Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Женске организације у Новом Саду у првој половини 20. века



Čitaj mi

Ивана Јовановић Гудурић

Континуитет и промене које је донео 20. век

Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.

Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.

Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.

Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925),  Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).

У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.

Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња

У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По  избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ”  (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен.  У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе. 

Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)

Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).

Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.

Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.

Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.

Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални  доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.

Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)

У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да  упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).

Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933.
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)
Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938.
Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)

Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).  

Женска читаоница Посестрима

Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.

Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).

Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.

Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.

„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).

Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб  (Исто, 25).

 Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911.
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)

Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали  седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су  донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.

Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале  и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).

Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)

Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем.  Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.

У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније  присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:

„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)

Чланице ”Посестриме”, око 1930.
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939.
Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)

Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.

Коло напредних женскиња

Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:

„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).

Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:

„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).

Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић,  благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).

Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава  1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава  1919 б).

На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.

О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).

Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године  вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут  добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.

Матица напредних жена

Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.

Чланска карта Матице напредних жена, 1924.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)

Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.

Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)

Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.

Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)

Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила  значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.

Кора хлеба и дечје обданиште

Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.

Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.

Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.

 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)

Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).

Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932.
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)

Од  1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази  у данашњој улици Соње Маринковић,  пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).  

Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.

Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)

Женско музичко удружење

У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.

Чланице Женског музичког удружења, 1928.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)

Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:

”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).

Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930.
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)

Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила  захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“,  базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак  ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског  женског савеза у Загребу.

Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.

Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931.
Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)

Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду

Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).

Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.

Литература и извори:

Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.

Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.

Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.

Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.

Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.

Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.

Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.

Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.

Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.

Застава: орган радикалне странке. 1922.  а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.

Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.

Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.

Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.

Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.

Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.

 Нови Сад. 1934. 10. март.

Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”,  1. јун.

Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”,  6. март.

Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.

Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.

Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.

Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.

Историјски архив Града Новог Сада (ИАНС)

ИАНС Ф. 150, 16620-1940

ИАНС Ф. 259, 36931-1942

Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)



Čitaj mi

Rad je preuzet sa sajta grupe S.T.R.IK.E. www.pravonarad.info objavljen 9.12.2014.

Gordana Stojaković

(Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu)

Podaci koji su ovde nanizani hronološkim redom govore o ličnostima i događajima bogatoj feminističkoj baštini Zagreba, o kojoj se nedovoljno zna. Sakupljeni su iz ženskih listova[1]: Женски покрет/Ženski pokret/Žensko gibanje, Гласник Југословенског женског савеза i Жена данас. Analiza štampe je jedna od validnih metoda rekonstrukcije događaja iz prošlosti. Tokom mojih prethodnih istraživanja pokazalo se da analiza ženske štampe daje mogućnost da se saslušaju argumenti žena koje su stvarale i živele feminizam, bez interpretativnih sudova. Izveštaji iz tekstova koje su lično pisale (i potpisivale) imenuju osnovne feminističke pravce borbe za žensko oslobođenje, feminističke organizacije i njihove liderke onako kako su same protagonistkinje interpretirale feministički korpus i kako su, kao društvene akterke, razumele društveno-politički kontekst u kome su radile i živele. Naknadne interpretacije istorije koje su usledile su mnoge feminističke aktivnosti obeležile kao aktivnosti „naprednih žena“ i time feminizam i njegove protagonistkinje dobrim delom izbirisale iz istorijske i kulturne baštine.

U istraživanju sam se, pored ženske štampe i mojih prethodnh istraživanja o jugoslovenskom feminizmu između dva svetska rata, najpre oslanjala na knjigu Nede Božinović „Žensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku“ (Beograd 1996) i njeno svedočenje dato u knjizi „Neda-Jedna biografija (Novi Sad, 2002). Neda Božinović je bila komunistkinja, članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta, feministkinja i mirovnjakinja tokom 90-tih godina prošlog veka, direktna svedokinja događaja o kojima sam pisala. Druga važna knjiga za ovo istraživanje je Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Barbare Jancar-Webster (Denver Colorado, 1990) gde je, između ostalog, zapisano i svedočenje Mitre Mitrović o odnosu Omladinske sekcije Ženskog pokreta i feministkinja Ženskog pokreta do sada nepoznato, ili manje poznato našoj javnosti.

Cilj mi je bio da rekonstruišem bar deo informacija o feminističkim i ženskim organizacijama, njihovim aktivnostima, vezama na domaćem i inostranom planu, liderkama organizacija, glavnim zahtevima na planu borbe za ženska prava u periodu 1919-1940. i da to predstavim (koliko-toliko) hronološkim redom. U ovom radu sam primenila metodu analize diskursa u analizi teksta da bih rekonstruisala glavne teme, događaje, predstavljene osobe i grupe u procesu samoorganizovanja žena u odbrani sopstvenih prava. Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragraf).

Rezultate istraživanja sam predstavila u nekoliko poglavlja: Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa, Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa, Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta, Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937), Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba i Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret.

Očekivala sam da će rezultati istraživanja pokazati koliko malo znamo o ideološkim i aktivističkim planovima naših prethodnica. Istraživanje je iznedrilo podatke koji dokazuju brojnost ženskih organizacija, a zatim i ideloški, aktivistički i organizaciono jasno definisan feministički korpus koji je bio sasvim kompetentan deo međunarodnih feminističkih tokova toga doba. Fascinira i podatak da je 1934.godine 9. 910 žena Savske banovine svojim potpisom stao iza feminističkih zahteva u odbranu ženskih prava i to u vreme kada žene ne samo da nisu bile politički subjekti već su bile lišene i drugih (ličnih i porodičnih) prava. Sve to govori u prilog tezi da je feministički period bio jedan od temelja osvojenih ženskih prava u socijalističkom periodu. Istraživanje je takođe pokazalo da iskustva feministkinja između dva svetska rata mogu biti inspiracija i savremenim feministkinjama.

Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa

Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) osnovan je 1919 u Beogradu. Na skupštini Saveza u Zagrebu 1920. tajnim glasanjem je izabrana uprava Saveza koju su činile: predsednica Danica Hristić (Beograd), potpredsednice: Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana), sekretarke: Isidora Sekulić i Mileva Petrović (Beograd), Danica Bedeković (Zagreb) i Minka Govekar (Ljubljana). Među članicama uprave iz Zagreba su bile: Željka Frangeš, Zdenka Smrekar i Milica Bogdanović („Управа Савеза“. Женски покрет бр. 4 и 5. 1920: 8), kasnije i Adela Milčinović („Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год“. Женски покрет бр. 8. 1925: 284). Jelena Ćuk je izabrana za članicu Nadzornog odbora (Isto, 276), a pošto je Adela Milčinović dala ostavku za članicu uprave NŽS umesto nje izabrana je Jelena Ćuk (Isto, 284). Među počasnim članicama su bile Marija Jambrišak i Klotilda Cvetišić („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 375). List Женски покрет/Ženski pokret[2], od 1200 primeraka koliko je iznosila njegova distribucija, u „Hrvatskoj i Slavoniji“ imao je 113 prodatih primeraka za 1920. (Женски покрет бр. 1. 1921: 5). Poverenica za distrubuciju lista za „Hrvatsku i Slavoniju“ je prvih godina izlaženja lista bila Adela Milčinović (Zagreb).

Naslonivši se na prethodne međunarodne veze Srpskog narodnog ženskog saveza, NŽS je nastavio članstvo u Međunarodnom savezu žena[3] (ICW osn. 1888. u Vašingtonu) i Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa (IAW osn. 1904. u Berlinu). Žene Kraljevine SHS su već od 1921. bile u telima odlučivanja, Isidora Sekulić kao „drugi korespodentni sekretar“ ICW, a među Zagrepčankama samo je Mira Kočonda-Vodvarška[4] bila članica Sekcije za nastavu („Извештај секретара за страну коресподенцију у години 1921“. Женски покрет бр. 11. i 12. 1921: 377).

Na kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 1920. prvi put se pojavila delegatkinja „muslimanskog ženskog društva“, Rasema Bisić iz Sarajeva. Tim povodom je u listu Женски покрет o događaju, ali i o položaju muslimanskih žena u Bosni Hasan Rebac objavio tekst „POJAVA MUSLIMANKE među sestrama Jugoslovenkama“ (Женски покрет бр. 4 i 5. 1920: 25-27). Hasan Rebac pozdravlja dolazak delegatkinje Raseme Bisić u Zagreb i osuđuje pretnje koje je „begovska klerikalna stranka“ uputila njoj i svim „prosvećenim muslimankama“ preteći „da će zlo proći kad se vrati kući“ (Isto, 25). Hasan Rebac zatim govori o tome da „verski sistem muslimana daje mnogo prava ženi, čak mnogo više nego što i sada imaju žene u Srbiji“ (Isto, 26). On potseća da su poratne prilike uslovile situaciju da i muslimanke moraju da menjaju životne navike da bi opstale i da je to veliki problem jer je među njima „mali postotak pismenih“. Hasan Rebac u tom kontekstu spominje činjenicu da je u vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom školovanje ženske dece bila obaveza za sve zajednice „sem za muslimansku žensku decu“ (Isto, 26).

Na zagrebačkom kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (1920) donet је i plan rada za sva „društva sa feminističkim, kulturnim ili higijenskim“ programom rada i to u odnosu na pitanja koja sva pomenuta društva u sastavu NŽS mogu realizovati („Оснивање феминистичко-културно-хигијенске секције“. Женски покрет бр. 4. и 5. 1920: 8). Za feministička društva predloženo je održavanje „različitih kurseva i konferencija pod naslovom „Za građansko vaspitanje žene“ (Isto, 8). Za sve druge organizacije predložene su programi edukacija žena pod zajedničkim nazivom „Oplemenjavanje ukusa nedovoljno školovanog ženskog sveta“ i „higijenska predavanja“ koja bi držali „ženski lekari“ o zaštiti zdravlja žena i dece (Isto, 8). Ove programe prihvatio je jedan broj organizacija – članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS. Među njima su bile sledeće zagrebačke organizacije: „Udruga Učiteljica, Katolička Sveza, Udruženje Jugoslovenskih žena, Večernja škola, Organizacija Akademičara, Ženska sekcija demokratske stranke, Patronaža za zaštitu mladeži“[5] (Isto, 8). Među zagrebačkim feministkinjama koje su se istakle na planu edukcije u navedenom izveštaju pominje se samo dr Zdenka Smrekar[6] koja je održala niz predavanja „iz socijalnih nauka“ („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“. Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 372). U istom kontekstu se pohvaljuje nastojanje Zagrepčanke Željke Frangeš „da se uzme u zaštitu rasipanje i propadanje narodnih rukotvorina“ (Isto, 373). Vredno je spomenuti da „Ministarstvo Šuma i Ruda odstupa od zemljišta na Plitvičkim jezerima za gradnju doma za iznemogle žene“ i to na zahtev Zlate Kovačević-Lopašić (Isto, 374).

Prve akcije uprave NŽS su bile podnošenje predstavke Vladi protiv uskraćivanja dodatka za skupoću ženama, državnim činovnicama, predstavke Ministarstvu prosvete o obaveznom školovanju ženske muslimamske dece i opšti zahtev za izmenu Кaznenog i Građanskog zakonika, a u tom kontekstu kao prvi zahtev izjednačavanje muških i ženskih srodnika u naslednom pravu i izjednačavanje dece pred zakonom. ( „Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год.“ Женски покрет бр. 8. 1925: 278-279). NŽS je funkcionisao kroz 11 sekcija[7], a među Zagrepčankama u rad uprava sekcija su bile uključene: Anka Nikolić (Sekcija za zakone), Darinka Leder (šefica Sekcije za jednak moral), Mira Kočonda-Vodvarška[8] (šefica Sekcije za vaspitanje), Darinka Leder (Sekcija za zaštitu dece) (Isto, 283).

Narodni żenski savez Kraljevine SHS se 1929. transformisao u Jugoslovenski żenski savez[9] . Ova promena nije bila samo posledica promena naziva drżave, veċ i posledica podela i rascepa[10] koji se desio 1926. Skupština Jugoslovenskog ženskog saveza održana je u Zagrebu (12.- 15. oktobar) 1930. Predsedavala je Danica Bedeković. NŽS je 1930. članstvu i svim zainteresovanim stranama podneo platformu ženskog aktivizma pod naslovom „Rezolucija i predlozi za budući rad Jugoslovenskog žen. saveza“ čiji su delovi pratili osnovna programska opredeljenja Saveza: „prosvetno-higijenski“ rad na selu, građanske škole, problem pomoćnica-domaćica (domaća posluga), predlozi komisije za emigraciju, borba protiv alkohola („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет бр. 23-24. 1930:1). Među „opštim rezolucijama“ u navedenom dokumentu su sledeći zahtevi: da se osnuju „savetodavnice za pozive“, da se pri konzulatima u vezi sa pitanjima iseljeništva postave i žene, „moralna i materijalna potpora“ za organizovanje biroa koji će posredovati u zapošljavanju žena, da Građanski zakonik bude zasnovan na principu potpune ravnopravnosti muškaraca i žena, uspostavljanje ženske policije, podizanje novih zgrada za ženske škole jer su postojeće u jadnom stanju, da se u sve škole uvede predmet „Nastava o građanskim dužnostima“ (Isto, 1).

Jugoslovenski ženski savez (JŽS) je 1933/4. reorganizovao rad kroz osnivanje banovinskih sekcija. Ženske organizacije iz Zagreba koje su bile uključene u rad JŽS „pripadale“ su Sekciji Savske banovine koju su 1935. činile sledeće ženske organizacije: „Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište ‘Naš Dom’, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje ‘Pjestovališta’, Gospojinski odbor sirotišta ‘Leskovac’, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo ‘Jelena Prister’, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Kneginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija ‘Prehrane’, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo ‘Kustošija’; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara (Sušak i Okučani), Udruženje jugoslovenskih žena (Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica ‘Posestrima’ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja)“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935: 40).

Potpredsednica Jugoslovenskog ženskog saveza i počasna predsednica Sekcije Savske banovine je do smrti, počekom 1938., bila Zlata Kovačević (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Članica Nazornog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza bila je Anka Gvozdenović, na čelu Sekcije Savske banovine bila je Danica Bedeković[11], a članica uprave JŽS iz Sekcije Savske banovine bila je dr Milica Bogdanović (Гласник Југословенског женског савеза бр. 1. 1935: 8). Prema izveštaju o radu JŽS za period 1934-1938. vidi se da su Bedeković i Bogdanović na istim pozicijama u Sekciji Savske banovine JŽS (Гласник Југословенског женског савеза бр. 9-10. 1938: 71-81). Obe zagrebačke predstavnice u upravi JŽS bile su posebno pomenute u navedenom izveštaju u vezi sa problemima koji su se pojavili posle „ukidanja reglemantacije prostitucije“ jer su zahtevale da se posledice Zakona o aboliciji prostitucije posebno razmotre[12] u kontekstu položaja žena u prostituciji (Isto, 80).

Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa

Među zagrebačkim ženskim organizacijama sa feminističkom platformom najpre se pominje „Udruženje Jugoslovenskih žena“[13] („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370). Organizaciju je osnovala Zlata Kovačević Lopašić, a na liderskoj poziciji je najduže bila Danica Bedeković. U „Извештају о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“ stoji da je „Udruženje Jugoslovenskih Žena“ 10. aprila 1921. оdržalo „vanredno uspelu skupštinu“ na kojoj je donešeno više rezolucija za ravnopravni položaj žena na ličnom, porodičnom i političkom planu (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370).

Borba za žensko pravo glasa, pravni status žena, naročito položaj zaposlene žene bili su u fokusu feminističkih organizacija koje su sve više usklađivale svoje aktivističke napore. Tako su Zagrepčanke zajedno sa predstavnicama feminističkih i ženskih organizacija Ljubljane, Sarajeva, Banjaluke, Požarevca i Zaječara prisustvovale skupštini za žensko pravo glasa u organizaciji Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava[14] koja je održana u Beogradu 8. maja 1921. („Рад Друштва за Просвећивање Жене и Заштиту Њених Права /Од почетка маја до краја новембра ове године/“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1921:325-328). Usledila je zgusnuta serija okupljanja žena koje su razmatrale pravni status[15] u državi gde je privatno pravo funkcionisalo kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane (Božić 1939: 10) i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja.

Položaj žena u okviru Građanskog zakonika za Hrvatsku i Slavoniju bio je ozbiljno razmatran već 1921. Tako je na plenarnoj sednici Ženskog saveza[16] u Splitu Mira Kočonda-Vodvarška predstavila rezultate analize pravnog položaja žena u Hrvatskoj i Slavoniji (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 344-451). Zakon o gradovima i opštinama je bio povod održavanja velikog skupa žena koji se održao 27. novembra 1921. u sali zagrebačkog kina „Metropol“. Žene su bile zainteresovane za komunalne probleme i funkcionisanje grada jer je to bilo poprište dešavanja svakodnevnih, životnih prosesa i relacija. Skup je sazvao „Akcioni odbor žena za potpuno izjednačavanje žena sa muškarcima u političkom životu“ na čelu sa Mirom Kočondom-Vodvarškom (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 384). Otvarajući skup ona je rekla „da zakon izričito ne oduzima ženama pravo izberivosti u opštinskoj upravi, pa je zadatak žena, da to svoje zakonom zajamčeno pravo naglase i prevedu u praksu života“ (Isto, 384). Gospođa Martinis je zatim govorila o skupoći i da ako bi „ženama bio pripušten ulazak u gradske uprave“ da bi snabdevanje životnim namirnicama bilo ujednačenije (Isto, 385). Dr Ciraki, gradski lječnik je zatim govorio o lošim higijenskim prilikama u gradu, gospođa Leder, učiteljica gradskog sirotišta na Josipovcu, o problemu zapuštene dece i omladinske delikvencije a Božena Deželić o nedostacima dosadašnjih sanitarnih mera u gradskim osnovnim i srednjim školama. Za Jelisavetu Vavru važno je bilo izgraditi građansku svest žena jer je „žena dosadašnjim radom stekla svest majke i kućanice… njena pojava u školama izgradila je svest učiteljice … a njena pojava u privrednom životu pokazala njenu sposobnost i kod sticanja sredstava za život … (zato) treba joj dati ne samo aktivno pravo glasa, već i pripustiti je u gradsku upravu“ (Isto, 386). Ada Boh je na primeru žena Amerike pokazala koliko je korisna prisutnost žena u javnoj administraciji, Danica Bedeković je upozorila na rad institucija „koje stoje pod zaštitom policije i strašno ponižavaju žensko dostojanstvo“ ili o „velegradskoj prostituciji“, a Adela Milčinović je samo još jednom podvukla pravo žena na sudelovanje u radu gradske uprave (Isto, 386-7). Marija Kumičić[17] je iznela stav da ništa od prethodno rečenog ne može biti rešeno jer nema slobode, na šta je replicirala Olga Kernic-Peleš stavom „da grad Zagreb jednako voli sve Srpkinje, Slovenke kao i Hrvatice koje u njemu žive“ (Isto, 387). Na kraju je donešen sledeći zaključak: „Žene skupljene na skupštini u Zagrebu zahtevaju da se uredba o opštinskim izborima za Hrvatsku i Slavoniju ispravi utoliko, da se žene u dužnostima i pravima potpuno izjednače s muškarcima i da se tako ispravljena uredba protegne na sve pokrajine u državi (Isto, 387).

Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta

Skupovi žena za lična, porodična i politička prava su pokazali da je sazrelo vreme da se feministička udruženja grupišu. Tako je Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, zajedno sa Ženskim pokretom[18] iz Beograda i Sarajeva i „Splošnog Ženskog Društva“ iz Ljubljane, bilo organizacija-osnivačica „Alijansije[19] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ 1923. godine (Женски покрет бр. 7 1923: 326-327). Na osnivačkom kongresu Alijanse bilo je delegatkinja organizacija koje su kao posmatračice pratile rad kongresa. Iz Zagreba su bile prisutne delegatkinje „Katoličkog Saveza“ i Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS (Isto, 326). U upravnom odboru novoosnovane Alijanse, te 1923. nije bilo Zagrepčanki, ali je u okviru institucije povereništva referentkinja za Hrvatsku bila „g-đa Hafner“ (Isto, 327). Organizacije Ženskog pokreta bile su članice NŽS zato možemo naći da su mnoge liderke Ženskog pokreta uključene u rad sekcija NŽS-a.

Prema „Pravilima Femnističke Alijancije u Državi S.H.S“ organizacija je imala za cilj: „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kako u pogledu izmene zakona[20], tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ (Женски покрет бр. 9 и 10. 1923: 455). Od 1926. Alijansija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.

Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, s tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1966: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938[21]), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu.

Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“. Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.
Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“
Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.

Organizacije Ženskog pokreta su u svim mestima gde su postojale bile u obavezi da osnivaju „Berzu Rada Ženskog Pokreta“, čiji je zadatak bio: „da svaki nezaposleni ženski radenik, bilo fizički bilo intelektualni, dođe što pre do rada odgovarajućeg njegovim sposobnostima; da iznalazi posla onima koji su iznenadno prinuđeni da se prihvataju rada; da u slučaju bolesti ili oskudice, usled nezaposlenosti, pomaže redovne članove Berze Rada Ženskog Pokreta besplatnim lečenjem, lekovima, novcem i eventualno hranom“ („Правила Берзе Рада Женског Покрета“ чл. 2. Женски покрет бр 9 и 10. 1923: 461).

Osnivanje[22] organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu se verovatno desio u periodu 1924-1925. budući da organizacija nije postojala 1923. u trenutku osnivanja Alijanse feminističkih društava u Državi SHS, ali je učesvovala u organizovanju Alijase ženskih pokreta 1926. Na čelu organizacije je u kontinuitetu bila Mira Kočonda-Vodvarška. Na Skupštini organizacija Ženskog pokreta održanoj u Bosanskom[23] i Slavonskom[24] Brodu[25] 1926. potvrđeno je ime saveza/alijanse – Alijansa ženskih pokreta, izabrano je rukovodstvo koje su činile: predsednica Alojzija Štebi, potpredsednica Karla Modić i sekretar Cirila Štebi.

Sa skupštine Alijanse održane u Sl. i Bos. Brodu 1926., a povodom novog Zakona o opštinama „Ministarstvu Unutrašnjih Dela“ upućen je memorandum sa zahtevom: „opšte pravo glasa za sve građane i građanke..“ (Isto, 429). Na Skupštini Alijanse ženskih pokreta koja je jedan deo aktivnosti održala i u Bosanskom Brodu Mira Kočonda-Vodvarška je održala „konferenciju o feminizmu“ („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 361).

Feministički diskurs i aktivnosti organizacija Ženskog pokreta bio je vidljiv i u radu NŽS koji je usvojio feminističku platformu „da se ženamam izvojuju ista prava u svim granama rada, za iste dužnosti koje one obavljaju kao njihove muške kolege“ i „da se omogući uticaj žena pri uređenju naše države time, što bi se osugurala saradnja organizovanih žena, pri donošenju svakog zakonskog projekta“ („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). Ovde je važno reći da je princip „za jedanak rad, jednake plate“ usvojen kao opšti princip ženskog pokreta, a feministkinje su ga smatrale velikim svojim uspehom (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43).

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila „Ženski Pokret“ je okupio advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Ovi nalazi grupe advokatkinja i pravnica bili su zatim pretočeni u zahteve, peticije, memorandume, rezolucije Alijanse ženskih pokreta koji su ponekad i urodili plodom. To je recimo bio slučaj kada je „posle duge borbe izabrana prva žena docentkinja na Univerzitetu u Beogradu“[26] (Isto, 36-43). Isto tako „Ministarstvu Prosvete“ je predata rezolucija da se „žene postave za direktore srednjih škola, nadzornice i upraviteljice osnovnih škola“ a ubrzo je usledilo i postavljenje dr Zdenke Smrekar za direktorku „realne ženske gimnazije“ u Zagrebu kao prve žene na tom mestu u Kraljevini SHS („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). „Ministarstvo Prosvete“ je profesorke, članice Ženskog pokreta i NŽS uključivalo u zvanične državne delegacije pa su tako dr Milica Bogdanović (Zagreb) i Katarina Bogdanović (dir. Ženske gimnazie u Nišu) učestvovale na „Internacionalnom profesorskom kongresu“ u Briselu 1930. (Женски покрет бр. 13-16. 1930: 8). Dr Milica Boganović je tom prilikom bila „određena za referenta o pitanjima preopterećenosti đaka u srednjim školama“ (Isto, 8).

Članice Alijanse ženskih pokreta učestvovale su na sastancima Male Antante žena[27] , Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) i Međunarodnog saveza žena (ICW). Među zagrebačkim članicama Ženskog pokreta na međunarodne kongrese je najčešće putovala liderka Ženskog pokreta iz Zagreba Mira Kočonda-Vodvarška. Prvi međunarodni nastup Kočonde-Vodvarške je bio na kongresu Međunarodnog saveza žena u Kristijaniji[28] 1920 (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378; Jанковић 1926:20). Ona je kao članica sekcije za nastavu pročitala referat o obrazovanju naše žene na francuskom jeziku, a u Ženskoj čitaonici u Kristijaniji i predavanje o narodnoj književnosti na nemačkom jeziku (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378). Posebno je pohvaljen njen referat o bračnom pravu koji je iznela na Kongresu Male Antante žena u Atini 1925. („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925-26.г“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 390). Ksenija Atanasijević je svedočila da je Kočonda-Vodvarška u svom izlaganju „o bračnom zakoniku“, budući da nije bila pravnica, govorila „sa stanovišta naučne etike i sociologije čije norme treba da postanu osnovom nove pravne nauke… gde je samo brak zasnovan na principu jednakosti u stanju da usreći supruge i da usavrši celo društvo“ (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Treba dodati da je Adela Milčinović bila članica delegacije NŽS na Kongresu Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Vašingtonu 1925. (Janković 1926: 20).

Mira Kočonda-Vodvarška je kao zamenica predsednice Alijanse ženskih pokreta, uz Milenu Atanacković, tada na poziciji „drugog sekretara Alijanse“ i Leposavu Petković, predsednicu JŽS učestvovala u radu Upravnog odbora Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa 1930. u Beču („Интернационална Алијанса за женско право гласа долази у нашу земљу“. Женски покрет бр. 13-16. 1930: 3). Тada je donešena odluka o održavanju Međunarodne ženske konferencije o razoružanju u Beogradu u maju 1931. u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa.

Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.
Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.

Jedna od važnih karakteristika jugoslovenskog građanskog feminizma između dva svetska rata je bila situacija da je jedan broj feministkinja bio aktivan u više organizacija, što je doprinosilo boljoj koordinaciji u vezi sa mnogim akcijama ili događajima. To se naročito odnosi na članice ženske organizacija i saveze koji su osnovani posle Alijanse ženskih pokreta, a koji su zagovarali aktivnu ulogu žena u društvu, njenu zaštitu u svetu rada i mirovni angažman: Jugoslovensko udruženje univezitetski obrazovanih žena (osn. 1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (osn. 1928). Zagrebačka sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Zagrebu osnovana je 1930[29]. Saradnja se najčešće uspostavljala na planu borbe za žensko pravo glasa, zakonsku zaštitu žena, zaštitu položaja zaposlenih žena, međunarodnu i mirovnu aktivnost.

Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.
Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.

