Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost tekstovi Umetnost

Judita Šalgo: „oprezni identitet“ kroz ogledalo kritičkog mimesisa

(jedno moguće čitanje)

Silvia Dražić

„Duša koja nalazi svoje ispunjenje uvek je već na putu.“

                                                                                        (Žil Delez)

Sintagma u naslovu,  „oprezni identitet“, izvedena je iz rečenice koju je Judita Šalgo izgovorila  u izlaganju „Moj jevrejski identitet“, na književnoj večeri pod naslovom „Jevrejski identitet u savremenoj srpskoj književnosti“, održanoj 1992.  u Jevrejskoj opštini u Novom Sadu. Rečenica je usledila kao rezime biografske sekvence koja se osim u ovom tekstu, u izvornom ili nešto izmenjenom obliku, ponavlja još nekoliko puta u njenim proznim delima. Ona glasi: „U proleće 1944. mati me je, pre no što će biti deportovana, odvela u drugi grad i „poverila“ na čuvanje jednoj ženi koju od ranije nisam poznavala. Objašnjeno mi je da ću ostati kod nje dok se mama ne vrati, a da ću dotle svoju novu poznanicu oslovljavati sa „mama“. Niko nepoznat ne sme da zna da nisam njena rođena kći.“ (Šalgo 2000: 134) Po završetku rata, majka se vratila iz logora i odnosi su ponovo prekomponovani. Šalgo dalje piše da je iz nestabilnosti, odnosno zamenjivosti ovog osnovnog životnog odnosa, odnosa majka-dete, za nju proistekla svest o zamenjivosti svega što na svetu postoji pa i nje same. I konačno, rezimirajući ovo za trogodišnje dete dramatično iskustvo, ona kaže: „Ono je, izvesno, uslovilo i moj hronični oprez u pogledu svake identifikacije, uslovilo takođe i nekakvu moju poetiku identifikacije“ (Šalgo 2000: 134)

Da li iz opreza u pogledu svake identifikacije imamo pravo da zaključimo da je potom  i svaki zadobijeni identitet bio oprezan. Da li iz priloške odredbe za način (oprezno) koja karakteriše radnju sledi i da će i njen proizvod ili rezultat deliti to obeležje, da će i on postati oprezan, da će prilog postati pridev. Da li oprezne radnje nužno imaju i oprezne posledice. Dakako, takva nužnost i generalizacija teško mogu da se brane, i neretko, početni oprez, ako bi bio razuveren, može da se dovrši  i u potpunom prihvatanju. Dakle, u ovom slučaju, pitanje je samo retoričko. Bilo da se govori o identitetu koji karakteriše spisateljsko samorazumevanje Judite Šalgo, bilo da se govori o identitetu koji ona upisuje u svoje likove, on se uvek može opisati kao oprezan. Radi se samo o tome da se oprezni identitet na navedenim pozicijama potvrdi, opiše i ako je to moguće, da se pokažu uzroci i modusi njegovog proizvođenja.

Stjuart Hol, teoretičar studija kulture, u eseju pod nazivom „Kome treba identitet“ objavljenom 1996, što je inače i godina smrti Judite Šalgo, piše: „Poslednjih se godina pojam identiteta našao u središtu prave diskurzivne eksplozije, dok je u isto vreme bio podvrgnut temeljitoj kritici. Kako objasniti taj paradoksalni razvoj?”(Stjuart Hol 2001: 215) Temeljita kritika o kojoj Hol govori destabilizovala je, deesencijalizovala i partikularizovala ovaj pojam. U jednom teorijskom zamahu od dekonstrukcije do postmoderne noseći pojmovi zapadnoevropske metafizike poput razuma, subjekta ili istine radikalno su istorizovani. Subjekt gubi svoje transcendentno uporište i kontunuitet. Identitet nije više nedeljiva, uvek sebi jednaka suština koja leži u osnovu svih ljudskih ispoljenja, nego postoji samo kroz svoje višestruko društveno, politički i kulturno određene pojavne oblike.

Ne može se, naravno, precizno znati, niti utvrditi, u kojoj je meri ovaj teorijski preokret zaokupljao Juditu Šalgo. Ali čak i ako nije bio u fokusu njenih interesovanja, raspad jedne teorijske paradigme i njeno smenjivanje drugom, tok koji se potom diseminirao u polje umetnosti i književnosti, svakako nije mogao ostao neprimećen i nedejstven. Utoliko pre što unutar konceptualne umetnosti, koja je Juditi Šalgo kao saučesnici novih umetničkih praksi sedamdesetih godina prošlog veka svakako bila poznata i bliska, pojam identiteta doživljava još jednu, sada rodnu subverziju. Raslojavanjem identiteta, relativizovanjem njegove jedinstvenosti, žena umetnica zadobija prostor i pravo da postane legitiman subjekt umetničkog istraživanja i iskazivanja.

 O književnom stvaralaštvu Judite Šalgo moguće je govoriti na mnogo načina i sa različitih polazišta: to može biti njena poezija, proza, pripadnost neoavangardi, jezički eksperimet, utopija…Verujem da će se teme i perspektive vremenom sve više umnožavati. Ovde odabrano čitanje prodenuto kroz vizuru pitanja o identitetu posmatra ga kao jedan od centralnih toposa stvaralašva Judite Šalgo.

Ono se oslanja na gore omeđani horizont („temeljna kritika”) da bi u potonjoj diskurzivnoj eksploziji o kojoj Hol 1996. govori našlo svoje dalje ideje vodilje i profinilo svoje teorijske instrumente. Jedna od ključnih akterki ove „eksplozije” bila je Džudit Batler koja je pomeranjem identiteta sa privilegovanog mesta izvora/početka delovanja na njegov kraj/rezultat dodala nešto uglja u vatru aktuelnih identitetskih sporova i dovela do radikalne preformulacije, preokretanja feminističke teorije identiteta. Tako susret dve Judite (Šalgo i Batler) otvara/zatvara narativni prostor odgonetanja jedne drugom. Dakako to neće biti u punom teorijskom opsegu i dosegu stavova Džudit Batler, nego samo u ovde odabranom teorijskom fragmentu. Mogućnost fragmentarnog funkcionalizovanja teorijskog diskursa u čitalačkom i interpretativnom, opravdava sam prozni tekst Judite Šalgo. Njen narativni postupak neretko iskoračuje iz svoje matične kompetencije i preuzima fragmente naučnih, socioloških ili filozofskih teorija koje potom narativizuje. Tako teorijski rasterećeni, ponekad pretvoreni samo u sliku poput slobodno lebdeće inteligencije, blještave aure Kirlijanove fotografije, Ajnštajnove teorije relativiteta ili Frojdove psihoanalize, oni postaju integralni deo proznog teksta. (Dražić 2013: 94). Po uzoru na Juditu Šalgo, kao neka vrsta mimikrije jedne od njenih spisateljskih strategija, preduzima se iskorak u polje feminističke teorije i kroz interpretativnu apropriaciju pojmova identiteta, performativnosti, kritičkog mimesisa i afonije, konstruiše se jedno moguće čitanje.

Pitanje identiteta je na dvostruki način uračunato u interpretativni narativ teksta Judite Šalgo. S jedne strane u kontekstu gore navedene promene jedne teorijske pa onda i umetničke paradigme, a s druge, ne manje bitno, ona sama ga je destilisala iz vlastite biografije. A ipak, ovde neće biti previše reči o biografiji Judite Šalgo. Ne zato što ona nije vredna pažnje, nego zato što će se pitanjima identiteta pristupiti iz korpusa njene književnosti. Uputstvo za to daje opet sama spisateljica. „O svetu oko sebe, svojoj svakodnevici, aktuelnoj istoriji, političkim prevratima i kulturnim skandalima ona piše samo posredno, sa distance, prelamajući ih kroz diskurs umetnosti, književnosti, nauke ili istorije. Na sličan način, neki presudni događaji u vlastitom životu postaju segment njene proze i tek tako višestruko relocirani i reinterpretirani i sastavni delovi njene biografije.“ (Dražić 2013:  16). To potvrđuje i njen nedavno objavljen radni dnevnik gde se život beleži samo kao potencijalna građa za književnost.[1]

Pitanje identiteta postavlja se i relativizuje na nekoliko ključnih tačaka onoga što uobičajeno čini jedan identitetski asortiman: na pitanjima jezika, nacije, roda i profesije[2]. Sva ona svedoče o izmeštenosti u odnosu na neki od dominantnih diskursa. Sva su svojevrsni režimi drugosti. Ponekad, to su samo prazna mesta.

