog života Beograda.

Naredni periodi života Ile Kofler znatno su iscrpnije dokumentovani nego njene formativne godine, tako da u našoj istoriji umetnosti nije bilo pomena da je buduća čuvena fotografkinja započela karijeru u Beogradu. Zbog toga ova etapa njene biografije podseća na nedovršenu slagalicu u kojoj i dalje ima praznina. Međutim, čak i delimično zaokružena, ova beogradska storija pokazuje na koji način je Beograd uticao na formiranje ličnosti, interesovanja i umetničkog profila Ile Kofler.

Put bez povratka: Pariz

Kako bi preduhitrila isticanje boravišne dozvole, Ila Kofler je početkom 1932. godine otišla u Pariz, na šestomesečnu obuku, verovatno sa ambicijom da će tamo uspeti da ostvari vajarsku karijeru. Iako se upisala na Akademiju Kolarosi (Académie Colarossi), kao jednu od retkih škola koje su studentkinjama omogućavale da slikaju muški akt, prijateljstvo s fotografkinjom Erži Lando (Ergy Landau) poznatom po pripadnosti avangardnim krugovima, u čijem ateljeu je angažovana kao asistentkinja, usmerilo je Ilinu karijeru u drugom pravcu: podstaklo je u njoj interesovanje za fotografiju, te je iste godine, tokom boravka u Normandiji, nabavila svoju prvu kameru. Smatrajući da porteti ljudi deluju previše veštački, okrenula se svetu životinja za koje je smatrala da ne mogu da se pretvaraju pred objektivom i počela da ih fotografiše. Ubrzo je osnovala Studio Ila (Studio Ylla) i pristupila Agenciji Rafo (Rapho), koju je vodio Šarl Rado i koji je u velikoj meri usmeravao njenu karijeru. Usledile su i prve izložbe: prva samostalna u Galeriji Plejade (1933). Počela je da fotografiše životinje u zoološkom vrtu ili kućne ljubimce. Njen rad je ubrzo zapažen u časopisu Fotograf, gde je naglašeno da Ila vešto beleži „najraznovrsnije izraze životinja, osećajući njihovu psihologiju“,[25] i Kamila Ila Kofler je definitivno prerasla u prvu fotografkinju animalistu u istoriji fotografije. „Ilina prva samostalna izložba, održana u decembru 1933. u Galeriji Plejade, ocenjena je privlačnom, kompleksnom i očaravajućom. Istaknuti su kvalitet fotografija, njihova kompozicija i stil, којi svedočе o ikonografskim istraživanjima ove umetnice i uživljavanju u estetiku životinjskog pokreta i njegovo mentalno značenje. Reprodukovane su tri Iline fotografije: majmuna, dva psa i mačke.“[26] Francuski kritičari zapazili su Ilin rad i pozitivno ga ocenili već tokom ovog prvog izlaganja. Najviše osvrta dala je specijalizovana pariska štampa, a potom i štampa drugačijeg profila (Mari Kler, El…) Među ostalima o Ili je pisao i ugledni kritičar Žak Gen 1933. u časopisu posvećenom umetnosti L`ar vivan, gde je reprodukovano i sedam njenih fotografija. Usledio je još jedan javni nastup 1933. godine, na izložbi foto-sekcije Udruženja pisaca i umetnika revolucionara, gde se predstavila fotografijom lava. Uključila se i u rad novoformiranog Društva umetnika fotografa (1934) i učestvovala na prvoj izložbi u Ateljeu Sen Žak, zajedno s vrhunskim svetskim imenima poput Dore Mar, Men Reja, ali i Erži Lando, Nore Dima, Františeka Kolara, Andre Kerteša, Žermen Kril i drugih. Drugu samostalnu izložbu priredila je u pariskoj Galeriji Van den Berž 1935. i tada je „istaknuto kako ova jedinstvena umetnica animalističke fotografije na zadivljujuć način ume da izazove i zabeleži mimiku životinja, izraze njihovih osećanja, prenoseći tako svedočanstva puna nežnosti.“[27]

U Parizu Ila započinje i s praksom koja će je razlikovati od mnogih drugih fotografa: objavljivanjem tematskih slikovnica u kojima su, uz tekstove odabranih autora, objavljivane fotografije životinja uhvaćenih u trenutku sprecifičnih, ekspresivnih poza koje postaju zaštitni znak autorke.[28] Albumi Mačke (Chats) i Psi (Chiens) objavljeni su kao bibliofilska izdanja 1935. godine u izdanju Remona Žida i Edicija O.E.T. Naredne godine Ila ponovo izlaže, imeđu ostalog na Međunarodnoj izložbi savremene fotografije u Muzeju dekorativnih umetnosti, u krilu Marsan Muzeja Luvr, kao i na izložbi grupe Desetorica, uz Brasaja, Pjera Bušea, Noru Dima, Erži Lando, Františeka Kolara, Andrea Kerteša, Rožea Šala, Morisa Tabara i Renea Zibera. I na ovu izložbu se osvrnuo Žak Gen u L`ar vivanu, ocenivši da su prikazane fotografije „’dostojne da ukrašavaju zidove, kao i slike i crteži’, a uz druge reprodukcije našle su se i dve Iline foke“.[29]

Pored izložbi u Parizu koje su se ređale iz godine u godinu, 1937. Ila dobija priznanje izlaganjem u Muzeju moderne umetnosti – MoMA u Njujorku, uz Erži Lando, Noru Dimu, Brasaja (Brassaï), Andrea Kerteša, Men Reja i druge, čime započinje njena svetska afirmacija. Naredne godine objavljuje još jednu knjigu – Veliki i mali – u kojoj prikazuje životnje s njihovim mladuncima, te započinje saradnju s britanskim biologom Džulijanom Hakslijem na njegovoj knjizi Jezik životinja, dočaravajući objektivom trenutak kada se životinje oglašavaju. Pored neuobičajenih prikaza životinja, Ila svakako popularnost duguje i društvenom životu u Parizu, te njeni snimci bivaju reprodukovani u nedeljnom magazinu za žene Mari Kler 1937. i 1938, dok je 1939. objavljena reportaža Znate li Ilu, veliku prijateljicu životinja, ilustrovanu fotografijama životinja i same Ile dok snima. [30]

Dok je Ila u Parizu gradila fotografsku karijeru, rad Margite Kofler u Beogradu pratila je lokalna štampa, iz koje se saznaje da je ona u svom dekoraterskom ateljeu plasirala i Iline fotografije, ocenjene „kao najlepše umetničke fotografije kod nas svih vremena.“ Posebno se na njen rad osvrnula Ruža Petrov,[31] rečima: „’Potpuno ozarena’ Margita joj je pokazala i nekoliko fotografija velikog formata, ističući da je njihova autorka Ila – njena kći koja u Parizu postiže uspeh baveći se fotografijom. Pomenula je, takođe, da je u francuskoj prestonici upravo ’poslednja moda’ da se stanovi opremaju i uramljenim fotografijama. ’Grad svetlosti’ je tada centar i umetničke fotografije, a Ila je među začetnicima i glavnim protagonistima animalističkog žanra, koji je odražavao modernu pojavu posedovanja i obožavanja kućnih ljubimaca, kao i zainteresovanost za životinjski svet uopšte.“[32]

Mada se u Parizu pretežno vezivala za umetnike poreklom iz Mađarske, te verovatno nije održavala kontakte s umetnicima iz Beograda, u vreme kada je, u sam osvit Drugog svetskog rata, u Marseju čekala dokumenta kako bi otputovala u SAD, neko se u Beogradu ipak setio Ile Kofler i u kratkom članku opisao njenu uspešnu fotografsku karijeru u Parizu.^[33] X S ulaskom nacista u Francusku, kao Jevrejka, bez državljanstva i pasoša, štaviše kao osoba koja je, na inicijativu dopisnika američkih novina Varijena Fraja[34] – i samog u opasnosti od hapšenja i deportacije u logor zbog pomoći velikom broju Jevreja da emigriraju u različite delove sveta – fotografisala prizore nacističkog osvajanja Pariza, Ila je bila prinuđena da se od Gestapoa skloni, najpre u Montaban, a potom u Marsej, što je zabeležio i bibliotekar Muzeja moderne umetnosti u Njujorku Bimon Njuport. Tokom tih dana ispunjenih neizvesnošću zbog nadolazećeg rata, njeno fotografsko umeće došlo je do izražaja na drugačiji način: fotografisala je mnoge poznate ličnosti, među kojima su bili i Maks Ernst, Andre Breton, Žaklin Lamba Breton, Andre Meson, Benžamin Pere i drugi, za dokumenta koja će im omogućiti bekstvo iz Evrope na američki kontinent.

Njujork bugi-vugi i iskorak u stvarni život životinja

„Opšta uznemirenost i nesigurnost, sve veća nemaština u mom okruženju izazivaju ogromnu depresiju i osećaj bezizlaznosti… Žalosnije nego ikad ranije… Za moju profesiju kao za mnoge druge, ovde nema mogućnosti za rad, posebno zato što sam strankinja,“ pisala je Ila o tim danima. Konačno je, nakon intervencije Čarlija Radoa i poziva koji joj je uputila američka agencija US Camera uz obećanje da će je zaposliti, Ila 1941. godine dobila vizu.

