Ивана Јовановић Гудурић
„Образована мајка будућих хероја“
Све до последње деценије 19. века у Новом Саду, као и у другим градовима тадашње Аустроугарске монархије, осмогодишње школовање је било највиши ниво образовања доступан женској деци. Њихово образовање обухватало је најпре само основну школу у трајању од два разреда (нижа основна школа), затим четири разреда (виша основна школа), да би касније било уведено шесторазредно школовање. Оснивањем Српске више девојачке школе и Краљевске мађарске државне женске грађанске школе у Новом Саду, од средине седамдесетих година 19. века девојчицама је омогућен наставак школовања у трајању од још четири године (након завршена четири разреда основне школе). Иако је оснивање ових школа представљало за оно време велики корак у „освајању“ женског образовања, оне нису нудиле конкретно стручно оспособљавање (у смислу занатских школа), нити су биле изједначене са било којим степеном гимназијског образовања, које остаје и даље доступно само мушкој деци. Овакав концепт образовних институција намењених девојчицама био је складу са доминантним друштвеним наративом који је у женском образовању видео искључиво „стварање“ образоване супруге, мајке и домаћице. Истовремено, он је био повезан и са националним покретима који су средином 19. века захватили велики део Европе. Концепт „образоване мајке“ Љубинка Трговчевић објашњава следећим речима: „Obrazovana majka kao motiv će biti snažan pokretač za otvaranje škola u drugim državama jer je bilo teško razbiti tradicionalne postavke o mestu žene u društvu. Ona je bila najprihvatljivija kao majka, kao ona koja će da rađa i vaspitava heroje, buduće odane članove zajednice“ (2014, 58). Контекст и потребу оснивања специјалних женских школских установа (уместо концепта једнаког образовања за жене и мушкарце), Невена Ивановић описује овако: „Tako su se kao dominantno obeležje osnivanja i inicijalnog razvoja ženskih obrazovnih institucija učvrstile predstave o majkama – učiteljicama i ženama – građankama, kao i shvatanja o potrebi da se žene obrazuju tako da nauče da pravilno odgajaju decu i ispravno ispunjavaju dodeljenu im žensku i klasnu ulogu – pa, kasnije, i da služe potrebama i ciljevima nacionalne države. Tokom devetnaestog stoleća ženski pokreti prihvatiće u izvesnoj meri te predstave i shvatanja kao argumente u prilog svojim zahtevima za poboljšanje sopstevnog položaja“ (2002, 174). Потрвду овакве друштвене атмосфере у којој су жене „користиле“ концепт образоване и национално освешћене мајке како би учиниле било какав искорак када је реч о њиховим правима на образовање налазимо и у тексту којим се девет угледних новосадских Српкиња обратило Црквено – школском одбору 1870. године. Тражећи оснивање управо више девојачке школе, оне између осталог кажу: „Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале (…) Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961, 13). Концепт материнства као патриотске улоге жена, по речима Ане Столић, представљало је опште место у европским националним покретима у вишенационалним царствима. Стварање „образованих мајки“ представљало је једну од аргументација како мушких заговорника потребе школовања жена, тако и женских организација које се формирају осамдестих година 19. века и на нашим просторима. Како закључује Столић: „Школована жена, будућа супруга и мајка, био је идеал који је често истицан у реторици либералних политичких идеолога посебно у младим националним државама и покретима, али и у националним женским организацијама“ (2021, 114).
Једина образовна институција на простору Војводине која је била доступна Српкињама након завршене више девојачке школе била је Српска учитељска школа у Сомбору. Школовање у оквиру ове инститиције било је такође у складу са важећим друштвено детерминисаним циљевима женског образовања. О томе сведочи кратак текст објављен у новосадском листу Застава 1887. године. Како је овде наведено, број ученица је у школи био стално у порасту, па се предлаже оснивање посебне женске учитељске школе. Циљеви овакве школске институције образложени су следећим речима: „Ми не мислимо овде на просто образовање наших Српкињица за учитељице, већ мислимо на оно главније: да би ваљало дати више могућности многим Српкињама за образовање, да буду добре и ваљане матере…Многи би родитељ да му се изобрази дете, не милсећи, да би то икад био лебац своме детету[1]; а тако образоване Српкињице чиниле би у својој околини, у своме друштву праву српску васпитачку дужност…“ (Застава 1887). Слична ситуација била је у окружењу. Магдолна Ребај у тексту посвећеном женском образовању у Мађарској у другој половини 19. века наводи податак да су такозвани Институти за обуку васпитачица оснивани средином века, а да се број полазница стално повећавао. Женска учитељска школа отворена је у Пешти 1856. године, под управом реда Свете Марије Вард. Она такође констатује да су ове образовне установе уписивале и девојке које нису имале намеру да започну учитељску или васпитачку каријеру, већ су само имале жељу за даљим (средњим) образовањем (2024, 45). У Загребу је у то време деловала женска учитељска школа такође под окриљем католичке цркве у Самостану сестара милосрдница. Описујући контекст рада ове учитељске школе Ида Ограјшек Горењак пише: „Ta institucija ispunjavala je dvostruku ulogu. S jedne strane, ona je ženama pružala mogućnost stjecanja ekonomske neovisnosti, ali je istovremeno otvarala i prostor da djevojke iz boljih obitelji steknu srednjoškolsku svjedodžbu. Tako je postojala stanovita razlika u klasnoj strukturi polaznika muške i ženske učiteljske škole. Dok su muške preparandije velikim djelom pohađali sinovi siromašnijih građanskih i seoskih obitelji, klasna struktura polaznica ženske učiteljske škole sličila je strukturi polaznika gimnazija. To nas upućuje da je u višim društvenim slojevima postojao određeni interes za školovanje kćeri, ali je on bio ograničen skučenim prostorima obrazovnog sustava“ (2006, 148). Теденција уписа већином женске деце у Српску учитељску школу наставила се и у наредним деценијама, о чему сведочи и податак објављен у листу Браник 1896. године. Како је овде наведено Мушку учитељску школу тада је похађало 50 приправника, док је у Женској било њих 106 (Браник 1896).
