Kategorije
Uncategorized

Crtica o majčinstvu i abortusima u socijalističkoj Jugoslaviji

Gordana Stojaković

Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1946) bio je zakonski utemeljen  ravnopravni položaj žena i muškaraca u svim područjima života i rada, s tim što je ženama priznata posebna zaštita u radnom odnosu i što se država obavezala da „naročito štiti interese matere i dijeteta“ (Mimica 1946: 1). Bio je to zakonski temelj na kome je zidan socijalistički model emancipacije žena koji je podrazumevao uključivanje žena u društveno-politički i privredni život zemlje, ali i državnu i društvenu brigu o deci, izgradnju institucija društvenog standarda, te odgovarajuću zakonsku i ekonomsku potporu čitavom ovom sistemu. Bio je to i težak proces promena shvatanja o novim ženskim ulogama kako u društvu, tako i u porodici. Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953), kao najmasovnija organizacija žena je imao izuzetnu ulogu u emancipatorskom procesu, a AFŽ štampa i čitalački časovi su bili najznačajniji kanali prenošenja poruka i kreiranja novih i poželjnih uloga namenjenih ženama. 

 Dometi socijalističkog modela emancipacije žena bili su sa jedne strane uslovljeni različitim kulturnim, verskim i ekonomskim obrascima unutar republika socijalističke Jugoslavije, a sa druge promenom ideološke matrice koja je do 1950. podržavala aktivne ženske uloge (zaposlena, politički i društveno aktivna žena), da bi uvođenjem samoupravljanja napravljen zaokret ka ekonomiji nege i brige (Stojaković 2012: 38-49; 67-71; 75-77; 82-83). Masovni izlazak žene u javni prostor u prvim godinama socijalističke Jugoslavije, naročito u privredu,  proizveo je preispitivanje patrijarhalnih odnosa posebno onih koje su zadirali u lična prva žena i njenu ulogu u porodici. Pokazalo se da žena nije samo ekonomski i politički entitet već da je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir 982: 82).

Materinstvo i dobrobit deteta bili su u fokusu AFŽ-a tokom čitavog perioda rada organizacije, a sekcije „Majka i dete“ najprihvaćenije u socijalističkoj Jugoslaviji. Zdravlje žena, trudnoća, porođaj, negovanje i vaspitanje dece bile su teme mnogih savetovanja, kampanja, seminara, ali i neposrednog obaveštavanja žena u savetovalištima za trudnice, vanbolničkim i bolničkim porodilištima, zdravstvenim ustanovama, dečjim obdaništima i jaslicama. Sve aktivnosti je prenosila AFŽ štampa i to ne samo kao događaje, već i kao pouku o zdravlju žena i dece, negovanju i vaspitanju dece.

Među temama u AFŽ štampi retko se mogu naći i one u vezi sa abortusima. O tome u okviru vojvođanskog AFŽ-a, (koji sam istraživala) nisam pronašla egzatne podatke, već povremene osvrte u AFŽ štampi koji pokazuju da su posledice kriminalnih abortusa bile zabrinjavajuće. To je razlog što ću se u ovom radu baviti odabranim porukama i napisima o majčinstvu i abortusima u AFŽ štampi na srpskom jeziku. Takođe, osloniću se na udaljeno pamćenje akterki[1], koje ne mogu imenovati, u vezi sa molbama za abortus koje su bile adesovane na odgovarajuće komisije pri bolnicama, te na sećanju prof. Lidije Dmitrijev na rad dr Radojke Prudan (1923-2014), prve ginekološkinje u Prizrenu. Cilj je da metodom analize diskursa novinskih tekstova u „Glasu žena“ i „Ženi danas“ u vezi sa abortusom kao i sećanjima koje sam navela dam doprinos rekonstrukciji ideološkog, zakonskog i aktivističkog plana kojim je socijalistička vlast pokušala da odgovori na potrebe majčinstva i probleme koje je nosio kriminalni abortus (hronične bolesti, i smrt žene). Posebnu pažnju sam obratila na tekstove dr Nade Micić-Pakvor, članice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine i direktorki Uprave za zaštitu dece GIONSAR Vojvodine, kao najznačajnije u vezi sa o poželjnim ženskim ulogama u domenu reprodukcije (prokreacije) i materinstva, koji su tokom AFŽ perioda bili deo dominantnog diskursa.