Od prvih dana u Njujorku uključila se u krugove najpoznatijih protagonista umetničkog miljea, poput Antoana de Sent-Egziperija (Antoine de Saint-Exupéry), X a njene fotografije pojavljuju se na naslovnim stranicama uglednih nedeljnika i ilustrovanih časopisa. Ilin snimak Sent-Egziperija koji sedi na terasi svog suseda, muraliste Bernara Lemorta – mesto koje je pisac Malog princa opisao kao „Monmartr u senci Rokfelerovog centra“ – objavljen je u septembru 1941. u reviji Harper’s bazar.[35] Tokom prvih njujorških dana, boravila je u stanu Pola Vinklera i njegove porodice, koji su i sami izbegli iz Evrope i bili su poznati po pomoći koju su ukazivali mnogobrojnim izbeglicama. Takođe, njihov dom je bio mesto raskošnih prijema, gde je Ila imala priliku da sretne osobe poput Čarlija Čaplina, Eve Kiri ili popularnog mađarskog ilustratora i muralistu Marsela Verteša. Mlada, uvek nasmejana i komunikativna, vladajući s nekoliko stranih jezika (nemački, francuski, srpski, engleski, mađarski), od kojih je svaki govorila s podjednako simpatičnim greškama, nesumnjivo je privlačila pažnju okoline. „Mora da je slično zvučala i Mata Hari“, primetio je u jednoj reportaži novinar Bil Dejvidson.[36]

Uključila se i u izložbene aktivnosti uglednih njujorških galerija, kao i Muzeja moderne umetnosti i Muzeja istorije prirode. Šarl Rado joj je pomogao i da, neposredno po preseljenju u Njujork, otvori atelje i da nastavi s poslovima započetim u Parizu, kao i da ubrzo privuče pažnju i dobije prostor u novoosnovanom nedeljniku PM Vikli. Članak koji je potpisao ugledni kritičar Ralf Štajner bio je ilustrovan fotografijama iz slikovnice Veliki i mali.[37] Usledilo je i prvo izlaganje u Galeriji Weyhe, na izložbi nazvanoj Životnje gde se dvadeset devet Ilinih fotografija našlo pored radova Goje, Dega i Pikasa. U želji da napravi što autentičnije slike životinja i da ih prikaže kao bića s karakterom koji drugi ljudi u njima ne vide, više puta se našla u ozbiljnoj opasnosti. Zabeleženo je da ju je prilikom posete zoo-vrtu u Njujorku napala panda i ozbiljno povredila, što je Šarl Rado iskoristio za dodatno reklamiranje Ilinog rada. Ovaj „atak“ na Ilu izazvao je ogroman odjek u javnosti, te je jedan časopis čak doneo naslov Divne noge dame s kamerom izazvale su panda-monijum u zoološkom vrtu u Bronksu.[38] I kasnije se često događalo da je Ila, snimajući životinje u zoološkim vrtovima, kao i u njihovom prirodnom okruženju, dovodila sebe u opasne situacije, kao kada ju je napao ogroman gibon dok je snimala majmunicu s mladunčetom, ali je bilo i suprotnih situacija, kad je orangutan dograbio i stavio u usta sijalicu blica, što je moglo da se završi kobno po životinju, ali i po Ilinu karijeru.[39] Takođe, oporavljajući se od pomenutog incidenta s pandom, posvetila se snimanju serije fotografija mačke čija je vlasnica bila devetogodišnja kći domaćina Klod. Odlučna i svojeglava kada bi nešto zamislila, zahtevala je od Klod da izvodi različite akrobacije s mačkom, navodi je da skače s visine ili baca u vazduh. Ovo je bio uvod u kasnije Iline serije nazvane Leteće mačke kao i seriju fotografija mačke Minion iz 1943. godine.[40] X

Uporna da se izbori za svoje mesto u društvu baveći se poslom koji je volela, Ila je, pored snimanja u zoo-vrtovima, bila redovan učesnik nedeljnih mnifestacija u večesterskom Kantri klubu, gde je reklamirala svoj rad i tražila nove mušterije, ali je takođe nastavila i s objavljivanjem slikovnica. Album Svi su ga oni videli za koji je tekst napisala autorka dečjih knjiga Margaret Vajs Braun obeležio je početak ovog tipa Ilinog delovaja posle šest meseci pauze (1944. godine), da bi potom usledile i druge slikovnice, poput Pospani mali lav, Životinje, nova izdanja Psi i Mačke, Patke ili Tiko-tiko i Dva mala medveda – izdanja zbog kojih je vevericu i medvediće primila u svoj dom da bi mogla neprekidno da prati njihovo ponašanje. Ujedno, Dva mala medveda je bio jedini album za koji je Ila sama napisala predgovor. Umetnica je insistirala da sve njene slikovnice zadovolje najviše standarde u pogledu tekstova, dizajna i vrhunskog papira, te da istovremeno budu objavljivane u nekoliko svetskih metropola. Tako je za francuska izdanja albuma Mali lav (1947) i Životinje (1950) tekstove pisao Žak Prever. Takođe, fotografišući životinje, pokazala je da i one mogu da poziraju za portret, ali bez potrebe da se tim portretima pridaju antropomorfne osobine. Istovremeno, javnost je budno pratila njen rad, preko mnogobrojnih napisa i reprodukcija u štampi, kao i snimaka same Ile tokom rada. Moglo bi se reći da je ona bila najfotografisaniji fotograf (odnosno fotografkinja), ali snimci na kojima se nalazila zajedno sa predmetom (odnosno životinjom) snimanja često su takođe objavljivani kao prateće ilustracije u različitim reportažama. Čak je u nedeljniku Kolijer’s 1950. godine jedan takav snimak objavljen pod naslovom Lepotica i zveri.[41] Mnogi od njenih snimaka korišćeni su za različite reklamne kampanje, od reklama za hranu za kućne ljubimce, do reklamiranja foto-opreme i lepljivih traka.

Poznanstvo s francuskim galeristom Pjerom Diran Rijelom, potomkom čuvene porodice galerista, 1945. godine unelo je promenu i u Ilin lični život. Diran Rijel je na specifičan način tokom naredne decenije bio prisutan u njenom životu, prateći je na putovanjima i nastojeći da joj omogući ponovne kontakte s majkom, koja je pred sam Drugi svetski rat emigrirala u Rio de Žaneiro. Oduvek poremećeni odnosi majke i kćerke, bez mnogo šanse da se poprave, prekinuti su na tragičan način 1953. godine: u avionskoj nesreći u kojoj se avion sručio u more, Margita je zauvek nestala u vodenim dubinama, dok je Ilu, gotovo bez daha, spasao ribar koji je lovio u blizini. I inače smela, Ila je već narednog dana u bolnici zatražila da joj dopuste da pliva, a u Njujork se vratila avionom – umesto da čitav događaj u njoj probudi strah, izazvao je osećaj nove snage i nepobedivosti. Pjer Diran Rijel putovao je s Ilom i u Italiju, na jug Francuske, čak i na Kubu, gde je ponovo srela nadrealistu Vilfreda Lama kog je svojevremeno fotografisala u Marseju.

U njen atelje vlasnici su dovodili svoje kućne ljubimce, a povremeno bi joj režiser Arman Deni, po povratku sa svojih afričkih turneja, donosio i šimpanze, kao i druge životinje. To je u Ili probudilo želju da upozna njihova prirodna staništa. Odlazak na safari u Afriku, za kojim je čeznula zahtevao je veliku količinu opreme i filmova, a ni sam put i boravak tamo Ila ne bi mogla da priušti sebi, da joj Diran Rijel nije pomogao. Takođe, budući da je zbog putovanja nabavila dosta nove opreme, testirala ju je tako što bi odlazila u Central park i snimala klizače na ledu, kako bi stekla fotografski utisak o slobodnom kretanju životinja: klizače je zamišljala kao lavove u trku. U međuvremenu je sve utiske o Africi prikupljala uglavnom iz igranih filmova, poput Snegova Kilimadžara, ili Moja Afrika, ili putopisnih filmskih reportaža. Od velike pomoći bio je i tadašnji direktor Muzeja u Najrobiju Luj Sejmor Bazet Liki, rođen u Keniji i s titulom plemenskog starešine, koji ju je često pratio na snimanjima. Dok je svojim izgledom i odećom neodoljivo podsećala na lik koji je Ketrin Hepbern tumačila u filmu Afrička kraljica režisera Džona Hjustona, Ilin temperament i čitavo njeno užurbano ponašanje očigledno je inspirisalo režisera Hauarda Houksa za lik foto-reporterke u popularnom filmu Hatari (1962).[42] X Česte posete zoo vrtovima i blizina životinja u kavezima, pa čak i rizik koji je donosio ulazak u kaveze, nisu Ilu mogli da pripreme na ono što ju je čekalo u Keniji i Ugandi za vreme tri meseca koliko je tamo boravila tokom 1952. i 1953. godine. Ono s čim se u Africi suočila razlikovalo se od svih dotadašnjih iskustava. Tadašnja fotografska oprema nije podrazumevala mogućnost zumiranja i praćenja životinja iz daljine, već je Ila često bila primorana da im se sasvim približi kako bi postigla zadovoljavajući ugao snimanja. „Ne znajući ništa o reakcijama životinje i spremna da preduzmem sve moguće da bih snimila dobar negativ, često sam bila u potpunosti nesvesna rizičnih situacija u kojima bih se našla. Uvek sam pretpostavljala da će se zahuktali slon zaustaviti u poslednjem trenutku“, komentarisala je sopstveno ponašanje prilikom snimanja.[43]