1. Maternji jezik Judite Šalgo bio je mađarski[3], ipak ona je sva svoja dela napisala na srpskom.

Tek ponegde, zaostala je poneka mađarska reč.

Roditelji Judite Šalgo bili su  Jevreji i kao i svi asimilovani Jevreji u Evropi govorili jezik sredine u kojoj su živeli. Šira porodica živela je, po Juditinim sećanjima, u različitim vojvođanskim mestima. Osim Novog Sada, ona pominje Temerin, Suboticu, Bačku Topolu, Adu, Mali Iđoš i kao svoj maternji jezik navodi mađarski. S druge strane, već u ovoj tvrdnji, uočava se nestabilnost jednog od prvih slojeva identiteta, jer kad govori o majci i maternjem jeziku, Šalgo ima na umu dvostruku referencu: majku i adoptiranu majku.

Mađarski je bio jezik njene porodice ali i tragične ratne epizode u kojoj gubi oca i dva puta menja majku. To je bio jezik neprijatelja, jezik straha i skrivanja, ali i jezik prijatelja, jezik spasenja. Njena pomajka kod koje provela godine rata, koja ju je zaštitila i spasla bila je Mađarica. Srpski je bio jezik kojim je drugi put progovorila kad je 1947. pošla u školu i on je postao jezik socijalizacije i jezik njenog spisateljskog samopotvrđivanja. Dva jezika čuvaju u sebi dva iskustva sveta i ponekad su posve neprevodivi. Klasično svedočenje o toj razdvojenosti predstavlja knjiga Eme Hofman, Izgubljeno u prevodu. U kontekstu jednog mnogo radikalnijeg menjanja kulturnog i društvenog ambijenta, „kulturnog presađivanja“  u kojem se poljsko detinjstvo nastavlja u kanadsko mladalaštvo i američku zrelost, ona piše o smeni jednog identiteta drugim, gde svaki ostaje zatvoren u granicama svojih iskustava i sopstvenog jezika, bez stvarne komunikacije među njima: „ne možete da prenesete ljudska značenja u celosti iz jedne kuture u drugu“. (Hofman 2002: 200)

S druge strane, prema rečima same Šalgo, iz tog „jezičkog nepripadanja”, iz činjenice da jezik nije upis prirodnog identiteta [4], proistekla je njena prijemčivost za jezičke i konceptualisтičke prakse neoavangarde „Borba sa jezikom i svetom – kroz jezik – postala je način života”. (Šalgo 2007: 106) . Judita Šalgo uvek iznova „osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava”, osvaja ga ali i pomalo ruši, preziđuje i preuređuje za sebe (up. Šalgo 2007: 106). Tek na taj način ona postaje vlasnik jezika kojim ispisuje svoj tekst.

Eva Hofman piše kako je osvajajući novi jezik, ponovo povezivala reči i stvari, budući da su reči ispražnjene od stvarnog iskustva bile samo to što jesu, isprane ne samo od smisla, nego i od boja i nijansi. Zato ona „postoji s većom lakoćom u apstraktnoj sferi misli i zapažanja nego u svetu“ (Hofman 2002: 140). Upravo pisanje proizvodi njeno postojanje: “Ovaj jezik počinje da izumeva moje novo ja“ (Hofman 2002: 140).

Na veoma sličan način, o tome govori i Judita Šalgo: „Zapažena je okolnost da se pisci neukorenjeni u tlu – pisci bez domovine, pisci u raznim vrstama dijaspore – čvrsto ukorenjuju u jeziku, makar to i ne bio jezik njihovog naroda ili njihov maternji jezik.” (Šalgo 2007: 117)

U jednom drugom kontekstu, ali ipak u vezi sa unutrašnjim izgnanstvom i njegovoj sprezi sa socijalnom pokretljivošću o tome govori i Ijan Mekjuen: „Izgnanstvo iz zavičaja, iako nesumnjivo teško iskustvo, pisca može dovesti u plodan ili bar korisno problematičan odnos sa usvojenim jezikom” (Mekjuen 2003: 129)

Uvek sačuvana distanca, jedan mali ali nesavladivi odmak deli autorku od oba jezika. Vlastitost prvog, mađarskog je istorijska: „moj mali dečji rečnik maternjih reči prazni se kao buđelar” (Šalgo 2007: 63) i Šalgo ga je ponovo osvojila prevodeći mađarske pisce i pesnike. Drugi nikad neće savladati onu malu nijansu tuđosti koja od svake reči može načiniti predmet razmišljanja, putokaz u nekom sasvim neočekivanom pravcu kao što na pr. pitanje o apolitičnosti može da se razvije do bepolitičnog, cepolitičnogili čak enpoličnog, a egzistencijalna upitanost „A ja? A svet” dobije mistični, kvazi odgovor: “Aja. Asvet?”[5] (Šalgo 2000: 143)

2. Judita Šalgo je bila Jevrejka.

Ova rečenica istovremeno kazuje i malo i mnogo. Malo, jer ni Šalgo poput velikog broja evropskih asimilovanih, sekularnih Jevreja nije odrasla u jevrejskoj tradiciji, nije upražnjavala verske obrede, niti je govorila nekim od jevrejskih jezika. Mnogo,  jer je cezura u istoriji 20. veka koju je proizvelo tragično događanje holokausta upravo ponovo dozvalo jevrejstvo u njima. Proganjani su i svirepo ubijani ne zbog svojih uverenja i dela, nego naprasto zbog onoga što jesu (Arent 2009: 11 ). Pa makar to što jesu (Jevreji) za njih same, do tada uopšte nije bilo od presudne važnosti. To je uslovilo sasvim specifičnu percepciju vlastitog jevrejskog identiteta, ne retku kod pisaca koji su se suočili sa teškoćama književne medijacije ili uopšte narativizacije iskustva holokausta, bilo kao ličnog sećanja, bilo kao postmemorije (Federman, Kertes,Konrad, Kiš, Levi…). Ili kako to Šalgo formuliše „zbog prirode evropskog (srednjoevropskog) jevrejstva“, kao i zbog vlastite sudbine, njen jevrejski identitet „iskazuje se više kao praznina nego punoća, više kao sumnja nego izvesnost, više kao odsustvo nego kao prisustvo“ (Šalgo 2000: 130). Njen otac, sestra, šira porodica, prekrojena demografija domova i gradova deo su tog odsustva. Budući sabran od gubitaka, jevrejski identitet Judite Šalgo iskazuje se pre svega kao prazno mesto. A tu vrstu prazninu je teško misliti, još teže ućutkati.