Abortus nije bio tema AFŽ štampe u meri u kojoj je bio u svakodnevnom životu  

Materinstvo[2] je u AFŽ periodu socijalističke Jugoslavije shvaćeno kao „najuzvišeniji poziv žene“, „dužnost“, dok je namerni pobačaj, viđen i kao „ubistvo deteta“  koje „ne sme ni jednoj majci da ostane na duši i savesti“ (Micić-Pakvor 1949: 19).

Isečak iz novina Žena danas 82 (1951) 11
Žena danas 82 (1951): 11

Osim u slučaju kad predstavlja opasnost za život i zdravlje žene abortus je unutar AFŽ perioda bio zakonom zabranjen. Zakonski su bile gonjene osobe ili osoba koja je abortus izvršila i pomogla ženi, uz njen pristanak ili ne, da se abortus izvrši, a ne žena nad kojom je izvršen abortus (Stojaković 2012: 74). Da bi se smanjio broj kriminalnih abortusa i posledice koje su ga pratile socijalistička vlast je pored medicinskih indikacija u opravdane razloge ubrajala i izvesne socijalne indikacije.

Materinska uloga je institucionalizovana unutar koncepta „socijalističke zaštite porodice“ gde su „brak i porodica a posebno sva maloletna deca stavljena pod naročitu zaštitu države“ (Sapundžić 1949: 8). Sa jedne strane, ova uloga je bila oslonjena na sistem društvene i materijalne[3] podrške majkama i deci kroz mrežu savetovališta za trudne žene i decu, porodilišta, dojilišta, dečije vrtiće, mlečne kuhinje, a sa druge na sistem potpore i posebnih prava u svetu rada za trudne žene i majke dojilje. I pored toga što sistem institucija društvenog standarda nije bio razvijen[4] smatralo se da je tako strukturirani i institucionalizovani društveni kontekst pružao široke mogućnosti da žena „očuva trudnoću, rodi i othrani svoje dete“ (Micić-Pakvor 1949: 19). Najvažniji instituti zaštite materinstva i porodice su bili: porodiljsko odsustvo, skraćenje radnog vremena, odsustvo radi dojenja u toku radnog vremena, bolovanje radi nege bolesnog deteta, jednokratna pomoć za rođenje deteta i dečji dodatak[5], umanjeni radni staž, umanjenje godina starosti za sticanje prava na porodičnu penziju, dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, mreža  ustanova društvenog standarda. 

Članstvo AFŽ-a je preko AFŽ štampe, čitalačkih časova i uvođenjem stalnih pravnih saveta u vezi sa ženskim pravima bilo redovno obaveštavano o pravima i državnoj podršci zaposlenim ženama, majkama i deci. Tu su bili i aktivi AFŽ-a, okupljeni za rešavanje određenih problema ili situacija među kojima su u Vojvodini bili i oni za pomoć porodiljama, gde se jedan broj žena angažovao da kuva ručak, da paze stariju decu da idu redovno u školu, za pranje veša i sl. Članice AFŽ-a su propagirale porađanje u porodilištima, a negde su i osnivale vanbolnička porodilišta (Stojaković 2012:81). Program AFŽ-a kroz aktive, predavanja i savetovanja žena o svim temama koje se tiču reprodukcije bili su važan deo aktivističkog plana u borbi protiv abortusa. Socijalistička vlast se nije odlučila da kažnjava ženu zbog kriminalnih abortusa već se obrazovanjem žena i društvenom brigom o ženama i deci borila protiv mnogih oblika zaostalih stvatanja, siromaštva i nehigijene.

