Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse tekstovi

Свилара: од фабрике до институције културе


1

Душанка Марковић

Прва државна фабрика у Новом Саду, али и на територији бивше Југославије јесте Свилара у Новом Саду која је, под различитим називима и на различитим локацијама, активно радила готово 250 година. Иако се данас у том објекту не ствара ни свилена нит, нити свилено платно, објекат је активан и у њему се производе свиле вредни уметнички и културни програми.

Svilara 1884. godine
Сл. 01 Фотографија Свиларе изграђене 1884. године на обали Дунава, фото: МГНС

Да би се покренуо рад било које фабрике, поред објекта, потребно је обезбедити сировину и радну снагу. Основна сировина за фабрику свиле јесу кокони које изграђује један једини инсект на планети Земљи. То је свилена буба. Због равничарског терена и повољних климатских услова, простор данашње Војводине имао је све предиспозиције за развој овог инсекта, а самим тим и свиларске делатности. Одувек су већинску радну снагу у свиларама чиниле жене, девојке, па и девојчице од 12 година.

radnice Svilare u Novom Sadu
Сл. 02 Раднице Новосадске свиларе 1892. године (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)

Свиларство, свилогојство и дударство представљају три привредне гране међусобно условљене и тесно повезане. Без дударства нема свилогојства, а без свилогојствa свиларство не постоји.

Свилена буба, свилогојство и свила  

Свилена буба (дудов прелац, свилопреља, свилобуба, свиларка, свилени губавац, Bombyx mori L.) је, поред пчеле, једини инсект који човеку даје готов производ, а то је свилена нит. Спада у ред лептира, у фамилију ноћних преља.

Привредна грана која се бави узгојем свилених буба јесте свилогојство које припада групи сточарских делатности. Зачетак свилогојства везан је за кинеску цивилизацију. Легенда каже да је Хи Линг Ши, супруга кинеског цара, 2700 г. п. н. е. открила савршену нит од које је могуће направити тканину. Тајна израде свиле строго је чувана, а сваки покушај изношења свилене бубе кажњаван је смрћу.

uzgajanje svilene bube u Kini
Сл. 03 Узгајање свилене бубе у Кини

Међу првим Европљанима који су се сусрели са свилом био је Александар Македонски у 4. в. п. н. е. и то у Персији. Зна се да су лепршаве тканине из Кине увожене у Европу 250 година п. н. е. Један килограм свиле плаћао се једним килограмом злата. Семе свилене бубе, из Азије у Европу, пренесено је у бамбусовој трсци. Према легенди, учинила су то два грчка свештеника 552. године. Ширење свиларства у европским областима, било је условљено климом, односно пределима у којима је успевао бели дуд као једини извор хране за свилопрелце. Ови плодоносни инсекти, на Балкан донесени су преко далматинских градова који су, трговачким везама, били повезани са Италијом. У 14. веку спомиње се свиларство у Србији дуж Вардара и Мораве где је прихваћено из Византије. Зна се да је, за владавине цара Душана и Стефана Дечанског, свила ткана у многим домаћинствима.

Свила је опевана и у српским народним епским песмама где се спомиње у различитим облицима … развише се свилени барјаци (Женидба Милић барјактара), … чиста свила до земље спушћена (Бој на Чокешини), … свилен калпак, оковано перје / на јунаку коласта аздија / око врата свилена марама (Косовка девојка), … у чисту те свилу завијала (Марко Краљевић и Муса Кесеџија), … и изнесе крстат свилен барјак … под пазухом клобук свиле беле (Мусић Стеван), … да ја купим свиле свакојаке (Заручница Лаза Радановића), … сваком свату од свиле кошуљу (Змија младожења), … на њег’ меће танану кошуљу / до појаса од чистога злата / од појаса од бијеле свиле (Женидба Душанова), … прести свилу на златно вретено / свилу прести, на свили сједити (Женидба краља Вукашина),… лако скочи са свил′на душека (Урош и Мрњавчевићи).

На простор Војводине свилогојство је дошло са југа, са простора Србије, крајем 17. века. У Првој сеоби, под вођством Арсенија III Чарнојевића, досељено је преко 180.000 Срба који су, између осталих предмета, са собом донели и семе свилене бубе.

Од свилених нити које ствара свилопрелац, техником ткања, ствара се свила, тканина тананог и префињеног изгледа коју одликује изузетна чврстина равна челику, еластичност и издржљивост. Зато се користи/ла у индустрији за израду млинских сита, авионских крила, падобрана. Ипак, највише свиле утроши се за израду одеће јер је пријатна на додир и префињеног изгледа. Посебан осећај влада сваком женом када је обучена у свилу. Поред за ткање и израду тканине, свилени конац се користио и за вез. Свиловез, уз златовез, се сматра највишим нивоом декоративне везилачке умешности. Свилени конац и платно, као изузетно захтевни материјали, представљају изазов за веште везилачке руке.

Процес гајења свилене бубе:

У свом развојном путу, свилена буба пролази кроз четири стадијума, односно четири форме: јаје (семе), ларва (гусеница), лутка (метуља) и лептир. Стадијум јајета траје најдуже, око десет месеци, у форми гусенице живи око месец дана, док као лутка и лептир опстаје по 15-ак дана. Свилу лучи само у форми гусенице.

Процес производње свилених буба почиње од семена, односно јајашцади из којих ће се излећи свилена буба. Овде се може поставити питање као и код кокошке: шта је старије, пиле или јаје? Код свилопреље питање би гласило: јаје или лептир? Како одговор још нико није открио, нећемо се бавити њиме, али ћемо причу о производњи сволопреље кренути од семена. Иако животни циклус свиленобубе траје годину дана, храни се само четири недеље, и то у периоду када је у облику гусенице.

svilena buba - ćetiri faze
Сл. 04 Четири форме свилене бубе: од јајашца до лептира

Повезаност свилене бубе и дуда огледа се и у времену у коме се обавља лежење јаја. У пролеће, најчешће у априлу, када почну избијати први листови дуда, време је за налегање јаја. За правилно и уједначено пилење гусеница потребно је температуру собе у којој су јајашца постепено повећавати до 20º С. Те просторије у народу су зване свиларнице. Оне су морале испуњавати одређене услове; да су простране, суве, проветрене, осунчане, да имају могућност догревања и да су дезинфиковане како би се уништиле све потенцијалне штеточине. Када започне процес пилењa, што траје 23 дана, собна температура се повећава на 2425º С и одржава све док је свилена буба у форми гусенице и кокона. Тек излежена гусеница има дужину од 3 mm, да би, након месец дана храњења дудовим лишћем, достигла 5080 mm. За то време повећа 10.000 пута своју тежину. Гусеница чији развој је завршен, престаје да се храни, стомаком се причвршћује за подлогу и почиње да формира кокон.

gosenica svilene bube
Сл. 05 Гусеница пре савијања у чауру

Подлоге су најчешће биле гране дрвећа, сирак и слама. Тада се просторија замрачује. Опредање кокона траје 23 дана. Формирањем кокона гусеница се преобраћа у лутку од које ће се, након две недеље, развити лептир који излази из кокона.

Сл. 06 Кокони на гранама и слами

Највећи део кокона иде за производњу свилене нити. Један део се оставља за репродукцију. За производњу квалитетног семена бирају се чауре са мушким и женским полом (мушке су нешто лаганије од женских). Оне се одвајају у дрвене оквире ради спаривања лептира који ће из њих изаћи. Парење се обавља одмах након изласка из чауре. Женка снесе 500-800 јаја из којих ће, након 10 месеци, испилити гусенице.

Семе за узгој се добијало у кутијама од једног лота (1 лот =17,5 gr) у којима је било по неколико хиљада јајашаца (1 gr око 1500 јаја). За један лот семена требало је предати две фунте (1 фунта = 453,59 gr) отхрањених кокона. Иначе од једне унце семена (1 унца = 25 gr или око 40.000 јаја) могуће је произвести 5070 kg кокона.  Уз семе се добијао папир на коме су свилобубе започињале свој раст. Папир је имао два слоја, с тим да је горњи слој био рупичаст. Простирао се по просторији, често и на више спратова, по столовима, клупама… У току храњења измет од гусеница који је кроз рупице падао на доњи папир лако се уклањао, односно доњи папир се морао често мењати.

kokoni i svilene niti
Сл. 07 Кокони и свилена нит

Набавка семена у почетку је обављана из иностранства. Чињено је то из Јапана (Јокaхoма), Грчке (острво Киос), САД (Мериленд), а после Првог светског рата и из Француске. Најзаступљеније и семе које је давало најбоље приносе, све до пред крај 19. века, било је грчко. Поједини узгајивачи су настојали да сами произведу репродуктивни материјал. То је пошло за руком грофу Густаву Хадику из Семлака (Арад) и инспектору свиларства, Фридиху Карваљи из Темишвара. Карваљијево семе набављено је и за новосадске узгајиваче 1857. године. Добру сорту свилене бубе одгајила је свилара у Осијеку, а своје семе производиле су и предионице у Старој Пазови и Сремској Митровици 1858. године.

kutija sa semenom svilene bube
Сл. 08  Кутија са семеном свилене бубе (из књиге Ивана Ситарића, Свиларство, 1927)

Дударство

Једини услов за гајење свилопрелца, поред повољних климатских Једини услов за гајење свилопрелца, поред повољних климатских услова, јесу засади белог дуда чије лишће се користи у исхрани овог произвођача свилене нити. Најчешће су то били дрвореди, боље рећи „дудореди“ поред путева, а често су засађиване читаве шуме (гај, дудара). Дудови су, поред лишћа за исхрану свилобуба, коришћени за храњене свиња и гусака, прављење чувене ракије „дудоваче“, од коре се добијала природна жута боја, а дрво (када остари) коришћено је за израду намештаја или као огрев. Многа домаћинства ово племенито дрво имала су у свом дворишту и због ненадмашног хлада.

dudovi
Сл. 09 Дудови били редовни пратиоци друмова између насеља у Војводини, Зрењанин, фото: З. Међо

Основни параметри у изучавању дударства јесу бројеви стабала и новозасађених садница, као и постојање расадника и дудара. За исхрану свилобубе користило се искључиво младо, суво и здраво лишће дуда. Товљење се обављало углавном у мају и јуну. За исхрану једног лота семена потребно је 1014 стабала дуда, односно за исхрану једне унце семена потребно је око 1000 kg лишћа. Што је стабло старије то је лишће квалитетније, с тим да се не користи лишће дуда млађег од шест година. Брало се два пута дневно, а гусенице су храњене 3-6 пута на дан. Брање лишћа није захтевало велики физички напор па су га обављала углавном деца и старији укућани. У документима новосадског Aрхива налазе се подаци да је у исту сврху коришћено и лишће купина.  

Процес прераде свилене нити

Основни елемент сваког текстилног производа јесте влакно. Спајањем, истезањем и усукивањем више влакана добија се танка, дугачка творевина која се назива нит, конац, пређа или предиво. Процес добијања свиле започиње одмотавањем чаура и кончањем свилене нити, односно конца. Да би одмотавање започело потребно је обавити гњилење кокона у бадњевима са топлом водом којим се уклања гумасти слој из свиле. На тај начин се спречавало да се лутка у кокону преобрати у лептира и да се, излетањем лептира, кокон оштети. У коконеријама које су грађене поред одмотачница постојале су пећи за угушивање чаура воденом паром. Након угушивања чауре су сушене на великим лесама. Процеси гушења и сушења чаура трајали су око три месеца, од јула до октобра. Након тога су паковани у џакове и транспортовани до одмотачница или свилара.

badnjevi sa čaurama svilene bube
Сл. 10 Бадњеви са чаурама свилене бубе

У народу се свила одмотавала тако што би се пронашли крајеви нити, а потом би, спаривањем 2-20 кокона вршено њихово излачење и спајање. Рад са свиленом нити захтевао је неоштећену, здраву и меку кожу. Због тога су тај посао најчешће обављале девојке од 16 до 20 година старости, а често и млађе девојчице. Тако настаје сирова свила. Од 12 kg свежих или 4 kg сувих кокона добија се 1 kg свиле.

kuvanje svilenih čaura
Сл. 11 Кување свилених чаура и извлачење нити свиле

Свила у виду тканине настаје техником спајањем свилених нити, а то се чини ткањем. Легенде многих култура проналазак ткања смештају у сам почетак сопствене историје. Асирци ту част приписују краљици Семирамиди, Египћани богињи Изис, стари Грци Атени, Римљани Минерви, а Словени Мокоши, заштитници женских послова.

Mokoš, slovenska boginja
Сл. 12 Мокоша (Мокош) заштитница женских послова у Словенској митологији (рад Марка Мемића Маше)

Историјски подаци потврђују постојање ткања још у старијем палеолиту. Сам настанак ткања, у већини народних предања, описује се по сличном сценарију. Човек је посматрајући природу: паука и гусенице, свилопреље, таласање воде, укрштање гранa дрвећа или лишћа бамбуса, дошао на идеју да сопственим рукама уради исто или слично. Да направи предмет преплитањем нити. У почетку су то биле танке и савитљиве гране, груба влакна, танка кора или лика дрвета, а касније фино опредена нит.

paukova mreža
Сл. 13 Паукова мрежа

Историјат свиларства у Новом Саду и Новосадска свилара

Историја узгоја свилене бубе и свиларства у Новом Саду и Војводини започиње доласком Срба у Сеобама крајем 17. и почетком 18. века и трајао је до 70-их година 20. века. Тај период може се посматрати кроз четири различите историјске фазе. Први период траје до бомбардовања Новог Сада 1848/49. године. Други део покрива дистанцу до Првог светског рата. Трећи је међуратни, а четврти захвата период комунизма. Прва два периода се односе на време владавине Аустријског царства или Хабзбуршке монархије и Аустроугарске државе и њихове прописе, док се друга два односе на време од када је Војводина у саставу Србије, односно Југославије. Треба рећи да је свиларство у Бачкој своје златно доба имало у периодима половина 18. Века (1838), а затим 18521857. О масовности узгоја свилене бубе говори и податак да je половином 19. века, од 49 насеља у јужној Бачкој чак 36 поседовало сопствене дударе, а крајем 19. века буба се гајила у 97 бачких насеља.

Период до Бомбардовања 1848/49

Најстарији сачувани документи о свиларству у Војводини односе се на Срем и Славонију. Када је реч о Новом Саду најраније је датиран Декрет из 1765. године којим Угарска влада наређује Намесничком већу да покрене акцију узгоја свилене бубе, нарочито код оних који поседују дудове, као и да власницима дудова који се не баве овом делатношћу изда наредбу да морају дозволити узгајивачима свилене бубе брање лишћа са својих стабала. У Извештају Магистрата о резултатима постигнутим на пољу свилогојства за 1768. наводи се да је у новосадском атару засађено 1550 дудових садница, а две године касније још 2500 садница.

dud Čenejac, star dva veka
Сл. 14 Један од сведока успешног свилогојства у Новом Саду и околини јесте и Дуд Ченејац, знаменитост тог новосадског предграђа. Пуна два века одолева зубу времена. Налази се у дворишту салаша Живке и Младенка Кузмановића, са стaблом пречника 1,3 m, обимом 3,8 m и висином од преко 16 m. Потпада под заштиту Државе као најстарије дрво дуда у Србији. 

