Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost Umetnost

Милица Стојадиновић Српкиња

Аница Савић Ребац

Предели и душе узајамно стварају једно друго. Mилица Спојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку Гору у души Миличиној: Јер je природа домовине горостасна и вечна за оног ко je гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих je прешао један далек дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник,са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуми летњих киша и са меланхолијом шумске јесени, треперећискроз Миличином тајанственом младошћу.

Она и њена природа су једно. Oнa je била срасла са природом своје домовине као нифма са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али jy je морао обманути и уништити. Њена je душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле ма југарњем брежуљку, него компликованом људском животу. Да je могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој јед-ноставности ипак загонетна, као њена природа, и кao ова скромна и чаробна, она je у један мах очарала ова сpцa. И данас још ми joj можемо приступити, и приступаамо joj највише срцем, и још иише но своје савременике то вито слабо девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути бели пресечени. Њена je меланхолија тако разумљива, и била je неизлечна, сасвим природно, јер шта je њој људски живот могао дати? Требало je да се појави, да проговори, пa да ишчезне међу сестринским стаблима у Фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И oни који су je знали у чарима њене младости опоре и озбиљне, као бечки књижевник Франкел, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као Др. Милаи Савић, говоре о њој из очарана црца и са искреним пиететом. И као што je ce сећамо данас, уверени смо да не ће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она je свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбииу. Меланхолија њенога Дневника двострука je: Елементарна туга нимфе која je срасла са природом, и као што ce са њоме весели:

Плаво небо кад ce ено ведри,

Ha њега ce моја душа смеши,

тако ce и смути у њеним мутним часовима; и туга двеојске која предосећа да ce мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим je предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу треашњама пуним плода које ce румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина ce прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају ce у њеној чежњу, али кукавица пева песму пролазности. Отуда ју je тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био je једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; a њена улога у животу српскаг народа приказала ce као илузија. Њеио je име лепо и значајио за српску културу, али у другом правцу но што je она очекивала. Ta млада девојка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где ce диже из лепоте Maja она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кад тад свему што joj je драго морати рећи:

Ево рај остављам, без кривње и греха.

Гранате јабуке су ce сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради оу ce надносили један над други у земљи затишја царских манастира, a над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило ce да ce беласа висака круна царева. И све ce то огледало у њеној прозир-ној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталих тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била је потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију je сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато je певала. И као што je била искрена у певању, била je искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била je искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћуггања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала ce њена младост и њено дело. Оиа je слутгила да je ово двоје у њој повезано, нимфа je била везана за пролеће, i потпуно je резигнирала пред студени живота. To је велика штета са књижевне стране, јер je тада тек требао да почне за њу озбиљан рад. — Kao лирски песник она je остала неупућена и неизрађана; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад je нестало пролетњих илузија, нестала je за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи многе њане лирске не умањује њену чар. Њена je душа била једиа целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), a више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоге, ани одишу трагичношћу њаног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју je осећала на себи ова душа у смерним размерима своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво je да ce она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Загго je њен дневиик У Фрушкој Гopu сасвим апартио дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која у њвму говори, он ce развио у књигу која има позитивиих уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај je Дневник права Година Душе. Кратка година: Од Maja до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре, — којих ce сећа, уочавајући леп контраст, у »тамној хладовини“ великоварошког јутра у Бечу, — пa преко јунских вечери кад ce изненада кроз тишину захори песма:

Ивањско цвеће, петровско!

и шарени ce барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведано жито, ,први издисај зеленог лета“, преко августовских бура и ведрина, до оног окоро величанстваног предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли je то нарочиго тражеи ефект? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, a она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.

Грожђе ce румени и плави кроз лишће које je већ јесен заданула; онде ce жути дуња, онде ce румвни зимска крушка ил јабука, a све je последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама хода ил бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели ce на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће ce и даје од себе гласа који ce no тишини npupode надалеко чује. Кад ce вече спусти онда ce укажу расејане пудароке ватре које трепте као какве велике звезде. —

Ова je партија лепа и за себе, a још је лепша у целини књиге као завршна песма „Године Душе“. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, бесумње ће ce прештампати ова дражесна књига коју je сада скоро немогуће набавити, и читаће je сви они који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-тих година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елемент Миличине душе који још нисмо споменули: хумор. Слике из друштва ређају ce пуне не-сташлука и комике, a народних прича и песмица има сасвим делициозних.

После ове књиге, којја je штампана тек 5—6 година пошто je натшсана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће 1855 год., она пише Последње Врсте:

Нек сунце сија, нек цвеће цвета,

 Сва моја мила нек краси места,

Али за мене ишчезло све je, —

Осећања je усахло море.

И неколико година касније: „Moj je душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ja сам мртва.“ Иако га je свакако имала и касније, као шго показују шгсма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да je права Милица збиља ишчезла са оним ввилинским летом. Не на Марковом Гробљу y Беопраду, њено je срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. Y предосећању пролећа које опет мора доћи, оно ce шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можвмо да je замислимо као нимфу која ce ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да jоj измами друто признање но то да не може да призна:

И ja би гласа имала тога,

K’o многи песник у песми својој, —

али она je фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна пеома je ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:

Али што рече у песми твојој

Да јесу наше хладне груди,

Веруј ми то je лажна скромност,

Јер лиру твоју свако љуби.