Međunarodna żenska konferencija[30] o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa koja je odrżana u Beogradu u maju 1931. bila je prostor gde su se okupile vodeće feministkinje Kraljevine Jugoslavije.Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je u okviru velikog rada i zalaganja članica Alijanse ženskih pokreta da se organizuje ova međunarodna ženska mirovna konferencija u Beogradu „naročito bio aktivan Zagreb“ (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50). Feministkinje Ženskog pokreta iz Zagreba posebno je pogodila zabrana prikupljanja ženskih potpisa za Konferenciju za razoružanje (Ženeva, 1932) gde su žene iz celog sveta prikupile oko 8[31] miliona potpisa, a žene Jugoslavije su bile sprečene da budu deo tog međunarodnog, ženskog aktivstičkog plana. Zbog ove „pasivnost“ i izostanka žena Jugoslavije sa ženske, svetske mirovne aktivističke scene (makar je to bila posledica političke odluke vlasti Kraljevine Jugoslavije)[32] Zagrepčanke su duboko žalile („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 5). Ali, kao i druge organizacije ženskog pokreta i Zagrepčanke su organizovale predavanja o značaju borbe za mir. Tako je Slava Rastovčan održala predavanje „Liga naroda i njeno djelovanje“ koje je bilo praćeno „sa 60 projekcija“ koje je poslao „Savez francuskih žena“ (Isto, 5).

Priprema Kongresa Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Dubrovniku 1936. reprezentuje tesnu saradnju među feminističkim organizacijama. Među Zagrepčankama u pripremi Kongresa, a „na osnovu kandidacija društava“ neposredno su učestvovale: dr Slava Rastovčan i dr Ljiljana Turkalj-Šarić (Komisija za štampu), Anđa Hristić i Mira Vodvarška-Kočonda (Komisija za pavo glasa), dr Milica Bogdanović –šef i Danica Bedeković (Komisija za jednak moral i protiv trgovine ženama i decom), dr Desanka Ristović –šef i dr Draga Plaškaj (Komisija za higijenu) dr Mira Vodvarška-Kočonda-šef (Komisija za vaspitanje), dr Mojić-Ivanović Angelina (Komisija za žene u pozivu), Elza Kučera (Komisija za književnost) („Рад Ј.Ж. Савеза“. Гласник Југословенског женског савеза бр 6. 1936: 44-45). Glavne teme dubrovačkog kongresa su bile položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu ali je i pitanje mira i antiratni koncept bio takođe u fokusu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14).

Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937)

Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su u saradnji sa JŽS i Jugoslovenskim udruženjem univerzitetski obrazovanih žena počev od 1932. organizovale akcije protiv ozbiljnih restrikcija ženskih prava, pa čak i ukidanjem dostignutih prava žena. Među najdrastičnijim nepravdama prema ženama u svetu rada bila su uskraćivanje visokoobrazovanim ženama zapošljavanja na železnici, restrikcije u PTT službi, zabrana bavljenja sudijskim pozivom, oduzimanje dodatka na skupoću ženama državnim službenicama kojima su muževi takođe bili u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice i nastavnice, kršenje zakona u pogledu prava u vezi sa osiguranjem i porođajnim odsustvom (Božinović 1996: 113; Гласник Југословенског женског савеза бр. 9 и 10. 1938: 73).

 Članice Ženskog pokreta u Zagrebu su na skupštini održanoj 14. decembra 1932. razmatrale kako se restriktivne mere Kraljevske Vlade odražavaju na položaj žena svih slojeva u svom okruženju („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет бр. 1. 1933: 4-7). Predsednica organizacije Mira Vodvarška-Kočonda je pozdravljajući skup istakla težak položaj žena bilo da su majke, supruge i(ili) zaposlene žene i pozvala članice “na složan i predani rad za zajedničke ciljeve i poboljšanje njihovog položaja“. Izveštaj o radu organizacije podnela je tajnica društva, dr Slava Rastovčan. Izveštaj se prvo odnosio na aktivnosti unutar Alijanse ženskih pokreta i saradnju sa inostranim feminističkim pokretima. Otkazivanje kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa koji je trebalo da se održi u Atini 1932. zbog skupoće, za zagrebačke feministkinje nije bio dobra odluka. Prema njihovom sudu moglo se uštedeti na banketima i izletima jer je „važan samo rad na kongresima“ (Isto, 4). Feminističkoj ideji je bio potreban poticaj, novi impuls koji se, kako su Zagrepčanke smatrale, dobija u neposrednom kontaktu sa „odličnim stranim feministkinjama“ (Isto, 4).

Merama štednje koje je doneo novi Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933) nagovešteno je otpuštanje žena činovnica. Zagrepčanke su se usprotivile[33] nacrtu dokumenta Alijanse kojim su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Isto, 5). Smatrale su da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5). Istovremeno Zagrepčanke su konstatovale da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere i da se inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma među kojima su izdvojile stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „ 1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

 Ženski pokret iz Zagreba je okupio članice i simpatizerke da bi saslušao šta one misle o otpuštanju žena „različitih zvanja“ (Isto, 5) ali i zauzeo stav u vezi sa umanjenjem ženskih prava u konkretnim slučajevima koji su se u tom trenutku dešavali u neposrednom okruženju[34]:

  • krojačica, koje su tražile izjednačenje sa muškim kolegama u pogledu istog obrazovanja, istih dužnosti i istih prava (Zakon o radnjama);
  • razvedenih žena kojima prema propisima Rimokatoličke crkve nije pripadalo pravo na porodičnu penziju (razvedene žene drugih vera nisu penziju ni do tada imale) (Zakon o činovnicima);
  • devojaka i žena koje napuštaju seoske zadruge pa gube sva prava jer su zakonska rešenja u vezi sa zemljišnom svojinom i zadružnom i naslednom pravu bila krajnje nepravedna prema ženama (Isto, 6).

Predloge rešenja koja su u vezi sa konkretnim slučajevima uradile Sonja Breberina, dr Angelina Mojić-Ivanović upućena su Alijansi ženskih pokreta, a zatim i odgovarajućim ministarstvima kao predlozi Alijanse.

Ženski pokret iz Zagreba je 1934. ušao u najplodnije razdoblje rada. Tada je i sedište Alijanse ženskih pokreta bilo u Zagrebu. Bilo je to vreme opšteg napada na ženska prava naročito prava zaposlenih žena, a odgovor koji su zagrebačke feministkinje dale je skup oko šest stotina žena u organizaciji Ženskog pokreta u velikoj dvorani hotela „Esplanade“ 6. marta 1934. Tema skupa je bilo žensko pravo na rad u svetlu mera Kraljevske Vlade koje su najviše pogodile žene u državnoj službi. Mira Kočonda-Vodvarška je, otvarajući zbor žena, između ostalog kazala: „Oduzmemo li ženi pravo na rad koji odgovara njenim sposobnostima, ubićemo u njoj želju i nastojanje, da se obogati znanjem, pa će time u njoj zakržljati i postati bez sadržaja njen osjećajni život čija se vrijednost uvijek toliko naglašavala.. i da je moralna i materijalna sloboda uvjet za uzgajanje čovjeka potrebna današnjem vremenu, to ne treba dokazivati… („Za pravo na rad“. Женски покрет бр. 3. 1934: 18). Sledeća govornica, Anka Miljan-Švrljuga je istakla da „efekat namjerne redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i formiranje novih“ (Isto, 19). Dr Angelina Mojić-Ivanović je govorila o „vrednosti ženinog rada“ i istakla da nije problem žena koja radi u kući već ona koja „radi u zvanju“ i izvan kuće (Isto, 20). Cilj poslodavca (a to je u konkretnom slučaju bila država) je prema Mojić-Ivanović bio da vrednost ženinog rada opet učine nevidljivim „upućujući je da radi samo one poslove koje niko ne vidi i ne plaća“ (Isto, 20). Dr Božena Deželić je upitala šta je alternativa koja se nudi otpuštenim ženama i svim onima obrazovanim ženama koje tek dolaze? Brak sigurno nije. Ljubica Smrečki je govorila o situaciji privatnih nameštenica i dala primer jednog „novčanog zavoda“ koji je otpustio sve „ženske nameštenike“, pri tom se zapitala da li je ova redukcija žena u stvari uskraćivanje prava na život, „jer se samo od rada i zarade može živjeti a na to ima pravo svaki čovjek, bez obzira kojemu spolu pripada“ (Isto, 23). Na kraju je izglasana Rezolucija kojom se od Kraljevske Vlade traži da odustane od restriktivnih mera prema zaposlenim ženama u državnoj službi i poziva na prikupljanje ženskih potpisa u tu svrhu. Ženski pokret u Zagrebu je izdao posebnu brošuru „Otpuštanje žena iz službe“ (Женски покрет бр. 4. 1934: 47). U Savskoj banovini je protiv restriktivnih mera Kraljevske Vlade prikupljeno 9.910 ženskih potpisa (Женски покрет бр. 4. 1934: 34). Odmah zatim je došao i novi udar na položaj državnih službenica kada je Uredbom o dodacima za skupoću Ministarstvo finansija Kraljevije Jugoslavije ukinulo u potpunosti ili u visini od 75% dodatka za skupoću udatih državnih službenica (Женски покрет бр. 5-6. 1934: 52). Predstavnice Alijanse ženskih pokreta i JŽS su Narodnoj skupštini predale Rezoluciju da se potpuno ukinu rešenja iz Uredbe o dodacima na skupoću, a narodni poslanici sa kojima su predstavnice žena razgovarale „su obećali da će izaći našim zahtevima u susret“ („Једна важна интервенција“. Женски покрет бр. 5-6. 1935: 75). Kraljevska Vlada je državnim službenicama delimično vratila oduzeti dodatak za skupoću tek 1. oktobra 1937 („Удате жене у државној и самоуправној служби за своја права“. Женски покрет бр. 3-4. 1937: 32).

Zagreb je bio mesto dešavanja dva važna događaja u organizaciji Ženskog pokreta (Zagreb). Prvo je na sednici Upravnog odbora Alijanse ženskih pokreta razmatrano niz zakona sa stanovišta položaja žena. Referisale[35] su: dr Maša Živanović (Zakon o suzbijanju polnih bolesti i Zakon za zaštitu materinstva), Milica Vlajić (predlog Građanskog zakonika), Milena Atanacković (o minimalnim nadnicama i novom Zakonu o zaštiti dece), dok je o Zakonu o kućnoj posluzi predloge dao Ženski pokret iz Sarajeva (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 45-46). Predlozi feministkinja su zatim bili upućeni nadležnim ministarstvima.

Drugi događaj je bila masovna akcija za žensko pravo glasa. Novi „izborni zakon“ bio je povod da se 1935. širom[36] Kraljevine Jugoslavije 20. oktobra održe zborovi za žensko pravo glasa. U Zagrebu je u dvorani Hrvatskog sokola održan masovni skup žena u organizaciji Ženskog pokreta. Predsedavala je Mira Kočonda-Vodvarška, tada predsednica Alijanse ženskih pokreta. Skup je okupio žene različitih statusa i zanimanja tako da su gotovo sva ženska zanimanja i situacije na zboru dobile svoj specifični glas. U korist ženskog prava glasa su govorile: Dragica Čanić, državna činovnica, Anka Germanović, privatna nameštenica, dr jur. Ljiljana Turkalj-Šarić (predstavnica intelektualki), Anđelina Dilberović, obrtnica, Slava Berislavić i Lucija Borjan („manualne radnice) i Ana Prokop studentkinja („За право гласа жена“. Женски покрет бр. 7-9. 1935: 82). Svi govori žena na svim zborovima objavljeni su u posebnom broju Ženskog pokreta (br. 7-9. 1935). Zbor žena je pozdravio Inicijativni odbor za stvaranje jedinstvene radničke stranke u Jugoslaviji (Isto, 82). Po završetku ove koordinirane i masovne akcije žena predsednica Alijanse ženskih pokreta, Mira Kočonda-Vodvarška je ocenila da je masovnost i odlučnost žena u borbi za pravo glasa „obratila pažnju javnosti“ na ženski aktivizam („Podržimo borbu“. Ženski pokret br. 10. 1935: 118).

 Alijansa ženskih pokreta je 1937. izradila Statut žena, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat IAW na zasedanju u Cirihu 1937. Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 4-5). Dokument je objavljen u Ženskom pokretu (br 1-2. 1937: 6-15). Sastoji se iz sledećih poglavlja: Politička prava, Građanski zakonik, Krivični zakon, Socijalno zakonodavstvo, „Statut ekonomski“[37] (žene u javnoj službi, žene u privatnoj službi, žene u industriji i zanatima, kućne pomoćnice, seljanke-sluškinje u seljačkom gazdinstvu- poljoprivrene radnice), Nastava i Stručno školstvo. U svakoj od ovih oblasti prvo je dat aktuelni položaj žena u odnosu na važeće zakone, a zatim je dat predlog feminističkih zahteva za unapređenje zakonskih rešenja sa obrazloženjima. Tako se zahtevaju politička prava i izrada unificiranog Građanskog zakonika jer je i tada u Kraljevini Jugoslaviji bilo šest pravnih područja („Statut Žene“ Женски покрет бр. 1-2. 1937: 7). U okviru Građanskog zakonika feministkinje su analizirale sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku, pravni položaj žene u porodici, položaj žene u naslednom pravu, vanbračnu decu, žene kao staratelje, imovinsko-pravni položaj žene u braku (isto, 7-10). Stavljanje Statuta žena na dnevni red Društva naroda obeležile su sredinom maja 1938. žene u zemljama članicama Društva naroda kao „Internacionalnu Nedelju Žena“, a Beograđanke su to obeležile 14. maja 1938. (Жена данас бр. 14. 1938: 8).

Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba

Saradnja članica Ženskog pokreta i studentkinja Zagrebačkog sveučilišta započela je 1932 . kada je na poziv Mire Kočonde-Vodvarške jedan broj studentkinja formirao „uži krug“ koji je pod pokroviteljstvom zagrebačkog Ženskog pokreta učestvovao u feminističkom seminaru („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 6). Među studentkinjama su se istakle Sonja Breberina, Elza Hiršl-Karanfilović, Vanda Weinert i Anica Vrbanac (Isto, 6). Na seminaru su proučavana sledeća dela: „Potčinjenost žena (Stjuart Mil), Frauenbewegung“ (Helena Lange), Moderna žena (Bousfield Paul), Žena i socijalizam (August Bebel) (Isto, 6). Ipak, Omladinska podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu formirana je 1934 („Omladinska podružnica Ženskog pokreta“ Ženski pokret br. 3-4. 1935: 59-60). Prve aktivnosti su bile predavanja i diskusije za studentkinje sa ciljem da se izgradi feministički duh polaznica. Posle par meseci rada „studentska sekcija je uspela da proširi rad na Omladinsku podružnicu Ženskog pokreta.. i da pridobije svu naprednu omladinu“ (Isto, 59). Prve aktivnosti Omladinske podružnice su bila otvoreme tribine „Žena i pacifizam“ i „Ekonomski položaj studentica“ koje su još više omasovile Podružnicu. Rad Podružnice se ubrzo proširio osnivanjem pododbora za „brigu oko gradnje Doma studentica, za pacifizam, za borbu za pravo glasa, za uređenje članaka za list, za brigu oko klupskih prostorija i osnivanje knjižnice“ (Isto, 59). Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta dolaze ubrzo u sukob sa upravom Ženskog pokreta koja je na kraju rezultirala raspuštanjem Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu 1937. (Kecman 1978: 323).

Aktivnosti Ženskog pokreta u Zagrebu širile su se i van gradskog područja. U tekstu “Rad zagrebačkog Ženskog pokreta na selu“ saznajemo kojim načinima je feministička ideja krčila put u patrijarhalnim sredinama (Женски покрет бр. 3. 1934: 29-30). Ključ za uspeh bile su feministkinje, „diplomirane sestre pomoćnice“ Higijenskog zavoda u Zagrebu koje su odlazile u sela i držale kurseve kuvanja, kućanstva, higijene, a onda su dolazile i druge feministkinje koje su držale predavanja o ženskim pravima. To je bio slučaj u Jasenovcu gde su, posle aktivnosti „sestara pomoćnica“, Danica Bedeković, dr Slava Rastovčan i Angelina Mojić-Ivanović održale tri predavanja na temu položaja žena i ženskih prava. Rezultat je bio da je u Jasenovcu osnovana organizacija Ženskog pokreta koju su predvodile dve žene sa sela. (Isto, 30).

Možda je preterano poređenje ali sasvim je moguće da se preteča[38] „Vagininih monologa“ pojavila u Zagrebu. To je bila predstava „Monikin slučaј“ rađena prema tekstu poljske književnice Morovicz-Szcepkowske. Povod je bio takođe interesantan. Članice Ženskog pokreta iz Zagreba počele su da organizuju čajanke-druženja članica i simpatizerki sa ciljem da se na drugačiji način obrate „publici koja ne pokazuje previše razumevanja za rad ŽP“ („Rad Ženskog pokreta u Zagrebu za međusobno upoznavanje članica“ Женски покрет бр. 4. 1934: 42). Tako su, tokom jedne od čajanki, koje su uvek imale i aktivistički sadržaj, eminentne dramske umetnice Vika Podgorska i Božena Kraljeva izvele „Monikin slučaj“, dramu koja je posle izvođenja u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani, za razliku od feministkinja, kritika nervozno i nepovoljno primila. Drama je ocenjena kao „promocija moderne žene“ a tekst je imao velikog uspeha kod ženske publike o čemu je pisala zagrebačka književnica Zdenka Marković (Женски порет бр. 4. 1934: 43) i govorila u Sarajevu Mira Kočonda-Vodvarška (Женски покрет бр. 4. 1934: 44).

Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret

Borba putem tekstova koji odgovaraju na pitanja o zahtevima feminističkog pokreta, načinu borbe za ženska prava, odnosu prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe, intenzivirana je tridesetih godina 20. veka. Sa jedne strane bila je uslovljena pojavom fašizma koju su feministkinje ocenile kao veliku opasnost, a pitanje antiratnog angažovanja i antifašizmaocenile su kao primarno. S druge strane, bila je to posledica ulaska skojevki i komunistkinja u Ženski pokret. Оd 1934-1935. komunistkinje i skojevke[39] osnivaju Omladinske sekcije (podružnice) u okviru Ženskog pokreta. Ovo je bila i posledica koordinisane akcije KPJ čije je članstvo zbog zabrane rada KPJ ulazilo u druge organizacije (sindikalne, staleške, ženske) i tako nastavljalo rad. Omladinska sekcija u Beogradu i Omladinska podružnica u Zagrebu su organizovale: predavanja, tečajeve, pronalaženje poslova, akcije razmene garderobe … Sve akcije bile su usmerene prema svim zainteresovanim ženama a pre svega – ženama radnicama, službenicama i nezaposlenim ženama. U Beogradu one pokreću i list Жена данас[40].

Među najznačajnije ideološkinje Alijanse ženskih pokreta u Državi SHS bile su dr Ksenija Atanasijević[41] i Alojzija Štebi[42]. Među Zagrepčankama koje su se bavile ideologijom i metodama rada feminističkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji je dr Angelina Ivanović-Mojić. Sudeći po njenom tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ možemo razumeti kako su feminističke teoretičarke prve polovine 20. veka videle uzroke podređenosti žene u društvu. Ivanović-Mojić je svoj sud oslonila na stavove koje su u knjigama „Die Frauenfrage“ i „Die Frauenbewegung“ izložile Lilly Braun i Helena Lange (Ivanović-Mojić „Šta hoće ženski pokret“. Женски покрет br. 6. 1932: 82-86). Pošavši od podele rada na najnižem stupnju razvitka ljudskog društva, preko uspostavljanja društvene organizacije bazirane na sili i pravu jačeg, žena je bila sve više zapostavljena, da bi se ustanovio princip ženske „prirodne“ inferiornosti u odnosu na muškarca koji je bio zapisan u „raznim citatima biblije, rimskom i kanonskom pravu“, a sve su to osmišljavali muškarci (Isto, 83). Ivanović-Mojić je problematizovala materinstvo kao razlog ženinog ropstva iz čega proizilazi pitanje da li je oslobođenje uopšte moguće u situaciji „jednostranog razvoja društva“ u kome je muškarac mera prirodnih i društvenih zakona? Zato, smatrala je Ivanović-Mojić, feminizam nije borba među polovima niti borba za „vlast nad nekim“, već je to posledica i potreba „kulturnog, ekonomskog i društvenog razvitka čovečanstva“ (Isto, 84). Suština promena je bila posledica „promena samog sedišta rada“ (Isto, 84). Rad žena izvan kuće doneo je mnoge promene. Jedna je bila ta da je usled nedovoljne obrazovanosti žena najčešće bila nekvalifikovana radnica i zato slabije plaćena radna snaga i to ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pri tom, sve radne norme su bile formirane u odnosu na mogućnosti muškarca što je radnicu dovelo u situaciju „smrtne borbe“ u kojoj je ona bila primorana da se organizuje i bori za adekvatne uslove rada (Isto, 84). Pored ovog ekonomskog momenta za razvoj ženskog pokreta važno je bilo i saznanje žena da je obrazovanje i pristup svim znanjima, koja su muškarcima dostupna, važna karika u procesu ženskog oslobođenja. Ivanović-Mojić je prvi talas ženskog organizovanja radi obrazovanja za različite profesije, „pristup na svaki rad“ videla kao borbu za „ekonomsku i socijalnu ravnopravnost“ žene. Taj prvi ešalon borkinja za ženska prava prevideo je da je žena iskorakom u svet rada i dalje imala iste dužnosti u porodici. To je dovelo do takve opterećenosti žena o kojoj je Helena Lange napisala da je prva generacija radnica bila najopterećenije od svih pokoljenja u ljudskoj istoriji (Isto, 85). Zato je drugi talas feminizma, o kome je izravno svedočila Ivanović-Mojić, kao centralno pitanje uveo „priznanje lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“. Ona je uvela kategorije borbe „prema vani“ i borbe „unutar pokreta“ što je u interesu „svih žena: seljanke, radenice, domaćice, intelektualke“ (Isto, 86). Cilj se može postići zauzimanjem političkih prava za žene („borba prema vani“), ali to neće biti dovoljno dok žena ne osvoji i „svest o svojoj vrednosti“ te će u suprotnom žene biti glasačka mašina onih partija koje imaju vešte agitatore. Ženski pokret ima zato zadatak da pored borbe za ženska prava (lična, porodična i politička) osvesti ženama činjenicu da onakve kakve jesu imaju punu vrednost, podjednaku onoj koju imaju muškarci (Isto, 85, 86).

Alojzija Štebi jedna od najuglednijih liderki Alijanse ženskih pokreta је smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu“ i kao što velikom nepravdom smatraju to što su lišene političkih prava žene Jugoslavije istu takvu nepravdu vide i u Građanskom zakoniku Kraljevine Jugoslavije. Stoga je Štebi objavila sledeće konkretne zahteve ženskog pokreta: pravo glasa za žene, puna poslovna sposobnost za sve žene, obavezan građanski brak i nadležnost državnih sudova za bračne sporove, ravnopravnost supružnika u braku, potpuno izjednačenje bračne i vanbračne dece u pogledu svih prava, da žena vrši strateljstvo pod istim uslovima kao muškarac, izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu, podjednako raspolaganje imovinom za oba supružnika, ukidanje miraza, ozakonjenje ženskog rada u domaćinstvu kao proizvodnog rada, osiguranje za slučaj razvoda braka, prestanak važenja zakona da se učiteljice smeju udati samo za učitelje, jednaku naknadu za jednaki rad za sve državne službenike bez obzira na pol, uvođenje žena u inspekciju rada za kontrolu „socijalno zaštitnih i socijalno-higijenskih“ propisa i proširenje prava osiguranja u slučaju bolesti, nesretnih slučajeva, starosti, smrti za poljoprivredno stanovništvo oba pola (Aлојзија Штеби „Наши захтеви“. Жена данас br. 14. 1938: 3-4).

Dr Ksenija Atanasijević je smatrala da je feministički pokret pre svega „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ a koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu (Ксенија Атанасијевић „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет. бр. 9. 1932: 122-123). Zbog toga je Atanasijević smatrala da se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ feministkinja (Isto, 123). Pri tome, kako je pisala Atanasijević, Ženski pokret ne osporava da se „žene organizuju i na drugoj strani, uzimajući agresivniji, recimo i aktivniji, a u svakom slučaju drugačiji stav … ali Ženski pokret, radeći obazrivije želi da rezultati njegovog rada budu trajniji i sociološki opravdaniji…“ trudeći sa uvek da se ne ogreši o „svoje etičke principe“ koji su za Pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Isto, 123).

Mitra Mitrović, predsednica Omladinske sekcije Ženskog pokreta Beograd donoseći glas komunistkinja u Ženski pokret je smatrala da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Скупштина женског покрета“ Жена данас бр. 4. 1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji ograničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[43]Жена данас бр. 26. 1940:17).

Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta iz Zagreba nisu imale svoj list kao što su Beograđanke iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta imale Ženu danas, ali su zato Zagrepčanke tražile izmene uređivačke koncepcije lista Ženski pokret. Marija Stipković, članica Omladinske podružnice iz Zagreba, napisala je urednici Ženskog pokreta Alojziji Štebi da je list „suvoparan“ jer donosi samo informacije o radu organizacija Ženskog pokreta, ali ne piše o temama koje interesuju i omladinke. (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 57). Alоjzija Štebi je pozdravila pojavu omladinki u Ženskom pokretu i odmah objavila informaciju o radu Omladinske podružnice u Zagrebu i tekst Daor Ane pod naslovom „Ženska omladina i ženski pokret“ (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 58-59). U tekstu se između ostalog kaže: „Mnoge feministkinje su mislile da je dovoljno da se one izgrade u feminističkom duhu pa će one onda da prosvjećuju ostale žene i da vode borbu za oslobođenje svih žena. Naivno je bilo vjerovati da će takav način borbe imati uspjeha… Tko će se i obazrijeti na molbe ili proteste nekoliko intelektualki, koje nijesu ojačane masovnom saradnjom?A kakvog ima izgleda na uspjeh onaj pokret iza kojega ne stoji omladina?…Treba okupiti sve žene, iz svih slojeva, stare i mlade, da sve solidarno istupe u odbranu svojih prava… našem su ženskom pokretu manjkale samo ove mlade i borbene snage. Tako se ženska omladina[44] našla nužno prisiljena da stupi u ženski pokret, da ga ojača i pomogne u borbi za svoja prava.. (Isto, 59).

Problem koji je uslovio raspuštanje Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu je bio u političkoj opredeljenosti članica Omladinske podružnice o čemu je Mira Kočonda-Vodvarška između ostalog rekla: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ (Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 5).