Свиларство је имало значајну улогу у оквиру аустријске меркантилистичке привредне политике 18. и 19. века која је за циљ имала да индустрију тзв. наследних земаља снабдева квалитетним, а јефтиним сировинама које ће производити на својој територији, односно тадашњој Војводини. Највећи замах и успон свилогојство, заједно са дударством, доживело је за владавине Карла III (16851740), Марије Терезије (17171780) и цара Јозефа II (17411790). Бечке власти, а касније и пештанске су, прописима и законима, донеле бројне забране и подстицајне мере. Тако су забранили увоз свилених тканина, коришћење дудовог стабла за огрев, као и сечу дудовог стабла. Узгајивачи су од државе добијали специјалне пореске олакшице, бесплатно семе свилобубе као и саднице дуда, а они најбољи и новчане награде. Као награду за успешно подизање свилогојства, Марија Терезија је златницима наградила новосадског судију Јосипа Рудија.

Један од Прописа из Тамишког Баната из половине 18. века условљавао је склапање брака са сађењем одређеног броја садница дуда. Марија Терезије је доношењем Инструкција о колонизацији 1782. године подржала развој свиларства у данашњој Војводини. У наведеном Пропису захтевало се од сваког домаћина да у својој башти засади 12, а испред куће или у дворишту 20 дудових младица и да се брине о њима. Свим узгајивачима и школама достављана је брошура Емануела Хофмана Упутство о неговању свилобуба штампана 1833. године на пет језика у 10.000 примерака.

Ради обуке и надзора како узгајивача тако и рада у Свилари ангажовани су искусни стручњаци из Италије.

Функцију намесника за свиларство обављао је Карло Соленги, италијански стручњак, а столовао је из Осијека. На његову иницијативу, у том граду, је основана школа свилогојства. Први Новосађани који су похађали ову школу били су Михајло Амбруш и Јожеф Кираљ. За градског инспектора за свиларство у Новом Саду 1771. године именован је Матија Ердеди. Наследио га је Јозеф Канаи 1789. Почетком 19. века инспекторско задужење је обављао Јохан Сапл. За његовог мандата, поред свиларе, подигнут је магацин за смештај веће количине кокона.

Да би убрзали развој свилогојства у Новом Саду је 1773. године засађена дудара у Градској башти са 1.300 младица. Дудове саднице, две године раније засађене су дуж улица и друмова. Већ 1776. у дудари је било 2.135 стабала, a 1796. око 5.000. Крајем 18. века Нови Сад је бројао преко 13.000 стабала овог племенитог дрвета. Уређене дударе 1840. године, са око 10.000 стабала на 3,5 јутра имао је и Футог, а чак 30.000 стабала налазило се у атару Бачке Паланке. У дударама су били запослени баштовани. Међу најбољим баштованима 1845. године нашли су се Футожанин Јован Недељков са однегованих 3500 садница и Паланчани Јожеф Кетелеш са 2500 и Ђерђ Тот са 950 садница.

Откуп кокона, до 1826. године, вршила је државна управа преко комесара за свиларство, а цене је одређивала Угарска дворска комора. Разлика између цене коју је Комора одређивала и цене која је исплаћивана узгајивачима знала је бити и двадесетоструко мања. Највећу зараду имали су посредници, откупљивачи и трговци. Зна се да је у Банату, где су главни откупљивачи били Срби, откупна цена била знатно виша, него што је то било у Бачкој, па и у Новом Саду, где су се откупом бавили углавном Јевреји. Због тога је 1827. године усвојен систем закупа по коме су чауре свилене бубе исплаћиване по већим ценама. О квалитету кокона произведених у Војводини говори и чињеница да је готово ¾ укупне производње потпадало под I класу, а остатак у II (сем када накупци нису сами одређивали класу и на тај начин оштећивали узгајиваче).

Специфичност производње кокона и свилене нити, односно кратак временски период (14-16 дана) у коме се чаура морала одмотавати, немогућност транспорта откупљених кокона у том кратком периоду, као и високе цене превоза до већих центара у Аустрији или Мађарској приморале су Аустроугарску да подиже фабрике свиле у близини одгајалишта. Поред у Новом Саду фабрике су изграђене и у другим војвођанским местима попут Панчева, Ирига, Илока, Апатина, Сремске Митровице, Беле Цркве, Бачке Паланке и Новог Кнежевца. Иако их називамо фабрикама свиле треба рећи да се ради о коконеријама са одмотачницама, односно предионицама, у којима се искључиво производила свилена нит или конац.  

За разлику од других крајева бивше СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном  власништву, у Новом Саду је одувек држава имала тапију над овим видом индустријске производње. Тако је било за време аустријске и аустроугарске владавине, а то су препознале и српске власти након 1918. године, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.

Први објекти за смештај и прераду кокона које је држава подигла у Новом Саду, изграђени су 1770. године. Ова фабрика познатија као Новосадска свилара званично је почела са радом 1799. године, а проширење смештајних капацитета урађено је већ наредне године. Подигнута је у близини пристаништа, на обали Дунава, низводно од места где се данашња Улица епископа Висариона спаја са Београдским кејом. Тиме је узгајивачима свилене бубе из Новог Сада и околине омогућено да лако и брзо предају свој производ (до тада су носили у Ириг или Осијек), а самим тим и њихова зарада била је већа.    

fabrika svile, 1884.
Сл. 15 Фабрика свиле у Новом Саду, подигнута 1884. године, ранији снимак (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)

Почетком 19. века Свилара је имала три просторије уз које је дограђен магацин за свилочауре. У овим објектима вршено је откупљивање кокона и одмотавање. У периоду после 1827. године новосадски Магистрат је зграду Свиларе и целокупан инвентар издао на 20 година коришћења бечкој фирми „Хофман и синови“ и Лазару Гутману Голштајну који су држали готово све свиларе на територији Аустрије. У документима из пете деценије 19. века закупац Свиларе био је Никола (Миклош) Рошгоњи. Поред њих, као држаоци ове предионице наводе се Карло Изецки, Јохан Фридберг, те фирма „Деметровић и Морфи“. Највећи део производње из Новосадске свиларе, почетком 19. века, откупљивала је бечка фирма „Хофман и синови“, а један део је продаван путем лицитација.

У својој историји Свилара је уништавана у више наврата. Најпре је изгорела у пожару 1841. године, али је убрзо обновљена. Друго уништавање доживела је у Бомбардовању 1848/9. Тада је сравњена до темеља. На истом месту, 35 година касније (1884), биће подигнута нова.

pogled na Almaški kraj
Сл. 16 Поглед на Алмашки крај и Свилару, 191?(http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/1039, приступљено 05.10.2021)

Кокони за новосадску Свилару откупљивани су не само са територије Бачке него и из Срема (Ириг, Сремска Митровица). Узгојем свилене бубе бавили су се Срби, Словаци, Немци и Буњевци, а највећи део откупа вршили су Јевреји. Најозбиљније, овој привредној грани, приступили су Жабаљци, Каћани, Ковиљчани, Госпођинчани, Ђурђевчани, Мошоринци…

Добра организација и све бројнији засади дуда довели су и до Добра организација и све бројнији засади дуда довели су и до повећања производње свиле. Од почетних 10-ак kg (око 20 фунти) 1771. производња се константно повећавала, па је тако 1774. износила око 50 kg, 1775. око 58 kg, 1776. око 70 kg, 1780. око 376 kg. Било је година када је род био испод очекиваног. Тако је 1796. произведено свега 73 kg свиле. У јужној Бачкој 1843. године произведено је око 744 kg свиле.

Узгој овог инсекта није био значајан само са економског становишта, јер су се њиме бавили углавном сиромашнији слојеви друштва којима је то био начин да дођу до додатне зараде и тиме омогуће преживљавање своје породице. Значајан је био и социјални аспект јер су у пословима око неговања и храњења свилене бубе могли да учествују деца и старије особе. За свилогојство се с правом може рећи да је масовна и узгредна делатност ситних произвођача.

Период од Бомбардовања 1848/49 до Првог светског рата

Пред Бомбардовање 1848/49. у јужној Бачкој није било насеља у коме није било заступљено свилогојство. Ратна пустошења нанела су дударству и свиларству велике штете, али их нису у потпуности уништили. Обнова ових привредних грана почела је 1851. године, пре свега садњом дудова. Већ наредне године у Војводини је забележено око 130.000 стабала што на јавним површинама, што у приватном власништву. Новосадска дудара се са 1,5 јутра земље до 1856. проширила на 2,5 јутра. У њој је 1905. године било засађено 25.000 стабала. Стални раст броја стабала потврђује и податак пред Први светски рат по коме је у Војводини било око 700.000 стабала, а производило се око 1200 тона свилених чаура. Од бачких насеља највећи број свилогојаца 1908. године забележено је у Жабљу (907) и Чуругу (703).

У ратним разарањима уништена је Новосадска свилара. Због тога су Новосађани били приморани да одгојене коконе, односе у бачкопаланачку, осијечку или сремскомитровачку свилару. У овом периоду добре резултате у развоју свилогојства имали су Карло Постпишел и Карло Мец који су поседовали сопствене расаднике дудова. У производњи кокона 1853. године истакли су се Јован Турдељ из Кисача и Јаков Колар из Футога. Почетком 20. века највећу зараду за произведене коконе од 162 крунe (К) имала је Kаћанка Перса Путник. Овај податак је значајнији ако се зна да је просечна зарада по једном домаћинству износила око 48 К. Од 1905. године у Бачкој опада постепено број насеља у којима се становништво бави свилогојством, као и број особа које се баве том делатношћу.

Изградња већих и модерних свилара започела је крајем 19. и почетком 20. века. Подигнуте су предионице у Панчеву (1882), Новом Саду (1884) и Новом Кнежевцу (1907). У њима се испредала свилена нит (конац) која је као сировина извожена у веће европске центре на коначну дораду.

У Новом Саду је, на предлог Министарства за радиност и трговину Краљевине Угарске, 1884. године подигнута Државна фабрика свиле. Изграђена је на истом месту, поред Дунава, на ком је била и свилара уништена у Бомбардовању Новог Сада 1848/49. Био је то зачетак прве новосадске индустријске зоне у којој су, поред свиларе, подигнуте кланица и плинара.

industrijska zona Novi Sad, 1900. karta
Сл. 17 Индустријска зона, карта Новог Сада, 1900. (http://www.mzliman.org/akcije/2011/izlozbe/Dan Grada/planovi/NOVI-SAD1900stampa.jpg, приступљено 16.09.2012)

По величини и опремљености била је то највећа и најмодернија свилара у тадашњој Угарској. Имала је нов магацин у који су били смештени бадњеви. Набавком 140 вретена модернизована је предионица. Парни котлови у фабрици су уграђени 1891. године. Поред изграђеног депоа за чауре, предионице, базена, димњака и управе, имала је и смештајне објекте за раднике, административни објекат, амбуланту и магацин за угаљ. Проширење Фабрике са просторијама за коконе – коконеријом урађено је 1893. године. У почетку су раднице за свилару долазиле из Италије и Шлеске, а касније су тај посао обављале обучене Новосађанке. Често су то биле девојчице млађе од 12 година. Почетком 20. века новосадска Фабрикасвиле је, са 300-500 запослених, остваривала производњу од 8-18 тона свиле и око 7 тона отпадака. Једна преља је у просеку успевала да опреде око 300 gr свиле. Целокупна годишња производња извожена је у Аустрију, Немачку, Француску и Италију.

spoljni izgled fabrike, kraj 19. veka
Сл. 18 Спољни изглед Државне фабрике свиле с краја 19. века

О значају и улози свиларства у Новом Саду говоре и чињенице да се данашња Улица Васе Пелагића (из Јеврејске) у периоду 17451918. звала Свиларе улица, као и да је 1888. године Министарство пољопривреде, занатства и трговине проширило свој назив на Министарство пољопривреде, занатства, трговине и свилогојства. Од 1854. године Свиларство је уведено као редован предмет у тадашњи образовни систем. Учитељи су имали обавезу да децу науче одгоју свиленог прелца, а школе да засаде најмање шест дудових стабала и да произведу одређену количину кокона, те да их предају откупним станицама.

Међуратни период (1918-1941)

За време Првог светског рата свиларство, самим тим и дударство, је запуштено и запостављено, пре свега због недостатка радне снаге. После рата, радило се на обнови ових привредних грана. Засађени су нови дрвореди дуда, набављено семе свилобубе из Француске, а производња кокона је бележила раст сваке године. У циљу унапређења свилогојства 1927. године основана је Задруга одгајивача свилене бубе у Новом Саду. Без обзира на то, количине и квалитет кокона из прве половине 19. века нису достигнути. Од свилара у Војводини рад је настављен у три већ постојеће; у Новом Саду, Панчеву и Новом Кнежевцу. Међутим, за разлику од свилогојства, свиларство и текстилна индустрија у Новом Саду доживели су своју експанзију.

У међуратном периоду Војводина је имала 11 расадника дудовог стабла и 11 коконерија. Забележен је податак да је 1924. године у Покрајини било преко 650.000 дудових стабала. У периоду 19201923. количина произведене свиле кретала се 53.000223.000 kg. Та количина није представљала ни шестину предратне производње.

Нови Сад, као центар свиларства, препознат је и од стране новоформиране државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Захваљујући постојању Државне фабрике свиле са око 300 запослених, у главном граду Војводине је оформљена Централна свиларска управа у тадашњој Краљевини СХС, односно Југославији. Ова Управа 1927. године мења назив у Дирекцију свиларства и државних фабрика свиле, односно Дирекцију за свиларство у Новом Саду.

На развој свиларства у међуратном периоду пресудну улогу су имали велика светска криза (19291933), повећане потребе за свиленом тканином и прогрес вештачке свиле на светском тржишту. Наиме, немогућност производње потребних количина природне свиле довела је до изналажења решења и производње вештачке свиле. Тај проналазак катастрофално је утицао на само свилогојство, нарочито у земљама у којима је оно било једна од основних привредних грана као што су Кина, Јапан, Италија. Какве последице је имала производња вештачке свиле види се и из чињенице да је цена 1 kg предива од природне свиле 1921. године била је 2000 динара, а 1931. године 90110 динара. Смањење цене свиленог конца утицало је на нерентабилност рада свилара. Због тога 1932. године Држава доноси Одлуку о продаји свилара.

Како Државна фабрика свиле не би била затворена, а запослени остали без запослења, управа Дирекције државног свиларства, покреће иницијативу да дотадашњу свиларску делатност прошири на прераду сировине у финални производ тј. производњу свилене тканине. Нови производни процеси захтевали су нове просторије и постројења. У том циљу су, у оквиру фабричког комплекса, изграђени објекти за предионицу са 2800 вретена и ткачницу у коју су смештене машине за ткање набављене у Швајцарској, Италији и Чешкој. Нови објекти подигнути су у Улици Душана Васиљева, поред саме фабрике, а ту је била смештена и Дирекција.

zgrada direkcije krajem 19. veka
Сл. 19 Спољни изглед зграде Дирекције државног свиларства у Новом Саду и Државне фабрике свиле фотографисано 1936.
Državna fabrka svile
Сл. 20 Спољни изглед зграде Државне фабрике свиле из 1945. године

Ова Фабрика је, у пожару 1934. године, највећим делом изгорела, али је исте године извршена санација. Нешто касније (1937) основано је одељење за оплемењивање свиле, белење, бојадисање и апретирање платна, за које је реконструисан постојећи објекат. Пред Други светски рат (1939) Фабрика мења назив у Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску мађарску власт. Машине из Фабрике пренете су 1944. године у Мађарску, да би после две године (1946) биле враћене.

prva snovaljka
Сл. 21 Прва сноваљка у Државној фабрици свиле у Новом Саду, 1935.