Ipak, abortusi, čedomorstva i napuštanja vanbračne dece nisu bile retkost, ali se o tome nije izveštavalo. Neda Božinović je svedočila je je „u Vojvodini bilo manje abortusa, ali više čedomorstava“ (Stojaković 2002: 36-37). O smrtnosti žena na porođajima, pobačajima i uzrocima ovih pojava u Vojvodini odabrane podatke je dala dr Nada Micić-Pakvor u članku „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta“ (1950). Tako saznajemo da se u 1949. u Vojvodini  „porađa prosečno oko 40.000 žena“, a manje od polovine je prošlo kroz savetovališta za trudnice (Micić-Pakvor 1950: 1). Na porođaju[6] je 1948. umrlo 8, a 1949. 5 porodilja na 1000 porođaja, najviše od eklampsije i to trudnih žena 44,50% u 1948. i 71,40% u 1949, te porodilja u bolnicama 1948. 78,26% a 1949. 50% (Isto, 1). Na osnovu ovih podataka dr Nada Micić-Pakvor je zaključila da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“, da nije bilo dovoljno savetovališta[7] za trudnice, a ona koja su postojala „nisu sva izvršila svoje zadatke“. kao i da je patronažnom službom babica obuhvaćeno samo oko četvrtine trudnih žena  (Isto, 1). U jednom drugom ćlanku dr Nada Micić-Pakvor je dala podatak da „u Vojvodini umire pet puta više porodilja nego što je to dozvoljeno prema internacionalnom ključu“ (Micić-Pakvor 1950: 17). Postoje i pozitivni primeri rešavanja problema posredstvom prosvećivanja žena. Tako je smanjena visoka smrtnost dece u kolonističkim naseljima u Srezu pančevačkom jer su se žene porađale krišom u štalama u nehigijenskim uslovima (Stojaković 2012: 73-74).   

Izveštaj o pobačajima u Vojvodini dr Nada Micić-Pakvor je započela konstatacijom da postoje „oskudni podaci“ o tom fenomenu koji ipak „ilustruju koliko je zlo rašireno“ (Micić-Pakvor 1950: 1). Podaci iz savetovališta za trudne žene su pokazali da od preko 17. 000 pregledanih trudnica 12, 19%  je bilo bolesno, a da je među njima zabeleženo 1,43% pobačaja. Podatak je ilustracija dozvoljenih abortusa. Broj abortusa koji su se dešavali van medicinskih institucija ilustrovan je preko podataka o bolestima za koje se zna ili se pretpostavlja da su posledica kriminalnih abortusa. U vojvođanskim bolnicama statistika bolesnih pokazuje da je u 1949. „najviše bilo ginekoloških oboljenja to jest oboljenja ženskih polnih organa (9,7%) što se može smatrati dobrim delom i posledicama pobačaja“ (Isto, 1). U bolnici u Subotici „broj pobačaja koji dolaze u bolnicu radi ukazivanja pomoći iz godine u godinu raste“; „u bolnici u Somboru ima vrlo mnogo pobačaja“ (Isto, 1).

Učestalo rađanje bilo je poželjno, podsticano i slavljeno kroz instituciju Titovog kumstva koje je svakom devetom detetu darovano kao čast porodici. Trudna žena, majka i dete su bili delovi jedinstvene celine, društveno afirmativnog trojstva koje je moglo imati još jedno pozitivno lice u slučaju da su trudnice i majke bile radnice, zadrugarke tj. žene u svetu rada. Opozicija i negacija društveno poželjne celine trudnica – majka – dete bili su abortus i smrt ili kako je to dr Micić-Pakvor zaključila: „U borbu proviv smrtnosti dece spada i borba protiv pobačaja ne samo zbog izgubljene dece, nego i zbog neplodnosti žena koje usled pobačaja postaju nesposobne za trudnoću.“ ( Isto, 1).

Razmere stradanja stanovništva Jugoslavije tokom II svetskog rata su bile strašne, nestale su čitave generacije pa je u tom kontekstu potreba za mladim naraštajima, graditeljima novog društva, doprinela da se u prvim godinama socijalističke Jugoslavije žene nađu u isrpljućem kolu udarništva i majčinstva.     

„Molim gornji naslov“

Sasvim je razumljivo da su molbe za sručni prekid trudnoće upućene odgovarajućim komisijama pri gradskim bolnicama bile strukturirane prema Uredbi o postupku za vršenje dozvoljenog pobačaja koja je definisala uslove koje je žena morala da ispuni. Bili su to zahtevi u formi molbe napisani na papiru, rukom, mastilom ili olovkom, ponekad otkucani na pisaćoj mašini koji su obično započinjali kovanicom „Molim gornji naslov“ a završavali se obaveznim pozdravom „Smrt fašizmu sloboda narodu“  ili S.F. S.N. Molbe su 1957. bile taksirane sa 30. dinara.

