Gordana Stojaković
Savremena Zbirka dr Jovana Milekića je ostatak muzejske građe koju je sakupio, i za javnost priredio kroz osnivanje Bačkog muzeja u palati Manojlović, subotički kolekcionar i direktor Privredne banke u Subotici, dr Jovan Milekić (1899̶ 1978). Muzej je osnovan u Kraljevini SHS, kao moderan sistem od pet celina: arheologija i numizmatika, zanati i trgovina, zoologija, filatelija, biblioteka, a naznačajniji deo pripadao je slikarstvu starih i tada savremeni bačkih slikara. Tom činjenicom je lako objasniti i organizovanje reprezentativne izložbe likovnih umetnika iz Bačke u Subotici 1932.
Usled finansijskih neprilika, tokom velike krize tridesetih godina 20. veka, vlasnik Bačkog muzeja je morao da proda deo imovine i da za potrebe prezentacije muzejske građe i eksponata sazida posebnu zgradu na Paliću. Nove neprilike u vezi sa održanjem Bačkog muzeja nastale su tokom Drugog svetskog rada kada se dr Jovan Milekić našao u logoru u Subotici. Zatim je pre preseljenja u Beograd 1942. vlasnik prodao deo muzejske kolekcije „neslovenskog porekla“ (Arhiv Vojvodine Sumarni inventar, III).
Muzej dr Jovana Milekića je opljačkan po završetku Drugog svetskog rata da bi, ono što je od njega ostalo, vlasnik sakupio i u periodu 1949-1951. dao na uvid javnosti kao Bačku galeriju. Kasnije je Galerija Matice srpske otkupila veći deo umetničkih slika i arhivu, a Gradski muzej u Subotici manji deo. Posle smrti dr Jovana Milekića jedan deo kolekcije preuzeo je Gradski muzej u Subotici, a naslednici dr Jovana Milekića su deo muzejske građe i arhive 1996. predali Arhivu Vojvodine i Rukopisnom odeljenju Matice srpske.
Danas se deo muzejske i arhivske građe kao Zbirka dr Jovana Milekića čuva u Arhivu Vojvodine. Sastoji se od rukopisne zaostavštine, pisama, dopisnica, fotografija u vezi sa biografijama, autobiografijama znamenitih Srba i Srpkinja rođenih u Bačkoj, ali tu su: arhive poznatih advokata, testamenti, književni i pesnički rukopisi, notni zapisi, povelje, diplome, podaci o radu političkih parija, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve i dr. Ovaj arhivski i muzejski matrijal je bio osnova na kojoj je osmišljena izložba U ogledalu vremena – srpsko građansko društvo na razmeđi vekova kroz Zbirku dr Jovana Milekića (Arhiv Vojvodine, 2012. i Subotica, 2015) na kojoj je predstavljeno 438 dokumenata na 52 panoa razvrstanih u sledeće celine: život i rad dr Jovana Milekića, političke prilike i vojna pitanja, privredni život, imovinski odnosi, školstvo, udruženja i društva, verski život, narodni dobrotvori i dobrotvorke, kultura i umetnost, istorija privatnog života i moda (Andrić ur. 2015: 25).
Bogatstvo muzejskog i arhivskog materijala Zbirke dr Jovana Milekića svedoči o značaju ovog sakupljačkog preduzeća, ali istovremeno otkriva problem sveukupnog sagledavanja nekada jedinstvene celine koja je sada rasparčana. Upravo su ti rasuti delovi Zbirke dr Jovana Milekića koje sam našla u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, istražujući život i rad Mileve Simić, bili povod da nedostajuće delove potražim u Arhivu Vojvodine. Nadala sam se da ću tu naći nedostajuće radove ove novosadske književnice i pedagoškinje, ali i da će istraživanje Zbirke dr Jovana Milekića identifikovati i druge žene koje su svojim delom izborile poziciju subjekta u odabranoj muzejskoj i arhivskoj građi, ali i one koje su tu zabeležene kao kolektivni glasovi. Ispostavilo se da nisam našla rukopise Mileve Simić, ali jesam autentične ženske glasove koji snažno svedoče o duhu vremena u kom su nastajali i opstajali.
U Sumarnom registru Zbirke dr Jovana Milekića nalaze se imena 165 osoba među kojima je 13 ženskih, a u tri slučaja arhivska i muzejska građa se odnosi na bračne parove (Jovan i Marija Vujić, Marko i Marija Vujić i Simko i Rakila Manojlović). Ako znamo da Zbirka dr Jovana Milekića nije sačuvana u celosti, te da je tokom vremena „demolirana“, a kasnije i rasparčana, činjenica o 13 ženskih imena ne može se uzeti kao jedino merilo doprinosa žena kulturnoj istoriji građanske Vojvodine (1841-1963) koju Zbirka nosi (Sumarni registar, III). U ovom slučaju za rekonstrukciju nedostajuće istorije žena, ženskih biografija kao i biografija slavnih muževa (koje su često žene sačuvale) važnija je količina arhivske i muzejske građe kao i njen sadržaj, a za taj poduhvat Zbirka dr Jovana Milekića je dobra podloga. Istraživači kulturne i političke prošlosti kao i istorije žena ovde mogu pronaći podatke, fotografije, dokumete u vezi sa glumicom i književnicom Milkom Grgurovom[1], pedagoškinjom Katarinom Milovuk[2], autorkom kuvara Sofijom Mirković rođ. Maksimović[3], sestrama Ninković[4], pijanistkinjom Milicom Moč rođ. Jovanović[5], učiteljicom Darinkom Paunović[6], dobrotvorkom Jelisavetom Micom Radić rođ. Sarajlić[7], uglednim građankama Subotice Kristinom Takač rođ. Krnajski-Puškašev[8] i Sofijom Mihajlović rođ. Radić[9], uglednom građankom Sremske Mitrovice, Ljubicom Milekić rođ. Medaković[10] i uglednom građankom Sente Milevom Milekić, rođ. Bodrlica[11].