U Beogradu je sukob između članica Ženskog pokreta i Omladinske sekcije Ženskog pokreta izašao na površinu 1939. posle Apela za pravo glasa žena, koje je redakcija Жене данас uputila svim ženskim pokretima i ženama svih društvenih slojeva za sakupljanje potpisa za žensko pravo glasa i to mimo odluke predsedništva Alijanse ženskih pokreta[45]. Uprava Alijanse ženskog pokreta (istovremeno i uprava Ženskog pokreta u Beogradu) je bila protiv ove akcije, a članice Omladinske sekcije su to okarakterisale kao stav uprave Ženskog pokreta da je za njih „u ovom momentu borba za politička prava od petorazrednog značaja“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[46]Жена данас бр. 26. 1940:17). Usledili su odvojeni zborovi za žensko pravo glasa 1939[47]. Ovako organizovane paralelne akcije (na istom mestu sa samo tri dana razlike) bile su povod za definitivan razlaz feministkinja i komunistkinja (i skojevki) i uvod u prestanak rada Alijanse ženskih pokreta. Prvo je počela opstrukcija akciji za žensko pravo glasa koju su u Beogradu predvodili profašisti „Zbora“, a u Zagrebu ženska sekcija Hrvatske seljačke stanke (Božinović 1996: 124). Zborove je vlast zabranila u Banovini Hrvatskoj i delu Bosne, ali su u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji (Jagodini, Leskovcu, Vršcu, Peći i u Vojvodini) doživeli potpuni uspeh prema broju žena svih društvenih slojeva koje su učestvovale i prema broju prikupljenih ženskih glasova („Зборови се нижу“ Жена данас бр. 26.1940: 15-16). Posle održanih zborova za žensko pravo glasa gde se pokazala snaga Omladinske sekcije Ženskog pokreta, predsedništvo Alijase (u isto vreme i predsedništvo Ženskog pokreta Beograda) je podnelo kolektivnu ostavku, a većinom glasova je izglasano da se sedište Alijase premesti u Novi Sad. Prema Pravilima rada Alijanse ženskih pokreta predsedništvo ženskog pokreta iz Novog Sada postaje i – predsedništvo Alijanse. U isto vreme je uprava Ženskog pokreta u Beogradu ponudila da članice Omladinske sekcije preuzmu vođenje organizacije Ženskog pokreta u Beogradu. Ponuda je odbijena sa obrazloženjem „da povlačenje“ (uprave Ženskog pokreta u Beogradu) „ne znači demokratsko ustupanje većini“ već „onim snagama kojima Omladinska sekcija neće dati ni sat svoje aktivnosti. Pod takvim okolnostima mi nismo htele da uzmemo Upravu Ženskog Pokreta, sve mi ostale nepoznate za javnost ili bezlično ‘neke’ omladinke… Za nas likvidacija Ženskog Pokreta ne znači likvidaciju rada“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[48]Жена данас бр. 26. 1940:18). Za Omladinke je cilj bio i dalje osvajanje političkih prava za žene ali kako je to definisala Rezolucija Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Kopenhagenu (1940) kroz uključenje „u široke demokratske pokrete naroda“ (Isto, 17). Mitra Mitrović je kasnije svedočila o radu u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i ovo: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“[49] (Jancar-Bwebster 1990: 25).

Članice Omladinske sekcije su napustile Ženski pokret, a to je bilo sasvim u skladu sa stavom Komunističke partije Jugoslavije da feminizam „treba da označimo kao desničarsku, oportuništičku pomoć građanskom ženskom pokretu kod širenja iluzija da se nekim reformama tobože može riješiti žensko pitanje u okviru klasnog društva..“ (Božinović 1996: 128). Mitra Mitrović je pak dala podatak da su feministkinje Ženskog pokreta diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan[50] (Jancar-Webster 1990: 25).

Suština sukoba je bila ideološke prirode, ali i sukob reformskog i revolucionarnog pristupa. Feministkinje su nastojale da dugo, strpljivo, korak po korak prave promene unutar patrijarhata, dok su Omladinke, među kojima su dominirale komunistkinje i skojevke, bile za promenu čitavog sistema. Ta platforma borbe je podrazumevala otvoreni sukob sa kapitalističkim patrijarhatom toga doba uz sve rizike koji ona nosi: hapšenja, prebijanja, robiju, smrt. Mnoge Omladinke Ženskog pokreta ući će u otvoren skuob sa režimom Kraljevine Jugoslavije, borbu će nastaviti kroz Narodnooslobodilačku borbu i kasnije tokom stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada će se zahtevi feministkinja o jednakosti muškaraca i žena u svim sferama života i rada u velikoj meri i realizovati.

Literatura

Атанасијевић, Ксенија. „Извештај са Треће конференције Мале Антанте Жена, одржане од седмог до тринаестог децембра 1925. г. у Атини“. Женски покрет, бр. 1-2 (1926): 36-43.

Атанасијевић, Ксенија. „Поводом последње скупштине београдског Женског покрета“. Живот и рад – социјално књижевни часопис, бр. 4 (1931): 277-280.

Атанасијевић, Ксенија. „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет, бр. 9 (1932): 122-123.

Atanasijević, Ksenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Etika feminizma ed. Ljiljana Vuletić, 42-43. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Atanasijević, Ksenija. „Položaj žene u našem javnom životu“. Etika feminizma, ed. Ljiljana Vuletić, 46-47. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Божић, Ана. Положај жене у приватном праву кроз историју до данас. Београд: Београдски универзитет. Правни факултет, 1939.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Цветић, Боса. ур. Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит, 1975.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc, 1990.

Јанковић, Зорка. Проблем савеза. Земун: Графички завод Макарије, 1926.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кркљуш Љубомирка, „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88, yр. Младен Стојанов, 93-104. Нови Сад: Матица српска, 1990.

Savić, Svenka. Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet, 1993.

Stojaković, Gordana. ed. Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941). Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE, 2014 www.pravonarad.info

Stojaković, Gordana. Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić, 2014www.pravonarad.info

Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

Štebi, Alojzija. „Osnivanje i razvitak Jugoslovenskog ženskog saveza“. Гласник Југословенског женског савеза бр 1. i 2 (1935): 5, 15.

Ženski listovi:

Гласник Југословенског женског савеза, ур. Лепосава Петковић. Београд: Привредник, 1935-1940.

Жена данас 1/1936 – 33/1944. (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије, 1966.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, 1920-1927.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Алијанса женских покрета Краљевине СХС (Југославије), 1927- 1937.

Жена и свет. ур. Иван Зрнић. Београд: „Илустрација“, 1925-1941.


[1] Informacije o navedenim listovima su date u fuss notama. Tekstovi u navedenim listovima su pisani onim jezikom i pismom kojim se služile autorke tekstova, zato će se unutar teksta koji je pred vama naći latinični naslov teksta i ćirilični naziv lista i obrnuto. Unutar znaka navoda nalaze se nazivi i imena datih u originalnoj ortrografiji. U tekstovima se često daju različiti nazivi, najčešće skraćeni, iste ženske organizacije, što sam pokušala da rešim dodatnim objašnjenjima ili povremenim ponavljanjem već datih objašnjenja. Postoji i jedna doza neočekivane ležernosti u pisanju vlastitih imena osoba koja danas ne bi bila moguća. To sam pokušala da rešim tako što sam tražila tekst osobe (samim tim i potpis) čije ime sam pokušala da odgonetnem. Takođe u Женском покрету postoje nedoslednosti u pisanju dijalekata koje sam stavljala pod znake navoda, jer cenim da su to propusti urednica (Alojzija Štebi i Darinka Stojanović).

[2] Женски покрет (Београд, 1920-1937) glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a od 1927. Alijanse ženskih pokreta Kraljevine SHS (Jugoslavije). Književni odbor lista su činile: Delfa Ivanić, Zorka Kasnar, Mileva Petrović, Paulina Lebl-Albala dr Ruža Vinterštajn-Jovanović. U uredništvu su bili: Petar R. Milosavljević, Zorka Kasnar-Karadžić, Katarina Bogdanović, Mileva Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi, Darinka Stojanović i Branko Miljković. List je izlazio jednom i dva puta u mesecu.

[3] U ženskoj štampi se negde može naći i naziv Međunarodni savet žena.

[4] U ženskoj štampi se prezime Mire Kočonde zapsuje Vodvarka i Vodvarška, takođe se može naći Mira Vodvarška-Kočonda i Mira Kočonda-Vodvarška.

[5] Ortografija je data sasvim kako je data u originalnom tekstu.

[6] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica Društva Hrvatska žena. Do 1928. sarađivala je sa NŽS. Bila je potpisnica peticije hrvatskih ženskih udruženja kojim se tražilo povlačenje Zlate Kovačević-Lopašić iz javnog života Videti: Stojaković, Gordana. “Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[7] Sekcije za: finansije, štampu, mir i razoružanje, zakone, za državljanstvo i ravnopravnost muškaraca i žena, za jednak moral, za narodno zdravlje, za vaspitanje, za iseljeničko pitanje, za ženske pozive, za zaštitu dece.

[8] Mira Kočonda -Vodvarška je još 1909. učestvovala u raspravi o ravnopravnosti polova, a uz nju i Marija Jurić Zagorka i Zofka Kveder-Demetrović. Videti: Slavica Jakobović-Fribec „Žene koje su stvarale povjest – Marija Jurić-Zagorka http://zena.hr/clanak/ostalo/zene_koje_su_stvarale_povijest_-_marija_juric_zagorka/5088 pristupljeno: 18. novembar 2014

[9] Naziv organizacije je negde i Jugoslovenski narodni żenski savez. Гласник Југословенског женског савеза (Beograd, 1935-1940), je bio glasilo organizacije za „emancipaciju i ravnopravnost žena“. Vlasnica i urednica je bila Leposava Petković, a urednicajedno vreme je bila Paulina Lebl-Albala. List je izlazio mesečno.

[10] O previranjima u NŽS više: Stojaković Gordana. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[11] Zabeležene su adrese ovih liderki pa je tako zapisano da je Danica Bedeković te 1935. stanovala u Mrazovićevoj 12, a dr Milica Bogdanović u Mošinskog 9.

[12] Slično se desilo i u Splitu kada je predsednica Sekcije Primorske banovine JŽS, Marija Roca tražila da se pomogne ženama u prostituciji koje su samo bile „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75)

[13] U ženskoj štampi se može naći i da se naziv organizacije piše i Udruženje Jugoslovenskih Žena. Udruženje Jugoslovenskih žena je osnovano 1919. Iste godine je organizovalo skup za žensko pravo glasa 25. februara 1919. (Kecman 1978: 168, 178-179).

[14] Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919) je promenilo naziv u Ženski pokret.

[15] Vidovdanski Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1921) uveo je osnovna načela demokratije: parlamentarni sistem, građanska prava i slobode i liberalne građanske političke i društvene organizacije, ali su kroz zakonsku regulativu, i u primeni, u realnom životu, mnoge ustavne odrebe poništene (Krkljuš 1990: 96). Pasivno i aktivno biračko pravo po odredbama Vidovdanskog Ustava određeno je u odnosu na starost i državljanstvo. Posebnim članom Ustava (čl. 70) predviđeno je bilo da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je i odlučio je da samo muškarci mogu imati biračko pravo (Krkljuš 1990: 96). Kralj Aleksandar Karađorđević je u septembru 1931. proglasio novi Ustav (tzv. Oktoisani) kojim je država definisana kao nasledna monarhija, a mnoge građanske slobode i prava su i formalno ukinuta. Žene su i dalje uskraćene za osnovno političko pravo – pravo glasa, ali su pored toga bile onemogućene da budu u državnoj službi kao sudije i da rade u državnom tužilaštvu (Krkljuš 1990: 97). Zakonom o advokatima za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca (1928) ženama dozvoljeno za budu advokati.

[16] Videti: Stojaković Gordana. „Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić“ http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[17]Marija Kumičić je bila potpredsednica Društva Hrvatska žena iz Zagreba. U ženskoj štampi se mogu naći podaci o sukobima članica Društva Hrvatskih Žena i članica NŽC iz Zagreba (uključujući i članice Ženskog pokreta) zbog neslaganja u vezi sa političkim stavovima Društva Hrvatskih Žena.

[18] Organizacije Ženskog pokreta su 1923. formirale savez koji nazvan Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS („Feministička Alijancija u Državi SHS“), a kasnije samo Alijansa ženskih pokreta (1926). U trenutku osnivanja Alijanse ženskih pokreta na konkresu u Sl. i Bos.Brodu 1926. bilo je 14 organizacija Ženskog pokreta. Na čelu Alijanse je bila Alojzija Štebi a sve predsednice organizacija Ženskih pokreta su bile članice uprave. Sedište je Alijase je prvo bilo u Ljubljani („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 431). Da bi sprečila gašenje organizacije, a zbog Šestojanuarske diktature koju je1929. uveo kralj Aleksandar raspuštajući Skupštinu i zabranjujući rad svih političkih partija, Alojzija Štebi je sazvala vanredan Kongres Alijanse radi izmene Programa rada organizacije. Da ne bi Ženski pokret bio zabranjen iz Programa je (privremeno) izbačen deo koji se odnosio na borbu za politička prava žena („Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду“. Женски покрет бр. 6. 1929: 3).

[19] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija.

[20] Tokom 1925. Ženski pokret u Beogradu je pozvao lidere svih političkih stranaka u Skupštini Kraljevine SHS da u Klubu Ženskog pokreta iznesu mišljenje o političkim pravima žena. Govorili su: Radoslav Agatonović (Demokratska stranka), Svetozar Pribićević (Saostalna demokratska stranka), Dr Hohnjec (Slovenačka ljudska stranka), Uroš Stajić (Zemljoradnička stranka), Stjepan Radić (Hrvatska seljačka stranka), Lazar Marković (član Radikalnog poslaničkog kluba), Nedeljko Divac (Socijalistička stranka), Jaša Prodanović (Republikanska stranka) i Dragoljub Jovanović („predstavnik grupe za socijalnu i kulturnu akciju“) („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 427-428). Zaključak koje su članice Ženskih pokreta predočile na Skupštini Alijanse u Brodu je bio da se „ni jedan glas se nije podigao protiv političkih prava žena u načelu“ a razlike su bile u tome „kada joj ih treba dati“ (Isto, 427).

[21] Za 1934: (Kecman 1978: 285). Za 1938: povodom smrti Vere Kićevac Petrović Alojzija Štebi je na samom početku 1938., u svojstvu predsednice Alijanse ženskih pokreta, objavila tekst o životu i radu preminule feministkinje (Ženski pokret br. 1. 1938: 3). Alojzija Štebi je najduže bila na čelu Alijanse. Bila je jedno vreme i predsednica Ženskog pokreta u Beogradu. Sa Darinkom Stojanović je tridesetih godina 20. veka delila uredništvo Женског покрета.

[22] Neda Božinović takođe tvrdi da je su nova društva Ženskog pokreta u Zagrebu, Splitu Ljubljani Slavonskom Brodu, Varaždinu i Šibeniku formirana posle1923. kada je osnovana Alijansa feminističkih društvava u Državi SHS (Božinović 1996: 113). Jovanka Kecman je navela da se organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu i Splitu formiraju 1925. i 1926. (Kecman 1978: 188).

[23] Bosanski Brod nije slučajno odabran. Organizacija Ženskog pokreta u Bosanskom Brodu osnovana je 1924. Na čelu organizacije sve do iznenadne smrti 31. marta 1928. je bila Anka Popović, „prva žena prokurista“ u banci u Kraljevini SHS. Ona je završila Trgovačku školu u Sarajevu a 1918. postala je „prokurista“ Srpske banke u Bosanskom Brodu (Милена Атанацковић, „Анка Поповић“ (Ин Мемориам) Женски покрет бр. 8. 1928: 1)

[24] Organizacija Ženskog pokreta u Slavonskom Brodu osnovana je 1937. zahvaljujući Ženskom pokretu iz Zagreba („Скупшштина женског покрета“. Жена данас бр. 4. 1937: 2).

[25] Rad Skupštine se odvijao u Slavonskom i u Bosanskom Brodu („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 360-361) .

[26] Radi se o dr Ksenija Atanasijević. Videti: „Прво уступање наше университетске катедре жени“. Женски покрет бр. 8. 1923: 337-338.

[27] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante“ u: Žena danas br. 10. 1938: 10).

[28] Radi se o današnjem Oslu, prestonici Norveške. Pored Kočonde-Vodvarške u Кristijaniji su bile Isidora Sekulić i Ćirila Štebi (Jанковић 1926: 20). O Miri Kočondi-Vodvarški kao o “prekaljenoj” feministkinji piše Ksenija Atanasijević u: Женски покрет бр. 1-2. 1926: 36-43).

[29] Podatak je dala Jovanka Kecman koja pominje i „Junior sekciju“ Univerzitetski obrazovanih žena koja je 1935. osnovana u Zagrebu na čijem čelu je bila Olga Žerdik (Kecman 1978: 276, 280).

[30] Videti Stojaković Gordana „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[31] Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je prikupljeno 6 miliona ženskih potpisa za mir (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50).

[32] Prikupljanje ženskih potpisa za mir u organizaciji Jugoslovenske lиge žena za mir i slobodu uz saradnju organizacija Ženskog pokreta a tamo gde nema Ženskog pokreta organizacija u sastavu JŽS uspelo je 1936. kada je prikupljeno 600.000 ženskih potpisa za mir i razoružanje (Božinović 1966: 120) .

[33] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Женски покрет бр. . 1. 1933: 7). To dokazuju i njena dva teksta „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 2) i „Žene u pozivu i privredna kriza“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 3-6) gde ona traži da se otpuštanje u državnoj službi proširi i na muškarce i gde dokazuje da je među državnim službenicima samo 1/5 žena i da iz tog razloga ne veruje da bi se izbacivanjem žena rešila privredna kriza. Sukobi i neslaganja unutar jugoslovenskog feminističkog korpusa nisu bili izuzeci već jedan od važnih obeležja rasprava po mnogim pitanjima, ali u ovom radu neće biti šire objašnjeni. Česte su bile rasprave i u vezi sa ideologijom feminizma između Julke Hlapec-Đorđević i Alojzije Štebi, poznata je i rasprava komunistkinja okupljenih oko Жена данас sa Milcom Đurić-Topalović i Mir-Jam (Milica Jakovoljević)…

[34] Zabeleženo je da je Ženski pokret iz Zagreba pozvao zagrebačke konobarice koje je napala „sekcija konobara jugoslovenskog nacionalnog radničkog sindikata“ tekstom u novimana pod naslovom „O uposlenju konobarica po manjim zagrebačkim lokalima“ („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет br. 1. 1933, 6). Povod je bio taj što su „neke konobarice ogorčenim protestima odgovorile na te napadaje (koncem 1931)“ (Isto, 6). Na žalost ni jedna od konobarica se nije odazvala pozivu feministkinja.

[35] Milica Vlajić i Milena Atanacković su bile članice Ženskog pokreta iz Beograda, dr Maša Živanović je bila liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva u čiji rad se 1935. uključila i Angelina Mojić-Ivanović dotadašnja vrlo aktivna članica Ženskog pokreta iz Zagreba.

[36] Zborovi žena su održani u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Skoplju, Banjaluci, Novom Sadu, Varaždinu, Jasenovcu i Šapcu. U Varaždinu je zbor žena održan zahvaljujući agilnosti članica Ženskog pokreta iz Zagreba dr Slavi Rastovčan i Ljubici Smrečki, koje su i govorile na zboru žena za žensko pravo glasa (Женски покрет бр. 7-9. 1935).

[37] Malo je poznato da je prema Zakonu o zaštiti radnika (1922), Zakonu o osiguranju radnika (1922) i Zakonu o radnjama (1931) bio zabranjen noćni rad ženama u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, zabranјen rad ženama dva meseca pre i dva meseca posle porođaja, za koje vreme su dobijale naknadu socijalnog osiguranja. Za dojenje deteta vlasnik preduzeća je bio dužan da da pauzu radi dojenja ako je dete u stanu majke 30 min na svakih 4-5 časova rada, ako je dete u „skloništu“ preduzeća 15 minuta na isti vremenski interval. Svako industrijsko preduzeće koje je imalo više od 100 radnika među kojima je bar 25 imalo malu decu koju nisu imali kome da ostave bilo je dužno da organizuje „dečje sklonište“ o sopstvenom trošku. Radnice su imale besplatnu babičku i lekarsku pomoć za porođaj, 6 nedela pre i 6 nedela posle porođaja pravo na „potporu, a od 1932 potpora je orgraničena na dva meseca pre i dva meseca posle porođaja i pomoć za opremu živorođenog deteta“ („Statut žene“ . Женски покрет бр. 1-2. 1937: 10-11). Problem je bio u nepoštovanju zakona kod primenie ovih prava.

[38] Ovde se najpre misli na odbojan stav javnosti i veliku zainteresovanost žena u vezi sa temom ženskog oslobođenja, a ne na sam sadržaj (prim. aut.).

[39] SKOJ -Savez komunističke omladine Jugoslavije, osnovan 1919.

[40] Жена данас (Beograd, 1936-1940). Urednice su bile: Radmila Dimitrijević (1936-1937), Olga Timotijević (1938-1939), Mira Vučković i Ljerka Babić (1940). List je bio glasilo Omladinske sekcije Ženskog pokreta što znači da je to bio list KPJ namenjen ženama. Uredništvom je u praksi rukovodila Mitra Mitrović.

[41] Članci dr. Ksenije Atanasijević su navedeni u literaturi.

[42]Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

[43] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[44]U Жени данас postoje podaci o Ženskoj sekciji „Seljačkog kola“ koju je osnovala grupa zagrebačkih studentkinja i naprednih žena 1938. O tome je u tekstu „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ izvestila Jana Ilijanić, studentkinja agronomije iz Zagreba. Ona je napisala: „Sekcija je bila osnovana već prošle godine, ali se bavila samo ispitivanjem terena i raspoloženja seljaka prema prosvjetnom radu među ženama. Stvarao se program na temelju prilika koje vladaju u našim selima i vršila propaganda za taj rad među studentkinjama i intelektualkama… Ženske sekcije sa mnogo elana i vjere u sebe i seljačku ženu odlučile su da izađu na teren… danas su se i hrvatska i srpska žena našle na istom poslu svoga oslobođenja i na putu da se preporode u svjesnu ženu… Dosadašnji rad ženskih, feminističkih društava može se nazvati pionirskim radom na buđenju svijesti naše žene. Ali taj rad još uvijek nije potpun, jer iako vrši veliki uticaj na žene, iako je dao jedan dobar kadar žena-intelektualki, svjesnih svoje uloge i potreba rada među ženama – još uvjek nije učinio sve da potpomogne stvaranju širokog, opšteg pokreta žena, a čije stvaranje moraju potpomoći i svi ostali pokreti… (Jana Ilijanić „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ Жена данас бр. 22. 1939: 18).

[45] Sedište Alijanse Ženskih pokreta je bilo Beogradu a 1939. aktivne organizacije Ženskog pokreta su bile u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Slavonskom Brodu, Skoplju, Prištini, Novom Sadu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Vršcu i Somboru.

[46] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[47] U Beogradu 23. novembra 1939. održana konferencija za žensko pravo glasa na kojoj su govorile: Olga Timotijević – urednica Женe данас, Milena Atanacković – Ženski pokret, dr Ana Božić – Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Danica Zečević – Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu, Milka Žicina – URSS (Ujedinjeni radnički sindikalni savez), Ljubica Božić – SBOTIČ (Savez bankarskih, osiguravajućih, trgovačkih i industrijskih činovnika), Zora Radovanović – Udruženje učiteljica, Nada Jakovljević, predstavnica poštanskih činovnica, Frida Bergman predstavnica privatnih nameštenika, Danica Pavlović – udruženje „Nezaštićena majka i dete“ Olga Alkalaj predstavnica advokatskih pripravnica i studentkinja Neda Božinović (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74). Među govornicama su dominirale komunistkinje i članice SKOJ-a.

Tri dana kasnije Alijansa ženskih pokreta održala je svoju konferenciju za žensko pravo glasa. Prva govornica je bila KatarinaLengold Marinković kao predsednica Ženskog pokreta iz Novog Sada. Posle nje su govorile: Mohorač Milena članica Ženskog pokreta iz Ljubljane, Dušica Đukić članica Ženskog pokreta iz Niša, Zorka Karadžić predsednica Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena, Slobodanka Boba Đorđević članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i Milena Atanacković predsednica Ženskog pokreta. Među govornicama samo je Slobodanka Boba Đorđević bila komunistkinja (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74).

[48] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[49] „We were Communists. We were satisfied with the Party program. But we did not talk about revolution but about women`s rights“.

[50] The break with the Women`s Alliance came in 1940, when the police informed the „ladies“ (the Youth Section`s term for the elders) that the Youth Section was Communist. The „ladies discretely and elegantly“ told the Youth Section that they had been warned and that the Youth Section would have to mute its strong professions of friendship with the Soviet Union. When the Soviet Union invaded Finland, the split became complete and the Youth Section left the Alliance.“

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)," u ŽeNSki Muzej, 9. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/.
Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Savka Subotić o Lužičkim Srbima



Čitaj mi

Savka Subotić je svoj društveni angažman posvetila preporodu srpskog naroda, naročito njegove  ženske polovine. U isto vreme njena široko postavljenja interesovanja korespondirala su sa onima aktuelnim intelektualnim i društvenim temama unutar evropskog kulturnog kruga druge polovine 19. i početka 20. veka. Nacionalni preporod koji je uključivao kulturni i ekonomski napredak naroda, ali i činjenice o narodnom svakodnevnom životu, bili su u fokusu njenog interesovanja. U tom kontekstu Savka Subotić nije propustila mogućnost da sagleda svakodnevni život drugih naroda i da sa jedne strane svom narodu preporuči one modele iz drugih iskustava koji su značili napredak i prosperitet, a sa druge strane da se posebno zadrži na činjenicama o položaju i životu žena.

Serija tekstova o Lužičkim Srbima upravo pokazuje taj njen naum. Istraživanje o životu Lužičkih Srba Savka Subotić je preduzela 1905. Ona je tada imala 71 godinu. Testovi su objavljeni u nastavcima u sarajevskoj Bosanskoj vili početkom 1906. (br. 1:7-8; br. 2: 24-25; br. 3: 42-44), a poruke koju nose govore o ljubavi, poštovanju i brizi za opstanak Lužičkih Srba, „naše rođene braće“, naroda kulturnog i vrednog u „moru tuđinstva“,  kako je zapisala.

Bosanska vila, broj 1

Bosanska vila, broj 2

Bosanska vila, broj 3


Onlajn o Lužičkim Srbima – Serbski muzej u Budišinu

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Savka Subotić o Lužičkim Srbima," u ŽeNSki Muzej, 2. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/02/savka-subotic-o-luzickim-srbima/.
Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Добротворке у српском народу



Čitaj mi

 Гордана Стојаковић

Добротворке у српском народу*

Богатима на овом свету заповедај да се не понесу и не уздају у богатство пропадљиво, него у Бога, који нам све даје изобилно за ужитак. Нека чине добро, нека се богате добрим делима, нека буду подашни, љубазни и нека тако себи сабирају добар темељ за будућност, да приме живот вечни. Тим. 6. 17-19.[1]

Појам „добротворка“ односи се на жену која је поклонила или завештала неку вредност (у новцу, личном раду и добрима) у корист неког општег циља (хуманитарни, просветни, духовни). При том сам у обзир узела могућност да је завештање учињено: а) у новцу или добрима; б) сопственим средствима и личним радом у оквиру женске или неке друге хуманитарне или просветне институције; ц) личним радом и прикупљеним средствима у оквиру хуманитарне или просветне институције. Намера ми је била да направим одабир биографија тако схваћених добротворки у српском народу у периоду од половине 19. до почетка Другог светског рата. Определила сам се да дам предност биографијама жена које су своје дело заокружиле до Првог светског рата. Трудила сам се да дам примере доброчинстава и са простора где је живео српски народ ван савремених граница Републике Србије. Међу женама које сам у овом раду издвојила као значајне добротворке биће и оних које рођењем нису припадале српском народу, али нас и данас њихово дело обавезује на вечну захвалност и поштовање.

Ослањала сам се на истраживање које радим већ више од десет година о знаменитим женама Новог Сада и женском активизму северно и јужно од Саве и Дунава од краја 19. века до 1953[2] (Стојаковић 2001; Стојаковић 2002; Стојаковић 2005; Стојаковић 2006; Стојаковић 2007; Стојаковић 2008; Стојаковић 2009; Стојаковић 2010; Стојаковић 2011). Важне податке сам нашла у књигама: „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913), „Женско питање у Србији у XIX и XX веку“ (Београд, 1996) „Жена у историји српској“,Мите Ђорђевића (Нови Сад, 1912) и женској штампи на српском језику: Женски свет (Нови Сад, 1886-1914), Домаћица ( Београд, 1890-1914), Жена (Нови Сад, 1911-1914), Календару Женски свет (Земун, 1910).

У уводу сам дала информације о друштвено-политичком контексту у коме су жене живеле и радиле да би се схватили домети њиховог деловања, и да бих објаснила чињеницу да је највећи број добротворки у српском народу, током 19. века, био у Војводини.