Оснивање женских гимназија у Аустроугарској (90-е године 19. века)
Две деценије након оснивања Српске више девојачке школе у Новом Саду (и сличних установа у другим градовима на простору Аустроугарске), односно почетком последње деценије 19. века, полако долази до промена у концепту женског образовања. Покретачи ових промена биле су женске организације које у фокус јавности стављају питање права жена на универзитетско образовање. Како је за упис на студије услов било стечено гимназијско образовање и положен „испит зрелости“, отвaрање женских гимназија постаје важна друштвена тема. Зашто је женско право на овај вид образовања толико „узнемирило духове“?. Питање гимназијског, односно универзитетског образовања жена постаје питање од великог интереса јер је суштински значило „уздрмавање“ читавог концепта друштвено детерминисаних родних улога. Школована жена у новом концепту више не би била „образована мајка“, већ жена оспособљена да обавља „мушка занимања“ и да буде економски самостална.
Ова трансформација женског образовног модела очекивано није могла да се одигра нагло. Процес такозване професионалне еманципације жена, Љубинка Трговчевић описала је следећим речима: „Žene postaju delovi modernih elita tek kada su stekle pravo na profesionalnu i političku emancipaciju. Kao i u većini evropskih zemalja, profesionalna emancipacija je bila postepena i najpre se primenila u školama: u prvoj fazi dozvolom da žene steknu opšte, a kasnije i stručno te visoko obrazovanje, kome je sledilo i postepeno osvajano pravo na zaposlenje“ (2001, 259). О значају које је право на гимназијско образовање имало у целокупном процесу редефинисања друштвеног положаја жене пише и Ограјшек Горењак. Говорећи о почецима рада Женског лицеја у Загребу, између осталог, каже: „Otvaranjem Liceja djevojkama se omogućio pristup „muškom“ sustavu znanja, otvorio put ka ulasku na sveučilište i uključivanju u zanimanja bjelih ovratnika i stoga bi se moglo upravo taj događaj staviti na sam početak polaganog procesa redefinicije uloge žena u društvu u Hrvatskoj“ (2006, 149).
Прве женске гимназије на простору Аустроугарске оснивају се током последње деценије 19. века. Овде ћемо укратко представити неколико оваквих институција на чије оснивање и рад су се реферисали новински текстови у тадашњој српској новосадској штампи.
Удружење за образовање жена Минерва (Spolek pro ženské studium Minerva) из Прага, је 1890. године, на иницијативу Елишке Краснохорске, основало прву женску гимназију у Аустроугарској монархији. Према мишљењу Ограјшек Горењак, ово је био један од најрадикланијих помака на подручју женског образовања у овом делу Европе. Гимназија је трајала пет година, а школски програм се ослањао на класичан гимназијски курикулум. Основана од стране женског удружења, без државне подршке, издржавала се од донацијa. Такође, услед непризнавања од стране државног система, школа није била у могућности да организује полагање матурског испита за своје ученице. Све до 1907. године, када је женској гимназији коначно призната јавност, кандидаткиње су матуру полагале у мушкој гимназији.
(https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/30).
Исте године када је у Прагу основана прва женска гимназија, у Бечу је Удружење за напредно образовање жена (Verein für erweiterte Frauenbildung) поднело петицију у којој тражи државну подршку за оснивање сличне образовне институције. Како је тражена подршка изостала, чланице овог удружења, предвођене Маријом Боршад, 1892. године оснивају приватну женску гимназију. Године 1898. прве ученице су положиле завршни испит (матуру), који се још увек полагао екстерно. Министарство просвете је школи доделило право јавности 1903. године, чиме је постала призната образовна установа у оквиру државног школског система. Три године касније добија и право да обавља пријемне и завршне испите у сопственој установи, чиме постаје потпуно самостална гимназија (за девојке) (https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/525?utm_source=chatgpt.com) .
У Загребу је 1892. године основан Женски лицеј. За разлику од поменутих женских гимназија у Прагу и Бечу, које су настале захваљујући деловању женских организација (без званичне државне подршкe), овде се радило о унапређивању рада постојеће јавне више девојачке школе. У ком смеру треба да се реформише девојачка школа постојала су два става. Први је инсистирао на стицању одређених занатских вештина или усавршавању знања из домена кућних послова. Други, који је заступала Марија Јамбришак, наглашавао је потребу за интезивирањем учења језика и природних наука, приближавајући се тако концепту реалне гимназије (такозване реалке). О томе како је и у овој средини отварање женске гимназије сматрано и сувише великим искораком у односу на већински став друштва, говори сам назив новоосноване женске школе. Како наводи Ограјшек Горењак назив лицеј, а не гимназија употребљен је из дипломатских разлога, или како је то изјавио Исидор Кршњави (један од школских реформатора), „da (se) nikoga ne poplaši“ (2006, 157). По структури Женски лицеј је одговарао такозваним потпуним средњим школама, са дужином трајања школовања једнаким као у гимназијима. Међутим, ни овде ученице нису имале право полагања матуре. Овај проблем је решаван као и у другим женским гимназијама тако што су кандидаткиње полагале државни испит у мушкој гимназији и то након што би положиле завршни испит у Лицеју.
Слично као у Прагу и Бечу, Удружење за реформу образовања жена (Verein Frauenbildungsreform) под вођством Хедвиг Кетлер, основало је у септембру 1893. године прву приватну женску гимназију у немачком граду Карлсруе. Након финансијских потешкоћа у којима се нашла, гимназија је од 1898. прешла у надлежност града. Годину дана касније прва генерација ученица је положила завршни испит, али као и у другим сличним школама у то време, он није имао статус велике матуре. Матурски испит ове женске гимназије је коначно и званично признат тек 1904. године, чиме су полазнице стекле право уписа на универзитете (https://lessing-gymnasium-karlsruhe.de/cm3/index.php/profil/geschichte/406-125-jahre-erstes-deutsches-maedchengymnasium).
У Будимпешти је Национално удружење за образовање жена (Országos Nőképző Egyesület) још седамдесетих година 19. века поднело иницијативу за оснивање женске гимназије, али није наишло на подршку. Уместо тога и овде је 1875. године отворена виша девојчка школа, слична онима на простору Војводине. Прва женска гимназија основана је 1896. године и то годину дана након што су три факултета (уметнички, медицинки и фармацеутски) отворила своја врата за студенткиње. До оснивања женске гимназије девојке су могле у статусу вандредних ученица да похађају мушке гимназије и да полажу матуру (Rébay 2024, 45 ).