Među medicinskim razlozima za odobrenje prekida trudnoće su bili određenje do koje nedelje trudnoće se može izvršiti abortus kao i hronične i akutne bolesti koje su mogle ugroziti zdravlje i život žene. Među socijalne kriterijume, koji su takođe uzimani u obzir, ubrajale su se prilike u kojima su žene živele kao što su siromaštvo, broj dece, stanovanje i porodične prilike. Za odluku su ključni bili medicinski argumenti.

Često rađanje dece, iscrpljenost organizma i nedostatak mleka kod prethodnih trudnoća bio je jedan od razloga koje su mnoge žene navodile kao razlog za prekid trudnoće. U posmatranom periodu često rađanje kod jednog broja žena dovodilo je do slabosti organizma obično praćenog i nedostatkom[8] mleka, te umiranjem deca zbog nemogućnosti da se obezbedi odgovarajuća zamena za majčino mleko. O posledicama učestalog rađanja je na poslednjem Kongresu AFŽ-a svedočila dr Maša Živanović, lekarka iz Sarajeva i predratna liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva. Ona je smatrala da od tako strašnog napora rađanja više od desetoro dece, od kojih mnoga umru, žena otupi. Zato je zahtevalala da, budući da se AFŽ ukidao, druge ženske organizacije sistematski rade na terenu, sa ženama kako bi se ova situacija iskorenila. Zalagala se da se iz škola izbaci domaćinstvo i uvedu higijena i biologija, naročito onaj deo koji se bavi funkcijama ljudskog organizma. Tražila je da se u školske programe uvede i seksualno prosvećivanje omladine (Živanović 1953: 20-21).

Nedostatak majčinog mleka nadomeštan je tradicionalnim rešenjima (razređeno kravlje mleko, formula sa brašnom ili grizom). A kako je svedočila dr Nada Micić-Pakvor, posledica nedostatka majčinog mleka ili ranog prekidanja dojenja, te „nestručnog prihranjivanja“ odojčadi   bila je „velika smrtnost dece u prvoj godini života“ (Micić-Pakvor 1950: 1).

Jedan od ključnih podataka koji se uzimao u obzir kod odlučivanja o pobačaju bio je broj živorođene dece. U AFŽ štampi su dokumentovane priče majki višedetnih porodica kao što je to bilo u slučaju Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice (Jovanović 1950: 17). Ona je bila primer poželjnog majčinstva,  jer je pored devetoro dece koje je vaspitavala „u duhu jugoslovenskog patriotizma“ bila aktivistkinja AFŽ-a koja je „prva skinula feredžu“ (Isto, 17). Ali, mnoge žene, uključujući i moje sagovornice, imale su snažno uverenje da su rodivši dvoje – troje dece odužile dug društvu i zahtevima za abortus zahtevale oslobođenje iz neprestanog kruga rađanja. Među ženama koje su zahtevala abortus bilo je i prvoborkinja koje su se izborile za politička prava žena, ali ne i za pravo da odlučuju o sopstvenom telu.

Isečak iz novina Žena danas 112 (1953):20
Žena danas 112 (1953):20

Među okolnostima koje su uticale na odluku žena da zatraže prekid trudnoće bile su i one u vezi sa nemogućnostima za  negovanje i vaspitanje dece koje su sa jedne strane bile u vezi sa siromaštvom jednog broja molilja, a sa druge, sa nepostojanjem institucija društvenog standarda. Siromaštvo je postojalo, kao i oskudica u stambenom prostoru, opremi za decu, sredstvima za higijenu i sl. Postojale su i očite razlike u razvijenosti republika, pojedinih regiona unutar republika, između grada i sela koje su se direktno ispoljile u načinu života žena. Ova razlika se mogla videti u AFŽ štampi.

Unutrašnja strana korica Žene danas
Unutrašnja strana korica Žene danas

Patrijarhalni model života koji je vekovima držao ženu u potčinjenom položaju nije se mogao ukinuti dekretom, te su se žene sagibale pod teretom domaćih poslova koji su i dalje bili u njihovoj nadležnosti, čak i kad su u drugom stanju. U takvim uslovima, ukoliko socijalističke vlasti ne bi uzele u obzir socijalne kriterijume za abortus, žene bi se odlučivale za kriminalne pobačaje sa posledicama koje su na kraju postajale društveni problemi (smrt žene i nezbrinuta deca ili hronične bolesti žene).