Женске организације јужно и северно од Саве и Дунава током 19. и почетком 20. века биле су темељне добротворне институције чије су чланице хуманитарним радом, новцем и добрима помагале, издржавале и школовале генерације угрожених људи. Овакав вид добротворства се неправедно занемарује, или се само приказује кроз биографије утемељивачица организације. Обично се изостављају напори великог броја чланица које су сопственим радом одржавале живот организација, а хуманитарном раду дале мере које данас не памтимо (број акција и имена људи, жена и деце којима је ублажена патња, или омогућено школовање). Многобројне, често безимене, чланице добротворних женских организација бринуле су о најугроженијим категоријама друштва (сиромашни, деца без родитеља, удовице, болесни, хендикепирани), а често су омогућавале живот у ратом и глађу погођеним областима. Добротворне женске организације су биле живи организми, које сам у овом раду уписала међу добротворке, равноправно са њиховим оснивачицама. Као најзначајније издвојила сам: „Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“[3] (1873), „Београдско Женско Друштво“ (1875) и „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ (1880). Уз биографије наведених организација дала сам и кратке биографије њихових оснивачица и најзаслужнијих чланица. Издвојила сам следеће добротворке: Нину Петровић („Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“), Катарину Миловук („Београдско Женско Друштво“ и „Српски Народни Женски Савез“) и Дафину Нану Натошевић („Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“). Посебно сам издвојила биографију Савке Суботић, почасну председнице свих српских добротворних задруга и друштава укључујући и оних у Америци. Биографија Савке Суботић, прве председнице Кола српских сестара (1903-1905) и „Српског Народног Женског Савеза“ биће омаж свим безименим женама које су сопствени рад, љубав и елан уткале у безбројна доброчинства у корист сопственог народа. У корпус биографија оснивачица просветних друштава даћу биографије добротворки „Друштва Светог Саве“ у Београду: Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке В. Вуковић.

Међу добротворкама, оснивачицама сопствених организација и институција одабрала сам оне за које сматрам да су имале велики значај не само за српски народ, већ и за људе свих заједница које су живеле на простору где су те институције, или организације радиле. Одабрала сам биографије: Adeline Pauline Irby, Јелене Кон i Katherine Steward Macphail. Међу добротворкама које су основале институције, а затим прикупљале средства за њихов рад даћу биографије: Даринке Грујић Радовић и др Драге Љочић.

Међу добротворкама које су дале значајне донације, у новцу и (или) добрима којима су лично располагале, за опште циљеве (хуманитарне и просветне) издвојила сам биографије Јевросиме Лакетић, Еуфемије Јовић, Марије Трандафил, Софије Пасковић, Софије Сосе Голупске, Јулијане Обрадовић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић, Стаке М. Пејић и Анастасије Наке Спасић.

Законски положај жена као услов за добротворство

У српском народу који је током 18. и 19. века био расут у две империје, Хабзбуршкој монархији[4] и Османском царству, а јужно од Саве и Дунава имао и сопствену државу[5], еманципација жена имала је различите развојне облике, динамику и домете. Ово је важна чињеница која се мора узети у обзир када се говори о мало познатом феномену – великом, може се рећи непрегледном, броју добротворки у српском народу, нарочито северно од Саве и Дунава. Основ за давање новца и добара у хуманитарне сврхе је да жена поседује имовину да би могла да чини доброчинства и да има избор у односу на активност у јавној сфери.

Жене су, јужно од Саве и Дунава, током 19. и почетком 20. века, биле у неповољнијем законском положају у односу на жене у Хабзбуршкој монархији. Законодавство у Краљевини Србији је искључивало женску децу из наслеђа, те ако би отац умро без тестамента, браћа би имала обавезу да „пристојно удоме“ сестру. Појам „пристојног удомљења“ није јасно дефинисан, а у пракси се тумачио углавном у корист браће. Зато се на III Конференцији „Српског Народног Женског Савеза“, одржаној у Београду 3. октобра 1910. расправљало о предлогу за измену „неких чланова закона о праву наследа женске деце“ (Домаћица 1910, бр 12: 14-16). У расправи је закључено да је женској деци, поред права на наслеђе, ускраћено и право на образовање, какво је омогућено мушкој деци.

Делегаткиње, на челу са председницом, Катарином Миловук, сматрале су да треба најпре да се боре за права у вези са наслеђем женске деце. Помаци који су прављени били су резултат упорне и дуготрајне борбе, која често није могла да утажи превише легализованих „вапијућих неправди“ према женама. (Домаћица Београд 1910. бр 12: 14-16).

 Право на наслеђивање, упављање сопственом имовином и право на школовање су тековине које су најпре користиле Српкиње у Хабзбуршкој монархији, а које су допринеле да се међу њима појави велики број добротворки.

Од 1894. у Војводини као делу Краљевине Угарске у саставу Хабзбуршке монархије на снази је био угарски Грађански закон, који уводи категорију грађанског брака (1896) што значи да је био могућ брак између особа различите вере, с тим да су у случају спора надлежност имали државни судови.

Угарско законодавство стављало је жену у далеко повољнији положај, него што је то био случај код аустријског Грађанског законика. Резултат повољнијих друштвених и политичких прилика северно од Саве и Дунава, које су се очитовале и у законски повољнијем положају жена, била је појава великог броја добротворки и по нека самостална привредница. То доказује и текст Јулке Срдић-Поповић под називом „Српкиње добротворке“ објављен у књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ где преовлађују Војвођанке(Сарајево, 1913: 87-88).

Први камен темељац женског добротворног рада је располагање имовином у новцу и добрима. Други важан темељац су друштвено конструисане улоге које су жене имале у друштву током 19. века. Простори њиховог деловања нису били широко постављени. Још увек су ретко чињени кораци ван породичног круга. Подржаване женске улоге у јавној сфери крајем 19. века су биле организовање женских хуманитарних, ређе просветних организација (задруга). Најмасовније и за друштво најприхватљивије биле су хуманитарне организације као што су у Војводини били Друштво црвеног крста, Добро срце (Jó szív)[6] добротворне задруге, а у Србији женска добротворна друштва.

Добротворне женске организације – темељ женског хуманитарног рада

Задруге Српкиња на подручју Хабзбуршке монархије најзначајније су институције организованог деловања српских жена крајем 19. века. У почетку, основне делатности женских задруга су биле брига за сиромашне, незбринуте и напуштене људе. Касније се установљавају специфичне задужбине или фондови којима се помаже сиромашној и напуштеној женској деци, фондови за школовање даровите женске деце, а забележено је и постојање азила за старице, као и дечјег забавишта за сиромашну децу. Мало је позната чињеница да су женске организације у Хабзбуршкој монархији (па и женске организације Српкиња) била добро организована, а често и богата предузећа. Постојао је јасан систем хијерархије (чланице, потпомажуће чланице, добротворке и добротвори) и план у вези са трошењем средстава. Сваке године завршни рачун организације, уз извештај о раду, јавно су публиковани у женској и другој штампи. Добротворне задруге Српкиња су своје извештаје слале уредништву новосадског Женског света, па се овај месечник може сматрати ризницом података о женском хуманитарном, просветном и активистичком раду у пероду од готово три деценије. Српкиње у Хабзбуршкој монархији нису предњачиле у оснивању посебних организација, али су преузимале и развијале корисна искуства својих суграђанки других вера и нација. Прва женска задруга Српкиња основана је у Великој Кикинди.

„Велико Кикиндска Добротворна Женска Задруга“основана је 1872. Како је на полеђини Устава удружења[7] записано међу чланицама је било „73. Српкиње и 38. осталих чланица“, а затим је дошло до спора око употребе језика тако да су се чланице новооснованог удружења раздвојиле у посебна друштва: „Велико Кикиндску добротворну Задругу Српкиња“ и „Велико- Кикиндско Женско Удружење `Humanitas` (Nagy- Kikindaer Frauenwohlthätigkeitsverein Humanitas)“ (Стојаковић 2010: 6-7). Кикиндска задруга Српкиња је била прво удружење Српкиња које је континуирано радило до почетка II светског рата.

„Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ започиње са радом 1873. заслугом Нине Петровић која је била све до смрти 1908. на њеном челу (Стојаковић 2010: 8-9). На месту „начелнице“ заменила ју је Сида Пачу. Године 1908. Задруга је имала „9 добротвора, и 90 редовних чланица“, а имовину су чиниле кућа у власништву у вредности 7.663,67 круна (К) у којој је радило забавиште и готовина у износу од 18.993,59 К. (1910. је то било око 3.700$[8] ) Задруга је поред забавишта (1. мај 1891), основала и издржавала „раденичку школу“ за девојке. После велике изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884, на којој су Великокикинђанке имале „целу једну дворану“ Задруга је основала „српску ћилимарску школу“. „Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ је приступила „Савезу Српкиња (као задруга)“ основаном 1910. а од власти признатом савезу 1911. Године 1938. Задруга је у власништву имала две куће у центру Кикинде: на углу тадашњих улица Вука Караџића и Николе Пашића и у Вилсоновој улици (Стојаковић, 2010: 8).

Године 1875. у Београду је основано „прво српско Женско Друштво“ (Божиновић 1996: 66). За 1910. капитал „Београдског Женског Друштва“ износио је 25.395 динара. Исте године преко благајне прикупљено је 43.104 динара, а издато 5.850 динара (Жена, Нови Сад 1911: 317). Дом „Београдског Женског Друштва“ изграђен је 1926. а налазио се у Балканској број 17. „Српски Народни Женски Савез“ формиран је 1906. а чиниле су га следеће организације: „Београдско Женско Друштво“, „Друштво Кнегиња Љубица“, „Коло Српских Сестара“, „Јеврејско Женско Друштво“ и „Дом Ученица Средњих Школа“. Организацијом су руководиле Савка Суботић и Катарина Миловук (Лазаревић 1929: 89).

„Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ основана је 1880. Према подацима које је оставио Аркадије Варађанин новосадска задруга је 1908. имала: „… 196 редовних чланица и 32 потпомагачице.. своју кућу на спрат у вредности од 40.000 К и у готовини 20.121,39 К … и Фонд Ђорђа Ф. Недељковића од 11.581,86 К, за одело сироте школ. деце и на огрев сиротињи“(Календар Женски Свет 1910: 99) (Стојаковић 2005: 3).

Значајне тековине новосадске задруге биле су: оснивање првог српског забавишта 1892, покретање иницијативе за оснивање завода за образовање „српских забавиља“, покретање иницијативе за формирање Савеза добротворних задруга Српкиња на простору Аустроугарске и Босне и Херцеговине (основан1921) и финансирање Женске занатске школе, покретање и финансирање часописа Женски свет – женског месечног часописа који је излазио 28. година. Ова Задруга финансирала је школовање прве новосадске лекарке Корнелије Ракић, европски славне оперске певачице, Султане Цијук и прве новосадске професионалне фотографкиње, Тинке Стакић (Стојаковић 2001: 28).

Застава, Нови Сад 6 (19). октобар 1909.

Новосадски Женски свет, у броју од 1. марта 1906. у тексту „Женска удружења у Срба“ доноси попис[9] свих друштава у Хабзбуршкој монархији:

У Угарској имамо 22 Добротворне и Просветне задруге и то: у Вел. Кикинди, Вел.

Бечкереку, Тур. Бечеју, Меленцима, Панчеву, Темишвару, Вршцу, Белој Цркви, Новом Селу, Вел. Сентмиклушу, Сегедину и Батоњи; у Новом Саду, Сентомашу, Ст. Бечеју (просветна задруга), Ади, Суботици, Сомбору, Чуругу, Ст. Футогу, Стапару (у зачетку) и Будимпешти (просветна задруга).

У Хрватској и Славонији: 22 (све су Добротворне Задруге) и то: у Карловцима,

Земуну, Ст. Пазови, Индији, Руми, Митровици, Иригу, Винковцима, Вуковару, Даљу, Осеку, Пакрацу, Броду, Дарувару, Новој Градишци, Загребу, Глини, Госпићу, Петрињи, Огулину, (у Дољ. Лапцу и Шиду су у зачетку).

У Далмацији: има 3 задруге: у Задру, Книну и Дубровнику.

У Аустрији:у Бечу (1). У Босни и Херцеговини: Има 11 Добротворних Задруга, али нису још све добиле званично одобрење. Одобрене су у Бањојлуци, Бос. Дубици, Бос. Петровцу, Приједору, Бијељини, а чекају одобрења задруге у Сарајеву, Мостару, Бос. Шамцу, Санском Мосту, Дољ. Тузли и Брчком…У Србији: поникоше више женских удружења. Најстарије и најјаче је Женско друштво у Београду које има по Србији 25 својих подружница …Поред овог друштва и његових подружница постоје у Крагујевцу и Шапцу још два самостална друштва која су такође у свом кругу основала радничке школе за женску децу. Мимо ових удружења поникоше у Београду у новије доба засебна женска удружења… Друштво Кнегиње Љубице… Коло Српских Сестара … са подружницама у 18 места…Друштво Девојачког дома… Материнско Друштво и Српско-јеврејско женско удружење… Имамо и у Америци две Добротворне Задруге Српкиња у Сан Франциску и Билмердингу (Српско прав. сестринство ´Св. Петка´)…“

У тексту Аркадија Вараданина „Женских удружења међу Српкињама“ број задруга је већи: „… у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, као и Америци има свега 5441 чланица (сваке врсте), а имање им у готовини и другим поседима износи К 927.514,47. Од тог капитала више од трећине поседује сама просветна задруга св. Мајке Ангелине у Будимпешти…“ Америчка удружења у Сан Франциску и Чикагу према забелешци Варађанина, учествовала су са 4720 К или тадашњих 944 USA $. Према односу америчког долара и аустроугарске круне, који је у истом тексту записао Варађанин /1 USA $ вредео је 5 К./ вредност задружне имовине Српкиња Аустроугарске, Босне и Херецеговине и Америке од 927.514,47 К вредела је 1910. године 185.502,89 USA $ (Календар Женски сбет 1910. Земун стр. 97-106)

Оснивачице и лидерке српских, добротворних, женских задруга заслужне су за успешан рад организација. Међу њима сам издвојила следеће:

Петровић Ана Нина (Велика Кикинда, 1833 – Сегедин, 1908) је оснивачица првог модерног удружења жена код Срба: „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“ 1873. Рођена је у угледној породици Кенђелац у Кикинди. Њен отац и брат су били на челу „Диштрикта Велико Кикиндског“ а мајка јој је била из „породице Дукине из Осека“ (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10). У родном граду се удала за кикиндског лекара, Јована Петровића. После изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884., где су кикиндски ћилими и рукотворине заузимали читаву дворану, Нина Петровић је у Кикинди основала „српску ћилимарску школу“, а приписује јој се део заслуга за отварање „ткалачке творнице“ која је у моменту њене смрти припадала Лази Дунђерском. Њена заслуге су и оснивање „српског православног забавишта“, „српске жен. раденичке школе“ и „Девојачког Кола“ у оквиру „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“, као и „заодевање 100-150 сиротих ученика и ученица из срп. осн. нар. школа“ сваке године (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10).Њен најзначајнији допринос еманципацији жена је на пољу „подизања народне индуструје“ када су „женске рукотворине“ постале цењени извозни производи, а жене на селу добиле могућност запослења и зараде. Нина Петровић је одликована почасним чланством „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“, „Београдског Женског Друштва“, а одликована је и „српским Орденом Крста“ (Стојаковић 2010: 15).

Дафина Нана Натошевић ( Нови Сад, 1831-1911)је рођена у породици угледног новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Од удаје за др Ђорђа Натошевића, лекара и реформатора српских народних школа у Угарској, током неколико деценија наћи ће се у средишту културног, просветног и политичког живота новосадских Срба. У време оснивања прве женске организације у Новом Саду 1867. састављене од Новосађанки различитих вероисповести, Нана је „загазила у родољубиви двор пок. кнеза Михајла у Београд да прибави 500 дуката добровољних прилога“ (Стојаковић 2001: 87). Како су се у основаној организацији Српкиње осећале подређено, женско друштво, око Нане Натошевић основало је „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ 1880. Нана је била прва „часница и прва потпредседница“ Задруге, која је поводом двадесет пет година рада те институције, проглашена за почасну чланицу.

Она је била једна од десет угледних Новосађанки, које су на иницијативу Савке Суботић, потписале захтев, упућен српском Народно-црквеном сабору, да се дозволи отварање девојачке школе. У неколико наврата организовала је прикупљање средстава за рад школе. После смрти Ђорђа Натошевића, Нана је „Српској Вишој Девојачкој Школи“ поклонила библиотеку „од 4000. књига“ (Исто, 87 ). Захваљујући, њеној агилности, у Новом Саду је 1875. основана „филијала“ Црвеног кста. За време Српско-турског рата (1876-1877) у њеној кући су Новосађанке припремале завоје за рањене и новчане прилоге за српско становништво. Организовала је и учествовала и у другим хуманитарним акцијама: помоћ поплављенима у Сегедину (1879), пострадалима у пожару у Сарајеву (1879), прикупљању средстава за штампање Змајеве „певаније“ када је сама прикупила „157 дуката и 5 форинти“ (Исто, 87 ). Умрла је у Новом Саду где је и сахрањена.  

Савка Суботић ( Нови Сад, 1834 –1918) је рођена у новосадској породици Полит. Као седамнаестогодишњакиња се 1851. удала за Јована Суботића угледног доктора права, касније познатог српског политичара, писца, председника Матице српске и једног од првака српске политичке и културне сцене северно од Саве и Дунава 19. века. Предводила је акције за отварање виших женских школа у Војводини. Залагала се за квалитетно образовање жена као предуслов за њихову квалификацију за нова занимања Осмислила је и реализовала сопствени програм економског оснаживања сеоских жена кроз “подизање домаће индустрије“ (Савка Суботић, 1904). Користећи знање и вештину сеоских жена у изради платна ћилима, одеће… прилагодила их је европским стандардима што је омогућило да се српско платно и ћилими нађу на светској пијаци.

У књизи „О нашим народним тканинама и рукотворинама“ (Нови Сад, 1904) Савка Суботић је оставила драгоцена сведочанства о раду са женама на селу. Поред домаће радиности учила их је правилној хигијени, превенцији болести, благотворном дејству сунца, чистог ваздуха, правилном неговању болесника, потреби ношења одеће од природних материјала, правилном спремању и чувању хране, неговању деце… Оставила је податке о знању, вештинама, поносу и креативности сеоских жена. Оне су схвативши потребе времена у коме су живеле и законе понуде и тражње, а на основу знања вештина и креативности у изради ћилима, платна на подстрек и савете Савке Суботић продавале сопствене рукотворине (ћилиме, платно, вез) у читавој Европи (Суботић, 1904).Такође је скупљала народно фолклорно благо и бавила се проучавањем и тумачењем орнамената на тканинама.

Била је међу ретким женама тога доба која је имала сопствени поглед на економску политику Србије у односу на развој производних снага и како је сама писала „социално-економске одношаје“ у окружењу. Свој став о свету формирала је на основама материјалистичке философије Хекела[10], Бихнера и Молешота коју је „без менторства освојила“ (Савић-Ребац 1988: 409). Њено дело се остварило кроз непосредан рад са омладином, а пре свега са женама на селу. Зато се акције које је предузимала често приписују колективним успесима жена на селу или у женским задругама. Савка Суботић није много писала.

Предавања, говори и прилози редовно су јој и најчешће објављивани у новосадском Женском свету (Како да заштитимо нашу домаћу индустрију, бр. 2. 1898; Говор на главном скупу Женског друштва у Београду,бр. 7. 1898; Говор у Сиротном дому у Београду, бр. 9. 1898; Сватовски обичаји код неких страних народа (превод) и Успомене Савке Суботић, бр. 4. 1899; Пролеће у Цариграду, бр. 7. 1906; Предавање на Духове у Вуковару, бр. 8. 1906; Говор на десетогодишњој прослави Добротворне Задруге Српкиња Сомборкиња бр. 2. 1907; …).Најзначајније предавање Жена на истоку и западу објављено је 1911, а њена чувена (О)порука објављена је у Женском свету 1914.[11] Књигу О нашим народним тканинама и рукотворинама написала је по сећању 1904. Афоризми „рефлексије“ и путописи штампани су у новинама (углавном) на српском језику крајем 19. и почетком 20. века. Аркадије Варађанин је оставио податак да су јој афоризми штампани и у „американским новинама“, па је можемо сматрати једном од првих афористичарки код нас.

Због великих заслуга на плану борбе за женска права готово сва удружења Српкиња изабрала су је за почасну чланицу. Била је прва председница Српског народног женског савеза. Била је одлична реторичарка, а након предавања у бечком Научном клубу 1910. названа је „Der Mutter ihres Volkes“. У Европским оквирима је била позната као боркиња за женска права. Данас знамо да је сарађивала (или је познавала) Carie Capman Catt[12] (Женски свет бр. 1. 1914: 3.), Rosiku Schwimmer [13] Рускињу Губаревич, а док је Савка била водећа личност Српског народног женског савеза у посету долази и Bertha Pappenheim[14]. Године 1911. на позив угарских феминисткиња одржала је предавање о положају жене у Србији. Говорила је на VII међународном конгресу за женско право гласа у Будимпешти одржаном од 15. до 20. јуна 1913. Савка Суботић је била почасна чланица: „Конгреса за женско право гласа у Штокхолму“ (Женски свет 1911: 160), „Женског друштва из Амстердама“ (Женски свет 1909: 18). Њен утицај је био толики да се Лав Толстој преко Савке Суботић „захвалио српском народном женском савезу на честиткама за 80-ти рођендан“ (Женски свет, 1909: 18).

За свој рад добила је одликовања руског и српског двора и награду на Париској изложби 1900. О њеном делу писала је европска штампа:Le Temps, La Revue Slave, L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – где је проглашена за“Der Mutter ihres Volkes„(1905), Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Neuse Pester Journal (1911), а текстове о њеном раду објављивани су у бечким и пештанским листовима и у посебним издањима поводом конференције Црвеног крста у Лондону , Конгреса жена у Риму (Женски свет бр. 1 1907: 18-19). И поред тога што је била почасна чланица готово свих женских удружења била је у исто време велика критичарка извештачености, претеривања, склоности ка трошењу и другим пропустима који су били чести код већине жена грађанског слоја у то доба. Умрла је у Новом Саду, а сахрањена је у Земуну.

Катарина Миловук (Нови Сад 1844 – Београд 1913) је рођена у породици Ђорђевић у Новом Саду. Школовала се у Русији. Године 1861. је завршила Гимназију у Николајеву („николајевски курс“) и положила велики државни испит на Универзитету у Одеси. Као деветнаестогодишњакиња је 1863. постављена за управницу Више женске школе у Београду на чијем челу је била до 1893. Написала је уџбенике из педагогије и методике (1866), увела стране језике и наставу клавира у програм школе. Њеном заслугом у Београду је 1875. основано „Београдско Женско Друштво“, које је затим основало и издржавало Радничку школу и „Пазар“ као и лист Домаћицу (1879-1914, 1921-1941).

После пензионисања у Солуну је основала и управљала Српском вишом девојачком школом где су се школовале девојке из крајева са турском влашћу. После Балканских ратова ради збрињавања сирочића основала је „Чувалиште Св. Јелена“. Од 1910. на месту председнице „Српског Народног Женског Савеза“ наследила је Савку Суботић. Мање је познато да је основала прво „Женско Музикално Друштво“ (1889-1891) и превела роман Берте фон Сутнер (Bertha von Suttner) „Доле оружје“(1900). Роман је утицао на ширење свести о пацифизму.

Катарина Миловук је представљала Српски народни женски савез [15] на VII Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа (IWSA) одржаног у Будимпешти 1913. У посебном додатку часописа Жена и друштво, уреднице Rosika Schwimmer , међу фотографијама најзначајнијих представница IWSA налази се и њена. Катарина Миловук и др. Поликсена Шишкина из Петрограда биле су једине жене словенског порекла којима је припало то признање. Њен углед у друштву је био толико велики да је 1897. Касациони суд њен захтев да је упишу у бирачки списак одбијен само са једним гласом против. Од Народне скупштине 1902. тражила право гласа за запослене жене. И овај захтев је одбијен. Умрла је у Београду где је и сахрањена. Гробницу је купило „Београдско Женско Друштво“.

„Miss Irby“ и Марија Трандафил

Низ великих добротворки, које су лично богатство уложиле у више фондова и добротворних акција, мора започети од најзначајније – Марије Трандафил. Она је једна од пет жена чије су се биографије нашле у књизи проф. Андре Гавриловића „Знаменити Срби 19. Века“ (Загреб, 1903: 28).

Марија Трандафил (Нови Сад, 1816[16] – Нови Сад, 1883) је рођена у богатој новосадској породици Поповић. Маријин отац је био новосадски трговац грчког порекла, Ћира Поповић, а за мајку се зна да је родом била „Тајчевићева из Осека“. Родитељи су јој рано умрли, па је Марија постала штићеница рођака, трговачке породице Хаџи-Кири Николића из „Осека“ у чијој кући је живела. Хаџи-Кири је 1832. са „непуних шеснаест година“ удаје за свог деловођу, Јована Трандафила коме је тада било четрдесет година (Јоцић 1904: 94) .

Капитал, који је Марија у виду мираза унела у брак, послужиће као замајац за успешне трговинске послове Јована Трандафила. Лука Јоцић је забележио да се Јован обогатио „на памуку“ и „караванима сукна из Ердеља“ (Исто, 96). У Осеку је имао главну радњу и две велике куће из чијих су се прихода, много касније, помагале „осечка, новосадска и сомборска болница“ (Исто, 95), а на основу тестамента Марије Трандафил. Још за живота Јована Трандафила супружници су, оставши без преминуле деце Косте и Софије, сачинили тестамент 1860. којим су велики део имовине оставили у добротворне сврхе.

После смрти мужа 1863. Марија Трандафил је морала да води четири парнице (укључујући спор са братом, познатим новосадским трговцем Марком Поповићем), јер су њени, или Јованови мушки сродници сматрали да она, као жена, није способна да управља добрима и издржи судске процесе. Изборивши се за управу над сопственим добрима Марија Трандафил је сама двадесет година стицала и увећавала капитал, претварајући га у различита завештања. Успела је да увећа богатство и формира нова завештања мењајући првобитни, заједнички тестамент. Њено најпознатије завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад“[17] у Новом Саду, у чијој се згради сада налазе Матица српска и Библиотека Матице српске. Фонд који је одредила за ту намену требало је „да нарасте“ толико да се заклада може издржавати из сопствених прихода. Тек 1912. изграђена је зграда по нацрту архитекте Момчила Тапавице, а 1926. здање је примило двадесетак питомаца. Матица српска се у зграду уселила 1928. а ново сиротиште изграђено је на Сајлову. За десет година рада Завода Марије Трандафил школу је завршило око стотину питомаца. Велика добротворка се одлучила да омогући знатан број ученичких стипендија кроз – „Закладу Марије Трандафил за новосадске гимназијске ђаке“под патронатом „Новосадске Српске Велике Гимназије“. Поред те закладе помагала је и друге сиромашне ђаке и сиромашну децу да се образују на вишим школама, али и да постану добре занатлије и тиме допринесу подизању културног и предузетничког капацитета српског народа. Матица српска и Новосадска црквена општина биле су баштиници значајних завештања Марије Трандафил. У тренутку њене смрти вредност свих њених завештања износила је 700.000 форинти. У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ (Сарајево 1913.) на 88. страни дат је следећи податак: „Марија Трандафиљка, родом из Новог Сада 1814. оставила је после себе 1.400.000 круна на стипендије и на фонд за удају сиромашних дјевојака, те за болнице и за ´Завод за српску православну сирочад´…“

Посебну наклоност Марија Трандафил је имала према новосадској Николајевској цркви, сматрајући је задужбином јер су у њој покопани деца и супруг – Софија, Коста и Јован. Она се брижно старала за обнову и одржање ове цркве, али исто тако и за земаљске потребе свештеника, црквењака, свештеничких удовица, црквених хорова. Од католичке заједнице у Новом Саду захтевала је нацрт и финансијски план за изградњу и украшавање у Буни[18] порушене Јерменске цркве. За ту намену дала је 12.000 форинти. При том је добила јавну захвалност католичке заједнице Новог Сада и самог калочког бискупа др Лудвига Хајналда.