Оспоравање права на полагање „испита зрелости“
Као што се може видети из овог кратког прегледа, заједничко за готово све нове школске установе намењене девојкама било је одсуство подршке државног система. То је даље за последицу имало оспоравање права на организацију и спровођење полагања матурског испита без којег се није могло конкурисати на државне универзитете. Питање права девојака на полагање државне матуре постаје питање од највећег значаја за одржавање тадашњег друштвеног поретка, када је реч о родним улогама. Део (мушке) јавности који је оспоравао ово право, у таквом свом ставу видео је „последњи бедем одбране“ онога што су сматрали „природним поретком ствари“. Била је то суштински борба против економске и било које друге врсте независности жена. Већ и у самом називу „испит зрелости“ наслућује се својеврсни rite de passage карактер матурског испита.Стицање права на похађање гимназије, а посебно на полагање матуре представљао је велику друштвену промену младе девојке и у симболичном смислу. То би означило њену спремност да преузме одређене одговорности, али и оствари права коју су до тада била намењена искључиво мушкарцима (даље образовање, запослење у оквиру државног апарата…). Овакав потенцијалан сценарио нарушио би традиционалну поделу на приватну (женску) и јавну (мушку) сферу, што је за многе друштвене и политичке актере било недопустиво. Бавећи се концептом еманципације као ослобађања од било којег надзора и запрека самоодређивању, Предраг Крстић, позивајући се на Канта, каже: „Nezrelost je nemoć da se svojim razumom služimo bez vođstva drugog (…) Samoskrivljeno nezreo je onaj koji je stasao da praktikuje vlastiti sud, ali nastavlja da se ponaša kao da potrebuje vođstvo. Iskorak iz nezrelosti stoga nužno podrazumeva oslobađanje od staratelja“ (2022, 170). Овако посматрано оспоравање права на полагање „испита зрелости“ значило би трајно задржавање жена у статусу „незрелих“ индивидуа којима је неопходан старатељ (отац, брат, супруг).
Осивање женских гимназија и женски покрет
Како је раније поменуто, у овој фази реформисања женског образовања радило се првенствено на оснивању девојачких гимназија и то од стране женских организација. Попут виших девојачких школа, и ове образовне интитуције су имале „женски“ наставни програм чиме се и даље потврђивала различитост у односу на мушке школе. О томе пише Невена Ивановић, описујући ситуацију по овом питању у Немачкој и Аустроурагској. Она наводи да су аустријски закони који су регулисали област женског образовања рађени по моделу пруске реформе из 1894. године, а да је у њиховој изради учествовала Хелена Ланге. Иако је била заговорница прогресивних реформи у женском образовању, према речима Ивановић, Ланге својим ставом израженим кроз поменуте регулативе није допринела суштинским променама. Оно што јој се замерало било је схватање женског вишег образовања само у контексту обуке будућих наставница које би предавале у вишим школама и разредима. Ивановић ову ситуацију у Немачкој описије следећим речима: „Nemačkim ženama jeste bilo dozvoljeno da predaju u višim razredima liceja, nastavni program jeste bio neznatno poboljšan (mada u trajanju od devet, a ne deset godina, koliko je trajalo obrazovanje dečaka u licejima), ali i dalje nije bilo škola koje bi pripremale devojke za prestižno polaganje mature“ (2002, 182). Против и даље присутног модела који је разликовао мушко и женско образовање, са константним ограничењима када је реч о женској деци, борила се Хедвиг Кетлер. Она је захтевала да се женама дозволи приступ свим сегментима мушког образовног система, слободним и другим професијама, као и универзитетима. Концепт „једнаког образовања“ за који се залагала био је могућ потпуно отвореним приступом класичним гимназијама и такозваним реалкама женској деци. Пример ова два концепта женског гимнaзијског образовања наведена су овде како би се указало да по овом питању није постојао уједначен став ни и унутар поља женског покрета крајем 19. и почетком 20. века.
Како је о женском средњем образовању крајем 19. века писала српска новосадска штампа
Због свега до сад наведеног не чуди чињеница да је и новасадска штампа на српском језику пратила питање оснивања женских гимназија у окружењу, као и отварање појединих универзитета за студенткиње. Ову тему од почетка 90-их година 19. века пратили су, између осталих, дневни листови Застава и Браник, као и месечни лист Женски свет.
Поменуте дневне новине била су страначка гласила уређивана по средњоевропском узору и усмерена на остваривање одређених политичких програма. Заставу је покренуо Светозар Милетић, а након расцепа унутар Српске слободоумне странке, ове новине постају гласило Српске народне радикалне странке, са Јашом Томићем на месту уредника. Чланови новоосноване Српске народне либералне странке покрећу лист Браник на челу са Мишом Димитријевићем, а касније Михајлом Полит Десанчићем. Према речима Љиљане Драгосављевић Савин, међу читаоцима ова два гласила постојале су значајне социјалне разлике. Њихове читаоце описује следећим речима: „Радикалски лист Застава је био лист ситног српског грађанства, који је заступао интересе малих занатлија, трговаца, њихових помоћника, гостионичара, сиромашних сељака, нижих службеника, ситних банкара и интелигенције сељачког порекла, највише адвоката и студената. Богатији и угледнији слојеви српског грађанства из редова интелигенције, земљопоседника, власника новчаних завода, трговаца, вирилиста, окупљали су се око Браника, који је уживао велики углед“ (https://www.kcns.org.rs/agora/srpska-stampa-u-novom-sadu/). Оно што је било заједничко за оба листа била је њихова улога у „одбрани српства“. И једни и други су се кроз уређивачку политику и текстове отворено борили против мађаризације и аустрофилске политике српске династије Обреновић.
Лист Женски свет издавала је Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња. На месту уредника је био Аркадије Варађанин, секретар Добротворне задруге, управник Српске више девојачке школе и члан Либералне странке у Новом Саду. У првом броју 1886. године објављена је мисија часописа у којој између осталог стоји: „А на послетку узео је у задатак и да подиже наше женско више образовање, у колико се то оваквим путем може чинити, а смер ће свој ограничити поглавито на она три правца, која су чисто женској природи богодана, а то је: даваће им савете као метерама, како ће отхрањивати и одгајати децу, пружа ће им поуке како ће чувати и неговати здравље својих (…) како ће као супруге стварати мир, срећу и задовољство у кући (…) како ће као газдарице своју кућу боље кућити, у опште помагаће, да се у друштву наших женскиња утврђује хришћански модел…“ (Женски свет 1886). Овде се јасно види да се концепт часописа надовезује на важећи друштвено детерминисан модел жене као мајке, супруге и домаћице. Како закључује Јелена Јосиповић: „Покретање часописа доводи се у нераскидиву везу са очувањем и дефинисањем националног. Иако се то не каже експлицитно, у чланцима у часопису уочљив је традиционални приступ култури, која се сме побољшати, али не и мењати…“ (Јосиповић 2012).