Између два светска рата, у Новом Саду је постојало десетак текстилниИзмеђу два светска рата, у Новом Саду је постојало десетак текстилних индустрија, а већина њих се бавила производњом и прерадом свиле. Сем Државне фабрике свиле основане 1884. године, остале фабрике биле су у приватном власништву. Најстарија је Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана 1914. године. Текстилно предузеће  – завод за бојење и штампање тканинаСоња Маринковић“ основано је 1921. године под називом Механичка ткачницаТекстил“. Механичка ткачница Едуард Сомерер радила је у периоду 19351946. Браћа Секе основали су 1936. године Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за природну и вештачку свилуЈугосилк“. Исте године (1936) Творницу свилених, памучних и вунених тканина подигао је и Милош Ралетић. Југосвила Шпицера и Вермеша (Spitzer & Vermes) постојала је 30-их година 20. века. Ткаоницусвилених тканина имао је Гирлих Херман. Ручно ткани уметнички дамаст у Новом Саду производио је Павле Тифенбах (Лауданов сокак). Ове ткаонице су запошљавале најчешће чешке ткаче и инжењере, а конац за своју делатност набављале су једним делом од Државне фабрике свиле у Новом Саду.

enterijer fabrke, 1965.
Сл. 22 Припрема конца за ткање у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.
kontrola otkanog
Сл. 23 Контрола откане свиле у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.

Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана је 1914. године. У почетку, на десет разбоја, производила је највише српско платно. Године 1922. набавља 70 разбоја из Чешке, а пред Други светски рат поседовала је 120 разбоја. Због веће тражње, боље цене и постојања сировине у самом граду, 1928. године, производњу проширује на ткање свиле. Због тога дограђује просторне капацитете. Налазила се у Футошкој улици 28. Свилено предиво набављала је из Француске, Белгије, Немачке, Италије, Швајцарске и Чехословачке.

Сл. 24 Спољни и унутрашњи изглед некадашње фабрике, фотографисано 1927/28.

Творница свилених и памучних тканинаи Текстилно предузеће – завод за бојење и штампање тканина (мерцеризирање и апретуру) „Соња Маринковић“ (1946) основано је 1921. године под називом Механичка ткачницаТекстил“. Први власник био је Корнел Јелић-Влчек. Налазила се у Косовској улици 25. Након две године (1923) Влчеку се прикључила енглеска компанија „Levant & Co“, а већ наредне 1924. година Фабрика је постала искључиво власништво наведене компаније. Промену власника Предузеће је имало и 1925. године. Откупио га је Драгољуб Ристић и самостално водио до 1934. године. Са пословним партнерима Алојзом Ленбергером (Мистек, Чешка) и Матом Стипићем (Суботица) фирма мења назив у Драг. М. Ристић К.Д. За то време Фабрика се проширила и на Косовску 2129 где су сазидане нова ткачница и управна зграда, као и на Косовску 33 где је дограђено одељење за штампање тканине. У Косовској 29 изграђена је 1935. године котларница. Припремно одељење изграђено је у Улици Ђорђа Рајковића 10, а на бр. 6 (угао са Улицом Павла Стаматовића) погон за фарбање свиле и димњак висок 50 m који је реновиран за потребе манифестације „Нови Сад – Европска престоница културе“. Број разбоја са почетних 60 повећан је на 280. Предузеће је, поред памука и природне свиле, производило тканине од вештачке свиле. Предиво и хемикалије набављали су из Чешке.

spoljni izgled fabrike, Kosovska 15
Сл. 25 Спољни изглед и двориште зграде Фабрике на локацијама Косовска 15 и 25, фотографисано 1965.

Механичка ткачница Едуард Сомерер основана је 1935. године и под тим именом је радила до 1946. године. Налазила се у улици Стевана Сремца 13.

Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за производњу природне и вештачке свиле под називом Југосилк основали су браћа Калман и Карло Секе из Новог Сада. Као сувласник од 1941. године наводи се и трећи брат, Јожеф Секе. Запошљавала је око 70 радника. Фабрика се налазила у улици Александра Адамовића 47-49 (данашња Лазе Нанчића). Поседовала је ткаоницу и одељење за припрему, фарбару и штампарију, магацин и канцеларијске просторије, као и станове за запослене. Браћа Секе су септембра 1944. године напустили Нови Сад и преселили се у Будимпешту. Том приликом су пренели велику количину текстилне робе произведене у Фабрици. У ткачници 1945. године је затечено 42 разбоја, 5 сноваљки и машине за апретуру.

Jugosilk, Laze Nančića
Сл. 26 Фабрика Југосилк у Улици Лазе Нанчића 47-49, фотографисано 1965.

Тектилна индустрија Ралетић и син налазила се на углу Футошког пута 93 и Грашкове улице 2 (данашња Киш Ернеа). Основана је 1936. године, а бавила се производњом памучних, свилених и вунених тканина.

pogon Raletić i sin
Сл. 27 Погон Ралетић и син, Киш Ернеа 2, фотографисано 1965.

Југосвила Шпицера и Вермеша бавила се производњом вештачке свиле. Налазила се у Футошкој улици 130. Експроприсана је 1944. године од стране мађарских власти.

Из досадашњег излагања може се приметити да су фабрике свиле биле сконцентрисане у две индустријске зоне. Једна поред Дунава, у Алмашком крају (Подбара) где су се налазиле Државна фабрика свиле и Текстилна индустријаСоња Маринковић“. Друга уз Футошку улицу и пут и на Телепу. Ту су своје фабрике изградили Ралетић и син, Шпицер и Вермеш, браћа Секе и Мицић и Камлер.

karta Novog Sada sa uctanim mestima fabrika svile
Карта Новог Сада са означеним местима на којима су постојале фабрике свиле

Послератни период – период комунизма (1945-1975)

Да би свиларство имало сталан успон и раст неопходан је плански узгој свилобуба, а самим тим и планско сађење, односно замена дудових стабала (углавном су била искористива 50-ак година). Међутим, дуготрајно ратовање, бомбардовања, пожари, запостављеност и запуштеност дудовог фонда, људска страдања, ратна разарања, утицали су на прекид у узгоју свилене бубе. У народу је после рата, постојала тенденција обнове и свилогојства и свиларства. Фонд од 541.000 дудових стабала (1948) био је знатно испод броја из предратног периода, али довољан за перспективну обнову. Међутим, производња свилочаура није достигла производњу од пре Првог светског рата. Разлога за овај неуспех је више. Најпре државна политика СФР Југославије која је акценат ставила на развој тешке индустрије, а простор Војводине одредила за житницу новоформиране федерације. Други разлог представљала је експанзија вештачке свиле, односно синтетике као знатно јефтијег материјала. Негативан утицај имало је и запошљавање радника у индустријским постројењима ван места пребивања, чиме је смањен број чланова домаћинства способних за обављање ове делатности. Потом појава болести дудовог стабла (тзв. дудовац) због које је Држава 1955. године донела уредбу о уништавању свих дудових стабала. Та одлука директно је утицала на уништење свилогојства на простору Војводине, а посредно и свиларства.

У послератном периоду, Нови Сад је и од стране нових власти био виђен као центар текстилне индустрије, па и свиларства. Три предратне војвођанске свиларе, у Новом Саду, Новом Кнежевцу и Панчеву, интегрисане су у нову фирму под називом Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) чије седиште је било у Новом Саду, угао Душана Васиљева и Епископа Висариона. На истој локацији налазила се и Дирекција за свиларство у Новом Саду (Душана Васиљева 16).

direkcija za svilarstvo
Сл. 28 Спољни изглед зграде Дирекције за свиларство у Новом Саду, Улице Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.

Машине из предратне Државне фабрике свиле пронађене су у Мађарској и враћене, те је производња у овој свилари настављена 1947. године. Из ВОИС-а је, 1948. године, издвојена као самостална фирма Свилопрелац из Панчева која се једина бавила откупом кокона и испредањем на простору целе Војводине, па и шире. Свилопрелац је своје испоставе имала у Вршцу, Ковину, Жабљу, Бачкој Паланци и Новом Саду.

Послератном аграрном реформом, конфискацијом и национализацијом, све приватне текстилне фабрике проглашене су општенародним добром, те постале друштвено власништво. Извршена је њихова реорганизација и укрупњавање. Ова реинтеграција имала је више фаза. У првој фази (1945) оформљена је Прва бачка ткаоница свиле која је интегрисала две текстилне фабрике које су се налазиле на Футошкој улици: Мицић и Камлер и Ралетић и син. Решењем тадашњих власти три године касније (1948) новоформираној фирми припојена је и Механичка радионица свилене робе Свилотекс‟из Инђије. Новоформирана фабрика је сировине набављала углавном из иностранства. Запошљавала је 1954. године 190 радника.

odeljenje za snovanje
Сл. 29 Одељење за сновање у Првој бачкој ткаоници свиле, Футошка 28, фотографисано  1965.

У међувремену, 1946. године, формирана је Текстилна фабрикаСоња Маринковић‟спајањем Ристићеве фабрике, Фабрике кравата и Предузећа за бојење текстилаОмниколор – Шуј и син‟ које се налазило у Шумадијској улици 18. Крајем пете деценије 20. века Фабрици су припојене Ткачница Гирлис“, Механичка ткачница Едуард Сомерер, као и Предузеће за дорађивањеМикац“. Новоформирана фабрика је 1954. године запошљавао око 300 радника.

Сл. 30 Спољни и унутрашњи изглед Ткачнице свиле Гирлис у Новом Саду, фотографисано 1965.

Интеграционим процесима, у Новом Саду, функционисале су почетком 50-их година 20. века три велике текстилне индустрије: ВОИС-а, Прва бачка ткаоница свиле и Фабрика „Соња Маринковић“. Даљим укрупњавањем 1965. године долази до уједињавања комплетне новосадске текстилне индустрије у Војвођански текстилни комбинат који је поседовао седам хала на различитим локацијама. Тако је на углу данашње Косовске, Марка Миљанова и Земљане ћуприје био погон за сортирање, паковање и складиштење свиле, а на углу Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића погон за фарбање свиле. Таква ситуација била је неекономична и нерентабилна. Стога се приступило градњи новог објекта у коме ће бити обједињени сви производни процеси. Нова фабрика подигнута је у новој Индустријској зони, поред канала ДТД, у Привредниковој улици бр. 9. У нову зграду 1968. године пренесене су и машине из старе Свиларе која се налазила поред Дунава, у Улици епископа Висариона. Након кратког времена (1974) Војвођански текстилни комбинат мења назив у Новосадска индустрија текстила (НИТ). Једна од основних сировина у НИТ-а била је природна и вештачка свила, за чију производњу је сировина набављана углавном из увоза. 

Изградњом новог објекта, Алмашки крај је престао бити средиште свиларства у Новом Саду након више од два столећа свиларске традиције. Крајем 70-их година, зграда старе Свиларе, поред Дунава, у Улици епископа Висариона, порушена је, а на њеном месту изграђени су вишеспратни стамбени објекти. Ништа боље нису прошли ни остали објекти. Девастирање алмашких свилара настављено је и на Фабрици Соња Маринковић‟. Једини објекти који су пркосили урбанизацији и опстали до данас јесу објекти на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића са 50 метара високим димњаком, као и објекти и димњак у Лазе Нанчића 4749. Први је постао институција културе тзв. Свилара. У другом се налазе штампарија Форум, а димњак се користи искључиво за постављање телекомуникационих антена.

Сл. 31 Објекат Свилара – Културна станица Европске престонице културе, фото: Д. Марковић, 2021.
Сл. 32 Објекат и димњак некадашње свиларе Ралетић и син, у Лазе Нанчића 47-49, фото: Д. Марковић, 2021.

Свила која је произвеђена у Новосадској индустрији текстила, стицајем околности доспела је 90-их година 20. века до Удружења ткаља Нови Сад. Вредне руке чланица овог Удружења преточиле су добијену свилу у десетине свилених предмета који су излагани не само у просторијама Удружења, него и у Манаковој кући у Београду, Музеју града Новог Сада (2010), Културном центру у Новом Саду (2015).

Сл. 33 Предмети изаткани у Удружењу ткаља Нови Сад од свиле произведене у Новосадској индустрији текстила (НИТ)

Уместо закључка

Последња три века дударство, свилогојство и свиларство су гране које су имале огроман значај за војвођанско становништво, нарочито за оне слабијег имовног стања. Колико је бављење свиларством било уносно зависило је од више фактора. Квалитета семена, количине и квалитета дудова листа, вредноће узгајивача, хигијенских услова у којима су гајене свилене бубе, тржишне цене и откупљивача. Предности ове пољопривредне гране су што не захтева велику физичку снагу, процес узгоја траје релативно кратко (до 40 дана), откуп кокона је већ у јуну/јулу док још остали усеви нису доспели, те не захтева посебно плодно земљиште нити велике просторије за узгој.

Откуп и прерада произведених кокона обављана је у откупним станицама, а испредање у предионицама. Одувек су се коконерије и предионице у Војводини називале свиларама. Једна од њих подигнута је пре око 250 година у Новом Саду. За два и по  века постојања мењано је много тога. Мењан је назив и то не јeданпут. Звала се СвилараНовосадска свилара – Државна фабрика свиле – Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле – Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) – Војвођански текстилни комбинат – Новосадска индустрија текстила (НИТ). Мењала је основну делатност. Иако је одувек у назива има реч свила и у народу је називана Свиларом, ипак она то није увек била. Од оснивања (крај 18. века), па до половине 19. века била је откупна станица за сабирање кокона или коконерија. У 19. веку започиње се са испредањем свилене нити, најпре мануелно, а крајем века и помоћу парних машина. Увођење ткања у фабрички процес и производња свиле као коначног производа урађено је 30-их година 20. века. Ова фабрика је одувек била под државном управом, мењала је државе које су биле њени власници. Формирана је у време аустријске власти (1770), најдужи радни век и највеће домете постигла под аустроугарском управом (1867–1918). У том периоду, једно време, Фабрика је закупљивана од стране приватних индустријалаца, попут бечке фирме „Хофман и синови“. Значајан напредак остваривала и за време Краљевине СХС, односно Југославије. Покушај реинтеграције фабрике за време СФР Југославије дао је средњорочно добре резултате. Мењала је и локације. Од прве Индустријске зоне у Новом Саду, на Кеју поред Дунава, преко  Улице епископа Висариона, до нове Индустријске зоне и Привредникове улице. Мењала је и изглед. Од мале и неугледне брвнаре из 18. века, до најзначајније свиларе на Балкану крајем 19. века.

Иако се више не баве свиларством, Алмашани чувају успомене на Свилару. Угао улица Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића са фабричким зградама и поносни димњак у срцу Алмашког краја негују успомену на времена када је Свилара била генератор друштвеног и привредног развоја краја. И неколико деценија након брисања готово свих трагова некадашњих погона, део Алмашког краја носи назив „Свилара‟, и то не само међу локалним становништвом, него и у стручним урбанистичким круговима. Ова чињеница најсликовитије сведочи о друштвеном и просторном значају Свиларе и њеној улози у формирању идентитета места. Према урбанистичком пројекту из 2000. године стари индустријски објекти су порушени и замењени стамбено-пословним вишеспратницама. Као сведоци некадашњих времена опстали су једино фабрички комплекс и високи димњак на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића. Из димњака се одавно не вијори густи дим. Међутим, захваљујући љубави Алмашана који су искористили чињеницу да је Нови Сад изабран за Европску престоницу културе 2021, Свилара је добила нову улогу. Третира се као индустријско наслеђе (енгл. industrial heritage). На тај начин је од симбола прошлости постала симбол будућности!

Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse stav savremenica tekstovi

Crtica o majčinstvu i abortusima u socijalističkoj Jugoslaviji


1

Gordana Stojaković

Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1946) bio je zakonski utemeljen  ravnopravni položaj žena i muškaraca u svim područjima života i rada, s tim što je ženama priznata posebna zaštita u radnom odnosu i što se država obavezala da „naročito štiti interese matere i dijeteta“ (Mimica 1946: 1). Bio je to zakonski temelj na kome je zidan socijalistički model emancipacije žena koji je podrazumevao uključivanje žena u društveno-politički i privredni život zemlje, ali i državnu i društvenu brigu o deci, izgradnju institucija društvenog standarda, te odgovarajuću zakonsku i ekonomsku potporu čitavom ovom sistemu. Bio je to i težak proces promena shvatanja o novim ženskim ulogama kako u društvu, tako i u porodici. Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953), kao najmasovnija organizacija žena je imao izuzetnu ulogu u emancipatorskom procesu, a AFŽ štampa i čitalački časovi su bili najznačajniji kanali prenošenja poruka i kreiranja novih i poželjnih uloga namenjenih ženama. 

 Dometi socijalističkog modela emancipacije žena bili su sa jedne strane uslovljeni različitim kulturnim, verskim i ekonomskim obrascima unutar republika socijalističke Jugoslavije, a sa druge promenom ideološke matrice koja je do 1950. podržavala aktivne ženske uloge (zaposlena, politički i društveno aktivna žena), da bi uvođenjem samoupravljanja napravljen zaokret ka ekonomiji nege i brige (Stojaković 2012: 38-49; 67-71; 75-77; 82-83). Masovni izlazak žene u javni prostor u prvim godinama socijalističke Jugoslavije, naročito u privredu,  proizveo je preispitivanje patrijarhalnih odnosa posebno onih koje su zadirali u lična prva žena i njenu ulogu u porodici. Pokazalo se da žena nije samo ekonomski i politički entitet već da je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir 982: 82).

Materinstvo i dobrobit deteta bili su u fokusu AFŽ-a tokom čitavog perioda rada organizacije, a sekcije „Majka i dete“ najprihvaćenije u socijalističkoj Jugoslaviji. Zdravlje žena, trudnoća, porođaj, negovanje i vaspitanje dece bile su teme mnogih savetovanja, kampanja, seminara, ali i neposrednog obaveštavanja žena u savetovalištima za trudnice, vanbolničkim i bolničkim porodilištima, zdravstvenim ustanovama, dečjim obdaništima i jaslicama. Sve aktivnosti je prenosila AFŽ štampa i to ne samo kao događaje, već i kao pouku o zdravlju žena i dece, negovanju i vaspitanju dece.

Među temama u AFŽ štampi retko se mogu naći i one u vezi sa abortusima. O tome u okviru vojvođanskog AFŽ-a, (koji sam istraživala) nisam pronašla egzatne podatke, već povremene osvrte u AFŽ štampi koji pokazuju da su posledice kriminalnih abortusa bile zabrinjavajuće. To je razlog što ću se u ovom radu baviti odabranim porukama i napisima o majčinstvu i abortusima u AFŽ štampi na srpskom jeziku. Takođe, osloniću se na udaljeno pamćenje akterki[1], koje ne mogu imenovati, u vezi sa molbama za abortus koje su bile adesovane na odgovarajuće komisije pri bolnicama, te na sećanju prof. Lidije Dmitrijev na rad dr Radojke Prudan (1923-2014), prve ginekološkinje u Prizrenu. Cilj je da metodom analize diskursa novinskih tekstova u „Glasu žena“ i „Ženi danas“ u vezi sa abortusom kao i sećanjima koje sam navela dam doprinos rekonstrukciji ideološkog, zakonskog i aktivističkog plana kojim je socijalistička vlast pokušala da odgovori na potrebe majčinstva i probleme koje je nosio kriminalni abortus (hronične bolesti, i smrt žene). Posebnu pažnju sam obratila na tekstove dr Nade Micić-Pakvor, članice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine i direktorki Uprave za zaštitu dece GIONSAR Vojvodine, kao najznačajnije u vezi sa o poželjnim ženskim ulogama u domenu reprodukcije (prokreacije) i materinstva, koji su tokom AFŽ perioda bili deo dominantnog diskursa.

Abortus nije bio tema AFŽ štampe u meri u kojoj je bio u svakodnevnom životu  

Materinstvo[2] je u AFŽ periodu socijalističke Jugoslavije shvaćeno kao „najuzvišeniji poziv žene“, „dužnost“, dok je namerni pobačaj, viđen i kao „ubistvo deteta“  koje „ne sme ni jednoj majci da ostane na duši i savesti“ (Micić-Pakvor 1949: 19).

Isečak iz novina Žena danas 82 (1951) 11
Žena danas 82 (1951): 11

Osim u slučaju kad predstavlja opasnost za život i zdravlje žene abortus je unutar AFŽ perioda bio zakonom zabranjen. Zakonski su bile gonjene osobe ili osoba koja je abortus izvršila i pomogla ženi, uz njen pristanak ili ne, da se abortus izvrši, a ne žena nad kojom je izvršen abortus (Stojaković 2012: 74). Da bi se smanjio broj kriminalnih abortusa i posledice koje su ga pratile socijalistička vlast je pored medicinskih indikacija u opravdane razloge ubrajala i izvesne socijalne indikacije.

Materinska uloga je institucionalizovana unutar koncepta „socijalističke zaštite porodice“ gde su „brak i porodica a posebno sva maloletna deca stavljena pod naročitu zaštitu države“ (Sapundžić 1949: 8). Sa jedne strane, ova uloga je bila oslonjena na sistem društvene i materijalne[3] podrške majkama i deci kroz mrežu savetovališta za trudne žene i decu, porodilišta, dojilišta, dečije vrtiće, mlečne kuhinje, a sa druge na sistem potpore i posebnih prava u svetu rada za trudne žene i majke dojilje. I pored toga što sistem institucija društvenog standarda nije bio razvijen[4] smatralo se da je tako strukturirani i institucionalizovani društveni kontekst pružao široke mogućnosti da žena „očuva trudnoću, rodi i othrani svoje dete“ (Micić-Pakvor 1949: 19). Najvažniji instituti zaštite materinstva i porodice su bili: porodiljsko odsustvo, skraćenje radnog vremena, odsustvo radi dojenja u toku radnog vremena, bolovanje radi nege bolesnog deteta, jednokratna pomoć za rođenje deteta i dečji dodatak[5], umanjeni radni staž, umanjenje godina starosti za sticanje prava na porodičnu penziju, dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, mreža  ustanova društvenog standarda. 

Članstvo AFŽ-a je preko AFŽ štampe, čitalačkih časova i uvođenjem stalnih pravnih saveta u vezi sa ženskim pravima bilo redovno obaveštavano o pravima i državnoj podršci zaposlenim ženama, majkama i deci. Tu su bili i aktivi AFŽ-a, okupljeni za rešavanje određenih problema ili situacija među kojima su u Vojvodini bili i oni za pomoć porodiljama, gde se jedan broj žena angažovao da kuva ručak, da paze stariju decu da idu redovno u školu, za pranje veša i sl. Članice AFŽ-a su propagirale porađanje u porodilištima, a negde su i osnivale vanbolnička porodilišta (Stojaković 2012:81). Program AFŽ-a kroz aktive, predavanja i savetovanja žena o svim temama koje se tiču reprodukcije bili su važan deo aktivističkog plana u borbi protiv abortusa. Socijalistička vlast se nije odlučila da kažnjava ženu zbog kriminalnih abortusa već se obrazovanjem žena i društvenom brigom o ženama i deci borila protiv mnogih oblika zaostalih stvatanja, siromaštva i nehigijene.

Ipak, abortusi, čedomorstva i napuštanja vanbračne dece nisu bile retkost, ali se o tome nije izveštavalo. Neda Božinović je svedočila je je „u Vojvodini bilo manje abortusa, ali više čedomorstava“ (Stojaković 2002: 36-37). O smrtnosti žena na porođajima, pobačajima i uzrocima ovih pojava u Vojvodini odabrane podatke je dala dr Nada Micić-Pakvor u članku „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta“ (1950). Tako saznajemo da se u 1949. u Vojvodini  „porađa prosečno oko 40.000 žena“, a manje od polovine je prošlo kroz savetovališta za trudnice (Micić-Pakvor 1950: 1). Na porođaju[6] je 1948. umrlo 8, a 1949. 5 porodilja na 1000 porođaja, najviše od eklampsije i to trudnih žena 44,50% u 1948. i 71,40% u 1949, te porodilja u bolnicama 1948. 78,26% a 1949. 50% (Isto, 1). Na osnovu ovih podataka dr Nada Micić-Pakvor je zaključila da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“, da nije bilo dovoljno savetovališta[7] za trudnice, a ona koja su postojala „nisu sva izvršila svoje zadatke“. kao i da je patronažnom službom babica obuhvaćeno samo oko četvrtine trudnih žena  (Isto, 1). U jednom drugom ćlanku dr Nada Micić-Pakvor je dala podatak da „u Vojvodini umire pet puta više porodilja nego što je to dozvoljeno prema internacionalnom ključu“ (Micić-Pakvor 1950: 17). Postoje i pozitivni primeri rešavanja problema posredstvom prosvećivanja žena. Tako je smanjena visoka smrtnost dece u kolonističkim naseljima u Srezu pančevačkom jer su se žene porađale krišom u štalama u nehigijenskim uslovima (Stojaković 2012: 73-74).   

Izveštaj o pobačajima u Vojvodini dr Nada Micić-Pakvor je započela konstatacijom da postoje „oskudni podaci“ o tom fenomenu koji ipak „ilustruju koliko je zlo rašireno“ (Micić-Pakvor 1950: 1). Podaci iz savetovališta za trudne žene su pokazali da od preko 17. 000 pregledanih trudnica 12, 19%  je bilo bolesno, a da je među njima zabeleženo 1,43% pobačaja. Podatak je ilustracija dozvoljenih abortusa. Broj abortusa koji su se dešavali van medicinskih institucija ilustrovan je preko podataka o bolestima za koje se zna ili se pretpostavlja da su posledica kriminalnih abortusa. U vojvođanskim bolnicama statistika bolesnih pokazuje da je u 1949. „najviše bilo ginekoloških oboljenja to jest oboljenja ženskih polnih organa (9,7%) što se može smatrati dobrim delom i posledicama pobačaja“ (Isto, 1). U bolnici u Subotici „broj pobačaja koji dolaze u bolnicu radi ukazivanja pomoći iz godine u godinu raste“; „u bolnici u Somboru ima vrlo mnogo pobačaja“ (Isto, 1).

Učestalo rađanje bilo je poželjno, podsticano i slavljeno kroz instituciju Titovog kumstva koje je svakom devetom detetu darovano kao čast porodici. Trudna žena, majka i dete su bili delovi jedinstvene celine, društveno afirmativnog trojstva koje je moglo imati još jedno pozitivno lice u slučaju da su trudnice i majke bile radnice, zadrugarke tj. žene u svetu rada. Opozicija i negacija društveno poželjne celine trudnica – majka – dete bili su abortus i smrt ili kako je to dr Micić-Pakvor zaključila: „U borbu proviv smrtnosti dece spada i borba protiv pobačaja ne samo zbog izgubljene dece, nego i zbog neplodnosti žena koje usled pobačaja postaju nesposobne za trudnoću.“ ( Isto, 1).

Razmere stradanja stanovništva Jugoslavije tokom II svetskog rata su bile strašne, nestale su čitave generacije pa je u tom kontekstu potreba za mladim naraštajima, graditeljima novog društva, doprinela da se u prvim godinama socijalističke Jugoslavije žene nađu u isrpljućem kolu udarništva i majčinstva.     

„Molim gornji naslov“

Sasvim je razumljivo da su molbe za sručni prekid trudnoće upućene odgovarajućim komisijama pri gradskim bolnicama bile strukturirane prema Uredbi o postupku za vršenje dozvoljenog pobačaja koja je definisala uslove koje je žena morala da ispuni. Bili su to zahtevi u formi molbe napisani na papiru, rukom, mastilom ili olovkom, ponekad otkucani na pisaćoj mašini koji su obično započinjali kovanicom „Molim gornji naslov“ a završavali se obaveznim pozdravom „Smrt fašizmu sloboda narodu“  ili S.F. S.N. Molbe su 1957. bile taksirane sa 30. dinara.

Među medicinskim razlozima za odobrenje prekida trudnoće su bili određenje do koje nedelje trudnoće se može izvršiti abortus kao i hronične i akutne bolesti koje su mogle ugroziti zdravlje i život žene. Među socijalne kriterijume, koji su takođe uzimani u obzir, ubrajale su se prilike u kojima su žene živele kao što su siromaštvo, broj dece, stanovanje i porodične prilike. Za odluku su ključni bili medicinski argumenti.

Često rađanje dece, iscrpljenost organizma i nedostatak mleka kod prethodnih trudnoća bio je jedan od razloga koje su mnoge žene navodile kao razlog za prekid trudnoće. U posmatranom periodu često rađanje kod jednog broja žena dovodilo je do slabosti organizma obično praćenog i nedostatkom[8] mleka, te umiranjem deca zbog nemogućnosti da se obezbedi odgovarajuća zamena za majčino mleko. O posledicama učestalog rađanja je na poslednjem Kongresu AFŽ-a svedočila dr Maša Živanović, lekarka iz Sarajeva i predratna liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva. Ona je smatrala da od tako strašnog napora rađanja više od desetoro dece, od kojih mnoga umru, žena otupi. Zato je zahtevalala da, budući da se AFŽ ukidao, druge ženske organizacije sistematski rade na terenu, sa ženama kako bi se ova situacija iskorenila. Zalagala se da se iz škola izbaci domaćinstvo i uvedu higijena i biologija, naročito onaj deo koji se bavi funkcijama ljudskog organizma. Tražila je da se u školske programe uvede i seksualno prosvećivanje omladine (Živanović 1953: 20-21).

Nedostatak majčinog mleka nadomeštan je tradicionalnim rešenjima (razređeno kravlje mleko, formula sa brašnom ili grizom). A kako je svedočila dr Nada Micić-Pakvor, posledica nedostatka majčinog mleka ili ranog prekidanja dojenja, te „nestručnog prihranjivanja“ odojčadi   bila je „velika smrtnost dece u prvoj godini života“ (Micić-Pakvor 1950: 1).

Jedan od ključnih podataka koji se uzimao u obzir kod odlučivanja o pobačaju bio je broj živorođene dece. U AFŽ štampi su dokumentovane priče majki višedetnih porodica kao što je to bilo u slučaju Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice (Jovanović 1950: 17). Ona je bila primer poželjnog majčinstva,  jer je pored devetoro dece koje je vaspitavala „u duhu jugoslovenskog patriotizma“ bila aktivistkinja AFŽ-a koja je „prva skinula feredžu“ (Isto, 17). Ali, mnoge žene, uključujući i moje sagovornice, imale su snažno uverenje da su rodivši dvoje – troje dece odužile dug društvu i zahtevima za abortus zahtevale oslobođenje iz neprestanog kruga rađanja. Među ženama koje su zahtevala abortus bilo je i prvoborkinja koje su se izborile za politička prava žena, ali ne i za pravo da odlučuju o sopstvenom telu.