Među sačuvanim dokumentima izdvajaju se ona koja su pripadala Danici pl. Konjović (Sombor, 1873 – Subotica, 1922) i Jeleni Subotić rođ. Paunović (Kovilj Sentivan, 1894 – Beograd, ). Analiza obimne prukopisne zaostavštine Jelene Paunović koju čine pisma Jovanu Milekiću, Životopis porodice Paunović u tri sveske i Životopis Jelene Lele Paunović Subotić o životu sa mužem Ozrenom Subotićem zaslužuju poseban rad, te ću u ovom radu isključivo analizirati rukopise, dokumente i fotografije Danice Konjović koje je sačuvao Jovan Milekić.
Zahvaljujući kumovskoj i zastupnjičkoj podršci Jovana Milekića danas možemo da rekonstruišemo javni i deo privatnog života Danice Konjović, dobrotvorke koja se, kako je sama napisala ponosila „imenom usedelice“ (F. 444 a.j. 252). Radi se o neobičnoj ličnosti koja je izgradila poziciju subjekta u svetu kom je pripadala čak i kad je svojom voljom okončala život „pod lokomotivom“, da bi na koncu bila opojana u crkvi uprkos crkvenim zakonima (Racić 2011: 25).
Tragični usud Danice Konjovićeve
Danica je bila jedino dete u porodici sveštenika Jovana Konjovića i učiteljice Jelene rođene Prokopčanji. Posle rođenja kćerke porodica Konjović se iz Sombora preselila u Suboticu, grad koji će postati pozornica Daničinog neobičnog života. Na prelazu 19. u 20. vek svakodnevni život se odvijao prema ustaljenom redu karakterističnom za sve građanske porodice istog staleža bez obzira na veru i naciju. Kćeri iz bogatih porodica roditelji su školovali, te je Danica završila Višu devojačku školu na mađarskom jeziku, stekla muzičko obrazovanje dovoljno da nastupa na priredbama u korist fondova Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici. Sledeći majčin primer Danica je bila aktivna članica i dobrotvorka Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici, ali i Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Ardu gde je 1912. bila u Glavnom odboru organizacije. Prilozima u novcu i sasudama pomagala je srpske pravoslavne crkvene opštine u Bačkoj, a slala je i novac za sirotinju na Kosovu i Metohiji o čemu svedoči zahvalnica mitropolita Raško-prizrenskog Nićifora iz 1907. (a.j. 253).
Nejasna je njena povezanost sa Aradom o čemu svedoči činjenica da je izabrana u Glavni odbor organizovanih Srpkinja. Jedna fotografija na kojoj je prikazana u društvu drugarica, u vreme ranog devojaštva, snimljena u tom gradu, otvara mogućnost da je jedno vreme tamo boravila.
U Subotici je Danica Konjović bila deo amaterske glumačke družine, a zna se i da je išla u pozorište. Daničina majka Jelena bila saradnica novosadskog Ženskog sveta, a Danica je bila pretplaćena na srpski časopis Branik i bunjevački Neven. Od 1895. bila je pretplatnica, a zatim i članica sa ulogom Srpske književne zadruge. Pored maternjeg srpskog jezika, govorila je i mađarski i nemački jezik i bila upućena savremenu evropsku književnu produkciju popularisanu preko listova i časopisa toga doba. O tome šta je čitala, te šta joj se svidelo, a šta ne, ostavila je kratak zapis.
Lista pročitanih knjiga govori o književnoj produkciji kao označitelju duhu vremena. Autori i autorke kao što su Hardi (J.D. Hardy[12]), Ouida[13] i Pol Kok (Paul de Cock[14]), nepoznati savremenom čitateljstvu, bili su vrlo popularni početkom 20. veka. Popis o pročitanom svedoči o romanima čije su teme pretežno osećanja glavnih junaka, ljubavni zapleti, neočekivane i očekivane prepreke, ponekad povezane sa sudsko-kriminalističkom praksom. Na listi pročitanih knjiga Danice Konjović je ljubavni roman pesnikinje i književnice Gracije Pierantoni Manćini (Grazia Pierantoni Mancini[15]) A Ghetto rózsája (Ruža geta) iz 1905, koji reprezentuje tematiku navedene literatne produkcije. Interesantno je da je Danica Konjović uz romane Pola Koka zapisala da joj se nisu dopali, a da joj roman Egy deléjes álom (Hardy, Jedan ružan san) vrlo lep. Knjiga Karla Tešnera (Carl Teschner[16]) Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja se bavi sudskim procesom u vezi sa kriminalnim slučajem koji eksploatiše događaj koji je zainteresovao evropsku javnost početkom 20. veka.