Izlazak žena u svet rada nije bio praćen odgovarajućom izgradnjom institucija društvenog standarda, naročito u tzv. „pasivnim krajevima“[9], niti se porodica transformisala u meri da je došlo do ravnomernije podele poslova među muškarcima i ženama, što je dovelo do višestruke opterećenosti zaposlenih i društveno aktivnih žena. Dr Bosiljka Milošević, ginekološkinja, profesorka Beogradskog univerziteta i članica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, analizirala je radnu sposobnost žena u novim okolnostima i pokazala da je broj samotrovanja organizma žena zbog trudnoće (gesteza) bio dva puta veći kod zaposlenih žena nego kod domaćica, takođe i broj prevremenih porođaja, vanmateričnih trudnoća, nedonesene dece (Stojaković 2020: 104).

Jedan broj zaposlenih žena, među kojima ubrajam i zadrugarke (članice zemljoradničkih zadruga), suočavala se sa nepostojanjem jaslica i obdaništa što je dovodilo do situacije da se privatno angažuju žene za čuvanje dece. Dešavalo se da su to bile nestručne osobe te su se mnoge majke u toj situaciji pitale šta je majčinstvo ako nisu bile u mogućnosti da, zbog udarničkog posla u fabrikama, na njivama i kod kuće, provode vreme sa sopstvenom decom. Bračne nesuglasice su takođe bile među razlozima za prekid trudnoće. Posebno je bio osetljiv položaj domaćica koje su bile tzv. izdržavana lica. I tada je kao i sada bilo situacija napuštanja žene i dece, alkoholizma i dr.  

Iz mnogih ženskih životnih priča u vremenu AFŽ-a mogu se čitati napetosti unutar ženskih uloga: domaćica, supruga, prvoborkinja[10], zaposlena žena i majka i žena koja ne želi više da rađa. Ovu napetost ilustruje i moguća situacija da prvoborkinja zahteva oslobođenje od nametnutog obrasca rađanja i otvoreno brani svoje ratom i rađanjem iscrpljeno telo. Ipak, kontrola rađanja u periodu posleratnog funkcionisanja AFŽ-a bila je uređena zakonom protiv abortusa, ali i birokratskim tumačenjem kroz medicinsku arbitražu zahteva za abortus. Neposredno odlučivanje bilo je prepušteno lekarima koji nisu morali biti deo socijalističkog ešalona za izgradnju boljeg i pravednijeg društva.

U isto vreme, bilo je lekarki koje su se bavile istraživanjima fenomena reprodukcije (prokreacije) i materinstva. Pored prof. dr Bosiljke Milošević tu je bila i dr Radojka Prudan, Novosađanka koja je na lični zahtev radila u Prizrenu i Prištini kao ginekološkinja. Ona je studije medicine započela u Pečuju, a završila u Zagrebu. Lekarski staž je obavila u Prizrenu. Specijalizirala je ginekologiju i akušerstvo u Zagrebu, a zatim radila kao specijalista u Prizrenu i Prištini u periodu od 1955-1960. Izvesno je da se dr Prudan 1960. vratila u Novi Sad gde je radila u struci u Kliničkoj bolnici, ali je vrlo brzo radi stručnog usavršavanja boravila u Zagrebu, Ljubljani, Konstanci i Berlinu. Zatim je usledio i boravak u Alžiru gde je bila angažovana na projektu planiranja porodice. Čini se da profesionalni put dr Prudan od bolnice u Prizrenu, zatim tokom godina usavršavanja i delanja u zemlji i inostranstvu, vodio ka kruni njenog rada – doktorskoj tezi „Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine“ (1979). U tom radu, u delu koji se bavi nedonesenom trudnoćom (vanmaterična trudnoća, spontani i namerni pobačaj) možemo pročitati sledeće: „ … U Vojvodini od 1964. broj pobačaja premašuje porođaje, a taj odnos se kreće 1 porođaj: 1,5 namernih pobačaja…. (Prudan 1979:156). Takođe, pozivajući se i na prethodna istraživanja zaklučila je da postoji „povezanost uzroka steriliteta i namernih pobačaja naročito za prvi poslratni period (1945-1960), pre liberalizacije abortusa“ (Isto, 157).    

