Kategorije
Čitaonica tekstovi

Ангелина Станковић



председница Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња

Вукашин Ђекић
Лука Зорић
Стефан Радованов

Биографија Ангелине Станковић писана је на основу података из штампе 19. века, Заставе[1], Женског Света[2], Српског Сиона и Школског листа. Одатле сазнајемо да је рођена у Сремским Карловцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, око 1850. године у познатој и имућној карловачкој породици Ристић. Годину њеног рођења нисмо успели тачно да одредимо. Знајући године рођења њених колегиница и других људи са којима је сарађивала у време оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, закључили смо да је рођена у исто време када и они. Удала се за Ђуру Станковића (1843-1902.), бележника Будимпештанског сирочадског стола. Занимљиво је да је Ђура био у сродству са првим српским школованим композитором, Корнелијем Станковићем. Захваљујући браку и мужевљевом послу, Ангелина је живот проводила у два града – Сремским Карловцима и Будиму (Будимпешти од 1873.).

Највеће и најважније Ангелинино дело је то што је била једна од оснивачица Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, у оквиру које је обављала функције потпредседнице и председнице. До идеје о основању задруге дошло је 1896. године, у дому тадашњег директора Карловачке гимназије Василија Вујића. На том састанку, на ком се родила идеја о настанку добротворне задруге, биле су присутне Јелена Лазић и Милева Гојковић која је потом била дугогодишња председница те задруге. Циљ удружења био је да помогне сиромашном делу српског становништва на различите начине а,најчешће у виду материјалне помоћи и подршке при школовању женске деце. Задруга је основана 12. децембра 1896. а до прве скупштине дошло је већ десет дана касније, када је задруга имала 87 редовних и 18 потпомажућих чланица. Пре него што ће бити одржана прва скупштина, ректор Богословије, прота Јован Вучковић, на Св. Николу у Саборној цркви у Сремским Карловцима дао је овом подухвату свој благослов. Саму седницу је говором у гимназијској дворани поздравио професор карловачке Богословије Милутин Јакшић. На првој седници за начелницу је изабрана Милева Гојковићка. Ангелина Станковић је добила титулу подначелнице (потпредседнице) и ту функцију је обављала све до 2. јануара 1902. када је изабрана за начелницу. На месту начелнице ће остати две године дакле, до 1904.

Заједно са мужем Ђуром, била је редовна приложница Фонда Св. Саве, који је за циљ имао очување српских школа у угарском делу Монархије. Пре оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, већ је била добротворка па је подржавала рад Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња[3], што је за последицу имало познанство са Аркадијем Варађанином[4]. Помагала је новчано изградњу српске православне цркве у Сантом и финансирала рад Српског црквеног певачког друштва.

Након напуштања начелништва у задрузи, отишла је у Будимпешту где је и преминула октобра 1907. године. Потомства имала није, па је део новца тестаментом наменила многим просветним и добротворним институцијама попут женског друштва Св. Мајка Ангелина[5] у Пешти, Привреднику, Српској православној црквеној општини у Сремским Карловцима и другим удружењима. Умирући у Будимпешти, према сопственој жељи, сахрањена је у Сремским Карловцима 17./30. октобра 1907. године.

Литература: Застава, Нови Сад, 20.11.1874; 11.12.1881,4; 29.1.1899,4; 27.7.1899,4; 6.2.1901,5; Женски свет, 1.2.1897,24;1.2.1899, 26; 1.4.1899,63; 1.10.1899, 152-153; 1.2.1900,24; 1.2.1900,25; 1.10.1904,240; 1.3.1900,3; 1.1.1901,16; 1.8.1902,15; 1.7.1905,170; 1.11.1907, 26; Српски сион, 14.1.1896, 16; 21.4.1896, 15; 20. 10. 1896; 17.5.1898, 318; 30.1.1899,15; 28.1.1901,15; 28.5.1895; Школски лист,1.8.1898, 121; Гордана Стојаковић (ур.), Знамените жене Новог Сада I, Нови Сад, 2001.


[1] Застава је као дневни лист излазила у Новом Саду од 1866. до 1929. Уредник овог листа био је Светозар Милетић (1826-1901.), председник Српске Народне Слободоумне Странке. После Милетићеве смрти, утедништво преузима његов зет Јаша Томић.

[2] Женски свет је излазио од 1886. до 1914. године у Новом Саду. Издавач листа била је Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, а уредници Аркадије Варађанин и Милица Томић, ћерка Светозара Милетића.

[3] Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња основао је Аркадије Варађанин 1880. године. Била је активна до 1946. До затварања, удружење се бавило помагањем социјално угроженим породицама, оснивањем забавишта, помагањем при школовању женске деце и сакупљањем прилога за рањенике за време ратова.

[4] Аркадије Варађанин (1844-1922.) био је учитељ, управник Српске више девојачке школе у Новом Саду, уредник већег броја часописа и пре свега велики борац за женска права.

[5] Ангелина Бранковић (1404-1520.) била је жена Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа Бранковића. Позната је по изградњи цркве Светог апостола Луке у Купинову, манастира Обед и манастира Крушедол у ком је сахрањена, а који је подигла заједно са сином Максимом

Kategorije
Čitaonica škola muzeologije tekstovi

Елизавета Милица – Мица Радић



председница Добротворне Задруге Српкиња у Суботици

Анђела Плећаш

Ивана Плећаш

Милица Личина

Миа Ивановић

Живот у Аустроугарској

Податке о животу Милице – Мице Радић, добијамо најпре од ње саме, из аутобиографије коју је написала и која се чува у Архиву Војводине, у Збирци др Јована Милекића али и из новина као што су Застава, Српски Сион, Женски Свет, Време, Правда, Друштво Св. Саве и Женски покрет. Рођена је 23. фебруара 1863. по Јулијанском календару, у Жабљу, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, која је 1876. постала Аустроугарска. Била је ћерка Петра Емила Сарајлића и Марије Сарајлић рођене Сарчевић. Основно образовање стицала је у Новом Саду где је касније школовање наставила у Српској Вишој Девојачкој Школи, која је основана 1871. Одатле су ученице обично ишле у интернате који су се налазили у данашњој Румунији, Мађарској или Аустрији, а тек после на универзитете. Мица се одлучила за Интернат у Пешти, који су пре ње похађале њене тетке и Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. У Интернату изучавала је стране језике, историју, географију, математику, физику, музику, граматику, ручне радове и веронауку. Одлазак на веронауку и верска настава на матерњем језику, били су важни ради очувања идентитета јер су Срби у Монархији имали само црквено-школску аутономију, па су се окупљали око српских школа и цркава, нарочито када су боравили у местима где српских школа није било. Мица се у Пешти школовала на мађарском језику који је говорила као матерњи. Поред мађарског, учила је и немачки језик јер је то био најважнији језик Аустроугарске, на ком се школовало, трговало и писало.

Њено ангажовање у друштвеном животу Срба у Монархији, почиње њеним учлањењем у Добротворну Задругу Српкиња у Суботици. За председницу ове задруге изабрана је први пут 1901. године. Пошто се показала као добра на том положају, 1930. изабрана је за доживотну председницу. На том положају је остала до 1940. године када је коначно прихваћена њена оставка. Задруга чија је била председница помагала је ученицама занатских, основних и виших државних школа у Суботици и другим градовима Монархије, стипендирала је сиромашне ученице и жене свих узраста али и културно-просветне институције попут Матице српске, Српског девојачког интерната у Загребу и Српског учитељског конвикта.

Године 1882. удала се за Јована-Јоцу Радића, председника Српске читаонице у Суботици. Мица и Јоца, пошто нису имали децу, сву своју имовину оставили су српском народу. Обоје су били познати по добротворном раду јер су помагали Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња[1], Коло Младих Срба у Будимпешти, Српско академско друштво Зоре у Бечу[2] и православну општину Ђирску ради подизања тамошње школе. Уз то, били су приложници подизању српске Гимназије у Новом Саду, изградњи споменика митрополиту Стратимировићу[3] и преносу Вукових[4] костију из Беча у Београд 1897. Мица лично, била је донаторка Српског Народног Позоришта[5] у Новом Саду, Српске Књижевне Задруге[6], Привредника, Добротворне Задруге Мајка Ангелина у Пешти и Добротворне Задруге Српкиња Жабљакиња. Захваљујућиуспешном вођењу Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и хуманитарном раду ван задруге, на позив Краљевског угарског министра за унутрашње послове била је чланица Одбора за сиротишта напуштене деце. За заслуге које је постигла на пољу хуманитарне делатности, одликована је од мађарских власти Крстом са краљевском круном.