Na literaturnoj listi Danice Konjović je i delo Alfonsa Dodea (Alphonse Daudet) Sapho[17] (Safo). Radi se o poznatom romanu o strasti, sebičnosti bezobzirne žene i slabostima egocentričnog mladića koji poneseni romantičnom i opasnom atmosferom pariske boemije s kraja 19. veka proživljavaju destruktivnu ljubav. Ovo književno delo u prevodu na mnoge svetske jezike (uključujući i srpski jezik) i danas privlači pažnju čitalačke publike. Volterovo ime se takođe nalaze na listi, ali bez navođenja naslova.
Većina naslova i natuknica o sadržajima pročitanog u vezi je sa književnim i publicističkim radom Hajnriha Hajnea (Heinrich Heine). Danica Konjović je čitala „Хајнеова дела, путописе, о сликарству и музици, o Börne[18]-у, Autobiographische Skizze 1935.” Zatim ponovo navodi Hajneove „Wermischte Schriften[19]: Autobiographische Skizze[20]. An Philarete Shales[21]“ i tako demonstrira intersovanje ne samo za lepu književnost, već i za publicističke radove koji dokumentuju Hajneovo viđenje ili odgovor na sukobe unutar intelektualne elite u Francuskoj u prvoj polovini 19. veka u kojima je sam učestvovao. Deo zapisa o pročitanom nisam mogla da odgonetnem.
Izvesno je da je Danica Konjović pratila dešavanja u književnoj produkciji na srpskom jeziku ne samo kao čitateljka, već je nezadoljstvo pročitanim umela da artikuliše i brani. Radi se o pismu, bez datuma, verovatno upućenom[22] Milivoju M. Saviću[23] autoru članka Naše su žene anđeli u kome brani pravo da bude usedelica tvrdeći da je svaka devojka koja se nije udala priča za sebe i da autor članka mora prvo sve da ih upozna da bi o njima sudio. O tome je svedočila i potpisom na kraju pisma: „Српкиња, Војвођанка која се поноси својим именом уседелице“ (F. 444 а.ј. 252).
Članak koji je izazvao reakciju Danice Konjović nisam pronašla, te samo na osnovu argumentacije koju je dala pretpostavljam da je bila nezadovoljna uopštavanjem bez verodostojnog utemeljenja koju je autor članka sebi dozvolio pišući o neudatim devojkama. Savićev stav ocenila je kao „неумерени испад управо ругло наших срећних или несрећних уседелица“ (F. 444 a.j. 252). Smatrala je da takva vrsta generalizovanja znači omalovažavanje devojaka koje se iz mnogih razloga, koji se ne mogu njima staviti na teret, nisu udale u onom životnom dobu koje se očekuje prema važećim društvenim konvencijama, te da se ni jedan uopšteni aršin ne može protegnuti na sve te različite životne priče. Ali, muškarac koji se smatra kulturnom i obrazovanom osobom, te kavaljerom ako već ne štiti „невино незаштићено женскиње неће га ни нападати“ (Isto). Njen protest sadrži još jednu važnu tezu koja započinje tvrdnjom o izvrsnosti Daničine majke koja je prema zadatim ženskim ulogama bila podjednako uspešna kao supruga, majka, domaćica, vaspitačica i uzor koji Danica Konjović sledi, te joj se zbog toga što je neudata ne mogu pripisati mane karaktera, temperamenta i sposobnosti.
Reakcija Danice Konjović u vezi sa ruženjem usedelica verovatno se desila između 1906. i 1907, u vreme kada je umrla majka Jelena, a ona raskinula dugogodišnju veridbu sa austrogarskim oficirom Jovom Kosanovićem sa kojim je i nadalje ostala u dobrim[24] odnosima. Prema pismima[25] Jove Kosanovića, sačuvanim uz beležnicu Danice Konjović, jasno je da je zahvalujući provodadžisanju do veridbe došlo 1895. i da je zatim Danica koristeći različite izgovore odlagala svadbu do trenutka kada je vratila verenički prsten. Njeno ime se u javnom prostoru do danas jedino pamtilo po bogato ukrašenoj bukliji (naručenoj kao deo svadbenog folklora u skladu sa ugledom porodice Konjović), koja je po Daničinoj želji mnogo godina kasnije postala ukrasni detalj ceremonijalne posete Subotici regenta Aleksandra (Karađorđevića). Poruka na bukliji je bila obojena snažnim nacionalnim ponosom, ali i osvrtom na nezadovoljstvo manjinskim položajem koji je kao Srpkinja u Habzburškoj monarhiji Danica Konjović iskusila.