A као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:

Ko зна коje кврге судбе њега вежу,

и који се тешки пути пред њиме протежу.

Тајна њених љубавних осећаља несгала je заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.

Елементар као природу волела je Српство, — нимфа je била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла са Српством. Била je свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она je носила ту љубав с поносом као невидљиву круиу. Y месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ty je визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песлга Коло. Y тешкај тузи последњих врста ocraje један ведар акцент:

Срећно да си ми Српство за навек!

Ово je свег мог живота одјек,

Јер су песмама умукли гласи.

Она je свесна дубакаг јединсттва Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина je Србину „сопствена земља“, као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:

О Србијо ал си лепа,

Лепа као венац цвећа,

Војводина je болна и трагична, песма о њој je пуна тешких суза:

У задужбини Мајке Ангелине

Врата се опет отворише гроба,

И покрај Борђа несрећног деспота

Леже нам у гроб и Стефан Војвода.

 A српска вила у црно завита

И сада цвили над тим гробовима,

Гробове тужна Србу показује:

Гле, ово ти je сва Војводина!

Но Авала зрачи у ,тешку таму фрушиог брда“ са обећањем слободе и потпуног јединства. Y целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.

A у том оствареном јединству ничије сећање не би би-о драже Миличиној души од сећања најмлаћих српоких интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она je страсно желела да се српска жена што више издигне кулггуром и радом. ,,Ми смо цред будућношћу!“ писала je oнa године 1854. Данас je се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и њено доба значе будућност и ос-тварење далеких сиова. Њихово je сећање најлепши момент који je доживела успомена Милице Стајадиновићеве у уједињеној домовини.

Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost Umetnost

Савка Суботић

Аница Савић Ребац

Не само омладини која се развија у времену које награђује социјализам — и нама чији je живот деценијама протицао у старом буржоаском друштву постаје сваког дана све теже да из данашње перспективе оживимо у сећању рад и борбу жена у прошлим приликама; толика je снага стварности која нас окружује, толико je оно што je данас дошло до израза овладало у пуној и свестраној реалности. Али с времена на време добро je да оживимо у сећању старе борбе — не да бисмо дали данашњој стварности више убедљивости, јер она je има и без тога, већ да бисмо спасли од заборава борбе и рад претходних генерација, које су често невидљива али важна подлога сталног и брзог успона данашње генерације. Испитивачи наше културне историје приказаће нам свакако све оне разноврсне тешкоће са којима се столећима борила наша жена да би дошла до образовања и до корисног широког рада за друшгво; a мећу тим тешкоћама нису незнање и ускогруда традиционалност били опаснији од рафиноване буржоаске реакционарности заробљавања жене у кућу и породицу. Haшe врадне младе универзитетске генерације свакако ће и тим приликама посветити један део истраживачког напора; a историчари покрета Светозара Марковића приказаће нам и жене које су биле повезане са тим покретом на пример сестре Нинковићеве из Новаг Сада. Чему смо ми пришли у овом моменту, to je скроман задатак; да спасемо од заборава један лик жене која je успела међу првима, упркос свим препрекама од стране наше буржоазије, да се изгради толико да je постала способна да изврши користан рад на уздизању наше сељанке и раднице, и да баp донекле потакне и жене своје класе да пођу у томе зањом.