„U našem jeziku, a koliko znam, i u drugim evropskim jezicima, ne postoji reč za čoveka koji je svoj na svome, neiseljen, neproteran…U jeziku postoji samo izgnanik, neizgnanika nema… Ali izgnanik neće postati neizgnanik, čak ni  ako ponovo stekne državu i dom. Uz izgnanika jedino još ranjenik nikad više neće biti ono što je bio: neranjenik. Izgnanstvo i rane ne zaceljuju.“(Šalgo 2000: 185)

Slika Ahasvera, lutajućeg Jevrejina, jedna je od stereotipnih obrazaca prikazivanja naloga nomadizma upisanog u istorijsku sudbinu Jevreja. Kao hrišćanska zamisao ona jevrejskoj tradiciji nije previše draga, ali, ipak, zbog duge istočnoevropske pogromaške istorije a potom germanske metodičnosti „konačnog rešenja“ ima svoj simbolički i alegorijski potencijal. Ahasver je „otelovljenje skandala identiteta koji se ne zasniva na nedvosmislenoj teritorijalnoj definiciji“ (Hasan-Rokem 2008 :20). Prostor njegovog lutanja određen je jezikom. Ahasverova kazna[6] postaje potreba da se ta praznina različitim taktikama identifikacije, ukorenjivanjem ili raskorenjivanjem ispuni ili odredi. Tu  može biti prauzor nomadskog, neudomljenog karaktera književnih likova Judite Šalgo. Ona to naziva lebdenjem. Lebde Vera, Aleksandar i Bojan u Tragu kočenja, lebdeBerta Papenhajm, Leopold i Oskar Rota, Nenad Mitrov, Dina Levin, Flora Gutman… u romanu „Put u Birobidžan“. Prestupnički statusnomadizma upisan je u njihov uvek već pozajmljen identitet. Lebdepoput „slobodno lebdeće inteligencije“. Pojam ili još pre izraz, koji je Šalgo, takoreći, ostajući u krugu porodice, preuzela iz sociologije znanja Karla Manhajma[7] i potom ga pojmovno ispraznivši, svela na sliku („Golconda“ Rene Magrita) ima heurističku funkciju egzistencijalnih pozicija likova i ličnosti u romanu Trag kočenja ali i metaforički kapacitet kojim se može premrežiti celokupni prozni opus Judite Šalgo.[8]

Nomadizam  kao pitanje, kao temu, uveli su u teoriju/filozofiju/interpretaciju književnih dela Žil Delez i Felix Gatari. Ali njihov nomad nije migrant, nema izgubljeni dom i ne sanja o povratku. Nomadizam nije određen ekonomskom ili političkom prinudom, niti nužno u sebe uključuje kretanje. „Ako bi se nomad mogao nazvati par excellence deteritotijalizovanim, to je upravo zato zato što nema neke reteritorijalizacije posle“ (Delez 1996 ). Delez/Gatari kao metaforu za metaforički potencijal nomadizma navode Klajstovu sintagmu „nepokretan proces“. Dakle, ne radi se o lutanju zemaljskim putevima u jednoj horizontalnoj perspektivi, nego upravo suprotno, o dubljenju u mestu, o vertikali, o intenzitetu. Nomadizam podrazumeva duhovni izbor lutanja ali i nepristajanja koje ga uvek iznova proizvodi. Otud nomadizam jeste politički izbor: prestup, prekoračenje upisani su u nemir koji odluka za „beskućništvo“ podrazumeva. I za Rozi Brajdoti nomadizam se odnosi na vrstu kritičke svesti koja se odupire smeštanju u socijalne kodirane modele mišljenja i ponašanja. Mnogo pre nego samo kretanje ili putovanje, nomadsku poziciju formulišu kritička svest, neposlušnost, nekonformizam, pobuna koje dovode u pitanje ili ruše postojeće kanone.

„Podstaknuta temom Oktobarskog susreta“ Judita Šalgo je napisala je kratak  „Dnevnik izgnanstva“, čiji se objavljeni fragmenti[9], prema vrlo precizno navedenom  datiranju bave tek jednom godinom, 1988, štaviše periodom koji obuhvata nešto više od dve nedelje, od 14. septembra do 8. oktobra 1988. Šalgo nije slučajno izabrala ove datume za svoj izgnanički dnevnik[10], sabirući tragove „jednog sušnog leta i jake oluje pred skoru, po svemu sudeći, dugu i surovu zimu“ (Šalgo 2000: 194). Izborom ili ispisivanjem tog naslova ona konstruiše jednu novu, alternativnu poziciju u sagledavanju stvarnosti koja se upravo tada nemilice i brutalno preuređuje: „Izoštriće se jedna dotad nejasna, s drugim nitima isprepletena linija, i pojaviće se njegov vlastiti život pomeren, tuđ ali istinit i neizmenljiv“ (Šalgo 2000: 195). Kroz pogled/viđenje svoje ćerke koja će ideju nomadizma pretvoriti  i u faktičko kretanje ona progledava kroz „živicu rodoljubivo-pedagoškog ukrasnog bilja“ kako je: „ISključuju iz partije, IZbacuju sa posla, IZbegavaju na ulici, Izokreću činjenice, Ispituju i cinkare… Shvatila je kako je Isterivanje rezultat bezuspešnog Uterivanja, spakovala se i Izašla.“ (Šalgo 2000: 188)

Judita Šalgo je ostala. I sačuvala i negovala svoj prestupnički stav, svoju neposlušnost. „Pisci su nomadi koji se lišavaju prava da beže kako bi postali nomadi“. (Caprigui 2009). Ali, s druge strane, ili upravo zato,  remek dela književnosti, kako to Delez/Gatari formulišu, u jeziku kojim su napisana otkrivaju neku vrstu stranog jezika.  Tragajući povodom Kafke za obeležjima  manjinske književnosti[11] oni pišu: „Služiti se višejezičnošću u sopstvenom jeziku , koristiti ga na manjinski ili intenzivan način, suprostaviti potlačeni karakter tog jezika njegovom tlačiteljskom karakteru, pronaći tačke nekulture i nerazvijenosti, zone jezičkog trećeg sveta kroz koje jezik izmiče, kroz koje životinja izmiče, kroz koje se ustrojstvo grana.“ (Delez, Gatari 1998: 48) Otud se epitet „mala“ ne odnosi više na neku pojedinačnu književnost nego na revolucionarne uslove svake književnosti koja nastaje unutar velike (ili etablirane) književnosti (Delez, Gatari 1998: 31) Ili pregnantnije „biti stranac u sopstvenom jeziku“ (Delez, Gatari 1998: 47) otvara  prostor deteritorizacije. To stranstvovanje Kafki  je obezbedila  njegova paralelna pripadnost jevrejskoj kulturi i tradiciji, ali jevrejstvo ovde nije shvaćeno niti teorijski funkcionalizovano u svojoj etničko religijskoj konceptualizaciji, nego kao epistemološki, etički, estetski položaj, kao dvostrukost, kao pozicija tuđosti u vlastitom svetu.

Na sličan način sadržaj metafore, „slobodno lebdeća inteligencija“, ahasverska sudbina „bivanja Jevrejinom“, u tekstu Judite Šalgo biva univerzalizovan kao pitanje o bezdomnosti, neukorenjenosti svakog čovekovog boravka u svetu: „ne znam šta sam, ergo ja sam Jevrejin“ (Šalgo 2000: 130)

3. „Programsko beskućništvo“ je izraz u kojem je Judita Šalgo sabrala sve svoje „identitetske“nedoumice.

Interpretirajući naslovnu pesmu svoje treće zbirke Život na stolu Šalgo piše da je poslednja adresa pisca pisaći sto, čardak ni na nebu ni na zemlji sa kojeg on neguje svoj strah od života i svoje programsko beskućništvo. (Šalgo 2000: 133) I to je ključna sintagma: „programsko beskućništvo“. Ono ne samo da opisuje vlastiti lični i spisateljski izbor same autorke nego je i narativni prostor u koji smešta likove svojh romana.

U jednom od poglavlja čuvene knjige Nevolja s rodom: feminizam i subverzija identiteta Džudit Batler piše: „Utemeljujuće shvatanje politike identiteta obično pretpostavlja da prvo mora da postoji identitet, da bi mogli da se elaboriraju politički interesi i, zatim, preduzme politička akcija. Moja teza je da ne mora postojati ’činilac iza čina’, već da se ’činilac ’ različito konstruiše u činu i kroz čin“ (Batler 1995: ) Identiteti se proizvode, performiraju samim delovanjem koje na različite načine koristi raspoložive resurse povesti, jezika i kulture.