Istraživanje zaostavštine Danice Konjović, koja se čuva u Arhivu Vojvodine, pokazuje da se radi o samosvojnoj, dobro organizovanoj osobi koja je suvereno vladala ulogom koja priliči uglednom domaćinu – glavešini građanske porodice u vezi sa organizacijom porodičnog života. Tako u periodu 1906-1909. Danicu Konjović susrećemo kao investitorku koja je sklopila ugovor sa arhitektom i građevinskim preduzimačem Matijašom Šalgom (Salga Mátyás) za gradnju prostrane kuće u centru Subotice (F. 444 a.j. 245) i porodične grobnice sa tri grobna mesta na pravoslavnom groblju (F. 444 a.j. 249). Građevinski plan pokazuje da se spratna kuća na lakat nalazila između ulica Jokai (danas Zmaj Jovina) i Jakabi (danas Dimitrija Tucovića). Sačuvani su i ugovori koje je sklapala sa preduzimačima radi krečenja soba u novoizgrađenoj kući (F. 444 a.j. 246), za limarske radove na istoj kući, ali i na kući koja se nalazila „na pustari Kelebija“ (F. 444 a.j. 247). Arhivska građa pokazuje da je posedovala kuću na Paliću i jednu u okviru „segedinskog vinograda“ (F. 444 a.j. 250; 258). Bila je vlasnica „segedinskog vinograda“ površine 15,5 motika[26] i 18 lanaca zemlje na „pustari Kelebija“ koje je davala u zakup uz ugovore koji su precizno definisli prava i obaveze ugovornih strana, ali ne samo u vezi sa zemljodelskim i vinogradarskim poslovima, već i u vezi sa celokupnim domaćinstvom Danice Konjović (F. 444 a.j. 250, 258). Sa vinarom i podrumarom Gedović Mihaljem (Gedovics Mihály) i njegovom ženom Lucijom Vajs (Veisz Luczia) ugovorila je da, pored revnosne vinogradarske službe, supruga vinogradara mora da pomogne bez novčane naknade u situaciji kad gazdarica ima goste, ali ako supružnici ceo dan rade u dvorištu i bašti ili kod velikog spremanja onda dobijaju novčanu nadoknadu i hranu (F. 444 a.j. 250). Isti model ugovora sa zakupcima ugovoren je i 1921. u vezi sa davanjem u zakup segedinskog vinograda sa kućom i o zakupu zemlje u Kelebiji „koja leži pod mađarskom vlašću” (F. 444 a.j. 258). Od arende za segedinski vinograd prihodovala je 12.000 K[27] (kruna) godišnje, a zakupac je bio dužan da joj od svake voćke preda pet do deset kilograma voća u zavisnosti od veličine drveta, a ako loza „ponese” pet kilograma grožđa od svakog čokota (Isto). Zakupac zemlje u hataru Kelebije bio je dužan da joj isporuči od svakog zasejanog lanca po tri ili četiri metra pčenice, ječma i zobi i četiri ili pet metra okrunjenog kukuruza (Isto). Zakupčeve obaveze su bile i da joj isporuči uhranjenu svinju od sto kila početkom decembra, dvadeset pari pilića, trista jaja… (F. 444 a.j. 258). Izvesno je da je gro prihoda Danica Konjović imala od zakupaca zemlje, vinograda i kuće, te od prodaje vina (na veliko i malo), rakije, viška žita, voća i povrća. Uz to prodavala je zimnicu i sir koji je sama sirila, kobasice i slaninu. Ulagala je u trgovačke kupone i zlatnike, te tokom Prvog svetskog rata nije morala da prodala ni jedan deo imovine. Tokom 1917. vodila je „своју кухињу“ (Рацић, Српска народна добротворка… 18).
Godišnje izdatke pedantno je beležila. Sačuvane su dve knjige troškova koju su davale trgovačke radnje za koje se opredelila (Stoykovits, Székely). U jednoj je mesečno beležila i plaćala preuzetu robu, a u drugoj je beležila sve izdatke i zaradu od arende. Kućni izdaci u periodu 1909-1921. pokazuju da je kupovala pirinač, šećer, kafu, sir, čokoladu, sardine, sok, mleko, soda-vodu, sladoled, pijačnu robu, špiritus, petrolej i dr. Tu su takođe zabeleženi troškovi za pralju, pedikira, zubara, za sredstvo protiv muva, za vožnje fijakerom do Palića, za bioskop i novine i dr.
Spisak lične i kućne imovine koja spada u domaću radinost i luksuznu robu (veš, posteljina, stolnjaci, vezeni miljei, podmetači za tacne, salvete za čaj, kafu i dr.) pokazuje da je Danica Konjović bila deo onog kulturnog kruga, oblikovanog višeznačnošću i višejezičnošću gradova unutar Habzburške monarhije, gde su način života i oblici komunikacije za ljude istog staleža, a različitih vera, bili vrlo slični. Bilo je očekivano da bogata devojka ima dovoljno garderobe, donjeg veša iz Beča, luksuzne posteljine, ali i ručnih radova koji treba dostojno da reprezentuju domaćicu koja prima goste, služi čaj, kafu, kolače ili organizuje bankete. Istovremeno ovaj svojevrsni popis tekstilne imovine pokazuje da su nazivi ručnih radova, datih ćiriličnom transkripcijom nemačkih naziva, preuzeti iz nemačkog kulturnog kruga istovremeno sa tehnologijom izrade:„тишлајфер, шлинговани волани, крајцштих, тасентух и кафетух, шлафрекле i dr. (F. 444 a.j. 248). Pismo koje je Danica Konjović poslala kumu Jovanu Milekiću da mu zahvali što se brine za njene „правне ствари“ svedoči da je i sama bila vešta vezilja (F. 444 a.j. 260). Pismo je upućeno povodom slave porodice Milekić, te je Danica za taj događaj pripremila i koljivo.