U Njujork se vratila u julu 1953. s par hiljada snimaka. Odabrane fotografije iz Afrike objavila je u albumu Životinje u Africi, koji je posvetla Pjeru Diran Rijelu. Dobar deo fotografija će kasnije biti objavljivan u različitim revijama. Takođe, u njenom prtljagu iz Afrike našla se i mala kolekcija afričke skulpture koju je od Diran Rijela dobila na poklon. Konačno, album Životinje u Africi se našao među stotinama publikacija čiji sadržaj ukazuje na veliko uvažavanje različitih aspekata života na afričkom kontinentu, a koje čuva Kongresna biblioteka u Wašingtonu.[44]

U septembru 1953. Ila je neko vreme boravila u Kaliforniji,[45] snimajući u zoološkom vrtu u San Dijegu, a spustila se i na jug, do Meksika i u Baji Kaliforniji uspela da snimi foke. Provela je dan sama na stenovitom i nenastanjenom ostrvu Guadalupe, skoro tri stotine kilometara južno od San Dijega, i tu je snimila koloniju morskih slonova. Pored jedinstvenih snimaka koje je načinila, u Kaliforniji je srela i stare prijatelje iz Pariza, kod kojih se upoznala sa režiserom Žanom Renoarom. Renoar je neposredno pre njihovog upoznavanja završio fim Reka, koji je snimao na obalama Ganga. Sam film, kao i utisci Žana Renoara probudila su u Ili staru želju da vidi Indiju. U svom dnevniku koji je tih dana vodila, zabeležila je kako je od detinjstva sanjala da vidi Indiju i da upozna pravog princa. Želja joj se ostvarila kada joj je Maharadža od Misura, inače veliki ljubitelj prirode i filma, uputio poziv.[46] Do tada je smatrala da će u Diran Rijelu, uprkos neformalnosti njihove veze, uvek imati oslonac, te je gubitak tog oslonca, upravo u tom razdoblju, u njoj izazvao ogromno nespokojstvo. Nakon što je u indijski poduhvat uložila svu svoju ušteđevinu i novac koji je dobila od osiguranja nakon avionske nesreće, u oktobru 1953. godine otputovala je u u drevno Indijsko kraljevstvo Misur. Indija se 1947. godine izborila za nezavisnost i postala republika, ali je porodica Vudejar, kao najstarija vladarska porodica u Indiji, ostala na čelu Misura: poslednji maharadža Jajahmaradža Vudijar zapravo je vladao kao guverner pokrajine. Veoma obrazovan, bavio se pisanjem, svirao je klavir i komponovao, bio je pokrovitelj drevne muzičke tradicije južne Indije, a takođe je bio mecena izdanja gramofonskih ploča orkestarske muzike čijim izvođenjima je dirigovao Herbert fon Karajan. Mada je istovremeno bio i veliki zaštitnik životnja u divljini, istovremeno se bavio i lovom i mnoge od svojih trofeja čuvao je preparirane. Među njima je bilo i nekoliko tigrova koji su zadivili Ilu svojom autentičnošću, te je prvi put u karijeri bila u prilici da snima aranžirane situacije: tigra kako izlazi iz gustiša, ili razjapljenih čeljusti kao da kreće prema kameri. S druge strane, pred njom se otvorilo ogromno bogatstvo živog sveta Indije: slonovi, ptice, lavovi, pume, majmuni, nosorozi ili krave, bivoli, paunovi koji su se slobodno šetali okruženjem. Takođe je imala priliku da snima jašući na leđima slona ili kamile, te da prati borbu mungosa i kobre. Njen boravak u Indiji obeležilo je i poznanstvo s Indirom Gandi, kao i s predsednikom države, Indirinim ocem Džavaharlalom Nehruom. Nehrua je u u više navrata fotografisala kako hrani svog omiljenog pandu, ili tigrića koji je bio poput domaće životinje u njegovom domu.

Krajem marta 1955. godine, s oduševljenjem je prihvatila posetu vašaru u selu Sinsini, nedaleko od maharadžine rezidencije u Baratpuru, gde je mogla da prisustvuje različitim programima: indijskim plesovima, trkama kamila, konja ili bivola. Posebno ju je privukla trka belih bivola, sprecifična zbog nepredvidivog ponašanja životinja koje su bile na steroidima, drogirane i bičevane bez mislosti da bi jurile što brže. Maharadža je smatrao da će nekoliko snimaka biti dovoljno, ali je Ila uporno želela da snima celu trku, a pri tom je odbila da sedi u džipu, već je insistirala da snima sa mesta gde se inače nalazio rezervni točak. U vrelom danu ispunjenom prašinom i zvukom zahuktalih životinja bio je dovoljan jedan kamen da džip u punoj brzini poskoči i naglo zakoči. Iline obe ruke bile su zauzete držanjem fotografskog aparata, te je izgubila ravnotežu i pala, udarivši glavom o tle. Maharadža je odmah pozvao najboljeg nervnog hirirga da dođe iz Delhija, međutim, ubrzo posle operaciju Ila je preminula.[47] Narednog dana je njeno telo, po običajima zemlje čiji je bila gost, spaljeno na lomači, a pepeo je razbacan po livadi okruženoj drvećem na kojoj je Ila često boravila. Njena želja da zauvek ostane u Indiji ispunila se na surov način. Imala je samo 44 godine.

Život Kamile Ile Kofler bio je kratak i ne uvek srećan – kao dete je s majkom prevalila put od Beča, preko Budimpešte do Beograda, potom se otisnula u Pariz i tamo se sama izborila da radi ono što voli i stala u red najboljih u svom poslu. Snimajući životinje često je izazivala sudbinu, a svaki strah u njoj je nestao nakon što je isplivala iz mora nakon avionske nesreće nedaleko od Martinog vinograda. Mada je uvek bila aktivna u društvenom životu, nasmejana i doterana, životinjama je podarila više ljubavi nego ljudima. Deo njenog života u Beogradu nedavno je isplivao iz zaborava, dok je dalji tok njene karijere bio bogato dokumentovan i često pominjan prilikom reizdanja njenih albuma s fotografijama životinja, na fotografskim izložbama ili u ilustrovanim revijama. Doživela je da je, kao fotografkinju, svojataju i Austrija i Mađarska, mada je taj deo njenog rada zapravo integrisan u internacionalnu kulturnu baštinu. Takođe, u različitim enciklopedijama i pregledima ženskog doprinosa u umetnosti, dobila je značajno mesto, i sve ćešće se pominje u tom kontekstu,[48] ali nigde nije zaboravljeno da je Kamila Ila Kofler, odnosno Ylla zauvek zabeležena kao ime u oblasti animalističke fotografije.[49]

Zbirka fotografija

Literatura:

–Аноним. „Данас у 5.45 стиже у Београд Џозефина Бекер”, Политика, Београд, 1. април 1929.

–Аноним. „III јесења изложба београдских уметника”, Недеља, Београд, 12. октобар 1931.

–Аноним. „Најбољи фотограф животиња г-ца Ила Кофлер студирала је три године вајарство у Београду”, Време, Београд, 25. децембар 1940.

– Anonyme. „Histoire vivante, Camilla Koffler”, Bonnеes Soiréеs, 1957.

–Bannasch, Bettina;, Theresia, Dingelmaier; Dogramaci, Burcu eds.. Exil in Kinder- und Jugendmedien, Walter de Gruyter GmbH & Co , Berlin/Boston 2023,

–Bogdanović, Jelena; Marjanović, Иgor; Robinson, Lilian F. eds. On The Very Edge Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia (1918–1941), (), Leuven University Press, 2014.

–Bogdanovich, Piter. The Cinema of Howard Hawks, Film Library of the Museum of Modern Art, New York 1962.

Bogdanovič, Piter. Hauard Hoks, Jugoslovenska kinoteka, Beograd 1967.

–Васин, Ксенија. Павле Бељански: пријатељ уметника: Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015.

–Време, 6. април 1929.

–Comes, Annalisa. Ylla (Camilla Koffler), https://enciclopediadelledonne.it/edd.nsf/biografie/ylla-camilla-koffler/ (pristupljeno 28. septembra 2025).

–Conover, Helen F. eds. Africa, south of the Sahara, A Selected, Anotated List of Writtings, Library of Congress, Washington, 1967.

–Devidson, Bill. „Beaty and the Beasts“, Coolier’s, 24. decemar 1950.

–Доџ, Прајор; Јованов, Јасна; Крстић Фај, Гордана, Пераћ: Јелена Поповић, Бојана. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер, Музеј примењене уметности, Београд 2023./Pryor, Dodge; Jovanov, Jasna; Krstić Fye, Gordana; Perać, Jelena, Popović Bojana. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023.

–Dodge, Pryor. YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024.

–Icenberg, Sheila. The Story od Varian Fry, Plunkett Lake Press, 2017. https://books.google.lu/books?id=Mh2xLw9iyiMC (pristupljeno 28. oktobra 2025)

–Јованов, Јасна. Тодор Манојловић – ликовна критика, Градска народна библиотека, Зрењанин 2007.

–Јованов, Јасна. Драган Алексић – ликовне критике, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад; Народна библиотека Србије, Београд, 2017.

–Јованов, Јасна. Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022.

–Кадијевић, Александар. „Палавичинијева кућа на Копитаревој градини – градитељско остварење Јарослава Прхала и Вјекослава Муршеца”, Годишњак Града Београда, Књ. LVIII, 2011, 111–134.

–Korotin, Ilse Hrsg. Koffler Kamilla, Ylla, Ylla, Lexikon Österreichischer Frauen, Band 02 , I-O, https://library.oapen.org/handle/20.500.12657/32406 (pristupljeno 28. oktobra 2025).