Načelno rešavanje ženskog pitanja uvođenjem zakonskim normi i seta pratećih zakona koje to potvrđuju, te institucija društvenog standarda koji u fokus stavljaju poseban položaj žene, posebno  zaposlene žene, nije rešio mnoge protivrečnosti i napetosti u društvu već je sve zaustavljeno na nivou „diskretno modernizovane patrijarhalnosti“ (Papić 2012:69). Raskorak između ideala socijalističke kulture i njene prakse bio je još drastičniji u seoskim sredinama i u onim oblastima socijalističke Jugoslavije gde su tradicionalizam, sujeverje i patrijarhalni autoriteti bili snažno ukorenjeni. Nesklad između, sa jedne strane propisanog, te narativa poželjnog položaja žena, i sa druge strane realne ženske situacije, osim velike regionalne različitosti, imao je jednu opštevažeću neprincipijelnost, a ta je da je država određivala meru ženske slobode a ona je bila na najnižoj tački u odnosu na reproduktivna prava žena.

Literatura:

Jovanović, Danica. „Majka devetoro dece“ Zora 55 (1950): 17.

Micić-Pakvor, Nada. „O pobačajima.“ Glas žena 11 (1949): 19.

Micić-Pakvor, Nada. „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta.“ Glas žena 10 (1950): 1-2.

Micić-Pakvor, Nada. „O smrtnosti porodilja“. Glas žena 11 (1950): 17-18.

Mimica, Blaženka. „Ravnopravnost žena u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.“ Žena danas 38-39 (1946): 1-3.

Mršević, Zorica ur. (1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova. Beograd: IP „Žarko Albulj“.

Papić, Žarana (2012) „Emancipacija u granicama tradicionalne svijesti“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. 67-70. ur. Adriana Zaharijević, Zorica Ivanović i Daša Duhaček. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike/ Rekonstrukcija Ženski fond/ Žene u crnom.

Popov, Dušan (2003) „Prudan dr Radojka“ u: Enciklopedija Novog Sada 22. ur. Dušan Popov. 169. Novi Sad: Novosadski klub / Dnevnik.

Prudan, Radojka (1979) Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine – doktorska disertacija. Novi Sad: Medicinski fakultet.

Rudik, Sara (2001)„Misliti kao majka“ u: O rađanju. 36-39. Beograd: AŽIN

Sapundžić, Mira. „Socijalistička zaštita porodice.“ Glas žena 12 (1949): 8-10.

Stojaković, Gordana (ur.) 2002. Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije.

Stojaković, Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.

Stojaković, Gordana (2020) Antifašistički front Vojvodine 1942-1953 https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/antifasisticki-front-zena-vojvodine-1942-1953/

Tadić, Ruža. „O dečjoj nedelji“. Glas žena septembar (1949): 3-5.

Vilenica, Ana (2013) „Postajanje majkom: Od neoliberalnog režima materinstva ka radiklanoj političkoj subjektivizaciji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 9-31. Beograd: uz)bu))na))).

Višić, Tanja (2013) „Nacionalne populacione politike i konstrukcije materinstva u post-socijalističkoj Srbiji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 91-130. Beograd: uz)bu))na))).

Živanović, Maša. „Iz diskusije“. Žena danas 112 (1953): 20-21.


[1] Radi se o ženama iz mog okruženja dobrog pamćenja o vremenu njihove mladosti (prim. aut).

[2]O materinstvu, definiciji i značenjima postoji konstantna rasprava u feminističkoj literature.  U Rečniku osnovnih feminističkih pojmova materinstvo je defisano kao “praksa rađanja dece” (Mršević ur. 1999: 79), Karol Smart je u univerzalnoj poziciji materinstva napravila razliku između majčinstva i materinstva (Smart prema Višić 2013: 94), Sara Rudik piše o praksi materinstva kroz tri zahteva „očuvati život, podsticati rast i podići prihvatljivu decu“ (Rudik 2001: 36) dok Adrijen Rič razlikuje „iskustvo“ materinstva od „institucija“ materinstva“ (Mršević ur. 1999; 81), gde instituciju materinstva vidi kao agens patrijarhalnog sistema (Vilenica 2013: 9).

