Време и отпор у дневнику Анке Обреновић
Драган Проле
Сажетак: Рад анализира Дневник Анке Обреновић из перспективе времена и отпора. Време је у њеним записима схваћено као релациона категорија, чији смисао се рађа зависно од интензитета комуникације и емотивне размене са другима; празно време, насупрот томе, означава прекид размене или испразну размену. У таквом схватању времена заснива се и вишеслојни систем отпора: отпор непризнавању властите личности, који брани право на индивидуалност; отпор спрам неправедне дистрибуције богатства, који указује на социјалну неједнакост; и напокон пружање отпора ограничењима јавног простора, који спречава развој грађанске јавности и слободе говора. „Увеселителни живот“ тако постаје фигура културне и егзистенцијалне виталности — начин да се време проживи у пуноћи односа, упркос стриктним друштвеним ограничењима. Дневник се тиме успоставља као први наговештај модерног, ангажованог женског гласа у српској култури.
Анкин корак са Европом
Први дневник на српском језику из женског пера јединствен је по много чему. Премда из савремене перспективе то изгледа незамисливо, његова ауторка прва је у модерној Србији уживала у привилегији да спава на кревету, а не више на сећији или на сламарици. Поред тога, судбина јој је била толико великодушно наклоњена да је имала могућности да учи да свира два инструмента: клавир и гитару. Штавише, њен отац је у то доба поседовао библиотеку која је изазивала одушевљење код његових учених гостију и посетилаца, попут Јоакима Вујића: ”У овој канцеларији видио сам равно и неке чужестране језика књиге, као што је Конверсационс Лексикон на немецком језику, у 14 части; после следују сочињенија Лафонтена, Копера, Скота, Шилера и прочи други немецких списатеља измежду којих видио сам и моје Новејше земљеописаније и проче друге књиге” (Вујић 1902: 96).
Савремено читање и студирање чини додатно занимљивим чињеница да у време настајања Анкиног дневника (1836-38.) њиме још увек није могла да се подичи ниједна друга девојка у Књажеству Србији. Идеја о животу који није само живљен, него је и исписан, промишљен, забележен, а тиме и трајно сачуван – почевши од Анке Обреновић постепено је стекла право боравка и у српској женској популацији. Наиме, писање дневника ће после само две деценије, код Милице Стојадиновић Српкиње, прерасти у јавну промоцију женске перспективе, женског погледа на свет, њених надања, интимних страхова, скривених жеља, великих очекивања, горких разочарања. Речју, Миличин дневник пружа изванредан пример успеле књижевне конструкције женскости, и то у време када су друштвени статус, место и улога жена били сведени на стандардне патријархалне обрасце рађања, на бројне кућне послове везане за одржавање домаћинства и на мајчинство. Премда измештена изван политике и економије, непоправљиво унапред обесправљена, економски хронично зависна и лишена јавног гласа, женскост у дневницима по први пут постаје аутономно артикулисана, самостално изражена. У доба када је ћутање важило као ненадмашна женска врлина писање дневника је код конзервативних заступника владајућих моралних кодова било посматрано као непожељна субверзивна делатност, али данас ствари стоје сасвим другачије. Колико год да је лишен високих уметничких вредности, дневник Анке Обреновић представља веома вредан културни документ и сведочанство првог реда. И то нипошто само зато што ауторка потиче из владарске породице. Женске перспективе које она отвара и нуди, када је реч о оном времену, остале би без овог дневника потпуна непознаница. У томе је непроцењив значај дневничких записа, али и њихова трајна актуелност која се сачувала до данашњих дана.
Прва српска Европљанка уживала је у неупоредивој привилегији да стиче образовање, те да учи чак и стране језике. Своју другост у односу на блиске сестре од стрица Анка је демонстрирала и спољашњим изгледом. У њему је предњачила жеља за дистанцирањем од турских одевних навика и облачење у складу са европском модом. ”Својим изгледом и облачењем по европској моди, Анка се издвајала и од кћери кнеза Милоша које су носиле антерије и шалваре. Корак с европском модом обележавале су кринолине и јак деколте (…)”. (Стефановић 2006: 209) Попут Доситеја Обрадовића, чини се да је и Анка Обреновић осетила ”европску судбину своје земље, осетио[-ла] је да је њена будућност могућа једино у Европи”. (Константиновић 1973: 440)
Напросто не можемо превидети Анкину одбојност према турском наслеђу и наглашено опредељење за европски културни простор. Природно је и очекивано да је такав став добрим делом био ствар породичног васпитања у којем је пресудну улогу одиграо отац Јеврем Обреновић. Илустрације ради, забележено је како је путописцу Адолфу Бланкију Јеврем саопштио једну од најпримеренијих дијагноза када је реч о статусу и положају хришћанских народа под османском влашћу: ”Видећете шта значи бити роб једног ропског народа, јер то је судбина хришћана у Турској”. (Војновић 2010: 130) Имамо ли то у виду, неће нам бити необичан, него сасвим очекиван Анкин шок, лишен коментара, када је уочила како поједини Енглези присвајају турске обичаје, попут ношења феса: ”Ту сам видела неке Енглезе који су из Цариграда дошли, и који су готово сви били у фесофима” (Гикић Петровић 2007: 109).