–Марковић, Каменко, М. „О родоначелнику македонске модерне скулптуре”, Зборник радова Филозофског факултета, ХLVI/ 1, Приштина 2016, 451–475.

–McCaffrey, Raymond. Tributes to Fallen Journalists: the Evolution of the Hero Myth in Journalictic Practice, Dissertation submitted to the Faculty of the Graduate School of the

University of Maryland, College Park 2013, https://api.drum.lib.umd.edu/server/api/core/bitstreams/df532272-54a2-4965-8c6e-3aa805b5a039/content (pristupljeno 2. novembra 2025).

–Milovanović, Dušan; Porčić, Ljiljana. Petar Palavičini, RTS, Beograd 2010.

–Németh, György. Ylla – The Adventurous Life and Photos of a Forgotten Hungarian Photographer, https://punkt.hu/en/2021/02/26/ylla-the-adventurous-life-and-photos-of-a-forgotten-hungarian-photographer/ (приступљено 27. 10. 2025)

–Петров, Ружа. „Модерне ситнице као неопходан оквир данашњег намештаја. Један сат у атељеу г-ђе Маргарите Кофлер “, Недељне илустрације, 1. јануар 1933.

–Rado, Charles. “Ylla: One of the most skilled and dedicated photographer of animals. They were her life, she loved them all,” US Camera (annual), Tom Maloney ed., 1959.

–Ристовић, Милан прир. Приватни живот Срба у двадесетом веку, Clio, Београд 2012, 31;

–Живковић, Станислав. Уметничка школа у Београду 1919–1939, САНУ, Београд 1987.

–Ylla; Julian Huksley. Animals, Hastings House, New York 1950.

Izvori:

https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=225408.

https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=805407I

Ylla Archive, Center for Creative Photography, The University of Arizona, https://ccp.arizona.edu/

Porodica Milunović, Beograd

Proyor Dodge, New York

[1] Camilla Henriette Koffler kao fotografkinja animalista poznata je pod imenom Ila (Ylla), tako da će pod tim imenom o njoj biti reči u nastavku teksta. Pošto su kolege iz Umetničke škole u Beogradu zbijale šalu na račun njenog imena koje u srpskom jeziku označava kamilu, skratila ga je u Ila, a potom je ime preraslo u njen pseudonim Ylla. Osnovna literatura: Ј. Јованов, „Nomen est omen – камиле пред Камилиним објективом: Камила Ила Кофлер (Беч, 1911 – Њу Делхи 1955)”, u: Ј. Јованов, Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022, 62–67; Ј. Јованов, Б. Поповић, Г. Крстић Фај, Ј. Пераћ, П. Доџ, Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер, Музеј примењене уметности, Београд1923; P. Dodge, YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024; .

[2] Pryor Dodge (1949), američki muzičar, pisac, kolekcionar i fotograf, koji je sačuvao uspomenu na Ilu. Zahvaljujući neočekivanom kontaktu s njim, upoznala sam ovu neobičnu ženu i upustila se u otkrivanje njenih tragova u Beogradu. Ovo je prilika da mu se zahvalim na materijalu koji mi je ustupio, kao i na dozvoli da koristimo ličnu i profesionalnu Ilinu zaostavštinu. „S dvadeset jednom godinom postao sam jedini vlasnik prava nad Ilinom zaostavštinom i otad se bavim njenim životnim delom. Počeo sam da sređujem taj materijal nakon haosa koji je tokom godina u njemu zavladao, što je ličilo na dugotrajno slaganje pasijansa, uparivanja negativa s kontakt kopijama čitavu godinu dana… Da bih saznao što više o njoj, razgovarao sam s njenim bliskim prijateljima iz Pariza, Londona i Njujorka. Stvorio sam sliku Ile kao smele, nepokolebljive, hrabre, privlačne, nagle i impresivne prirodne sile.” Vidi: P. Dodge, YLLA: The Birth of Modern Animal Photography, Hirmer, München 2024, 12.

[3] Б. Поповић, „Део београдске слагалице – Маргита Кофлер“, u Д. Прајор; Ј. Јованов; Г. Крстић Фај; Ј. Пераћ; Б. Поповић. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер, Музеј примењене уметности, Београд 2023./ D. Pryor; Ј. Jovanov; G. Krstić Fye; J. Perać; B. Popović. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023, 38–49.

[4] Radi se o stripu u kojem je prikazan Ilin život. U prvoj slici su Ila i njena majka koje beže pred vojskom, Anonyme. „Histoire vivante, Camilla Koffler”, Bonnеes Soiréеs, 1957.

[5] Na poleđinama nekih Ilinih fotografija nalaze se beleške na nemačkom jeziku.

[6] G. Németh, Ylla – The Adventurous Life and Photos of a Forgotten Hungarian Photographer, https://punkt.hu/en/2021/02/26/ylla-the-adventurous-life-and-photos-of-a-forgotten-hungarian-photographer/.

[7] С. Живковић, Уметничка школа у Београду 1919–1939, САНУ, Београд 1987.

[8] К. Васин, Павле Бељански: пријатељ уметника: Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015, 25.

[9] М. Ристовић прир., Приватни живот Срба у двадесетом веку, Clio, Београд 2012, 31; Vidi: К. Васин, Павле Бељански: пријатељ уметника; Олга Богдановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2015, 32.

[10] К. Васин, Nav. delo, 25.

[11] Danas ulica Jelene Ćetković. Vidi: Д. Алексић, „Гвоздени коњ Пере Палавичинија и музејске главе Дон Кихота и Растка Петровића”, Време, Београд, 9. децембар 1931, u: Ј. Јованов, Драган Алексић – ликовне критике, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад; Народна библиотека Србије, Београд, 2017, 126–130; А. Кадијевић, „Палавичинијева кућа на Копитаревој градини – градитељско остварење Јарослава Прхала и Вјекослава Муршеца”, Годишњак Града Београда, Књ. LVIII, 2011, 111–134.

[12] Prema: Lj. Porčić, „Memorija”, u: Lj. Porčić, D. Milovanović, Petar Palavičini, RTS, Beograd 2010, 4.

[13] Isto, 13.

[14] U njenoj zaostavštini nalazi se fotografija slike Muža (1922, ulje na platnu, 95 x 101 cm, potpisano dole levo: Tartaglia; Muzej savremene umetnosti u Beogradu, inv. 1487) s posvetom autora Marina Tartalje na poleđini. Budući da su Palavičini i Tartalja među osnivačima Umetničke grupe „Oblik”, može se pretpostaviti da je do susreta Ile Kofler i Tartalje došlo u vreme održavanja prve izložbe Grupe u Beogradu 1929/30. godine.

[15] Na fotografiji snimljenoj na ulaznim stepenicama (nepoznate) zgrade pored Petra Palavičinija i dvojice nepoznatih muškaraca, uz Ilu Kofler stoji Jovan Dučić.

[16] Аноним, „Данас у 5.45 стиже у Београд Џозефина Бекер”, Политика, Београд, 1. април 1929.

[17] Време, 6. април 1929.

[18] Т. М., „Трећа јесења изложба”, Српски књижевни гласник, књ. XXXI, св. 4, Београд 1930, 314; Prema: Јасна Јованов, Тодор Манојловић – ликовна критика, Градска народна библиотека, Зрењанин 2007, 162.

[19] Аноним, „III јесења изложба београдских уметника”, Недеља, Београд, 12. октобар 1931, 6.

[20] Na reversu fotografije zapis Mein erstes Portrait/ 1928, kao i dve skice ženskog akta.

[21] Dimo Todorovski (1910–1983), prvi makedonski školovani vajar, likovni pedagog, studira s prekidima na Vajarskom odseku Umetničke škole u Beogradu između 1929. i 1935. (u školu je upisan kao Dimitrije Todorović): Vidi: Живковић, Нав. дело, 130; Radio je u Prilepu i Nišu, a od 1945. godine kao profesor Umetničke škole u Skoplju. Njegove skulpture, koje prikazuju prizore iz svakodnevnog života (uglavnom manjeg formata, rađene u terakoti) ili istorijske kompozicije namenjene javnim prostorima odražavaju realističku poetiku; jedno vreme radi u duhu socijalističkog realizma, dok je u poznom periodu okupiran portretima izrazito nemirne fakture izbrazdane hitrim potezima vajarske alatke ili prstiju i s naglašenom igrom svetlosti, a često se vraća temama iz perioda Drugog svetskog rata i istorijskih ličnosti iz makedonske prošlosti i predanja. Vidi: К. М. Марковић, „О родоначелнику македонске модерне скулптуре”, Зборник радова Филозофског факултета, ХLVI/ 1, Приштина 2016, 451–475.

[22] https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=225408.

[23] https://digitalni.arhiv-beograda.org/show_document.php?id=805407.

[24] Irena/Inke Štraus (Irena/Inke Strauss), kći Margitine sestre Alme i Armanda Štrausa; njena svedočenja su umnogome pomogla da se rasvetli biografija Ile Kofler iz ranog, formativnog perioda.

[25] Pariski period Ile Kofler prikazala je Gordana Krstić Faj. Vidi: Гордана Крстић Фај, „Ила у Паризу“, u: Д. Прајор; Ј. Јованов; Г. Крстић Фај; Ј. Пераћ; Б. Поповић. Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер, Музеј примењене уметности, Београд 2023./ D. Pryor; Ј. Jovanov; G. Krstić Fye; J. Perać; B. Popović. An Insight into the Animal World: Camilla Ylla Koffler, Museum of Applied Arts, Belgrade 2023, 50–63.

[26] Г. Крстић Фај, Nav. delo, 52.

[27] Isto, 56.