Савка Оуботић родила се године 1834, само осам година после Милице Стојадиновић Српкиње, која je код нас учинила прве бојажљиве кораке ван круга породичног и домаћег; али je велика разлика мећу њима. Рад прве песникиње наше новије књижевности већ давно припада прошлости, a рад Савке Суботић имао je елементе савремености још пре неколико деценија. Њена активност, почела je у њеној младости, дакле пpe близу сто годииа, и трајала je све до пред Први светски рат. Дуготрајност и континуитет њеног духовног живота и социјалнограда, толикоразлични од скоро метеороких појава Милице Стојадиновић и Драге Дејановић која je прва писала о еманципацији Српкиње (год. 1870, у Летопису Матице српске) проистекли су, дакако, прво из дутог живота и сразмерно срећних прилика; али свакако не само отуда, него и из одрећености и непоколебљивости њене жеље за позитивном активношћу, и, у вези с тим, њене способности да ступа у додир с младошћу, да ce сама обнавља и подмлађугје више свега отуда проистекао je дуги дах и истрајност у раду ове жене. Жар и полет у младости су природни; жар и полет у старости су пpe свега заслуте личне несаломљивости. Taj спој младости са старошћу искуства са свежином, давао je нарочиту привлачност личности Савке Суботић у позним годинама; али oн je још више проистицао из њених особина роћеног васпитача. Кад нестане и последњих личних сећања на њу, тешко ће бити цриказати њену особену боју, na и вредност њеног социјалног рада. Савка Суботић je мало писала; то je често солучај баш код рођених васпитача, који обичио више теже да формирају младе душе него да наћу трајна израза за своје мисли. Код Савке Суботић била je широка васпитачка делатност свакако средишна тежња. Све образовање кoje je стекла, готово искључиво самоучки, или бар ван школе, имало je да послужи тој њеној тежњи за васлитавањем — васпитавањам наше сељанке и раднице, васпитавањем омладине, васпигавањем наше жене уопште. A када je ииак писала, дала je само исечак из своје дуге васпитачке делатности. У њему васпитачку делатност спада свакако и њен рад оконаших народних рукотворинаа, јер je био првенствено у подизању и подстицању на рад наше сељанке. Такав исечак имамо у њеној књизи О нашим народним тканинама и рукотворинама. Књига je писана на основу старих прибележака, али je штампана врло позно год. 1904, кад je њен активни рад бар на томе пољу био већ поодавно завршен. Вредност те књиге je свакако у томе што je сведочанство о активном васпитачком раду писца у народу. Шта je штампала још сем тота? Углавном само афоризме, понеко предавање; у сваком случају премало да бисмо je осетили кроз њено писасно дело. Из њене жеље за подизањем жена широких слојева потекао je и њен рад на оснивању женских задруга у Војводини, почетком шездесетих година прошлог века, али ни њихово оснивање није службено везано за њено име. Оне су постале нешто друго него што je она желела да буду: уместо расадника просвећивања широких маса оне су постале поље за шепурење друштвених амбишија празне u полуобразоване буржоазије. У једном предавању, у Београду 1903, истичући огромни радни, пa и уметиички, допринос наше сељанке народном животу, она je узвикнула: A чиме ce ми, српске госпође, можемо похвалити? Због те „непродуктивности кругова око женских задруга она се и повукла од њих, а оне су јој то одвратиле потпуном хладноћом, и непомињањем њеног имена, иако је она била иницијаторка целог тог покрета код нас.

Анонимно je објављивала и чланке у Панчеву у којима je подстицала на стварање виших женских шиола у Војводини. И тако je њена делатност, увек дискретна и често анонимна, постала у великој мери део општег, безименог народног рада. То пo себи и није штета, али би била штета да потпуно потоне у заборав лик жене која je била мећу најзначај|нијим практичним педагозима у нашем народу у Војводини у другој половини прошлог века. Онаспада у културну историју тога времена, са својам условљеношћу временскоми социјалном, и са личним одликама којима je пробијала лредрасуде овога времена и своје класе. Дакако, било je и предности у њеном васпитању и животном току које joj je пружала та класа; a демократски елементи у тадањим политичким покретима код нас управљали су њену пажњу на широке слојеве нашет народа. Te тенденције, родољубиве и социјалне, у вези са њеном васпитачком склоношћу, и њеном способношћу слободног говора, врло мало реторског и баш зато убедљивог, повеле су je кроз наша заостала села, од дама до дома, од домаћице до домаћице; оне оу биле много важније од спољних мо-маната који су je на то наводили (организовање рада за изложбе наших народиих тканина). Ту je она разбијала незанање и неукост, од нехигијенских животних навика до сваке непросвећености. Она je била израдила, и то лично, без менторства своје околине, свој поглед на свет и живот на осиову тада најпопуларније материјалистичке фи-лозофије, вулгарног материјалиама Хекела, Бихнера и Молешота и остала му je верна до краја живота. Taj материјализам, дакако, није могао да joj да правилне погледе на економеки и социјални развој, и зато она у томе погледу често лута, и поред мнопих здравих схватања. Она je, на пример, за индустријализацију, сматрала да je она главни извор финансиског просперитета и културног напретка; али, сматрајући Србију за претежно сељачку земљу, и желећи да сељацима прибави што више зараде, она ce залаже још и нарочито за дизање домаће индустрије, и зато je за извесно ограничење фабричке. A више свега жели да покаже да не треба да увозимо туђе луксузне фабрикате, нити да њих израћујемо у својој фабрнчкој индустрији. „Ko има права на луксуз,“ — Само продуцент и велики капитал, јер ту постоји узајамност која држи равнотежу. —  A шта смо ми, Јесмо ли продуценти луксуза? — Нисмо. — Јесмо ли велике капиталисте? — Нисмо. — Jeсмо ли велике капиталисте? — Нисмо. Да шта смо? — Само потрошачи. A куд то води, „не треба погађати …“ Она je, даље, желела да ce гириврећивачка дужност и сопособност, тада још готово потпуно отраничена на сељанку, прошири на нашу жену свих слојева, и с правом je сматрала да ће то бити важан корак унапред у економском и просветном погледу за нош народ; јер, како je говорила, начело економије лежи поглавито у продуктивној снази.