Isečak iz novina Žena danas 112 (1953):20
Žena danas 112 (1953):20

Među okolnostima koje su uticale na odluku žena da zatraže prekid trudnoće bile su i one u vezi sa nemogućnostima za  negovanje i vaspitanje dece koje su sa jedne strane bile u vezi sa siromaštvom jednog broja molilja, a sa druge, sa nepostojanjem institucija društvenog standarda. Siromaštvo je postojalo, kao i oskudica u stambenom prostoru, opremi za decu, sredstvima za higijenu i sl. Postojale su i očite razlike u razvijenosti republika, pojedinih regiona unutar republika, između grada i sela koje su se direktno ispoljile u načinu života žena. Ova razlika se mogla videti u AFŽ štampi.

Unutrašnja strana korica Žene danas
Unutrašnja strana korica Žene danas

Patrijarhalni model života koji je vekovima držao ženu u potčinjenom položaju nije se mogao ukinuti dekretom, te su se žene sagibale pod teretom domaćih poslova koji su i dalje bili u njihovoj nadležnosti, čak i kad su u drugom stanju. U takvim uslovima, ukoliko socijalističke vlasti ne bi uzele u obzir socijalne kriterijume za abortus, žene bi se odlučivale za kriminalne pobačaje sa posledicama koje su na kraju postajale društveni problemi (smrt žene i nezbrinuta deca ili hronične bolesti žene).

Izlazak žena u svet rada nije bio praćen odgovarajućom izgradnjom institucija društvenog standarda, naročito u tzv. „pasivnim krajevima“[9], niti se porodica transformisala u meri da je došlo do ravnomernije podele poslova među muškarcima i ženama, što je dovelo do višestruke opterećenosti zaposlenih i društveno aktivnih žena. Dr Bosiljka Milošević, ginekološkinja, profesorka Beogradskog univerziteta i članica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, analizirala je radnu sposobnost žena u novim okolnostima i pokazala da je broj samotrovanja organizma žena zbog trudnoće (gesteza) bio dva puta veći kod zaposlenih žena nego kod domaćica, takođe i broj prevremenih porođaja, vanmateričnih trudnoća, nedonesene dece (Stojaković 2020: 104).

Jedan broj zaposlenih žena, među kojima ubrajam i zadrugarke (članice zemljoradničkih zadruga), suočavala se sa nepostojanjem jaslica i obdaništa što je dovodilo do situacije da se privatno angažuju žene za čuvanje dece. Dešavalo se da su to bile nestručne osobe te su se mnoge majke u toj situaciji pitale šta je majčinstvo ako nisu bile u mogućnosti da, zbog udarničkog posla u fabrikama, na njivama i kod kuće, provode vreme sa sopstvenom decom. Bračne nesuglasice su takođe bile među razlozima za prekid trudnoće. Posebno je bio osetljiv položaj domaćica koje su bile tzv. izdržavana lica. I tada je kao i sada bilo situacija napuštanja žene i dece, alkoholizma i dr.  

Iz mnogih ženskih životnih priča u vremenu AFŽ-a mogu se čitati napetosti unutar ženskih uloga: domaćica, supruga, prvoborkinja[10], zaposlena žena i majka i žena koja ne želi više da rađa. Ovu napetost ilustruje i moguća situacija da prvoborkinja zahteva oslobođenje od nametnutog obrasca rađanja i otvoreno brani svoje ratom i rađanjem iscrpljeno telo. Ipak, kontrola rađanja u periodu posleratnog funkcionisanja AFŽ-a bila je uređena zakonom protiv abortusa, ali i birokratskim tumačenjem kroz medicinsku arbitražu zahteva za abortus. Neposredno odlučivanje bilo je prepušteno lekarima koji nisu morali biti deo socijalističkog ešalona za izgradnju boljeg i pravednijeg društva.

U isto vreme, bilo je lekarki koje su se bavile istraživanjima fenomena reprodukcije (prokreacije) i materinstva. Pored prof. dr Bosiljke Milošević tu je bila i dr Radojka Prudan, Novosađanka koja je na lični zahtev radila u Prizrenu i Prištini kao ginekološkinja. Ona je studije medicine započela u Pečuju, a završila u Zagrebu. Lekarski staž je obavila u Prizrenu. Specijalizirala je ginekologiju i akušerstvo u Zagrebu, a zatim radila kao specijalista u Prizrenu i Prištini u periodu od 1955-1960. Izvesno je da se dr Prudan 1960. vratila u Novi Sad gde je radila u struci u Kliničkoj bolnici, ali je vrlo brzo radi stručnog usavršavanja boravila u Zagrebu, Ljubljani, Konstanci i Berlinu. Zatim je usledio i boravak u Alžiru gde je bila angažovana na projektu planiranja porodice. Čini se da profesionalni put dr Prudan od bolnice u Prizrenu, zatim tokom godina usavršavanja i delanja u zemlji i inostranstvu, vodio ka kruni njenog rada – doktorskoj tezi „Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine“ (1979). U tom radu, u delu koji se bavi nedonesenom trudnoćom (vanmaterična trudnoća, spontani i namerni pobačaj) možemo pročitati sledeće: „ … U Vojvodini od 1964. broj pobačaja premašuje porođaje, a taj odnos se kreće 1 porođaj: 1,5 namernih pobačaja…. (Prudan 1979:156). Takođe, pozivajući se i na prethodna istraživanja zaklučila je da postoji „povezanost uzroka steriliteta i namernih pobačaja naročito za prvi poslratni period (1945-1960), pre liberalizacije abortusa“ (Isto, 157).    

Načelno rešavanje ženskog pitanja uvođenjem zakonskim normi i seta pratećih zakona koje to potvrđuju, te institucija društvenog standarda koji u fokus stavljaju poseban položaj žene, posebno  zaposlene žene, nije rešio mnoge protivrečnosti i napetosti u društvu već je sve zaustavljeno na nivou „diskretno modernizovane patrijarhalnosti“ (Papić 2012:69). Raskorak između ideala socijalističke kulture i njene prakse bio je još drastičniji u seoskim sredinama i u onim oblastima socijalističke Jugoslavije gde su tradicionalizam, sujeverje i patrijarhalni autoriteti bili snažno ukorenjeni. Nesklad između, sa jedne strane propisanog, te narativa poželjnog položaja žena, i sa druge strane realne ženske situacije, osim velike regionalne različitosti, imao je jednu opštevažeću neprincipijelnost, a ta je da je država određivala meru ženske slobode a ona je bila na najnižoj tački u odnosu na reproduktivna prava žena.

Literatura:

Jovanović, Danica. „Majka devetoro dece“ Zora 55 (1950): 17.

Micić-Pakvor, Nada. „O pobačajima.“ Glas žena 11 (1949): 19.

Micić-Pakvor, Nada. „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta.“ Glas žena 10 (1950): 1-2.

Micić-Pakvor, Nada. „O smrtnosti porodilja“. Glas žena 11 (1950): 17-18.

Mimica, Blaženka. „Ravnopravnost žena u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.“ Žena danas 38-39 (1946): 1-3.

Mršević, Zorica ur. (1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova. Beograd: IP „Žarko Albulj“.

Papić, Žarana (2012) „Emancipacija u granicama tradicionalne svijesti“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. 67-70. ur. Adriana Zaharijević, Zorica Ivanović i Daša Duhaček. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike/ Rekonstrukcija Ženski fond/ Žene u crnom.

Popov, Dušan (2003) „Prudan dr Radojka“ u: Enciklopedija Novog Sada 22. ur. Dušan Popov. 169. Novi Sad: Novosadski klub / Dnevnik.

Prudan, Radojka (1979) Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine – doktorska disertacija. Novi Sad: Medicinski fakultet.

Rudik, Sara (2001)„Misliti kao majka“ u: O rađanju. 36-39. Beograd: AŽIN

Sapundžić, Mira. „Socijalistička zaštita porodice.“ Glas žena 12 (1949): 8-10.

Stojaković, Gordana (ur.) 2002. Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije.

Stojaković, Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.

Stojaković, Gordana (2020) Antifašistički front Vojvodine 1942-1953 https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/antifasisticki-front-zena-vojvodine-1942-1953/

Tadić, Ruža. „O dečjoj nedelji“. Glas žena septembar (1949): 3-5.

Vilenica, Ana (2013) „Postajanje majkom: Od neoliberalnog režima materinstva ka radiklanoj političkoj subjektivizaciji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 9-31. Beograd: uz)bu))na))).

Višić, Tanja (2013) „Nacionalne populacione politike i konstrukcije materinstva u post-socijalističkoj Srbiji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 91-130. Beograd: uz)bu))na))).

Živanović, Maša. „Iz diskusije“. Žena danas 112 (1953): 20-21.


[1] Radi se o ženama iz mog okruženja dobrog pamćenja o vremenu njihove mladosti (prim. aut).

[2]O materinstvu, definiciji i značenjima postoji konstantna rasprava u feminističkoj literature.  U Rečniku osnovnih feminističkih pojmova materinstvo je defisano kao “praksa rađanja dece” (Mršević ur. 1999: 79), Karol Smart je u univerzalnoj poziciji materinstva napravila razliku između majčinstva i materinstva (Smart prema Višić 2013: 94), Sara Rudik piše o praksi materinstva kroz tri zahteva „očuvati život, podsticati rast i podići prihvatljivu decu“ (Rudik 2001: 36) dok Adrijen Rič razlikuje „iskustvo“ materinstva od „institucija“ materinstva“ (Mršević ur. 1999; 81), gde instituciju materinstva vidi kao agens patrijarhalnog sistema (Vilenica 2013: 9).

[3] Kao ilustracija ove tvrdnje neka posluži činjenica da je socijalistička Jugoslavija u 1948. izdvojila oko 6 milijardi dinara za dečju zaštitu ili 65% više nego 1947. (Stojaković 2012: 137).  

[4] Koliko su zaista institucije društvenog standarda bile podrška zaposlenim majkama pokazju podaci iz referata Ruže Tadić, predsednice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine: „U staroj Jugoslaviji bilo je svega dvoje jasala, 1948 godine imamo 99 jaslica sa 2.625 kreveta. U Vojvodini danas imamo 10 jaslica. Savetovališta za odojčad i malu decu bilo je 1939 godine 90, a u 1948 godini 397. U Vojvodini imamo 58 savetovališta. Mlečnih kuhinja u 1939 godini bilo je 3 a danas samo u Vojvodini 4… Stalnih dečjih vrtića u zemlji imamo 248 sa 12.246 dece, a u Vojvodini 31. U našoj pokrajini u periodu od prošle dečje nedelje do sada otvoreno je 7 dečjih jasala, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad, 19 mlečnih restorana… (Stojaković 2012: 137). Tadić je ovde nedostatak institucija društvenog standarda ublažila koristeći poređenje sa situacijom u Kraljevini Jugoslaviji.

[5] Država je 1949. za opremanje novorođenčeta plaćala 2000 dinara jednokratno i 600 dinara mesečno tokom tri meseca za pojačanu ishranu majke dojilje. Uredbom o dečijim dodacima 1949, za svako dete u zavisnosti od prihoda porodice isplaćivano je od 170 do 500 dinara mesečno. Porodicama sa više dece od rođenja trećeg deteta isplaćivala se jednokratna pomoć za svako novorođeno živo dete po 1000 dinara tako da se kod rođenja desetog deteta isplaćuje 10.000 dinara (Stojaković 2012: 137-138).

[6] U citiranom tekstu dr Nade Micić-Pakvor podaci su dati na način da više skrivaju nego što otkrivaju. Recimo na početku teksta su dati podaci o porođajima da bi na sasvim drugom mestu dat podatak „da je u bolničkim i vanbolničkim porodilištima u godini 1949 obavljeno 25% od svih porođaja. Podatke o smrtnosti trudnica i porodilja imamo samo iz porodilišta, a to je svega 25% porodilja“ (Micić-Pakvor 1950: 2). Uz ovo se vezuje podatak smrtnosti porodilja od eklampsije u bolnicama (1948. 78,26% i 1949. 50%) bez da se zna koliko je bila smrtnost porodilja u bolnicama osim konstatacije da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“ (Isto, 1).

[7] Ovde treba dodati činjenicu da se eklampsija određenom terapijom i ishranom kod mnogih žena mogla sprečiti, pod uslovom da su bile pod nadzorom medicinskih radnika u savetovalištima za trudnice, što znači da je zdravstvena zaštita trudnih žena zakazala (prim. aut).

[8] Jedno od tek rođene dece koje majka nije mogla da doji sam bila i ja. Dok je moja majka ostala u bolnici posle porođaja, sasvim izgubivši mleko, brigu o meni u januaru 1957. preuzela je moja baka Mara. Kako nisam podnosila nikakve tada dostupne „formule“ – zamene za mleko moja baka me uzela u naručje i plačući krenula od žene do žene za koje je znala da doje svoje bebe sa molbom da me nahrane. To je tokom zime 1957.  prihvatila da radi učiteljica Vanja Kovačević bez ikakve nadoknade, u skladu sa tada važećom nesebičnom osetljivošću u odnosu na nevolje drugih, često nepoznatih ljudi (prim. aut).

[9] „Pasivni krajevi“ je kovanica koja se koristila za nerazvijene tj. siromašne regione socijalističke Jugoslavije (prim. aut.).

[10] Aktivna učesnica Narodnooslobodilačke borbe od 1941. (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Crtica o majčinstvu i abortusima u socijalističkoj Jugoslaviji," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/03/13/crtica-o-majcinstvu-i-abortusima-u-socijalistickoj-jugoslaviji/.
Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse tekstovi

Iz istorije žena


1

Gordana Stojaković

„Društvo za Prosvećivanje Žene i Zaštitu Njenih Prava“ osnovano je 1919. da bi  nekoliko godina kasnije promenilo ime u Ženski pokret. Organizacije Ženskog pokreta u Kraljevini SHS imale su zadatak da gde je to moguće osnivaju Berze rada Ženskog pokrata. Cilj je bio da se sa jedne strane posreduje u zapošljavanju žena – članica, a sa druge strane da se besplatnim lečenjem, lekovima, novicem… pomažu one članice koje su zbog bolesti, otpuštanja s posla ili neke druge nevolje bile u teškoj situaciji. Pravila Berze rada Ženskog pokreta objavljena su listu Ženski pokret 9-10 (1923): 461-464.

Ženska stranka u Kraljevini SHS osnovana je u Beogradu 7. maja 1927. Ogranak Ženske stranke osnovan je u Кovinu 27. novembra 1927. (Politika 29. novembar 1927. str. 6). Ogranak Novom Sadu osnovan je 29. februara 1928. u prostoru Produktne berze (danas Galerija Matice srpske). Skup koji je činilo oko 150 žena  je prvo pozdravila Jovanka Hrvaćanin, a zatim su učesnice posle usvajanja ciljeva stranke izabrale novosadski Izvršni odbor koji su činile: dr Vera Nenadović (lekarka), Ljubica Radosavljević, Кatica Mihajlović, Leposava Matijašević (sve nastavnice Ženske građanske škole) i Evica Pavković (učiteljica) (Politika 1. mart 1928. str 6).Ženska stranka je prestala je sa radom 6. januara 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih partija i sidikata. 