Истини за вољу, премда се у неким приликама поносила својом турском ношњом, коју би странци са запада ”разглеђивали (…) [јер је] никад наравно ни видили нису, а особито мој са бисером искићен вес” (Гикић Петровић 2007: 145), остаје утисак да је Анкин поглед ка свему оријенталном и турском био строг и неумољив. Тако се за време једног турског ”чумбуша” приликом којег су летеле светлеће ракете и палиле се бенгалске ватре, Анка нашла у јединственој прилици да посматра чудо пиротехнике. Међутим, притом је остала разочарана: ”тако одемо кроз некакве басамаке у Осман бегову собу спаваћу одакле смо гледали, но кроз оне катре нисмо могли ништа ни видити и баш ништа није ни било, но погани и смради којекакве и бедне. Соба Осман бегова је била тако и намештена, као какав бурдељ, ни кревет му није био као што треба, ни астал, ни ништа, него све прљаво и јадно. Пошто смо дуго време већ ту поседили позову нас и нама при поласку донесу некакви шербет, кога нисам могла пити” (Гикић Петровић 2007: 148).
Жене и просвештеније
Историјски контекст је неумољив, док се током прве половине деветнаестог века западна Европа припремала за индустријску револуцију, у кнежевину Србију доспевају прве столице и столови, кревети и модеран мобилијар, први клавири, те комади одеће који више нису сашивени по оријенталној моди. Са обронака Фрушке горе, прецизније из Миличине врдничке перспективе, ствари нису деловале нимало блиставо: ”Србија нема ништа, до чим ју је природа обдарила, и крвави’ места где се Србин за ово мало слободе борио” (Стојадиновић Српкиња 2008: 67). У амбијенту у којем је образовање чинило тек прве стидљиве кораке, неписменост је била пре масовно правило а писменост пак тек индивидуални изузетак.
Посебан лични афинитет родитеља и имућни статус били су предуслови да би дете, нарочито женско, стекло елементарно образовање. Притом, свест о неопходности образовања жена постојала је поодавно. Већ је Доситеј Обрадовић у предговору за Живот и прикљученија, писаном у Лајпцигу 1783, скицирао идеју о неопходности упознавања жена са ”ученим књигама други народа”. Уместо повиновања предрасудама и наслеђеном празноверју, сада се тражи осамостаљивање разума и чистота срца. Разазнају се оквири настојања за просвећивањем разума у циљу самосталног мишљења заједно са паралелним оплемењивањем осећајности ради моралног делања: ”да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им изабране књиге учени народа (…) украшавајући њиове нарави, просвештавајући њиов ум и облагорођавајући њихово срце истиним благородством добродељи и просвештенија разума” (Обрадовић 2007: 27).Колико год Доситејеве речи деловале мудро и пророчки, оне ће још дуго представљати само списак лепих жеља. Упоредимо ли их са ситуацијом у западном делу Европе, брзо ћемо уочити да су тамо ствари поодавно изгледале сасвим другачије: ”Подразумевало се да образована девојка свира клавир, или неки други инструмент, иде на часове плеса, говори стране језике и занима се ручним радовима. То је уједно био и један од ‘услова’ добре удаје (‘естетски мираз’), која је била изузетно важна за породицу која је желела да задржи постојећи или побољша свој статус у друштву” (Кокановић Марковић 2024: 470).
