Kategorije
Čitaonica fotografija scenske umetnosti scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Podrška stvaranju ženske umetničke elite

Podrška stvaranju ženske umetničke elite kroz primere školovanja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović

Gordana Stojaković

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.