На вест о смрти добротворке у Новом Саду је „скоро три дана … хиљадама људи и жена овдашњих и са стане долазило, да још последњи пут виде ако и мртав лик ове велике довротворке и праве матере сиротињи…“ (Јавор, Нови Сад 23. 11.1883: 1348). Чинодејствовао је епископ Бачки, Василијан Петровић уз велики број свештеника из Новог Сада и других места. Дирљив говор је одржао др Илија Огњановић, бивши штићеник Марије Трандафил. Телеграм саучешћа Луки Јоцићу, управнику свих њених добара, упутио је „Њег. Светост –Герман“ из Беча који је на погребу био заступљен „епископом и придворним свештенством“ (Исто, 1348). У тексту објављеном у листу Јавор од 23. октобра 1883. објављен је и тестамент Марије Трандафил са побројаним добрима и њиховом наменом.

Марија Трандафил је оставила и посебан фонд из кога је требало да се у Николајевској цркви држе службе на следеће дане: Св. Јован Крститељ, Св. Никола, Марија Магдалена и Тодорова субота. Последњом обновом Николајевске цркве с краја 20. века, бетониран је под и нема ознака где су тачно сахрањени Софија, Коста, Јован и Марија Трандафил. Високо на стубовима у цркви постављене су плоче које сведоче да су ту сахрањени Марија и Јован Трандафил. На кућама у Пашићевој, Дунавској и Милетићевој, које су биле њено власништво нема никаквих ознака. А нема ни јерменске цркве порушене да би се изградио један савремени булевар у Новом Саду. Трг на који се наслања зграда Матице српске данас носи њено име као и најмодернија основна школа у новосадском предграђу, Ветерник.

Као велика добротворка у српском народу је запамћена и Енглескиња Аделина Паулина Ирби чији је добротворни рад трајао „четрдесет пет година“ а после смрти је „српским друштвима у Сарајеву Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ оставила имање у вредности 700.000 круна (Српски књижевни гласник 1911: 557).

Adelina Paulina Irby (Boyland Hall /Engleska/), 1831- Сарајево, 1911) остаће у памћењу српског народа као велика добротворка „Мис Ирби“. Она је уз књегињу Мешчерску једина странкиња која се нашла у одабиру „знаменитих и заслужних жена“ који је објављен у Календару Женски свет за 1910 ( 71-72). Њено доброчинство се граничи са подвигом у коме је подједнака количина доброчинства, храбрости, истрајности и способности.

Сусрет са балканским народима за „Мис Ирби“ је био резултат њене жеље да упозна Словене који су шездесетих година 19. века живели у Турској империји. Током 1861, 1862. она је са сапутницом и пријатељицом „Мис Мекензи“ (Georgena Muir Mackenzie) на коњима прокрстарила „кроз Турску у Европи“ и обишла Бугарску, Србију (укључујући део Срема), Црну Гору, Босну, Далмацију и Хрватску, учећи језике, обичаје и услове у којима су балкански Словени живели. Своје искуство „Мис Ирби“ и „Мис Мекензи“ преточиле су у књигу „Међу Карпаћанима“ (Српски књижевни гласник, 1911: 558). Друга књига је објавиљена у Енглеској 1867. У преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена 1868. као „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“. Следеће године је из штампе изашло ново издање на енглеском језику са три нове главе о Босни и Херцеговини и предговором енглеског државника, В. Гледстона (W.E. Gladstone). Књига је штампана и у Њујорку 1886. (Српски књижевни гласник, 1911: 559).

Доброчинство „Мис Ирби“ започиње у Сарајеву 1866. када сопственим средствима отвара „женску школу са интернатом за Српкињице православне вере“ (Календар Женски свет за 1910: 71). Ту девојке добијају основна школска и домаћичка знања, а добротворка се старала и за њихове миразе јер им је давала „најпотребније покућство“ (Исто, 71).

У време Херцеговачког устанка (1875-1878) сагледавши стање избеглог становништва – „робља српског из босанских и херцеговачких крајева побеглог у аустро-угарске покрајине“ (Исто, 72) она је у Лондону основала одбор који је прикупљао и редовно слао средства за помоћ избеглицама, расутим у Аустроугарској, Црној Гори и Србији. Енглеска јавност је преко извештаја и писама „Мис Ирби“ могла да прати дешавања за време и после Херцеговачког устанка, и обавештава се о стању избеглог становништва и насиљу Турака. Једно такво писмо је упутила уреднику Тајмса 22. јануара 1876. у коме је описала сву тежну положаја око 30.000 избеглица који су пред Турцима побегли у Војну крајину, на аустријску територију.

Помоћ су избеглом становништву делиле „Мис Ирби“ и „њена помагачица Мис Џонстонова“ (Исто, 72). Зна се да је од краја 1875. до средине 1879. за све видове помоћи угроженима утрошена сума од „3.955.566 круна у злату, а да је од те суме за школе и стипендије утрошено 879.783. и 53 хелера“ (Ђурић 1966: 10). Делом прикупљеног новца „Мис Ирби“ је основала у околини Пакраца 22 школе, у Далмацији 4 школе и једно „склониште за сирочад изгинулих босанско-херцеговачких бораца“ (Календар Женски свет за 1910: 72). После Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Тада настаје период повратка избеглог становништва, а „Мис Ирби“ је учествовала у пружању помоћи повратницима. Тако је током зиме 1878-1879. на босанско-далматинској граници делила помоћ становништву. Забележено је да је ту помоћ примило око 27.000 људи. У новосадском часопису Жена постоји податак да је 1911. вредност завештања „Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ износила 279.000 круна и да ће се експроприсати „један дио замљишта“ које је било део завештања за потребе града Сарајева (Жена бр. 12. 1911: 764). Споменик „Мис Ирбијевој“ освећен је на Спасовдан у Сарајеву 1914. (Женски свет бр 6. 1914: 147). Доброчинство Аделине Паулине Ирбy једно је од најупечатљивијих подвига које је дубоко уткано у памћење српског народа.

Брига о деци је била одговорност жена

Нови Сад је град који има дугу традицију у збрињавању угрожене деце. Дечије село, школа „Милан Петровић“ и Дом за децу и омладину ометену у развоју „Ветерник“ у Ветернику наставак су традиције коју су започеле Јелена Кон, Даринка Грујић Радовић и Katherine Steward Macphail. У Београду је најтежи посао збрињавања тек рођене деце започела др Драга Љочић.

Јелена Кон (Eisenstadt/Ајзенштат (Аустроугарска), 1883 – Нови Сад, 1942) је рођена као Јелена Шпицер, а удајом за познатог новосадског трговца и угледног члана Јеврејске општине Јулија Кона постала је Новосађанка. Током економске кризе двадесетих година 20. века започела је посао организовања хуманитарне организације „Кора хлеба и Дечије обданиште“ и за своју идеју придобила целокупну новосадску јавност.

Била је то екуменска организација која је помагала угрожене без обзира на веру и нацију. У рад организације биле су укључене Новосађанке свих вероисповести. Друштво је почело са радом 1925. у простору Хигијенског завода, а старало се о деци без родитеља и о сиромашној деци, да би касније основано дечије обданиште, ђачка трпеза и дом за одојчад у чијем саставу је радило медицинско саветовалиште.

Захваљујући енергичном залагању Јелене Кон и заначајним донацијама нови дом „Коре хлеба“ је изграђен 1933. под покровитељством краљице Марије. Сиромашним Новосађанима је 1932. подељено 11.920 кг хлеба… Свако јутро су у обданиште Друштва у које су најпре примана деца без оца, од 1 до 6 година, која су мајке доводиле, а по њих долазиле увече. Деца су ту добијала три оброка, била медицински збринута и „учила се лепом понашању, реду и чистоћи“ (Стојаковић, 2001: 35). О деци узраста 3-6 година старала се васпитачица. Деца сиромашних родитеља без обзира на веру која нису имала „топао ручак“ долазила су у Ђачку трпезу. У зимском периоду задржавана су у топлим просторима Друштва све до поласка у школу. У оквиру Ђачке трпезе 1932. подељено 75.000 порција хране. Млечна кухиња у оквиру „Коре хлеба“ основана је 1930. У њој су се под надзором лекара припремала „лековита млека и млечне смеше“ за одојчад (Исто, 35 ). Апаратура која се користила за те сврхе била је најмодернија и најскупља која се могла набавити. Да би осигурала приходе организације Јелена Кон је организовала многобројне хуманитарне концерте. На њен позив у Новом Саду су концертирали Бронислав Хуберман (Bronislaw Huberman) 1928, Артур Рубинштајн (Arthur Rubinstein) 1929, гудачки квартет из Дрездена 1936, а сав приход је био намењен њеним штићеницима. Чак се и гостовање Жозефине Бекер (Josephine Baker) (без веродостојне потврде) приписује њеном успешном посредовању. За време Другог светског рата током злогласне рације 1942. Јелена Кон је као Јеврејка ухапшена и убијена. Бачена је у Дунав, заједно са великим бројем Новосађана, Јевреја и Срба.

Katherine Steward Macphail ( Кетрин Стјуарт Мекфејл, Scotland, 1887- St. Andrews (Scotland), 1974) је са успехом дипломирала медицину 1911. на Qeen Margaret College на Универзитету у Глазгову. По избијању I светског рата, 1915. прикључила се Scotish Women`s Hospital for Foreign Service. Радила је као лекарка-хирург у болницама у Србији под патронатом Шкотске федерације сифражетских организација. Њој је тада било 28 година. У изузетно тешким условима, пожртвовано и предано она је са другим Шкотланђанкама радила у Kрагујевачкој, затим Београдској војној болници, где је оболела од тифуса. После опоравка била је распоређена на рад у Битољску болницу која је током Солунске операције била на самој линији ратних дејстава.

 У слободном Београду 1919. K.S. Macphail је формирала Енглеско-српску болницу, прву дечију ортопедску болницу код нас. Ту је основала прву школу за медицинске сестре и за стручно оспособљавање лекара. Зграду болнице је 1934. откупило Министарство здравља. Током четрнаестогодишњег рада у болници је лечено око 8.600 деце (Микић, 1988 : 197).

Захваљујући пријатељици, Даринки Грујић, чију је установу у Сремској Каменици често посећивала, она је купила кућу у Сремској Каменици (у ул. Марка Орешковића 1) и ту је изградила нову дечију ортопедску болницу. Њој је тада било 47. година. Енглеско-југословенска дечија боница у којој су лечена деца оболела од туберкулозе костију и зглобова, сколиозе, рахитиса… почела је са радом 1934. Била је под патронатом краљице Марије, а рад су делом финансирали Фонд за спасавање деце из Енглеске и Министраство здравља Краљевине Југославије.

Њен живот није био само медицина. Она је била пасионирана чланица Београдског ауто-клуба и одлична фотографкиња, импресионирана нашим народним ношњама. За време Краљевине Југославије одликована је Орденом Св. Саве и Орденом српског Црвеног крста.

Почетком II светског рата болница престаје са радом. K.S. Macphail је морала да напусти свој дом у Сремској Каменици. Вратила се у лето 1945. доносећи опрему и санитетски материјал. Тада је обнављен рад болнице, али нова власт јој дозвољава да ради уз велико подозрење и то само у оквиру УНРЕ. Године 1947. болница је национализована, а она је била присиљена да престане са радом и да оде из земље. У социјалистичку Југославију се вратила 1954. када је последњи пут обишла своју болницу. Тада је изабрана за почасну грађанку Сремске Каменице. Српско лекарско друштво је 1973. изабрало за почасну чланицу. Одељење за ортопедску хирургију, које је радило у згради болнице, коју је купила, названо је по њој, а у дворишту бонице трудом Друштва лекара Војводине постављена је њена биста. Др Katherine Steward Macphailје умрла у родној Шкотској, где је и сахрањена.

Даринка Грујић-Радовић (Крагујевац, 1878 – Београд, 1958) рођена је у Крагујевцу у имућној породици Радовић. Завршила је Вишу девојачку школу у Београду. Пре Другог светског рата је у у Америци, где је једно време боравила и била избрана за председницу организације „Српска жена“ у Њујорку. Захваљујћи средствима које су прикупили чланови српске заједнице у Америци, Даринка Грујић Радовић је 1914. донела санитетску помоћ у ратом опустошену Србију, пуну избеглица.

У маси народа који се повлаче са војском најугроженија су била деца, међу којима је било много ратне сирочади. У тој ситуацији Даринка Грујић-Радовић је новцем Џона Фротингема (John Frotingham) организовала први прихватни избеглички центар у Скопљу 1915. Пратећи реку избеглица она је организовала домове и прихватне центре за децу, од којих су неки имали и школе са забавиштем (Солун, Ница). У ослобођеном Београду основала је дом за децу у чијем саставу су радиле: шивачка радионица и чарапара у којима су запослене углавном старије сиромашне жене, којима је то био једини извор прихода.

Године 1919. Даринка Грујић-Радовић је београдски дом оставила на бригу „Београдском Женском Друштву“ а она је у Сремској Каменици основала Српско-американски дом који се налазио у дворцу Марцибањи-Карачоњи. Године 1929. дворац је откупљен и тако је основана „Задужбина Џона Фротингхама“. Дом је имао одељење за: децу основце, гимназијалце, децу у трговачкој, учитељској и занатској школи, уметничко одељење за народни вез, салон за израду одела, одељење за ткање са курсом ткања, читаво мало газдинство. У Дому су дозволом Министарства трговине и индустрије отворене Нижа и Средња занатска женска школа. Дом је затворен 1930. Даринка се и даље волонтерски старала о деци без родитеља, али сада у Београду, где се преселила. Остаће забележено да је кроз институције које је она оснивала и водила прошло око 2 250 деце. За своје изванредно дело одликована је Орденом америчког Црвеног крста. Даринка Грујић-Радовић није имала времена за лични живот. Умрла је у Београду, где је и сахрањена.

Драга (Љочић) Милошевић (Шабац, 1855 – Београд, 1926) је прва Српкиња која је окончала студије медицине на Универзитету у Цириху 1878. Рођена је у Шапцу у породици Диме и Марије Љочић, цинцарског порекла. У родном граду је завршила основну школу. Вишу женску школу завршла је у Београду а затим започела студије фолософије на Великој школи. Године 1872. уписала је медицину на Универзитету у Цириху. Циришки универзитет је први отворио врата женама па је Драга Љочић била у прилици да се упозна са социјалисткињама Анком и Милицом Нинковић и да стекне пријатељице међу лекаркама из читаве Европе. Међу њима ће се издвојити Марија Фјодоровна Сиеболд рођена у Риги у протестантској породици 1849. Она ће са Драгом Љочић доћи у Србију где ће једно време радити као лекарка.

 Током Српско-турског рата (1876-1877) Драга Љочић је прекинула студије да би радила као лекарка у ратом захваћеној Србији. По добијању дипломе у Србији је 1879. положила Државни испит да би могла да ради као лекарка, прво као помоћна лекарка у Државној болници у Београду, а затим и у фабрици Монопола дувана. Као лекарка је учествовала у Српско – бугарском рату (1885), Првом и Другом балканском рату (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918). У мирнодопским условима је обављала лекарску праксу преко тридесет година и за то време стекла поштовање стручне јавности и пацијената. Године 1883. удала се за Рашу Милошевића, једног од првака Радикалне странке, који је током политичког обрачуна краља Милана и радикала осуђен на смрт (касније је смртна казна замењена казном затвора).

Драга Љочић је учествовала у јавном животу као оснивачица и чланица многих женских удружења. Била је оснивачица „Материнског Удружења“ у Београду, Српског лекарског друштва (од оснивања 1880) и Друштва београдских женских лекара основаног 1920. Поводом седамдесет година живота и тридесет година рада одликована је почасним чланством у Женском покрету. Ипак њен хуманитарни рад највише је везан за „Материнско Удружење“. Новосадски Женски свет у броју од 7.02.1906. на 25. страни доноси између осталог и овај текст:

„.. На Материце децембра 1904. основано је Материнско Удружење коме је цел да новорођену сиротну и напуштену децу, која су лишена неге материнске, прими у своје закриље, да их однегује до школског узраста и да их онда преда општини или Дому Сиротне деце који од 26 година већ постоји у Београду…“

Захваљујући угледу и залагању Драге Љочић Дом је добио зграду у тадашњој Студеничкој улици. Драга Љочић се међу првима ухватила у коштац са проблемом велике смртности деце, нарочито одојчади у српском друштву. Такође се међу првима суочила са проблемом напуштене деце. У том послу од почетка са њом је била и Сара Карамарковић. Да је проблем смањења смртности деце био један од њених приоритетних задатака говори и њен превод књиге Марије Манасејине „Гајење мале деце“ (Годишњица Николе Чупића, Београд 1885). Европској јавности је био познат њен подвиг. Лекарка Unna Ruhnow је објавила два текста под насловом „Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart“ [19] у марту и јулу 1898. у немачком часопису Illustrirte Zeitung[20] где је дала биографије двадесет осам европских лекарки међу којима је било пет лекарки из Србије. Др Драга Љочић је у том одабиру имала врло значајно место.

Драга Љочић је била активна у „Српском Народном Женском Савезу“. Значајан је њен активистички рад за изједначавање услова рада факултетски образованих жена са мушкарцима истог образовања на истим пословима. Заједно са председницом Савеза, Катарином Миловук агитовала је „да се женскиње са истом квалификацијом и као и мушки изједначе са платама“ (Домаћица 1911: 95) као и о праву на наслеђе женске деце. Колико је њен пример био значајан за еманципацију жена сведочи и чланак о др Драги Љочић из пера Савке Суботић, једне од најзначајнијих боркиња за женска права крајем 19. и почтком 20. века код нас, где између осталог пише:“ Др Драга Љочић је такође много допринела својим подузетним духом, својим знањем и пожртвовањем за опште добро, бистрењу појмова о еманципацији жена у нашој српској интелигенцији.“[21] Данас једна улица у Београду носи њено име.

Јужно од Саве и Дунава

 У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913: 87-89) тексту Јулке Срдић-Поповић о српским добротворкама наводе се имена следећих добротворки које су живеле јужно од Саве и Дунава: Даша Савић и Мара Рајковић из Сарајева, Јованка Фуфић из Травника, Марија Јакшић из Дервенте, Марица Смољчић из Праче. Поменуте су и: Даша Будимлић из Сарајева која је оставила своје имање „српској црквеној опћини у Сарајеву“; Ана Добривојевић из Босанске Крупе која је „обасула свој народ многим доброчинствима“; Јелисавета Чавраковић из Београда која је оставила „преко 10.000 динара на просветне цељи“; Јока Илић која је оставила 10.00 К (круна) Београдској трговачкој омладини; Катарина Митровић из Чачка која је оставила кућу чачанској гимназији, а „овећу своту школама и напуштеној српској дјеци“; Сара Јовановић из Г(њ)илана „у бившој Старој Србији која је поклонила српској основној школи половину свог иметка; Београђанка Драгиња Петровић која је основала закладу вредну 20.000 динара „за питомце духовне академије.“ Забележена су доброчинства Јевросиме Лакетић из Херцег Новог, Јованке Фуфић из „Лијевна“, Марије Јакшић из Славонског Брода, Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке Вуковић из Београда. Мита Ђорђевић се одлучио за много ужи списак, дајући предност добртворкама јужно од Саве и Дунава. (Ђорђевић, 1912: 19-34). Оба поменута извора истакла су подвиге дародавки Друштва Светог Саве: Ленку Бељиницу, Катарину Барловац и Анку Вуковић, затим доброчинства Јевросиме Лакетић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић. Овом списку сам, у овом раду, додала и биографије Стаке Пејић и Анастасије Наке Спасић – настављачице великог добротворног дела свог супруга, Николе Спасића.

Друштво Светог Саве је просветна институција основана 1886. у Београду. Циљ је био да се организује просветни и културни рад међу српским становништвом које се тада налазило у Старој Србији и Македонији. Рад Друштва се одвијао кроз непосредан културно-просветни рад, издавачку делатност и изградњу школских установа за школовање деце ван тадашње Краљевине Србије. На челу Друштва је био Светомир Николајевић, професор опште историје и књижевности на Великој школи у Београду. Међу добротворима Друштва било је неколико стотина трговаца, занатлија, чиновника и интелектуалаца а међу њима како пише Мита Ђорђевић „угледно место заузимају три жене“: Ленка Бељиница, Катарина Барловац и Анка В. Вуковић ( Ђорђевић, 1912: 26-27).

Ленка Бељиница (Београд, 1848 – 1889) била је супруга судије и књижевника Тасе Миленковића. Током Српско-бугарског и Српско-турског рата помагала је рањенике. Оставила је више задужбина. Друштву Светог Саве је оставила 600.000 динара и тако послала његова „највећа добротворка“ (Ђорђевић 1912: 27). Једини услов који је поставила је обавеза да Друштво изда годишње „једну или две књиге“ у духу тежњи за „српским уједињењем и ослобођењем“ (Исто, 27).

Катарина Барловац (Београд, 1839-1891) је била удата за београдског трговца Јовицу Барловца. Имали су петоро деце. Катарина се истакла као добротворка током Српско-бугарског и Српско-турског рата. Друштву Светог Саве и „Сиротињском Дому“ је оставила по 500 динара.

Анка В. Вуковић (Земун, 1806- Београд 1891) је рођена у трговачкој породици. Била је позната као вешта ткаља и везиља. Била је у браку са абаџијом Вучком Ивковићем са којим је имала десеторо деце. У животу је остало шесторо деце. После мужевљеве смрти наставила је да се бави абаџијским занатом. Друштву Светог Саве је оставила 500 динара.

Јевросима Лакетић (Србина/Херцег-Нови, 1760-1847) рођена је у породици Владисавић, чији је најпознатији представник био гроф Сава. Јевросимин отац је био Мато Владисавић, а мајка Марија била је братичина Стефана Љубибратића. Удала се за Анта Лакетића, потомка породице Стратимировић. Како је надживела мужа и децу саставила је тестамент по коме је део богатства наменила сиротињи и цркви, а највећи део – кућу и башту оставила је у фонд из кога је 1858. у Србини, делу Херцег-Новог, отворена поморска школа „једина чисто српска у васколиком Српству“ (Ђорђевић 1912: 19). Новац у фонд из кога је финансирана поморска школа пре Јевросиме су оставили Јован Бошковић и Ђура Ђуровић. У тестаменту Јевросиме Лакетић је писало:

„Ова моја кућа у којој живим и башта около куће, те ме је трећи дио допао од очинства, а два дијела купио мој почивши муж од насљедника покојног мог оца, желим да буде на ползу школе (морнарске), која благонадежно очекује да се установи по завештајима почивших Јована Бошковића и Георгија Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилијанским или нашијем црквенијем буквама ради ползе наше младежи.“ (Ђорђевић, 1912: 21).

Школа је започела са радом у кући Јевросиме Лакетић која је обновљена средствима добијеним од продаје добара која је за исте сврхе завештао Јован Бошковић, а финансирана је приходима од кућа у Трсту, које је за исту сврху оставио Ђуро Ђуровић.

Јованка Фуфић (Ливно, 1836 – Травник, 1904) рођена је у породици Кујунџић. О њој се зна само толико да се удала за Гаврила Фуфића познатог добротвора и да је после смрти све што је поседовала оставила у просветне и добротворне сврхе: 20.000 К (круна) српској школи у Травнику, исту суму Српском просветном и културном друштву Просвјета у Сарајеву, а непокретну имовину је оставила српској цркви у Ливну.

Марија Јакшић (Славонски Брод, 1852 – Дервента, ?) рођена је у породици Кочић. Удала се за трговца из Дервенте, Васу Јакшића коме је то био други брак. Четворо деце Васе Јакшића, из првог брака су рано помрла, а Јованка је после смрти супруга поштовала заједничку намеру да сво имање у новцу и добрима оставе у добротворне сврхе. Тако је Српско привредно друштво Привредник из Загреба добило 20.064,25 К, а исту суму и Српско просветно културно друштво Просвјета из Сарајева. Кућу и виноград је оставила српској црквеној општини у Славонском Броду, а Српској црквеној општини у Требињу – кућу у Задру.

Стака М. Пејић (Лешница ? – ?) рођена је у породици Божић, а већ за живота је уврштена у избор знаменитих жена због констаног добротворног рада који је сама предузимала о сопственом трошку збрињавајући сиромашне и гладне. (Ђорђевић, 1912: 34). Међу добротворна дела која ће се памтити спадају изградња школе и обнова цркве у Лешници (Мачва). Поред тога дала је значајна средства Друштву Светог Саве , „Друштву Кнегиња Љубица“, Гимназији у Шапцу. Њено највеће завештање је капитал од 100.000 динара која треба да послужи да се из камате на докапитализовану суму плаћа „сиротињски лечник“. За те потребе Стака је изградила и стан за лекара. Њена готово свакодневна хуманитарна мисија учинила је да су је у народу звали „Сиротињском Мајком“ или „Стака Милосављевица“ (Ђорђевић, 1912: 34).

Анастасија Нака Спасић (Оршава, 1864 – Београд, 1953) рођена је у породици Стевана и Јелисавете Лујановић. Као двадесетогодишњакиња склопила је брак са Адолфом Хартманом, капетаном дуге пловидбе. После супругове смрти, будући да нису имали деце Анастасија се вратила у родитељску кућу. По други пут се 1907. удала за београдског трговца и добротвора Николу Спасића и тако постала Београђанка. Никола Спасић (1838-1916) је још за живота био један од најзначајнијих српских добротвора и задужбинара јер је своју имовину завештао у добротворне, привредне и просветне сврхе. У литератури се наводи податак да се вредност Задужбине Николе Спасић (Задужбина Николе Спасића за подизање болница, дом за сироте и изнемогле српске грађане и на опште и привредне циљеве и Задужбина Дом српско-народног инвалидског фонда Свети Ђорђе), могла поредити са износом Нобелове награде. Међу најзначајнијим објектима изграђеним захваљујући његовој Задужбини наводе се КБЦ Звездара и Градска болница у Београду. Добротворним радом се после његове смрти интензивно бавила Анастасија (Нака) Спасић. Богату Београђанку су бирали за председницу многих женских и хуманитарних организација као што су: „Друштво Кнегиња Љубица“, „Дом Ученица Средњих Школа“, „Друштва Насушни Хлеб“. Била је међу чланицама управе следећих организација: „Коло Српских Сестара“, Друштва Црвеног крста и других. Поред тога била је на челу Задужбине Николе Спасића, Дома инвалидског фонда Свети Ђорђе, а супруга је наследила на челу Хуманитарног друштва Краљ Дечански. Забележено је да је у свим приликама сопственим радом и средствима доказивала посвећеност потреби да помогне угроженим људима, женама и деци. Посебно се истиче њен рад у оквиру „Друштва Кнегиња Љубица“ где се са посебном пажњом бавила радом Дома милосрђа у Штимљу (осн. 1920), где су била смештена деца без родитеља са Косова и Метохије. Анастасија Нака Спасић није имала деце, али је читав београдски период живот посветила добротворном раду, незбринутој деци и сиромашним женама. За хуманитарни рад је добила следећа одликовања: „Крст Милосрђа“ за рад у помоћној болници у Београду током Балканских ратова (1912-1913), Орден Светог Саве III степена, Орден Белог орла V реда и Орден Црвеног крста. Једна улица у Београду данас носи њено име.