Ako iz polja politike pređemo u polje umetnosti ili književnosti „programsko beskućništvo” Judite Šalgo može se pročitati kao pregnantna formula strategije proizvodnje ili konstruisanja identiteta.

Tako u pesmi „Rečnik“ (67 minuta naglas) prva odrednicaglasi „Ja idem kući“. Svi delovi ove rečenice u službi su proizvodnje identiteta, onoga što bi trebalo da odredi ovo početno ja. Njegova gramatička, rodna, porodična i društvena pozicioniranja a potom i promenljive konkretne adrese koje su saučestvovale u njegovom prizemljivanju. Ja ili subjekt tek nastaje, konstruiše se u procesu samoreprezentacije. Stih za stihom, autorka iscrtava mapu različitih tačaka u vremenu i prostoru kao promenljiva ishodišta identiteta, mesta na kojima se on takoreći privremeno nasukava. Sva ona ravnopravno ulaze u korpus identifikacija, raspršujući ideal jedinstvenog identiteta u otvoreni niz prostornih i vremenskih koordinata.

Delikatniji primer konstruisanja identiteta nalazi se u priči Irena ili o Marini ili o biografiji (autobiografija). Delikatniji, jer svoje resurse nalazi u fragmentima tuđih biografija. Jezikom Stjuarta Hola rečeno dolazi do „ušivanja u priču“ drugoga koja se potom povratno kao odredbena „ušiva“ u vlastitu priču, postaje autobiografija. Odredbene ličnosti priče su: Miroslav Mandić, avangardni pesnik i performer od koga potiče njen naslov[12], Irena Vrkljan, hrvatska spisateljica iz čijeg je romana Marina ili o biografiji preuzet narativni postupak i Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja čija tragična sudbina postaje prauzor izgnaničke biografije. Povezna nit njihovih životnih priča upravo je egzil. „Marina Cvetajeva je život provela u izgnanstvu, povratak kući značio je samo izvesnost smrti. Irena Vrkljan je unutrašnji i spoljašnji egzil učinila temom svoje književnosti. Miroslav Mandić je u lutanju utemeljivao svoju poetiku“ (Dražić 2013: 99). Rasuti, nomadski identiteti Marine Cvetajeve, Irene Vrkljan i Miroslava Mandića postaju model za nestabilni i zamenjivi identitet glavne junakinje priče, Judite Šalgo, građa za njeno programsko beskućništvo, njen unutrašnji „apstinirani nomadizam“. Proizvodnja vlastitog identiteta uvezivanjem tri tuđe spisateljske biografije učinila je svagdašnju perfomativnost autobiografskog govora neposredno sagledivom. Subjekt/identitet tek je proizvod priče koja u ovoj radikalnoj relativizaciji ne mora biti ni svoja vlastita.

„Biografije se prenose sa čoveka na čoveka kao bolest ili nasledstvo” (Šalgo 1995: 44) piše Judita Šalgo. Isto tako Irena Vrkljan: „Biografije onih drugih. Krhotine u našem tijelu. Izvlačeći ih, izvlačim i vlastite slike iz dubokog tamnog lijevka.” (Vrkljan 2004: 194) Ja sam ti je on naslov je knjige Miroslava Mandića.

Programsko beskućništvo može se pročitati i kao književna slika ili elaboracija strateškog i pozicijskog identiteta koji Stjuart Hol u već pominjanom tekstu razvija. Jer iako je pojam identiteta u svojoj esencijalističkoj formi podvrgnut radikalnoj kritici koja je pokazala njegovu neadekvatnost, ta kritika, uprkos svojoj radikalnosti, nije mogla sasvim da ga ukine. Nije stvoren nijedan novi pojam koji bi ga mogao zameniti. Otuda on ostaje u svom dekonstruisanom, „prekriženom” obliku jedini alat za promišljanje različitih ljudskih odnosa, pre svega onih u polju delatnosti i politike. Ovako shvaćen identitet uvek je u procesu konstituisanja, na razmeđu poziva (interpelacije) kojima nam se različiti diskursi obraćaju i odgovora, artikulacije koje proizvode sami subjekti. Ono što je bitno jeste da u tom artikulisanju saučestvuje ne samo ono što jesmo ili šta smo već bili nego i ono što bismo mogli postati. Ili kako to Hol formuliše, ne samo tradicija nego i izmišljanje tradicije. Štaviše, čak iako se proces artikulacije/identifikacije zbiva u u ravni simboličkog ili u području fikcionalnog ili imaginarnog, to ne umanjuje njegovu delotvornost i bitnost.

Upravo ovaj projektivni momenat u proizvodnji identiteta može postati teorijski predložak za čitanje konstrukcije i dekonstrukcije ženskog identiteta koje Šalgo sprovodi u romanu Put u Birobidžan. U jednom segmentu složene priče o Birobidžanu čija je stvarna geografija prepunjena imaginarnim značenjima, on pod nazivom Ženski kontinent postaje utopijski prostor u kojem žene mogu da ostvare, da žive svoj punokrvni ženski identitet. Ovo bi na prvi pogled moglo da zazvuči sasvim esencijalistički da autorka taj identitet kao i sam Ženski kontinent kao prostor njegove realizacije nije ostavila sasvim otvorenim. Kroz likove romana – Bertu Papenhajm, Floru Gutman i Sutinu – tematizovane su kao mesta proizvodnje identiteta kategorije drugosti, tela, jezika, bolesti i izlečenja, ali nikada kao dovršena ili definisana suština, već uvek kao proizvodnja razlike. Kao što ženski kontinent postoji, ne kao stvarni prostor, niti kao socijalno i politički definisana utopija, nego najpre kao heterotopija u Fukoovom smislu, kao prostor odstupanja od dominantne norme, mesto gde su stvarni odnosi predstavljeni ali u isti mah i suspendovani. Famozni ženski identitet ostaje jedna otvorena pozicija drugosti koja subvertira vladajuće kanone mišljenja i ponašanja. Zato ženski kontinent kao geoimaginat koji za Juditu Šalgo ima istu meru realiteta kao i stvarni kontinenti može da nastane bilo gde i bilo kada. „U svetu mora postojati ravnoteža između stvarnog i imaginarnog“ (Šalgo 1997: 104). Tako se, na primer, u romanu „Mansarda“ austrijske spisateljice Marlen Haushofer[13] ženski kontinent smešta upravo na mansardu koja postaje heterotopijski prostor u kojem su suspendovane norme građanskog života. „Veče u mansardi dovoljno je za moja negrađanska iskliznuća“ piše Haushofer ( Haushofer 2008: 43).

„Postajanje ženom“, u korodinatama Birobidžana,  zadobija gotovo delezovski naboj (devenir femme): postaje privilegovano mesto „drugosti“, prototip manjinskog ili nomadskog koji pokreće proces rađanja nove subjektivnosti. Performativna snaga utopijskog nomadizma mesto je rađanja kritičkog iskustva transgresije.

Preostaje pitanje kako se taj identitet performira, kako se proizvodi ako se radi o proizvodnji razlike. Nadovezujući  se na teoriju performativa Džona Ostina, Džudit Batler pravi i neke suštinske razlike,  otvarajući novi prostor na samom rubu Ostinove teorije govornih činova, u neuspelom performativu. Prema Ostinu svaka upotreba performativa zasniva se na konvenciji, na pristajanju na normu, na pounutravanju zakona a u nespelom performativu ovaj sklad jednostavno nije ostvaren, norma nije uspešno upotrebljena i on kao neuspeli ispada iz okvira daljih Ostinovih analiza. Ispada da bi ga Batlerova, upravo zbog te neuspelosti, zbog greške koja ga čini takvim, vratila u život kao temelj vlastite teorije identiteta, smatrajući da je pogrešan odgovor itekako konstitutivan u formiranju identiteta. Nalozi društva uvek su diskurzivno posredovani: „biti dobra majka“, dobar radnik“ „biti poželjan heteroseksualni objekat“ samo su neki koji saučestvuju u proizvodnji roda i rodnih uloga. (Batler 1995)

Perfomativni iskaz zavisi od društvenih normi i konvencija i stoga postoji samo kroz ponavljanje. Ono je uvek društveno i istorijski kontekstuirano i predstavlja dugu istoriju poziva i odaziva, tačnih i pogrešnih odgovora upisanih u istoriju konstruisanja subjekta (Jakovljević 2001) Neuspeli performativ zapravo remeti poredak ponavljanja. On predstavlja grešku, narušavanje samorazumljivosti sklada između norme i govornika koji joj se odaziva. Batler uvodi pojam katahreze, iskrivljenog ogledala koji menja smisao iskaza ili „kritičkog mimesisa“ koji otvara mogućnost subverzije dominantnog diskursa.