Свој статус у друштву Анка је обезбедила веома рано, премда не као ауторка првог дневника него као прва преводитељка са немачког језика. И у томе она је следила Доситејев просветитељски credo, према којем је културни трансфер ”славних и премудрих” људи у хоризонт српског језика далеко важнији од ауторског рада. Премда тинејџерка, Анка Обреновић је пружила свој допринос Доситејевој жељи према којој би ваљало ”разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити” (Обрадовић 2007а: 18), посредством одомаћивања културних садржаја из страних култура. Њено настојање није прошло незапажено обезбедивши себи јавно изречене похвале у стиху Данила Младеновића, Вукашина Радишића, Јована Суботића и Димитрија Давидовића. Међутим, ова ауторка није имала намеру да иде даље од дневничких записа и раних преводилачких залагања: ”Овим се преводима завршава списатељска активност Анке Обреновић. Она се престала ‘књигом бавити’ у тренутку када је била највише слављена. Већ први Анкини преводи, поготово што је била кћи Јеврема Обреновића, били су обасути пажњом и похвалама” (Радовановић 1977: 32).
Дневник као ансамбл утисака
Истини за вољу, вођење дневника свакако није било ствар личне одлуке. Наиме, ћерка Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша латила се пера и започела са вођењем дневника како би одговорила на обавезу која јој је била задата у едукативне сврхе: “То је био школски задатак одређен од Тине Тирол, њене наставнице ‘да изображени обојега пола и код нас тако почну да пишу’ (…) без украшавања и жеље да начини на друге ефекат, него само из жеље да олакша своме срцу” (Гикић Петровић 2007а: 9).
Када је реч о ”олакшавању срцу” нарочито је занимљиво како је Анка језички артикулисала своја искуства, какав речник јој је био на располагању, будући да каквоћа језика одређује лимите онога што се да замислити и учинити. На међама језика распоређују се домашаји онога за шта смо кадри, али не само када је реч о мишљењу, него и о осећању. Свакако нисмо у прилици ни да осетимо оно за шта нам недостају речи да га изразимо: „Уколико сам језик намеће границе мишљењу и делању онда избор речи и језичких структура намеће границе нашој способности не само да изразимо оно што интимно осећамо, него и да заправо осетимо конкретна осећања или да зађемо у извесну сферу делања или рефлексије” (Woodfine 2006: 190).
Када је реч о тексту Анкиног дневника, веома лако се дају препознати две отежавајуће околности. Његов настанак није спонтан, није добровољан, него је споља сугерисан и задат. Као резултат, видимо да се са писањем дневника престаје чим више нема постављеног задатка. Извесна присила, макар била крајње безазлена, или, боље речено изостанак аутономне одлуке – оптерећује настанак првог српског женског дневника. Другу околност препознајемо у старосној доби ауторке. Реч је практично о девојци од шеснаест и седамнаест година. Било би, дакако, далеко меродавније да имамо посла са рукописом зреле женске особе са барем двоструко више година и искуства. Хоризонт свега онога што је у дневнику примећено, забележено и наглашено, тиме је нужно ограничен на особу чије право сазревање тек предстоји. Остаје жал што је Анка Обреновић напустила не само писање дневника, него сваки вид списатељске активности, чим се добно приближила зрелијим размишљањима и одрасла у правом смислу речи: ”Када се свет љубави отворио првој српској Преводчици и Списатељки, двери књижества су се за њу затвориле” (Војиновић 2010: 98).
На основу изузетно младог животног доба у којем је настајао дневник можемо да препознамо и његове мане, али и предности. Недостаци су препознатљиви практично већ после неколико почетних страница: нема ту посебно озбиљне интроспекције, па је отуда узалудно очекивати неке нарочито дубоке рефлексије о доживљеном. Дневник Анке Обреновић превасходно је својеврсни ансамбл утисака. У томе пак, видимо и његову највећу врлину. Догађаји које је забележила малолетна девојка као такви представљају изванредно драгоцени документ. При том, имамо на уму како она реагује непосредно, по правилу се задржава на фактичком, догођеном, и не подвргава га некој изразито развијеној личној оптици, нити их тумачи из неке специфичне, а нама данас непознате перспективе. Све што се у дневнику налази, свакако остаје забележено у регистру монолога, у складу са Лотмановом идејом аутокомуникације: ”схематски може да се окарактерише као правац ‘Ја-Ја’. Случај када субјект поруку предаје себи самом, ономе коме је она већ позната (…) он и није тако редак и у општој схеми културе не игра малу улогу” (Лотман 2004: 26). Парадокс Анкине аутокомуникације састоји се у томе што је она наглашено субјективна, што се у њој лако разазнају индивидуални каприци и сујетне реакције, али истовремено и као таква неочекивано оставља утисак изразите ”објективности” (Boerner 1969: 30-31), с обзиром на стање ствари о којем сведочи.