[28] Vidi: B. Dogramaci, H. Roth. „Whose

Eye am I: Yllas Tierfotobücher für Kinder und das fotografische Exil“, u; B. Bannasch, T.Dingelmaier, B. Dogramaci eds. Exil in Kinder- und Jugendmedien, Walter de Gruyter GmbH & Co, Berlin/Boston 2023, 201–225.

[29] Isto.

[30] Isto, 58.

[31] Р. Петров, „Модерне ситнице као неопходан оквир данашњег намештаја. Један сат у атељеу г-ђе Маргарите Кофлер “, Недељне илустрације, 1. јануар 1933; B. Popović, „Women and Applied arts in Belgrade“, у: On The Very Edge Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia (1918–1941), (J Bogdanović, I. Marjanović, L. F. Robinson eds), Leuven University Press, 2014, 152–153 ; Savetnica Muzeja Primenjene umetnosti u Beogradu Bojana Popović najzaslužnija je za praćenje dekoraterskog rada Margite Kofler i distribucije fotografija Ile Kofler u Beogradu. Vidi: Б. Поповић, „Део београдске слагалице – Маргита Кофлер“, u: Ј. Јованов, Б. Поповић, Г. Крстић Фај, Ј. Пераћ, П. Доџ, Поглед у свет животиња: Камила Ила Кофлер, Музеј примењене уметности, Београд 1923, 38–49.

[32] Б. Поповић, Nav. delo, 45.

[33] Аноним, „Најбољи фотограф животиња г-ца Ила Кофлер студирала је три године вајарство у Београду”, Време, Београд, 25. децембар 1940.

[34] O opasnostima kojima je bila izložena i teškoćama oko dobijanja vize više vidi: Sh. Icenberg „There is no Way out; Ylla“, u: The Story od Varian Fry, Plunkett Lake Press, 2017. https://books.google.lu/books?id=Mh2xLw9iyiMC (pristupljeno 28. oktobra 2025)

[35] P. Dodge, Nav. delo, 68.

[36] B. Devidson, „Beaty and the Beasts“, Coolier’s, 24. decemar 1950, prema: P. Dodge, Nav. delo, 97.

[37] Isto, 66.

[38] Isto, 67.

[39] Isto, 75.

[40] Isto, 75.

[41] B. Davidson, Nav. delo, 95.

[42] Njen životni rad, fotografisanje životinja, toliko je inspirisao poznatog filmskog reditelja i producenta, Hauarda Hoksa, da je naterao svog scenaristu, Lija Braketa, da promeni scenario kako bi stvorio jednog od glavnih likova na osnovu Ile za svoj blokbaster film Hatari, u kojem glumi Džon Vejn. Hoks je rekao: „Elza Martineli igra čuvenog fotografa Ilu, đavolski privlačnu ženu, koju su ljudi vodili u oblasti u kojima je mogla da snimi najbolje fotografije na svetu. Ispala je iz kamiona i poginula u Južnoj Africi (netačno). Čuo sam priče o njenim ljubavnim avanturama i otuda potiče njen lik u ovom filmu.“ U: P. Bogdanovč. Hauard Hoks, Jugoslovenska kinoteka, Beograd 1967, 52; pažnju privlači činjenica da je Piter Bogdanovič stric Iline beogradske bliske prijateljice Olge Bogdanović, kasnije udate za slikara Mila Milunovića.

[43] P. Dodge, Nav. delo, 104.

[44] Conover, Helen F. eds. Africa, south of the Sahara, A Selected, Anotated List of Writtings, Library of Congress, Washington, 1967, 86, Cat. No. 453.

[45] P. Dodge, Nav. delo, 115.

[46] O boravku u Indiji: P. Dodge, Nav. delo, 11–143.

[47] R. McCaffrey. Tributes to Fallen Journalists: the Evolution of the Hero Myth in Journalictic Practice, Dissertation submitted to the Faculty of the Graduate School of the University of Maryland, College Park 2013, 186–187, https://api.drum.lib.umd.edu/server/api/core/bitstreams/df532272-54a2-4965-8c6e-3aa805b5a039/content (pristupljeno 2. n ovembra 2025).

[48] A. Comes. Ylla (Camilla Koffler), https://enciclopediadelledonne.it/edd.nsf/biografie/ylla-camilla-koffler/ (pristupljeno 28. septembra 2025); I. Korotin Hrsg. Koffler Kamilla, Ylla, Lexikon Österreichischer Frauen, Band 02 , I-O, https://library.oapen.org/handle/20.500.12657/32406 (pristupljeno 28. oktobra 2025): Ј. Јованов, „Nomen est omen – камиле пред Камилиним објективом: Камила Ила Кофлер (Беч, 1911 – Њу Делхи 1955)”, u: Ј. Јованов, Из женског угла, Чешка Беседа, Нови Сад; Културни центар Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2022, 62–67.

[49] „Ylla: jedan od najboljih i najposvećenijih fotografa posvećenih fotografijama životinja. One su bile sav njen život i sve ih je volela“, komentariosao je Šarl Rado nekoliko godina kasnije u godišnjaku US Camera 1959. godine.

Prilozi

Galerija fotografija

Biografije Ženska kultura i umetnost

Меланија Бугариновић

Ивана Јовановић Гудурић

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Темишвар, 1921. година (Музеј града Новог Сада)

Оперска примадона Меланија Бугариновић је својим животом, каријером и плементим гестом била везана за различите европске градове. Детињство и младалачке дане провела је у банатским градовима Белој Цркви и Темишвару, где стиче и прво музичко образовање. Највећи део професионалне каријере остварила је у Београду, али је као уметница врхунског талента била члан или гост у многобројним оперским центрима, попут Беча, Париза, Берлина, Москве, Бајрота…Не мање важна је њена веза са Новим Садом коју је успоставила одлуком да сву своју покретну и непокретну имовину поклони управо овом граду, а са идејом оснивања фонда за стипендирање младих талентованих вокалних уметника.

Почеци

Меланија Бугариновић је рођена у Белој Цркви 1903. године у економски скромној грађанској породици. У родном месту започела је школовање, као и прве музичке наступе. Како се у време Меланијиног детињства музички живот по мањим градовима одвијао у оквиру локалних музичких друштава и црквених хорова, тако су и њена прва музичка искуства (не баш пријатна) била везана за хор оваквог типа. О томе Верослава Петровић пише: „Још као ученица почела је са „појањем“ у црквеном хору, чији је диригент, незадовољан њеним тамно обојеним гласом, стално оптуживао за „фалш“ певање и непрестано је вукао за уши“(2000, 13).

До краја Првог светског рата Меланијина породица доживела је бројне трагичне догађаје, да би на послетку она остала сама са мајком која их је са великом муком издражавала. Одлука која ће значајно утицати на њихов даљи живот, али превасходно на Меланијин професионални избор, била је селидба у Темишвар 1918. године. Захваљујући великој подршци мајке, она овде започиње своје музичко образовање, учећи клавир код Илоне Цендер, а певање код Беле Бервит. Четворогодишњу Државну музичку школу завршила је за само две године, што је указивало на њен изузетан таленат и амбиције (Петровић 2000, 13).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Букурешт, 1928. година (Музеј града Новог Сада)

Долазак у Београдску оперу, прве улоге

Следећи значајан корак на трновитом путу изградње каријере светски признате вокалне уметнице, био је прелазак у Београд 1930. године. Овог пута Меланију је поред мајке пратила и њена осмогодишња ћерка Мирјана Калиновић, коју је добила у кратком браку са др Миланом Калиновићем 1922. године. Тако се трогенерацијска породица сачињена искључиво од женских чланова, предвођена одлучном и самоувереном Меланијом, упутила у ново животно поглавље. У престоници тадашње краљевине Југославије, њен таленат и несвакадишањи глас најпре је препознао Мирко Косић, музички руководилац Радио Београда. Ипак њен радијски ангажман је трајао веома кратко. Након само месец дана пролази аудицију код Милана Предића, управника Народног позоришта и Стевана Христића, директора Опере и постаје чланица Београдске опере. О овом периоду свог живота Меланија је једном приликом изјавила: „Ваљало је издржавати дете и мајку, а и створити себе. Нисам умела честито ни да говорим. Све онако по банатски: певаду, свираду (…) Али, брзо сам учила, пажљиво посматрала старије и искусније колеге, а и они су ми врло радо помагали“ (Лазић 2007, 9). По доласку у Београд наставила је своје музичко образовање код оперске певачице Олге Карањи. Од колега које су јој тада биле узор и од којих је учила и усавршавала своје вокалне способности, сама Меланије је издвајала Ксенију Роговску, Лизу Попову и Теодору Аресновић (Крчмар 2011, 88).

У Oпери Народног позоришта, у великој конкуренцији својих колегиница, брзо је доспела у сам врх уметничког ансамбла. Током прве сезоне 1930/31. наступала је у мањим улогама попут Дворске даме у опери Хугеноти, Албине у опери Таис, Свештенице у Аиди и Крчмарице у Борису Годунову. У приказу опере Морина Јакова Готовца, критичар К. Манојловић осврнуо се на Меланијино извођење епизодне улоге Гораве. Између осталог он примећује „осетно побољшање у њеном гласу и одсуство „мутноће“, закључујући да је „глас гђе сада металнији и чистији“ (Петровић 2000, 20). Овакав коментар још једном потврђује да је ова вокална уметница интезивно радила на развоју својих гласовних способности по доласку у националну позоришну кућу, као и да је веома рано (тумачећи епизодне улоге) привукла пажњу критике и публике.