Тешко je било тада борити ce против свега тога: против заосталости и незнања сељанки, против непродуктивности и празног снобизма „српских госпођа“; тешко je било инаугурисати нов живот за нашу жену, и разбијати и крупне и ситне предрасуде. A Савка Суботић их je збиља била ослобођена, не само да би ce саме подичила у лаким моментима, него je томе била верна и у свајим најтежим часовима. Тако je — да поменемо само једну ситну црту —     у дубокој старости, кад je изгубила најмилијег сина, ишла и даље у свсчм обичном, сивом или мрком, оделу, сматрајући ношење цриине обичајем против кога ce треба борити; није ce обазирала на оговарања око себе, и ни у том своме најтежем моменту није попустила пред тра-дицијом. A ни у крупним стварима није уступила пред хладном равнодушношћу и више или мање прикривеним противништвом целог тог друштва, иако je то све нужно умањивало њен радни полет. Ипак, она je знала да je цене многи појединци у нашем народу; a њене способности ценили су и странци. Била je у 78 години живота кад je го-дине 1911, на позив Научног клуба у Бечу, пред његовим члановима одржала предавање о српској жени, и искористила ту прилику да им говари о значају политичке и културне улоге нашег народа на Балкану. To je био последљи сјајан момент у њеном животу. Са овим лепим изразом свог широког и интелигентног родољубља које je мани-фестовала целог живота — на пример г. 1885 својим ставом у сукобу ca министром Сечењијем — она je завршила своју социјалну делатност, која je свакако била један елемент напретка у тешкој и мучној историји развоја наше жене у буржоаском друштву.

Kategorije
Čitaonica estetika književnost tekstovi

Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“

Književna zajednica N. Sada, 1985.

Silvija Dražić (Polja, 1985, 322)

Ponovno izdanje inače posthumno objavljene Antičke estetike i nauke o književnosti, Anice Savić Rebac nije dragoceno samo za heleniste, klasične filologe i filozofe kojima pruža jedan od (na našem jeziku) retkih stručnih i u hodu sigur­nih vademecuma kroz antičko mišljenje o umet­nosti. Ono u istoj meri može da ima ulogu podsećanja na naučnički duh Anice Savić Rebac koja u strogosti i poštenju svog metodskog postupka može svagda poslužiti kao uzor. Način njenog korišćenja građe, kako originalnih dela koje iznova i teorijski i jezički propituje, tako i sekundarne literature koju obimno i kritički konsultuje ne propuštajući nikada da navede izvore ili makar samo podsticaje sopstvenog stava, zav­ređuje, bez sumnje, da se u ovom naknadnom pogledu istakne. Jer ne radi se samo o strogo­sti postupka nego i otvorenosti duha koji svom predmetu pristupa sa širokim poznavanjem mi­saonog horizonta sopstvenog doba nastojeći da funkcionalizuje ne samo egzaktna znanja, nego, u istoj meri, i aktualni duh vremena otkriven i teorijski oblikovan u literaturi, filozofiji i umetničkim teorijama.

Korica knjige Anice Savić Rebac antička estika i nauka o književnosti

Novo izdanje ove studije praćeno je uvodnom rečju Lj. Сгерајес i iscrpnom studijom S. Slapšak koje čitaoca pripremaju za jedno osvešteno čitanje, izdvajajući ne samo ključna nego i pro­blematična mesta.

Uvodno izlaganje same autorke koje je posve­ćeno opisu i obrazloženju upotrebljene metode u mnogome odslikava njenu sopstvenu voka­ciju: strogost i sistematičnost klasičnog filo­loga, teorijski interes i smelost promišljanja koji pripadaju filozofskom daru i liričnost produhov­ljene i tanane prirode koja, mada samo na ma­hove oplemenjuje izlaganje, nije nevina ni u do­nošenju konačnih zaključaka. Početno opredeljenje koje nastoji da poveže klasično-filološki i filozofski metod nije prazno deklarisanje. Isto tako pozivanje na metodu istorijskog materija­lizma koje na prečac zvuči kao puki dug vre­menu i njegovoj rigidnosti in statu nascendi nije ostalo jalovo. Shvaćeno kao razumevanje jed­nog teorijskog koncepta u kontekstu društveno-ekonomskih i političkih okolnosti ono pati od krutog i jednostranog determinisanja sfere duha faktičkim, materijalnim uslovima življenja i dovelo je do nekih novih zaključaka, recimo u tumačenju Platona i onoga što Anica Savić Re­bac naziva „paradoksom“ u njegovoj misli. O va­ljanosti i utemeljenosti ovog viđenja doduše, još može biti govora i spora, ali nema dvojbe da su odabrane metode odista radile. Tribut duhu vremena je i olako povezivanje i uspostavljanje pravocrtne zavisnosti idealizam-konzervativizam naspram para materijalizam-napredne tež­nje što se već iz jezika (upotrebljenih termina) da očitati, no čini se da one u docnijem tumače­nju, kad misao ide svojim putem i više ne procenjuje u opštim kategorijama, ostaju, tako kako su samorazumljivo uspostavljene, i zaborav­ljene.

Uvodno izlaganje sadrži sva novoosvojena i problematična mesta i centrira se oko tumače­nja vazda otvorenih pojmova poput mimesisa, stvaralačke mašte, erosa, lepote i konačno legi­timnosti samog naziva antička estetika. Ovde ocrtane ideje razrađuju se i obrazlažu samom studijom koju prati povest antičke estetike.

Polazna tačka je Homer i dvostruki put kojim se istraživanje odatle zapućuje uvek održavajući paralelizam i nespremnost dva problemska po­dručja, u mnogome priprema i konačno dvojstvo, „paradoks“ koji se hoće protumačiti: Platonova teorija o lepom spram njegove osude poezije. Stoge je i razmatrenje pretplatonskog viđenja i  lepote vođeno time da se nađu uporišne tačke, uzori i povest jedne tako protivrečne, a ipak neodoljive i po uticaju daleko­sežne estetske koncepcije kakva je Platonova.