Било би изванредно када бисмо били у прилици да реконструишемо амбијент који је сачињавао свакидашњицу Анке Обреновић, како бисмо стекли слику о реалним сценама и конкретним приликама које су представљале оквире за настанак одређених утисака, од којих су понеки забележени и у дневнику. Будући да је тако нешто веома тешко изводиво, чини се препоручљивије да се окренемо посебностима дневничког жанра. Критеријум на основу којег ћемо поједине моменте из дневника издвојити и анализирати, а неке друге пак игнорисати, тиче се теме модерности, односно етоса на основу којег млада ауторка приступа модерном.
Три облика отпора
Приликом анализе мотива који нам сведоче о раној модерности обратићемо пажњу да се по својој структури Анкин дневник рачва на три линије. Најпре су ту афинитети, доживљаји и коментари везани за лични живот ауторке. До њих по правилу долази у комуникацији са другима, била она успешна, неуспешна или сасвим изостала. Прву одлику модерности ауторке видимо у томе што она властите доживљаје излаже као директне последице међуљудских односа. Надаље, време, или боље речено доживљај времена, испоставио се као водећи индикатор Анкиног свесног живота. Уколико се сагласимо са Кантом да време ”одређује однос представа у нашем унутрашњем животу” (Кант 1990: 61), онда се тај однос добрим делом оцењивао на основу међусобно зависних критеријума. С једне стране, гостопримства, а са друге пожељних вести, односно новости које је то гостопримство омогућавало. Наиме, кућа Јеврема Обреновића спадала је у повлашћене када је реч о гостима, јер је била у прилици да прими представнике дипломатског кора који је у то време био тек у фази формирања.
Уколико се сагласимо да је ”вештачко свако раздвајање између чула, медија и друштвене стварности” (Ludes 2003: 2003), онда та повезаност делује нарочито занимљиво у време када медији у правом смислу те речи још увек нису постојали. Када се јавност своди на усмену комуникацију, кључно обележје повезаности чула и друштвене стварности своди се на непосредну размену. Када би она пак изостала, време би деловало празно и лишено садржаја, па би Анка зловољно констатовала изостанак било чега новог и вредног спомена: ”Данас нам нико није долазио, нити се пак штагод ново и важно чути могло” (Гикић Петровић 2007: 22). Попут савремених тинејџера, и за Анку је пре готово два столећа жељени живот подразумевао испуњено време. Њен животни мото трагао је за временом које је увеселително, доноси радост и задовољство оним што је доживљено, а није тек туробно таворење, равна линија на којој се ништа не дешава. Због тога је с крајњим нерасположењем сваком приликом негодовала против искуства празног времена, бунила се када год доживи тренутке без садржаја. Досада је за Анку Обреновић представљала синоним за мучну, непријатну и непожељну страну живота.
Појам времена тако се артикулише у замишљеном пресеку интеракција између ауторкиног ја и друштвеног окружења. Посматрамо ли га из ове перспективе, схватићемо због чега се путовање у просветитељству испоставило као догађај првога реда. Док путујемо, поменута размена у троуглу ја-други-околина је најинтензивнија, па и Анкин доживљај времена више нема одлике мучног таворења, него веселог и неосетног протицања. Тако се најузбудљивији тренуци Анкиног дневника, у којима је било испуњено њено хедонистичко уверење према којем ”ништа није боље од задовољства” – везују за путовање у Влашку, где су Обреновићи имали своја имања: ”видим, и то ми је тако тај дан прошао до подне да нисам ни осетила”, односно ”Данас сам врло се лепо провела, нагледала и стародревности видила, а опет сам и српска брда и људе видила, које ме је опет обрадовало” (Гикић Петровић 2007: 101, 116).
У наглашено субјективно време утиснут је и печат друштвених захтева онога доба, у којем се од жена, посебно млађих, није очекивало да се огласе и јавно проговоре, него превасходно да ћуте: ”Патријархални поредак није био наша специфичност, њега је неговала и традиционална европска пракса. У том поретку жена је била резидуални послушник, подразумевајући ослонац – слутимо и на који начин. Ослушнимо гласове прошлости о ситуираности жене у владарском кругу (јер се подразумевало да су оне у повољнијем положају од припадница нижих друштвених слојева). Грађански модел се званично промовисао, али је оспоравано учешће жена у јавном животу” (Стефановић 2006: 202).