У сезони 1931/32. Меланија већ добија прве велике солистичке улоге, попут Аменерис у Аиди, Далиле у Самсону и Далили, Ацучене у Трубадуру и Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа. Тадашња критика пажљиво је пропратила ове прве значјне роле Меланије Бугариновић. У приказима су хваљене њене гласовне способности, „певачки развој у гласу“, као и срдачност и осећајност у начину певања. Са друге стране критикована је њена несналажљивост на сцени, сценско неискуство и одсуство глумачког израза. Како ће се показати, Меланија ће за кратко време, упорниним радом и истрајношћу отклонити ове недостаке својих наступа. Тако је 1935. године њено извођење лика Марфе у опери Хованшчина описано је следећим речима:

„Једну од најимпресивнијих фигура сцене дала је гђа Бугариновић својом улогом Марфе. И у гласу и у игри гђа Бугариновић је учинила знатан напредак. Подједнако добра у сценама скрушености и сценама високе екстазе, она је уравнотежила своју креацију“ (Крчмар 2011, 109).

Београдска опера имала је ту част да 1935. године угости чувеног оперског певача Фјодора Шаљапина. Меланија Бугариновић се нашла на сцени заједно са великим уметником у опери Борис Годунов, тумечићи улогу Крчмарице и у Дон Кихоту, где је певала Дулчинију. О овом изузетном искуству и уметничком доживљају говорила је и након много година, истичући Шаљапинову посвећеност послу и менторски однос према младим колегама које је храбрио речима да се човек на сцени никад не сме понављати (Петровић 2000, 24).

Улоге попут Амнерис, Кармен, Ацучене и Марфе, а неке од њих је певала и преко две деценије, Меланији Бугариновић ће донети славу у земљи и иностранству. Колико је овај муњевити развој једне вокалне уметнице био несвакидашња појава у тадашњим оперским круговима сведочи и коментар Слободана Туркулова који је објавио неколико деценија након Меланијине појаве на сцени Београдске опере:

„Кад се зна да је Меланија Бугариновић без икакве музичке спреме, први пут ступила на сцену као Свештеница 3. јуна 1930, а да је већ 10. јанура 1932. стала уз Бахрију Нури-Хаџић, као Амнерис, то је, без сумње, један развојни пут који би збунио многе вокалне стручњаке и педагоге…“ (Туркулов 1994, 132).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Дворске даме у опери Хугеноти, Београд, 1931. године (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Далиле у опери Самсон и Далила, Београд, 1932. године (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Албине у опери Таис, Београд, 1934. године (Музеј града Новог Сада)

Долазак у Народно позориште за Меланију Бугариновић био је велики корак у изграњи професионалне каријере, који је нужно довео и до промена у њеном животном стилу. Промена у визуелном идентитету будуће оперске диве приметан је већ крајем треће деценије 20. века, тачније уочи њеног преласка у Београд. У њеној стилској транформацији уочава се прихватање трендова који стижу са запада, а које промовишу, пре свих, филмске глумице и жене са јавне сцене. Она почиње да носи кратку боб фризуру, која је симболизовала независну, јаку и активну „модерну жену“. У том стилу ће се и први пут представити 1930. године београдској публици једном портретном фотографијом (Јовановић Гудурић 2020, 124).

До средине 30-их година, стицањем све већег искуства на сцени, добијањем великих рола и уз позитвну музичку критику, Меланија Бугариновић ће полако градити идентитет оперске диве, праћен високом дозом гламура. Године 1936. она ступа у брак са београдским стоматологом др Александром Јовановићем. Живот са ћерком из првог брака Мирјаном и супругом наставиће у једном сада много стабилнијем породичнокм окружењу у вили на Топчидеру.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1932. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1936. година (Музеј града Новог Сада)

Чланица Бечке државне опере

Меланијина узлазна путања у статусу првакиње Oпере београдског позоришта нагло је прекинута 1937. године. Услед лоше финансијске ситуације, управа је била приморана да отпусти неке од својих чланова. Међу њима је била и Меланија Бугариновић, која добија отказ с образложењем да има довољно средстава за живот. Овај изненадни прекид ангажмана уочи почетка нове сезоне је није обесхрабрио. У једном од интервјуа који је дала листу Политика четири деценије касније, отказ у позоришту је описала следећим речима:

„Мене су 1937. године отпустили из Опере! Кад сам највише могла, кад сам летела на крилима, кад сам била у најјачем успону (…) Рекли су ми, ви сте добро удати, не морате да радите. А ја сам толико волела оперу, сцену, да бих и џабе певала! Све сам била спремна да урадим за публику која ме је носила и чије аплаузе и данас чујем…“ (Крчамар 2011, 89).

Свесна свог талента, са стеченим искуством у извођењу великих и захтевних улога, „наоружана“ позитивним критикама Меланија исте године одлази, најпре на аудицију у Државну оперу у Бечу (Staatsoper), а затим и у Берлинску оперу. Резулат је био да је примљена у обе европске оперске куће, а она ће се одлучити за ону у Бечу, где ће бити стална чланица све до 1942. године. Током 1937. године реализовала је и низ успешних гостовања (пре и након потписивања уговора са Бечком опером). Наступала је у Софији, Варни, Александрији, у Прагу где је певала Далилу, Аиду, Кармен, Орфеја и Иродијаду, затим у Грацу и Берлину где је је склопила уговор да пева Ацучену и Кармен (Петровић 2000, 81, 82).

Њени наступи у новом ансамблу одмах су пропраћени позитивним критикама. Када се бечкој публици представила улогом Ацучене, Стеван Христић је пренео речи тамошњег критичара који, између осталог, каже:

„Госпођа Бугариновић, новоангажована алтискиња наше Државне опере, као Ацучена (у Трубадуру) дала је одличан приказ и дакле издржала је сјајно пробну ватру. Веома леп, и пун глас алта, располаже великим обимом, звучи у свима положајима добро, необично је способан у изразу и модулацијама а у висини има сјај и продорност.“

Христић потом закључује:

„Овај заиста велики успех наше уметнице, госпође Бугариновић служи нашој нацији на част, али је у исто време огроман бламаж за управу Београдског народног позоришта (…) јер није била способна да оцени седмогодишњи рад госпође Бугариновић у нашој опери и њену реалну вредност…“ (Крчмар 2011, 113).

Током ангажмана у Државној опери у Бечу добила је прилику да пева у епским операма Рихарда Вагнера, што је била велика потврда њених гласовних могућности и усвојених певачких вештина, али и прилика за даљи развој. Тумачила је улогу Ерде у Зигфриду и Норну и једну од три кћери Рајне у Сумраку богова. У „бечком периоду“, како наводи Верослава Петровић, Меланија Бугариновић је упознала светску сцену, учествујући сасвим равноправно у „великом репертоару, са светским певачким величинама и са светски познатим диригентима“ (2000, 84). О томе како је била прихваћена од стране публике у Бечу, Меланије је једном приликом изјавила: „Ја сам збиља срећна: воли ме Београд, а необично ме воли и бечка публика. Она уме да воли уметнике. Писма стижу сваког дана. Публика ме сачекује пред излазом. Ја се тамо не осећам као да нисам код своје куће“ (Крчмар 2011, 46).

Плакат за оперу Аида, у улози Амнерис најављена Меланија Бугариновић, Беч, 1938. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, у друштву ћерке Мирјане Калиновић, Беч, 1941. година (Музеј града Новог Сада

Ангажман у Бечкој државној опери, интернационална гостовања, сарадња са светским музичким именима, као и реакције публике, утицале су на даљу изградњу Меланијиног идентитета оперске диве. Серија њених портретних фотографија настала у бечком фотографском атељу Fayer 1939. године, представљају визуелну потврду овог личног процеса. Поменути атеље се до Другог светског рата налазио надомак Државне опере, а у њему су настали бројни портрети позоришних уметника. На Меланијиним портретима, на којима је заогрнута широким огртачем од природног крзна и са шеширом са нецом преко лица, видљива је естетика, такозване, холивудске гламур фотографије.

Они зраче елеганцијом и софистицираношћу, а препознатљива је сличност са фотографијама холивудских глумица, попут Ирен Дуне и Мери Боланд, насталим исте године (Јовановић Гудурић 2020, 126).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Беч, 1937. година (Музеј града Новог Сада)

Повратак у Оперу Народног позоришта у Београду, улоге, гостовања, Бајројт, грамофонске плоче

Као чланица Бечке државне опера, Меланија Бугариновић ће наставти да пева и у српском националном театру. Њена повремена гостовања у Београду била су за београдску оперску публику посебни догађаји. Већ 1939. године она је потписала са тадашњим управником Народног позоришта Предићем уговор о сталном ангажману. У децембру исте године наступа у њеној већ „старој“ улози Далиле, а критичар је Милојевић пише:

„Глас потпуно зрео, глумачки гест потпуно слободан, те две компоненте уметности гђе Бугариновић учиниле су да улога Далиле оживи свим својим епско-драмским махом (…) Иако дикција гђе Бугариновић још није довољно јасна, ипак је и у томе правцу наша првакиња учинила знатан корак унапред, па су драмски развоји добили у пластици“ (Крчмар 2011, 125).

Након периода у којем је паралелно наступала у Бечу и Београду, Меланија ће се по завршетку Другог светског рата у потпуности вратити Народном позоришту, где остаје све до пензионисања 1968. године. По повратку она наставља да наступа у већ препознатљивим главним ролама које даље усавршава.