***
Новосадска јавност је на самом почетку 1889. године, путем текста у Женском свету, била обавештена о формирању Друштва за оснивање женских гимнзија у Бечу[2]. Ово је био повод да се изнесу подаци „како у читавом свету, не изузевши чак ни Аустралију, имају женске на основу гимназијске сведоџбе приступа на универзитете – једина је Аустрија у томе заостала“. Међу државама које су нудиле могућност женама да похађају високе школе наведена је и Србија. Овде је истакнут податак да је почетком 1889. године омогућено двема Српкињама – сестричини Јована Бошковића и госпођици Драгојловићевој да, након што су завршиле гимназију и стекле сведоџбу зрелости (Драгојловић је сведоџбу стекла у Москви, док је Бошковић уз велико залагање Јована Бошковића добила право да ванредно похађа мушку гимназију у Београду), похађају Велику школу у Београду, тачније Филолошко – историјски факултет[3] (Женски свет 1889, 21).
Дневне новине Застава су 1890. објавиле вест да ће у Италији, тачније у Риму, одлуком министра просвете 1. априла 1891. године бити отворена прва женска гимназија. На тај начин тамошње жене добиле су могућност ступања на унверзитет. За неименованог аутора овог кратког текста то је даље значило да ће жене имати приступ најразличитијим занимањима. У циничном тону закључује: „И тако би се почетком 20. столећа могло лако догодити, да ће сви мужеви као војници или по колонијама вршити службу, или само вежбати у оружју, дочим ће жене по разним звањима вршити цивилне послове, па управљати и министарствима“ (Застава 1890).
Оснивање женске гимназије у Прагу 1890. године најавио је лист Женски свет. У тексту посвећеном овој теми пише: „Прашака задруга Чешкиња покренула је мисао међу женским задругама у Чешкој, да се једном представком обрате земаљском сабору, да овај своје законе тако измени, како би добиле приступа и женскиње, да ступају у свеучилиште…У тој преставци моле Чешкиње, да се оснује у Прагу женска гимназија, како би се оне ту могле достојно спремати за више науке“. У тексту стоји и коментар да ће Чехиње успети у „свом праведном очекивању“ (Женски свет 1890).
Најаву отварања прве женске гимназије у Бечу штампа је пропратила 1891. године. Оба дневна листа и Застава и Браник су у децембру обавестили суграђане да ће 1. септембра следеће године у Бечу бити отворена „женска гимназија са шест разреда“ (Застава 1891). Новинар Браника пише и следеће: „Учевни предмети ће бити исти који су и у гимназијама за мушке, само што ће курз трајати место 8 и 9 само 6 година“ (Браник 1891).
Лист Женски свет пратио је и оснивање Женског лицеја у Загребу школске 1892/93. године. Како је наведено у тексту, ова образовна институција је конципирана као осмогодишња школа, након које ће ученицама бити омогућено ступање на универзитете. Текст је завршен следећим коментаром анонимног аутора: „Док се угарски великаши договарају, како ће устројити оваку школу, донде је предстојник наставе у Тројединици г. Кршњавски сретно решио то питање својом сопстевном иницијативом на славу и напредак хрватског и српског имена“ (Женски свет 1892).
Отварање приватне женске гимназије у Будимпешти[4], као и Женског лицеја у Загребу 1892. године, подстакло је аутора који се потписао иницијалима Б. Б-ћ. да у октобру исте године у новинама Браник објави текст под називом „Девојачка гимназија“. С обзиром да се ради о првом опширном новинском тексту на ову тему, а о чијој важности говори и чињеница да се нашао на првој страни поменутог листа, овде ћемо се позабавити његовим детаљнијим приказом. У самом уводу аутор поред две поменуте школе наводи и раније основане приватне женске гимназије у Бечу и Прагу, што указује да је био добро упознат са тенденцијом оснивања образовних институција овог типа у окружењу. Сврху женског образовања он објашњава следећим речима: „А друштво увиђајући не само да се женско може изображавати, него увиђајући и корист од тога, што се женске шаљу у школу где им се појмови умноже и познавања разбистре, ствара школе и за њих, старајући се, да се будуће матере и домаћице изобразе онако, како ће кућа, која не стоји на земљи него на жени, стајати на изображеној жени – сигурном темељу“. У истом тону наставља: „Заиста каква разлика у удешавању и домазлука и васпитавања деце у кући, где је жена изображена, и где није! Така је кућа редовно напреднија, сретнија, јер се брачни пар међу собом боље потпомаже у заједничким тежњама“. Мислећи овде вероватно на образовање у оквиру виших девојачких школа, аутор недвосмислено „оставља“ жене у домену добре супруге и домаћице. Оснивање пак женских гимназија којем сведочи види као максимум који би се смео допустити у борби за женско образовање, наглашавајући при томе „опасност“ евентуалне дозволе за полагање матуре. На овом месту, између осталог, каже: „И гле, данашњим даном дотерало се да би се једва могло даље ићи. Ево се за женске отварају већ гимназије. Амбиција женска, ако је врло велика, може тражити и постићи ону знамениту сведоџбу, с којом се добива приступа у велики живот – сведоџбу зрелости!“. У надолазећим тежњама жена да остваре право на гимназијско образовање и стицање сведоџбе о зрелости он препознаје њихову борбу за економску самосталност или како он то назива „борбу залебац“, што види као велики искорак у односу на описану„изображену домаћицу“. Аутор ову борбу своди на надметање мушких и женских умних снага. Сматрајући да су за послове који су до тада били доступни женама, попут учитељског позива или рада на телеграфу и у пошти, били довољни окретност и нешто писмености, док се за области за које се, по његовом мишљењу, спремају жене, захтева „права интелигенција“, каже: „Биће то борба за живот и славу! Пустите нас да видите да женске неће бити лоше од мушких као научници, професори, лекари и адвокати па чак и политичари!“ – Тако вичу (у себи) [5]као што се мени хоће да причује, неке одушевљене унуке Евине“. Овај друштвени искорак по њему је био осуђен на пропаст. За овакав епилог он је видео два разлога. Први „проналази“ у практичној психологији која је како наводи показала да женски ум „нема потребне истрајности и растегљивости као мушки“. Други разлог је друштвени и подразумева недопустивост ремећења „природног реда“ и бркања родних улога. На крају текста аутор наводи још један разлог за свој скептицизам када је реч о женском гимназијском образовању. Он наиме наводи следеће: „Најглавнија препрека, осим поменутих физичких и психолошких разлика међу оба спола, та је, што девојка према социјалним приликама и природном свом позиву не може проводити тако дуго у учењу, као мушко…“. Овим последњим ставом аутор се враћа на општеприхваћени друштвени императив који жену види превасходно као супругу и мајку. Дакле девојке немају времена за гимназијско и високо образовање јер што пре треба да се прихвате својих улога. Последично, уколико то не ураде, њихово понашање, па и морал, постају упитни. Аутор на крају текста закључује: „Неће и не могу у једаред утврђеној економији наступити такве големе промене, такав преврат“ (Б. Б-ић 1892). Како је наведено аутор овог текста се потписао са иницијалима Б. Б-ић, али се са великом сигурношћу може предпоставити да се ради о Благоју Бранчићу, професору Велике српске гимназије у Новом Саду, књижевнику и преводиоцу. Наиме Бранчић је у децембру 1894. године у новосадској Српској читаоници одржао предавање под називом „Песма о женскињу“. Текст предавања објављен је такође у листу Браник, а његова садржина, као и стил писања готово је идентичан тексту „Девојачка гимназија“ из 1892. године. И овде аутор, између осталог каже: „Три има гледишта, које је данас утврдила наука, кад каже, да потпуно изједначење женскиња с мушкињем не сме и никад ни не може бити. Та су гледишта: наука о телу, наука о души и државно газдинство. Сва три гледишта противе се даљем еманциповању жена, него што смо већ навели, противе се, да се женскима још више самосталности даје“ (Браник 1894).