Iako možda upotreba ovako jednog složenog teorijskog izvođenja može izgledati izlišna u čitanju jednog književnog teksta, pojam „kritičkog mimesisa“ kao privilegovano mesto subverzije i mesto na kojem će Batler uvesti materijalnost ili telo u govor, neodoljivo konvergira sa jednim fragmentom priče Irena ili o Marini ili o biografiji koje u fakticitetu greške nalazi potvrdu realnosti pojava: „da upravo netačne, a ne tačne, reči naglašavaju čulnost, da tek netačnost naglašava nesumnjivu realnost pojava. Ima li ičeg čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih, zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biografija, podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt”. (Šalgo 1995: 50)

Greška, kao iskrivljeno ogledalo koje menja smisao izrečenog, batlerovski pojam „katahreze“ upisana je u sudbine junakinja romana o Birobidžanu. Berta Papenhajm, Mesijana, kao vesnica jednog pokreta žena, traga za putem koji će je od izlečenja vratiti bolesti („zdravlje je konzervativno, bolest je revolucionarna“) Sutina, prostitutka i luetičarka, nalazi se na samom obodu, margini svih društvenih stratifikacija a njeno bolesno telo postaje ključ jedne druge epistemologije. Flora Gutman remeti okvir vlastite društvene akomodiranosti sanjajući zemju u kojoj „žena može da pleše na ulici, ili da hoda, trči, peva“ (Šalgo : 134) Greška je upisana i u tragičnu sudbinu Nenada Mitrova, pesnika i jednog od junaka Puta u Birobidžan.

Na poslednjim stranicama romana, junakinja Mansarde nakon niza suočavanja sa aktuelnim i prošlim životom namesto ptice koju uvek iznova iscrtava (jer ume da crta samo ptice), i nehoteći, gotovo greškom crta jedno sasvim novo žutooko biće: crta zmaja. Zmaj, kao pozicija moći, postaće potom na poslednjim stranicama romana generator uspostavljanja novih odnosa.

U kratkom eseju „Zašto sam apolitična?“ Judita Šalgo i sama proizvodi grešku subvertirajući jezik kao mesto konstituisanja Norme ili Zakona. Prepuštajući odgovor na pitanje postavljeno u naslovu  samovolji jezika koji nenadgledan („dovoljno je malo nebudnosti“) pravi pravopisni ili gramatički prekršaj, pa pitanje „A političnost?“ u isti mah razume kao odgovor „Apolitičnost“, ona  pokazuje „da je naše znanje pa i opredeljenje ponekad samo stvar lingvistike“ (Šalgo 2000: 142) Šalgo  dalje zaključuje da jezik odlučuje o tome šta treba a šta ne treba da znamo a nekoliko rečenica dalje, opet proizvodeći grešku, prevodeći „A ja? A svet?“ u „Aja, asvet“, otvara u njemu jaz koji remeti sve konvencionalne modele čitanja i razumevanja. Štaviše, završnom rečenicom: „Jezik kojim govorim dovoljno je lukav da bi prikrio ko sam, ali i dovoljno političan da bi me uputio kakva treba da budem.“ (Šalgo 2000: 143) – Šalgo u tu grešku, u to remetilačko pogrešno razumevanje smešta subverzivni potencijal proizvodnje drugog, kao mesta kritike i promene. U svojoj analizi mita o Narcisu G. Č. Spivak za razliku od dotadašnjeg, pre svega psihoanalitičkog tumačenja, figuru Narcisa (ili šire evropski narcizam) određuje kao instancu  koja će svaku vrstu drugosti svesti na vlastitu sliku. Održavanje simboličkog poretka, društveno prihvaćenih i uvaženih obrazaca mišljenja, ponašanja i delanja odvija se kroz proces preslikavanja. Jedino potencijalno mesto iskoraka, mesto nemira i nesigurnosti, Spivak smešta u lik Eho koja zbog svog mešanja u božje poslove biva kažnjena gubitkom vlastitog govora: ona može da ponavlja samo tuđe reči. Stoga Eho ne može da postane subjekt iskazivanja, nema vlastiti glas. S druge strane, zbog nesavršenosti ponavljanja koje nikada nije potpuno, ono u sebi nosi mogućnost subverzije dominantnih narativa, subverziju njihove samorazumljvosti.  Spivak njen govor naziva afonijom, ona je katahreza odgovora kao takvog. Otud Eho neće biti uvučena u kolo političkih imitacija (Spivak 1993) i otud njen manjkavi odgovor ima potencijal transgresije. Tako i kroz „Aja“i „Asvet“ Judite Šalgo, manjkavo odjekuju postavljena pitanja, povratno postavljajući neka sasvim druga.

Konačno, upisujući svoj narativni postupak pisanja priča po tuđim naslovima u Rečnik književnih termina, Judita Šalgo upisuje grešku u kanon kao mesto vlastite spisateljske legitimacije. Jednom neznatnom marginalnom intervencijom ona ga destabilizuje, sopstvenim uključivanjem ukazuje na njegov konstruisani, promenljivi i uvek isključujući karakter.

Svako od navedenih odstupanja otvara mogućnost daljeg istraživanja.

Ako se sad, na kraju vratimo na pitanje postavljeno na početku: da li je oprez u pogledu svake identifikacije urodio i „opreznim identitetom“ čini se da je po svim izabranim osama identifikacije (izabranim na tragu puta kojim ide i Judita Šalgo) taj odgovor potvrdan. On se iščitava u nikada potpunoj pripadnosti jednom jeziku (dvojeziku), u precrtavanju svake nacionalne ili teritorijalne ukorenjenosti, u univerzalizaciji lebdenja, u transgresijskom karakteru ženskog identiteta i u mimikriji legitimacije njenih spisateljskih postupaka. „Biti istovremeno i tamo i ovde to je tajna bolesti žena i ženskog kontinenta“.

U poslednjim rečenicama  „Irena ili o Marini ili o biografiji“ Judita Šalgo citira tekst Miroslava Mandića iz knjige Ja sam ti je on,  gde on pokušavajući da popuni vlastiti identitetski vakuum piše:“ Ja sam Gudrun Eslin, Ljubica Sokić, Anica Savić Rebac, Roza Luksemburg, Dubravka Ugrešić, Žana Moro itd. itd. ….“ ali kako Šalgo dalje  piše, on nijednom ne kaže „Ja sam Judita Šalgo“.

Pa onda jesam’li ?  – pita na kraju priče Judita Šalgo. (Šalgo 1995: 54)

Literatura

Arent, Hana, „Mi izbeglice“, u Studije o izbeglištvu, Beograd, Grupa 484, 2009,str. 11-27.

Batler, Džudit, „Od parodije do politike“, Ženske studije, Beograd, 1995, br.1. elektronsko izdanje.