U arhivskoj građi koja se čuva u Arhivu Vojvodine nema dokumenata koji pokazuju da je Danica Konović putovala, ali se prema fotografijama na kojima je sa majkom, sa drugaricama ili sama, zna da je bila u Budimpešti, Temišvaru i u Aradu. Srpska zajednica u Aradu i Temišvaru bila je ekonomski i kulturno vrlo prospreritetna, te je sudeći prema fotografijama koje su iz vremena njenog ranog devojaštva kao i iz kasnijeg perioda može pretpostaviti da je imala rođake ili da je tamo odnegovala neka prijateljstva. Takođe, u arhivskoj građi nema zapisa o posetama[28] koje je činila, gostima koje je primala, drugaricama sa kojima je odlazila u bioskop i jela sladoled, već samo zapisa o troškovima koji upućuju da je toga bilo. Sudeći po dokumentima, koje je sačuvao Jovan Milekić, ne postoji neposredno svedočanstvo o intimnom životu Danice Konjović.
O fragmentima privatnog života koji prethode samoubistvu Danica Konjović ne svedoči lično već o tome saznajemo od paroha subotičkog, Marka Protića i od Jove Kosanovića, njenog verenika, a kasnije pobratima i prijatelja. Iz pisama Jove Кosanovića saznajemo da je Danica uvek plenila sposobnošću da u sebi čuva „суверени мир“ i „душевну равнотежу“, ali da je zbog nekog ili nekih događaja, koji se u pismu ne pominju, kod nje došlo do „велике душевне депресије“ (Рацић, Српска народна добротворка… 23). Kosanović je savetovao je „да се прође црније мисли“, uveravao ju je da je bolje odlučiti se za „узвишеније материнство него дјевичанство“, te je zapitao „ да се је можда неко и на твој дјевојачки образ набацијо па шта онда?“ (Isto, 24). Uveravao ju je da je nikad neće osuditi čak i „да сав свијет дигне камен“ na nju (Isto, 24). Zabrinutost Jove Kosanovića za psihičko stanje u kom se Danica Konjović nalazila je bila velika, jer je nameravao da zamoli prisnog prijatelja iz Subotice da pokuša da razgovorom umiri Danicu.
Zna se da je trudnoća van braka bila bila uzrok, ili jedan od uzroka samoubistva Danice Konjović. Zna se da se ona, poput Ane Karenjine, bacila pod voz i tako okončala život, ali se ne zna, bar dostupna dokumenta ne daju nagoveštaj šta je bila smetnja da do braka dođe, tj. ko je bio muškarac koji se nalazio u senci ove tragedije. Danica Konjović je po crkvenim zakonima počinila veliki greh, koji se ne oprašta, pa ipak je subotički paroh Marko Protić, „… као духовни отац њезина дома … и као строги чувар религиозног морала познајући и иначе чисти морални живот госпођице Данице…“ zajedno sa parohijanima odlučio da je unesu u crkvu i opoje kako dolikuje (Racić Српска народна добротворка… 28). Iz parohovog govora saznajemo da je pokojnica bila revnosna pravoslavka, „ретко српско срце“, dobrotvorka koja je „даривала кљасто и убого“, u dobrotvorstu pokazivala „лепу црту искреног родољубља“, te da je osim košulje u kojoj je sahranjena „све остало своје имање од друге кошуље па до винограда, све земље и куће своје завештала ближњима у добротворне сврхе“ (Isto, 28, 29).
Testamentom koji je sačinila 1. marta 1922, četiri meseca pre smrti, formirala je Zakladu Jelene i Danice Konjović. Deo, koji se temeljilo na prihodima od kuće u Subotici, od oranica, vinograda i livada bio je namenjen školovanju ženske dece, a drugi utemeljen na prihodima od tri vinograda i kuće, Fondaciji „Privrednik“. Zaklada nije mogla biti uvedena u život zbog sudskog spora koji su poveli rođaci Danice Konjović osporavajući testament. Sudski spor je rešen onako kako je dobrotvorka i odredila pa je zaklada uvedena u život. Delom koji je bio namenjen školovanju ženske dece rukovodio je crkveni odbor. Krajem tridesetih godina 20. veka ovaj odbor je ustupio kuću u centru Subotice lokalnom ogranku Kola srpskih sestara, te je tako formiran ženski internat Srpska uzdanica. Tim je omogućeno da siromašna ženska deca mogu da se školuju na univerzitetima, umetničkim, višim devojačkim i zanatskim školama.