Балкански ратови и Први светски рат

Током Балканских ратова, у којима је Краљевина Србија учествовала од 1912-1913. године, хуманитарним радом тј. прикупљањем новчаних и других средстава, помагала је војску и рањенике посредством Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и личним прилозима. За узврат, од Краљевине Србије одликована је Орденом Св. Саве V степена за заслуге стечене током Балканских ратова. Након Првог светског рата, током ког је заједно са Буњевкама покренула акцију којом је комплетно уређена једна болница која је могла примити 200 рањеника, награђена је Орденом Св. Саве IV реда.

Живот у Краљевини Југославији

Када је Суботица ослобођена 1918. и ушла и састав нове државе (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Мица је наставила да потпомаже школовање српске женске деце како би се на тај начин жене укључиле у грађанско друштво али је прихватила и идеју југословенства. Године 1921. изабрана је за суботичку повереницу Главног одбора Друштва Св. Сава, чије је седиште било у Београду. Истовремено, успела је да Добротворну Задругу Српкиња у Суботици повеже са другим задругама Краљевине Југославије. Тако је задруга, на чијем је челу била, постала члан Народног Југословенског Женског Савеза.[7] Године 1907. Мица Радић је изабрана за управницу овог савеза из Суботице. Заједно са чланством у два женска добротворна удружења, 1933. постала је и председница суботичке гране Кола Српских Сестара[8]. После оставке у Добротворној Задрузи Српкиња у Суботици, у оквиру које је два пута организовала државни избор за Мис Суботице, указом краља намесника а, на предлог министра социјалне политике и народног здравља, 1941. одликована је Орденом Св. Саве III реда. Исте године, након капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату, ухапсиле су је мађарске власти. Била је ухапшена, пребијана и након краћег боравка у затвору пуштена кући. Како се тортура мађарске војске наставила и по њеном повратку у суботичку кућу, на коју и око које су пуцали, напустила ју је и отишла у Мађарску. Умрла је после 1944. госине, када се последњи пут њено име помиње у новинама.

ЛИТЕРАТУРА:

Архив Војводине, RS 002, F.444,

Збирка др Јована Милекића 1841-1963;

Застава, 19.11.1882, 4; 13.11.1883, 4; 15.3.1895, 3; 21.3.1897, 4; 4.10.1898, 4; 13.8.1897,4; 15.4.1900, 3; 10.3.1901, 4; 10.2.1904, 5;

Српски Сион, 1.5.1894,13; 20.11.1898, 3;

Женски свет, 1902, бр. 8, 128; 1903, бр.11, 76; 1905, бр.4, 83,91, 95; 1906, бр. 4, 95; 1906, бр. 5, 113, 114; 1907, бр. 5, 205; 1908, бр. 3, 105-106; бр.5, 106-107; 1913, бр. 3, 106-107;

Време, 17.10.1927, 3; 23.10.1927, 3; 16.12.1929, 2; 15.1.1932, 7; 25.10.1932, 7; 19.1.1941, 9;

Правда, 11.2.1933, 14; 14.11.1933, 5;

Друштво Светог Саве, 1921, 286; Женски покрет, 1.11.1927, 4.


[1] Задруга је основана 1880. како би помагала материјално угроженим породицама, оснивала забавишта, помагала при школовању девојака и сакупљала прилоге за рањенике Српско-бугарског рата.

[2] Друштво је окупљало српске ђаке на високим школама у Бечу. Основано је 1863.

[3] Стефан Стратимировић (1757-1863), био је карловачки митрополит који је изабран 1790. године.

[4] Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор српског језика, умро је у Бечу 1864. године одакле су му кости пренете у порту Саборне цркве у Београду.

[5] Позориште је основано 1861. године, у Новом Саду, на предлог Јована Ђорђевића

[6] Задруга са богатом издавачком делатношћу у области српске литературе. Основана је 1892. године.

[7] Савез је основан 1919. године како би повезао женска удружења која већ постоје у различитим крајевима нове државе.

[8] Коло Српских Сестара основано је 1903. у Београду. Своја представништва је имало у многим градовима Краљевине Србије, а затим и Краљевине Југославије. Удружење постоји и данас.

Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Женске организације у Новом Саду у првој половини 20. века



Čitaj mi

Ивана Јовановић Гудурић

Континуитет и промене које је донео 20. век

Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.

Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.

Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.

Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925),  Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).

У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.

Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња

У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По  избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ”  (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен.  У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе. 

Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)

Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).

Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.

Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.

Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.

Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални  доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.

Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)

У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да  упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).

Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933.
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)
Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938.
Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)

Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).  

Женска читаоница Посестрима

Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.

Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).

Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.

Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.

„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).

Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб  (Исто, 25).

 Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911.
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)

Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали  седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су  донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.

Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале  и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).

Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)

Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем.  Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.

У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније  присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:

„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)

Чланице ”Посестриме”, око 1930.
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939.
Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)

Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.

Коло напредних женскиња

Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:

„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).

Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:

„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).

Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић,  благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).

Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава  1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава  1919 б).

На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.

О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).

Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године  вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут  добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.

Матица напредних жена

Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.

Чланска карта Матице напредних жена, 1924.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)

Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.

Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)

Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.

Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)

Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила  значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.

Кора хлеба и дечје обданиште

Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.

Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.

Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.

 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)

Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).

Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932.
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)

Од  1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази  у данашњој улици Соње Маринковић,  пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).  

Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.

Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)

Женско музичко удружење

У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.

Чланице Женског музичког удружења, 1928.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)

Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:

”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).

Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930.
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)

Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила  захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“,  базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак  ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског  женског савеза у Загребу.

Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.

Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931.
Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)

Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду

Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).

Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.

Литература и извори:

Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.

Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.

Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.

Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.

Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.

Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.

Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.

Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.

Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.

Застава: орган радикалне странке. 1922.  а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.

Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.

Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.

Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.

Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.

Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.

 Нови Сад. 1934. 10. март.

Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”,  1. јун.

Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”,  6. март.

Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.

Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.

Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.

Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.

Историјски архив Града Новог Сада (ИАНС)

ИАНС Ф. 150, 16620-1940

ИАНС Ф. 259, 36931-1942

Kategorije
audio Čitaonica muzika Umetnost

Zvučne saradnje Katalin Ladik i Ernea Kiralja[1]



Čitaj mi

Adriana Sabo

U ovom radu, bavim se saradnjom dvoje vojvođanskih umetnika, Katalin Ladik i Ernea Kiralja (Ernő Király), kao i komadi nastali kao rezutat te saradnje – „Refleksije 1,2 i 3“ (1967–1969), „Apsurdna priča“(1971) i„Tužbalica“(1972)[2]. Navedeni primeri su odabrani, s jedne strane iz praktičnih razloga, budući da su njihovi snimci objavljeni na kompakt disku sa Kiraljevim delima pod naslovom Spectrum.[3] S druge strane, izbor sam napravila jer otvaraju mogućnost promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice, ali svedoče i o različitim karakteristikama koje su značajne za umetnički izraz Ladik i Kiralja. Oni ukazuju i na važnost umetničke saradnje za opus ovih umetnika, te otvaraju mogućnost za analizu koja odstupa od tradicionalnih muzikoloških postulata koji je fokusiraju na muzičko delo, partituru, blisko čitanje itd.

U tekstu koji sledi ću ponuditi pregled nekih muzikoloških napisa koji mogu biti od koristi prilikom razumevanja pomenutih komada, kao i umetničke poetike Kiralja i Ladik, a koji otvaraju mogućnost da se ponovo promisli njena uloga u Kiraljevim ostvarenjima, budući da je ona danas prepoznata pre svega kao „samo“ izvođačica muzike koju je autor komponovao.