Braidotti, Rosi, Nomadic Subjects: Embodiment and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory,

Caprigui, Basri Caprigui, „Apstinirani nomadizam“, Sarajevske sveske, br. 23/24, 2009. elektronsko izdanje

Delez, Žil, Gatari, Feliks, „Rasprava o nomadizmu“, Ženske studije, 1996,br.4 , elektronsko izdanje

Dražić, Silvia, Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, Novi Sad, Futura publikacije, Alumnistkinje rodnih studija, 2013

Hasan-Rokem, Galit (2008): “Carl Schmitt and Ahasver. The Idea of the State and the Wandering Jew”,

Behemoth. A Journal on Civilisation, (2008) 2, str. 4–25.

Haushofer, Marlena, Mansarda, Novi Sad,

Hofman, Eva, Izgubljeno u prevodu, Beograd, Geopoetika, 2002
Hol, Stjuart, „Kome treba identitet“?, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 64, str. 215-233.

Jakovljević, Branislav, „Prostrelne rane diskursa: premetanje performativa Judith Butler“, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 62/8, str. 399-412

Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.

Šalgo, Judita, Jednokratni eseji, Beograd, Stubovi kulture, 2000.

Šalgo Judita, Put u Birobidžan, Beograd, Stubovu kulture, 1997.

Šalgo, Judita, Hronika, Novi Sad, Studentski kulturni centar, 2007.

Šuvaković, Miško, Politika tela: izabrani radovi 1968-1997, Novi Sad, Prometej 1997.

Tolnai, Oto, „Esej za Juditu: papirizvor ili lebdenje“, Rukovet, 2008, br. 5–6.

Vrkljan, Irena, Marina ili o biografiji, Zagreb, GZH, 2004.


Delez, Žil, Gatari, Feliks, Kafka, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998

Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.

Šalgo Judita, Da li postoji život, Beograd Vreme knjige, 1995.


[1] Izvesna promena nastaje nakon osamdesetih godina prošlog veka kada se relativna bezbednost socijalističkog sveta raspada i nova stvarnost brutalno nasrće i u dobro čuvan i branjen Juditin književni svet.

[2] Ovome se mogu dodati, na pr, rasa, telesne sposobnosti, sesksualnost, klasa… Ovaj niz predikata je nemoguće zaključiti budući da neminovno završava s jednim „i tako dalje” što prema Džudit Batler s jedne strane svedoči o nemogućnosti da se jednom za svagda uspostavi identitet a sa druge može postati polazište nove feminističke politike. Ovde je dakle napravljen jedan mogući izbor identitetskih odrednica koji je za izabranu temu biti potkrepljujući i ilustrativan.

[3] O svom odnosu prema jeziku Šalgo piše u: Hronika, Novi Sad, SKC, 2007, str. 134

[4] Termin je preuzet  iz teksta Miška Šuvakovića „Esej o Slavku Bogdanoviću“ (Šuvaković 1997: 15)

[5] Igra jezika, ili igra u jeziku sprovedena u eseju „Zašto sam apolitična“ biće prezicnije protumačena u nastavku teksta.

[6] Prema legendi Hrist je Ahasveru, jerusalimskom obućaru, koji mu je, na putu za Golgotu, uskratio predah u vlastitom domu, rekao „Ja ću se ovde odmoriti, a ti ćeš lutati..“

[7] Ime oca Judite Šalgo bilo je Šandor/ Aleksandar/ Manhajm. Upravo u romanu Trag kočenja on sanjari o odlasku na grob svog rođaka Karla/Karolja Manhajma koja se nalazi u Londonu, sučelice Frojdovov, kako Šalgo piše i najavljuje mogući interpretativni prostor romana.

[8] Oto Tolnai u ovom pojmu, vrlo precizno, vidi centralnu metaforu književnog dela Judite Šalgo (Tolnai 2008: 53).

[9] Da li postoji išta više od fragmenata kada se radi o izgnanstvu.

[10] Zaokret koji je najavila Osma sednica 1987, faktički se realizuje nizom populističkih „grand parada“ kojima se razvlaščuje aktuelna vlast u pokrajini i levičarska retorika potiskuje nacionalnom i nacionalističkom.

[11] Kao obeležja manjinske književnosti Delez i gatari  navode deteritorijalizaciju jezika, uključivanje pojedinca u neposrednu političku sferu i kolektivno sastavljanje iskaza 31

[12] Priča je deo ciklusa priča nastalih po tuđim naslovima koje su svojom formom i same primer hotimične fragmentacije spisateljskog identiteta i posledično relativizaciju koda autorstva.

[13] Roman Mansarda Marlene Hausfover, napisan je 1969, samo godinu dana pre njene smrti. Iako je bila dobitnica više austrijskih književnih nagrada, Hausfover nije bila dobro prihvaćena od kritike koja je njene tekstove neretko opisivala kao dosadno naklapanje žene domaćice. Uvažavanje dobija tek nakon smrti a roman Mansarda dobija novu afirmaciju kroz naknadna feministička čitanja. Prikazujući gotovo posustalu dnevnu i životnu rutinu žene  uklopljene (i zarobljene) u konvencije bračnog i građanskog života ona otvara jedan alternativni ženski prostor koji kao izlaz i kao mesto ženskog ispunjenja, smešta na mansardu. Izmeštanje ženske bolesti, histerije, čulnosti i kreativnosti u jedan, u svakodnevnom životu marginalizovani prostor, kao što su  to tavan ili mansarda, prati tradiciju žrenskog spisateljstva iniciranu romanom Džejn Ejr, Šarlote Bronte, na koju su sintagmom „luđakinja na tavanu“ ukazale  Sandra Gilbert i Suzan Gubar. Svaki nekontrolisani „upad“ sadržaja sa tavana destabilizuje važeće obrasce ponašanja, dovodi u pitanje njihovu samorazumljivost i prirodnost. U kamernoj pripovesti Marlen Hausfofer  mansarda je alterenativni ženski prostor u kojem glavna junakinja kroz suočavanje sa pričom vlastitog života postupno zadobija snagu za njegovo preuređivanje.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Judita Šalgo: „oprezni identitet“ kroz ogledalo kritičkog mimesisa," u ŽeNSki Muzej, 19. decembra 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/12/19/judita-salgo-oprezni-identitet-kroz-ogledalo-kritickog-mimesisa/.

Kategorije
tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Umetnice u muzejima

Razmišljanje o ženskom
umetničkom nasleđu

Jelena Ognjanović

Povod za razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu bio je projekat Percepcije, koji je Galerija Matice srpske u saradnji sa British Council-om realizovala kroz izložbu Žena po meri društva? Podstaknuti studijskom posetom kolekciji British Council-a, kao i samom temom projekta koja se bavi (ne)vidljivosti umetnica na umetničkoj sceni i percepcijom umetnica u javnosti, izložba je postavila dela savremenih britanskih umetnica u dijalog sa delima srpskih umetnica iz kolekcije Galerije, kako bi se istakla vanvremenska pitanja ženskog stvaralaštva. Platforma K.A.T. u okviru koje je u vreme trajanja izložbe Percepcije. Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske održana konferencija na temu Žensko kulturno nasleđe – modeli čuvanja i prezentacije bila je više od dobre prilike da se priča o umetnicama u novosadskih muzejima.

Kada je 1971. godine u časopisu Art News (br. 69) Linda Noklin objavila članak Why Have There Been No Great Women Artists? postavila je niz problemskih tema koje su sadržane u pitanju zbog čega u prošlosti nije bilo veliki umetnica. Ono zapravo ističe široko polje jedne sveopšte mistifikacije umetnosti izvan političkih i ideoloških pitanja koje se tiču žena. U srži pitanja stoje mnoge naivne, iskrivljene i nekritičke pretpostavke o stvaranju umetnosti odnosno stvaranju „velike umetnosti“. Zahvaljujući njima u istoriji umetnosti su se izrodili umetnički „superstarovi“ poput Mikelanđela, Rafaela, Van Goga, ili u srpskoj istoriji umetnosti – Paje Jovanovića, Uroša Predića, Save Šumanovića itd. Takođe, pitanje nas usmerava na razmišljanje da umetnost nije slobodna, autonomna aktivnost koju stvara obdarena individua, pod uticajem prethodnih umetnika i društvenih sila, već da je stvaranje umetnosti, razvijanje umetnika, kao i priroda i kvalitet samog umetničkog dela integralni element date društvene situacije, vođene i utvrđene specifičnim društvenim i umetničkim institucijama – umetničkim akademijama, patronima, kolekcionarima, umetničkom tržištu kao i muzejima i galerijama.