Северно од Саве и Дунава

Почев од краја 18. века у Хабзбуршкој монархији имамо примере да су жене из српске заједнице, користећи се важећим законима, а не обичајним правом, успеле да наследе, а затим управљају наслеђеним добрима. Закон је у то доба једино поштовао и штитио институцију мираза. Жене су, тек као удовице, или на основу развода брака, могле, по свом нахођењу, располагати добијеном имовином. То је разлог што је већина првих добротворки била у статусу удовица (Стојаковић 2001: 13). Међу Војвођанкама чије је добротворство забележено почеком 20. века налазимо имена четрдесет жена које су „многим доброчинствима обасуле свој народ“, са подацима о каквим се задужбинама ради и који је капитал у њих уложен („Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“Сарајево, 1913: 87-89). Ту су: Софија Дунђерски „мајка српског народа, која сваки дан пружа доказ своје велике племените душе“; Софија Дражић из Великог Бечкерека, „која је својим радом и штедњом свој иметак тако увећала, да је пред смрт богато обдарила свој народ“; Јулијана Недељковић из Вршца, која је „Матици српској предала 30.000 форинти“; Драгиња Арадски из Суботице која је „своје имање у вредности од 16.000 круна оставила у добротворне сврхе“; Милица Петковић и Анка Константиновић, „добротворке панчевачке Више девојачке школе“; Терезија Кањижа из Уљме која је „оставила на располагање свом народу преко 40.000 круна“; Наста Сладићка из Старог Бечеја која је „оставила 26 ланаца земље и кућу у вароши“; Катарина Димитријевић из Руме која је „сав свој иметак оставила учитељском конвикту“; Емилија Мунчић – Векецки која је „даровала 300.000 круна за добротворне сврхе“; Јелисавета Стојковић из Сомбора која је „оставила преко 50.000 форинти за потпомагање сиромашних учитељских приправника и приправница“; Јелена Коскиница која је „оставила српској Великој гимназији у Сремским Карловцима 50.000 форинти“; Наталија Николић из села Томашевца у Банату „оставила је 65.000 круна за цркву и школу“; Ана Стојановић из Панчева „оставила је 10.000 круна за потпомагање двију сиротих старица“; Кристина Недељковић која је „даровала 36.000 круна Српској црквеној општини“; Еуфимија Јовић која је „оставила 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју за оснивање задужбине за образовање српске деце. Из задужбине се на ђаке годишње троши 10.000 круна“; Јелена Бозда из Сентандреје која је „оставила 1800. задужбину у вредности од 300.000 круна која се издаје српским трговцима у Пешти и Сентандреји“; Софија Соса Голупска из Меленаца која је „оставила за српске књижевнике сав свој велики иметак у земљи“; Марија Радосављевић из Панчева и Катица Ивошевић из Винковаца оставиле су Привреднику прва „велико имање“, а друга 40.000 круна. У тесту се помињу завештања Новосађанки Марије Трандафил, Софије Пасковић и Кате Јовановић из Илока, али се не помиње завештање Марије (рођ. Миланковић) Петровић, која је, поштујући жељу свога брата Луке Миланковића и на темељу његове заоставштине, тестаментом оставила земљу у вредности од 25.000 форинти, за стипендије.

У овом раду сам код одабира биографија дала предност дародавкама које су се определиле за просветне и књижевне циљеве, за помоћ сиротим женама и деци и помоћ девојачким школама.

Еуфимија Јовић (Сентандреја, 1790 – Стари Бечеј, 1861) рођена је у породици Јанковић. Отац јој је био „капетан потиског дистрикта“, Ђорђе пл. Јанковић, потомак богате породице која је 1690. дошла у Панонију. Зна се да је Еуфемијин отац купио „курију у Ст. Бечеју“, а она је у мираз добила село Буњу. После братове смрти припала јој је и земља у Старом Бечеју. Она је била једна од многих добротворки која је направила завештање у тренутку када је била удовица. Њено завештање било је намењено „за образовање српске деце у војничким, трговачким, занатлијским и ратарским наукама“ (Ђорђевић, 1912: 22), а за те потребе оставила је 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју. Фонд задужбине је био довољан за 12 стипендија. Поред тога она је подигла две цркве и за сваку оставила по 10 јутара земље. Приходе од последњих 10 јутара наменила је за мираз „једној српској удавачи која ће се венчати у њеној црквици на салашу“ (Ђорђевић 1912: 22).

Софија Пасковић (Нови Сад, 1809 – Беч, 1874) је рођена у богатој новосадској породици Камбер. Биће упамћена као добротворка коју су, због помоћи коју је пружала сиромашним ђацима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, звали “омладинском матером”. Њено најзначајније завештање је “Фонд Ђоке Пасковића” формиран 1871. као успомена на рано преминулог сина. Намера добротворке је била да се из тог фонда “потпомажу и српска књижевност и сиромашни ученици.” Фонд је требало да отпочне са радом када “нарасте” до износа од 12.000 форинти. Првенство код добијања стипендија имали су ђаци из Новог Сада, Вуковара и „Осека“. Управу над Фондом Софија Пасковић је поверила Матици српској.У књизи „Матица српска 1826 – 1926“ издатој у Новом Саду 1927. о Задужбини Софије Паковић пише и ово: Како добротворка у опоруци није тачно назначила колико прихода да се употреби на књижевност а колико на помоћ сиромашним ученицима, то је решењем Главне Скупштине Матице Српске од 1891. установљено да ће се од чистог прихода, што по одбитку свих трошкова преостане, свагда две трећине употребљавати за награђивање књижевника а једна трећина на стипендије сиромашним ученицима…“

Новосадском средином се шездесетих година 19. века ширио Омладински покрет[22], коме су се са великим одушевљењем прикључиле и жене. Међу њима је била и Софија Пасковић. Неоспорне су њене заслуге за формирање „женског омладинског одбора“ који је требало да „међу женскињем оне послове који мушки буде вршио међу мушким“. Због заслуга за оснивање Одбора и због прилога који је дала у фонд за бригу о сиромашним и болесним људима, изабрана је за председницу. Познате су њене заслуге за оснивање женских школа, а за ту сврху, на њен предлог, основан је посебан одбор. Софија Пасковић је 1871. на дочеку Светозара Милетића, (најзначајнијег српског политичара у Угарској у 19. веку), који се враћао из затвора у Вацу одржала говор, потврдивши тако значајно место које је имала у друштвеном, па и политичком животу Новог Сада. Добротворка, председница и активисткиња Женског омладинског покрета у Новом Саду, Софија Пасковић умрла је у Бечу 1874.

Јулијана Обрадовић (Чаково/Темишвар, 1825 – Вршац, 1888) се као старија девојка са добрим миразом, који јој је припао после братове смрти, удала за удовца Јоцу Обрадовића из Вршца. Он је из првог брака имао три кћери и сина који су још у младости умрли од туберкулозе. Јулијана је надживела мужа и на подстицај вршачког лекара Ђоке Јовановића основала фонд под називом „Задужбина Јоце Обрадовића и жене му Јулијане рођ. Новак из Вршца на српске књижевне цели“ (Ђорђевић, 1912: 28). У те сврхе дародавка је оставила износ од 33.871,24 К (круне) са упутством да се може користити када главница нарасте до износа од 60.000 К. То се десило 1907. па се од наведене године камата користила за ауторске хонораре и штампање књижевних и научних дела и популарних књига. Задужбином је по жељи дародавке управљала Матица српска.

Софија Соса Голупска (Меленци, 1824 – Србобран (Сентомаш), 1900) се као Софија Живановић удала за сентомашког капетана Новака Голупског. Надживела је мужа и читаво заједничко имање оставила је у добротворне сврхе: 52 јутра земље за фонд под називом „Задужбина Новака Голупског, бившег народног капетана у бурној години 1848. – 1849. и његове супруге Софије Голупске“ (Ђорђевић, 1912: 29). Задужбином је управљала Матица српска а циљ је био да се из прихода од дароване земље исплаћују ауторски хонорари и издају белетристичка, научна и популарна дела која ће „просвету у српском народу ширити“. Софија Голупска је Српској православној црквено-школској општини у Сентомашу оставила 37 јутара земље да се из прихода од те земље набављају одећа, обућа и књиге за сиромашне ђаке.

Епилог

У овом раду направила сам одабир добротворки у српском народу у периоду од половине 19. века до почетка Другог светског рата. Критеријум за одабир није био само вредност завештања, већ и могућности слободног деловања које су жене имале (или нису имале) у различитим друштвено-политичким системима. Када би се само ценила вредност и дугорочност завештања онда би Војвођанке добротворке биле најзаступљеније. Али, међу дародавкама у овом раду налази се готово једнак број жена северно и јужно од Саве и Дунава, јер су добротворни планови жена које су живеле јужно од Саве и Дунава ретка, али драгоцена дела.

Дело Adeline Pauline Irby, Katherine Steward Macphail и делом Јелене Кон настала су ван контекста у коме су се одвијали животи српских добротворки. Њихова доброчинства су настала ван патријархалног оквира у коме су живеле, јер су црпеле своје хуманитарне планове из другог политичко-економског контекста.

Биографију Савке Суботић сам у овом раду издвојила као изузетно значајну. Њено дело је оргоман рад које је осмислила и без менторства спровела у дело а настао је у директном контакту са женама на селу, али и са европском „интелигенцијом“ (Суботић, 1904). Њени планови су били далекосежни, модерни и остварљиви. Она је била жена од акције, а не од речи. Њене акције су у основи значиле да треба примером и речју у директном контакту научити неуког и гладног и тиме му дати могућност да сам зарађије. Овај план је најуочљивији у процвату „народне индустрије“. Многа њена дела, будући да нису била пре очима домаће интелигенције, заборављена су, или се приписују народном генију.

Као што се и из овог рада може видети у другој половини 19. века налазимо значајан низ дародавки међу којима доминирају Војвођанке. Оне су захваљујући законском оквиру могле да наслеђују имовину и да њоме слободно располажу. И поред тога што је већина била у статусу удовице, многе (као Марија Трандафил) су увећале богатство и измениле тестамент који је укључивао вољу преминулог супруга. Фондови или закладе Војвођанки рађена су у складу са тада важећим прописима који су превиђали да се „закладе уведу у живот“ тек када постане могуће да се из камате од главнице испуне све намере дародавки. Решењем проблема дугорочног финансирања заклада и фондова омогућено је да се воља војвођанских дародавки протегне у будућност. По томе су доброчинства Војвођанки препознатљива и незаобилазна карика у развоју српске културе и привреде, али и смањењу разлика између сиромашних и богатих.

Завештања добротворки јужно од Саве и Дунава су ређа и скромнија и у већини прате претходну вољу преминулог супруга. Законски и друштвени контекст крајем 19. и почетком 20. века јужно од Саве и Дунава није омогућавао да жене делују самостално. Овај образац видљив је и почетком 20. века судећи по биографији Анастасије Наке Спасић. Завештања која су оне установиле, често на темељу ранијег тестамента, или договора постигнутог са преминулим супругом, обично су ишла у корист просветних, хуманитарних циљева, или у корист Српске православне цркве. Из биографија се може видети да међу оснивачицама, или дародавкама просветних институција преовлађују необразоване жене. По томе су доброчинства жена настала у патријархалним срединама јужно од Саве и Дунава подвизи који се не могу изоставити из нашег памћења.

Добротворке северно и јужно од Саве и Дунава чиниле су доброчинства верујући у хришћанске вредности, изнад свега у то да свако трајно дело мора бити учињено у славу Бога и на корист народа, а то су увек велики, далекосежни планови. Културни, економски и духовни развој српског народа, ма где живео, био је у основи њихових завештања.

Рад свих добротворних институција, заклада и фондова прекинут је одмах након завршетка Другог светског рата, успостављањем нових друштвено-политичких односа у социјалистичкој Југославији.

Извори и литература

Архив Кикинде

Извештај о раду (1938) Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња, Ф.350, кутија 2.

Рукописно одељење Матице Српске

М 5.577 Савка Суботић, Сећања, афоризми

Литература  

Алексијевић, Властоје (1941) Наша жена у књижевном стварању. Београд. Штампарија Ж. Маџаревића.

Božinovic, Neda (1996) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetcetvrta.

Беловиц-Бернаџиковска, Јелица (уред) (1913) Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни

развитак и њезина уметност до данас. Сарајево. Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.

(Ин Мемориам) Нина Петровићка, Женски свет. Нови Сад. бр. 1. 1909: 9-10

Ераковић, Тадија (1994) Молитва. Сремска Каменица. СОС Дечије село „др Милорад Павловић“.

Гавриловић Андра (1990) Знаменити Срби XИX века. Загреб. Српска штампарија1903. Репринт: Београд. Култура. Књига I: 28.

Говор госпође Савке Д-р. Ј. Суботића одржан у сали Велике Школе 5. октобра 1903 (1903) Београд. Прво издање Кола српских сестара.

Ђорђевић Мита (1912) Жена у историји српској. Нови Сад. Електрична штампарија др. Св. Милетића.

Ђурић Хајрудин (1966) Енглескиња у Херцеговачком устанку у: Политика, Београд. 18. 09. 1966:10

Идеали Српкиње (1913). Нови Сад. Електрична штампарија Д.Д. Браника.

Јоцић Лука (1904) Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Кљајић Лепосава (1998) Заслужни новосадски Грко-Цинцари с краја 18. и у 19. веку. Нови Сад. Скупштина Града Новог Сада.

Лазаревић Јелена (1929) Енглескиње у српском народу. Београд. Београдско Женско Друштво.

Микић Желимир (1988) Увек ваша – Живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад. Матица српска.   

Мис Аделина Павлија Ирби (Ин Мемориам) у: Жена. Нови Сад. 1. 10. 1911: 622.

Савић-Ребац Аница (1988)- Савка Суботић у: Студије и огледи И-ИИ, Књижевна заједница Новог Сада. стр .407-410.

Ruhnow Unna (1898) Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart, Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 & 14. o6. 1898.

Софронијевић Мира (2009) Даровале су своме отечеству – Племените жене Србије. Београд. Библиотека Града Београда.

Столић Ана уред (2001) Успомене Савке Суботић. Београд. Српска књижевна задруга.

Stojaković Gordana (ur.) (2001). Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad . Futura publikacije.

Stojaković Gordana (2005). Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)- specijalistički rad. Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije www.nsac.yu

Stojaković Gordana (2006) Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet: u: Savić, Svenka és Veronika Mitro ur. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei (9-17). Újvidék. Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja.

Stojaković Gordana (2007) Naša savremenica Savka Subotić – dramski prikaz. Novi Sad. Izdanje autorke. ISBN 987-86-909833-1-5

Stojaković Gordana (2008) Domaća radinost i angažovanje žena u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. veka u: Marina Blagojević ur.Seoske ženske organizacije u Vojvodini (19-33). Novi Sad. Zavod za ravnopravnost polova AP Vojvodine.

Stojaković, Gordana (2009) Ein Gespenst geht um in Serbien, Die Frauenbewegungshistoriographie besitzt gute Perspektiven im: Hg. Johanna Gehmacher und Natascha Vittorelli, Wie Frauenbewegung Geschreiben wird. Wien. Löcker. (279-283).

Stojaković, Gordana (2010) Education of Serbian women in domestic and foreign universites in: Popov Čedomir ed. Serbia the cultural bridge between East and West. Novi Sad. Matica srpslka. (176-177), Matica srpska.

Варађанин Аркадије (Ин мемориам) Нана Натошевић у: Календар Женски свет за 1910. Земун. 1910: 86-88.

Суботић Даринка (1925) Савка Суботић– Говор на свечаној седници Матице напредних жена 25.11.1924. Нови Сад. Застава.

Суботић Савка (1904) О нашим народним тканинама и рукотворинама. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

Суботић, Савка (1911) Жена на истоку и западу. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Šosberger Pavle (2001) Novosadski Jevreji. Novi Sad. Prometej.

Варађанин, Аркадије (1906) Споменица двадесетпетогодишњег рада (1880 – 1905) Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

А. В. (Варађанин Аркадије) (1910), Женска удружења међу Српкињама у: Женски свет- Календар за 1910. Земун. 1910. 97-106.

Женски часописи и календари

Жена, Нови Сад (1911-1914) уреднице Милице Томиц. Штампа Српска штампарија др Св. Милетица.

Женски свет, Нови Сад (1886-1914)лист Добротрних задруга Српкиња. Издање Добротворна Задруга Српкиња

Новосаткиња.

Календар Женски свет за 1910, Земун. Штампарија Милана Илкића. (део Знамените и заслужне жене / Савка Суботић (70-71), Мис Аделина пл. Ирбијева (71-73), Др Драга Љочић (73-75), Зорка Ховоркова (75-77), Кнегиња Мешчерска (77-79), Јелица Беловић-Бернадзиковска (79-81), Катица А. Крајићева (82-83), Милица Стојадиновић Српкиња (83-86), Нина Петровићка (86-88), Персида Пинтеровић (89- 90), Елодија Мијатовићка (90-92), Јелена Ђ. Поповић (92-93), Марија удова Др. М. Радојчића (94), Јелена Деметровићка 95-96).

Домаћица, Београд (1890-1914) лист Београдског Женског Друштва и његових подружница. Издаје Београдско Женско Друштво.

A Nö és a Társadalom Budimpešta (1910-1914). Urednica Roza Švimer. Organ ugarskih feministkinja.

Ženski svet, Trst 1925. Urednica Pavla Hocevarjeva. Glasilo ženskih društava Julijske krajine. Izdaje

Žensko dobrodelno udruženje u Trstu.

Календар Женски свет за 1910. Земун 1910. Уредник Аркадије Вараданин. Издавач Милан Илкиц.

Остали часописи и новине

Српство, орган Српске народне странке у Угарској. Нови Сад. 1913.

Браник, орган Српске народне слободоумне странке. Нови Сад (1913 – 1914).

Бранково Коло, лист за забаву поуку и књижевност. Сремски Карловци (1910, 1913)

Српска ријеч. Сарајево. 1913.

Србобран – Народни српски календар. Загреб. Српско коло.д.д. 1914.

Застава. Нови Сад. 6 (19) октобар 1909.

Српски књижевни гласник. Београд. 1911 књ. 27. св.7: 557-559.

Јавор. Нови Сад. 23. октобра 1883. бр 43. стр. 1348.


*Рад је написан 2013. и није до сада објављен.

[1] Текст се налази на надгробном споменику добротворима Луки Миланковићи и његовој сестри Јелени Петровић. Споменик и текст су дело челних људи „Српске православне црквене општине новосадске“.  Надгробни споменик се налази на Успенском гробљу у Новом Саду. Данас је име Луке Јоцић видљиво, јер је недавно премезано црном бојом, али не и име Марије Петровић.

[2] Прве женске организације Српкиња се формирају током седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а 1953. је престао да постоји АФЖ Југославије (Антифашистички фронт жена Југославије), најмасовнија женска организација у нашој историји.

[3] Називи организација дати су у оригиналној транскрипцији.

[4] Под Хабзбуршком монархијом овде подразумевам сложену државу коју уједињује династија Хабзбург и Хабзбург -Лорен а која је у периоду (1867-1918) који претежно обухвата овај рад имала назив Аустроугарска монархија (прим.аут.).

[5] Кнежевина Србија (почев од Хатишерифа 1830, мада је међународно призната 1878)  и Краљевина Србија (од 1882).

[6] Хуманитарна организација жена у Краљевини Угарској чији је део била савремена Војводина до 1918.

[7] Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња,  Архив Кикинде Ф.350 кутија 2.

[8]Податак је добијен на основу односа круна – долар који је у тексту „Женска удружења међу Српкињама“ дао Аркадије Варађанин (Календар Женски свет 1910: 97-106)  .

[9] Транскрипција је у потпуности преузета из изворног документа.

[10] Погледати: Савка Суботић и Ернст Хекел, универзитетски професор у Јени у: Женски свет бр. 6 стр. 138.

[11]Женски свет, Нови Сад 1914.  бр 7-8, стр. 180-181.

[12] Оснивачица и председница Интернационалне алијансе за женско право гласа (International Woman Suffrage    Alliance) Кери Чепмен Кет је на челу организације од оснутка до 1923.

[13] Rosika Schwimmer (1877-1948)  је 1903. основала  Угарско удружење запослених жена – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savet žena – Nöegyesületek Szövetsége а, 1904. Феминистичко удружење Угарске -Feministák Egyesülete. Била је једна од најзначајнијих европских феминисткиња и мировњакиња почетком 20. века. Чланак Розе Швимер о Савки Суботић објавио је будимпештански лист на немачком језику Neuse Pester Journal a пренео новосадски  Женски свет (бр. 1. 1912: 7).

[14] Bertha Pappenheim је била боркиња против трговине „белим робљем“ и проституције. Била је позната у европским оквирима. У Србију је дошла да придобије српске женске организације за борбу против проституције.

[15]  Српски Народни Женски Савез је био члан IWSA од 1911.

[16] Податак о датуму рођења преузет је из књиге Луке Јоцића „Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884“, Нови Сад 1904, стр. 94. Лука Јоцић се позива на „својеручне њене забелешке“ и даје податке о датуму њеног рођења „25. децембар 1916. лицем на римски Божић“. Проф. Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19 века“  (Загреб, 1903 –репринт Београд, 1990: 28) наводи да је Марија рођена 1811. или 1814., а у књизи Лепосаве Кљајић „Заслужни Новосађани Грко – Цинцари с краја 18. и 19.века“  (Нови Сад, 1998) наведена је 1815. као година рођења.

[17] У књизи Андре Гавриловић „Знаменити Срби XIX века I књига, стр 28. Српска штампарија Загреб, 1903. Репринт „Култура“, Београд 1990.  назив завештања гласи: „Завод за негу  и издржавање сироте и сиромашне српске деце“.

[18] 1848-1849.

[19] Aktivne lekarke sadašnjosti.

[20] Dr Unna Ruhnow, Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart in: Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 i 14. o6. 1898.

[21] Савка Суботић, Др Драга Љочић, Женски свет бр. 10, Нови Сад 1909, стр 229.

[22] Ради се о Уједињеној омладини Српској (прим. аут.).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Добротворке у српском народу," u ŽeNSki Muzej, 5. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/10/05/dobrotvorke-u-srpskom-narodu/.
Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse publikacije

Antifašistički front žena Vojvodine 1942-1953



Čitaj mi

(prvi deo, strane 1-21)

(drugi deo, strane 22-46)

(treći deo, strane 47-68)

(četvrti deo, strane 69-92)

(peti deo, strane 93-112)

Kategorije
audio Čitaonica Razgovori

Sećanje Gizele Sabo



Čitaj mi

Gordana Stojaković

Gospođu Gizelu Sabo sam kontaktirala telefonom, jer je tokom decembra 2006. bila u Nemačkoj u poseti svojoj kćerki. Zahvaljujući glavnom uredniku Enciklopedije Novog Sada, gospodinu Dušanu Popovu dobila sam broj telefona i još važnije preporuku za taj razgovor. Pozvala sam je i objasnila šta radim i zamolila da pomogne moj napor da rekonstruišem bar deo događaja u toku postojanja AFŽ-a Vojvodine. Poslala sam i radni materijal koji je stigao prepakovan i raskupusan, ali ceo. Uz materijal sam poslala i pismo sa pitanjima na koje je gospođa Gizela Sabo pismeno odgovorila. Njeno svedočanstvo je dragoceni deo čitavog projekta, a njen sud o poslatom materijalu za mene je najkompetentnija recenzija. Gospođa Gizela Sabo preminula je u Novom Sadu 30. novembra 2016. O tome je izvestio Magyar Szó https://www.magyarszo.rs/hu/3227/kozelet/156913/Elhunyt-Szab%C3%B3-Gizella.htm

1. Napišite nešto o sebi, ono što biste želeli da se o Vama zna.

Zovem se Sabo Gizela (Szabó Gizella), rođena 6. decembra 1926. u Nagyvárad-u u Rumuniji. Danas imam osamdeset godina. Školovala sam se u rodnom gradu, posle u Starom Bečeju, žurnalistiku u Beogradu i Višu školu društveno-političkih nauka u Novom Sadu. Od mladosti sam aktivno učestvovala u radu omladinskih frontovskih organizacija u KPJ i SKOJ-u.

Odmah po formiranju lista vojvođanskih Mađara, Magyar Szó (1944) u Novom Sadu, pozvana sam da radim kao novinar. Krajem 1945. postala sam saradnik, kasnije urednik u toj redakciji.

U oktobru 1946. Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu postavio me je na mesto glavnog i odgovornog urednika ženskog lista na mađarskom jeziku Dolgozó Nő. U novinarstvu sam provela više od 35. godina na raznim funkcijama i zaduženjima. Vodila sam rubriku unutrašnje politike, pisala sam o društvenim organizacijama, uglavnom o socijalnoj politici, organizaciji zdravstvene i medicinske službe, o dečjoj zaštiti, o zdravstvenom i penzionom osiguranju, o brizi za stare osobe. Pre 40. godina prva sam u Jugoslaviji pokrenula rubriku za penzionere. Jednom nedeljno cela stana je bila posvećena problemima starih, penzionerima, gerijatriji, organizaciji penzijskih fondova itd. U toku mog radnog veka bila sam aktivna u svim društveno-političkim organizacijama.

U toku izbora 1974. sam kao delegat Novog Sada, Titela, Žablja, izabrana za člana Veća udruženog rada Skupštine Republike Srbije, gde sam predložena za člana Ustavne komisije. U Skupštini RS sam na raznim dužnostima radila ceo mandat od četiri godine. Paralelno sam radila kao novinar.

Posle penzionisanja, još oko deset godina sarađivala sam u listu Magyar Szó, u ostalim listovima na mađarskom jeziku i u TV Novi Sad.

Imam dvoje dece, kćerku i sina. Oboje su lekari.

Interesantno je da sam u tokom radnog života bila uvek među najmlađima: u AFŽ-u kao omladinka, a u novinarskoj školi najmlađa sa najvišom funkcijom – glavnog urednika Dolgozó Nő.

Novinarstvo sam završila sa obukom mladog mađarskog novinarskog kadra. Kao priznanje, između ostalog, dobila sam Nagradu za životno delo Svetozar Marković Saveza novinara Vojvodine.

Sada sam penzioner, živim u Novom Sadu, povremeno boravim u Nemačkoj.

                                                                          Szabó Gizela  

2. AFŽ je u Vojvodini, a i šire, postojao u periodu 1942-1953. Šta biste mogli da kažete o samoj organizaciji, njenim ciljevima i Vašem viđenju rezultata koji su postignuti?

Pročitavši ceo vaš materijal, koji obuhvata period od 1942. do 1953. u radu organizacije. Ne bih imala ništa da dodam, samo to da je bilo pogrešno ugasiti organizaciju.

3. Da li biste izdvojili neke ličnosti koje su bile aktivne u AFŽ-u? To mogu biti poznate, ili manje poznate ličnosti.

Poznate ličnosti koje su radile u AFŽ-u ste uglavnom nabrojali. Dodala bih, ili istakla Kizur (Etelku) Etu iz Subotice, ženu poznatog partizana Kizur Ištvana, Luko (Šulman) Terezu iz Zrenjanina, koja je kasnije bila novinar u Magyar Szó-u i vodila rubriku za žene (sestra Ruže Šulman iz Zrenjanina), Brašnjo Bora iz Bačke Topole, Márton Rozaliju iz Nove Crnje (član KPJ od 1929, osuđena kao komunista, kasnije aktivna na planu dečje zaštite), Rekecki (Šilić) Eržebet iz Sente, Spahić Sofiju-Sofiku iz Subotice, Lőbl Margitu iz Novog Sada, Malušev Borišku iz Novog Sada, Nagy (rođ. MáK) Veru iz Bečeja, Sóti –Holó Mariu iz Bečeja, Herbatin Juliju iz Bačke Topole, Dognar Veru iz Bačke Topole, Iboljku Kalmár (udatu Mišić) koja je radila kao novinar od 1947, a mnogo kasnije je osnovala časopis „Nada“.