Будући да су жене тада биле лишене могућности јавног деловања дневник је представљао једини медиј комуникације који је Анки преостао тамо где су други облици били унапред осујећени. Самим тим, она се огласила, премда једино у комуникацији са самом собом, али већ тиме више није пристајала на неделатно и немоћно посматрање. Тамо где влада ћутање, на делу је тиха сагласност са успостављеним односима моћи и постојећим стањем ствари. Међутим, чим се окренула писању дневника Анка је добила прилику да пружи ”отпор правилима понашања који су јој били непријатни, дозвољено јој је изражавање осећања и мишљења за које није било другог издувног вентила” (Simons 1990: 4)
Облици отпора у Анкином дневнику највидљивији су тамо где је угрожено њено достојанство и где јој није указана дужна пажња. Премда је током писања дневника била изузетно млада, и њен лични пример нам показује како ”искуство друштвеног омаловажавања и понижености угрожава људска бића у њиховом идентитету, исто као што их у свом физичком животу угрожавају болести” (Honneth 1992: 2018). Анкини гестови бунта и несагласности превасходно су вербални, какви су једино и могли бити, али су зато прилично уверљиво и разговетно формулисани.
Уколико се подсетимо како је признање другог човека медиј обликовања модерне самосвести, онда се не треба чудити бурним реакцијама на изостанак признања. У Анкиним очима, право на признање било је истоветно праву на властиту индивидуалну личност. Отуда јој било какав вид игнорисања није био прихватљив: ”дође мој наставник са Ш. Који, кад ушао у собу, није се ’тео ни поклонити, које ме сасвим увреди и ражали, тако да сам ваздан због тога ружно расположена била, није само што ја марим за његов комплимент, него зашто би ми он тако презрително, па још у моју собу, ушао и никаквога почитанија да ми не покаже. То ме је сасвим било увредило, да ми је чини миске сва крв у мени узаврила била. Ш… зло…” (Гикић Петровић 2007: 31). Испади неувиђавног госта нису се завршили на томе. Уследило је још горе, јер за разлику од ускраћеног поштовања, страни конзуларни чиновник Штекер се негативно изразио како о породици српског Кнеза, тако и о оној Јеврема Обреновића, у чијем уском породичном кругу се кретао. Анка је на то била неумољива. Узбуђење није могла да сакрије док је записивала једну језички прилично конфузну белешку: ”Но, ја ћу њему, дужна остати нећу за то” (Гикић Петровић 2007: 170). Увреда није прошла без реакције, млада Анка није прихватила улогу пасивног трпљења, него се одлучно успротивила таквом третману. Охрабрујуће по њу, ни позитивне реакције нису изостале, тако да се интервенција испоставила као успешна. По свој прилици се пожалила својој наставници Христини Тирол, која је разговарала са непристојним посетиоцем. Након свега, Анка бележи: ”казивала ми је Тина како је са Паце[ком] и Ште[кером] прошла и казала му моје негодованије, и заиста је био сасвим други данас.” (Гикић Петровић 2007: 176).
”Лепоте и памети круна”
С друге стране, Анка веома пажљиво бележи све видове признања и поштовања који су јој одати. Исте године када је започела са писањем дневника (1836), Анка Обреновић је објавила превод прича са немачког језика под насловом Наравоучителне повести, тако да је била у прилици да непосредно забележи утиске читалаца тог превода, односно реакције оних који су дошли у додир са њим, или су барем чули за њега. При том, ваља се поново присетити да се Анка огласила као преводилац у време када је женски говор био прећутно забрањен. Непожељност женског гласа била је легитимисана тезом да је у питању говор с оне стране рационалности, односно пословног живота. Просто речено, дуго је владало уверење како би говор жене могао бити једино бити глас промискуитета који нема друге циљеве и намере него да потајно подрива постојеће односе моћи: ”Заповест ћутања била је најчешћа у књигама о понашању жена у раној модерности” (Botonaki 2006: 57).
У таквим околностима морало је бити изузетно ласкаво искуство када страни конзули, који су се баш у то време по први пут појавили у Србији, искажу интерес за женски књижевни рад, а нарочито када одају признање за њега. Због тога не чуди да је Анка одушевљено коментарисала вербалне размене са угледним страним саговорницима, због којих ће доцније бити оптуживана како је изузетно сујетна: ”На то он каже ми да није досад знао да и у Србији једна списатељица има (…) он би желио да би ја сама своје име на књиги записала и њему дала (…) он се поклони и на то ми каже да и у политическим дјелима неки пут се круна заслужује, а ја да сам сад овде у Србији лепоте и памети круна (…) после тога будем јако прекорена и готово испсована од Симке што су они ту били” (Гикић Петровић 2007: 47).