Danica Konjović je imala sve preduslove za ugodan život. Nasledila je solidan imetak koji je zadržala i pametnim gazdovanjem uvećala. Bila je snažno povezana sa kolektivom kom je pripadala (narod i vera). Obrazovanje koje je stekla pomoglo joj je da upozna svet oko sebe, druge kulture i tradicije i da na osnovu zakona (o nasleđivanju i poslovnoj sposobnosti) kao poslovna žena izgradi samostalan život. Budući da je bila bogata naslednica, vredna i radna mlada žena moguće je da je imala više prosaca, ali se ipak odlučila da ponosno nosi ime usedelice. Veridba sa Jovom Kosanovićem ugovorena je dok je majka Jelena bila živa, a raskid dugogodišnjih zaruka formalno se desio u vreme majčine smrti. Prepiska verenika pokazuje da je Danica Konjović bila ta koja je tražila izgovore za odlaganje svadbe, te da je njen verenik i pre raskida znao da do svadbe neće doći. Tokom višegodišnjeg vereničkog peroda ona je uspela da nametne odnos prijateljstva na koji je Jovo Kosanović pristao. Čini se kao da je Danica na veridbu pristala da ugodi i umiri majku, a ne zbog sopstvene želje ili zbog oportunog obrasca koji ženama propisuje sigurnost kroz povinovanje tradicionalnim normama patrijarhalnog društva. Takvim stavom već je izašla iz društveno prihvatljivog okvira, ali je produktivan način na koji je upravljala imovinom u novcu i dobrima, te redovnim odlascima na na liturgije i dobrotvornim radom ublažila interesovanje okoline za neuobičajene namere i ciljeve jedne usedelice.
Ko su bili ljudi koji su je okruživali? Porodica, drugarice, kumovske porodice, arendaši, kirijdžije, trgovci, kupci vina, rakije, voća, povrća i špajza, abonenti njene kuhinje, poznanici sa putovanja i šetnji po Paliću… Verovatno se među poslovnim svetom nalazila osoba povezana sa tragičnim krajem Danice Konjović. Da li je to bio već oženjen muškarac ili neko ko je bio nedostojnog društvenog položaja? Kao žena koja je čvrsto držala kormilo svog usuda imala je mogućnosti da otputuje, tajno se porodi u stranoj zemlji i da istovremeno obezbedi budući život deteta. Zato se, doduše bez ikakve utemeljenosti u arhivskoj građi, nameće pitanje da li je Danica Konjović bila žrtva nasilnog odnosa? U tom slučaju ne bi trebalo isključiti i mogućnost da je nasilni događaj proizveo psihičke posledice kao što su osećanje straha, bespomoćnosti, stida, krivice… nagoveštene u pisma Jove Kosanovića, pa je ona u tom stanju odlučila da uništi i sebe i dete. Istinu o tome šta se zaista desilo ne znamo. Ono što je izvesno je da je Danica Konjović Zakladu Jelene i Danice Konjović testamentom stvorila kao 49-togodišnjakinja u prvim mesecima trudnoće, namenivši je školovanju ženske (Srpska uzdanica) i muške dece (Privrednik).
Njen životni put pokazuje naznake redefinisanja ženske pozicije u društvu (samostalnost i odbijanje braka) uz istovremeno kreiranje strategija kojima bi predupredila ogovaranja ili čak osude društva (dobrotvorstvo i ispoljavanje vere). Pokazaće se da su iskoraci koje je svedočila sopstenim životom bile krhke tvorevine i da je situaciona depresija nastala kao proizvod traume Danicu Konjović odvela u slepu ulicu u kojoj život nije imao smisla. Razrešenje situacije videla je u rušenju čitave strukture sopstvenog života uz kreiranje temelja institucionalnog sećanja[29], na nju kao vrlu Srpkinju i narodnu dobrotvorku.
Dobrotvorka Danica Konjović je sahranjena na pravoslavnom groblju u Dudovoj šumi. Groblje više ne postoji. Na kući u centru Subotice koju je sama podigla nema obeležja koje bi podsećalo na nju.
Izvori
- Arhiv Vojvodine
- RS 002 F. 444 Збирка доктора Јована Милекића, 1841-1963.
- Сумарни инвентар. 2010. Нови Сад: Архив Војводине.
- Даница Коњевић а.ј. 244-266
- Szolgálati Szerződés, 1912. a.j. 250.
- Јелисавета Мица Радић рођ. Сарајлић а.ј. 611-613
- Молба Даринке Пауновић а.ј. 524.
Literatura
Андрић, Бранимир ур. 2015. У огледалу времена – српско грађанско друштво на размеђи векова кроз Збирку др Јована Милекића. Друго издање. Библиотека посебних издања. Нови Сад: Архив Војводине.
Рацић, Бранислав. Српска народна добротворка Даница Коњовић: прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, власништво господина Бранислава Рацића.
Joskowicz, Ari. 2011. Heinrich Heine`s Transparent Mask: Denominational Politics and Poetics of Emancipation in Nineteenth-Century Germany and France. JSTOR https://www.jstor.org/stable/41303656 pristupljeno u maju 2024.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
Prilozi:
Uglednom Odboru državne uprave
Usuđujem se da se prijavim za poziciju učiteljice i učiteljske pomoćnice u selu Kovilj Sentivan.
