Kategorije
tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Umetnice u muzejima

Razmišljanje o ženskom
umetničkom nasleđu

Jelena Ognjanović

Povod za razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu bio je projekat Percepcije, koji je Galerija Matice srpske u saradnji sa British Council-om realizovala kroz izložbu Žena po meri društva? Podstaknuti studijskom posetom kolekciji British Council-a, kao i samom temom projekta koja se bavi (ne)vidljivosti umetnica na umetničkoj sceni i percepcijom umetnica u javnosti, izložba je postavila dela savremenih britanskih umetnica u dijalog sa delima srpskih umetnica iz kolekcije Galerije, kako bi se istakla vanvremenska pitanja ženskog stvaralaštva. Platforma K.A.T. u okviru koje je u vreme trajanja izložbe Percepcije. Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske održana konferencija na temu Žensko kulturno nasleđe – modeli čuvanja i prezentacije bila je više od dobre prilike da se priča o umetnicama u novosadskih muzejima.

Kada je 1971. godine u časopisu Art News (br. 69) Linda Noklin objavila članak Why Have There Been No Great Women Artists? postavila je niz problemskih tema koje su sadržane u pitanju zbog čega u prošlosti nije bilo veliki umetnica. Ono zapravo ističe široko polje jedne sveopšte mistifikacije umetnosti izvan političkih i ideoloških pitanja koje se tiču žena. U srži pitanja stoje mnoge naivne, iskrivljene i nekritičke pretpostavke o stvaranju umetnosti odnosno stvaranju „velike umetnosti“. Zahvaljujući njima u istoriji umetnosti su se izrodili umetnički „superstarovi“ poput Mikelanđela, Rafaela, Van Goga, ili u srpskoj istoriji umetnosti – Paje Jovanovića, Uroša Predića, Save Šumanovića itd. Takođe, pitanje nas usmerava na razmišljanje da umetnost nije slobodna, autonomna aktivnost koju stvara obdarena individua, pod uticajem prethodnih umetnika i društvenih sila, već da je stvaranje umetnosti, razvijanje umetnika, kao i priroda i kvalitet samog umetničkog dela integralni element date društvene situacije, vođene i utvrđene specifičnim društvenim i umetničkim institucijama – umetničkim akademijama, patronima, kolekcionarima, umetničkom tržištu kao i muzejima i galerijama.

U svetu istorije umetnosti „beli–zapadnoevropski muški pogled“ nesvesno je prihvaćen kao pravi i jedini pogled tradicionalne nauke. Iz perspektive čoveka kraja XX i početka XXI veka, on postaje neadekvatan, ne samo u smislu njegove moralne ili etičke osnove, već i one intelektualne. Na neki način, otkrivajući jedan neuspeh većeg dela akademske istorije umetnosti, razvijaju se tzv. rodne studije koje na različite načine osvetljavaju „izgubljene“ ili „zaboravaljene“ umetnice i umetnike, i posmatraju poznata dela iz nove perspektive.

Međutim, pristup u kojem samo dodajemo spisak imena umetnica u postojeću istoriju umetnosti nije dovoljan, ukoliko istražujući njihovu umetnost, ipak ne preispitamo celokupan metod istorije umetnosti koji je zasnovan na principu postavljanja umetnika na određeno mesto u vremenskoj liniji umetnosti. Danas želimo da utvrdimo načine i radnje koje su dovele do marginalizacije određenih umetnika/umetnica, a isticanja drugih.

Muzej i njegova kolekcija su s jedne strane određeni akademskim postulatima istorije umetnosti, a s druge strane društveno–političkim okolnostima u kojima nastaju i deluju. Kolekcije novosadskih muzeja razvijale su se na različite načine i to mahom tokom XX veka, sa izuzetkom Galerije Matice srpske čija je kolekcija osnovana 1847. godine. Sa jasnim opredeljenjem i delovanjem: Galerija Matice srpske, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Spomen–zbirka Pavla Beljanskog i Galerija likovne umetnosti poklon–zbirka Rajka Mamuzića baštine i predstavljaju sveobuhvatno umetničko stvaralaštvo Srbije, Vojvodine i Novog Sada od XVI veka do danas. Međutim, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri u tim kolekcijama postoji stvaralaštvo umetnica?