4. Kažite nešto o Vašem radu kao urednice Dolgozó Nő. Kako je došlo do toga da preuzmete taj posao? Ko su bile Vaše saradnice?

Nakon 1946. pozvana sam u Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu gde me je primio sekretar, Dobrivoje Vidić. Saopštio mi je da je u PK odlučeno da pokrene ženski list za Vojvodinu i to u okviru AFŽ-a. Za glavnog i odgovornog urednika lista na mađarskom jeziku, Dolgozó Nő (Radna žena) predlagali su mene, devetnaestogodišnju devojku Szabó Gizelu, novinarku Magyar Szó. Drug Vidić mi je odmah čestitao i naznačio da će mi u tom teškom i odgovornom zadatku pomagati moje koleginice iz Magyar Szó i drugarice iz Pokrajinskog odbora AFŽ-a, pa i aktivistkinje sa terena. Ja sam odgovarala za sve, a trebalo je da organizujem i dopisnu mrežu. Nije bilo lako, jer sa devetnaest godina života i jednom godinom novinarskog staža pokrenuti i izdati list ogroman je zadatak. U to vreme ja sam bila prva i jedina novinarka koja je pisala na mađarskom jeziku – i to je istorija. Pisci, pesnici, novinari kolege pisali su mi po „porudžbini“ a sam obilazeći gradove i sela pronašla pismene aktivistkinje koje su mi opisivale rad AFŽ-a i šire. Preuzimali smo članke i iz drugih ženskih listova. Saradnice su bile uglavnom žene, devojke, učiteljice, upravnice dečjih domova, domova za stara lica, pa i domaćice aktivne u organizacijama žena. Više imena sam već navela.

5. Napišite nešto o uređivačkoj politici lista: sadržaji, teme koje su bile primarne, kako ste dolazili do tekstova, o distibuciji lista, čitanosti…

Disribucija je išla preko AFŽ-a i tu gotovo da nisam učestvovala. Koliko se sećam mesečni tiraž je dostigao 25. 000 primeraka. Čitanost je bila orgomna, članci su se čitali u čitalačkim grupama, u domovima, jer uvek smo dali aktuelne tekstove ne samo jugoslovenskog već i gradskog značaja, zatim mnogo članaka iz fabrika, sa akcija …

6. Urednica Glasa žena je bila Kristina Babin. Da li ste je poznavali i sarađivali sa njom?

 Kristinu Babin – Dacu sam poznavala, mislim da je bila učiteljica. Često smo izmenjivale članke, slike, dopise. Nismo radile u istoj zgradi, ali smo se susretale na sednicama Pokrajinskog odbora AFŽ-a gde smo dobijale uputstva za dalji rad. Bila je vedra, vesela i radna žena.

7. Urednica AFŽ lista na rumunskom jeziku Femeia nouă je bila Marija Todor (kasnije Florika Štefan). Da li ste ih poznavali i sarađivali sa njima?

Mariju Todor nisam poznavala ili je se ne sećam. Sa Florikom Štefan sam kasnije sarađivala, kao sa penikinjom i novinarkom.

8. Šta Vam je bilo najteže a šta najlakše dok ste radili kao urednica lista. Kada je i zašto list ukinut?

Dolgozó Nő je izlazio 5 godina a ugašen je uglavnom zbog nedostatka novinske hartije. Ja nisam radila u listu do njegovog gašenja zbog selidbe u Beograd gde sam nastavila studije. Na moj predlog list je preuzela Kizur Eta. Ja sam i dalje sarađivala šaljući članke. A šta je bilo najteže? Tada sam paralelno radila dva odgovorna mesta. U Magyar Szó sam morala napisati 2-3 stupca vesti, članaka, prenositi govore, izvestiti o akcijama, uspesima frontovskih, omladinskih i ženskih organizacija počevši od osnivanja porodilišta, skupljanja pomoći za koloniste, narodnog zajma do omladinskih brigada, dečijih domova i sl. U isto vreme sam morala da planiram i pišem članke za mesečni list, preradim dospele dopise i dajem na štampanje, i to na vreme. Sama sam pregledala prelome – naravno u olovu. Bilo je to herojsko vreme ženskog novinarstva u AP Vojvodini.

9. Šta mislite o današnjoj ženskoj štampi i koje su po Vama bitne razlike u odnosu na Vaš list? Šta biste poručili ženama danas?

Iako imam osamdeset godina redovno čitam dnevnu štampu i gledam TV – gde sam nekada „tezgarila“ (TV NS). Žensku štampu ne kupujem i ne čitam. Vidim da ima luksuznih izdanja sa prelepim slikama – sve skupa – to naše žene ne mogu kupiti. No, ima ih vrlo mnogo i vrlo različitih. Ne volim baš golotinju u izlogu, ali to je moda. Kao da kod nas ne postoje prosečne žene, majke, bake, obične vredne seljanke, fabričke radnice, barem ne u novinama. Nemam mišljenje o ženskim listovima, jer ih ne čitam.

Za AFŽ-om i dan danas žalim kao za ženskom organizacijom kao takvom! Gde bi mi danas bili da je ta divna dobrovoljna, humanitarna organizacija i dalje postojala i radila? Imali bi omladinskih domova, pionirske kutke po školama – pod nadzorom nastavnika, pristupačne klubove za žene – a ne diskaće za orgije… I naravno barem 30-40% žena poslanika u opštinskim, gradskim i Republičkoj skupštini raznih profesija i nacija. Možda sam staromodna, ali treba da postoji energična, intelektualna, pravična, dobro organizovana ženska organizacija u Srbiji i naravno u Vojvodini.  

Gospođa Gizela Sabo je dobrog zdravlja i raspoloženja pa je bilo veliko zadovoljstvo razgovarati sa njom. I to nije samo moje mišljenje. U Wiesbaden-u, gde se trenutno nalazi, postoji praksa da gradonačelnik lično čestita svim stanovnicima grada 80-ti rođendan. Taj lepi običaj ovekovečen je u lokalnim novinama.

Isečak iz novina Erbenheimer Anceiger Weisbaden, 15. decembar 2006. str. 25. Članak povodom  osamdesetog rođendana Gizele Sabo.
Erbenheimer Anceiger Weisbaden, 15. decembar 2006. str. 25.

Novi Sad – Weisbaden, 2006.

Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.

Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.

Uz dozvolu gospođe Gizele Sabo tekst je objavljen na sajtu Mreže antifašistkinja Zagreba http://www.maz.hr/2014/08/18/gordana-stojakovic-vreme-afz-novinarstva-u-vojvodini-secanja-gizele-szabo/

Citiranje: Gordana Stojaković, "Sećanje Gizele Sabo," u ŽeNSki Muzej, 28. septembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/secanje-gizele-sabo/.
Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse Razgovori

Sećanje Ide Sabo



Čitaj mi

Gordana Stojaković

SEĆANJE IDE SABO O ŽENAMA U RADNIČKOM POKRETU, NOB-u i AFŽ-u JUGOSLAVIJE I VOJVODINE

Ida Sabo, fotografija
Ida Sabo je rođena 6.07. 1915. u Pečuju (Austrougarska). Kao trinaestogodišnjakinja je postala tekstilna radnica, a zatim je radila u jednoj subotičkoj štampariji. Rano se priključila radničkom i sindikalnom pokretu učestvujući akcijama i štrajkovima Ujedinjenih radničkih sindikalnih saveza Jugoslavije / URSSJ-ovih sindikata/. U Savez komunističke omladine Jugoslavije je primljena 1934. Zbog političke aktivnosti morala je da ode iz Subotice. Otišla je u Ljubljanu gde je primljena u KPJ 1939. Obavljala je dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu. Pripada grupi komunista koji su organizovali ustanak 1941. i Narodnooslobodilačku borbu. Uhapšena je 1942. ali je ubrzo puštena iz zatvora. Priključila se slovenačkim partizanima, gde je do završetka rata obavljala odgovorne partijske zadatke: članica i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, članica Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju, članica Okružnog komiteta KPJ za više okruga, a zatim i u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Slovenije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. Posle oslobođenja obavljala je odgovorne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima prvo u Sloveniji, a zatim u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Birana je za poslanicu Narodne skupštine Srbije, Skupštine SFRJ i Skupštine Autonomne pokrajineVojvodine, gde je u periodu 1963-1967. obavljala dužnost potpredsednice. Birana je za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine (1946). Obavljala je i druge odgovorne dužnosti u Savezu udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije, Saveta Federacije. Za svoj rad je višestruko odlikovana: Ordenom za hrabrost, Ordenom junaka socijalističkog rada, Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem .
Fotografija je vlasništvo Ide Sabo.

Recite nam nešto o položaju žena u Vojvodini i platformi KPJ u odnosu na „žensko pitanje“.

Kada govorimo o položaju žena treba se vratiti u nazad. Poznato je da su žene u vreme stare Jugoslavije bile neravnopravne, drugorazredne u odnosu na muškarce, da su im postavljali staratelje kad bi muž ili otac umro. Nisu se mogle starati o sopstvenoj deci. Inače, u ovoj bogatoj Vojvodini je bilo starhovito mnogo sirotinje i nezaposlenosti. Bilo je malo fabrika i te koje su bile imale su najviše pedest, šezdeset radnika. U nekima su radile većinom žene, recimo u Hartmanki iz Subotice koja je izvozila živinu i perje. Tamo su žene bile nemilosrdno izrabljivane i iskorišćavane,čak su i batine dobijale.

Pre II svetskog rata je bio ogroman broj seoske sirotinje i jako malo intelektualki jer ženama, u suštini, školstvo nije bilo dostupno. Još su u Vojvodini, Hrvatskoj, Sloveniji neke i dospele do srednje škole, ali imali smo krajeve u celoj Jugoslaviji posebno Bosna, Makedonija, Kosovo, pa južna Srbija, gde žene nisu išle u školu. Znam da su na Kosovu očevi tukli žensku decu da ne uče, da ne bi završavale razred, da bi padale razred. Postojalo je jedno užasno shvatanje o ženama.

U Vojvodini, pored svog bogatstva, harala je tuberkuloza. Mi koji smo bili uključeni u napredni, revolucionarni pokret, nismo imali zadatak samo da govorimo o potrebi borbe sveukupnog naroda koji je bio potlačen, nego smo imali zadatak i zdravstvenog prosvećivanja. Imali smo u svojim redovima i lekare koji su nama držali predavanja o zdravstvenoj zaštiti, borbi protiv tuberkuloze, o borbi za normalan, zdravstveno siguran porođaj, jer kod porođaja su žene masovno dobijale sepsu. Veliki broj žena je rađao kod kuće, često i bez babice. To je privuklo veliki broj žena.

Ne samo u Vojvodini, već u celoj zemlji pokret žena za ravnopravnost bio je veoma jak i to zahvaljujući Komunističkoj partiji Jugoslavije. Poznato mi je da su se prikupljali potpisi za ravnopravnost žena, pre svega za pravo glasa žena.

Borba za ravnopravnost žena počela je daleko, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan, ponižavajući položaj. U mnogim kućama je bila nesreća kad bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja. Zaostalost je bila velika kad je u predratnoj Jugoslaviji preko 90% ljudi bilo nepismeno, kad smo imali svega jedan autoput, onda se može zamisliti kakva je bila i zaostalost. Zato smo posle rata mnogo radili na prosvećivanju žena. Formirali smo analfabetske tečajeve, čitalačke grupe, da bi se žene opismenile.

Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), i to masovnim učešćem – sa oružjem u ruci, izborile. One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani. Oko 620 hiljada žena je aktivno učestvovalo u borbi, to znači i u gradovima, i moram da kažem da je bilo daleko teže biti u gradovima nego u partizanskim jedinicama. Iskusila sam i jedno i drugo i odahnula sam kada sam otišla u partizanske jedinice.

Bila sam u Sloveniji tokom II svetskog rata. U Ljubljani je tada bilo preko šest stotine dece do dve, tri godine, čiji su roditelji morali da ih napuste, jer su Gestapo i OVRA, italijanska obaveštajna služba, tragali za njima. Briga o deci je bila organizovana akcija. I to su radile žene na čelu sa majkom književnika Ziherla. Ona je brinula o svoj toj deci i nijedno dete nije bilo otkriveno. Ali moram reći da su morali biti premeštani skoro svake nedelje u drugu porodicu. Zahvaljujući tome da je preko 90% Ljubljančana bilo za Narodnooslobodilačku borbu, to nije bio toliko težak zadatak.

Žene su bile herojke. Blizu Ljubljane, ima jedno brdašce, mislim da se zove Sv. Petar. Tu je bila jedna mala crkvica u kojem je bio jedan pop koji je organizovao mučilište dole u podrumu. Tu je 7000 ljudi pobijeno uz njegovu pomoć. I posle rata, počelo mu je sudjenje, ali živih svedoka nije bilo. Javila se jedna žena. I kaže mu: Da li me se sećaš? Ja sam bila pred porodjajem. Klečeći sam te molila da me pustiš da rodim pa me posle streljaj. Ne, ti si naredio tom mladom belogardejcu da me strelja. On me je odveo i reko – pucam u vazduh. Reći ću da sam te bacio u reku. Beži i skloni se da te uopšte niko ne vidi jer ćemo i ti i ja stradati. I onda je ona pokazala jednu šumicu gde su bile mlade jelke, a pod svakom jelkom je bio grob. Kad su otkopali grobove u svakom je bilo po deset, petnaest ljudi zakopano. Bilo je i drugih primera herojstva žena. Sećam se Vide Pregar radnice u jednoj ljubljanskoj fabrici suđa. Italijani su 1941. opkolili fabriku i počeli pretres. U jedan pisaći sto podmetnuli su letak. Bilo je to radni sto jedne vrlo mlade devojke, Vide Pregar. Italijani su skupili sve radnike i pred njima su osudili Vidu Pregar na smrt. To se desilo ujutru. U podne su joj rekli da izda sve za koje zna da su u Narodnooslobodilačkom pokretu. Ona je to odbila. Zatim su joj rekli da klekne i moli ih za milost i da će je tada pomilovati i poslati u logor. Vida Pregar je odbila da klekne i da ih moli. Posle podne su je izveli i stavili pred zid i pokušali da joj vežu oči. Nije im dopustila. Ja se vas ne plašim da gledam u oči, a vi se plašite da mene gledate u oči. Jedan vojnik je odbio da puca u Vidu Pregar. Stavili su ga pored nje i zajedno streljali.

Sećam se i herojstva Zore Krdžalić-Zage. Njoj i njenom suprugu je javljeno da se hitno sklone jer ih je nemačka tajna policija otkrila i dolazi po njih. Zora Krdžalić nije imala vremena da se spakuje već je samo javila rođaki da dođe po jednogodišnjeg sina. U parizanima je kasnije saznala da je dete na sigurnom mestu. Mislim da je to bilo veliko herojstvo. Bilo je mnogo primera herojstva žena tokom NOB-a.

O Narodnooslobodilačkoj borbi je dosta pisano. Reći ću samo da su žene obezbeđivale sve što je potrebno partizanima: odeću, obuću, hranu, lekove, baze za ilegalce. Posle oslobođenja čertdesetšeste sam se vratila u Vojvodinu, u Suboticu. Išla sam da vidim šta se dešava sa mojom porodicom koja je ostala ovde. U Subotici su bili moja majka, brat, snaha i njena ćerka. Moj prvi muž, Kovač Janoš, je poginuo u poslednjim danima borbe za oslobođenje u Sloveniji. Bio je Vojvođanin, Mađar. Proveo je četiri godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici kao komunista i četiri godine u ratu. Poginuo je 2. aprila 1945. Došla sam da i njegovim roditeljima saopštim da nije više živ. Sa nama je bio i Paško Romac, a išli smo kolima odavde iz Novog Sada. Kad smo došli blizu Subotice, Miha Marinko mi je rekao: Jel` ti kuca srce?

Paško Romac je pitao: A zašto da joj kuca srce kod Subotice?

Ona je iz Subotice.

Šta, nije Slovenka?

Rekoh: Ne, nego Mađarica.

Nikad se nisam nacionalno izjašnjavala, jer meni je bio važan čovek, bez obzira koje nacije i vere bio. I tako sam se ja, na zahtev iz Vojvodine vratila. Nisam radila na liniji AFŽ-a, ali sam znala šta su radili.

Posle oslobođenja udala sam se za Filoksisa Kozmidisa, poverenika grčkih partizana koji su bili smešteni u Bujkesu (mislim da to danas Gakovo). On je postao pravi Novosađanjin, kao i njegovi sunarodnici u početcima nastanka grada. Sa njim imam dve kćerke koje su zahvaljući svojim sposobnostima i socijalizmu postale doktori fizike.

Ne zna se šta je bilo teže. Boriti se za vreme rata s puškom u ruci, ili posle rata za ravnopravnost, za shvatanje da žena treba da prodre u sve pore društva, da žene treba da idu u školu, i to masovno, da joj se otvore svi prostori. Teško je bilo boriti se protiv zaostale svesti i svatanja, to nije bilo jednostavno.

Žene su nosile feredže u Makedoniji, Bosni, na Kosovu. U Srbiji su mlade devojke od dvanaest godina udavali. Roditelji bi zakazali svadbu, udali bi je kao devojčicu a zatim su je u porodici koristili svi muškarci dok ne sazri.

Moralo je biti i zdravstvenog prosvećivanja, i osnovnog obrazovanja. Organizovali su se kursevi za žene, da se opismene, organizovale su se ekipe – i to zahvaljujući AFŽ-u, ekipe lekara, prosvetnih radnika, raznih stručnjaka. Zatim se išlo od kuće do kuće i to u Makedoniji, Bosni, pa i u Srbiji, jer žene nisu izlazile iz kuće. Učili su ih osnovnoj higijeni, pravilnom načinu života, i da se skidaju feredže. To je bila jako velika borba, a nju su uglavnom nosile žene. Ne zaboravimo, ova zemlja je izišla iz rata i sve zemlje koje su izišle iz rata imale su glad, gladovalo se. U Jugoslaviji nije bilo gladnih, ni u najzabačenijim krajevima. Nije bilo obilja, nije bilo dovoljno, ali nije bilo gladi zahvaljujući otkupu koji se danas mnogo psuje, a ne zna se da je to bilo organizovano da ova zemlja i narod ne bi gladovali. Nije bilo izobilja u Vojvodini i u krajevima koji proizvode, ali ni u Crnoj Gori, Makedoniji nisu gladovali. I tu je AFŽ jako mnogo nosio na leđima. Najveća bitka se vodila da ženska deca idu u školu. I to se budno, budno pratilo.

U predratnoj Jugoslaviji, žene koje su bile zaposlene, čak i intelektualke imale su skoro pola plate od svojih kolega. Posle rata mi smo se zalagali da za isti rad svi isto primaju, bez obzira na pol, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veru.

Nismo imali laka vremena. Imali smo 48-mu, kad su nam na granici bili ruski vojnici. Onda je trebalo obezbeđivati vojsku, trebalo je ponovo brinuti o njima, da se odbrani ova zemlja. Ja se ne slažem sa svim onim što se dešavalo na Golom otoku. Mi smo birali slobodu, jer smo se za nju sami izborili, to nam nisu Rusi doneli. Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema, i nije bilo savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je brisana vekovna nepravda prema ženama.

U Budimpešti je bio održan jedan okrugli sto. Šteta što nije održan i ovde. Tema je bila – kad je počela neravnopravnost žena. I jedna žena je rekla da je počelo od Biblije. Rečeno je da je bog ženu stvorio od rebra i da je prvi greh napravila Eva, rečeno je da se beži iz Sodome i Gomore i da se niko ne okreće, ali okrenula se žena i postala kip od soli. Tu je počela neravnopravnost, a najveća neravnopravnost je počela sa privatnom svojinom. Kad je gospodar hteo da ima sigurnog naslednika. I ja mislim da smo mi danas otišli korak nazad, iako vidim da neke stranke nešto pokušavaju i pojavljuju se neke žene, i pametne žene moram reći, ali, nema ih na najistaknutijim mestima. Za to smo se i mi morale boriti.

Posle rata smo imali jako mali broj intelektualki. Imali smo jedan dobar broj radnica koje su bile obrazovane, jer je bilo naređenje iz Partije da se obrazujemo. Ja verujem da sam pročitala mnogo više nego mnogi fakultetski obrazovanih ljudi, ali ne samo ja. Čitali smo Dostojevskog i Tolstoja i Zolu… Bilo je obrazovanih žena, bilo je borbe da žene više dođu do izražaja, ali je često bilo teško boriti se protiv zaostalih svatanja.

Bila sam jednom predsednik Komisije za pomilovanje Predsedništva Jugoslavije. Najveći broj osuđenika, posebno Albanaca, bili su silovatelji žena. Bila je i jedna žena osuđena na 20 godina robije jer je ubila muža, tasta i dva muževljeva brata. Imala je četrnaest godina kad su je takoreći prodali u muževljevu kuću. I kad je dozrela bilo joj je dosta jer je prvo počeo tast da živi sa njom, pa braća, pa muž. Ona je jednog dana uzela pušku, pobila ih je i ranila svekrvu jer je i ona znala za to. Ja sam tada rekla da bih je momentalno pustila, jer ako je prema nekome izvršen zločin, izvršen je prema njoj. Prvo su joj umanjili kaznu za pet godina, pa posle su opet umanjili. Nije odležala mnogo, ali hoću da kažem kako je bilo teško boriti se protiv prave zaostalosti. Kad je meni jedan drug rekao: Pa zašto ti tolko strogo gledaš na ta silovanja? Ajde rekao je ne mora baš sve u braku da bude. Odgovorila sam: Imaš li ti ćerku, šta bi ti rekao da sad tvoju ćerku neko siluje? Onda je zaćutao. Mislim da takih shvatanja o ženi i sada još ima mnogo, a posebno što se danas društvo nalazi u jednom takvom periodu kad se najmanje vodi briga o tome kakav je položaj žena i majki. Jer, kad žene imaju loš položaj mislim da ispaštaju deca i celokupno društvo koje zaostaje i ne može napredovati ako polovina stanovništva nije zaštićena.

Recite nešto o vašem radu u radničkom i komunističkom pokretu pre II svetskog rata

Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut a uveče sam se vraćala, uvek peške. Bila sam zadužena za rad sa omladinom, među kojima je bilo omladinki. Radili smo u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje, a oni su meni dali ogromnu lubenicu da pokažu koliko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde sam je mogla sakriti, jer nisam mogla da je nosim do Subotice.

Omladina je bila dobro organizovana, ne samo Tavankut nego u svim okolnim mestima: Moravica, Bačka Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu dolazili peške na zbor. I uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene na zbor išle sa motikama i lopatama. Na ulazu u Suboticu, tamo gde je igralište, tu ih je sašekao kordon žandara. Žene su sa lopatama i motikama razbile žandare i stigle na mesto zbora gde je Matko Vuković držao veliki govor. Žene je predvodila Marga Beretić.

Sećam se Marge Beretić, seljanke iz Tavankuta. Bila je to mlada, inteligentna i energična žena. Mnogo je volela da čita. Knjige koje smo donosili prvo bi ona pročitala. Bila je udata i imala sinčića. Ona je bila jedna od najaktivnijih žena Tavankuta od 1935. Mnogo je doprinela organizovanju žena, ali i omladine tako da smo mi koji smo dolazili iz grada mogli sasvim da se na nju oslonimo. Bila je omiljena ženama, a i drugi su je cenili. Tavankut je pre II svetskog rata bio jako siromašno mesto. Većina stanovnika je bila uključena u napredni pokret, a oni koji nisu bili su simpatizeri i pomagali su koliko su mogli. Marga Beretić se istakla u organizaciji velikog poljoprivrednog štrajka. Ona je išla od čoveka do čoveka ubeđujući ih da učestvuju u štrajku. Učestvovala je i u prikupljanju „Crvene pomoći“. Za vreme II svetskog rata u Tavankutu su bile organizovane baze za ilegalce, što je bilo jako važno. Marga Beretić je bila među organizatorima i tih aktivnosti. Kada je Subotica oslobođena, još su se vodile borbe kod Batine. Marga Beretić je organizovala žene koje su zbrinjavale ranjenike. Bila je jedna od aktivnih članica AFŽ-a Subotice.

Mi, žene u sindikatu smo organizovale kuhinju za štrajkače i to ne samo tada. Kad god je bio štrajk u sindikatu organizovele smo kuhinju za štrajkače i njihove porodice, da ne bi gladovali. Hrana se nabavljala tako što su mlade devojke sa velikim korpama išle na pijaci i tražile od prodavaca hranu. Najveći broj je dao. Jer, i to je bila sirotinja koja je kupovala od seljaka, ili preprodavala, tako da su davali i uvek je bilo hrane.

Bilo je hrane uvek i za zatvorenike. Subotica je bila poznata po tome što su donosili zatvorenike iz cele zemlje, čak iz Zagreba i Beograda. Tada su žene u sindikatu iz komisije za žene išle u posetu zatvorenicima i nosile hranu, uzimale veš, prale i nosile natrag čist veš. U Subotici je bio jedan istražni sudija Ristić, Makedonac, veoma pošten, čak su ga poslali na razgovor u Beograd, jer je davao komunistima u pritvoru napredne knjige. A on njima kaže: Ja ne mogu njima dati Bibliju, jer oni to neće čitati već im dajem knjige koje znam da će čitati. No, taj sudija je davao i dozvole da se posete komunisti koji su donešeni recimo iz Beograda u Subotici. Ja sam imala zadatak da posetim Baruh Rašelu, koju tada nisam poznavala, ali sam se prijavila kod sudije Ristića da mi da dozvolu da je posetim. Rekla sam da mi je sestrična od ujaka ili ujne, kaže: Dobro. I dao mi je. Dođem u posetu, stojim u krugu za zatvorenike a tamo su bile dve žene. Ne znam koja je od njih Baruh Rašela. Sudija kaže: Dođi ovamo, evo ti sestrične. Eto, i takve doživljaje smo imali.

Sećam se porodice Đeri. Bila su tri mladića. Njihov otac je bio revolucionar i decu je tako vaspitavao. Radio je u fabrici Ferum gde je 1933. istakao crvenu zastavu. Najstariji sin, Đeri Franja likvidiran je u Dahau. Bio je član Partije, Uhapšen je 1941. i osuđen. Bio je oženjen Jucom Đeri, svojom saradnicom. Ona je bila politirka. Nju su takođe uhapsili, a bila je u drugom stanju. Toliko su je tukli da je pobacila. Posle rata i dalje je bila aktivna.

Kćerka, Eržebet Đeri je bila udata za srednjeg brata Lukača. Ona je pre rata bila član SKOJ-a. Organizovala je čitalačke grupe. Čitali su Antidiring i Babela. Njen muž je sa dva brata, starijim i mlađim, bio uhapšen 1941. Stariji brat je imao porodicu, ženu –Lukač Anu, koja je takođe bila veoma aktivna u naprednom pokretu. Braća Lukač su osuđeni 1941. Najstariji, Anin muž, je bio osuđen na smrt, a srednji na vremensku kaznu a pošto je najstariji brat imao dete srednji brat je tražio da se kazne promene- da on ide na vešala, a stariji brat da dobije vremensku kaznu. To je i učinjeno.

Šta je bila platforma AFŽ-a i šta može biti danas?