Kao što ovde priloženi dokument o učiteljskoj kvalifikaciji dokazuje položila sam kvalifikacione ispite sa „dobrim“ uspehom kao i to da tečno govorim i pišem na mađarskom jeziku. Stoga ponizno molim ugledni Odbor za državnu upravu da se umilostivi i imenuje me na upražnjeno mesto.
U Somboru 7. septembra 1882.
Radulović Darinka
Diplomirana učiteljica
Prevod sa mađarskog jezika: Gordana Stojaković
Mica Radić (desno). Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 611
Елисавета Мица Радић
рођ. Сарајлић
рођена 1863 год 23 фебруара у Жабљу Шајкашка.
Отац Петар Емил Сарајлић
Мати Марија Сарајлић рођ. Сарачевић
Свршила је школе у Новом Саду у (нечитко) и Веро Науку, а после у
Пешти у Инштитуту ди су јој
и Тетке свршавале а и Милица
Милетић је у истом Заводу пре
мене била, ту се учило страни
језици, Историја, Географија Мате
матика Фисика мусика а и
практични ручни радови, али
смо одлазили у Православну цркву и
причешћивали се, и ми Српкиње
били смо одликашице те су нас
и волеле Наставнице и Наставници.
А 1882 год удала сам се за Јоцу Радића,
ди смо ома почели зидати кућу
у заједници, иста је наша Задужбина, јер на жалост нисмо
имали од срца порода те смо
оставили на Српство на разне Српске
Установе.
Била сам Председница Добротворне
Задруге Српкиња 35 год и на
Јубилеуму 25 годишњи (нечитко) ту су
ме изабрали (за) доживотну
Председницу и ту сам се захвалила
али ми нису примили оставку
и тако сам још 10 год остала
али су прилике наступиле не
(нечитко) и тако (нечитко) молби
и молби дам оставку, и дала сам
10.000 Динара да се опет на српску
сиротињу подели, а и у Тестаменту
нисам заборавила на Задругу.
Била сам Управни члан у Југословенском
Удружењу, члан Позоришта (у ) Н. Саду
члан Књижевне Задруге, Привредника
Мајке Ангелине у Пешти —–
Била сам одликована као (исправна ?)
Добротворка Св. Саве V Св. Саве IV Св. Саве
3 степена који се око врата носи
А и под Аустро Угарској Златни Крст
са Круном јер сам била поштена
честита Добротворка, али су на
41 год Мађари ипак (нечитко)
одликовања страшно само што
није до смрти потукли тако
да сам у својој крви лежала онес
вештена, и кад сам дошла себи
опет удри опет (нечитко) од
туче и онда у затвор ди су
ме пола мртву Доктор и
Детектив однели кући да
не умрем у Затвору
и (нечитко) 18 дана између смрти и
живота лежала и стално су Жандари
Мађарски долазили и све претресали
и тражили сву кућу и пуцали на кућу и пред кућом. (нечитко)
(нечитко), тако сам морала своју
кућу оставити отићи у Будим
да се лечим, и кад се могло дошла
сам кући, празну затекла
опљачкана, покварена и од жалости
немогу да уђем у тај стан, и
опет сам добра дела учинила
за живота сам дала 20 просто
рија Културној Омладини
двориште све без плаћања
да Омладина ужива, мислим да се
и из овог дела види да сам испра
вна поштена Српкиња била
и остала са мојим љубљеним
мужем исправни и нек се
и други Срби угледају на нас.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
[1] Mara (Milka) Đorđević-Grgurova: pozorišni plakat (1870) i četiri fotografije (RS 002 F. 444 a.j. 142).
[2] Fotografija Katarine Milovuk (F. 444 a.j. 481).
[3] Jelovnik za mesec avgust 1937. pisan rukom i fotografija Sofije Mirković (F. 444 a.j. 489).
[4] Fotografija sestara Ninković (F. 444 a.j. 507).
[5] Grupne fotografije na kojima je Milica Moč u Adi 1938. i među članovima Pevačkog društva u Subotici (F. 444 a.j. 507).
[6] Molba za radno mesto učiteljice u Kovilj Sentivanu (Šajkaš) 1882. na mađarskom jeziku (F.444 a.j. 524).
[7] Životopis, dve fotografije, članska karta Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici (F. 444 a.j. 611), telegram saučešća (a.j.612), Rodoslov starih srpskih vojvođanskih porodica i porodice Sarajlić koji je napisala Mica Radić (a.j. 613).
[8]Fotografije Kristine Takač, razglednice sa putovanja, fotografija porodične vile na Paliću, pozivnica Kola srpskih sestara, vizitkarte i sveska stihova (na srpskom i mađarskom jeziku) (1883-1929) (F.444 a.j. 649-650).
[9] Katastarski izvodi na ime Mihajlović Sofije i Mihajlović Milku rođ. Radić iz 1917. (F.444 a.j. 614).
[10] Pisma i fotografije (1800) (F.444 a.j. 479).
[11] Spisi u vezi sa sudskim sporom oko imovine između Mileve Milekić I Jovana Bodrlicu (F.444 a.j. 480).