Ako posmatramo muzej XXI veka, on za razliku od gore navedene odrednice, treba da teži da postane platforma za pokretanje najrazličitijih društvenih pitanja. Koncept kritičkog muzeja odnosi se na kreiranje muzeja kao mesta u kojem se promišljaju i dovode u pitanje različiti aspekti života savremenog čoveka u korelaciji sa istorijom, nasleđem, savremenom umetnosti, tehnologijama i prirodnim naukama. Podstaknuti tezom Linde Noklin, ali i potrebom da odgovorimo na stremljenja društva XXI veka, kustoskinje iz pomenutih novosadskih muzeja sastavile su spisak umetnica čija se dela nalaze u njihovim kolekcijama.  Taj osnovni nivo istraživanja, otvorio je mogućnost za razmišljanja koja se tiču zastupljenosti ženskog umetničkog stvaralaštva u kolekcijama ovih muzeja i politici akvizicija, tačnije načinu na koji su dela pristizala u kolekcije i kako se danas nabavljaju, načinu interpretacije u kontekstu istorije izložbene delatnosti ali i današnjem vidu prezentacije.

Iz osnovnog uvida može se zaključiti da se u kolekcijama novosadskih muzeja nalazi izvestan broj imena umetnica koje su stvarale na teritoriji Srbije, Vojvodine i Novog Sada u periodu od tridesetih godina XIX veka pa sve do danas. Međutim, ako se posmatra u odnosu na zastupljenost i broj dela njihovih muških kolega, procenat stvaralaštva umetnica je veoma mali. Opravdanje se može delom pronaći u istorijskim činjenicama da je umetnika tokom XIX i prve polovine XX veka bilo znatno više, imajući u vidu društveni kontekst vremena. Ali, druga polovina XX veka, kao i umetnost današnjice ne zaostaje u ženskom stvaralaštvu u odnosu na muško. Iz tog razloga, novosadski muzeji pretežno u svojim kolekcijama i imaju dela umetnica druge polovne XX veka, a mnogo manje onih iz prošlih epoha.

Zanimljivo je napomenuti da su kolekcije većine novosadskih muzeja nastajale i dan danas se razvijaju zahvaljujući poklonima i zaveštanjima. Često motivisani željom da budu zapamćeni i vrednovani od strane muzejskih ustanova i javnosti uopšte, umetnici i umetnice su svoja dela poklanjali muzejima. Na taj način je u muzejske kolekcije pristizao i određeni broj dela umetnica. Pored toga, naslednici i kolekcionari su takođe upisivani kao veliki darodavci muzejskih kolekcija. Najređe su generalno otkupljivana umetnička dela, a još ređe umetnička dela autorki. I dan danas, najveće akvizicije novosadskih muzeja jesu pokloni. Činjenica je da ne postoji jasna strategija na nivou muzejskih ustanova niti kulturna politika države koja uređuje sistem muzejskih akvizicija, a još da je on i rodno ravnopravan kao što su primera radi to učinili muzeji Velike Britanije (Tejt muzej ili kolekcija British Council-a). S jedne strane to govori o društvu koje nije svesno potrebe za ravnopravnosti na svim nivoima funkcionisanja, a s druge o sporoj transformaciji muzeja u kritički muzej. Kada je reč o izlagačkoj delatnosti ženskog stvaralaštva, takođe su dela umetnica u kolekcijama novosadskih muzeja retko posmatrana kroz prizmu ili u odnosu na feministički diskurs i u javnosti su se uglavnom prezentovala u okvirima određenih umetničkih pravaca, tema ili monografski. Sve ovo uticalo je na percepciju javnosti i neznanje većine stanovništva o postojanju ženskog umetničkog stvaralaštva, pa čak i o imenima srpskih umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja daju povod za pravo istraživanje i analizu o zastupljenosti umetnica kolekcijama novosadskih, a možda i šire svih muzeja u Srbiji. Na tim osnovama se dalje mogu sagledavati same kolekcije i žensko stvaralaštvo, donositi pravi zaključci, razvijati politike akvizicija i ponuditi nova čitanja istorije društva, kulture i umetnosti u kojima neće biti „velikih“ i „malih“ umetnika i umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja:

GALERIJA MATICE SRPSKE

Judita Ajzenhut (? – posle 1922)

Danica Dokić Atanacković (1913–1978)

Ana Atanacković (1949–2000)

Ivanka Acin (1925−2011)

Milena Pavlović Barili (1909–1945)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Milica Bešević (1892–1941)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Miomira Blagojević (1945)

Olivera Brdarić (1960)

Anka Burić (1956)

Tamara Vajs (1985)

Angela Varga (1925)

Marija Atanasijević Veselinović (1842–1891)