U svetu istorije umetnosti „beli–zapadnoevropski muški pogled“ nesvesno je prihvaćen kao pravi i jedini pogled tradicionalne nauke. Iz perspektive čoveka kraja XX i početka XXI veka, on postaje neadekvatan, ne samo u smislu njegove moralne ili etičke osnove, već i one intelektualne. Na neki način, otkrivajući jedan neuspeh većeg dela akademske istorije umetnosti, razvijaju se tzv. rodne studije koje na različite načine osvetljavaju „izgubljene“ ili „zaboravaljene“ umetnice i umetnike, i posmatraju poznata dela iz nove perspektive.

Međutim, pristup u kojem samo dodajemo spisak imena umetnica u postojeću istoriju umetnosti nije dovoljan, ukoliko istražujući njihovu umetnost, ipak ne preispitamo celokupan metod istorije umetnosti koji je zasnovan na principu postavljanja umetnika na određeno mesto u vremenskoj liniji umetnosti. Danas želimo da utvrdimo načine i radnje koje su dovele do marginalizacije određenih umetnika/umetnica, a isticanja drugih.

Muzej i njegova kolekcija su s jedne strane određeni akademskim postulatima istorije umetnosti, a s druge strane društveno–političkim okolnostima u kojima nastaju i deluju. Kolekcije novosadskih muzeja razvijale su se na različite načine i to mahom tokom XX veka, sa izuzetkom Galerije Matice srpske čija je kolekcija osnovana 1847. godine. Sa jasnim opredeljenjem i delovanjem: Galerija Matice srpske, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Spomen–zbirka Pavla Beljanskog i Galerija likovne umetnosti poklon–zbirka Rajka Mamuzića baštine i predstavljaju sveobuhvatno umetničko stvaralaštvo Srbije, Vojvodine i Novog Sada od XVI veka do danas. Međutim, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri u tim kolekcijama postoji stvaralaštvo umetnica?

Ako posmatramo muzej XXI veka, on za razliku od gore navedene odrednice, treba da teži da postane platforma za pokretanje najrazličitijih društvenih pitanja. Koncept kritičkog muzeja odnosi se na kreiranje muzeja kao mesta u kojem se promišljaju i dovode u pitanje različiti aspekti života savremenog čoveka u korelaciji sa istorijom, nasleđem, savremenom umetnosti, tehnologijama i prirodnim naukama. Podstaknuti tezom Linde Noklin, ali i potrebom da odgovorimo na stremljenja društva XXI veka, kustoskinje iz pomenutih novosadskih muzeja sastavile su spisak umetnica čija se dela nalaze u njihovim kolekcijama.  Taj osnovni nivo istraživanja, otvorio je mogućnost za razmišljanja koja se tiču zastupljenosti ženskog umetničkog stvaralaštva u kolekcijama ovih muzeja i politici akvizicija, tačnije načinu na koji su dela pristizala u kolekcije i kako se danas nabavljaju, načinu interpretacije u kontekstu istorije izložbene delatnosti ali i današnjem vidu prezentacije.

Iz osnovnog uvida može se zaključiti da se u kolekcijama novosadskih muzeja nalazi izvestan broj imena umetnica koje su stvarale na teritoriji Srbije, Vojvodine i Novog Sada u periodu od tridesetih godina XIX veka pa sve do danas. Međutim, ako se posmatra u odnosu na zastupljenost i broj dela njihovih muških kolega, procenat stvaralaštva umetnica je veoma mali. Opravdanje se može delom pronaći u istorijskim činjenicama da je umetnika tokom XIX i prve polovine XX veka bilo znatno više, imajući u vidu društveni kontekst vremena. Ali, druga polovina XX veka, kao i umetnost današnjice ne zaostaje u ženskom stvaralaštvu u odnosu na muško. Iz tog razloga, novosadski muzeji pretežno u svojim kolekcijama i imaju dela umetnica druge polovne XX veka, a mnogo manje onih iz prošlih epoha.

Zanimljivo je napomenuti da su kolekcije većine novosadskih muzeja nastajale i dan danas se razvijaju zahvaljujući poklonima i zaveštanjima. Često motivisani željom da budu zapamćeni i vrednovani od strane muzejskih ustanova i javnosti uopšte, umetnici i umetnice su svoja dela poklanjali muzejima. Na taj način je u muzejske kolekcije pristizao i određeni broj dela umetnica. Pored toga, naslednici i kolekcionari su takođe upisivani kao veliki darodavci muzejskih kolekcija. Najređe su generalno otkupljivana umetnička dela, a još ređe umetnička dela autorki. I dan danas, najveće akvizicije novosadskih muzeja jesu pokloni. Činjenica je da ne postoji jasna strategija na nivou muzejskih ustanova niti kulturna politika države koja uređuje sistem muzejskih akvizicija, a još da je on i rodno ravnopravan kao što su primera radi to učinili muzeji Velike Britanije (Tejt muzej ili kolekcija British Council-a). S jedne strane to govori o društvu koje nije svesno potrebe za ravnopravnosti na svim nivoima funkcionisanja, a s druge o sporoj transformaciji muzeja u kritički muzej. Kada je reč o izlagačkoj delatnosti ženskog stvaralaštva, takođe su dela umetnica u kolekcijama novosadskih muzeja retko posmatrana kroz prizmu ili u odnosu na feministički diskurs i u javnosti su se uglavnom prezentovala u okvirima određenih umetničkih pravaca, tema ili monografski. Sve ovo uticalo je na percepciju javnosti i neznanje većine stanovništva o postojanju ženskog umetničkog stvaralaštva, pa čak i o imenima srpskih umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja daju povod za pravo istraživanje i analizu o zastupljenosti umetnica kolekcijama novosadskih, a možda i šire svih muzeja u Srbiji. Na tim osnovama se dalje mogu sagledavati same kolekcije i žensko stvaralaštvo, donositi pravi zaključci, razvijati politike akvizicija i ponuditi nova čitanja istorije društva, kulture i umetnosti u kojima neće biti „velikih“ i „malih“ umetnika i umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja:

GALERIJA MATICE SRPSKE

Judita Ajzenhut (? – posle 1922)

Danica Dokić Atanacković (1913–1978)

Ana Atanacković (1949–2000)

Ivanka Acin (1925−2011)

Milena Pavlović Barili (1909–1945)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Milica Bešević (1892–1941)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Miomira Blagojević (1945)

Olivera Brdarić (1960)

Anka Burić (1956)

Tamara Vajs (1985)

Angela Varga (1925)

Marija Atanasijević Veselinović (1842–1891)

Draginja Vlašić (1928–2011)

Beta Vukanović (1872–1972)

Vilhemina (Mina) Karadžić Vukomanović (1828 –1894)

Adela Ber (Berova) Vukić  (1888–1966)

Milica Vučković (1946)

Biljana Gavranović (1956)

Biljana Golubović (1961)

Tamara Delić

Vukosava (Vukica) Obradović Dragović (1933)

Ivanka (Vanča) Adamović Dunđerski (1901–1984)

Mirjana Đurić (1938)

Jelena Đurić (1978)

Maja Erdeljanin (1971)

Dragana Cigarčić Živanović (1931)

Zdenka Živković (1921–2011)

Sanja Žigić (1985)

Vera Zarić (1948)

Katarina Zarić (1966)

Katarina Ivanović (1811–1882)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jovanka Jagodić (? –1962)

Olga Jančić (1929–2012)

Svetlana Kuljić Jeftić (1967)

Danica Jovanović (1886–1914)

Jelena Jovanović (1908−?)