Prilozi

Program i statuti Ženske stranke

Pravila berze rada ženskog pokreta

Statut o prostituciji

Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse publikacije

Antifašistički front žena Vojvodine 1942-1953


1

(prvi deo, strane 1-21)

(drugi deo, strane 22-46)

(treći deo, strane 47-68)

(četvrti deo, strane 69-92)

(peti deo, strane 93-112)

Kategorije
audio Čitaonica Politike i prakse Razgovori

Sećanje Ide Sabo


1

Gordana Stojaković

SEĆANJE IDE SABO O ŽENAMA U RADNIČKOM POKRETU, NOB-u i AFŽ-u JUGOSLAVIJE I VOJVODINE

Ida Sabo, fotografija
Ida Sabo je rođena 6.07. 1915. u Pečuju (Austrougarska). Kao trinaestogodišnjakinja je postala tekstilna radnica, a zatim je radila u jednoj subotičkoj štampariji. Rano se priključila radničkom i sindikalnom pokretu učestvujući akcijama i štrajkovima Ujedinjenih radničkih sindikalnih saveza Jugoslavije / URSSJ-ovih sindikata/. U Savez komunističke omladine Jugoslavije je primljena 1934. Zbog političke aktivnosti morala je da ode iz Subotice. Otišla je u Ljubljanu gde je primljena u KPJ 1939. Obavljala je dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu. Pripada grupi komunista koji su organizovali ustanak 1941. i Narodnooslobodilačku borbu. Uhapšena je 1942. ali je ubrzo puštena iz zatvora. Priključila se slovenačkim partizanima, gde je do završetka rata obavljala odgovorne partijske zadatke: članica i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, članica Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju, članica Okružnog komiteta KPJ za više okruga, a zatim i u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Slovenije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. Posle oslobođenja obavljala je odgovorne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima prvo u Sloveniji, a zatim u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Birana je za poslanicu Narodne skupštine Srbije, Skupštine SFRJ i Skupštine Autonomne pokrajineVojvodine, gde je u periodu 1963-1967. obavljala dužnost potpredsednice. Birana je za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine (1946). Obavljala je i druge odgovorne dužnosti u Savezu udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije, Saveta Federacije. Za svoj rad je višestruko odlikovana: Ordenom za hrabrost, Ordenom junaka socijalističkog rada, Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem .
Fotografija je vlasništvo Ide Sabo.

Recite nam nešto o položaju žena u Vojvodini i platformi KPJ u odnosu na „žensko pitanje“.

Kada govorimo o položaju žena treba se vratiti u nazad. Poznato je da su žene u vreme stare Jugoslavije bile neravnopravne, drugorazredne u odnosu na muškarce, da su im postavljali staratelje kad bi muž ili otac umro. Nisu se mogle starati o sopstvenoj deci. Inače, u ovoj bogatoj Vojvodini je bilo starhovito mnogo sirotinje i nezaposlenosti. Bilo je malo fabrika i te koje su bile imale su najviše pedest, šezdeset radnika. U nekima su radile većinom žene, recimo u Hartmanki iz Subotice koja je izvozila živinu i perje. Tamo su žene bile nemilosrdno izrabljivane i iskorišćavane,čak su i batine dobijale.

Pre II svetskog rata je bio ogroman broj seoske sirotinje i jako malo intelektualki jer ženama, u suštini, školstvo nije bilo dostupno. Još su u Vojvodini, Hrvatskoj, Sloveniji neke i dospele do srednje škole, ali imali smo krajeve u celoj Jugoslaviji posebno Bosna, Makedonija, Kosovo, pa južna Srbija, gde žene nisu išle u školu. Znam da su na Kosovu očevi tukli žensku decu da ne uče, da ne bi završavale razred, da bi padale razred. Postojalo je jedno užasno shvatanje o ženama.

U Vojvodini, pored svog bogatstva, harala je tuberkuloza. Mi koji smo bili uključeni u napredni, revolucionarni pokret, nismo imali zadatak samo da govorimo o potrebi borbe sveukupnog naroda koji je bio potlačen, nego smo imali zadatak i zdravstvenog prosvećivanja. Imali smo u svojim redovima i lekare koji su nama držali predavanja o zdravstvenoj zaštiti, borbi protiv tuberkuloze, o borbi za normalan, zdravstveno siguran porođaj, jer kod porođaja su žene masovno dobijale sepsu. Veliki broj žena je rađao kod kuće, često i bez babice. To je privuklo veliki broj žena.

Ne samo u Vojvodini, već u celoj zemlji pokret žena za ravnopravnost bio je veoma jak i to zahvaljujući Komunističkoj partiji Jugoslavije. Poznato mi je da su se prikupljali potpisi za ravnopravnost žena, pre svega za pravo glasa žena.

Borba za ravnopravnost žena počela je daleko, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan, ponižavajući položaj. U mnogim kućama je bila nesreća kad bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja. Zaostalost je bila velika kad je u predratnoj Jugoslaviji preko 90% ljudi bilo nepismeno, kad smo imali svega jedan autoput, onda se može zamisliti kakva je bila i zaostalost. Zato smo posle rata mnogo radili na prosvećivanju žena. Formirali smo analfabetske tečajeve, čitalačke grupe, da bi se žene opismenile.

Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), i to masovnim učešćem – sa oružjem u ruci, izborile. One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani. Oko 620 hiljada žena je aktivno učestvovalo u borbi, to znači i u gradovima, i moram da kažem da je bilo daleko teže biti u gradovima nego u partizanskim jedinicama. Iskusila sam i jedno i drugo i odahnula sam kada sam otišla u partizanske jedinice.

Bila sam u Sloveniji tokom II svetskog rata. U Ljubljani je tada bilo preko šest stotine dece do dve, tri godine, čiji su roditelji morali da ih napuste, jer su Gestapo i OVRA, italijanska obaveštajna služba, tragali za njima. Briga o deci je bila organizovana akcija. I to su radile žene na čelu sa majkom književnika Ziherla. Ona je brinula o svoj toj deci i nijedno dete nije bilo otkriveno. Ali moram reći da su morali biti premeštani skoro svake nedelje u drugu porodicu. Zahvaljujući tome da je preko 90% Ljubljančana bilo za Narodnooslobodilačku borbu, to nije bio toliko težak zadatak.

Žene su bile herojke. Blizu Ljubljane, ima jedno brdašce, mislim da se zove Sv. Petar. Tu je bila jedna mala crkvica u kojem je bio jedan pop koji je organizovao mučilište dole u podrumu. Tu je 7000 ljudi pobijeno uz njegovu pomoć. I posle rata, počelo mu je sudjenje, ali živih svedoka nije bilo. Javila se jedna žena. I kaže mu: Da li me se sećaš? Ja sam bila pred porodjajem. Klečeći sam te molila da me pustiš da rodim pa me posle streljaj. Ne, ti si naredio tom mladom belogardejcu da me strelja. On me je odveo i reko – pucam u vazduh. Reći ću da sam te bacio u reku. Beži i skloni se da te uopšte niko ne vidi jer ćemo i ti i ja stradati. I onda je ona pokazala jednu šumicu gde su bile mlade jelke, a pod svakom jelkom je bio grob. Kad su otkopali grobove u svakom je bilo po deset, petnaest ljudi zakopano. Bilo je i drugih primera herojstva žena. Sećam se Vide Pregar radnice u jednoj ljubljanskoj fabrici suđa. Italijani su 1941. opkolili fabriku i počeli pretres. U jedan pisaći sto podmetnuli su letak. Bilo je to radni sto jedne vrlo mlade devojke, Vide Pregar. Italijani su skupili sve radnike i pred njima su osudili Vidu Pregar na smrt. To se desilo ujutru. U podne su joj rekli da izda sve za koje zna da su u Narodnooslobodilačkom pokretu. Ona je to odbila. Zatim su joj rekli da klekne i moli ih za milost i da će je tada pomilovati i poslati u logor. Vida Pregar je odbila da klekne i da ih moli. Posle podne su je izveli i stavili pred zid i pokušali da joj vežu oči. Nije im dopustila. Ja se vas ne plašim da gledam u oči, a vi se plašite da mene gledate u oči. Jedan vojnik je odbio da puca u Vidu Pregar. Stavili su ga pored nje i zajedno streljali.

Sećam se i herojstva Zore Krdžalić-Zage. Njoj i njenom suprugu je javljeno da se hitno sklone jer ih je nemačka tajna policija otkrila i dolazi po njih. Zora Krdžalić nije imala vremena da se spakuje već je samo javila rođaki da dođe po jednogodišnjeg sina. U parizanima je kasnije saznala da je dete na sigurnom mestu. Mislim da je to bilo veliko herojstvo. Bilo je mnogo primera herojstva žena tokom NOB-a.

O Narodnooslobodilačkoj borbi je dosta pisano. Reći ću samo da su žene obezbeđivale sve što je potrebno partizanima: odeću, obuću, hranu, lekove, baze za ilegalce. Posle oslobođenja čertdesetšeste sam se vratila u Vojvodinu, u Suboticu. Išla sam da vidim šta se dešava sa mojom porodicom koja je ostala ovde. U Subotici su bili moja majka, brat, snaha i njena ćerka. Moj prvi muž, Kovač Janoš, je poginuo u poslednjim danima borbe za oslobođenje u Sloveniji. Bio je Vojvođanin, Mađar. Proveo je četiri godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici kao komunista i četiri godine u ratu. Poginuo je 2. aprila 1945. Došla sam da i njegovim roditeljima saopštim da nije više živ. Sa nama je bio i Paško Romac, a išli smo kolima odavde iz Novog Sada. Kad smo došli blizu Subotice, Miha Marinko mi je rekao: Jel` ti kuca srce?

Paško Romac je pitao: A zašto da joj kuca srce kod Subotice?

Ona je iz Subotice.

Šta, nije Slovenka?

Rekoh: Ne, nego Mađarica.

Nikad se nisam nacionalno izjašnjavala, jer meni je bio važan čovek, bez obzira koje nacije i vere bio. I tako sam se ja, na zahtev iz Vojvodine vratila. Nisam radila na liniji AFŽ-a, ali sam znala šta su radili.

Posle oslobođenja udala sam se za Filoksisa Kozmidisa, poverenika grčkih partizana koji su bili smešteni u Bujkesu (mislim da to danas Gakovo). On je postao pravi Novosađanjin, kao i njegovi sunarodnici u početcima nastanka grada. Sa njim imam dve kćerke koje su zahvaljući svojim sposobnostima i socijalizmu postale doktori fizike.

Ne zna se šta je bilo teže. Boriti se za vreme rata s puškom u ruci, ili posle rata za ravnopravnost, za shvatanje da žena treba da prodre u sve pore društva, da žene treba da idu u školu, i to masovno, da joj se otvore svi prostori. Teško je bilo boriti se protiv zaostale svesti i svatanja, to nije bilo jednostavno.

Žene su nosile feredže u Makedoniji, Bosni, na Kosovu. U Srbiji su mlade devojke od dvanaest godina udavali. Roditelji bi zakazali svadbu, udali bi je kao devojčicu a zatim su je u porodici koristili svi muškarci dok ne sazri.

Moralo je biti i zdravstvenog prosvećivanja, i osnovnog obrazovanja. Organizovali su se kursevi za žene, da se opismene, organizovale su se ekipe – i to zahvaljujući AFŽ-u, ekipe lekara, prosvetnih radnika, raznih stručnjaka. Zatim se išlo od kuće do kuće i to u Makedoniji, Bosni, pa i u Srbiji, jer žene nisu izlazile iz kuće. Učili su ih osnovnoj higijeni, pravilnom načinu života, i da se skidaju feredže. To je bila jako velika borba, a nju su uglavnom nosile žene. Ne zaboravimo, ova zemlja je izišla iz rata i sve zemlje koje su izišle iz rata imale su glad, gladovalo se. U Jugoslaviji nije bilo gladnih, ni u najzabačenijim krajevima. Nije bilo obilja, nije bilo dovoljno, ali nije bilo gladi zahvaljujući otkupu koji se danas mnogo psuje, a ne zna se da je to bilo organizovano da ova zemlja i narod ne bi gladovali. Nije bilo izobilja u Vojvodini i u krajevima koji proizvode, ali ni u Crnoj Gori, Makedoniji nisu gladovali. I tu je AFŽ jako mnogo nosio na leđima. Najveća bitka se vodila da ženska deca idu u školu. I to se budno, budno pratilo.

U predratnoj Jugoslaviji, žene koje su bile zaposlene, čak i intelektualke imale su skoro pola plate od svojih kolega. Posle rata mi smo se zalagali da za isti rad svi isto primaju, bez obzira na pol, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veru.

Nismo imali laka vremena. Imali smo 48-mu, kad su nam na granici bili ruski vojnici. Onda je trebalo obezbeđivati vojsku, trebalo je ponovo brinuti o njima, da se odbrani ova zemlja. Ja se ne slažem sa svim onim što se dešavalo na Golom otoku. Mi smo birali slobodu, jer smo se za nju sami izborili, to nam nisu Rusi doneli. Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema, i nije bilo savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je brisana vekovna nepravda prema ženama.

U Budimpešti je bio održan jedan okrugli sto. Šteta što nije održan i ovde. Tema je bila – kad je počela neravnopravnost žena. I jedna žena je rekla da je počelo od Biblije. Rečeno je da je bog ženu stvorio od rebra i da je prvi greh napravila Eva, rečeno je da se beži iz Sodome i Gomore i da se niko ne okreće, ali okrenula se žena i postala kip od soli. Tu je počela neravnopravnost, a najveća neravnopravnost je počela sa privatnom svojinom. Kad je gospodar hteo da ima sigurnog naslednika. I ja mislim da smo mi danas otišli korak nazad, iako vidim da neke stranke nešto pokušavaju i pojavljuju se neke žene, i pametne žene moram reći, ali, nema ih na najistaknutijim mestima. Za to smo se i mi morale boriti.

Posle rata smo imali jako mali broj intelektualki. Imali smo jedan dobar broj radnica koje su bile obrazovane, jer je bilo naređenje iz Partije da se obrazujemo. Ja verujem da sam pročitala mnogo više nego mnogi fakultetski obrazovanih ljudi, ali ne samo ja. Čitali smo Dostojevskog i Tolstoja i Zolu… Bilo je obrazovanih žena, bilo je borbe da žene više dođu do izražaja, ali je često bilo teško boriti se protiv zaostalih svatanja.

Bila sam jednom predsednik Komisije za pomilovanje Predsedništva Jugoslavije. Najveći broj osuđenika, posebno Albanaca, bili su silovatelji žena. Bila je i jedna žena osuđena na 20 godina robije jer je ubila muža, tasta i dva muževljeva brata. Imala je četrnaest godina kad su je takoreći prodali u muževljevu kuću. I kad je dozrela bilo joj je dosta jer je prvo počeo tast da živi sa njom, pa braća, pa muž. Ona je jednog dana uzela pušku, pobila ih je i ranila svekrvu jer je i ona znala za to. Ja sam tada rekla da bih je momentalno pustila, jer ako je prema nekome izvršen zločin, izvršen je prema njoj. Prvo su joj umanjili kaznu za pet godina, pa posle su opet umanjili. Nije odležala mnogo, ali hoću da kažem kako je bilo teško boriti se protiv prave zaostalosti. Kad je meni jedan drug rekao: Pa zašto ti tolko strogo gledaš na ta silovanja? Ajde rekao je ne mora baš sve u braku da bude. Odgovorila sam: Imaš li ti ćerku, šta bi ti rekao da sad tvoju ćerku neko siluje? Onda je zaćutao. Mislim da takih shvatanja o ženi i sada još ima mnogo, a posebno što se danas društvo nalazi u jednom takvom periodu kad se najmanje vodi briga o tome kakav je položaj žena i majki. Jer, kad žene imaju loš položaj mislim da ispaštaju deca i celokupno društvo koje zaostaje i ne može napredovati ako polovina stanovništva nije zaštićena.