У истој реченици Анка износи судар традиције и модерности. С једне стране, сестра је псује због тога што је самостално ступила у комуникацију са страним гостима и тиме није испоштовала наслеђене норме које су прирасле уз друштвену позицију и улогу девојке. С друге стране, страни конзул јој тражи књигу са посветом и симболично је крунише као интелектуалну принцезу. Модерност по природи воли промену, мода јој је инхерентна, и то не само на основу етимолошког језичког сродства. Ипак, како би се омогућило да се промене догоде модерност прећутно подразумева и спремност на раскид са традицијом. Отуда Зигмунт Бауман модерни живот назива ”флуидним”, сматрајући да се он састоји од ”низа нових почетака – а баш због тога су брзи и безболни завршеци, без којих су нови почеци незамисливи, ти који у њему представљају најтеже тренутке и најнепријатније главобоље” (Бауман 2009: 10). Разуме се, на спремност да нешто наслеђено буде окончано и завршено, конзервативан став нипошто не гледа са одобравањем, него јој се жестоко супротставља, попут Анкине сестре. Отуда смо доспели до парадоксалног исхода према којем су изокренута очекивања: ближњи проклиње Анку и сугерише њену недостојност, док је странац истовремено велича и уздиже у звезде.
Други облик отпора, или боље речено отвореног негодовања, Анка је испољила наочиглед неправедне дистрибуције друштвеног богатства. Притом је имала у виду конкретне судбине појединих породица чији су преци имали огромне заслуге за колективно добро, што потомцима ипак није обезбедило достојанствену егзистенцију. У позадини Анкиног протеста против неславне егзистенцијалне ситуације сина Хајдук Вељка налази се хришћански наук о коначности људског живота, те о пролазности славе стечене на овоме свету. Ипак, од тога је још занимљивији осећај за изосталу социјалну правду: ”видим ту покојног ’ајдук Вељка сина, онога на гласу војника и онаквога храброг човека, који се онакови скоро родити неће, а његов син тек се данас једва са ’лебом рани, а неко време све је од њи’ стрепило и дрктило. Па ето видимо живи’ примјера пред очима да све што год на овом свету, све је непостојано и дуго не траје.” (Гикић Петровић 2007: 83).
Трећи вид отпора односи се на политичке прилике и изразито је драматичан. Млада Анка увиђа да је ангажман у политичким пословима најчешће подстакнут лукративним мотивима, а не бригом за колективно добро. Ипак, он је истовремено и опасан по оне који се у њега упуштају. Наиме, успон на друштвеној лествици, што ће рећи и у финансијској хијерархији она доводи у директну везу са нечасним пословима, попут потказивања и дојављивања: ”Та ‘обавештајна политичка служба’ као и целокупни апарат српске управе, у ствари је била Милошева политичка полиција којом је лично он управљао, и која је њему лично била потчињена” (Милошевић 2006: 314).
Анка нема разумевања за било какав вид сплеткарења, било да је оно политички, било приватно мотивисано: ”сад видим какви је овај свет, да човек нема са никим ни реч да проговори, све је то узело са шпијунлуком живити и чинове добијати, а весела правда умрла је одавно” (Гикић Петровић 2007: 79). Свакако ваља одати признање за овакву осетљивост према феномену негативне селекције. Није необично да је особа чије је време било обележено комуникативном разменом, у којој су водећу реч имали ново и значајно, испољила изразиту нелагоду у средини у којој је свака изговорена реч могла бити употребљена против ње. Када се томе дода намера да се искази других користе у себичну сврху властитог напредовања, јасно је да Анка Обреновић заправо пружа отпор појавама које угрожавају конституцију грађанске јавности. По њеној реакцији се чини као да јој је било јасно како ”сфера публике настаје у ширим слојевима грађанства најпре као проширење и у исто време допуна сфере интимности уже породице.” (Хабермас 1969: 67) Уколико је тако, онда ”шпијунлук” контаминира не само раван политичких послова и активности, него и ону крајње интимну, породичну сферу. Неоспорно је ово поприлично зрела дијагноза проблематичног, неправедног успињања по друштвеној вертикали за једну малолетну девојку.