Muzičko delo i odnos kompozitor(ka)–izvođač(ica)

Kako Lidija Ger (Lydia Goehr) piše u knjizi Imaginarni muzej muzičkih dela. Esej u okviru filozofije muzike (The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music), važno je razumeti kako muzikološka disciplina gleda na svoj objekt – dakle, muziku – i kako je taj objekt definisan od strane diskursa koji teži da ga opiše i objasni. Autorka se fokusira na ono što naziva „konceptom dela“ (u originalu, „work-concept) (Goehr 1992, 4) u muzici, na njegovu istoriju i implikacije koje ima po naše razumevanje ove umetnosti. Pišući o objektu kojim se bavi muzikologija, kao i odnosu između dela i izvođenja, autorka primećuje da muzička dela ne postoje samo kao „konkretni, fizički objekti; ona ne postoje kao lične ideje kompozitora/ke, izvođača/ice ili slušaoca/teljke; niti postoje u večnom svetu idealnih, nestvorenih formi“ (Goehr 1992, 2), zaključujući da je veoma teško utvrditi jedno ’mesto’ na kome postoji muzičko delo. Ger dodaje i da ono što razumemo kao muzičko delo „nije identično (…) niti jednom od njegovih izvođenja“ (Ibid, 2-3). Drugim rečima, autorka se upušta u razmatranje pitanja muzičke ontologije, pokušavajući da razume na koji način je specifičnost postojanja muzike uticala na muzikologiju, ali i samu klasičnu muziku kojom se ova disciplina bavi. Ona navodi da je muzikologija rešila problem postojanja muzike i u partituri i u zvuku, odnosno izvođenjima, fokusirajući se primarno na partituru kao objekt u kome ’leži‘ muzika, i iz koje se ona može ’izvući‘, analizirati i objasniti. U tom smislu, piše Ger, muzikologija je u trenutku kada nastaje kao disciplina (krajem 19. veka) odabir svog objekta i metodologiju analize u velikoj meri preuzela od književnosti. Ipak, Ger naglašava jedinstvenost muzike, primećujući još jednom da ona, postoji u mnogo oblika, u bezbroj mogućih izvođenja, kao i u partituri.[4] Nudeći istorijski pogled na nastanak koncepta dela, kao i razmatrajući njegove funkcije u okviru muzikološkog diskursa, autorka ističe da se on „pojavio kao rezultat specifičnog i komplikovanog slivanja estetskih, društvenih i istorijskih uslova“ (Ibid 1992, 245). Imajući to u vidu, Lidija Ger nas poziva da ponovo promislimo osnovne koncepte koji rukovode našim razumevanjem muzike što, dodala bih, čine i dela nastala u saradnji Kiralja i Ladik.

Još jedno, za ovaj tekst važno zapažanje navedene autorke, jeste da često mislimo o muzici čiji je cilj da preispita osnovne postulate muzičkog dela, u tradicionalnim okvirima: „Postoji tendencija, takođe, da se većina, ako ne i sva ’eksperimentalna’ ostvarenja klasifikuju kao dela. Govorimo o delima Džona Kejdža, Maksa Nojhausa i Frederika Rževskog, iako ovi muzičari ne misle o onome što rade kao o komponovanju u romantičarskoj tradiciji“ i dodaje da „često zanemarujemo konceptualne razlike između dela i improvizacije, ili između dela i transkripcije“ (Ibid, 244). Ger dakle primećuje tendenciju u okviru muzikološkog diskursa, da se o svakom činu stvaranja muzike misli u romantičarskim/modernističkim okvirima, te da se podrazumeva da kompozitor najpre zapisuje delo koje se naknadno izvodi i eventualno snima. U pomenutoj knjizi, autorka ističe da je važno prilagoditi takav diskurs kako bi se jasnije razumelo kako je određeni komad muzike nastao, čijim radom je nastao, koji je odnos između kompozitora/ke i izvođača/ice (da li je u pitanju, možda, ista osoba?) – drugim rečima, potrebno je sagledati one elemente muzike koji se ne mogu nužno iščitati iz partiture (pod uslovom, naravno, da ona postoji). Autorka dakle koristi termin „delo“ kako bi opisala muziku koja je deo današnjeg kanona istorije muzike a koji je (kao u ostalom i svaki kanon), rezultat odbacivanja različitih muzičkih praksi koje se u stroge okvire dela ne uklapaju. U tom smislu, prilikom analize navedenih ostvarenja Ladik i Kiralja, neću govoriti o delima, već ću ih, u nedostatku adekvatnijeg izraza, zvati muzičkim komadima, želeći time da ukažem upravo na činjenicu da se u njima preispituju tradicionalni okviri muzičkog dela.

Ovakav način razmišljanja, tipičan je i za napise drugih muzikologa koji su nastojali da ponovo promisle tradicionalna razumevanja muzičkog dela (Taruskin, 1995; Small, 1998; Cook, 2001, 2007, 2014). Ričard Taruskin (Richard Taruskin), na primer, daje mnoga važna zapažanja koja se tiču koncepta autentičnosti, a koji se prepliće sa konceptom muzičkog dela kako ga razume Ger, i poziva na preispitivanje ustaljenog muzikološkog načina razmišljanja. Nikada ne želeći da poništi ideju muzičkog dela kao takvog, ovaj autor nudi čitaocu/teljki pokušaj ponovnog promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice: „Premisa, centralna za ortodoksnu praksu izvođenja (…) pretpostavlja kao istorijsku konstantu, čvrstu distinkciju između uloga kreatora i re-kreatora (eng. creative and re-creative roles) koje postoje tek od 19. veka“ (Taruskin 1995, 14).[5] U svojim napisima, Taruskin želi da naglasi važnost izvođenja za muziku, te u više navrata ističe da je važno razumeti je kao „kumulativnu umetnost, kao rezultat rada više autora, otvorenu, predusretljivu, ali pre svega neurednu, i samim tim ljudsku delatnost“ (Ibid, 192).

Takva usredsređenost na otvorenost muzike, kao i na činjenicu da ovu umetnost stvara više autora, rezonira i sa napisima Kristofera Smola (Christopher Small) koji je verovatno najpoznatiji po razumevanje muzike koja, prema njegovim rečima nije stvar ili objekt, već radnja. Takvo razmišljanje ga je odvelo do pretvaranja imenice ’muzika‘ u glagol, te do osmišljavanja termina musicking, a koji bi se na srpski jezik mogao (dakako nespretno) prevesti kao „muzikovanje“,[6] ili prosto „muziking“, ukoliko bismo posrbili engleski termin. Ovaj autor je čak hrabro proglasio da „takvo šta kao što je muzika ne postoji“ (Small 1998, 2), objašnjavajući dalje da „muzika uopšte nije stvar nego aktivnost, nešto što ljudi rade. Ono što nam deluje kao muzika je fragment, apstrakcija radnje čija realnost nestaje čim je podrobnije sagledamo“ (Ibid). Zbog toga, on navodi da „muzikovati (eng. to music) znači uzeti učešće, u bilo kom svojstvu, u muzičkom izvođenju, bilo kroz izvođenje, slušanje, vežbanje i probanje, obezbeđivanje materijala za izvođenje (što zovemo i komponovanjem) ili plesanje“ (Ibid, 9).

Muzika Ernea Kiralja, a posebno ona nastala kroz saradnju sa Katalin Ladik, na veoma dobar način svedoči o idejama prethodno citiranih muzikologa, pozivajući slušaoca da promisli o pitanjima autorstva, stvaralačkog čina, umetničke saradnje itd.