[12] Radi se o knjizi Egy deléjes álom (Jedan ružan san) autora ili autorke J.D. Hardija o kom/ o kojoj nisam našla podatke. Mađarsko izdanje romana je prevod sa engleskog jezika iz 1905. Knjiga se i danas može naći u antikvarijatima (prim. aut.).
[13] Ouida je pseudonim engleske književnice Mary Louise de la Ramée poznata po melodramskim romanima koji su se bavili životnim prilikama višeg društvenog staleža. Bila je autorka preko četrdeset romana. Živela je za ono vreme vrlo ekstravagantno. Roman koji Danica Konjović pominje je Szeretve a sírig (Voleti do groba) je prevod na mađarski jezik, a izdat je 1905. (prim. aut.).
[14] Paul de Cock je bio vrlo popularan autor čiji su se romani bili poznati u čitavoj Evropi. Danica Konjović navodi da je čitala njegova tri romana, ali nije navela koje (prim. aut.).
[15] Gracija Pierantoni Manćini italijanska autorka je bila društveno angažovana akterka u italijanskom društvu široko poznata kao osnivačica Društva za kulturu žena, Zavoda za nezaposlene devojke, Društva za pomoć i rad i organizacija koje su se brinule za osuđene maloletnice, školovanje radničke ženske omladine, obdaništa i dr. Na mađarski jezik su prevedeni i njeni romani Lidia (1882) i Costanza (1896) (prim. aut).
[16] Radi se o knjizi Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja je izdata 1903. Knjigu je Danica Konjović čitala u originalu – na nemačkom jeziku (prim. aut. ).
[17] Ortografija Sapho a ne Sappho sugeriše da je Danica Konjović čitala prevod Dodeovog dela na mađarski jezik koji je uradio pesnik i prevodilac Emil Abranji (Abrányi Emil) (prim. aut.).
[18] Ludvig Borne (Ludwig Börne) je bio nemački pisac i političar jevrejskog porekla koji je bio u egzilu u Francuskoj kada i Hajnrih Hajne. Odnos Hajnea i Bornea je bio problematičan što dokumentuje knjiga koju je Hajne napisao o Borneu posle njegove smrti, otkrivajući uzrok sukoba ova dva disidenta i intelektualca jevrejskog porekla (pri. aut.).
[19] Razni spisi (prev. aut)
[20] Autobiografske skice (prev. aut.).
[21] Filaret Časle (Philaréte Chasles) je bio francuski književnik, kritičar i publicista koji je u Pariskoj reviji (Revue de Paris) portretisao Hajnea kao destruktivnog protestanta (Joskowicz 2011:52).
[22] Postoji mogućnost da pismo u zaostavštini Danice Konjović nije poslato adresatu. Ceneći da u tekstu ima ispravki, a da je u to doba u zvaničnoj komunikaciji krasnopis bez pravopisnih i slovnih grešaka bio podrazumevani deo opšte kulture, pretpostavila sam da se radi o konceptu, a da je pismo ipak stiglo na pravu adresu (prim. aut.).
[23] Među autorima koji se nalaze u bazi COBIS nalazi se Milivoje M. Savić, jedno vreme načelnik Ministarstva trgovine i industrije u Kraljevini SHS koji se bavio publicističkim radom, ali nije izvesno da je on bio osoba kojoj se pismom obratila Danic Konjović (prim.aut.).
[24] Po završetku Prvog svetskog rata Jovo Kosanović se kao austrougarski oficir našao u nezavidnoj situaciji bez regulisanog statusa u vojsci i bez penzije, te mu je Danica Kosanović ponudila svoju kuću na Paliću (Рацић. Српска народна добротворка Даница Коњовић: прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, 25.
[25] Sačuvano je trinaest pisama koje je Jovo Kosanović pisao Danici Konjović u periodu 1896-1922 (Рацић. Српска народна … 12-24). U Državnom arhivu Karlovca (R. Hrvatska) ne postoje pisma koja je Danica Konjović pisala Jovi Kosanoviću koji se posle Prvog svetskog rata vratio u rodni grad – Plaški (prim. aut.).
[26] Motika je 719,34 m2 te je površina njenog vinograda bila 11 149,92 m2 ili oko 111,48 ari (prim. aut.).
[27] Godišnja zakupnina za vinograd 1922. je iznosila 1500 dinara (F. 444 a.j. 256).
[28] Iz pisama Jove Kosanovića saznajemo za bal na besedi u Subotici, nedeljni ručak kod porodice Popović kao i za posete Daničinom domaćinstvu članova subotičkih porodica Popović, Knežević, Stanić i Mučalov. Pisma koja je sakupio Branislav Racić pokazuju da se družila sa Šaljnoši Adrijanom iz Sente, (koja u pismu hvali Daničinu sposobnost da rasporedi vreme za izlaske u pozorište, na koncerte, prisna okupljanja i dr.), te da je boravila kod rođaka u Somboru (Рацић, Српска народна добротворка… 4, 6, 14, 19).
[29] Pored zaklade koja nosi Daničino ime kao i ime njene majke na grobu su bile uklesane ove reči Врла Српкиња, народна добротворка Даница Коњовић умрла 1922. (prim. aut.).