[3] Kao ilustracija ove tvrdnje neka posluži činjenica da je socijalistička Jugoslavija u 1948. izdvojila oko 6 milijardi dinara za dečju zaštitu ili 65% više nego 1947. (Stojaković 2012: 137).  

[4] Koliko su zaista institucije društvenog standarda bile podrška zaposlenim majkama pokazju podaci iz referata Ruže Tadić, predsednice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine: „U staroj Jugoslaviji bilo je svega dvoje jasala, 1948 godine imamo 99 jaslica sa 2.625 kreveta. U Vojvodini danas imamo 10 jaslica. Savetovališta za odojčad i malu decu bilo je 1939 godine 90, a u 1948 godini 397. U Vojvodini imamo 58 savetovališta. Mlečnih kuhinja u 1939 godini bilo je 3 a danas samo u Vojvodini 4… Stalnih dečjih vrtića u zemlji imamo 248 sa 12.246 dece, a u Vojvodini 31. U našoj pokrajini u periodu od prošle dečje nedelje do sada otvoreno je 7 dečjih jasala, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad, 19 mlečnih restorana… (Stojaković 2012: 137). Tadić je ovde nedostatak institucija društvenog standarda ublažila koristeći poređenje sa situacijom u Kraljevini Jugoslaviji.

[5] Država je 1949. za opremanje novorođenčeta plaćala 2000 dinara jednokratno i 600 dinara mesečno tokom tri meseca za pojačanu ishranu majke dojilje. Uredbom o dečijim dodacima 1949, za svako dete u zavisnosti od prihoda porodice isplaćivano je od 170 do 500 dinara mesečno. Porodicama sa više dece od rođenja trećeg deteta isplaćivala se jednokratna pomoć za svako novorođeno živo dete po 1000 dinara tako da se kod rođenja desetog deteta isplaćuje 10.000 dinara (Stojaković 2012: 137-138).

[6] U citiranom tekstu dr Nade Micić-Pakvor podaci su dati na način da više skrivaju nego što otkrivaju. Recimo na početku teksta su dati podaci o porođajima da bi na sasvim drugom mestu dat podatak „da je u bolničkim i vanbolničkim porodilištima u godini 1949 obavljeno 25% od svih porođaja. Podatke o smrtnosti trudnica i porodilja imamo samo iz porodilišta, a to je svega 25% porodilja“ (Micić-Pakvor 1950: 2). Uz ovo se vezuje podatak smrtnosti porodilja od eklampsije u bolnicama (1948. 78,26% i 1949. 50%) bez da se zna koliko je bila smrtnost porodilja u bolnicama osim konstatacije da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“ (Isto, 1).

[7] Ovde treba dodati činjenicu da se eklampsija određenom terapijom i ishranom kod mnogih žena mogla sprečiti, pod uslovom da su bile pod nadzorom medicinskih radnika u savetovalištima za trudnice, što znači da je zdravstvena zaštita trudnih žena zakazala (prim. aut).

[8] Jedno od tek rođene dece koje majka nije mogla da doji sam bila i ja. Dok je moja majka ostala u bolnici posle porođaja, sasvim izgubivši mleko, brigu o meni u januaru 1957. preuzela je moja baka Mara. Kako nisam podnosila nikakve tada dostupne „formule“ – zamene za mleko moja baka me uzela u naručje i plačući krenula od žene do žene za koje je znala da doje svoje bebe sa molbom da me nahrane. To je tokom zime 1957.  prihvatila da radi učiteljica Vanja Kovačević bez ikakve nadoknade, u skladu sa tada važećom nesebičnom osetljivošću u odnosu na nevolje drugih, često nepoznatih ljudi (prim. aut).

[9] „Pasivni krajevi“ je kovanica koja se koristila za nerazvijene tj. siromašne regione socijalističke Jugoslavije (prim. aut.).

[10] Aktivna učesnica Narodnooslobodilačke borbe od 1941. (prim. aut.).