Posle oslobođenja žene su bile veoma, veoma spremne, a želele su da uče. Bio je i drugi položaj žena jer su bile potpuno ravnopravne u svemu, ali trebalo je mnogo raditi da postanu toga svesne i da i u porodici izbore pravo na drugačiji život. Bilo je teško jer zaostalost nije bilo lako savladati. Zvali smo lekare da drže predavanje ženama, organizovali smo krojačke kurseve, da žene nauče da same sebi nešto sašiju, učile su da kuvaju… Nismo vodili neku visoku politiku, ali jasno, govorili smo da žena sve to može ostvariti, mora da se boriti. Pre rata smo bili protiv feministkinja, jer smo smatrali da izolovani ženski pokret ne može ništa postići. Samo ujedinjene sa svima potlačenima, sa svima koji su iskorišćavani, sa svima koji žive u bedi, samo organizovano postavljajući i pitanje ravnopravnosti žena kao problem može se delovati i postići rezultat. Feministkinje su smatrale da žene treba da se bore protiv muškaraca, jer ih oni tlače. To nije bila i naša borba. Žene nikad, nikad ne bi postigle ravnopravnost da su se na takav način borile. Zato su se uključivale u Antifašistički front žena i u antifašističku borbu. Preuzele su na sebe brigu o štrajkačima. Štrajkovali su svi, ne samo žene. One su išle da organizuju radnike i radnice u fabrikama. Prema tome, bitka je i danas za bolji položaj žena, bitka da se pomogne borba protiv droge, što treba da nose žene, ali to treba da nose svi progresivni ljudi bez obzira na pol, bez obzira na naciju.

Mislim da žene moraju da se bore protiv nacionalizma. U mešovitoj sredini, kakava je Vojvodina, ali i Srbija, u kojoj ne žive samo Srbi, samo u okviru potpune ravnopravnosti se mogu rešavati i ekonomski i politički problemi. Ako mađarske organizacije budu isticale samo problem Mađara, ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako. To može biti problem školovanja, što je na žalost problem svih koji imaju mala primanja. Ne može biti napredan ženski pokret koji je stvoren kao feministički.

Mislim da žene još kako imaju da se bore za svoj položaj, svoju porodicu i decu, ali ne podeljene po strankama jer su to jedinstveni problemi. Ako hoćemo da budemo iskreni danas su žene ponovo diskriminisane. One se prve otpuštaju sa posla, mnogo teže se zapošljavaju bez obzira na školsku spremu. Svi govore o beloj kugi, ali kako da žena rodi jer kad hoće da se zaposli prvo je pitaju da li je trudna i ako jeste ne zapošljavaju je. Dešava se da otpuštaju trudnice sa posla i one nigde ne mogu da nađu zaštitu. Praktično ukinuti su pozitivni zakonski propisi koji su štitili majku i dete i koji su postojali u socijalističkoj Jugoslaviji. Žene su imale jednaka prava kao i muškarci i posebnu zaštitu za majku i dete. Bilo je puno dečjih jasli obdaništa, a organizovana su i posebna dečja odmarališta (na moru i planinama). Sva su deca, bez obzira na materijalni položaj roditelja, mogla da idu i išla su u ta odmarališta. Bila je organizovana i društvena ishrana u skoro svim fabrikama, odakle su žene mogle da nose hranu kući. Posebno se može govoriti o zdravstvenoj zaštiti žena. U socijalističkoj Jugoslaviji je bilo organizovano da žene najmanje svakih šest meseci idu na preventivne preglede za rano otkrivanje raka. Tu je bila i posebna zaštita trudnica. One su koristile sva prava iz radnog odnosa i za vreme trudnoće i posle porođaja do navršene godine dana deteta, pa i duže ukoliko su postojali medicinski razlozi za to.

Šta bi ste mogli da kažete o tom velikom ulasku žena u privredu i u politiku posle II svetskog rata?

Žene koje su bile zaposlene, koje su bile kvalifikovane, isto su tako bile sposobne kao što su bili i muškarci. To da su žene i njihov rad manje vredani, to je još ostatak iz prošlosti, kad je ženski rad upola plaćan od muškog. I tu se morala voditi borba i vodila se borba i u Partiji i u Skupštini. Ja sam recimo, postala član Predsedništva Jugoslavije, to nije mali položaj. Ali vidite, tamo gde je sredina i pre rata bila razvijenija, recimo u Sloveniji, tamo je daleko više žena bilo i na visokim položajima, pa su se i one morale boriti, dokazivati. Dakle, žena se morala daleko više dokazivati u svom radu, bez obzira, bila za razbojem, bila sudija, bila lekar, bila politički radnik, morala se daleko više dokazivati.

Nije lako menjati zaostalu svest. Nije se to moglo preko noći. Bez obzira što je tolko žena učestvovalo u NOB-i, i to puškom u ruci.

Promene u privredi su počele 50-te, ali se ipak uspelo da se ostvari da se žene ne otpuštaju, da se uvede godinu dana plaćenog porođajnog odsustva, da se održe i otvaraju nove dečje ustanove, nove jaslice, nova obdaništa, nova zabavišta. Tada je počela da funkcioniše i društvena ishrana po fabrikama, gde su žene mogle uzimati hranu i nositi kući.

Uvek ima i uspona i padova. U nekim sredinama, sigurno je bilo problema. Sećam se Didare sa Kosova Bila je Albanka. Učiteljica. Nju su roditelji dok je bila u kolevci verili sa isto takvim u kolevci. I kad je odrasla i završila učiteljsku školu, došao je taj vajni verenik na autobusku stanicu da je otme. I jasno, ona se odbranila zahvaljujući i drugima. Udala se za Srbina, a otac priredio njenu sahranu. Odrekao se kćerke. Rodila je dva sina. Otac je nije hteo primiti. A mati i baka je htela da vidi unuke, da se sretne sa njima. Otac je pristao i rekao da može i muž da dodje. Dva, tri puta su se videli, ali nju nije pustio u kuću.

U Horgošu je bio jedan Albanac koji je pre II svetskog rata prodavao šećerleme, kokice i takve stvari. Kad se zaratilo on se vratio na Kosovo. Poveo je sina. Vratili su se nazad kad je rat prestao sin je otišao u vojsku, a kad se vratio otac mu kaže: Znaš sine, ja sam pripremio dva miliona dinara ićemo na Kosovo da ti kupimo ženu. Sin se nije složio: Tata nemoj, ja imam devojku koju volim. Mislim da se zvala Margita. Ima da se ženiš kako ja kažem, kako je naš adet. Momak je uveče otišao u devojčinu kuću, požalio se devojčinom ocu i rekao da voli Margitu, da hoće njome da se oženi. Da li je voliš? Volim. Hoćeš da se oženiš? Hoću. Ostani tu, vi idite sutra venčajte se a ja ću tebi i njoj naći zaposlenje u Subotici. I zaposlio ga je u Severu, a njegov otac se spakovao i otišao na Kosovo. Sad i ovi rode dvoje dece, lepo su živeli. Pametna je bila ta mlada žena. Rekla je: Decu nauči albanski, jer kad- tad mogu da se nadju sa dedom, pa da znaju ko je. Kad su deca napunila jedanaest, dvanaest godina, otišli su na Kosovo. U kući su našli baku. Majka kao majka, plače i grli decu i kaže: Sine molim te beži, on će te ubiti. Mama neće, gde je? Otišo je na pazar. I on ode i sretne oca na ulici, a otac ga zagrli i kaže: Da znaš sazidao sam ja jednu sobu i za tebe i za ženu tvoju i decu. Znao sam da ćeš se vratiti. Ne tata, mi smo došli da vas posetimo, da upoznate svoje unuke, a mi drugačije živimo, naš život je drukčiji i život naše dece će biti drukčiji. Pusti nas, mi vas volimo, došli smo, videli smo vas, ostaćemo nešto, dolazićemo, vi ćete dolaziti, ali naš život je drugačiji. I tačno, Vojvodjanska sredina je drukčija. Tu se nije živelo jedno pored drugog, tu se zajedno živelo. Ja vam moram reći da pre rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije u Subotici nikad nisam osetila neku nacionalnu mržnju. Čak ni onda kad je tridesčetvrte kralj ubijen, nije bilo demonstarcija, nije bilo napada na Mađare ili tako nešto. Tekao je normalan život. I tome su dosta doprinele žene. Preuzimale su jedna od druge običaje, učile jedna od druge, solidarisale su se. Retko ćete, i danas, čuti ženu koja sa mržnjom govori o drugoj

Da li postoje teme oko kojih danas žene mogu da se okupe?

Ima žena koje vide svoj položaj i koje su spremne da se bore. Mislim da žene koje imaju malo više snage moraju čvršće organizovati žene i to ne samo u Novom Sadu nego i po selima i pružati im svu moguću pomoć. Sad je potrebno pružiti i zdravstvenu pomoć i humanitarnu pomoć. Mislim da žene moraju da imaju posebnu ulogu u borbi protiv droge. Smatram da oni koji su hteli da upropaste Jugoslaviju, i ako hoćete sad hoće da upropaste i Srbiju, raširili su drogu isto kao što su Englezi i Japanci raširili u Kini. A droga uništava, i to počinje sa decom od 12 godina. Majke su te koje moraju odmah da primete prvu promenu kod dece. Slušala sam neki dan jednu mladu devojku iz unutrašnjosti koja je na čelu organizacije za borbu protiv droge, koja je pričala da je dobila sidu. Počela je da se drogira u dvanaestoj godini. Putem igle je dobila sidu, i tek se onda odrekla droge. Na tom planu se mogu i moraju angažovati žene.

Žene se moraju angažoovati u vezi sa školstvom. Za mene je užasno to što svako dete koje je i sposobno da se školuje, ne može. Pitanje je ekonomskog položaja porodice, da li može podneti troškove. Čak i ako su na budžetu. Svaki upis se mora plaćati i svaki ispit, bez obzira da li položite ili ne. Smatram da je danas vrlo atuelno okupljanje žena oko mnogih pitanja. Ako hoćete po pitanju standarda, i po pitanju zapošljavanja.

Šta bi mogli da koristimo iz iskustva AFŽ-a danas?

Iskustvo da budete uporne, da se ide od čoveka do čoveka, da širite prosvećivanje, posebno na tim pitanjima koje su danas jako aktuelna. I u borbi za pozicije u politici jer na žalost sama politika je ta koja na kraju završava i izvršava. Nema žena u vrhu vlasti. Žene treba da budu agresivnije, da se više oglašavaju i preko štampe. Mesta se daju striptizetama. Žute štampe imate kolko hoćete, a nema jednog ozbiljnijeg lista koji se bave problemima žena.

AFŽ je imao 5 listova na teritoriji Vojvodine i svi su bili angažovani bez tračeraja i gluposti. Sad toga nema?

Ne, ženski listova se danas bave odećom, modom, a suštinskim pitanjem položaja žena – ne. Ima mnogo pitanja kojima se treba baviti, iako je na žalost celo društvo bolesno. Pre godinu dana na pijaci su mi suze išle jer sam videla penzionisanog profesora koji je štapom ispod tezge izvlačio krompir i stavljao u korpu, jer su penzije male i nisu stizale ne vreme. To su strašne stvari. Strašno je i kad se žena porodi a posle tri dana je puste kući. Mi nismo imali toliko smrtnih slučajeva na porođaju ko što ih sada ima. A imali smo manje lekova. Danas ima lekova ali nema matreijalnih mogućnosti da se kupe.

Znači da nema za svagda dobijenih pozicija za žene?

Ne, ne, nema. Postoje razlike i u odnosu na sistem. Ipak je kod nas drugačiji položaj žene nego recimo u Africi, drugačiji položaj nego što je u Iraku, pogotovo sad Iraku. Kad sam ja bila u Egiptu, kao član naše delegacije, videla sam da su Nesvrstani bili zaslužni što su u Egiptu su bile skinute feredže. Žene su se normalno, lepo oblačile, u Iraku isto. Sve škole su bile otvorene za žene, no oni su imali mnogo teže muke za borbu za ravnopravnost. Dekret Naserov nije bio dovoljan. Dekreti i zakoni nisu dovoljni u borbi za ravnopravnost niti su stvoritli ravnopravnost. Za to se mora boriti. Kad je Naser umro, vratili su se unazad dvesta godina. Žene su opet, na žalost, u tim feredžama i u toj crnoj odeći.

Bila je interesantna Indija. Tamo je Indira Gandi bila predsednik. Bila je vanredno pametan čovek i vanredno ugledan. Ali vidite šta religije rade. Pogledajte sad šta se dešava u Iraku. Isti narod, suniti i šiiti a Amerikanci su uspeli da ih zavade međusobno. Možete misliti šta sve žene trpe. Ipak, žena ne može i ne sme ostati pasivna, jer ako ostane pasivna vratićemo se pedeset, šezdeset, sto godina u nazad.


Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.

Razgovor sa Idom Sabo snimljen je 7. decembra 2006. u njenom stanu u Novom Sadu.

Razgovor je vodila i snimljeni materijal transkribovala Gordana Stojaković.

Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.

Tražeći dozvolu da ponovo objavim intervju snimljen 2006. posetila sam je u njenom stanu u Novom Sadu 29. aprila 2014. Razgovarale smo o trenutnoj političkoj situaciji o kojoj je Ida Sabo bila sasvim obaveštena, žaleći što ne postoji organizovana i snažna levica koja bi se suprotstavila vladajućoj kapitalističkoj eliti. Umrla je u svom stanu u Novom Sadu u noći između 23. i 24. novembra 2016. Sahranjena je u Novom Sadu.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Sećanje Ide Sabo," u ŽeNSki Muzej, 28. septembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/secanje-ide-sabo/.
Kategorije
audio Čitaonica stav savremenica

O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama



Čitaj mi

Gordana Stojaković

Pre nekoliko godina sam dobila CD sa informacijama o ženama hemičarkama u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, izdatog 2011. povodom Međunarodne godine hemije (2011). Letimičnim pregledom Ženskog sveta uočila sam da nedostaje podatak o Milici Jakšić koja je 1898. u Ženevi „proizvedena“ u doktora hemije, a to znači da je (izgleda) prva Srpkinja hemičarka (Ženski svet br. 9 1898: 142). Iz ove činjenice saznajemo da je vrlo diskutabilno koja je žena prva u nekoj oblasti ili profesiji i to iz dva razloga: prvo, o istoriji žena u Srbiji vrlo malo znamo i drugo, zato što se ponekad u savremenim istraživanjima u Srbiji iz istorijskog diskursa sa pridevom „srpski“ izostavlja istorija žena u Vojvodini tokom 19. veka. Pitanje je da li je bilo, i ako jeste, ko su Vojvođanke drugih vera i nacija koje su završile studije hemije na nekom od evropskih univerziteta, jer i njima (ako ih ima) moramo danas dati srpski pasoš isto tako kao što smo dali rimskim carevima rođenim na tlu današnje Republike Srbije. Takođe, dok se ne otkriju neki drugi podaci, Juditu Horovic treba uvrstiti među prve žene u Srbiji koja je još 28. marta 1848. pokrenula pitanje ženskog udruživanja u javnoj sferi, a Adel Nemešanji (uz Novosađanku po rođenju Katarinu Milovuk) među prve direktorke viših (devojačkih škola), koja je na tom mestu bila od 1884. do penzionisanja…

Čini se da postoji neka tajna veza između rezultata istraživanja istorije žena i mesta gde živi autor/autorka kao i činjenice u kojim bibliotekama i arhivima je autor/ka radio/la. Radeći istraživanje o znamenitim Novosađankama i Vojvođankama, tokom 19. veka i sve do 1918, bila sam svesna da se radilo o građankama Habzburške monarhije[1]. To dalje znači da su živele po zakonima koji su bili neuporedivo povoljniji za žene nego oni koji su važili u Kneževini/Kraljevini Srbiji. Ova činjenica se u nekim radovima o Srpkinjama 19. veka relativizuje, pa čak i prenebregava, zato sam u biografijama koje slede dala primere korišćenja austrijskih i ugarskih građanskih zakona[2] u korist žena u okviru konkretnih životnih priča.

Ovde bih se zadržala na nekoliko važnih situacija za koje mislim da će koristiti budućim istraživačima/istraživačicama. Često se citira podatak iz knjige Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd 1994) gde ona najpre piše o tome da je žena po Ugarskom građanskom zakoniku bila gotovo izjednačena sa muškarcem uz navođenje tačnih podataka o tome da bi na kraju završila ovom tvrdnjom koja potire sav taj prethodni progres: „ Ali Srpkinje su se retko koristile ovim prednostima i pravima, pa su se tako sestre i prilikom nasleđivanja držale se običajnog prava i odricale nasledstva u korist braće“ (Božinović 1996: 23). Ona se pozivala na istraživanje Vase Stajić objavljeno u knjizi Ženski pokret u Vojvodini – prilikom proslave pedesetogodišnjice rada svog izdala Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja (Novi Sad 1933). A Vasa Stajić je o istom, na istom mestu napisao i ovo: „.. i kad se odriče u korist brata ne odriče se alature[3] svog miraza nego zadržava pravo da njom raspolaže i testamentarno… razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo s bratom u očevini i to dokazivala sudom“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13). Zatim i ovo: „Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom), izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… Od svega napred spomenutog važnije je da zakon ženi priznaje sposobnost sticanja i pravo da vodi radnju. To je moralo znatno razvijati samosvest žene i smisao za učešće u javnom životu (Isto, 20, 25).

Vlasništvo nad imovinom (u novcu i nekretninama) koje su žene u Habzburškoj monarhiji stekle proizvelo je kategoriju dobrotvorki od kojih su mnoge imovinu zaveštale za različite ciljeve, često u korist ženske dece i žena, bilo kao lični čin, bilo preko ženskih organizacija (dobrotvorne i prosvetne zadruge). Postojala je i koordinacija aktivnosti dobrotvornih zadruga u Vojvodini i saradnja ženskih organizacija različitih konfesija. Koliko su ženske zadruge bile uspešna i bogata preduzeća može da posluži podatak o udruženjima Srpkinja: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin[4] 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) bi vrednost te imovine iznosila 5.001.583,00 $. Sasvim je jasno da su ženske organizacije Vojvođanki drugih nacija i konfesija bile isto tako uspešne, kao i udruženja Srpkinja.

Novac kojim su raspolagale Vojvođanke značio je moć, koja je najpre korišćena na humanitarnom i prosvetnom planu, ali i za građenje ženske mreže koja će iznedriti ženske glasove u vezi sa zahtevima za transformaciju porodičnih odnosa i političkim pravima za žene. U tome su veliku ulogu imali ženski listovi koje su uređivale i posedovale žene. Samo u Novom Sadu je početkom 20. veka bilo četiri urednice novina/časopisa (samo jedan sa naslovom ženski) od kojih su tri bile i vlasnice istih. O tome sam pisala u više navrata, a ovde će biti samo spomenute u okviru biografije Milice Tomić. Od sedamdesetih godina 19. veka raste broj Vojvođanki koje se školuju na evropskim univerzitetima i to ne samo onih iz bogatih porodica, jer su postojali fondovi za školovanje siromašne i darovite ženske dece čak i na inostranim univerzitetima. Takav fond, za školovanje Srpkinja na pedagoškim i medicinskim studijama u Švajcarskoj i Nemačkoj, je osnovala Anastasija Kolarović (1811-1891).

U Habzburškoj monarhiji je nemački jezik bio jezik[5] komunikacije, a zatim i mađarski. Srpske više devojačke škole se otvaraju da bi se omogućilo školovanje devojaka na maternjem jeziku i sprečilo odnarođavanje, ali ipak jedan broj Srpkinja (i Nemica) u Vojvodini bira školovanje na mađarskom jeziku. Ako pogledamo biografije znamenitih Vojvođanki u 19. i početkom 20. veka uočićemo da je bilingvalnost, trilingualnost ili multilingualnost uobičajena. I kroz biografije koje su ovde date videćemo da znamenite Srpkinje iz Habzburške monarhije govore nemački, mađarski, a poneke još i francuski i ruski jezik. U Habzburškoj monarhiji je znanje više jezika bilo stanovita prednost koja se nije odnosila samo na bogatiji sloj stanovništva već i na srednji stalež. U Novom Sadu se u svakoj radnji, koja je računala na profit, držao običaj da se sa kupcem razgovara na jeziku na kojem je rekao dobar dan. Lerovi[6] za devojčice koje su držale Nemice, kao i dadilje Nemice bili su vrlo traženi i u srpskoj zajednici u Vojvodini, te se i u biografijama koje slede mogu naći kritički stavovi o tome. Znanje jezika pre svih nemačkog i mađarskog bio je uslov za bilo kakav napredak. To je doprinelo da se mnoge ideje i znanja brzo usvajaju i šire. Nije beznačajna činjenica da su se jedno vreme pedagozi srpske zajednice u Vojvodini školovali u Goti (Gotha u Nemačkoj), (neki kao Arkadije Varađanin[7] kod čuvenog pedagoga Karla Kera /Karl Kehr (1830-1885), gde su se napajali mnogim idejama i preuzimali mnogi uzori.

Kada sada sagledavamo doprinos Vojvođanki iz Habzburške monarhije kulturnoj i političkoj istoriji Srbije onda se ne može prenebregnuti da se radi o konkretnom i specifičnom kontekstu i da, ako se iz tog multietničkog miljea u srpsku istoriografiju preuzimaju doprinosi pojedinih žena, onda se mora jasnije sagledati na čijim to ramenima one stoje, čijim su se primerima i idejama napajale. Kada je feminizam u pitanju u par biografija koje slede biće pomenuti uticaj Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895), Helene Lange[8] /Helene Lange (1848-1930) i Rožike Švimer /Rózsa Bédy-Schwimmer /Rosika Schwimmer (1877-1948) na ideje i aktivizam Vojvođanki.

 Ukazujem i na činjenicu da je patrijarhat srpske zajednice u Habzburškoj monarhiji imao stanovita ograničenja u vezi sa uticajem na žene jer su one koristeći zakonske norme udajom ili preseljenjem u Beč, Prag, Požun… mogle da promene veru, običaje i položaj, što su mnoge i činile. Proces odnarođavanja unutar srpske zajednice je za srpsku elitu u Vojvodini bio ozbiljan problem[9]. Zato ne treba da čudi tako masovno pozivanje na srpsku narodnu baštinu, tradicionalne vrednosti zapisane u narodnim pesmama i pričama, pa i kada se radilo o idejama emancipacije žena. Postojao je stanoviti manir u Ugarskoj u 19 veku, ali i kasnije, da se ime udate žene sasvim zaklanja imenom muža. Srbi su to preuzeli, čak i kada su perjanice borbe za ženska prava u pitanju, kao „Savka dra Jovana Subotića“[10]. I kada su proklamovali borbu protiv protiv tuđih uticaja, kao što sam napred navela, isti su bili preuzimani naročito ako je to značilo neku vrstu društvene afirmacije.

Za mene je važan podatak bila saradnja Rožika Švimer – Milica Tomić na planu političke borbe za ženska prava jer dokumentuje simultane akcije onih snaga u habzburškoj Ugarskoj koje su imale u agendi politička prava za žene bez obzira na nacionalne predznake. Političkoj borbi dela građanskih partija u habzburškoj Ugarskoj (Socijaldemokratska stranka, neki poslanici Mađarske nezavisne stranke i Srpska napredna radikalna stranka), gde je doprinos žena očigledan, treba pripisati zasluge za uvođenje ženskog prava glasa koji se 1918. desio istovremeno u Vojvodini i Ugarskoj u vreme raspada Habzburške monarhije. Taj proces se kao politička kampanja odvijao počev od prvih godina 20. veka simultano na čitavoj teritoriji habzburške Ugarske. Treba podvući da političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj u to doba nisu bile ni slabe, ni simbolične. Poznato je da su Srpkinje 1907. sakupile 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole. Političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj, započet pre nego što su izborile pravo glasa, savremenici su ocenili ovako: „Naše ženskinje je stupilo u redove srpske slobodoumne stranke pa je te redove znatno popunilo. To ženskinje se odlikovalo i u radovima književnosti, negovanju pesme, u svim političkim i društvenim radovima. U političkoj borbi na mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist“ (M.K. 1920: 64)[11]. Aktivistički rad jedna od najznačajnijih evropskih i svetskih feministkinja i mirovnjakinja Rože Švimer dokumentuje deo upornog i vrednog napora Mađarica u borbi za žensko pravo glasa.

Političke elite koje su u agendi imale borbu za pravo glasa, došavši u situaciju da odlučuju o ustrojstvu država i entiteta koji su nastajali po završetku I svetskog rata, odlučile su u korist tog prava, naravno ceneći i druge potrebe i okolnosti. Tako je u Ugarskoj, koncem 1918. donesen Izborni zakon, koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina. Tada je izabrano sedam[12] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

U novoj državi Kraljevini SHS/Jugoslaviji pravni sistem se sastojao i od prethodno važećih građanskih zakona na teritorijama na kojima su važili do tada (austrijski, ugarski, srpski, crnogorski i šerijatsko pravo), te je u tako složenom sistemu žensko pravo glasa bilo manje važno pitanje. U Kraljevini SHS/Jugoslaviji političke elite različitih vera, koje su odlučivale o svim važnim pitanjima, nisu se nadalje bavile ženskim pravima na konzistentan i plodonosan način. Između dva svetska rata ženske organizacije i asocijacije vodile su snažnu, ali neplodnu kampanju za ženska politička i druga prava. Beograd, Zagreb, Ljubljana i Sarajevo su bili centri feminističkih aktivnosti koja je uključivala borbu za žensko pravo glasa. Moram naglasiti da je u toj borbi (nepravedno skrajnutoj u socijalističkoj Jugoslaviji) bilo izvanrednih dometa (Ženska stranka, Berza rada Ženskog pokreta…). U tom kontekstu Novi Sad je izgubio status perjanice ženskog aktivizma. Žensko pravo glasa u Vojvodini ponovo će biti potvrđeno Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946, ovog puta trajno.


[1] U biografijama koje slede najčešće sam državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[2] Od 1894. u današnjoj Vojvodini na snazi je Ugarski građanski zakonik koji između ostalog uvodi kategoriju građanskog braka i nadležnost državnih sudova, a ne crkvenih sudova (konzistorija) kao do tada (prim. aut.).

[3] Alatura je miraz ili novac za idržavanje kuće (prim.aut.).

[4] Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.

[5] Ovde mislim na jezik u svakodnevnom životu, književnosti, novinama, jer je do sredine 19. veka latinski bio službeni jezik (prim.aut).

[6] Reč dolazi od nemačke reči lernen (naučiti) i označavala je školu za devojčice.

[7] Podaci o tome koliko je vredan doprinos A. Varađanina ženskom aktivizmu i njihovom radu na planu kulture dati su u tekstu Podrška stvaranju ženske umetničke elite kroz primere školovanja Katinka Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović (prim.aut.).

[8] Uticaj Helene Lange na feminističku misao u Jugoslaviji moguće je pratiti sve do tridesetih godina 20. veka preko ideja koje izlaže dr Angelina Ivanović-Mojić. Videti: Stojaković, G. Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940) http://pravonarad.info/?p=350

[9] Savka Subotić je u „Uspomenama“ ostavila primer da je unuka velikog srpskog dobrotvora i srpskog patriote kao vatrena katolikinja mrzela sve pravoslavno (prim.aut.).

[10] Na mađarskom je to izrazitije: dr Anna Czimmer, udata Gresz (1906-1967) sahranjena je kao Gresz Belané (žena Gres Bele) (prim.aut.).

[11] М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.

[12] U časopisu Žena zapisana su imena šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović. Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

Citiranje: Gordana Stojaković, "O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/o-istoriji-zena-u-vojvodini-i-pridevu-srpski-i-nekim-drugim-temama/.