„Oстарити од тешког стпљенија“
Када међуљудски односи изостану, време никако да прође, делује попут неких мучних тегова који никако да престану да оптерећују. Штавише, људски живот, његову виталност, на многим местима Анка доводи у директну везу са међуљудском разменом. Тамо где односи међу људима помањкају, живот као да се повлачи, те уступа место својој супротности, беживотности, смрти, прераном старењу. Један од књижевно најуспелијих момената Анкиног дневника проналазимо управо у одбојности исказаној спрам живота лишеног онога што представља његову виталну основу: “овде мора човек пре времена остарити, од тешког стпљенија, и никуда неизлазећи, и са никим се не мешајући, то је сасвим тешко” (Гикић Петровић 2007: 59). Анка уводи занимљиву и необичну фигуру ”тешког стрпљенија”, у настојању да скрене пажњу да стрпљење има смисла само уколико за резултат има неки облик испуњења. Будући да у свом језичком корену садржи патњу, тј. трпљење услед изостанка онога што се очекује, стрпљење има смисла онда, када након њега коначно дође и догоди се оно због чега смо били стрпљиви. Када пак испуњење изостане, или се испостави као недовољно, половично или мањкаво, онда с правом можемо говорити о ”тешком стрпљенију”. Тегобна патња сведочи о одложеном животу, о надама чије остварење изостаје, напокон о стрпљењу које неминовно остаје бесмислено и безразложно, будући да се није догодило ништа због чега би вредело бити стрпљив.
С друге стране, време као да ишчезава када је испуњено. Када се трајање времена не осети, време је протекло на најлепши могући начин. Захваљујући доживљају веселости, Анка ни не зна како јој је прошао дан: “Ваздан смо се весело провели, које у разговору које пак у свирању клавира, а такођер и у читању лепи’ књига и стихова, и то нам тако дан прекрати да нисмо ни знали како је прошао. После подне дошла нам је Тона, која нам је много смија правила” (Гикић Петровић 2007: 51).
Тако прва лекција коју бележимо на основу дневника Анке Обреновић гласи да појединац није довршена супстанција коју одликује ”људска природа”. Напротив, и поред маргинализованог друштвеног положаја, и женску субјективност једнако као и мушку обликује и формира размена са другим људима. Чини се да Анку никада није напустила младалачка интуиција или уверење да веселост њеног живота директно зависи од ранга и образованости, односно животних манира особа са којима ступа у контакт. По томе се она сврстава у ред виртуелних, али привилегованих посетитељки салона европских метропола, те прворазредне просветитељске институције из које ће касније стасати модерна грађанска јавност у виду нових медија, пре свега новина.
Епилог
Дневник Анке Обреновић представља ванредно значајан текст у корпусу српске књижевности XIX века, не само као први интимни запис једне девојке из угледне породице, већ и као својеврсни документ културне и идеолошке транзиције унутар патријархалног друштва. У својој наизглед спонтаној исповести, Анка артикулише дубоко свестан доживљај времена као категорије која неумитно пролази, али и као хоризонта у којем је могуће обликовати сопствени идентитет. Њен позив на „увеселителни живот“ у том контексту није пуки израз младалачке ведрине, већ чин супротстављања стегама друштвених норми, позив на афирмацију индивидуалности и духовне виталности унутар крајње ограниченог културног оквира.
Пишући свој дневник, Анка остварује оно што се у историји српске културе може препознати као значајан искорак ка формирању женског субјекта унутар јавног дискурса. Њено писање је чин самоосвешћења, а истовремено и чин отпора – јер сама чињеница да жена бележи, промишља, анализира и вреднује представља померање граница друштвено дозвољеног. Кроз своје записе, Анка показује дубоку свест о пролазности времена и празнини живота лишеног садржаја, што је за ондашње доба представљало револуционарно искуство. Њен позив на „увеселителни живот“ није израз пуке разоноде, већ потребе за испуњеношћу, за активно проживљеним тренутком који има смисао и вредност. Веселост, дружење, разговор, читање и свирање – све су то били конкретни облици отпора празнини и затворености у које је патријархално друштво гурало жену. Истовремено, Анка је својим писањем и превођењем показала да жена може бити и мислеће, образовано биће, способно за културни допринос и јавни глас. Њен дневник тако постаје први запис женске аутономије у српској култури – место где жена не само осећа, већ и размишља, вреднује и суди. Иако младалачки једноставан, Анкин дневник је у суштини драгоцено сведочанство о почецима модерне свести и личне слободе у српској култури. Анкин дневнички глас, иако тих, скроман и ненаметљив, будући да није ни предвиђен да га упозна јавност, означава тренутак када ћутање престаје да буде врлина, а писање постаје чин храбрости. Зато њени записи представљају трајни доказ да је и у времену крајње скучених могућности могуће живети достојанствено, радознало и – увеселително.