Homer, Pindar, Aristofan i čitavo teorijsko mišljenje o umetnosti do Platona još nemaju oblik domišljane estetske koncepcije ali su dragoceni s obzirom na drugo naznačeno pro­blemsko područje koje se pita o poreklu i pri­rodi umetničkog stvaranja. Tamo gde izostaju eksplicitne formulacije dovoljan su odgovor imanentne poetike koje velika pesnička dela u sebi nose i pridržavaju ih se. Odvajanje poezije od religijske i ritualne ukotvljenosti zadržalo je osim mitskog još jednu suštinsku vezu sa bo­žanskim: entuzijazam, ispunjenost božanstvom mesto je i način rađanja pesme. Božansko pore­klo umetnosti je model prisutan u svim tumače­njima bilo da se ono shvata mitski, kao nadahnutost muzama, bilo da se, kao u lirici 6. veka, subjektivizuje i razume kao unutrašnja duhova i duševna ponesenost, kao lični dar ili genij. Ira­cionalnost pesničkog poriva dala je povode us­postavljanju suprotnosti kojom će grčko mišlje­nje još dugo biti zabavljeno, suprotnosti iz­među Apolona i Dionisa, kitare i aulosa, inte­lekta i strasti, svesne umetnosti (tehne) i inspira­cije.

Pretplatonsko, рге svega Demokritovo, shvata­nje umetnosti Anica Savić Rebac nalazi oličeno u Aristofanovom pesništvu koje u njenoj inter­pretaciji zadobija ulogu Platonovog javnog anti­poda i tajnog uzora. Da bi se prvo moglo razumeti mora se svagda imati na umu da se grčka filozofija umetnošću bevi uvek na dva nivoa: uže umetničkom i etičko-dijalektičkom i političkom. Upravo ovaj potonji, ne temelju suprotnosti aristokratije i demokratije dao je povoda suprot­stavljanju Platona i Aristofana kao zagovornika dva oponentna politička ideala. (Kada se pak radi o prirodi umetnosti, Demokrit, Heraklit, Empedokle, Pindar, tragičari Aristofan i Platon mogu se povezati i odrediti jedinstvenim orfičkim uticajem). Dok je Aristofan perjanica slobod­nog duha atinske demokratije i poeziju vidi kao njen sastavni deo, Platon je pravi predstavnik delfijskog konzervativizma i ovo njegovo poli­tičko uverenje Anica Savić Rebac, tumači kao jedan od suštinskih motiva njegove osude poe­zije. Platonova kritika se prvenstveno tiče trage­dije kao bitno pripadne duhu grčke demokratije kojoj su suprotstavlja Platonovo, ne toliko teo­rijsko, nego lično, aktivno političko uverenje. Uključivanje Homera u kritiku nema principsko značenje nego trebe de joj prida objektivniji i manje aktualno politički lik. Drugi odsudni motiv je psihološki i tiče se Platonove osvedočene nesposobnosti da se sam oglede u pesništvu. U ovoj interpretaciji Platon je svom odbijanju poe­zije tek docnije dao principski izgled i metafi­zičko utemeljenje što se argumentuje razlikama i nedoslednostima u Platonovim dijalozima koji za predmet uzimaju umetnost.

Ovakvo viđenje, ma koliko da je zanimljivo, ipak ne može imati bitne teorijske konsekvence budući da je izvan teorijskog horizonta samog Platona i više je biografski i psihološki situirano. Ukoliko kao princip tumačenja služe spoljašnje, društveno-političke okolnosti, njihov korelat i dopuna, na kritičnim mestima koja se ne daju na tom nivou iscrpsti, može biti samo lično psiholo­ški pa tumačenje ostaje neimanentno i tako reći teorijski visi. To oseća, bez sumnje, i Anica Sa­vić Rebac te i na opšte filozofskom, metafizič­kom planu nastoji da otkrije povode ove tako čuvene osude, i nalazi ih u pojedinačnom karak­teru svakog umetničkog dele naspram opštosti ideja, iako ona ovaj momenat smatra odlučnijim od mimesisa, čiju ulogu i značaj sagledava samo s obzirom na međusobno povezivanje umetno­sti, izgleda da se ne radi o bitno različitim i ne­spojivim argumentima. Umetnost kao najniža na lestvici bića vredi tako malo upravo stoga što svojim pojedinačnim karakterom zahvata (opo­naša) samo mali deo od opštosti i bitnosti ideja.

Kao pandan politički motivisanom odbaciva­nju poezije Anica Savić Rebac izlaže Platonovu teoriju ideja koja upravo Ideji lepog daje povlašćeno mesto. Kao jedina koja se otelovljuje u čul­nom svetu ona, posredstvom Erosa, pruža uput za osvajanje sveta bitnosti ili ideja. Kroz nju se ubedljivo manifestuje povezanost dva sveta i principijelna čovekova mogućnost da zadobije onaj drugi, dalji a bitniji. Ipak, tim nije i umetno­sti pripao poseban gnoseološki status (kako će se to desiti, recimo, kod Šelinga) što je temeljni paradoks Platonov. Ona ostaje i s ove i s one strane lepote ali bez veze sa njom.