Dragana Jokić (1966)

Vidosava Jocić (1921–2002)

Branka Janković Knežević (1950)

Bosiljka (Bosa) Kićevac (1932–2016)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Vera Koko (kraj 19–prva polovina 20. veka)

Milena Jeftić Ničeva Kostić (1943)

Ljubica Ratkajec Kočica (1935)

Katarina Klauber (sredina 18. veka)

Julijana Kiš (1944)

Milena Kuzmanović

Majda Kurnik (1920–1967)

Staša Lorbek (1963)

Emina Čamo Lorbek (1932)

Jelena Lacković

(prva polovina 20. veka)

Morin But Lusia (1939)

Zora Matić (1923–1999)

Ana Marinković (1882–1973)

Aranka Mojak (1932)

Margareta Šefer–Martinko

Olga Medvedska

Dragana Milisavljević (1941)

Grozdana Mikitišin (1947)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Vukica Mogin (1949)

Ljiljana Mirković (1963)

Ljubica Mrkalj (1946)

Desa Kerečki Mustur (1936–2011)

Olga Nikolić (1926–1983)

Dunja Dokić Nikolić (1948–2017)

Višnja Nikolić (1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Ružica (Beba)Pavlović (1927)

Živka Pajić (1919–1994)

Anka Krizmanić Paulić (1896–1987)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelena Popović (1977)

Cveta Popović (1892–1965)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Marica Radojčić Prešić (1943–2018)

 Stoja Ljiljana Rudić

Olga Radović (1916–1995)

Marija Grigorijevna Gagarin Rajevska (1851–1941)

Ljubica Radović (1950)

Drinka Radovanović (1943)

Olivera (Vera) Čohadžić Radovanović (1910–2003)

Nasta Rojc (1883 –1964)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)  

Kristina Ristić (1973)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Zorka Stevanović

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Ljiljana Stojanović (1955)

Paulina Sudarski (1914–1943)

Sonja Kovačić Tajčević (1894–1968)

Ranka Maček Tepser (1921)

Nina Todorović (1973)

Poleksija Todorović (1848–1939)

Jelena Ćirković (1910–1975)

Slavka Ćurčin  (kraj 19. – početak 20. veka)

Zuzana Halupova (1925– 2001)

Dora Car (1889 –1964)

Gala Čaki (1987)

Zlatana Čok (1939)

Milena Čubraković (1924–2004)

Mirjana Šipoš (1916–1996)

MUZEJ VOJVODINE

Ljiljana Antić (1956)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Anica Radošević Babić (1972)

Ana Babjakova (1949)

Dina Barešić (1986)

Valerija Barna (1956)

Dušanka Bodulić (1947)

Mirjana Blagojev (1974)

Jelena Vasiljević (1991)

Bela Virag (1872)

Jelena Vuković (1981)

Sonja Vrkatić (1987)

Marija Davidović (1960)

Nada Denić (1954)

Jelena Dobrović (1979)

Isidora Dunđerski (1977)

Rada Drakulić

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Olja Ivanjicki (1931–2009)

Gordana Kazimirović Jankov (1963)

Leda Janković (1980)

Stojanka Jasika (1918–2004)

Milijana (Juca) Jovanović (1944)

Gordana Knežević Janković

Ksenija Kovačević (1974)

Luiza Koc

Anđelka Lugonja (1974)

Dejana Marišan (1971)

Branka Knežević Marković

Marina Milanović (1988)

Nada Mojak (1964)

Iva Nedeljković

Višnja Nikolić (1983)

Šarlota Nojbauer

Ida Dropka Obućina (1965)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Olivera Gavrić Pavić (1964)

Kristina Pantelić (1982)

Ksenija Pašić (1971)

Milena (Nena) Popović (1991)

Štefica Radovanović (1931)

Maja Radosavljević

Simonida Rajčević (1974)

Tatjana Savić (1984)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Leposava Milošević Sibinović (1950)

Milica Slaćanin (1981)

Ljubica Đurđev Stanković (1943)

Jelena Sredanović (1982)

Višnja Stojanović

Tamara Terzić (1977)

Marija Čoban (1977)

Isidora Čoban (1978)

Marija Škaljac (1979)

Zita Šuhajda (1970)

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE

(data su imena većine umetnica čija se dela nalaze u kolekciji MSUV-a)

Marina Abramović (1946)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Mira Brtka (1930–2014)

Biljana Bakaluca (1971)

Vera Zarić (1948)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jelena Janev (1972)

Jelena Jureša (1974)

Gordana Kaljalović (1951)

Branka Janković Knežević (1950)

Julijana Kiš (1944)

Miroslava Kojić (1949)

Ksenija Kovačević (1974)

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Katalin Ladik (1942)

Zita Majoroš

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Dejana Nešović (1976)

Tanja Ostojić (1972)

Andrea Palašti (1984)

Vesna Perunović (1960)

Darinka Pop Mitić (1975)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Jelena Radić (1978)

Marica Radojčić (Prešić) (1943–2018)

Vahida Ramujkić (1973)

Marijeta Sidovska (1973)

Lidija Srebotnjak Prišić (1961)

Jelena Sredanović (1982)

Ivana Stojanović (1979)

Mirjana Subotin Nikolić (1960)

Nataša Teofilović (1968)

Isidora Todorović (1984)

Milica Tomić (1960)

Olga Ungar (1975)

Jasmina Cibic (1979)

Milena Čubraković (1924–2004)

Rada Čupić (1951)

Katarina Šević (1979)

MUZEJ GRADA NOVOG SADA

Nina Antoković

Nada Poznanović Adžić (1944)

Branka Veselinović

Zora Stefanović Vučetić

Mirjana Đurić (1938)

Katinka Evinger-Kovačević

(1904–1990)

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Bosiljka Lečić Zirojević (1971)

Branka Knežević Janković (1950)

Jelena Jeropoljska

Julijana Kiš (1944)

Mila Kostić (1965)

Luiza Koc

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Olivera Marić (1966)

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Maja Mišević (1948)

Aranka Mojak (1932)

Mira Narandžić (1925–2008)

Mirjana Nikolajević (1927–1984)

Olga Nikolić (1926–1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Ana Popov (1964)

Marina Popović (1976)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)

Helena Sivč (1922–2016)

Marina Kostić Sujetova (1941)

Ilonka Vagner Tatić

Etelka Tobolka (1919–1989)

Smilja Hadžić (1936)

Rada Čupić (1951)

SPOMEN ZBIRKA PAVLA BELJANSKOG

Danica Antić (1916–1989)

Bosa Tucaković Beložanski

Beta Vukanović (1872–1972)

Olivera Galović (1923–2000)

Milica Zorić (1909–1989)

Danica Jovanović (1886–1914)

Desanka (Desa) Glišić Jovanović (1911–1991)

Gordana Kaljalović (1951)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Liza Križanić (1905–1982)

Emilija Lazarević

Ljubica Luković

Ana Marinković (1982–1935)

Leposava St. Pavlović (1906–2004)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelisaveta Petrović (1896–1969)

Milica Lozanić Petrović

(1915–2003)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Pravda Ristić

Miroslava (Mira) Sandić

 (1924–2010)

Milica Simić (1928)

Ljubica Sokić (1914–2009)

Olga Stojsavljević Jadviga Šperling Četić

GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA

Danica Antić (1916–1989)

Kosara Boškan (1925–2009)

Ksenija Divjak (1924–1995)

Angelina Gatalica (1924–2001)

Ljubinka Mihailović Jovanović (1922–2015)

Olivera Kangrga (1923–1999)

Majda Kurnik (1920–1967)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Milica Ribnikar (1931–2002)

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Umetnice u muzejima," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/umetnice-u-muzejima/.
Kategorije
Čitaonica fotografija scenske umetnosti scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Podrška stvaranju ženske umetničke elite

Gordana Stojaković

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.
back to top