Osnovne karakteristike muzike Ernea Kiralja

Kako sam već pomenula, moja pažnja je ovom prilikom usmerena na komade pripisane Kiralju, a koji su nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada su jugoslovenska i vojvođanska umetnička scena bile pod snažnim uticajem avangardnih i neoavangardnih pokreta. Neoavangarda je, imajući u vidu specifičnosti jugoslovenskog konteksta, bila artikulisana u skladu sa lokalnim senzibilitetima, i samim tim se u izvesnoj meri razlikovala od evropske. Kako piše Miško Šuvaković, neoavangarde su „transgresivne, eksperimentalne i emancipatorske umetničke prakse koje su nastale kao rekonstrukcije, reciklaže ili revitalizacije specifičnih praksi istorijskih avangardi, posebno dade i konstruktivizma“ (Šuvaković et al. 2010: 30). Kiraljeva poetika je bila bliska onoj koju je baštinila grupa BOSCH+BOSCH,[7] a sa čijim članovima je često sarađivao. Kako navodi Mirjana Veselinović Hofman, Kiralj “ zastupa muzičko mišljenje koje je antisistemsko i nekonvencionalno” (Веселиновић-Хофман, 2000: 119–120), što ga čini jednim od autora koji,„ispoljava najveće poverenje u improvizacionu vedrinu, nesputanost i neizvesnost zvuka ” (Веселиновић-Хофман, 2000: 120). Uz navedene karakteristike, koje su u skladu sa autorovom potrebom da preispituje muzički kanon te da sa njime eksperimentiše (što je takođe tipično i za neoavangardne pokrete), autorka naglašava i važnost kombinovanja različitih umetničkih medija za opus ovog kompozitora, ističući da je takva poetika, „i te kako imala značenje i dejstvo avangardne novine u našoj muzici, jer je bila jasno, a po akademsku muziku ’razorno’ multimedijski deklarisana i materijalizovana na dosledno antitradicionalan način” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Njegov opus, kako piše Veselinović Hofman, deo je ekspanzivnog pokreta “za punopravnost avanture zvuka i njegovih spojeva sa medijima svih umetnosti” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Ista autorka navodi da je autor, „kao prepoznatljive jedinice svog umetničkog rečnika utvrdio (…) pretežno klastersku vertikalu, specifičnu poziciju verbalne građe, um i konkretan zvuk, kao i izvanmuzičke medije” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Drugim rečima, može se reći da Kiraljevu umetnost karakteriše neprestano traganje za ’novim’, otvorenost za eksperimente i upotreba različitih umetničkih medija.

Ključna za Kiraljevu muziku je i ljubav prema folkloru, koji je za autora predstavljao jedan od najvažnijih izvora novih zvučnosti za kojima je tragao. U tekstu objavljenom uz Spectrum kompakt disk, Solt Kovač (Szolt Kovács) navodi tri razloga zbog kojih je folklor bio značajan za kompozitora: „tu je Kiralj otkrio improvizaciju, graditeljstvo instrumenata i odbijanje konvencionalnog načina štimovanja“ (Kovács, 2001). Kako je sam kompozitor pisao, folklor je veoma uticao na njegov stvaralački proces, kao i na način na koji je koncipirao muzički tok:

Dok sam istraživao i sakupljao narodnu muziku, analizirao sam je detaljno. Malo po malo, nov muzički materijal je postao očigledan; materijal koji se sastojao od govora, pesme, fragmenata instrumentalne muzike stvorene od strane izvođača/ice kao odgovor na neku reč, pesmu ili instrument tokom izvođenja, ili slušaoca – zvučna manifestacija nesvesnih vibracija koje postaju čujne tokom izvođenja ili slušanja dela (bilo da je u pitanju popularna pesma ili komponovani komad) (Kovács, 2001).

Kako se može videti iz navedenog citata, glas/govor/pevanje, bili su od velikog značaja za Kiralja, kao i praksa stvaranja muzičkog dela u trenutku izvođenja. Upravo je to, čini se, ono što je na umetničkom planu spojilo ovog autora i Katalin Ladik, i što je zajednički imenitelj njihovih poetika.

Rad Katalin Ladik u domenu muzike/zvuka/glasa

Kao umetnica aktivna pre svega u oblastima zvučne poezije, umetnosti performansa i body art-a, Katalin Ladik je u velikoj meri obeležila muzičku avangardnu scenu Vojvodine i Jugoslavije. Uz to, može se reći da su muzika, ili pre šire shvaćen rad sa zvukom, gotovo od samog početka njenog umetničkog delovanja, imali značajnu ulogu u njenoj umetničkoj poetici. Rezultati njenih saradnji sa muzičarima, vidljivi su i u njenim delima iz šezdesetih, a kao posebno značajan, ističe se rad sa kompozitorima poput Dubravka Detonija (1937), Milka Kelemena (1924–2018) i Dušana Radića (1929–2010) (Милојковић, 2019). Poseban doprinos razvoju lokalnih muzičkih scena, ova umetnica je dala tokom saradnje sa ansamblom ACEZANTES.[8] Može se reći i da je otkrila muziku kroz rad sa jezikom i njegovom specifičnom zvučnošću. Kako piše Miško Šuvaković, „radio gluma joj je otvorila nove mogućnosti za eksperimentalni rad i istraživanje u načinu na koji je glas tretiran u različitim dramskim programima, naročito onim zasnovanim na avangardnim tekstovima, a koji su dovodili u pitanje konzistentne narative u fonetskim, zvučnim strukturama (Šuvaković et al, 2010: 11). Upravo to je bio element njenog izraza koji je korespondirao sa poetikom Ernea Kiralja. Budući da je „razvila svoj nekonvencionalni stil kroz sintezu mađarskog folklora i slobodnih oblika muzičkog izvođenja zasnovanog na odnosu kompozitor-izvođač“ (Ibid, 151), Šu­vaković naglašava da je interesovanje za „najdublje slojeve mađarskog muzičkog nasleđa stimulisalo fascinaciju Katalin Ladik latentnom moći glasa da nadiđe kulturalne matrice etničke i plemenske identifikacije“ (Ibid). Još jedna važna karakteristika njene umetnosti, jeste njena „pozicija ne-muzičarke-već-izvođačice-zvučne-poezije“ (Ibid, 155), koju je koristila kako bi istraživala „mogućnosti udaljavanja od ‚muzike‘ – kroz hermeneutički motivisanu interpretaciju partiture kao traga kompozitorovih/autorovih ideja“ (Ibid). U tom smislu,  Šuvaković naglašava da je Ladik svojim nastupima u muzičkom ansamblu „remetila ‚muziku kao stabilnu disciplinu‘“ i dala „suštinski doprinos neoavangardnom izazivanju stabilnog i raslojenom poretku moderne muzike zamišljene kao umetnosti“ (Ibid). Drugim rečima, može se reći da je njena pozicija izvođačice bez formalnog muzičkog obrazovanja, muzičarke koja je svoju vokalnu ekspresivnost izgradila izvan muzike, rezonirala sa pozicijom koju je gradio Kiralj, a koja je počivala na činjenici da ni on nije imao formalno muzičko obrazovanje, te da je, stvarajući muziku, odbijao da se prilagodi pravilima tradicionalne, akademske klasične muzike tog vremena.

Osim što su delili ulogu ’ometača‘ na lokalnoj muzičkoj sceni, dvoje umetnika je spajala i ljubav prema folkloru koju su negovali kroz svoju saradnju, a koja je imala i snažan uticaj na same muzičke komade koje su stvarali. U razgovoru koji je sa umetnicom vodila Bojana Radovanović, Ladik navodi:

Moje interesovanje za mađarski folklor, za balkansku baštinu i svetsku izvornu narodnu muziku i rituale počelo je ranije nego saradnja sa Kiraljem, i nastavilo se za vreme saradnje s njim. To interesovanje traje do danas. Trudila sam se da što više naučim proučavajući   pisanu literaturu i slušajući izvorni zvučni materijal. Mnogo toga sam upotrebila ne samo u Kiraljevim delima, već i u svojim samostalnim performansima. (Radovanović, 2019).

Njena specifična vokalna interpretacija, dakle, rezultat je, između ostalog, i eksperimentacija u domenu pozorišta i poezije, nedostatka formalnog obrazovanja, ali i njenog interesovanja za narodnu muziku. Karakteriše je tretman muzičkih elemenata na način sličan onom na koji se u zvučnoj poeziji tretira jezik – oni su korišćeni pre svega kao zvučni elementi, uz fokusiranje na zvučne kvalitete materijala i pridavanje manjeg značaja organizaciji tih zvukova u muziku.