Recite nešto o vašem radu u radničkom i komunističkom pokretu pre II svetskog rata

Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut a uveče sam se vraćala, uvek peške. Bila sam zadužena za rad sa omladinom, među kojima je bilo omladinki. Radili smo u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje, a oni su meni dali ogromnu lubenicu da pokažu koliko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde sam je mogla sakriti, jer nisam mogla da je nosim do Subotice.

Omladina je bila dobro organizovana, ne samo Tavankut nego u svim okolnim mestima: Moravica, Bačka Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu dolazili peške na zbor. I uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene na zbor išle sa motikama i lopatama. Na ulazu u Suboticu, tamo gde je igralište, tu ih je sašekao kordon žandara. Žene su sa lopatama i motikama razbile žandare i stigle na mesto zbora gde je Matko Vuković držao veliki govor. Žene je predvodila Marga Beretić.

Sećam se Marge Beretić, seljanke iz Tavankuta. Bila je to mlada, inteligentna i energična žena. Mnogo je volela da čita. Knjige koje smo donosili prvo bi ona pročitala. Bila je udata i imala sinčića. Ona je bila jedna od najaktivnijih žena Tavankuta od 1935. Mnogo je doprinela organizovanju žena, ali i omladine tako da smo mi koji smo dolazili iz grada mogli sasvim da se na nju oslonimo. Bila je omiljena ženama, a i drugi su je cenili. Tavankut je pre II svetskog rata bio jako siromašno mesto. Većina stanovnika je bila uključena u napredni pokret, a oni koji nisu bili su simpatizeri i pomagali su koliko su mogli. Marga Beretić se istakla u organizaciji velikog poljoprivrednog štrajka. Ona je išla od čoveka do čoveka ubeđujući ih da učestvuju u štrajku. Učestvovala je i u prikupljanju „Crvene pomoći“. Za vreme II svetskog rata u Tavankutu su bile organizovane baze za ilegalce, što je bilo jako važno. Marga Beretić je bila među organizatorima i tih aktivnosti. Kada je Subotica oslobođena, još su se vodile borbe kod Batine. Marga Beretić je organizovala žene koje su zbrinjavale ranjenike. Bila je jedna od aktivnih članica AFŽ-a Subotice.

Mi, žene u sindikatu smo organizovale kuhinju za štrajkače i to ne samo tada. Kad god je bio štrajk u sindikatu organizovele smo kuhinju za štrajkače i njihove porodice, da ne bi gladovali. Hrana se nabavljala tako što su mlade devojke sa velikim korpama išle na pijaci i tražile od prodavaca hranu. Najveći broj je dao. Jer, i to je bila sirotinja koja je kupovala od seljaka, ili preprodavala, tako da su davali i uvek je bilo hrane.

Bilo je hrane uvek i za zatvorenike. Subotica je bila poznata po tome što su donosili zatvorenike iz cele zemlje, čak iz Zagreba i Beograda. Tada su žene u sindikatu iz komisije za žene išle u posetu zatvorenicima i nosile hranu, uzimale veš, prale i nosile natrag čist veš. U Subotici je bio jedan istražni sudija Ristić, Makedonac, veoma pošten, čak su ga poslali na razgovor u Beograd, jer je davao komunistima u pritvoru napredne knjige. A on njima kaže: Ja ne mogu njima dati Bibliju, jer oni to neće čitati već im dajem knjige koje znam da će čitati. No, taj sudija je davao i dozvole da se posete komunisti koji su donešeni recimo iz Beograda u Subotici. Ja sam imala zadatak da posetim Baruh Rašelu, koju tada nisam poznavala, ali sam se prijavila kod sudije Ristića da mi da dozvolu da je posetim. Rekla sam da mi je sestrična od ujaka ili ujne, kaže: Dobro. I dao mi je. Dođem u posetu, stojim u krugu za zatvorenike a tamo su bile dve žene. Ne znam koja je od njih Baruh Rašela. Sudija kaže: Dođi ovamo, evo ti sestrične. Eto, i takve doživljaje smo imali.

Sećam se porodice Đeri. Bila su tri mladića. Njihov otac je bio revolucionar i decu je tako vaspitavao. Radio je u fabrici Ferum gde je 1933. istakao crvenu zastavu. Najstariji sin, Đeri Franja likvidiran je u Dahau. Bio je član Partije, Uhapšen je 1941. i osuđen. Bio je oženjen Jucom Đeri, svojom saradnicom. Ona je bila politirka. Nju su takođe uhapsili, a bila je u drugom stanju. Toliko su je tukli da je pobacila. Posle rata i dalje je bila aktivna.

Kćerka, Eržebet Đeri je bila udata za srednjeg brata Lukača. Ona je pre rata bila član SKOJ-a. Organizovala je čitalačke grupe. Čitali su Antidiring i Babela. Njen muž je sa dva brata, starijim i mlađim, bio uhapšen 1941. Stariji brat je imao porodicu, ženu –Lukač Anu, koja je takođe bila veoma aktivna u naprednom pokretu. Braća Lukač su osuđeni 1941. Najstariji, Anin muž, je bio osuđen na smrt, a srednji na vremensku kaznu a pošto je najstariji brat imao dete srednji brat je tražio da se kazne promene- da on ide na vešala, a stariji brat da dobije vremensku kaznu. To je i učinjeno.

Šta je bila platforma AFŽ-a i šta može biti danas?

Posle oslobođenja žene su bile veoma, veoma spremne, a želele su da uče. Bio je i drugi položaj žena jer su bile potpuno ravnopravne u svemu, ali trebalo je mnogo raditi da postanu toga svesne i da i u porodici izbore pravo na drugačiji život. Bilo je teško jer zaostalost nije bilo lako savladati. Zvali smo lekare da drže predavanje ženama, organizovali smo krojačke kurseve, da žene nauče da same sebi nešto sašiju, učile su da kuvaju… Nismo vodili neku visoku politiku, ali jasno, govorili smo da žena sve to može ostvariti, mora da se boriti. Pre rata smo bili protiv feministkinja, jer smo smatrali da izolovani ženski pokret ne može ništa postići. Samo ujedinjene sa svima potlačenima, sa svima koji su iskorišćavani, sa svima koji žive u bedi, samo organizovano postavljajući i pitanje ravnopravnosti žena kao problem može se delovati i postići rezultat. Feministkinje su smatrale da žene treba da se bore protiv muškaraca, jer ih oni tlače. To nije bila i naša borba. Žene nikad, nikad ne bi postigle ravnopravnost da su se na takav način borile. Zato su se uključivale u Antifašistički front žena i u antifašističku borbu. Preuzele su na sebe brigu o štrajkačima. Štrajkovali su svi, ne samo žene. One su išle da organizuju radnike i radnice u fabrikama. Prema tome, bitka je i danas za bolji položaj žena, bitka da se pomogne borba protiv droge, što treba da nose žene, ali to treba da nose svi progresivni ljudi bez obzira na pol, bez obzira na naciju.

Mislim da žene moraju da se bore protiv nacionalizma. U mešovitoj sredini, kakava je Vojvodina, ali i Srbija, u kojoj ne žive samo Srbi, samo u okviru potpune ravnopravnosti se mogu rešavati i ekonomski i politički problemi. Ako mađarske organizacije budu isticale samo problem Mađara, ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako. To može biti problem školovanja, što je na žalost problem svih koji imaju mala primanja. Ne može biti napredan ženski pokret koji je stvoren kao feministički.

Mislim da žene još kako imaju da se bore za svoj položaj, svoju porodicu i decu, ali ne podeljene po strankama jer su to jedinstveni problemi. Ako hoćemo da budemo iskreni danas su žene ponovo diskriminisane. One se prve otpuštaju sa posla, mnogo teže se zapošljavaju bez obzira na školsku spremu. Svi govore o beloj kugi, ali kako da žena rodi jer kad hoće da se zaposli prvo je pitaju da li je trudna i ako jeste ne zapošljavaju je. Dešava se da otpuštaju trudnice sa posla i one nigde ne mogu da nađu zaštitu. Praktično ukinuti su pozitivni zakonski propisi koji su štitili majku i dete i koji su postojali u socijalističkoj Jugoslaviji. Žene su imale jednaka prava kao i muškarci i posebnu zaštitu za majku i dete. Bilo je puno dečjih jasli obdaništa, a organizovana su i posebna dečja odmarališta (na moru i planinama). Sva su deca, bez obzira na materijalni položaj roditelja, mogla da idu i išla su u ta odmarališta. Bila je organizovana i društvena ishrana u skoro svim fabrikama, odakle su žene mogle da nose hranu kući. Posebno se može govoriti o zdravstvenoj zaštiti žena. U socijalističkoj Jugoslaviji je bilo organizovano da žene najmanje svakih šest meseci idu na preventivne preglede za rano otkrivanje raka. Tu je bila i posebna zaštita trudnica. One su koristile sva prava iz radnog odnosa i za vreme trudnoće i posle porođaja do navršene godine dana deteta, pa i duže ukoliko su postojali medicinski razlozi za to.

Šta bi ste mogli da kažete o tom velikom ulasku žena u privredu i u politiku posle II svetskog rata?

Žene koje su bile zaposlene, koje su bile kvalifikovane, isto su tako bile sposobne kao što su bili i muškarci. To da su žene i njihov rad manje vredani, to je još ostatak iz prošlosti, kad je ženski rad upola plaćan od muškog. I tu se morala voditi borba i vodila se borba i u Partiji i u Skupštini. Ja sam recimo, postala član Predsedništva Jugoslavije, to nije mali položaj. Ali vidite, tamo gde je sredina i pre rata bila razvijenija, recimo u Sloveniji, tamo je daleko više žena bilo i na visokim položajima, pa su se i one morale boriti, dokazivati. Dakle, žena se morala daleko više dokazivati u svom radu, bez obzira, bila za razbojem, bila sudija, bila lekar, bila politički radnik, morala se daleko više dokazivati.

Nije lako menjati zaostalu svest. Nije se to moglo preko noći. Bez obzira što je tolko žena učestvovalo u NOB-i, i to puškom u ruci.

Promene u privredi su počele 50-te, ali se ipak uspelo da se ostvari da se žene ne otpuštaju, da se uvede godinu dana plaćenog porođajnog odsustva, da se održe i otvaraju nove dečje ustanove, nove jaslice, nova obdaništa, nova zabavišta. Tada je počela da funkcioniše i društvena ishrana po fabrikama, gde su žene mogle uzimati hranu i nositi kući.

Uvek ima i uspona i padova. U nekim sredinama, sigurno je bilo problema. Sećam se Didare sa Kosova Bila je Albanka. Učiteljica. Nju su roditelji dok je bila u kolevci verili sa isto takvim u kolevci. I kad je odrasla i završila učiteljsku školu, došao je taj vajni verenik na autobusku stanicu da je otme. I jasno, ona se odbranila zahvaljujući i drugima. Udala se za Srbina, a otac priredio njenu sahranu. Odrekao se kćerke. Rodila je dva sina. Otac je nije hteo primiti. A mati i baka je htela da vidi unuke, da se sretne sa njima. Otac je pristao i rekao da može i muž da dodje. Dva, tri puta su se videli, ali nju nije pustio u kuću.

U Horgošu je bio jedan Albanac koji je pre II svetskog rata prodavao šećerleme, kokice i takve stvari. Kad se zaratilo on se vratio na Kosovo. Poveo je sina. Vratili su se nazad kad je rat prestao sin je otišao u vojsku, a kad se vratio otac mu kaže: Znaš sine, ja sam pripremio dva miliona dinara ićemo na Kosovo da ti kupimo ženu. Sin se nije složio: Tata nemoj, ja imam devojku koju volim. Mislim da se zvala Margita. Ima da se ženiš kako ja kažem, kako je naš adet. Momak je uveče otišao u devojčinu kuću, požalio se devojčinom ocu i rekao da voli Margitu, da hoće njome da se oženi. Da li je voliš? Volim. Hoćeš da se oženiš? Hoću. Ostani tu, vi idite sutra venčajte se a ja ću tebi i njoj naći zaposlenje u Subotici. I zaposlio ga je u Severu, a njegov otac se spakovao i otišao na Kosovo. Sad i ovi rode dvoje dece, lepo su živeli. Pametna je bila ta mlada žena. Rekla je: Decu nauči albanski, jer kad- tad mogu da se nadju sa dedom, pa da znaju ko je. Kad su deca napunila jedanaest, dvanaest godina, otišli su na Kosovo. U kući su našli baku. Majka kao majka, plače i grli decu i kaže: Sine molim te beži, on će te ubiti. Mama neće, gde je? Otišo je na pazar. I on ode i sretne oca na ulici, a otac ga zagrli i kaže: Da znaš sazidao sam ja jednu sobu i za tebe i za ženu tvoju i decu. Znao sam da ćeš se vratiti. Ne tata, mi smo došli da vas posetimo, da upoznate svoje unuke, a mi drugačije živimo, naš život je drukčiji i život naše dece će biti drukčiji. Pusti nas, mi vas volimo, došli smo, videli smo vas, ostaćemo nešto, dolazićemo, vi ćete dolaziti, ali naš život je drugačiji. I tačno, Vojvodjanska sredina je drukčija. Tu se nije živelo jedno pored drugog, tu se zajedno živelo. Ja vam moram reći da pre rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije u Subotici nikad nisam osetila neku nacionalnu mržnju. Čak ni onda kad je tridesčetvrte kralj ubijen, nije bilo demonstarcija, nije bilo napada na Mađare ili tako nešto. Tekao je normalan život. I tome su dosta doprinele žene. Preuzimale su jedna od druge običaje, učile jedna od druge, solidarisale su se. Retko ćete, i danas, čuti ženu koja sa mržnjom govori o drugoj

Da li postoje teme oko kojih danas žene mogu da se okupe?

Ima žena koje vide svoj položaj i koje su spremne da se bore. Mislim da žene koje imaju malo više snage moraju čvršće organizovati žene i to ne samo u Novom Sadu nego i po selima i pružati im svu moguću pomoć. Sad je potrebno pružiti i zdravstvenu pomoć i humanitarnu pomoć. Mislim da žene moraju da imaju posebnu ulogu u borbi protiv droge. Smatram da oni koji su hteli da upropaste Jugoslaviju, i ako hoćete sad hoće da upropaste i Srbiju, raširili su drogu isto kao što su Englezi i Japanci raširili u Kini. A droga uništava, i to počinje sa decom od 12 godina. Majke su te koje moraju odmah da primete prvu promenu kod dece. Slušala sam neki dan jednu mladu devojku iz unutrašnjosti koja je na čelu organizacije za borbu protiv droge, koja je pričala da je dobila sidu. Počela je da se drogira u dvanaestoj godini. Putem igle je dobila sidu, i tek se onda odrekla droge. Na tom planu se mogu i moraju angažovati žene.

Žene se moraju angažoovati u vezi sa školstvom. Za mene je užasno to što svako dete koje je i sposobno da se školuje, ne može. Pitanje je ekonomskog položaja porodice, da li može podneti troškove. Čak i ako su na budžetu. Svaki upis se mora plaćati i svaki ispit, bez obzira da li položite ili ne. Smatram da je danas vrlo atuelno okupljanje žena oko mnogih pitanja. Ako hoćete po pitanju standarda, i po pitanju zapošljavanja.

Šta bi mogli da koristimo iz iskustva AFŽ-a danas?

Iskustvo da budete uporne, da se ide od čoveka do čoveka, da širite prosvećivanje, posebno na tim pitanjima koje su danas jako aktuelna. I u borbi za pozicije u politici jer na žalost sama politika je ta koja na kraju završava i izvršava. Nema žena u vrhu vlasti. Žene treba da budu agresivnije, da se više oglašavaju i preko štampe. Mesta se daju striptizetama. Žute štampe imate kolko hoćete, a nema jednog ozbiljnijeg lista koji se bave problemima žena.

AFŽ je imao 5 listova na teritoriji Vojvodine i svi su bili angažovani bez tračeraja i gluposti. Sad toga nema?

Ne, ženski listova se danas bave odećom, modom, a suštinskim pitanjem položaja žena – ne. Ima mnogo pitanja kojima se treba baviti, iako je na žalost celo društvo bolesno. Pre godinu dana na pijaci su mi suze išle jer sam videla penzionisanog profesora koji je štapom ispod tezge izvlačio krompir i stavljao u korpu, jer su penzije male i nisu stizale ne vreme. To su strašne stvari. Strašno je i kad se žena porodi a posle tri dana je puste kući. Mi nismo imali toliko smrtnih slučajeva na porođaju ko što ih sada ima. A imali smo manje lekova. Danas ima lekova ali nema matreijalnih mogućnosti da se kupe.

Znači da nema za svagda dobijenih pozicija za žene?

Ne, ne, nema. Postoje razlike i u odnosu na sistem. Ipak je kod nas drugačiji položaj žene nego recimo u Africi, drugačiji položaj nego što je u Iraku, pogotovo sad Iraku. Kad sam ja bila u Egiptu, kao član naše delegacije, videla sam da su Nesvrstani bili zaslužni što su u Egiptu su bile skinute feredže. Žene su se normalno, lepo oblačile, u Iraku isto. Sve škole su bile otvorene za žene, no oni su imali mnogo teže muke za borbu za ravnopravnost. Dekret Naserov nije bio dovoljan. Dekreti i zakoni nisu dovoljni u borbi za ravnopravnost niti su stvoritli ravnopravnost. Za to se mora boriti. Kad je Naser umro, vratili su se unazad dvesta godina. Žene su opet, na žalost, u tim feredžama i u toj crnoj odeći.

Bila je interesantna Indija. Tamo je Indira Gandi bila predsednik. Bila je vanredno pametan čovek i vanredno ugledan. Ali vidite šta religije rade. Pogledajte sad šta se dešava u Iraku. Isti narod, suniti i šiiti a Amerikanci su uspeli da ih zavade međusobno. Možete misliti šta sve žene trpe. Ipak, žena ne može i ne sme ostati pasivna, jer ako ostane pasivna vratićemo se pedeset, šezdeset, sto godina u nazad.


Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.

Razgovor sa Idom Sabo snimljen je 7. decembra 2006. u njenom stanu u Novom Sadu.

Razgovor je vodila i snimljeni materijal transkribovala Gordana Stojaković.

Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.

Tražeći dozvolu da ponovo objavim intervju snimljen 2006. posetila sam je u njenom stanu u Novom Sadu 29. aprila 2014. Razgovarale smo o trenutnoj političkoj situaciji o kojoj je Ida Sabo bila sasvim obaveštena, žaleći što ne postoji organizovana i snažna levica koja bi se suprotstavila vladajućoj kapitalističkoj eliti. Umrla je u svom stanu u Novom Sadu u noći između 23. i 24. novembra 2016. Sahranjena je u Novom Sadu.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Sećanje Ide Sabo," u ŽeNSki Muzej, 28. septembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/secanje-ide-sabo/.
Kategorije
audio Čitaonica obrazovanje Politike i prakse

Prosvetiteljske ideje Eustahije Arsić


1

Izvodi iz knjige Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816)

napomena:  tekstovi u prevodu na savremeni jezik preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog „Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja”, u izdanju Saveza Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.

Полезнаја размишљенија о четирех годишних временех, Будим,1816

„Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади.“.

„Воспитавај дштер трудољубију, домостројенију, благонаравију. От мудрих списанија књиги научајут нас наравоисправленију. Историје научајут, что ти сбилосја прежде нас на земљи. Географија учит познавати премудрост божију и земного круга, а всја постигнути можемо трудољубивим чтенијем. Род наш днес дичитсја мудрих списатељ књигами. Кто с радостију не прочитајет књиги премудрејшего Доситеја? Жеља блаженаго јест, да свака ђевица научит историју, географију, логику и наравоучителну философију.“

ЧТО ПОЛЗУЈЕ

Что ползује, мили брате,
меланхолик бити?
Није ли лепше с твојом браћом
веселому бити?

Слушај славуј како поје
и пастире зове
да предводе стадо своје
у зелено поље.

Док је јоште цвеће, трава,
росом покривено
и јошт није творцу своме
главу подклонило.


Теби се обраћам, љубезна младежи, теби, чувствителна и нежна душо мушкога и женскога пола. Сад ти је најпогодније време да осећаш красоту природе. Пакао разврата још не делује силно у вама. Природни укус није у теби угинуо. О, најдража младежи, љубљени синови и кћери рода мога, идите за мном и разматрајте предмете које ћу описивати пред вашим очима; у њима ћете запазити перо природе, јер ме она учи да живопишем.

Љубезни младићи,

Златни цвет који вас украшава јесте разборитост. Слобода, добродетељ љубљене су срцу његовом. Он упоређује лукаву политику цародворца са чувствима истинитог родољуба: какво је ништавило на једној, каква ли величанственост на другој страни; како изгледају просвећене нације, како ли бедно пребивају непросвећене; и то за свагда лежи му у души и поима беду непросвећености.


Твојом тајанственом снажном привлачном силом одржава се Твој систем постојан у свом кретању од удаљених предела Сатурна, који своје кружно кретање обавља за тридесет година, до Меркура, који покрива својом светлошћу и једва је видљив философским оком.

Управитељу планета! Без твога оживљујућег изливања биле би оне тамне лопте а не светлеће чуварке живота! Ти у све родове уливаш своје зраке, дух живота, од благороднога човека до ефемерона, који само неколико сати живи на свету. Ти управљаш и царством растиња, Оче времена, изливањем Твоје силе расту тра-ве и дрвеће, Ти их украсаваш. И још се Твоја сила не ограничава површином Земље; она дубоко продире у њена недра и производи минерале. Но слаба сам ја да опевам достојанство, красоту и полезност Твоју, Источниче светлости и живота, пријатности човеку, радости и весеље на Земљи…


Сад се на небу јављају мрачни облаци обремењени минералном паром; мало-помало они се приближавају [један другом] и прекривају небо, по којем се густа, црна, проноси шалитра, сумпор, и нека огњена жар-ка смола, док у јарости не раздере своје место. Свуда царствује тиха занемелост, неки други глухи звук који претходи бури, проноси се с горе на земљу, узбуркава воде и без ветра потреса дрвеће. Сви житељи ваздуха листом низлећу у најниже долине. Тада се радује гавран, који воли буру; уздаје се у своја крила


 Често купање избацује из наше унутрашњости семе опасне болести, која је већ била готова да узме маха. Од телесне чистоте и сама душа поприма тајну симпатичку силу.


Скоротечна комета спушта се ка Сунцу; када се телом склони к Земљи, распушта по небу свој величанствен реп. Тада стрепе јужни народи, али мудри, којих су душе озарене светлошћу философије, благосиљају ову славну иностранку; иако не могу тачно определити њен узрок, они виде да је та појава знак благости Саздатељеве. Може бити да реп ове комете, састављен од мноштва паре, орошава свежом влажношћу безбројне светове; и сунца која гасну снабдева она новим горућим вештаством, и храни вечни огањ, светлост многобројних звезда.

Крај лета.

… Данашњега јутра довољно смо делале по хладу, исто и по подне: што плевиле, што малом мотичицом окопавале, што млађе надгледале – све то служи здрављу, ползи, изобиљу и чести, но које од топлоте, које од делања, сад смо већ утомљене, време је да седнемо под дрво листовито и плодом окићено, да се одморимо и мало читамо. Но мотрите да нас не угледа она немирна глава, која говори како женском полу није потребно да учи читати и писати, да пише љубавницима писма; за женско је, вели, преслица. Још прави неке дивље кармине. Није, вели, за Мару Итика јерополитика, ни за магарца сено.

Велика ти хвала на таквом савету.

А што рече за Итику јерополитику, ниси још ни шегртлук моралности свршио а хоћеш мајстор да будеш и ушао си у цех. Она је и за Мару и за Сару, јер су у њој прекрасне поуке, само очекује мудрог списатеља да је поправи и на простије препише, да је свака може разу-мети. Благо нашем роду, кад свака буде умела да чита поучне књижице, којих, хвала Богу, имамо, и доста, и сваки дан се умножавају. Бог да поживи списатеље, нека се умножавају, то је наша радост и блаженство. Родитељи су гости куће а просвећене родитељице васпитавају чеда, чим она почну говорити, да добро говоре; а слепа мати својој деци очи вади.


А просвећени народи, који делају разумом, и употребљавају умереношћу, живе задовољно.


Сада сам са умрлима од пре много година, са оним мудрацима древности, који су потомство обогатили наукама и распространили предео благодетељи, извели човека из незнања, прародитељског греха, непросвећености – источника свих порока. Тамо су богослужитељи, свете сени, који проповедаше и толковаше Јеванђеље, Слово Божје, многобројном народу, који су животом својим на Земљи следовали Христу и његовим заповестима, и овде се славе, и славе Бога с народом. Не скриј се од мојих душевних очију! Ево видим Сократа, светилника Грчке, мужа непобедима у добродетељним подвизима: свагда се потчињавао светом закону мудрости, том гласу Божанства у брижљивој души; не знађаше он страха ни у животу ни у смрти, беше велик морални учитељ. Видим Аристида и Ликурга, строгога мудраца људских страсти, и ине многе, мени непознате.

ИЗ СОЗЕРЦАЊА ПРИРОДЕ

Невидљиво кружење

Од свих житкости ми поближе познајемо само једну: електричну материју. Каквом неисказаном брзином прелеће она по свом кондуктору и цеви, и мада би хиљада људи стојали један за другим, она би у истом магновењу потресла свезу нерава свакога од њих, и то до самога најтананијег и невидимог нерва.

За сво ово време ми нисмо открили својства те материје, сем да је она веома танан киселински спирт, да тај спирт не настаје као такав, него се справља из-двајањем, извлачи се мало-помало из најгрубљих материја. То је дејство природе. Несумњиво, природа издва-ја тај спирт исто онако као што излучује сок лозе у грожђе, сок нерава из крви и све друге своје житкости, то јест кроз кружно кретање у каналима који су магновено већ установљени.


О новим открићима

Та је мисао пут ка свим открићима. Колико год неопремљеним очима бисерна игла изгледа танка, коли-ко год оштра, под микроскопом се она јавља као железна гора с провалијама и јамама. Судећи по нашим чувствима, ваздух је влажан дах и виднообразна ствар. Но када бисмо имали такве очи, којима бисмо га могли видети, открили бисмо, вероватно, нешто као гору у игли; можда бисмо у њему приметили цеви, машине, подстицајне опруге, линије за општење с другим пла-нетама и слично. Систем света је као украшени Фејер-верк, где видимо много светлећих тела, али не видимо полице на којима су причвршћена.

Закључак

Ми обитавамо у пределу између Земље и царства ваздуха. Због тога се и колебамо у таквом стању међу незнањем и неизвесношћу, како не може бити боље. Све што је у природи достојно запажања, догађа се у царству ваздуха. Ако хоћемо да се пењемо на ваздух, земља нам помаже својом неодољивом тежом; то је поступак, мислим, одважан.


Демокрит је нашао да су сви људски поступци смешни. Лутање својих мисли он је успокојио философијом а потом је био принуђен да се смеје: људи су били сасвим различити од њега.

Сва естетска образовања у људском роду једна су с другима скопчана, једно другом помажу и вас у недру своме нежно хране. Време је и вама да се постарате о људском роду. И вама је дужност свој живот проводити по правилима која вам приличе… (Религија) Закон је највиши превасходни утешитељ; он говори о будућем животу у величанственим списима. Ко истражује дух тиме ће сазнати и физичку могућност дела.

На том се ја потрудих колико могох. Сада силазим с (театра) позоришта и предајем своје налазе разумним људима на истраживање.

СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ

Надежда и шчастје, сад мње опрашчајте:
дос та со мноју играли јесте,
од сад играјс другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.

последњи моји уздисаји,
сердце, љубав,
воздвиже ти
на памјатник овај
Еустахија,
дшти верности.

                

Совет матерњи предрагој обојега пола јуности сербској и валахијској, Будимска универзитетска штампарија, 1814. На корицама Грумерова вињета Дрво животa, жена у оклопу дели воће деци

Više na: www.irig.org, www.rts.rs, poesibad.wikidot.com, srpskoblago.rs, riznicasrpska.net/knjizevnost/

Preporuka za čitanje i istraživanje:

  • Marko Maletin, Sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950, Novi Sad, 1968.
  • Srpske knjige Biblioteke Matice srpske 1801-1967. Tom 1. A-LJ, Novi Sad, 2005.
  • Ilija Ognjanović, Eustahija pl. Arsića rođ. Cincićeva, prva srpska spisateljica, „Javor“, 1891, br. 6.
  • Dan. A. Živaljević, Druga knjiga Eustahije Arsićke, „Javor“, 1891, br. 9.
  • Ilija Ognjanović, Kad se rodila i kad je umrla Eu-stahija Arsića, rođ. Cincićeva, „Javor“, 1891, br. 17.
  • Ilija Ognjanović, Na porodičnoj grobnici Eustahije pl. Arsićke, „Javor“, 1891, br. 37.
  • Andra Gavrilović, Naše književne prilike pre sto godina, „Žena“, 1914, br. 5.
  • Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd, 1929.
  • Vlastoje V. Aleksijević, Naša žena u književnom stvaralaštvu, Beograd, 1941.
  • Mladen Leskovac, Ka poznavanju Eustahije Arsić, „Zbornik Matice srpske za književnost i jezik“ (u daljem tekstu: ZMSKJ), 1959, knj. 6-7.
  • Teodora Petrović, Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, ZMSKJ, 1959, knj. 6-7.
  • Božidar Panić, Testament Eustahije Arsić, „Književni život“, 1997, br. 107.
  • Vladimir Milankov, Eustahija pl. Arsić i njeno doba, Novi Sad, 2001.
  • Natalija Janc, Godišnja doba Eustahije Arsić, 1995.
  • Magdalena Koh, Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
  • Stevan Bugarski, Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica


1

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.