Tumačenje ovog raskola opet je psihološko i otud ne suviše ubedljivo: ono što se izgubi na jednoj strani mora se zadobiti na drugoj. Politič­kim opredeljenjem iznuđena osuda poezije bila je u suprotnosti sa Platonovim najintimnijim lič­nim, intelektualnim i psihološkim sklonostima te je on kompenzuje na drugoj strani, svojom teori­jom o lepom koja lepoti pridaje posebno dosto­janstvo i primiče je ili čak poistovećuje sa najvi­šom od svih, idejom dobra.

No, preostaje jedna mogućnost pomirenja i Anica Savić Rebac je ne propušta. Platonovo odbacivanje umetnosti vazda je okrenuto savremenicima i zbiva se na osnovu budućeg, još neostvarenog kriterijuma: poezije kao filozofije ili filozofije kao poezije. Koliko je on sam na tragu tog zahteva, koliko ga je ostvario i u kojoj je meri to dobitak ili gubitak za poeziju ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nema sumnje da je tu položena jedina nada za umetnost (doduše samo u svojstvu poezije) da izađe i svog omalovaženog zakutka i osposobi se za temeljne saznajne poduhvate.

Nezavisno od diskutabilnih, manje ili više no­vih, manje ili više potkrepljenih pojedinačnih zaključaka, obuhvatnost viđenja, složena slika celine, napor da se antička misao o umetnosti sagleda u širokom zamahu kao povezan i uza­jamno isprepleten sled u kojem se vodeći mo­tivi mogu pratiti od svog prvobitnog mitskog uobličenja do preciznih filozofskih formulacija svakako su najveća vrednost ove studije. Na tim idejama spojnicama celokupno grčko viđenje umetnosti se pokazuje kao jedinstveno nadah­nut napor da se osnovna pitanja ljudskog stvara­laštva osmisle.

Spiritus movens i temeljni odredbeni uticaj grčkog razumevanja umetnosti Anica Savić Re­bac nalazi u orfičkoj mistici koja nije samo su­štinski element rođenja tragedije, nego se može naći, na različite načine transformisana, u svakom promišljanju umetnosti. Dok antička tra­gedija elemente orfičke mistike sabire u okvire arhajskog morala, Platon se vraća predtragičkom aforizmu i preformuliše ga kroz pojmovnik sopstvene metafizike. U diskusiji s Ničeom po­kazuje se da Platonov etički ideal nije mogao da onemogući tragediju jer je mit o duši zapravo preuzet iz orfizma kojem ni ideja visokih, intelek­tualnih i etičkih stremljenja nije tuđa. Iz orfizma potiče i preovlađujuća koncepcija porekla umet­nosti, naglašavanja njenog iracionalnog, maničnog karaktera i kao konsekvenca, pitanje o mestu i značaju veštine (tehne) koja takođe u umet­nosti mora nužno saučestvovati. Isto tako, zajed­nička je misao o dejstvenosti poezije, o njenoj psihologijskoj ulozi i funkciji, jer svaka odbrana od poezije u isti mah svedoči o moći koja joj se pripisuje.

Na drugoj strani, Anica Savić Rebac nastoji da otkrije kreativne impulse koji su potekli iz an­tičke estetike i prepozna ih ne samo u mišljenju koje neposredno sledi, u helenističkoj i novoplatoničkoj filozofiji, nego i mnogo docnije u ideali­stičkim estetikama od 18. veka na ovamo, kao i u savremenoj umetničkoj produkciji, koja kao da i teorijski i praktično prihvata i sledi Plato­nove zamisli i kanone. Čak i ako zapažanje para­lelizma između Platonovih umetničkih ideala u kojima se zaboravlja priroda i umetnost primiče u blizinu ideja te oponašajući ono što je njima svojstveno: red, meru, harmoniju i geometrijski uzorni lik, zadobija bitno saznajni a ne više strasni, tragični karakter, i teorije i prakse ap­straktne umetnosti, posebno kubizma koji smeraju njenoj posvemašnjoj intelektualizaciji, ost­aje na nivou uviđanja fenomenološke koinciden­cije, ono može biti povod za razmišljanje o ne­kim arhetipskim modelima kojima se ljudsko mišljenje i stvaranje uvek iznova vraća. U isti mah, ovde nalazimo najsnažnije pomirenje Plato­novog paradoksa: u ime buduće umetnosti, koja je u međuvremenu od zamišljenog ideala postala stvarnost, odbacuje se samo aktuelno umetničko stvaralaštvo a ne umetnost kao takva.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/30/anica-savic-rebac-anticka-estetika-i-nauka-o-knjizevnosti/.
Kategorije
Čitaonica estetika književnost publikacije Umetnost Vizuelne umetnosti

Teorijski diskursi savremene ženske kulture

Kategorije
Čitaonica estetika književnost publikacije Umetnost Vizuelne umetnosti

Ženska čitanka

Korica Ženske čitanke
Kategorije
književnost Umetnost

Pismo pobratimu

(odlomci)

Hoćeš da znaš, dragi brate, da li se ja slažem sa idejom emancipacije ženskinja – pa kad hoćeš, a ti me čuj!

Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego tek možda ljudi koji će živeti tek posle sto i više godina. I tada će to oslobođenje biti blagoslov po čitavo čovečanstvo. A desili se kakav preobražaj, kakva „korupcija“ pre toga vremena (npr. posle 10-20 godina) koja bi ženskinje s muškinjem sasvim izjednačila, bilo bi štetno kako po samu ženu, tako i po čovečanstvo uopšte. Pitaćeš, možda, a zašto? Pa da ti kažem i uzrok – muškinje još nije doraslo da živi sa oslobođenom ženom. Nemoj da se smeješ, ovo nije šala, nego sveta istina! Jeste, ono, sadašnje muškinje, još jednako uživa u lutki ili robinji. Pa kako po prirodnim zakonima ne teži samo muškinje za ženskinjem, nego i obratno; zar nije dakle prirodno da će pored muškinja, kakvo je sada, emancipacija ženskih slabo vajditi?…

Jeste, tako je to.

Prerana emancipacija bila bi kratka veka… Žena bi i posle emancipacije tražila muža i muž ženu; samo s tom razlikom što bi se ženi i posle dopadao čovek, a ne lutak, a sadašnjem čoveku i opet lutka, pa lutka!…

Pitam te dakle, dragi brate, šta bi sa takvom emancipacijom postigli? – Postigli bismo to da imamo više emancipovanih lutaka nego emancipovanih žena… Pa, šta bi onda sljedovalo pored muškinje i onako grubljeg i fizično jačeg od žene? Odgovor je lak – i sama ideja emancipacije postala bi smešnom, i ženskinje bi patilo ono što pati i sad. I zato treba pre no što se ženskinje emancipiše, da se muškinje u neku ruku degenerira… Jeste, muškinje se mora pre emancipacije ženskinja potpuno emancipovati svog trulog ukusa i mnogih mana, koje su, nažalost, i suviše ovladale njima. A ovako, kakvo je muškinje sada -ovde ne računam izuzetke – nije ni doraslo ni vredno slobodne ženskinje. Ono bi joj svojim trulim ukusom i fizičkim nadmoćnijem i opet pokvarilo sve, jer da je ženskinje – bar kakvo je sad – fizično slabije; o tome nema spora, pa kako je uz to plemenitija i osetljivija, brzo bi podlegla grubosti, sebičnosti pa i lukavstvu protivnika svojih.

I zato, vidiš, ja držim da pitanje emancipacije mora ići sporo, vrlo sporo, osobito kod nas Srba.

Ono mora ići naporedo sa emancipacijom muških od trula ukusa i mana njihovih. Samo tada, kada samo muškinje – a ne tek izuzeci – bude težilo za pravom ženom, a ne za lutkom, i kad bude i samo težilo za oslobođenjem sestara, kćeri i drugarica svojih, biće ono od koristi; a dok god je većina muških protiv nje, slabo će ona kome vajditi, pa baš da se i ostvari.

Po ovome što sam rekla moje je mišljenje, dragi brate, da mi Srbi svi, muško i žensko, treba pre svega da nastojimo da najpre obrazuje valjano i pošteno društvo uopšte, društvo u kome bi članovi oba pola bili ljudi na svom mestu, ljudi obrazovani i naučeni, ali manje sebični, a više pravedni nego što smo mi sada.


Porodica, dakle, treba da nam se osniva na uzajamnoj ljubavi muža i žene, ali ne na onoj životinjskoj sebičnoj ljubavi koja se zove strast, već na ljubavi koja bez poštovanja ne može ni da ponikne, ili bar koja je sa poštovanjem tesno skopčana. Pa kad bude dovoljno tako osnovanih porodica, biće dovoljno i ljudi u kojih će biti i pamet i srce na svom mestu; a čim dođemo do toga, biće i želja za emancipacijom izlišna – ona će biti i neosetno već sprovedena!…

Jeste, brate, i muško i žensko biće tada u znanjima i veštinama i po broju izjednačeno; pa ako baš i ne bude odmah ženskih ministara i poslanika, biće ih docnije. No tim više biće ženskinja lekara (i sad su nam već preka potreba!), apotekara, profesora, učitelja, pravnika i mernika, zanatlija, veštaka i svakovrsnih trgovaca, i svega što je zgodno za prirodu koju. A poziv taj vršiće svaka ženskinja sve dotle dok se ne uda, tj. dok ne nađe sebi muškog druga koji će joj samo iz ljubavi reći – mi se ljubimo, pa da sklopimo i porodicu. Mi smo oboje razumna stvorenja božja i sposobna za rad u društvu i izdržavanje porodice, ali ti si fizično slabija, pa dopusti da se odsad ja brinem za tebe i sebe. Ja ću raditi a ti ćeš mi pomagati i negovati i mene i porod naš, jer bi bez tvoje nege i staranja, pored plaćenih ruku, propao i ja i deca naša…

A iznemognem li ja, ili me nestane onda u ime božje delaj što si do sada. Ja ću s mirnom dušom u grob leći, jer sam uveren da nam porodica pored tebe propasti ne može…