Saradnja

U nastavku teksta,  se na muzičke komade koji su nastali kroz umetničku saradnju Ernea Kiralja i Katalin Ladik, a koja su naknadno pripisana Kiralju kao njihovom jedinom autoru, uz navođenje Ladik kao interpretatorke vokalnog parta i autorke tekstova. Snimci komada na koje ću se fokusirati – „Refleksije 1, 2 i 3“, „Apsurdna priča“, „Tužbalica“ – na različite načine reflektuju poetike Kiralja i Ladik, naročito imajući u vidu da su njihovi izvođači u nekim slučajevima kompozitor i umetnica, a u drugim ansambl ACEZANTES i Ladik. U pisanom intervjuu sa Bojanom Radovanović, Katalin Ladik se priseća kreativnog procesa kroz koji su komadi nastali, naglašavajući da su bili zamišljeni pre svega kao “improvizacija koja je bazirana na mojoj pisanoj i vizuelnoj poeziji. Tokom proba i dogovora ta improvizacija je dobila prilično čvrstu koncepciju, koju sam zabeležila i pomoću te zabeležene vokalne koncepcije mogla sam približno slično ponoviti vokalnu deonicu. (Radovanović, 2019).

Svaki komad čiji snimak je dostupan na Peć­trum CD-u, sadrži tekstualni predložak na osnovu kog je Ladik improvizovala, a koji je predstavljao ključnu tačku komunikacije između pevačice i instrumentaliste/a. U njima se mogu uočiti vokalne tehnike koje su prisutne i u drugim delima umetnice, a koja su nastala tokom sedamdesetih – na primer, u filmu O-pus (1974), ili u komadima objavljenim na njenoj prvoj solo ploči pod naslovom Fonopoetica (1976) (Милојковић, 2019: 125–128) –, kao i u solo improvizacijama, te radu sa  ACEZANTES-om. Na primer, „Refleksije 1 – Balada o Lutki“[9] za glas i gitaru, otkriva sličnosti u načinu na koji dvoje umetnika tretiraju zvuk, budući da su i vokalni i instrumentalni part koncipirani s jedne strane kao odgovori na tekst pesme koju tumači Ladik, a sa druge, na zvučni materijal koji kreira drugi izvođač. Drugačije rečeno, zvučni kvalitet teksta koji izgovara Ladik, predstavlja okidač za improvizaciju, dok je istovremeno, muzički materijal koji čujemo rezultat i komunikacije između dvoje umetnika, kako je to najčešće slučaj sa improvizovanim komadima muzike. U tom smislu su posebno zvučno upečatljivi segmenti u kojima Ladik ne izgovara reči, već se fokusira primarno na zvučni aspekt slova koja ih čine. Glas i instrument su tretirani ravnopravno, s tim da glas u pojedinim slučajevima preuzima glavnu ulogu, kao nosilac reči i njihovog značenja. Muzički tok „Balade o lutki“ u izvesnom smislu prati tekst koji opisuje slomljenu i tužnu lutku, koja priželjkuje oči koje bi mogla da sklopi i umre.[10] Vokalni i instrumentalni part takođe zvuče ’izlomljeno’, karakterišu ih skokovita melodija, snažni kontrasti između tonova otpevanih/odsviranih u visokom i niskom registru, a najveći deo muzičkog toka protiče kroz svojevrsnu komunikaciju između glasa i gitare, gde se tužna priča lutke povremeno prekida oštrim zvucima ovog žičanog instrumenta. „Balada o lutki“ je, takođe, melodičnija od drugih „Refleksija“ koje izvodi Ladik – najverovatnije jer je u pitanju balada, muzička forma koju upravo karakteriše melodioznost. „Refleksija 2 – Puž“, zasnovana je na poznatoj dečijoj pesmici, u srpskom kontekstu nazvanoj „Pusti pužu rogove“, a pokazuje sličan tretman glasa i instrumenta. Za razliku od tužne balade o slomljenoj lutki, Refleksiju „Puž“ odlikuje življi tempo, vesela melodija, prisustvo snažnih zvučnih kontrasta, kao i česta upotreba ’efekata‘ u deonici glasa ali i gitare. Dok Ladik brzo recituje tekst, ponavljajući neke delove rečenice, reči ili samo slova i brzo smenjujući govor i pevanje, gitara donosi brza ponavljanja klastera, kao i glisanda, upotrebu alikvota te druge tehnike sviranja, najčešće prepoznate kao ’nestandardne‘ (poput lupkanja po telu instrumenta itd.) Konačno,„Refleksije 3 – Žaba“ je najkompleksniji i najživlji komad od sva tri, ali i najkraći. Tekst preuzet iz zabavne narodne pesme o žabi na snimku je veoma teško razumeti, budući da ga je Ladik u ovom slučaju, čini se, koristila pre kao predložak za izvođenje koje nalikuje zvučnoj poeziji. Njena deonica obiluje ponavljanjima, različitim interpretativnim tehnikama poput pištanja, vikanja, šapata, smeha, a najveći broj reči je izgovoren samo delimično, odnosno, samo delovi reči su izgovoreni uz repeticiju. 

„Apsurdna priča“ za naratora i udaraljke je kompleksnija, budući da je zamišljena za glas i ansambl udaraljki – u slučaju analiziranog snimka, u pitanju su članovi ansambla ACEZANTES. Tekstualna osnova komada je pesma Katalin Ladik koja, kako naslov ukazuje, predstavlja apsurdnu priču. Apsurd je naglašen i u samom izvođenju, i to pre svega u vokalnom partu, gde Ladik izgovara samo samoglasnike iz svake reči u pesmi, uz smeh, zvuke teškog disanja, šaputanja itd. Vokalni part odaje utisak ’zujanja‘ koje je rezultat ponavljanja slova poput ‘R’, ‘Z’, ‘S’ itd., otkrivajući pritom isti tretman glasa kao u „Refleksijama“ ili solo numerama iz opusa Katalin Ladik. „Apsurdna priča“ donosi i glasove drugih članova ansambla koji izgovaraju određene reči iz pesme, ili izvode različite zvukove, na momente pokušavajući da imitiraju vokalni izraz umetnice. Specifičan tretman glasa u komadu je reflektovan i u činjenici da je osmišljen za naratora/ku i ansambl, a ne pevača/icu. Ipak, glas u potpunosti dominira zvučnom slikom komada, dok se udaraljke u različitim trenucima uključuju u muzički tok, komunicirajući sa glasom imitirajući ili upotpunjujući ga. Konačno,slični zaključci se mogu izvući i na osnovu slušanja „Tužbalice“ za glas i orkestar. Komad započinje vrlo visokim tonom koji izvode Ladik i članovi ansambla, te je na trenutak teško razlučiti gde prestaje glas, a počinje zvuk instrumenata. Muzički tok obeležavaju tonovi koji nisu u klasičnom temperovanom sistemu i česta glisanda, dok se vokalni part odvija u čestim promenama registra, govorom, i drugim ne standardnim vokalnim tehnikama.

Ovakav način izvođenja, tipičan je i za brojna samostalna ostvarenja Katalin Ladik koja se ne bi mogla, strogo govoreći, okarakterisati kao muzička, već su pre u pitanju vizuelni kolaži koji umetnici služe kao predložak za zvučnu, vokalnu interpretaciju. Mnogi među njima su nastali tokom sedamdesetih, i u njima se mogu uočiti reference na muziku – u nekim slučajevima, na primer, kolaži sadrže delove partiture, dok drugi nose imena inspirisana svetom klasične muzike[11]. Slušajući snimke ovih improvizacija koje mi je ustupila Katalin Ladik (i na tome sam joj duboko zahvalna), može se doći do  zaključaka o njenoj specifičnoj vokalnoj tehnici kao i u slučaju prethodno pomenutih komada, nastalih u kolaboraciji sa muzičarima. Na primer, kolaž pod nazivom „Balkanska narodna pesma 3“ (1973),[12] prikazuje isečak iz ženskog časopisa sa mustrom za štrikanje nazvanom visoki stubić, i segment meni nepoznate partiture, zalepljene na prazan notni papir. Ispod slike mustre, ispisana su uputstva za upotrebu visokog stubića koja Ladik u svojoj improvizaciji čita, ponavlja, prekraja itd. Na snimku se, zahvaljujući različitim tehnikama zvučne manipulacije, čuje više slojeva njenog glasa – dok jedan čita uputstvo, drugi se smeje, treći interpretira melodiju. Na sličan način, „Pastorala“[13] (1971) prikazuje slojevit i naizgled haotičan kolaž načinjen od mustri za šivenje, sa dve jasno odvojene žute šeme i oblikom koji podseća na slovo ‘O’, a njegova interpretacija predstavlja još jedan sjajan primer izuzetnih vokalnih sposobnosti Katalin Ladik. Ovo nisu jedini kolaži Katalin Ladik, niti jedino njeno ostvarenje, koje se na neki način bavi pitanjem bivanja ženom u Jugoslaviji (ili uopšte). Mnogi koji su mi ovom prilikom bili dostupni, sadrže isečke iz ženskih časopisa koji se tiču šivenja,  ili drugih ’ženskih’ aktivnosti, a njene interpretacije tih kolaža formiraju jasan kritički pogled na ono što se smatralo prihvatljivim ženskim ponašanjem ili interesovanjima. Mnogi njeni performansi ili instalacije se jasno hvataju u koštac sa pitanjima ženskosti, seksualnosti i položaja žena u (tadašnjem) društvu (Šuvaković, 2010; Zelenović, 2018), a jedan primer takve prakse je kolaž naslovljen „Mala noćna muzika“ („Eine Kleine Nachtmusik”,1972)[14]. Njegova zvučna interpretacija jasno ukazuje na seksualni čin kroz niz vrlo ekspresivnih zvukova, čime se ’noćnoj muzici‘ daje značenje različito od onog koje bi očekivali ljubitelji muzike ili muzički profesionalci.

U već pominjanom pisanom intervjuu, Ladik se kratko osvrnula i na saradnju sa Kiraljem, koju je opisala kao koautorstvo, iako su rezultati njihovog rada dokumentovani kao kompozicije čiji je jedini autor Erne Kiralj:

Ja sam stvarala i izvodila vokalnu deonicu, na osnovu koje je Kiralj komponovao ili improvizovao muzičku deonicu. Posle izvesnog vremena tj. kad je ta zajednička kompozicija zabeležena na magnetofonskoj traci, on je detaljno zabeležio zvučni snimak. Vokalnu deonicu je uvek naknadno zabeležio, nakon što je saslušao snimak. Ali je kod dokumentacije muzičkog dela moje ime je zabeleženo samo kao izvođačica njegovih kompozicija i autora tekstova i pesama. (Radovanović, 2019).

Drugim rečima, iako je u trenutku nastanka dela, tradicionalni odnos kompozitor/ka–izvođač/ica bio u potpunosti negiran tesnom saradnjom dvoje umetnika, u muzikološkom diskursu koji je navedene komade interpretirao, zadržana je tradicionalna podela na onoga ko stvara i onu koja to interpretira, očekivano, na uštrb ženskog aktera u umetničkom paru. Ono što je važno naglasiti jeste da onaj ko je kreirao partituru ne može biti jedini autor dela, te da je uobičajeni redosled po kome se komad muzike najpre napiše – bilo u formi tradicionalne partiture, ili grafičke partiture itd. –, a zatim izvede i snimi, okrenut naglavačke u slučaju pomenutih komada, kod kojih je izvođenje i snimanje prethodilo zapisu. Naravno, od trenutka kada je snimljeni/izvedeni zvuk zapisan u partituru, postalo je moguće izvesti ga kao klasično delo, čitajući partituru i prateći kompozitorove instrukcije. Ono, dakle, što ove komade čini posebnim jeste upravo način na koji su nastali, te se može reći da oni predstavljaju upravo ono što je Ričard Taruskin nazvao poremećajem „ortodoksne izvođačke prakse“, prizivajući Smolovu ideju muzikovanja, te da ogoljuju ideju da je muzika čin, a ne (samo) stvar.

Zaključak

Na kraju, treba ponoviti da analizirana dela predstavljaju odličan primer stvaralaštva Ernea Kiralja i Katalin Ladik, ali svedoče i o načinima na koje je neoavangarda u lokalnom kontekstu formulisana u oblasti muzike. Iz njih se mogu iščitati i različite karakteristike koje su bitne za svaku muziku, ali koje se, zahvaljujući načinu na koji je koncipiran diskurs o klasičnoj muzici, a onda i kanon istorije muzike, brišu ili sakrivaju iza koncepata muzičkog dela, autentičnosti, originalnosti, autorstva itd. Tu mislim pre svega na značaj saradnje za nastanak svakog muzičkog dela, ali i na kontingentan odnos izvođenja i zapisa muzike koji stalno fluktuira. Kada je u pitanju saradnja između Ladik i Kiralja, može se reći da je bila dvosmerna – zahvaljujući toj saradnji, pred Ladik se otvorio svet muzike kao specifičnog oblika zvukovne umetnosti, dok je kompozitorov muzički izraz dobio vrlo specifičan zvučni kvalitet za koji je direktno zaslužna ova umetnica. Slušajući pomenutih pet komada, kao i snimke zvučnih kolaža Katalin Ladik, jasno je da je ona jedina autorka vokalnih partova ovih komada, te da je u velikoj meri zaslužna za njihov finalni izgled, imajući u vidu da je njena improvizacija bila inicijalna kapisla koja je podstakla razvoj drugih zvučnih segmenata komada.

Citirana Literatura:

Cook, Nicholas. 2001. “Between Process and Product: Music and/as Performance” in: The Online Journal of the Society for Music Theory, Vol. 7, No 2.

Cook, Nicholas. 2007. Music, Performance, Meaning. London, New York: Routledge.

Cook, Nicholas. 2014. Beyond the Score. Music as Performance. Oxford: Oxford University Press.

Ghoer, Lydia. 1992. The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music. Oxford: Clarendon Press.

Kovács, Szolt. 2001. Ernő Király. Spectrum. Autobus, Trace Label. Compact disc booklet.

Kürti, Emese. 2016. Transregional Discourses: The Bosch+Bosch Group in the Yugoslav and the Hungarian Avant-garde. Budapest: acb ResearchLab.

Милојковић, Милан. 2017. „Електроакустичка музика у Војводини – од експеримента до академског предмета“, у: Зборник Матице српске за сценску уметност и музику, 57, 147–162.

Radovanović, Bojana. 2019. Intervju sa Katalin Ladik. Unpublished.

Small, Christopher. 1998. Musicking. The Meanings of Performing and Listening. Middletown: Wesleyan University Press.

Šuvaković, Miško, Dragomir Ugren, Gabrijela Šuler. 2010. Moć žene: Katalin Ladik: retrospektiva 1962–2010. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Taruskin, Richard. 1995. Text and Act. Essays on Music and Performance. New York, Oxford: Oxford University Press.

Веселиновић-Хофман, Мирјана. 2000. “Ерне Кираљ као посленик авангарде у југословенској музици”, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 26-27, 119–147.


[1][1] Tekst je izvorno objavljen na engleskom jeziku, u publikaciji ERNŐ Király – Life in Music (Milan Milojković, Nemanja Sovtić, Julijana Baštić, eds. Academy of Arts University of Novi Sad, 2021.

[2]Sve numere dostupne su na: https://tracelabel.bandcamp.com/album/spectrum

[3]Ernő Király. 2001. Spectrum. Autobus, Trace Label. Compact disc.

[4]U tom smislu, muzika je, naravno, srodna i sa drugim izvođačkim umetnostima koje karakteriša upravo temporalnost, odnosno postojanje u pisanom obliku i njegovim različitim izvođenjima

[5]U originalu, autor koristi engleske izraze creative i re-creative, praveći svojevrsnu igru rečima koja aludira na značenje kreativnosti koje podrazumeva stvaranje, odnosno kreaciju nečega, a zatim koja kreaciji daje i neku vrednost, budući da je ona „kreativna“. Drugim rečima, autor želi da naglasi da se, u tradicionalnom shvatanju, kreacija dešava pre svega u radu onoga/one koji/koja stvara, dok izvođač/ica ponovo izvodi, odnosno re-kreira ideju stvaraoca.

[6]Prilikom prevođenja sam namerno izostavila termin „muziciranje“ budući da se on u srpskom jeziku koristi kao zbirni termin kojim bi se opisala bilo kakva vrsta izvođenja muzike, te je samim tim njegovo značenje uže od onog na koje je ciljao Smol.

[7]Tadašnja umetnička scena Vojvodine je bila pod snažnim uticajem mađarskih umetnika, od kojih su mnogi radili u grupama i kreirali performanse, hepeninge itd. Među njima najčešće se ističe važnost grupe BOSCH+BOSCH. Formirana je „između 1973 i 1976; uz Balinta Sombatija (Bálint Szom­bathy) i Slavka Matkovića, njen deo su bili i Katalin Ladik, Atila Černik (Attila Csernik), Laslo Kerekeš (László Kerekes), Laslo Salma (László Szalma) i Ante Vukov” (Kürti, 2016: 9).

[8][8] Ansambl je 1970. godine osnovao Dubravko Detoni. Primarno je izvodio muziku savremenih, avangardnih jugoslovenskih kompozitora. Muzika koju su izvodili je često nastojala da preispita postojeće konvencije koje su se ticale muzičkog dela, često je sadržala pozorišne elemente i naglašavala performativne aspekte ove umetnosti.

[9]Mirjana Veselinović-Hofman piše da su prve tri „Refleksije“ svojevrstan ciklus, a da su njihovi naslovi „Balada“, „Elegija“ i „Skerco“, ukazujući na atmosferu svakog komada pre nego na sadržaj teksta (Веселиновић-Хофман, 2000: 123). Ovom prilikom, naslove komada ću pisati onako kako su navedeni na disku Spectrum koji mi je služio kao jedan od primarnih izvora informacija.

[10]Kako je navedeno u knjižici koja prati disk, tekst glasi: „Noga joj je slomljena, kao i ruke a oči su joj ispale. ‚Kada bih imala oči i kada bih mogla da vidim, sklopila bih ih i umrla, umrla bih…‘“. (Spectrum, Reflection No.1/The Doll’s Ballad”).

[11]Takvi su, na primer, „Pastorala“ (1971), „Allegretto” (1977), „Larghetto espressivo“ (1977), „Arija u F duru“ (1978) itd.

[12]https://www.moma.org/collection/works/284264

[13]https://www.macba.cat/en/art-artists/artists/ladik-katalin/pastorale

[14]https://www.macba.cat/en/art-artists/artists/ladik-katalin/eine-kleine-nachtmusik

Kategorije
audio Čitaonica fotografija scenske umetnosti scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Podrška stvaranju ženske umetničke elite



Čitaj mi

Gordana Stojaković

Čitaj mi!

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.
Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Султана Цијук: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1898.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 49.
Sultana Cijuk:
„Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1898.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović.
str. 49.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.
Kategorije
audio književnost Umetnost

Pismo pobratimu



Čitaj mi

(odlomci)

Čitaj mi!

Hoćeš da znaš, dragi brate, da li se ja slažem sa idejom emancipacije ženskinja – pa kad hoćeš, a ti me čuj!

Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego tek možda ljudi koji će živeti tek posle sto i više godina. I tada će to oslobođenje biti blagoslov po čitavo čovečanstvo. A desili se kakav preobražaj, kakva „korupcija“ pre toga vremena (npr. posle 10-20 godina) koja bi ženskinje s muškinjem sasvim izjednačila, bilo bi štetno kako po samu ženu, tako i po čovečanstvo uopšte. Pitaćeš, možda, a zašto? Pa da ti kažem i uzrok – muškinje još nije doraslo da živi sa oslobođenom ženom. Nemoj da se smeješ, ovo nije šala, nego sveta istina! Jeste, ono, sadašnje muškinje, još jednako uživa u lutki ili robinji. Pa kako po prirodnim zakonima ne teži samo muškinje za ženskinjem, nego i obratno; zar nije dakle prirodno da će pored muškinja, kakvo je sada, emancipacija ženskih slabo vajditi?…

Jeste, tako je to.

Prerana emancipacija bila bi kratka veka… Žena bi i posle emancipacije tražila muža i muž ženu; samo s tom razlikom što bi se ženi i posle dopadao čovek, a ne lutak, a sadašnjem čoveku i opet lutka, pa lutka!…

Pitam te dakle, dragi brate, šta bi sa takvom emancipacijom postigli? – Postigli bismo to da imamo više emancipovanih lutaka nego emancipovanih žena… Pa, šta bi onda sljedovalo pored muškinje i onako grubljeg i fizično jačeg od žene? Odgovor je lak – i sama ideja emancipacije postala bi smešnom, i ženskinje bi patilo ono što pati i sad. I zato treba pre no što se ženskinje emancipiše, da se muškinje u neku ruku degenerira… Jeste, muškinje se mora pre emancipacije ženskinja potpuno emancipovati svog trulog ukusa i mnogih mana, koje su, nažalost, i suviše ovladale njima. A ovako, kakvo je muškinje sada -ovde ne računam izuzetke – nije ni doraslo ni vredno slobodne ženskinje. Ono bi joj svojim trulim ukusom i fizičkim nadmoćnijem i opet pokvarilo sve, jer da je ženskinje – bar kakvo je sad – fizično slabije; o tome nema spora, pa kako je uz to plemenitija i osetljivija, brzo bi podlegla grubosti, sebičnosti pa i lukavstvu protivnika svojih.

I zato, vidiš, ja držim da pitanje emancipacije mora ići sporo, vrlo sporo, osobito kod nas Srba.

Ono mora ići naporedo sa emancipacijom muških od trula ukusa i mana njihovih. Samo tada, kada samo muškinje – a ne tek izuzeci – bude težilo za pravom ženom, a ne za lutkom, i kad bude i samo težilo za oslobođenjem sestara, kćeri i drugarica svojih, biće ono od koristi; a dok god je većina muških protiv nje, slabo će ona kome vajditi, pa baš da se i ostvari.

Po ovome što sam rekla moje je mišljenje, dragi brate, da mi Srbi svi, muško i žensko, treba pre svega da nastojimo da najpre obrazuje valjano i pošteno društvo uopšte, društvo u kome bi članovi oba pola bili ljudi na svom mestu, ljudi obrazovani i naučeni, ali manje sebični, a više pravedni nego što smo mi sada.


Porodica, dakle, treba da nam se osniva na uzajamnoj ljubavi muža i žene, ali ne na onoj životinjskoj sebičnoj ljubavi koja se zove strast, već na ljubavi koja bez poštovanja ne može ni da ponikne, ili bar koja je sa poštovanjem tesno skopčana. Pa kad bude dovoljno tako osnovanih porodica, biće dovoljno i ljudi u kojih će biti i pamet i srce na svom mestu; a čim dođemo do toga, biće i želja za emancipacijom izlišna – ona će biti i neosetno već sprovedena!…

Jeste, brate, i muško i žensko biće tada u znanjima i veštinama i po broju izjednačeno; pa ako baš i ne bude odmah ženskih ministara i poslanika, biće ih docnije. No tim više biće ženskinja lekara (i sad su nam već preka potreba!), apotekara, profesora, učitelja, pravnika i mernika, zanatlija, veštaka i svakovrsnih trgovaca, i svega što je zgodno za prirodu koju. A poziv taj vršiće svaka ženskinja sve dotle dok se ne uda, tj. dok ne nađe sebi muškog druga koji će joj samo iz ljubavi reći – mi se ljubimo, pa da sklopimo i porodicu. Mi smo oboje razumna stvorenja božja i sposobna za rad u društvu i izdržavanje porodice, ali ti si fizično slabija, pa dopusti da se odsad ja brinem za tebe i sebe. Ja ću raditi a ti ćeš mi pomagati i negovati i mene i porod naš, jer bi bez tvoje nege i staranja, pored plaćenih ruku, propao i ja i deca naša…

A iznemognem li ja, ili me nestane onda u ime božje delaj što si do sada. Ja ću s mirnom dušom u grob leći, jer sam uveren da nam porodica pored tebe propasti ne može…

Jeste, brate, tako će zboriti drug, zboriti muž obrazovane i oslobođene žene. A žena, takvom mužu ravna žena, biće na to već spremna, pa čim postane mati biće tek pomagačica mužu svome, a glavna briga njezina postaće od toga trenutka dom, muž i deca njezina, koju će voleti i čuvati kao i lavica svoje mlade, ali će ih razumnije negovati i vaspitavati od žene sadašnje… Ona će večito imati na umu – to su deca moja, ali budući članovi društva i budući naraštaj, pa zar da mi služe za sramotu meni i mužu mome koji je s poverenjem predao njih i ostavio ih nezi i staranju mome!…

Tako će misliti udata oslobođena žena, a neudata će se između ostalog i za to spremati, i nikad neće morati doći u iskušenje ili nepriliku da prevari budućeg svog druga, i da pođe za njega tek zato da je on izdržava ili da joj dade ime svoje.