Draginja Vlašić (1928–2011)

Beta Vukanović (1872–1972)

Vilhemina (Mina) Karadžić Vukomanović (1828 –1894)

Adela Ber (Berova) Vukić  (1888–1966)

Milica Vučković (1946)

Biljana Gavranović (1956)

Biljana Golubović (1961)

Tamara Delić

Vukosava (Vukica) Obradović Dragović (1933)

Ivanka (Vanča) Adamović Dunđerski (1901–1984)

Mirjana Đurić (1938)

Jelena Đurić (1978)

Maja Erdeljanin (1971)

Dragana Cigarčić Živanović (1931)

Zdenka Živković (1921–2011)

Sanja Žigić (1985)

Vera Zarić (1948)

Katarina Zarić (1966)

Katarina Ivanović (1811–1882)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jovanka Jagodić (? –1962)

Olga Jančić (1929–2012)

Svetlana Kuljić Jeftić (1967)

Danica Jovanović (1886–1914)

Jelena Jovanović (1908−?)

Dragana Jokić (1966)

Vidosava Jocić (1921–2002)

Branka Janković Knežević (1950)

Bosiljka (Bosa) Kićevac (1932–2016)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Vera Koko (kraj 19–prva polovina 20. veka)

Milena Jeftić Ničeva Kostić (1943)

Ljubica Ratkajec Kočica (1935)

Katarina Klauber (sredina 18. veka)

Julijana Kiš (1944)

Milena Kuzmanović

Majda Kurnik (1920–1967)

Staša Lorbek (1963)

Emina Čamo Lorbek (1932)

Jelena Lacković

(prva polovina 20. veka)

Morin But Lusia (1939)

Zora Matić (1923–1999)

Ana Marinković (1882–1973)

Aranka Mojak (1932)

Margareta Šefer–Martinko

Olga Medvedska

Dragana Milisavljević (1941)

Grozdana Mikitišin (1947)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Vukica Mogin (1949)

Ljiljana Mirković (1963)

Ljubica Mrkalj (1946)

Desa Kerečki Mustur (1936–2011)

Olga Nikolić (1926–1983)

Dunja Dokić Nikolić (1948–2017)

Višnja Nikolić (1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Ružica (Beba)Pavlović (1927)

Živka Pajić (1919–1994)

Anka Krizmanić Paulić (1896–1987)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelena Popović (1977)

Cveta Popović (1892–1965)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Marica Radojčić Prešić (1943–2018)

 Stoja Ljiljana Rudić

Olga Radović (1916–1995)

Marija Grigorijevna Gagarin Rajevska (1851–1941)

Ljubica Radović (1950)

Drinka Radovanović (1943)

Olivera (Vera) Čohadžić Radovanović (1910–2003)

Nasta Rojc (1883 –1964)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)  

Kristina Ristić (1973)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Zorka Stevanović

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Ljiljana Stojanović (1955)

Paulina Sudarski (1914–1943)

Sonja Kovačić Tajčević (1894–1968)

Ranka Maček Tepser (1921)

Nina Todorović (1973)

Poleksija Todorović (1848–1939)

Jelena Ćirković (1910–1975)

Slavka Ćurčin  (kraj 19. – početak 20. veka)

Zuzana Halupova (1925– 2001)

Dora Car (1889 –1964)

Gala Čaki (1987)

Zlatana Čok (1939)

Milena Čubraković (1924–2004)

Mirjana Šipoš (1916–1996)

MUZEJ VOJVODINE

Ljiljana Antić (1956)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Anica Radošević Babić (1972)

Ana Babjakova (1949)

Dina Barešić (1986)

Valerija Barna (1956)

Dušanka Bodulić (1947)

Mirjana Blagojev (1974)

Jelena Vasiljević (1991)

Bela Virag (1872)

Jelena Vuković (1981)

Sonja Vrkatić (1987)

Marija Davidović (1960)

Nada Denić (1954)

Jelena Dobrović (1979)

Isidora Dunđerski (1977)

Rada Drakulić

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Olja Ivanjicki (1931–2009)

Gordana Kazimirović Jankov (1963)

Leda Janković (1980)

Stojanka Jasika (1918–2004)

Milijana (Juca) Jovanović (1944)

Gordana Knežević Janković

Ksenija Kovačević (1974)

Luiza Koc

Anđelka Lugonja (1974)

Dejana Marišan (1971)

Branka Knežević Marković

Marina Milanović (1988)

Nada Mojak (1964)