Како наводи Верослава Петровић, београдска међуратна и послератна публика везивала је дуго име Меланије Бугариновић за улогу Амнерис у опери Аида, а у којој је тријумфовала дуги низ година, певајући је скоро петнаест сезона(1932-1937, 1938-1940, 1948-1955.) (Петрвић 2000, 23). За креацију овог лика додељено јој је Одликовање Владе ФНРЈ, 1949. године.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Још једна од њених антологијских улога била је свакако Кармен коју је наставила да тумачи и у послератном периоду од 1948. до 1953. године, када стиче епитет „бесмртне Кармен“. Једном приликом сама Меланија је изјавила: „Двадесет година певала сам Кармен и после двадесет година питала сам саму себе – да ли би то све могло бити и боље и другачије“ (Петровић 2000, 24).

Ова реченица потврда је њеног односа који је имала према послу и улогама, а који су обележили константан рад на усавршавању свих аспеката изведбе.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кармен, Београд, 1941. година (Музеј града Новог Сада)

Сценска фотографија Меланије Бугариновић у улози Кармен, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Према мишљењу Верославе Петровић, Меланија Бугариновић је ипак највећи број година у својој уметничкој каријери посветила креирању лика Ацучене у опери Трубадур. Како је већ наведено, ову улогу је почела да пева већ на самом почетку каријере, а по повратку у Београд наставила је са њеним тумачењем преко десет сезона. Интересантно је споменути да се Меланија управо са улогом Ацучене представила новосадској публици на свом првом (и последњем) гостовању 1959. године. Приликом гостовања у Темшвару, њено тумачње лика Ацучене тамошња критика описала је следећим речима: „Меланија Бугариновић преживаљавала је убедљиво драму Ацучене на једноставан начин, без спољних оптерећења улоге некорисним патетичним гестовима, на шта иначе вуче интерпретација ове личности. И музичка линија улоге била је изражена са истом једноставношћу доброг квалитета“ (Петровић 2000, 38, 39).

Плакат за оперу Трубадур, Меланија Бугариновић у улози Ацучене, Државна опера у Темишвару, 1960. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Ацучене у опери Трубадур, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)

Дуги низ година Меланија Бугариновић је тумачила и лик Кончаковне у опери Кнез Игор, која је после десет година поново постављена у Народном позоришту у Београду 1946. године. Њено тумачење Кончаковне је у тадашњој штампи описано следећим речима: Меланија Бугариновић је остварила певачку партију Кончаковне распевано и страсно, са свим квалитетом свога мецосопрана, који је неодољиво пленио“ (Петровић 2000, 42. Овом улогом је потврдила и своју светску славу певајући је са ансамблом Београдске опере пред публиком у Паризу (1956), Висбадену (1956), Лозани (1959), Каиру (1961), Барселони (1962) и Атини (1964).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кончаковне у опер Кнез Игор, Београд, 1961. године (Музеј града Новог Сада)

Још једна опера са којом се национални театар представио успешним гостовањима била је Хованшчина од Мусорског. Меланија је у њој тумачила улогу Марфе, са којом је такође стекла светску славу, певајући је дуги низ година, у периодима 1955–1957, 1959–1963. као и 1968. године. У режији Бориса Гавеле, ова опера је постављена 1955. године, а у главним улогама су поред Меланије Бугариновић, били још и Никола Цвејић, Алескандар Маринковић, Драго Старц и Мирослав Чангаловић. Са Хованшчином се београдски театар представио на већ поментом гостовању у Висбадену (1956), када је критичар тамошњег листа, између осталог, написао: „

„Заиста је било величанствено како је Меланија Бугариновић својим волуминозним, нијансама богатим алтом изразила различита расположења која су се међусобно преплитала. Њена велика певачка уметност нарочито се показала у пијанисиму, када нас је тако стварно и најдубље потресла“ (Петровић 2000, 58).

Уследила су гостовања Хованшчине у Венецији (1960), затим (заједно са још неколико представа углавном словенских аутора) у Варшави (1960), Единбургу (1962), да би 1964. било крунисано извођењем у Бечкој Државној опери. У својој некадашњој оперској кући Меланија Бугариновић је поново задивила публику и критику својим тумачењем Марфе. Један од критичара је том приликом написао: „И Мела (сада Меланија) Бугариновић чула се у улози Марфе као контраалт, који по боји гласа, изразу и савршеним пијано – наступима не треба да се плаши, као ни до сада, никаквог поређења…“ (Петровић 2000, 62). За улогу Марфе награђена је и Октобарском наградом града Београда.

Програм опере Хованшчина у извођењу ансамбла Народног позоришта у Београду на Дубровачким летњим играма, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1958. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе у опери Хованшчина, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)

Међу значајним улогама које је Меланија Бугариновић изводила дуги низ година и по повратку на београдску сцену издвајају се још и Далила у опери Самсон и Далила, Улрика у опери Бал под маскама, Марина Мнишек у опери Борис Годунов, Сузуки у опери Мадам Батерфлај, Ката у опери Коштана и Филипјевна у опери Евгеније Оњегин.

Плакат за оперу Самсон и Далила у Народном позоришту у Београду, Меланија Бугариновић у улози Далиле, 1962. година (Музеј града Новог Сада)

Поред већ набројаних интернационалних гостовања са ансамблом Београдске опере, Меланија Бугариновић је током педесетих и шездесетих година 20. века остварила и низ запажених концертних наступа и гостујућих ангажмана на светским позорницама. Са групом солиста из Загреба и Београда, 1950. године наступала је у Тел Авиву, Јерусалиму и Хаифи. Две године касније певала је Вагнерову Ерду у Венецији. У Аугсбургу је 1953. године гостовала на Фестивалу италијанске оперске музике. Заједно са београдским колегом Душаном Поповићем реализовала је 1956. тронедељну турнеју по тадашњем Совјетском Савезу, наступајући у Минску, Лењинграду, Москиви и другим градовима. Исте године са пијанисткињом Мелитом Лорковић одржала је концерт у Атини. Године 1957. била је гошћа Краљевске фламанске опере у Антверпену, а 1960. у улози Ацучене гостовала је у Државној опери у Темишвару. У неколико наврата током шесдесетих година гостовала је и у Монте Карлу.

Плакат за оперу *Зигфрид*, Меланија Бугаринивоћ у улози Ерде, Венеција, 1952. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић и Душана Поповића приликом одласка на турнеју по Совјетском Савезу, 1956. година (Музеј града Новог Сада)

Плакaт за концерт Меланије Бугариновић и Душана Поповића у Московској државној опери, 1956. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Аугзбургу, 1953. година (Музеј града Новог Сада)

Један од свакако најзначајних ангажмана у каријери Меланије Бугаринић било је њено учешће на Бајројтским свечаностима 1952. година. Овај аутентичан музички фестивал осмислио је и за његове потребе изградио посебну оперску кућу, Рихард Вагнер 1876. године. Од самог настанка, па све до данас, свечаности се одржавају по строгим правилила која важе како за учеснике, тако и за публику. Бавећи се социолошком анализом овог својеврсног културолошког и музичко-сценског феномена, Драгана Јеремић Молнар између осталог наводи:

„Још увек актуелно мишљење да Бајројт исијава трајном и тајном моћи, као и утисак да Вагнерова музичко-драмска дела презентована једино у Бајројтском позоришту зраче дејством чији су квалитет, интензитет и учинак незамисливи и непостизиви у конвенционалним оперским институцијама почивају, ипак, понајвише на чињеници да је своје свечаности – чију је концепцију осмишљавао и усавршавао дуже од две деценије – Рихард Вагнер на известан начин инструментализовао, додељујући им функцију централног медијума за распрострањивање сопственог светоназора“ (2006, 435).

За вокалне уметнике учешће на Бајројтским свечаностима значи бити „одабран“. Меланија је имала потребно искуство у извођењу Вагнерових дела које је стекла, како је већ наведено, у Бечкој државној опери. У једном предратном интервјуу, говорећи о ангажману у Бечу и Берлину, између осталог је изјавила: „Ту сам имала прилике да будем од стране славних диригената упућена у лепоту и високу вредност музике Вагнера, који ми је сада постао највећи идол…“ (Петровић 2000, 86).

За то је посебно био заслужан тадашњи директор и диригент опере Ханс Кнапертсбуш, који ће се почетком 50-их година наћи у улози сталног диригента у Бајројту. На фестивалу у лето 1952. године Меланија Бугариновић је тумачила следеће улоге: Ерду, богињу Земље у Рајнском злату и Зигфриду, Гримгерде, једну од осам Валкира и Фрике, богињу заштитницу брака у Валкири и Валтрауте и Норну у Сумраку богова (Петровић 2011, 87). Постала је је трећа Југословенка и прва Српкиња која је учествовала на Бајројтским свечаностима, уписујући још једном своје име у анале савремене музичке историје.

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Бајројту, 1952. година (Музеј града Новог Сада

Током педесетих и шездесетих година 20. века Меланија Бугариновић jе са колегама снимила и неколико комплета грамофонских плоча. У издању дискографске куће Decca 1954. године објављења је опера Борис Годунов са Меланијом у улози Марине, док је 1963. изашла плоча са истом опером у издању куће Angel Rekords на којој је Меланија тумачила лик Дадиље, а њена ћерка Мирјана лик Крчмарице. У издању куће Decca трајно су звучно забележена и Меланијина извођења Коначаковне, Марфе, Филипјевне, као и Грофице у Пиковој дами. Дискографска кућа La Voix de Son Maitre објавила је 1959. године оперу Живот за цара са Меланијом Бугариновић у улози Вање.