Jeste, brate, tako će zboriti drug, zboriti muž obrazovane i oslobođene žene. A žena, takvom mužu ravna žena, biće na to već spremna, pa čim postane mati biće tek pomagačica mužu svome, a glavna briga njezina postaće od toga trenutka dom, muž i deca njezina, koju će voleti i čuvati kao i lavica svoje mlade, ali će ih razumnije negovati i vaspitavati od žene sadašnje… Ona će večito imati na umu – to su deca moja, ali budući članovi društva i budući naraštaj, pa zar da mi služe za sramotu meni i mužu mome koji je s poverenjem predao njih i ostavio ih nezi i staranju mome!…

Tako će misliti udata oslobođena žena, a neudata će se između ostalog i za to spremati, i nikad neće morati doći u iskušenje ili nepriliku da prevari budućeg svog druga, i da pođe za njega tek zato da je on izdržava ili da joj dade ime svoje.

Ona će biti sretna i po zasluzi uvažena pa ma se nikad ne udala, jer će se moći zahraniti i izdržavati i bez pomoći muške.

ETO takvu emancipaciju, dragi brate, želim ja za naše Srpkinje.

No kad pogledam po svetu, kad pogledam oko sebe, uvek se rastužim. Želja će moja ostati još dugo, dugo, samo –

 želja…                                


Ovo je, brate, žalosno, ali je istina, i zato i držim da nije zgodno vreme za pokretanje misli o emancipaciji ženskih u drugom smislu van onog koji sam napred izložila. Suviše smo rastrojeni za posao taj pa bi samo načinili veću zbrku. Mi najpre treba da nastojimo da se obrazuju pravi ljudi i da se svi, i muški i ženske, emancipišemo od suviše sebičnosti, nečovečnosti, neznanja i kojekakvih zabluda naših, i onda tek da pristupimo emancipaciji ženskinja u smislu pravome. No kao što napred rekoh, tada neće to teško biti proizvesti – emancipacija će doći i sama – emancipovani, od zablude emancipovani čovek, neće umeti ni zamisliti drukčije do sebi ravno i potpuno slobodno ženskinje!…

To je vreme još daleko, no ono će doći, mora doći; samo ako budemo nastojali da se u ženskinju budi još veća volja za samostalnim položajem, i ako budemo težili, svo i muško i žensko jednoj meti – da budemo dostojni imena čoveka, najsavršenijeg stvorenja na zemlji.

I zato ću, dragi brate, da budem tako slobodna, pa da u ime sretna početka u pravcu tom, doviknem i tebi i omladini. – Živela omladina osnovateljica porodice, osnovane na uzajamnoj ljubavi muža i žene, osnovane po pravilima svete pravoslavne crkve; živela omladina, reformatorka i emancipatorka vaskolikog čovečanstva!

Tvoja posestrima

Draga Gavrilović, učiteljica

(Draga Gavrilović, Pismo pobratimu (1894), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)

Kategorije
književnost Umetnost

Devojački roman

[odlomak]

Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.

Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud božji.

Između devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.

– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.

Zagledajmo i mi u sobu.

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom.

Njima ode i ženskinja što se ukazala na prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš kuću će razneti.

One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad.

Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo. Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.

Prvi pogled kazuje nam da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih blaži je no u onih dveju.

U njihovim je očima više žara koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.

– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.

– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj rad. U tvojim sam očima još uvek dete.

Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.

– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.

– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!

– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! – branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.

– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.

– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.

– Ima momenata u životu kad su i junaci slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.

– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.

– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane pozleđuje.

– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče Bosiljka značajno.

Darinka se trže.

– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka. – Kako to da razumem?

– Onako kako treba! Svako je svoje sreće kovač – naljuti se Bosiljka.

– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. – Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko otražak.

– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost.

– Bura se stišava – reče, došavši opet na svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.

– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.

– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…

– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu.

Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.

– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.

– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo da si htela.

– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam. Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?

– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti može.

– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.

– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu.

– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je zadovoljno.

– A zašto da nije?

– Zato što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj ko je nevin.

– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.

– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se Darinka.

– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug.

Darinkine se usne razvukoše lakim, ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa.

– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta. Izreci ih!

– Bolje da ih progutam nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.

– Ako ne valja – ruši je!

– To je najlakše. Samo je neko rekao: „Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”

– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju! Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.

– Sad sam se odista kolebala – primeti ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena, verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad. Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo pitanje koliko traje takva ljubav.

– Ta valjda nisu takvi baš svi?

– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom? Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga. Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.

– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.

– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj.

– Ne razumeš me – reče nestrpljivo Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.

– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?

– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?

– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.

– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.

– Pretpostavka se često obara – smešila se Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu. Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga, ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.

– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. – Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!

– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?

– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si bar znala pobliže.

A Darinka stade naglije vesti.

– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne pojmim.

– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše Darinka.

A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:

– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a i neću udati!

– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je dobru teča nadzornik? – upita Ružica.

– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno vesela.

Ružica pljesnu rukama:

– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista smešno, neverovatno. Ta to je čovek…

– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i dovrši s ironijom Darinka.

(Draga Gavrilović: Devojački roman (1889), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)

Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.