Стањем женског гимназијског образовања у Европи бавио се опет лист Женски свет у свом петом броју из 1893. године у тексту под називом „Женске гимназије у Русији“. Неименовани аутор започиње кратак преглед оснивања женских гимназија речима: „У напреднијим европским државама покушава се тек у најновије доба, да се и за женске отворе средње школе или гимназије“ (Женски свет 1893). Од податка је наведено отварање прве женске гимназије у немачком граду Карлсруе (1893), затим у Бечу (1892), као и Женског лицеја у Загребу (1893). Други део текста говори o женским гимназијама у Русији, чији рад датира још од 1872. године. Истовремено аутор наглашава да у овој држави женама није омогућен приступ универзитетском образовању, па је то био разлог што су Рускиње чиниле већину на факултетима у Швајцарској и Француској где је постојала могућност да жене стичу универзитетско образовање.
О стању средњошколског образовања у Русуји лист Женски свет поново пише 1894. године. Овом приликом преноси део извештаја комисије која се бавила овим питањем, а у којем се између осталог каже: „Она (комисија) не држи за сад још да је потребно, да се дозвољава девојкама приступ у више образовање и сматра да ни лечничка одељења за женске нису од потребе. Али држи, да треба сву пажњу обратити на средње образовање женскиња (…) и не за то, да се ту спремају за учитељице, него у првој линији, да се спремају за добре жене и матере“ (Женски свет 1894 а). У истом издању часописа објављен је и кратак чланак о женским гимназијама у Бугарској, у којем стоји да је њихов број већи у односу на оне намењене мушкој деци. Текст је завршен једним интерсантним коментаром: „Тамо више раде на образовању женскиња него мушкараца; само да ударе добрим правцем, јер иначе се могу кајати са оваквим поступком“ (Женски свет 1894 б). Може се претпоставити да се под „добрим правцем“ мисли на женско образовање усмерено ка „стварању“ добрих „жена и матера“ у оквиру девојачких школа.
Две године након оснивања женске гимназије у Бечу, у Женском свету свој текст инспирисан оснивањем ове школе објављује Александар Сандић, гимназијски професор, књижевник, преводилац и познати културни радник. Доста обиман текст под називом „Гимназијска школа за девојке“ штампан је на првим странама часописа. Сандић је био добро упознат за историјом оснивања поменуте гимназије, њеним концептом, као и наставним кадром. Текст започиње следећим речима: „Та је школа међу најсветлијима светло сведочанство напретку века данашњег, на измаку“. Посебну вредност он види у чињеници да је поменута гимназија основана од стране једног женског удружења (а не од стране државе или „богаташких кућа“). За њега је циљ женског гимназијског образовања отварање пута за даље образовање девојака на „великим школама“ и универзитетима. При томе он мисли на приступачност свим факултетима, па тако поред филозофског и медицинског, он наводи и правни факултет, а реченицу завршава са три тачке.[6] За разлику од већинског расположења у јавности који је женско образовање третирао као својеврстан вид мираза (да буду „обучене“ за добре и достојне супруге, мајке и домаћице), Сандић пише следеће: „Кад се некад питало: Шта ће радити наше ћери и девојке? Просто се говорило: Удаће се!. Тог питања и таког одговора нестаје, како који дан све већма. Мало која девојка средњега сталежа усрећи се данас удајом; и баш зато и треба пут отворен женској глави, да се може науком и знањем спремити и доспети до већег и већег избора коре хлеба, чина и заслуге[7], него што је то било до данас“. Овде се види још једна важна разлика у тумачењу функције женског образовања ако се оно упореди са, на пример, ставовима Благоја Бранчића. Школовање женске деце Сандић не гледа само као припрему за „борбу за лебац“, већ као пут ка стицању бољег статуса у друштву, односно њихов улазак у јавну сферу која је до тада била намењена искључиво мушкарцима. Ипак када говори о томе којим социјалним групама је намењено женско гимназијско образовање, он се враћа на његов партикуларни циљ, издвајајући припаднице средњег сталежа чије су породице „скромнијег, сиромашнијег стања и ужитка“. То су по њему биле ћерке чиновника, учитеља, гимназијских професора, наставника девојачких школа…На овај начин аутор наглашава да је гимназијско (и универзитетско) образовање намењено оним девојакама за које постоји већа вероватноћа да неће имати адекватног старатеља, већ ће бити у ситуацији да саме воде бригу о себи. Позивајући добротворне задруге да кроз стипендије и фондове подрже средње и високо образовање девојака, Сандић на крају текста поручује: „…духом и даром богоданим да се свака, спреми за времена, и такмичи по том која буде и где буде и са мушком главом у – данашњој тешкој борби за живот, за опстанак!“ (Сандић 1894, 4).
У јуну 1895. године Застава извештава о првој генерацији свршених гимназијалки у „Средњој женској школи“ у Прагу, коју је основала „славна чешка песникиња Елишка Краснохорска“. Како је наведено, ученице ове школе су се спремале да наставе своје школовање на медицинском и филозофском факултету (Застава 1895 а).
У новинама Браник 1895. године објављен је текст под називом „Женске као слушаоци гимназије“. Шира јавност је тада обавештена да је Патронат Велике српске гимназије у Новом Саду[8] донео одлуку да ученице могу полагати испите при овој школи. Наведено је такође да је први разред гимназије положила госпођица Видосава А. Јовановића, док се госпођица Корнелија Ракићева пријавила за полагање III разреда гимназије[9] (Браник 1895). Овде се радило о већ поменутој пракси да се девојчицама даје дозвола да у статусу ванредних ученица похађају мушку гимназију тако што су полагале разредне испите.
Крајем 1895. године Застава је објавила и вест да се уБудимпешти планира отварање женске гимназије, прве у Угарској, која ће имати право „да спрема кандидаткиње за академске науке“ (Застава 1895 б). Отварање женске гимназије у угарској престоници, током 1896. године са доста пажње пратио је и Женски свет. Кроз пригодан текст најпре је најављено да ће Земаљско друштво за образовање женскиња у септембру те године отворити женску гимназију, а да им је надлежно министарство већ издало „право јавности“. Такође је наведено да ће прве године бити уписане ученице првог и петог разреда, а да ће програм бити једнак као у мушким гимназијама (једина разлика је била у томе што у женским школама није планирано учење старогрчког, док је латински језик предвиђен тек за пети разред) (Женски свет 1896 а). Већ у следећем броју исти лист доноси вест да је у Будимпешти извесна Јанка Хорват добила концесију за отварање женске гимназије у овом граду. Кратка вест се завршава констатацијом да су свој рад истовремено отпочеле две женске гимназије у Будимпешти (Женски свет 1896 б). У десетом броју Женског света исте године објављена је вест о званичном отварању државне гимназије које је раније најављено. Према овом тексту свечаности је присуствовао министар просвете господин Влашић, а у говорима одржаним том приликом истакнута је потреба за потпуним женским образовањем „као што га и мушки добивају јер је половно образовање од велике штете“. Прве године је у јавну женску гимназију у Будимпешти уписано у први разред 54, а у пети 38 ученица (Женски свет 1896 в). Податке о једној српској ученици која је похађала женску гимназију у Будимпешти, 1897. године донео је лист Браник. У тексту под називом „Српкиња одлична ученица у гимназији“ који започиње информацијама о полагању испита у овој школи, посебно су издвојени успеси госпођице Анице Брашованове[10], ћерке вршачког учитеља Николе Брашована (Браник 1897).
Током 1897. године Женски свет је извештавао о раду Женског лицеја у Загребу. У тексту објављеном у августовском броју, описан је концепт рада ове женске гимназије у оквиру три смера, уз кратка појашњења. Шта је који смер нудио ученицама, објашњено је следећим речима: „Лицеј овај приправља своје питомице или на педагошки пут, дакле за учитељице, или су питомице Латинке, дакле одговара настави у дољној гимназији, или им даје опће образовање, замењује дакле досадашње „институте“. Текст је завршен информацијом да је Добротворна задруга у Загребу покренула иницијативу за отварање српског женског лицеја у том граду (Женски свет 1897 а). Већ у следећем броју лист доноси вест да је ученицама Лицеја које су положиле испит из латинског језика омогућен упис на Универзитет у Цириху (Женски свет 1897 б).
О првој генерацији матуранткиња у Будимпештанској женској гимназији детаљније је известио лист Застава 1900. године. У тексту је између осталог наведено да су испит зрелости пoлагале 24 ученице. Од оних које су са успехом положиле матуру, према писању новинара, њих 13 се одлучило да слуша „професуру“, осам медицину, а једна фармацију. Текст је завршен следећим речима: „И ми Срби смо у овим земљама имали већ приличан број женских гимназиста, од којих су неке проглашене с лепим успехом за зреле, и сад уче на вишим школама“ (Застава 1900).
Бавећи се темом улоге и деловања српских женских добротворних задруга на простору Војводине и окружења, у листу Женски свет 1900. године објављени су и неки подаци везани за женско средњошколско образовање. Сматрајући да задруге треба више да се баве подршком српске деце која похађају срење школе, наведено је и следеће: „Ми имамо за сад у овим крајевима пет просветних центара (средишта): Нови Сад, Карловце, Сомбор, Загреб и Будимпешту. На тих пет места купи се на науку наш мушки и женски подмадлак у најпрестижнијој мери.“ Од образовних институција које су у то време похађале девојке наведена је најпре Српска виша девојачка школа у Новом Саду. Затим следи учитељска школа у Сомбору, коју су похађала углавном деца из сиромашнијих породица, па за девојчице стоји да се „швом[11] и другом зарадом мучно израњују“. Када је реч о Загребу, није експлицитно наведено о којим се образовним установама радило, али се спомиње иницијатива за отварање женског интерната намењеног српским ученицама у овом граду. О ситуацији по овом питању у Будимпешти аутор текста пише следеће: „И у Будимпешти почеле су, од последње 2–3 године, одлазити наше Српкиње у већој мери, које на вишу педагогију, које на забавишни курз, које на глазбене заводе, а у најновије доба и на свеучилиште, од како је садањи кр. уг. Министар просвете г. Др. Ђула Влашић дозволио да се и женске примају на медицински, филозофски и фармацеутски одељак, те већ ове године имамо тамо и једну Српкињу, Новосаткињу, Корнелију Ракићеву на медицинском одељењу“ (Женски свет 1900). Због све већег интересовања за школовање у овом граду, и овде је покренута иницијатива за отварање женског интерната. О томе је годину дана раније, такође у Женском свету писао Јован Јанко Кнежевић, а поводом иницијативе Добротворне задруге Српкиња у Будимпешти да се тамо отвори Српско девојачко васпиталиште. У његовом тексту су на посредан начин садржана три концепта женског вишег образовања која су у то време била актуелна. Када образлаже своју визију женског васпиталишта, Кнежевић пише: „У једном одељењу би биле Српкиње богатијих и виших сталежа, које траже само више образовање у знању језика и вештина стичући уједно врлине честитих и образованих српских жена (…) Друго одељење је алумнат т. ј. потпун интернат, где би имале стан, јело и осталу опскрбу све друге питомице, које би похађале разне заводе и тиме се спремале за живот, у коме би могле самостално, о свом руву и круву живети“. Како би нагласио важност постојања једне овакве српске установе у Бидимпешти, аутор даље пише: „Замислимо себи једну Српкињу, која је по способности и раду заслужила, да јој се помогне, да може свршити преднауке за универзу, па и саму универзу изабрав себи струку“. Затим наставља да би васпиталиште могло да послужи за сигуран смештај и овој категорији ученица (Кнежевић 1899, 3). Тако би се на једном месту нашле ученице (из богатијих породица) које похађају неку врсту више девојачке школе или курса, затим оне (из сиромашнијих породица) којима су биле намењене стручне школе и на крају ученице гимназија и студенткиње, које аутор не сврстава у поменуте категорије када је реч о припадности одређеном сталежу.
Новине Застава су 1904. године кроз кратко саопштење обавестиле јавност да ће у новој школској години у Шапцу започети рад „четвороразредна“ женска гимназија (Застава 1904). Исту вест пренео је и Женски свет. Следеће године Браник доноси вест да се у Београду отвара „виша женска гимназија“ у трајању од четири разреда. Како је наведено у тексту „гимназија ће са четири нижа разреда Виших Женских Школа чинити потпуну женску средњу школу“ (Браник 1905). Истим поводом Женски свет пише: „Тим је подигнута у Српству прва велика гимназија за женску омладину, која ће без препреке моћи одатле прелазити на свеучилиште и учити се произвољној струци“. Текст је завршен констатацијом да је по овом питању Србија предњачила у односу на Аустрију и Угарску које „имају овакве заводе само у приватном своjству“ (Женски свет 1905).
Када се паралелно сагледају објаве на тему оснивања и деловања првих женских гимназија у новосадским српским дневним листовима, а имајући у виду њихову политичку опонентност, увиђа се један прилично уједначен тон у извештавању. Радило се углавном о кратким текстовима који су садржали основне информације о новооснованим школама (место и година оснивања, оснивач, дужина трајања школовања…). Ако се изузме подужи текст који је потписао Б. Б-ић у Бранику, преостали чланци су непотписани, а што је још битније, ретко садрже јасан став по питању женског срењошколског образовања. Стиче се утисак да су и либерали у Бранику и радикали у Застави објављивали поменуте текстове како би показали јавности да прате ову тему, али без искрене воље да се њоме озбиљније позабаве. Новински чланци не садрже опис ширег контекста и/или значаја борбе за родну једнакост у пољу државног школског система. О појединим Српкињама које стичу гимназијско образовање током 90-их година 19. века пише се више као о изузецима (скоро куриозитетима). Нешто већу пажњу дневних листова изазвало је отварање државне женске гимназије у Будимпешти. Разлог овоме може бити географска близина, односно друштвенa, економска и политичка усмереност ка Угарској престоници. Други пак разлог може бити чињеница да се овде радило о јавној (државној) образовној институцији (за разлику од оних које су оснивале женске организације).
Часопис Женски свет је у континуитету пратио оснивање и рад женских гимназија у Европи и окружењу. Као и у случају дневних листова, писани су анонимно, више у форми извештавања без јасно изражених критичких ставова. Спорадично садрже кратке афирмативне коментаре, али без детаљније анализе. Једини изузетак представља приказани текст Александра Сандића. Истовремено, током 90-их година 19. века, Женски свет објављује текстове који и даље промовишу више девојчке школе и концепт образовања који су оне нудиле. Као илустрација послужиће део текста „Васпитање женскиња“ који је 1899. године објавио аутор потписан иницијалима Вл. В-ић. Говорећи о значају образовања женске деце, он између осталог, каже: „Поред родитељског дома и наше више девојачке школе пружају ученицама својима нужну спрему, за све оно, што је потребно будућој жени, домаћици и мајци“ (Женски свет 1899).
Приказани текстови из новосадске српске штампе у последњој деценији 19. века показују да се питање женског образовања уопште сагледавало најпре у контексту друштвене улоге жене. Модел који је успостављен средином 70-их година 19. века, а који је образовану жену видео превасходно као узорну супругу, мајку и домаћицу унутар грађанске породице и даље је доминирао у јавности. Концепт виших девојачких школа и приватних лерова[12] подржавао је изградњу, а затим и опстанак овог модела. Тема која се постепено уводи у фокус јавности крајем 19. века било је економско осамостаљивање жена и стицање потребних вештина за његово остваривање. У том контексту најчешће се спомињу учитељске школе и курсеви за васпитачице као места образовања за „традиционална“ женска занимања. Женско гимназијско образовање (са правом полагања матуре) као тема се актуелизује у последњој деценији 19. века и посматра се у једном ширем оквиру. И овде се говори о финансијском осамостаљивању жена, али је већи акценат дат на њихово даље (универзитетско образовање) и улазак у професије „белих оковратника“. Овај вид образовања, за разлику од претходно поменутих, покренуо је важно питање изласка жена из приватне у јавну сферу. Јавна полемика на ову тему наставиће се у првим деценијама 20. века, али у измењеним друштвено-политичким условима.
Литература и извори
Б-ић, Б. 1892. „Девојачка гимназија“. Браник, орган српске народне слободоумне странке. 8. (20). октобар
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1891. „Женска гимназија“. Год. VII, бр. 143
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1894. „Песма о женскињу. Јавно предавање Благоја Бранчића у српској читаоници новосадској 12. (24.) дец. 1894. год.“. Год. Х, бр. 147
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1895. „Женске као слушаоци гимназије“. Год. ХI, бр. 102
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1896. „Број ученика и ученица на сомборској мушкој и женској учитељској школи.“ Год. ХII, бр. 132
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1897. „Српкиња одлична ученица у гимназији“. Год. ХIII, бр. 69
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1905. „Виша женска гимназија у Београду“. Год. ХXI, бр. 155
В-ић, Вл. 1899. „Васпитање женскиња“. Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња, 1. јул
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1886. Год. I, бр. 1: 3
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1889. Год. IV, бр. 1: 20, 21
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1890. „Чешкиње“. Год. V, бр. 4: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1892. „Девојачки лицеј“. Год. VII, бр. 10: 10
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1893. „Женске гимназије у Русији“. Год. VIII, бр. 5: 72
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1894 a. „Женско више образовање у Русији“. Год. IX, бр. 8: 6
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1894 б. Год. IX, бр. 8: 6
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 а. „Женска гимназија у Будимпешти“. Год. XI бр. 8: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 б. „Женска гимназија“. Год. XI, бр. 9: 7
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 в. „Отворена женска гимназија“. Год. XI, бр. 10: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1897 а. Год. XII, бр. 8: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1897 б. Год. XII, бр. 9: 10
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1900. „Наше добротворне задруге II“. Год. XV, бр. 4 и 5: 51
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1905. „Српска женска гимназија“. Год. XX, бр. 9: 22
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1887.„Српска учитељска школа у Сомбору“. Год. XXII, бр. 143
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1890. Год. XXV, бр. 141
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1891.Год. XXVI, бр. 189
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1895 а. „Гимназија за женске у Прагу“. Год. XXХ, бр. 88
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1895 б. „Прва женска гимназија у Угарској“. Год. XXХ, бр. 185
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1900. „Први женски матуранти у Будимпешти“. Год. XXХV, бр. 133
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1904. „Женска гимназија у Шапцу“. Год. XXХIX, бр. 120: 4
Јосиповић, Јелена. 2012. „Однос према моди у писмима читатељки у часопису „Женски свет“ (1886-1914)“. Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе. Год. 2, Бр. 2. ttps://journal.knjizenstvo.rs/index.php/knjizenstvo/article/view/388 (приступљено 10. 11. 2025)
Кнежевић, Јов. Јанко, 1899. „Српско православно девојачко васпиталиште у Будимпешти“. Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња, 1. фебруар
Сандић, Александар. 1894. „Гимназијска школа за девојке“. Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња, 1. август
Столић, Ана. 2021. „Школовање женске деце у Кнежевини/Краљевини Србији – родна перспектива. У: Без школе шта ми би?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас, ур. Александра Илић Рајковић и Сања Петровић Тодосијевић, 111 – 134. Београд: Институт за новију историју Србије, Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду
Чурић, Радослав. 1961. Српске више девојачке школе у Војводини. Нови Сад: Матица српска.
Ivanović, Nevena. 2002. „Obrazovanje žena: izazov zajednici?“ Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, br. 65/11: 169 – 193
Krstić, Predrag. 2022. „Emancipovano obrazovanje – obrazovanje kao emancipacija“. Teorija – časopis Filozofskog društva Srbije, god. 65. br. 1: 167 – 183
Ograjšek Gorenjak, Ida. 2006. „Otvaranje ženskog liceja u Zagrebu“. Povjest u nastavi, Vol. IV, No. 8 (2), 147 – 176
Trgovčević, Ljubinka. 2001. „Žene kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja“. U: Dijalog povjesničara-istoričara, ur. H.G. Fleck, I. Graovac, 251 – 268. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann
Trgovčević, Ljubinka. 2014, „Počeci višeg obrazovanja devojaka u svetu i kod nas“. U: Obrazovanje, rod, građanski status, ur. Daša Duhaček, Katarina Lončarević, Dragana Popović, 57 – 68. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike
Rébay, Magdolna. 2024. „When people still had enough time to live, Education of girls from Hungarian aristocratic families, from the 1860s until 1947“. Hungarian Educational Research Journal, No.14, 43 -60
https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/30 (приступљено 18.10.2025)
https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/525?utm_source=chatgpt.com (приступљено 18. 10. 2025)
https://lessing-gymnasium-karlsruhe.de/cm3/index.php/profil/geschichte/406-125-jahre-erstes-deutsches-maedchengymnasium (приступљено 15. 10. 2025)
[1] Подвукла ауторка овог текста
[2] Радилo се о већ поментом „Удружењу за напредно образовање жена“(Verein für erweiterte Frauenbildung).
[3] Круна Драгојловић Аћимовић и Лепосава Бошковић су биле прве студенткиње којима је омогућен упис на Високу школу у Београду (претеча Универзитета у Београду). Круна, рођена у околини Бјељине, након кратког боравка у Србији, као девојчица без родитеља одлази у Москву где стиче основно и средње образовање. По повратку у Србију добија одобрење тадашњег министра просвете да упише Филолошко-историјски факултет. Године 1894. положила је професорски испит. Читаву каријеру je провела као просветнa радницa. Лепосава је завршила гимназију у Београду, након чега је такође уписала Филолошко-историјски факултет где је дипломирала 1891. године. Бавила се просветним, књижевним и преводилачким радом, а била је и активна чланица женских и просветних друштава.
[4] У доступној литератури нисмо наишли на податак о приватној женској гимназији коју спомиње аутор.
[5] Подвукла ауторка овог текста
[6] Након што су поједини европски универзитети отворили своја врата за студенткиње, махом на филозофски, медицински и фармацеутски факултет, у јавности је постојао изузетно негативан став да им се омогући приступ и на студије права и техничке факултете.
[7] Подвукла ауторка текста
[8] Данас гимназија „Јован Јовановић Змај“
[9] Видосава А. Јовановић, ћерка чувеног професора новосадске гимназије Милана Јовановића Бабе, завршила је студије медицине у Будимпешти 1908. године. Била је удата за Светислава Поповића, адвоката и градоначелника Земуна. Њихова ћерка Олга, удата Дедијер, такође је била лекарка, а погинула је у Другом светском рату. Корнелија Ракић је уз помоћ стипендије Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 1905. године завршила студије медицине у Будимпешти. Сматра се првом Српкињом лекарком. Након кратке лекарске праксе у Новом Саду, одлази у Босну, где је провела већи део каријере.
[10] Аница Брашован (удата Жупански), након завршене гимназије у Будимпешти, уписује Филозофски факултет у истом граду. Дипломирала је 1906. године, када је стекла звање професора историје и латинског језика. По доласку у Зрењанин била је активна чланица, а од 1928. године и председница Доротворне задруге Српкиња. Није радила у струци, али је била изузетно друштвено активна, како кроз рад Задруге, тако и помажући супругу Славку у широком друштвеном, политичком и професионалном ангажовању (Воргић, Игњатов и др. 2019. Спомен – кућа Славка Жупанског. Зрењанин: Народни музеј Зрењанин: 15, 16 )
[11] Термин шав оуначава шивење, па би ова реченица значила да су се девојчице издражавале услужним шивењем.
[12] Лерови су биле приватне школе намењене девоjчицама након завршене основно школовање. У њима се стицало опште образовање, а акценат је био на учењу вештина као што је знање страних језика, свирање клавира, шивење, сликање и слично. Похађале су их припаднице богатијих грађанских породица.