Омот комплета грамофонских плоча, опера Хованшчина, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1954. година (Музеј града Новог Сада)

Комплет грамофонских плоча, опера Живот за цара, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Вање, 1959. година (Музеј града Новог Сада)

Средином педесетих година 20. века Меланија Бугариновић је у потпуности формирала идентитет оперске диве, што се може пратити на њеним портретним фотографијама насталим у овом периоду. Одевена у одећу једноставног и елегантног кроја, са дискретним модним додацима и накитом, самоувереног става у начину позирања, она се представља као уметница доказаних квалитета и утицајна припадница јавне сцене. Из овог периода сачуване су и бројне фотографије из њеног приватног живота, настале у амбијенту породичне виле, на путовањима и у тренуцима провођења слободног времена. Овде је видљива тежња Меланије и њеног супруга Александра да очувају идентитет грађанске породице, а у складу са њиховим пореклом, образовањем и професионалним каријерама.

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића и ћерке Мирјане Калиновић Калин, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у амбијенту породичне виле, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић прилком полагања возачког испита, Београд, 1959. (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића, 60-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада

***

Након пуне четири деценије фасцинантног уметничког рада и преко шездесет остварених улога, Меланија Бугариновић се 1968. године опростила од своје публике.

Њена последња улога коју је отпевала на сцени Народног позоришта у Београду била је очекивано Марфа у опери Хованшчина. Две године касније у интервјуу који је дала за лист ТВ Новости, свој однос према уметничкој каријери описала је следећим речима:

„За мене је сцена била мој други део живота, можда и мој прави живот. Када сам падала, онда је то било падање. Нисам штедела своје тело. Кад сам певала, онда нисам чувала глас. Певала сам као да сам последњи пут на сцени (…) На сцени сам и волела и патила и умирала свом својом душом и телом“(Крчмар 2011, 77).

Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе, након опроштајне представе, Београд, 1968. година (Музеј града Новог Сада)

Фонд за унапређење вокалне уметности младих „Меланија Бугариновић и Мирјана Калиновић Калин“

Након преране смрти ћерке Мирјане Калиновић Калин, такође признате вокалне уметнице, Меланија Бугариновић је донела одлуку да сву своју непокретну и покретну имовину поклони граду Новом Саду, како би се након њене смрти формирао фонд за стипендирање младих талентованих певача. Нови Сад је одабрала, према речима Весне Крчмар, као град богате позоришне и оперске традиције (2011, 20).

У време када се и писмено обратила Градоначелнику Новог Сада са овом идејом, грађена је нова, модерна зграда Српског народног позоришта, а основана је и Академија уметности са музичким, ликовним и драмским одсецима. Уговор о поклону са налогом за оснивање Фонда Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин за унапређење вокалне уметности младих у Новом Саду закључен је 30. марта 1978. године. Управни одбор Фонда 1989. године донео је Правила Фонда, према којима је, између осталог, утврђено да се средства користе за стипендирање ученика Музичке школе (воклани смер) и студената Академије уметности у Новом Саду (студенти соло певања и пијанисти/корепетитори). У претходне четири деценије Фонд је кроз месечне новчане стипендије помогао школовање и образовање бројних младих вокалних уметника и пијаниста, споводећи племениту мисију Меланије Бугариновић.

У поменутом Уговору о поклону, наведено је и да се из покретне имовине која се уноси у Фонд издвоје предмети везани за Меланијин уметнички развој и стваралаштво, као и њене ћерке Мирјане Калиновић и на одговарајућ начин учине доступним јавности. Годину дана након смрти Меланије Бугариновић извршена је примопредаја покретне имовине између Скупштине града Новог Сада и Музеја града Новог Сада уз обавезу Музеја да од преузетих предмета оформи Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. То је и учињено, па се Меморијал, као посебна музејска збирка и данас налази у саставу Музеја. Поред документарног материјала који сведочи о светским каријерима вокалних уметница, овде се чувају и публици презентују предмети ликовне и примењене уметности којима је Меланија Бугариновић некада била окружена у свом дому.

Фотографије Меланије Бугариновић приликом посете Новом Саду уочи потписавања Уговора о поклону, 1978. година (Музеј града Новог Сада)

36. Концерт стипендиста Фонда за унапређење вокалних уметности младих Меланија Бугариновић у Мирјана Калиновић Калин, Нови Сад, 2023.

Попис улога Меланије Бугариновић у Народном позоришту Београд (Преузето из Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије)

Свештеница, Ђ. Верди, Аида, 1930, 1931, 1932.

Клорис, Молијер, Жорж Данден, 1930.

Крчмарица, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1930–1935.

Златија, П. Крстић, Зулумћар, 1930, 1932.

Лола, П. Маскањи, Кавалерија рустикана, 1930, 1931, 1934, 1943–1944, 1946–1947.

Половецка девојка, А. Бородин, Кнез Игор, 1930–1931.

Ђована, Ђ. Верди, Риголето, 1930, 1933.

Пратилица, Ђ. Пучини, Турандот, 1930.

Сабурова, Н. Р. Корсаков, Царска невеста, 1930, 1931.

Мерцедес, Ж. Бизе, Кармен, 1930-1932.

Глас матере, Ж. Офенбах, Хофманове приче, 1930, 193–1935.

Салче, П. Коњовић, Коштана, 193–1933.

Полина, П. П. Чјаковски, Пикова дама, 1931, 1933–1934, 1940.

Албина, Ж. Масне, Таис, 1931, 1932–1935.

Ката, Ст. Христић, Сутон, 1931.

Дворска дама, Ђ. Мајербер, Хугеноти, 1931.

Кармен, Ж. Бизе, Кармен, 193–1937, 1948–1953.

Ацучена, Ђ. Верди, Трубадур, 1932–1936, 1939.1941, 195–1955, 1958–1962, 1964–1965.

Ларина, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1932, 1962, 1964–1965.

Мати Аделова, Ј. Хаце, Адел и Мара, 1932–1933.

Горава, Ј. Готовац, Морина, 1932, 1934–1936.

Амнерис, Ђ. Верди, Аида, 1932–1937, 1938–1941, 1948–1955.

Уокл. Ђ. Пучини, Девојка са Запада, 1932–1933.

Кончаковна, А. Бородин, Кнез Игор, 1932, 1935–1936, 1940–1941, 1946–1949, 1955–1956, 1958–1964.

Хата, Б. Сметана, Продана невеста, 1932–1936, 1940–1941.

Далила, К. Сен-Санс, Самсон и Далила, 1932–1935, 1940, 1961–1962.

Софија, С. Моњушко, Халка, 1933–1935.

Гарава цура, Н. Черепњин, Вањка кључар, 1933.

Први гост, М. Мусоргски, Сорочински сајам, 1933, 1937, 1938.

Хиврија, М. Мусоргски, Сорочинки сајам, 1933, 1963.

Хасанагиница, Л. Шафранек Кавић, Хасанагиница, 1934.

Марина Мнишек, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1934, 1940–1941, 1948–1949, 1951, 1953–1956.

Цита, Ђ. Пучини, Ђани Скики, 1934., 1936.

Сузуки, Ђ. Пучини, Мадам Батерфлај, 1934, 1946–1953, 1957–1959.

Марфа, М. Мусоргски, Хованшчина, 1935, 1955–1957, 1959–1963, 1968.

Дулчинеја, Ж. Масне, Дон Кихот, 1935, 1960.

Емилија, Ђ. Верди, Отело, 1936–1937, 1953.

Улрика, Ђ. Верди, Бал под маскама, 1938, 1940–1941, 1951–1957, 1959–1960, 1962, 1964–1965.

Лаура Адорно, А. Понкијели, Ђоконда, 1940–1941.

Орфеј, К. В. Глук, Орфеј и Еуридика, 1940.

Шарлота, Ж. Масне, Вертер, 1946–1947.

Јевросима, П. Коњовић, Кнез од Зете, 1946–1947.

Мадалена, Ђ. Верди, Риголето, 1946–1948, 1958.

Марта, Е. д̕ Албер, У долини, 1946–1947.

Вања, М. Глинка, Иван Сусањин, 1947–1948.

Грофица, П. И. Чајковски. Пикова дама, 1947–1949, 1956.

Јежижаба, А. Дворжак, Русалка, 1948.

Ката, П. Коњовић, Коштана, 1950, 1955, 1959–1960.

Весна, Н. Р. Корсаков, Сњегурочка, 1952.

Мара Никшина, Ст. Христић, Сутон, 1954.

Стара мајка, М. де Фаља, Живот је кратак, 1954.

Мајка, Л. Калински, Аналфабета, 1954.

Ксенијина дадиља, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1955–1956, 1960–1961.

Кабањиха, Л. Јаначек, Каћа Кабанова, 1956, 1959.

Баба, Н. Херцигоња, Горски вијенац, 1958–1960.

Филипјевна, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1960–1965, 1968–1969.

Литература

Јеремић Молнар, Драгана. 2006. „Бајројтске свечаности као поље за примену Бергерове и Лукманове Теорије социјалне конструкције реалности“. У Социолошки преглед, вол 40, бр. 3: 433 – 456.

Јовановић Гудурић, Ивана. 2020. „Портретне фотографије Меланије Бугариновић, изградња идентитета једне оперске диве“. У Годишњак Музеја града Новог Сада, бр. 15, 119 – 139.

Крчмар, Весна. 2011. Меланија Бугариновић, примадона чаробног гласа. Нови Сад: музичка омладина Новог Сада.

Лазић, Љиљана. 2007. Кармен заувек, Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. Нови Сад: Музеј града Новог Сада.

Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије.