Milica i Anka Ninković

Gordana Stojaković

Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković su bile socijalistkinje i politički obrazovane feministkinje koje su se aktivno uključile u političku borbu u Kneževini Srbiji

U istoriografiji već postoji znanje o političkom aktivizmu Milice i Anke Ninković u okviru socijalističkog pokreta, koje se može sažeti u nekoliko tvrdnji: prve socijalistkinje kod Srba ili prve politički obrazovane feministkinje, sledbenice Svetozara Markovića[1] ili kako je to između dve svetska rata napisao Jaša Prodanović: “pouzdane socijalistkinje”, koje su “među ženskinjama bile prve pristalice tadanjeg radikalizma“ (Prodanović 1937: XI, 177).

Ova slika ima prazan alt atribut; ime njene datoteke je ninkovicke-694x1024.jpg
Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 5951. Pismo Milice Ninković Kosti Ugriniću u kome moli da se Ugrinić angažuje na prikupljanju pretplate za list koji ponovo počinje da se štampa. Ako je godina koja je navedena u opisu pisma (1874) tačna radi se o Glasu javnosti, ali prema hronologiji događaja u vezi sa aktivnostima sestara Ninković moguće je da se radi o 1875. i o listu Novo oslobođenje. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

U nekim novijim istraživanjima pregalaštvo Milice Ninković je izdvojeno iz kolektiviteta – sestre Ninković, ali opet skoro sasvim utopljeno u politički i privatni život Svetozara Markovića i prvih socijalista iz njegovog kruga (Milutinović 1951; Popov 1952; Kovačević 1984) . Latinka Perović je konstatovala da mlađa sestra Ninković, u mladosti, nije imala ništa manju ulogu u političkom životu Kneževine Srbije od starije sestre, ali „tvorci legendi, pa čak i pisci istorija“ napisala je Perović, „više vole neokrnjene ličnosti koje su, kao Milica Ninković i Svetozar Marković, otišle suviše rano da bi ih život mogao staviti na svoje neverovatne probe i stići da okrnji, ako ne i da porazbija“ (Perović 2000: 44, 49).

Ali, bilo kojim putem da krenemo teško uspevamo da rekonstruišemo političku, delom i privatnu biografiju sestara Ninković, a da se pri tom pretežno ne krećemo u krugu dobro dokumentovanog korpusa ideja, pisama, političke i privatne aktivnosti Svetozara Markovića i Pere Todorovića[2]. Saznanje o nedostajućim, autentičnim glasovima mladih, obrazovanih socijalistkinja, unutar kruga koji se zalagao za ženska prava, otvara mnoga pitanja.

Političku i privatnu biografiju Milice Ninković (a delom i Anke) možemo najpouzdanije rekonstruisati iz nekrologa Milici Ninković koji je verovatno napisao Pera Todorović, a objavila Samouprava, list politički, ekonomni i književni 26. novembra 1881. Posrednost informacija je uvek problem koji je ovde donekle ublažen činjenicom da ih je dao muž i istomišljenik Milice Ninković i prisan saborac Svetozara Markovića.

Priča o sestrama Ninković započinje u Novom Sadu, gradu na jugu Habzburške monarhije u trenutku kada su one završile osnovnu školu i privatno završavale gimnaziju. Bila je to uobičajena situacija za devojke iz uglednih[3], građanskih porodica u habzburškoj Ugarskoj, koje su svojim kćerima nastojale da obezbede solidno obrazovanje. Ulaskom Svetozara Markovića[4] u porodicu Ninković započeće javna politička biografija prvih srpskih, politički obrazovanih socijalistkinja, kasnije aktivnih u političkom životu Kneževine Srbije. Socijalisti kao redovni gosti u kuću Ninkovića, gde je otac porodice klerikalac i nazadnjak, ima dva[5] komplementarna objašnjenja od kojih je manje poznato ono koje je dao Veljko Petrović, da je majka sestara Ninković, Jelisaveta ta koja je u društvu prognanika pokušala da ublaži odijum[6] sredine prema mužu, a preko njega i prema njoj i deci.

Početak sedamdesetih godina 19. veka je bilo vreme poletne potrage za političkim, kulturnim i ekonomskim preobražajem srpskog naroda skoncentrisane u Ujedinjenoj omladini srpskoj (1866-1871), kada su i žene pozvane[7] da daju doprinos opštem cilju. Ideje Svetozara Markovića o potrebi sveprožimajućeg preobražaja društva koja uključuje i emancipaciju žena bile su od kraja šezdesetih godina 19. veka poznate srpskom narodu severno i južno od Save i Dunava, preko žive publicističke[8] aktivnosti i javnih istupa na skupštinama Ujedinjene omladine srpske. Njegovi uzori i izvori u vezi sa programskim ciljevima socijalističkog[9] programa, kao u vezi sa emancipacijom žena dolazili su sa Zapada[10], ali i iz Rusije[11].

Sestre Ninković su znale za Svetozara Markovića, preko novinskih tekstova i nastupa u Ujedinjenoj omladini srpskoj, pre nego što je došao u njihovu kuću kao privatni učitelj. Veljko Petrović je smatrao da su „one uglavnom već ‘izgrađene’ kad im je on prišao“ (Petrović 1946: 10). To nagoveštava i S. Marković u pismu sestrama Ninković kada kaže da je N. G. Černiševski[12] zajednički[13] učitelj. Sećajući se tih, minulih vremena, Anka Anđelković (rođena Ninković) u pismu Jovanu Skerliću[14], s neskrivenim oduševljenjem kaže da je “eminentan značaj Svetozareve ličnosti” istina koja će trajati i u budućnosti (Kovačević 1985: 84). Istovremeno se setila[15] “uzvišenih istina” koje su je “oduševljavale u najranijoj mladosti”, a koje su se temeljile na principima nužnosti ličnog usavršavanja “do najširih granica”, na snaženju volje i samopouzdanja, na superordiniranosti opštih društvenih interesa nad ličnim, poštovanju ličnosti bez obzira na pol i idealističkoj predstavi o razvoja naroda koja zavisi od spoljnih i unutrašnjih osobina njegova plemena” (Isto, 84).

U vreme novosadskih susreta sestara Ninković i S. Markovića knjiga N.G. Černiševskog Šta da se radi je u Radeniku u nastavcima objavljivana u prevodu na srpski jezik. U Rusiji je postigla ogroman uspeh, a zatalasala je deo srpske omladine zainteresovane za odgovore u vezi sa iskrenim, poštenim i neporočnim ljubavnim i bračnim odnosima. I mada ideje nisu bile nove (prethodno su slobodnim odnosima u ljubavi pisali R. Oven[16], Š. Furie[17], Žorž Sand[18]) one su date na živ i opšterazumljiv način tako da su mnogi pod njihovim blagotvornim uticajem postajali čistiji, bodriji, bolji i smeliji (G. V. Plehanov 1967: 123, 198). U romanu su date i druge ideje, najpre u vezi sa socijalističkim društvom (falansterije po uzoru na ideje Š. Furiea), a zatim i model “novih ljudi”[19] – onih koji su iskreni i pošteni prema sebi i drugim ljudima (u ljubavnim i bračnim odnosima i prema prijateljima), bave se prirodnim naukama (alfa i omega znanja) i rade u korist drugih, ali i model askete-revolucionara koji sve svoje vreme posvećuje društvenom radu (Isto, 132-133). Sestre Ninković kao i S. Marković su bez kompromisa krenuli ka pozicijama novih ljudi.

Usavršavanje individue u interpretaciji novih ljudi je najpre značilo širenje istine naučnim znanjem, te je školovanje na univerzitetima bila obavezna stepenica na tom putu na koju će 1872. stupiti sestre Ninković. Majka, Jelisaveta Ninković je bila ta odlučujuća snaga[20] koja je povela obe kćeri i sina na školovanje u Švajcarsku. Ona će od tada, (dok je smrt nije zaustavila u Kragujevcu kod kćerke Anke) biti uz decu, kao velika podrška, a ne uz muža koji će okončati život sam i u bedi.

Na univerzitetu u Cirihu, prvom u Evropi koji je otvorio vrata ženama, sestre Ninković će studirati pedagogiju. Školovanje će sa uspehom okončati 1874. Zna se da je Milica Ninković sa najboljim uspehom završila studije dobivši diplomu koja joj je omogućavala pedagoški rad u švajcarskim srednjim školama (Todorović 1881: 3). Izvesno je da je istovetan uspeh postigla i Anka Ninković koja se nikada nije odrekla vrhunskog pedagoškog cilja – otvaranja više ženske škole, koji je napre sanjala sa sestrom Milicom, onda i samostalno, mnogo godina po sestrinoj smrti. To pokazuje njeno pismo[21] Arkadiju Varađaninu[22] pisano u Beogradu 1891. gde traži od direktora Srpske više devojačke škole u Novom Sadu nastavni plan škole i savet kako da ustroji nastavu da ona odgovara devojkama koje žele da nastave školovanje i onima koje to ne žele (Stojaković 2001: 50, 116-117).

Ciriška sredina je za sestre Ninković bila uzbudljiva i inspirativna. One će, zajedno sa studentima iz slovenskih zemalja učestvovati na mnogobrojnim predavanjima, političkim debatama i klubovima gde se raspravljalo, razgovaralo i učilo o mnogim temama u okviru socijalističke, anarhističke i komunističke platforme. U toj sredini “živi primer ruskih nihilista” uticao je na mlade srpske student i studentkinje, “mnogo više od svega drugog” (Todorović prema Perović 2000: 26).

Među studentkinjama su najbrojnije bile Ruskinje, a među njima one koje je S. Marković nazvao “vesnice novog veka”[23] (Marković 1961: 32). Bilo je nešto opasno – magično i svedeno – u jednostavnom izgledu ovih mladih žena koje nisu želele da plene poglede. I savremenici su primećivali da je Milica Ninković “ženska ozbiljna, a pri tom prijatna a nosila se čisto i prosto bez ikakvog obzira na modu” (Anonim 1882: 670). To se takođe odnosilo i na sestru Anku. Upravo je to ono što vidimo na fotografijama sestara Ninković: ozbiljna mlada lica, jednostavne (tamne) haljine, bez mnogo ukrasa, jer one su novi ljudi – oni koji ne dopuštaju da ih ophrvaju lične tuge i radosti, već služe ideji kroz stalnu, samopožrtvovanu borbu protiv društvenih nepravdi.

Cirih će biti pozornica na kojoj će se desiti Miličino prvo javno zastupanje prava studentkinja na školovanje i javni rad. Značajan broj studentkinja iz Rusije koje su se školovale u sredini poznatoj po liberalnom stavu prema novim društvenim pokretima i ideologijama koje su za cilj imale oslobođenje naroda i rušenje carizma, doveo je do akta kojim im je ruska Vlada u maju 1873. zabranila nastavak studija i naložila povratak u Rusiju.. Milica Ninković[24] je tekstom „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“[25]o tome, posredstvom novosadske Zastave, obavestila srpsku javnost. Tekst se sastoji iz dva povezana, već objavljena članka, jedan u švajcarskom listu Bund a drugi u Petrogradskom glasniku. Zasluga Milice Ninković je u tome što je objektivno povezala dva suprotstavljena mišljenja tako što je za objavljivanje spremila, dva shvatanja o poželjnoj emancipaciji, prvo koje podržava[26] univerzitetsko obrazovanje žena i drugo koje odriče[27] mogućnost da se žene široko obrazuju i učestvuju u debatama o ključnim problemima tadašnjeg doba. Značajno je to što su se argumenti ciriških profesora ipak probili do srpske čitalačke publike.

Rezultat akta ruske Vlade je bio da se jedan broj studentkinja vratio u Rusiju dok su prema onim studentkinjama koje su to odbile, kao i prema njihovim porodicama, preduzete različite represivne mere. Odmah zatim German Anđelić, bački episkop u junu 1873. zvanično je zatražio da se sestre Ninković vrate iz Švajcarske, što one nisu učinile (Milutinović 1951: 458).

Umesto u rodni Novi Sad u habzburšku Kraljevinu Ugarsku, sestre Ninković su sa majkom stigle u Kragujevac, u Kneževinu Srbiju prethodno posetivši S. Markovića u Požarevačkom zatvoru. U Kragujevcu su sestre Ninković nameravale da otvore višu žensku školu i u vezi sa tim 1874. molbom tražile dozvolu od ministra prosvete Filipa Hristića gde su između ostalog napisale “da se sa oduševljenjem laćaju ovog preduzeća” i sa najvećom energijom “kao što smo sa energijom podnosile tegobe i podsmevanja, kojima su nas predusretali, kad smo pošle da se spremamo za ovaj rad…” (Milutinović 1951: 461). Ministar Hristić je zahtevao ispunjenje mnogih uslova za koje sestre Ninković nisu imale sredstva, ipak novi ministar prosvete Stojan Novaković dao je dozvolu za školu, te je oglas o početku rada prve više ženske škole u Kragujevcu štampan u kragujevačkom listu Oslobođenje 3. januara 1875. Novac za zakup prostora za 1785-1876. je obezbeđen iz dela zaostavštine Pere Đorđevića koja je bila namenjena Svetozaru Markoviću, a on se opredelio da pare upotrebi za list Oslobođenje – list za nauku i književnost i žensku školu. U oba projekta kragujevačkih socijalista sestre Ninković su bile sasvim uključene, razumljivo najpre u vezi sa školom. Danas nema pouzdanih podataka kada je i da li je škola otvorena, ili ako je otvorena koliko je trajala. Ono što se zna je da se na socijalističku grupu u Kragujevcu sručila serija tragedija. Najpre je, i pored požrtvovane nege sestara Ninković, od tuberkuloze umro Pera Đorđević, a zatim je u martu 1875. stigla vest o smrti Svetozara Markovića. Postoje verodostojni podaci da je Milicu Ninković vest tako duboko pogodila da su meseci trebali da se ona povrati i da sa sestrom ponovo započne aktivnost u vezi sa otvaranjem više ženske škole (Todorović 1881: 4). Istovremeno, sestre Ninković su u javnom životu Kneževine Srbije bile obeležene kao “komunistkinje”, a vlast je držala da se radi o nepoželjnim stranim državljankama (Kovačević 1984: 154). Da bi izbegle deportaciju zaključile su brak 1875. sa istomišljenicima i saborcima: Milica Ninković sa Perom Todorovićem, a Anka Ninković sa Sretom Anđelkovićem[28]. Pera Todorović kaže: “čudna je to bila ženidba” (Todorović prema Perović 2000: 44). Kakva god da je bila priroda supružničkih odnosa oba venčana para sigurno je da se najpre radilo o iskreno i pošteno postavljenim očekivanjima unutar već ostvarene drugarske bliskosti stvorene kroz borbu za iste ideološke i ljudske vrednosti.

Tek venčane sestre Ninković vratiće se sa supružnicima-saborcima u Kragujevac i nastaviti borbu za socijalističke ideale. Grupa socijalista bila je okupljena oko lista Staro oslobođenje[29]. Čitava redakcija je živela i radila u istoj kući, kao dobro organizovana komuna, po uzoru na redakciju lista Вперед / Napred Petra L. Lavrova[30]. Sestre Ninković su kao članice redakcije Starog oslobođenja vodile korespondenciju sa inostranstvom, knjigovodstvo, korekturu i bile odgovorne za podlistak. Anka Anđelković je u napred pomenutom pismu Jovanu Skerliću zapisala i ove detalje o komuni:

Mislim da bi bilo od opšteg interesa zgodnom prilikom opisati i prvu srpsku “Komunu” čiji skromni administrator i čuvar je bila moja malenkost… sa ponosom se sećam da je to bio gostoljubiv krov za sve političke stradalnike onog doba i da se zajedničkim naporima tu svilo gnezdo u kome su 6-8 načelnih drugova skromno ali ugodno živeli za širenje svojih načela i da je ceo kućevni trošak iznosio između 200-300 groša mesečno. I sad se čudim kako sam umela da izvedem taj unikum finansijske ženijalnosti… (Kovačević 1985: 84).

Sestre Ninković su bile prominentni deo socijalističkog političkog fronta koji je odneo pobedu na opštinskim izborima u Kragujevcu 1876. i tim povodom organizovao manifestaciju „Crveni barjak“. Represiju režima kneza Milana Obrenovića nad kragujevačkim socijalistima odložilo je započinjanje Prvog srpsko-turskog rat (1876-1877) u kome je Milica Ninković bila dobrovoljna lekarska pomoćnica. Po okončanju rata mnogi istaknuti socijalisti su, da bi izbegli robiju, zbog organizovanja i učešća u “Crvenom barjaku” otišli u izbeglištvo. Milica Ninković je morala da napusti Kragujevac. Jedno vreme je živela u Beogradu dajući privatne časove, a zatim je došla u Novi Sad gde su socijalisti (Pera Todorović, Pera Velimirović, Lazar Paču) 1878. pokrenuli socijalističko glasilo Stražu. I u toj socijalističkoj komuni ona je neumorno radila.

Sledeći sopstveni put, sasvim u saglasju sa idealima novih ljudi, Milica Ninković je, dobivši rusku stipendiju započela studije medicine u Rusiji. Na žalost, oskudne materijalne prilike i oštra klima urušili su ionako krhko zdravlje te je bila primorana da ode u Cirih kod brata i majke i da uz malu stipendiju koju su joj obezbedile prijateljice nastavi studije medicine. Prateći brata i majku koji su zbog bratovljevog posla prešli u Pariz Milica je i tamo uspešno nastavila studije medicine, sve do momenta kada je uznapredovala tuberkuloza zaustavila u naumu da “osvoji nauku” kojom bi pomogli sopstveni narod (Perović 2000: 26).

Rad sestara Ninković u socijalističkom pokretu je bio neumoran, ali retko[31] imenovan. Radna energija Milice Ninković je bila legendarna: “mogla je da izdrži 6 nedelja da ne spava više od 3-4 časa u 24 časa, a sve ostalo vreme da provodi u radu, upotrebljavajući promenu radova kao odmor” (Todorović 1881: 4). Dobar deo aktivnosti sestara Ninković odnosio se na one bezimene aktivnosti koje su hrabrile, hranile komunu, a političke aktivnosti (kao što su predavanja omladini koje je držala Milica) pripale su korpusu socijalističkog aktivizma koji je pripisan članstvu. Čak i tamo gde je bilo uobičajeno ostaviti lični trag, sestre Ninković to nisu radile. Milica Ninković je bila saradnica listova Oslobođenje, Staro oslobođenje i Straža “ali uvek bez potpisa” (Milutinović 1951: 467). Ako se tome zbroji i ozbiljan rad u okviru nezaobilaznih redakcijskih poslova (korespondencija u zemlji i inostranstvu, knjigovodstvo, distribucija lista) onda je zbir bezimenih poslova koje su obavljale bio impresivan, a u vreme kada se dešavao bio je poznat njihovim savremenicima i inostranim istomišljenicima.

Zna se i da je ideolog ruskog narodnjaštva Petar L. Lavrov bio u kontaktu sa Milicom i Ankom Ninković i da je cenio Miličino znanje političke ekonomije. Tokom drugog boravka u Cirihu 1879. Milica Ninković je, prema preporuci P.L. Lavrova, bila u kontaktu sa Karlom Kauckim[32] i Eduardom Bernštajnom[33] sa kojima je raspravljala o kritici N.G. Černiševskog ekonomske teorije Dž. S. Mila[34] i Maltusove[35] teorije. Rezultat je bio taj da je K. Kaucki u prvim naučnim radovima uvrstio posebno poglavlje o toj temi zahvaljujući Milici Ninković (Kovačević (1984:157). Milica Ninković je za Das Jarbuch… /Godišnjak…[36] L. Rihtera dala podatke o srpskom socijalističkom pokretu (Isto, 157). Poznato je pismo Anke Ninković P.L. Lavrovu u kome ga obaveštava o objavljivanju prevoda njegovih Istorijskih pisama (1870) u listu Oslobođenje (Perović 1995: 73).

Sestre Ninković su govorile tečno nemački, francuski i ruski a služile su se engleskim i italijanskim jezikom (Milutinović 1951: 467; Janković 1935: 645). Za Milicu Ninković je zabeleženo da se „odlikovala (se) obrazovanošću i vrednim književnim radom“, „razumevala se u političkim naukama, a naročito u političkoj ekonomiji… (Anonim 1882: 670). Na srpski je prevela: Jedna junakinja iz francuske revolucije F. Babefa, Istoriju jednog zločina V. Igoa, Azbuku socijalnih nauka N. Flerovskog (V.V. Bervi); na ruski je prevela Srbija na istoku S. Markovića, na nemački je prevela Uništenje estetike P. Todorovića, zatim za list Prve internacionale Vorvärts/Napred članke S. Markovića a za list Sozialdemokrat delove Azbuke socijalnih nauka N. Flerovskog. Za mnoge prevode se “uopšte ne zna” (Milutinović 1951: 467).

Savremena javnost, a nadasve vlast je sasvim bila upoznata sa aktivizmom sestara Ninković. O tome svedoči i činjenica da je vest o smrti Milice Ninković Javor preneo sa zakašnjenjem „kako su sa zabrane listova u kojima je saopšten njezin nekrolog podatci iz istog tek sada nam došli do ruke to ćemo ih ma i naknadno u kratko saopštiti“[37] (Anonim 1882: 670).

Nesalomiva snaga uverenja gonila je mlade socijalistkinje (i socijaliste) na rad do krajnjih mogućnosti, na postojanost u trpljenju progona, siromaštva i gubitka dragih saboraca/saborkinja. Energija kojom su nosili ideje u koje su verovali toliko je intenzivno trošena da su mnogi umrli mladi, a ipak ostavili kolosalno delo koje će pamtiti buduća pokoljenja. Po svemu sudeći bili su to novi ljudi, kako ih je inaugurisao N. G. Černiševski. Svaka od sestara Ninković kreirala sopstveni put, uvek uz politički rad: Milica će do krajnih granica izdržljivosti neustrašivo verna sopstvenim idealima i idejama nekoliko puta započeti i nastavljati studije medicine, a Anka će postojano i hrabro, prometejskom čovekoljubivošću biti potpora komuncima, a zatim će odnegovati u bolesti i sahraniti majku Jelisavetu, sestru Milicu, supruga Sretu Anđelkovića i prerano umrle kćeri od kojih će jedna umreti u dobi od 4. godine, a druga, Milica u 21. godini od šarlaha.


Građa

Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

Literatura

  • Аноним.“†Милица Тодоровићка“. Јавор лист за забаву, поуку и књижевност,05.1882, 670.
  • „Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
  • Јанковић, Милица. „Госпођа Анђелковићка“. Венац књ. XX, св. 9-10 (1935); 627-648.
  • “Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“. Nova Evropa 12. (1925): 404.
  • Ковачевић, М. Душко. „Милица Нинковић (1854-1881) – Поводом сто тридесет година од рођења“. Зборник Матице српске за историју бр. 29 (1984): 143-158.
  • Ковачевић, М. Душко. “Прилози за биографију Јелене Илке Марковић, Петра и Анке Нинковић. Зборник Матице српске за историју бр.31 (1985): 81-87.
  • Марковић, Љубица. „Светозар Марковић поборник женског покрета“. Република 12. 1946, 3.
  • Марковић, Светозар. Одабрани списи. Нови Сад/Београд: Матица српска / Српска књижевна задруга, 1961.
  • Мил, Џон Стјуарт. Потчињеност женскиња / од Џона Стјуарта Миља. Београд: Државна штампарија, 1871.
  • Милутиновић, Коста. „Милица Нинковић – (Поводом 70-годишњице смрти)“. Летопис Матице српске књ. 368 (1951): 453-467.
  • Нинковић, Милица. „Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа“. Застава. i 20. 06. 1873.
  • Петровић, Вељко. „Мати сестара Нинковић“, Жена данас бр. 46. (1946): 8-10.
  • Перовић, Латинка. Српски социјалисти 19. века: Прилог историји социјалистичке мисли. Београд: Службени лист СРЈ, 1995.
  • Перовић, Латинка. Пера Тодоровић: Писма личности и личност. Београд: Службени лист СРЈ, 2000.
  • Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
  • Пивнички-Дринић, Татјана. „Анђелковић Сретен“. Српски биографски речник 1, уредници Младен Лесковац, Александар Форишковић и Чедомир Попов, 203. Нови Сад: Матица српска, 2004.
  • Plehanov, G.V. Radovi o N.G. Černiševskom. Beograd: Kultura, 1967.
  • Popov, Čedomir. „Svetozar Marković o emancipaciji žena“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 32-33. (1962): 124-136.
  • Продановић, М. Јаша. „Предговор у Светозар Марковић – Изабрани списи књ. 3. XI, 177. Београд: Српска књижевна задруга,
  • С. „Милева Станишића.“ Јавор – лист за забаву, поуку и књижевност. 26.04.1881, 540-542.
  • Скерлић, Јован. Светозар Марковић: његов живот, рад и идеје. Београд: Нова штампарија Давидовић, 1910.
  • Стајић, Васа. „Светозар Марковић и социјалисти у Новом Саду (1872-1880)“. Летопис Матице српске књ. 358. св 1_2/3. (1946): 105-125.
  • Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 115-117. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis). Novi Sad, 2018.
  • Тодоровић, Пера. „Милица Тодоровићка (Нинковићева)“. Самоуправа лист политички, економни и књижевни. 26.11.1881, 3-4.


[1] Svetozar Marković (1846-1875) srpski socijalista, političar i publicista (prim. aut).

[2] Pera Todorović (1852-1907) srpski političar, publicist i novinar koji je u mladosti bio pristalica i saborac Svetozara Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (1881) (prim. aut.).

[3] Glava porodice Ninković, Petar bio je jedno vreme profesor novosadske gimnazije, a u političkom životu – štićenik Jovana Hadžića Svetića (koji mu je i krstio decu), klerikalac i protivnik Svetozara Mletića, a majka Jelisaveta rođena Popović bila je iz ugledne svešteničke porodice (Todorović 1881: 3).

[4] Svetozar Marković je kao politička izbeglica u Novi Sad došao početkom 1872 (Stajić 1946: 105).

[5] U nekrologu Milice Ninković između ostalog stoji: „Vrata Ninkovićeve kuće nisu bila otvorena za ona bujna porodična veselja, igranke i posela, što su tako karakteristična i tako svojstvena Novosađanima, ali svaki politički nevoljnik one mlade, obrazovane žrtve, koje su nasilnici gonili kao ono nemilosrdna bura osamljenu lastavicu , nalazila su utočišta u ovoj porodici“ (Todorović 1881: 3).

[6] “Izolacija Petra Ninkovića … morala je u ženi stvoriti mučno raspoloženje i protiv muža, moralnog slabića i protiv čitave one ohole nacionalno čistunaške sredine koja, sigurno, već okreće leđa i njoj i njenoj deci” (Petrović 1946: 9).

[7] Žene su primljene u okrilje Ujedinjene omladine srpske, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio, a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila, da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja”. Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[8] Ideje o emancipaciji žena Svetozar Marković je izložio u tekstu „Je li žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom?“ Млада Србадија. 15.05. 1870. i u studiji „Realni pravac u nauci i životu“. Celokupna dela sv. 5, 1892 u odeljku o porodici. Feminističko-emancipatorske ideje temeljile su se sa jedne strane na dokazima da nema opravdanja za potčinjenost žena ni u prirodnom, ni društvenom poretku, a sa druge strane na idejama o nužnosti oslobođenja žene kao ličnosti kroz: obrazovanje, vaspitanje svesti o sopstvenoj vrednosti, ekonomsku samostalnost, građanska i politička prava. Njegove stavove u vezi sa emancipacijom žena šire sam analizirala u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[9] Još je Herman Vendel konstatovao da ne postoji ni jedno društveno, ekonomsko i političko pitanje u srpskom društvu koje je bilo potrebno rešiti krajem 19. i početkom 20. veka („sudbina radničke klase, ravnopravnost žena, samouprava, zadruga ili zajedničko gospodarstvo, nauka o stvaranju ili nauka o društvu, literarna kritika, odgoj omladine, republika ili Balkanski Savez“) koje S. Marković, a delom i drugi socijalisti njegovog kruga nisu elaborirali sa stanovišta socijalističke misli (“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“ 1925: 404).

[10]“Kao i neke druge svoje ideje Marković je i feminizam primao iz dva izvora: ruskog i zapadnog; ovog puta nešto više sa Zapada u prvom redu stoga jer je on i u Rusiji otuda bio prihvaćen.“ (Popov 1962: 128). Svetozar Marković se koristio dokazima koje je u vezi sa uzrocima potčinjenosti žena dao Dž. S. Mil u knjizi Potčinjenost žena. Ako znamo da je Dž. S. Mil bio učenik D. Rikarda, predstavnik škole Adama Smita, te da je samostalno i kroz dela N.G. Černiševskog morao biti upoznat sa filozofskim sistemima i terorijama 19. veka: Č. Darvina, T. R. Maltusa i Ž. B. Lamarka, zatim idejama O. Konta, G.V.F. Hegela, L. Fojerbaha (čiji je N. G. Černiševski sledbenik), te delima socijalista utopista Š. Furiea, A. Sen-Simona i R. Ovena ruskih narodnjačkih socijalista i drugih, možemo zaključiti da su izvori bili višeslojni. (Videti: Marković, Svetozar. Odabrani spisi, 1961; Plehanov, G. V. Radovi o N. G. Černiševskom 1967).

[11] Ruski narodnjački socijalisti A. I. Hercen, N. G. Černiševski, P. L .Lavrov, D. I. Pisarev i dr. bili su uzori srpskim socijalistima. Videti: Perović, L. Srpski socijalisti 19. veka, 1995.

[12] Nikolaj Gavrilović Černiševski /Никола́й Гаври́лович Черныше́вский (1828-1889) ruski filozof – sledbenik Fojerbaha, književnik, revolucionar a prema Lenjinovoj oceni „socijalist – utopist“ (Plehanov 1967: 421). Posle velikog nezadovoljstva načinom na koje je ukinuto kmetstvo u Rusiji 1861. N. G. Černiševski je bio jedan od inspiratora najznačajnije ruske, tajne revolucionarne organizacije „Zemlja i sloboda“. Romanom Šta da se radi inaugurisao je tip „novih ljudi“ i u tom okviru i uzor nove žene – slobodne i nezavisne ličnosti koja na materijalnoj samostalnosti gradi novi život. Njegovo delo je izvršilo veliki utisaj na Lenjina, Emu Goldman, poljske i srpske socijaliste u 19. veku (Plehanov 1967).

[13] „Sećate li se šta je vaš veliki učitelj Černiševski (ja mislim da je on i vaš učitelj kao i moj)…“ (Marković 1961: 317).

[14] Pismo je napisano po objavljivanju Skerlićeve studije Svetozar Marković – njegov život, rad i ideje (1910) (prim. aut.).

[15] Anka Anđelković (rođena Ninković) je takođe dovela u vezu uzvišene istine koje su je oduševljavale u mladosti sa onima koje propoveda „moderna nauka o duhu“ koje proučavala „pod starost“. Radi se o pricipima antropozofskog pokreta Rudolfa Štajnera u kome je nove zanose u poznim godinama našla Anka Anđelković (Kovačević 1985: 84).

[16] Robert Oven /Robert Owen (1771-1858) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[17] Šarl Furie /Charles Fourier (1772-1837) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[18] Žorž Sand / George Sand (1804-1876) je bila poznata i u srpskoj sredini u Vojvodini. Sasvim je moguće da su njeno delo poznavale i sestre Ninković. Ugledni pedagog, učitelj Srpske učiteljske škole u Somboru Dimitrije Mita Petrović u knjižici Devojački svet (1871) preporučio je devojkama da čitaju Žorž Sand “ali samo iz kasnijeg doba” (Petrović 1871: 97).

[19] “Novi ljudi” su termin N. G. Černiševskog kojim on označio junake romana Šta da se radi (Vera Pavlovna, Lopuhov, Kirsanov i Rahmetov) (G. V. Plehanov 1967: 419).

[20] Veljko Petrović je smatrao da je “Jelisaveta Ninkovićeva više odvela svoju decu u Švajcarsku , no što su je deca povela sa sobom”. Takođe je smatrao da je Jelisaveta Ninković “morala biti žena i čovek…Petar je mogao povući sa sobom ne samo u bedu već i u sramotu, dohvatila je ona tome krmu porodice, nadahnuvši je, pre svega onim, bez sumnje još pre Svetozarove pojave uopšte, Svetozarskim duhom nemilosrdnog a toplog, humanog istinoljublja…” (Petrović 1946: 9).

[21] Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

[22] Arkadije Varađanin (1844-1922) je bio pedagog, direktor Srpske više devojačke škole u Novom Sadu, glavni urednik Ženskog sveta Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, na koji je Anka Anđelković bila pretplaćena (prim.aut.).

[23] „… Nikad ne videh toliki broj ženskinja skromno obučenih. Ogromna većina beše u crnim, mrkim i sivim haljinama zakopčanim do grla… To su ženske što se otkazaše muškog tutorsva pa se rešiše da sopstvenim rukama zarađuju sebi hleb… To su te što pokazaše svetu kako čovečanstvo ne upotrebljava celu polovinu svoje umne snage (prvi ženski doktor u Rusiji, g-đa Suslova, izdržala je pre nekoliko meseci ispit iz medicine, hirurgije i babičluka u Cirihu); to su vesnice novog veka (Marković 1961: 31-32). Italik je Markovićev (prim.aut.).

[24] Videti: Milutinović, Kosta. „Milica Ninković – Povodom 70-godišnjice smrti“. Letopis Matice srpske knj. 368. (1951): 453-467.

[25]Videti: Ninković, Milica. „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola. Zastava 15. i 20. 06. 1873.

[26] Deo afirmativnog teksta preuzetog iz lista Bund glasi: “… S priznanjem se samo moglo govoriti, i u istini govorilo o sjajnim požrtvovanjima, velikim poslovima i neusipnom trudu tih ženskih studenata. Protivnici ženskinjske obrazovanosti umukoše na jedan mah, i strašni glasovi, koji se o toj novoj pojavi s početka gomilahu, prestajahu malo po malo i evo ih danas više nigde čuti ne ćeš… Neke gospođe osmeliše se toliko da na politehniku pređoše i redovne đačke dužnosti vršiše. Ni viša matematika nije za ženski mozak tako visoka. Ženskih slušalaca na ciriškoj višoj školi … u ovom letnjem kurzu ima 118, od kojih je 100 Ruskinja. Vika da će se time muška akademička omladina od sveučilišta odbiti i da će tako sveučilište kao velika škola znanstveni karakter izgubiti ne beše ni najmanje osnovana. Ženski slušaoci na različnim fakultetima prelažahu postepeno iz tečaja u tečaj isto tako kao i muški…“ (Isto, Zastava 15. 06. 1873. )

[27] Evo nekoliko argumenata iz akta ruske Vlade koje su prenele Petrogradske novine : “… U redovima muške i ženske učeće se omladine ponikoše različne stranke najradikalnije boje. Obrazova se najpre slovenska socijalno-demokratska stranka, slovenski revolucionarni sredotočni odbor, slovenski i ruski otsek internacionale u kojima takođe povelik broj ruskih studenata i studentkinja ima. U prostorijama ruske biblioteke kuda se svake godine tolike novine i knjige o državnom trošku šalju drže redovna predavanja najrevolucionarnije sadržine. Pugačev ustanak, francuska revolucija…Posećivanje radeničkih skupština postal je obično i najmilije zanimanje naših mladih damaNeke su od tih mladih devojčica tako daleko zašle, da i polje porodilja i porodiljskih pomagačica po naosob izučavaju, koje u svim zemljama kazni kriminalnih zakona podleže i kod svakog poštenog čoveka prezrenje i gnušanje izazivlje… (Isto).

[28] Anđelković Sreten Sreta (1847-1889) je bio srpski političar koji je u mladosti bio pristalica S. Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (Pivnički-Drinić 2004: 203).

[29] Prvi socijalistički list u Kragujevcu je bila Javnost (1873) zabranjena 1874, zatim Glas javnosti (1874), Oslobođenje (1875) i Staro oslobođenje (1875) (prim.aut.).

[30] Petar Lavrov / Пётр Ла́врович Лавро́в (1823-1900) je bio ruski filozof, publicist, mnogi ga smatraju ideologom ruskog narodnjačkog socijalizma. Bio je najprevođeniji autor u socijalističkim glasilima koji su izdavale pristalice S. Markovića u Srbiji (Perović 1995: 54).

[31] Gotovo istovetno retko imenovan i sličan po odabiru aktivističkog plana bio je i usud jedne mlade socijalistkinje pristalice ideja S. Markovića. Radi se o Novosađanki Milevi Stanišić (1858-1881) koja je neumorno prevodila sa nemačkog i ruskog na srpski jezik. Naviše je prevodila Turgenjeva uključujući i Plemićko gnjezdo. Njene prevode drama je takođe koristilo Zagrebačko zemaljsko kazalište. Posle smrti roditelja i braće da bi izdržavala mlađeg brata i sestru završila je telegrafski kurs ali je ubrzo, u dobi od 23. godine, umrla od tuberkuloze. Neposredno, pre smrti „uze je jedan načelni joj drug“, Mita Cenić za ženu „u očevidno humanitarnoj nameri“ (Javor 26.04.1881, 542).

[32] Karlo Kaucki / Karl Kautsky (1854-1938) je bio teoretičar marksizma i demokratskog socijalizma (prim.aut.).

[33] Eduard Bernštajn/ Eduard Bernstein (1850-1932) je bio socijaldemokrata jedno vreme urednik lista Der Sozialdemokrat, pristalica teze da se socijalizam u razvijenim kapitalističkim zemljama može postići reformskim putem a ne revolucijom (prim.aut.).

[34] Džon Stjuart Mill /John Stuart Mill (1806-1873) je engleski filozof čije delo pripada političkoj, ekonomskoj i intelektualnoj tradiciji liberalizma. Prevod Milove knjige Osnova političke ekonomije koju je sa komentarima uradio N. G. Černiševski imala je velikog uticaja na pristalice ovog drugog (G. V. Plehanov 1967: 171-172). Milova knjiga Potčinjenost žena snažno je uticala na prve srpske socijaliste/socijalistkinje (prim.aut.).

[35] Tomas Rober Maltus / Thomas Robert Malthus (1766-1834 ) je u eseju Essay on the Principle of Population (1798) postavio tezu da najvažniji uzrok bede stanovništva nije u vezi sa oblikom društvenog uređenja, načinom proizvodnje i raspodelom bogastva, već to što sredstva za život rastu po aritmetičkoj, a stanovništvo po geometrijskoj progresiji. Ovu teoriju je pobijao N. G. Černiševski (G. V. Plehanov 1967; 260-261).

[36] dr Ludwig Richter Das Jarbuch fuer Sozialwissenschaft and Sozialpolitik Zürich 1881, 343-356.

[37] Ortografija je sasvim kao u originalnom tekstu (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica i Anka Ninković," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/sestreninkovic/.