Iva Nedeljković

Višnja Nikolić (1983)

Šarlota Nojbauer

Ida Dropka Obućina (1965)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Olivera Gavrić Pavić (1964)

Kristina Pantelić (1982)

Ksenija Pašić (1971)

Milena (Nena) Popović (1991)

Štefica Radovanović (1931)

Maja Radosavljević

Simonida Rajčević (1974)

Tatjana Savić (1984)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Leposava Milošević Sibinović (1950)

Milica Slaćanin (1981)

Ljubica Đurđev Stanković (1943)

Jelena Sredanović (1982)

Višnja Stojanović

Tamara Terzić (1977)

Marija Čoban (1977)

Isidora Čoban (1978)

Marija Škaljac (1979)

Zita Šuhajda (1970)

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE

(data su imena većine umetnica čija se dela nalaze u kolekciji MSUV-a)

Marina Abramović (1946)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Mira Brtka (1930–2014)

Biljana Bakaluca (1971)

Vera Zarić (1948)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jelena Janev (1972)

Jelena Jureša (1974)

Gordana Kaljalović (1951)

Branka Janković Knežević (1950)

Julijana Kiš (1944)

Miroslava Kojić (1949)

Ksenija Kovačević (1974)

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Katalin Ladik (1942)

Zita Majoroš

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Dejana Nešović (1976)

Tanja Ostojić (1972)

Andrea Palašti (1984)

Vesna Perunović (1960)

Darinka Pop Mitić (1975)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Jelena Radić (1978)

Marica Radojčić (Prešić) (1943–2018)

Vahida Ramujkić (1973)

Marijeta Sidovska (1973)

Lidija Srebotnjak Prišić (1961)

Jelena Sredanović (1982)

Ivana Stojanović (1979)

Mirjana Subotin Nikolić (1960)

Nataša Teofilović (1968)

Isidora Todorović (1984)

Milica Tomić (1960)

Olga Ungar (1975)

Jasmina Cibic (1979)

Milena Čubraković (1924–2004)

Rada Čupić (1951)

Katarina Šević (1979)

MUZEJ GRADA NOVOG SADA

Nina Antoković

Nada Poznanović Adžić (1944)

Branka Veselinović

Zora Stefanović Vučetić

Mirjana Đurić (1938)

Katinka Evinger-Kovačević

(1904–1990)

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Bosiljka Lečić Zirojević (1971)

Branka Knežević Janković (1950)

Jelena Jeropoljska

Julijana Kiš (1944)

Mila Kostić (1965)

Luiza Koc

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Olivera Marić (1966)

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Maja Mišević (1948)

Aranka Mojak (1932)

Mira Narandžić (1925–2008)

Mirjana Nikolajević (1927–1984)

Olga Nikolić (1926–1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Ana Popov (1964)

Marina Popović (1976)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)

Helena Sivč (1922–2016)

Marina Kostić Sujetova (1941)

Ilonka Vagner Tatić

Etelka Tobolka (1919–1989)

Smilja Hadžić (1936)

Rada Čupić (1951)

SPOMEN ZBIRKA PAVLA BELJANSKOG

Danica Antić (1916–1989)

Bosa Tucaković Beložanski

Beta Vukanović (1872–1972)

Olivera Galović (1923–2000)

Milica Zorić (1909–1989)

Danica Jovanović (1886–1914)

Desanka (Desa) Glišić Jovanović (1911–1991)

Gordana Kaljalović (1951)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Liza Križanić (1905–1982)

Emilija Lazarević

Ljubica Luković

Ana Marinković (1982–1935)

Leposava St. Pavlović (1906–2004)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelisaveta Petrović (1896–1969)

Milica Lozanić Petrović

(1915–2003)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Pravda Ristić

Miroslava (Mira) Sandić

 (1924–2010)

Milica Simić (1928)

Ljubica Sokić (1914–2009)

Olga Stojsavljević Jadviga Šperling Četić

GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA

Danica Antić (1916–1989)

Kosara Boškan (1925–2009)

Ksenija Divjak (1924–1995)

Angelina Gatalica (1924–2001)

Ljubinka Mihailović Jovanović (1922–2015)

Olivera Kangrga (1923–1999)

Majda Kurnik (1920–1967)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Milica Ribnikar (1931–2002)

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Umetnice u muzejima," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/umetnice-u-muzejima/.
Kategorije
Čitaonica fotografija scenske umetnosti scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Podrška stvaranju ženske umetničke elite

Gordana Stojaković

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.