In Persuit of Cheerful Life: Time and Resistance in Anka Obrenović’s Diary
This paper examines Diary of Anka Obrenović through the interrelated concepts of time and resistance. Time in her writing is conceived as a relational category, gaining meaning through the intensity of communication and emotional exchange with others; “empty time” signifies the disruption of social exchange or futile communication. Within this temporal framework arises a multilayered system of resistance: resistance to the denial of personal dignity, defending individuality; resistance to unjust distribution of wealth, exposing social inequality; and resistance to constraints on the emergence of a civic public sphere, opposing cultural and communicative stagnation. The motif of the “cheerful life” functions as a figure of cultural and existential vitality — an assertion of lived time within relational fullness. Thus, the Diary articulates one of the earliest forms of modern, engaged female consciousness in Serbian literary culture.
Key Words: Diary, Time, Resistance, Communication, Cheerful Life
ЛИТЕРАТУРА
Бауман, Зигмунт. Флуидни живот, прев. С. Божовић/Н. Мрдак, Нови Сад, Медитерран 2009.
Војиновић, Живана. Принцеза Анка, Београд, Стубови културе, 2010.
Вујић, Јоаким. Путешествије по Србији, Београд, Српска књижевна задруга 1902.
Гикић Петровић, Радмила. Дневник Анке Обреновић, Нови Сад, Дневник 2007.
Гикић Петровић, Радмила. Ликови у дневнику Анке Обреновић, Нови Сад, Дневник 2007а.
Кант, Имануел. Критика чистог ума, прев. Н. Поповић, Београд, БИГЗ 1990.
Кокановић Марковић, Мирјана. ”Анка Обреновић за клавиром, у огледалу дневничких записа”, Обреновићи и књижевност, прир. Д. Вукићевић/А. Пејчић, Београд/Крагујевац Институт за књижевност и уметност/Народна библиотека ”Вук Караџић”, 2024.
Константиновић, Радомир. ”Путовање као чин културе (Доситеј и наше везе са светом)”, Од барока до класицизма, Београд Нолит 1973, прир. М. Павић.
Лотман, Јуриј М. Семиосфера, прев. В. Сантини, Светови, Нови Сад 2004.
Милошевић, Милан. ”Обавештајна служба кнеза Милоша Обреновића”, Крагујевац престоница Србије 1818-1841. ур. Б. Радовановић/ П. Илић, Историјски архив Шумадије, Крагујевац 2006.
Обрадовић, Доситеј. ”Предисловије”, Живот и прикљученија, Сабрана дела, Књига 1, Београд, Задужбина Доситеја Обрадовића, 2007.
Обрадовић, Доситеј. Писма Харалампију, Сабрана дела Доситеја Обрадовића I, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд 2007а.
Радовановић, Стеван. ”Анка Обреновић”, Књижевност и језик, Београд1977/1.
Стефановић, Мила. ”Укус епохе и Анка Обреновић”, Крагујевац престоница Србије 1818-1841. ур. Б. Радовановић/ П. Илић, Крагујевац, Историјски архив Шумадије 2006.
Стојадиновић Српкиња, Милица. У Фрушкој гори 1854, Бачка Паланка, Логос 2008.
Хабермас, Јирген. Јавно мњење, прев. Г. Ерњаковић, Београд, Култура 1969.
Boerner, Peter. Tagebuch, Stuttgart, J. B. Metzler 1969.
Botonaki, Effie. „Early Modern Women’s Diaries and Closets: Chambers of choice Mercies and beloved retirement“, Recording and Reordering. Essays on the Seventeenth- and Eighteenth- Century Diary and Journal, Dan Doll/Jessica Munns (Ed.), Lewisburg Bucknell University Press 2006.
Honneth, Axel. Kampf um Anerkennung. Zur moralischen Grammatik sozialer Konflikte, Frankfurt am/M; Suhrkamp 1992.
Ludes, Peter. Einführung in die Medienwissenschaft, Berlin, Erich Schmidt ²2003.
Simons, Judy. Diaries and Journals of Literary Women. From Fanny Burney to Virginia Woolf, , London, Palgrave Macmillan 1990.
Woodfine, Philip. „Nothing but Dust & the most minute particles. Historians and the Evidence of Journals and Diaries“, Recording and Reordering. Essays on the Seventeenth- and Eighteenth- Century Diary and Journal, Dan Doll/Jessica Munns (Ed.), Lewisburg Bucknell University Press 2006.