Ona će biti sretna i po zasluzi uvažena pa ma se nikad ne udala, jer će se moći zahraniti i izdržavati i bez pomoći muške.

ETO takvu emancipaciju, dragi brate, želim ja za naše Srpkinje.

No kad pogledam po svetu, kad pogledam oko sebe, uvek se rastužim. Želja će moja ostati još dugo, dugo, samo –

 želja…                                


Ovo je, brate, žalosno, ali je istina, i zato i držim da nije zgodno vreme za pokretanje misli o emancipaciji ženskih u drugom smislu van onog koji sam napred izložila. Suviše smo rastrojeni za posao taj pa bi samo načinili veću zbrku. Mi najpre treba da nastojimo da se obrazuju pravi ljudi i da se svi, i muški i ženske, emancipišemo od suviše sebičnosti, nečovečnosti, neznanja i kojekakvih zabluda naših, i onda tek da pristupimo emancipaciji ženskinja u smislu pravome. No kao što napred rekoh, tada neće to teško biti proizvesti – emancipacija će doći i sama – emancipovani, od zablude emancipovani čovek, neće umeti ni zamisliti drukčije do sebi ravno i potpuno slobodno ženskinje!…

To je vreme još daleko, no ono će doći, mora doći; samo ako budemo nastojali da se u ženskinju budi još veća volja za samostalnim položajem, i ako budemo težili, svo i muško i žensko jednoj meti – da budemo dostojni imena čoveka, najsavršenijeg stvorenja na zemlji.

I zato ću, dragi brate, da budem tako slobodna, pa da u ime sretna početka u pravcu tom, doviknem i tebi i omladini. – Živela omladina osnovateljica porodice, osnovane na uzajamnoj ljubavi muža i žene, osnovane po pravilima svete pravoslavne crkve; živela omladina, reformatorka i emancipatorka vaskolikog čovečanstva!

Tvoja posestrima

Draga Gavrilović, učiteljica

(Draga Gavrilović, Pismo pobratimu (1894), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)

Kategorije
audio književnost Umetnost

Devojački roman



Čitaj mi
Čitaj mi

[odlomak]

Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.

Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud božji.

Između devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.

– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.

Zagledajmo i mi u sobu.

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom.

Njima ode i ženskinja što se ukazala na prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš kuću će razneti.

One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad.

Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo. Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.

Prvi pogled kazuje nam da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih blaži je no u onih dveju.

U njihovim je očima više žara koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.

– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.

– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj rad. U tvojim sam očima još uvek dete.

Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.

– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.

– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!

– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! – branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.

– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.

– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.

– Ima momenata u životu kad su i junaci slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.

– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.

– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane pozleđuje.

– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče Bosiljka značajno.

Darinka se trže.

– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka. – Kako to da razumem?

– Onako kako treba! Svako je svoje sreće kovač – naljuti se Bosiljka.

– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. – Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko otražak.

– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost.

– Bura se stišava – reče, došavši opet na svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.

– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.

– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…

– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu.

Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.

– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.

– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo da si htela.

– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam. Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?

– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti može.

– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.

– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu.

– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je zadovoljno.

– A zašto da nije?

– Zato što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj ko je nevin.

– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.

– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se Darinka.

– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug.

Darinkine se usne razvukoše lakim, ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa.

– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta. Izreci ih!

– Bolje da ih progutam nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.

– Ako ne valja – ruši je!

– To je najlakše. Samo je neko rekao: „Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”

– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju! Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.

– Sad sam se odista kolebala – primeti ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena, verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad. Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo pitanje koliko traje takva ljubav.

– Ta valjda nisu takvi baš svi?

– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom? Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga. Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.

– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.

– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj.

– Ne razumeš me – reče nestrpljivo Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.

– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?

– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?

– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.

– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.

– Pretpostavka se često obara – smešila se Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu. Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga, ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.

– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. – Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!

– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?

– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si bar znala pobliže.

A Darinka stade naglije vesti.

– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne pojmim.

– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše Darinka.

A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:

– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a i neću udati!

– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je dobru teča nadzornik? – upita Ružica.

– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno vesela.

Ružica pljesnu rukama:

– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista smešno, neverovatno. Ta to je čovek…

– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i dovrši s ironijom Darinka.

(Draga Gavrilović: Devojački roman (1889), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)

Kategorije
audio Čitaonica obrazovanje Politike i prakse

Prosvetiteljske ideje Eustahije Arsić



Čitaj mi
Izvodi iz knjige Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816)
Čitaj mi!

napomena:  tekstovi u prevodu na savremeni jezik preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog „Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja”, u izdanju Saveza Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.

Полезнаја размишљенија о четирех годишних временех, Будим,1816

„Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади.“.

„Воспитавај дштер трудољубију, домостројенију, благонаравију. От мудрих списанија књиги научајут нас наравоисправленију. Историје научајут, что ти сбилосја прежде нас на земљи. Географија учит познавати премудрост божију и земного круга, а всја постигнути можемо трудољубивим чтенијем. Род наш днес дичитсја мудрих списатељ књигами. Кто с радостију не прочитајет књиги премудрејшего Доситеја? Жеља блаженаго јест, да свака ђевица научит историју, географију, логику и наравоучителну философију.“

ЧТО ПОЛЗУЈЕ

Что ползује, мили брате,
меланхолик бити?
Није ли лепше с твојом браћом
веселому бити?

Слушај славуј како поје
и пастире зове
да предводе стадо своје
у зелено поље.

Док је јоште цвеће, трава,
росом покривено
и јошт није творцу своме
главу подклонило.


Теби се обраћам, љубезна младежи, теби, чувствителна и нежна душо мушкога и женскога пола. Сад ти је најпогодније време да осећаш красоту природе. Пакао разврата још не делује силно у вама. Природни укус није у теби угинуо. О, најдража младежи, љубљени синови и кћери рода мога, идите за мном и разматрајте предмете које ћу описивати пред вашим очима; у њима ћете запазити перо природе, јер ме она учи да живопишем.

Љубезни младићи,

Златни цвет који вас украшава јесте разборитост. Слобода, добродетељ љубљене су срцу његовом. Он упоређује лукаву политику цародворца са чувствима истинитог родољуба: какво је ништавило на једној, каква ли величанственост на другој страни; како изгледају просвећене нације, како ли бедно пребивају непросвећене; и то за свагда лежи му у души и поима беду непросвећености.


Твојом тајанственом снажном привлачном силом одржава се Твој систем постојан у свом кретању од удаљених предела Сатурна, који своје кружно кретање обавља за тридесет година, до Меркура, који покрива својом светлошћу и једва је видљив философским оком.

Управитељу планета! Без твога оживљујућег изливања биле би оне тамне лопте а не светлеће чуварке живота! Ти у све родове уливаш своје зраке, дух живота, од благороднога човека до ефемерона, који само неколико сати живи на свету. Ти управљаш и царством растиња, Оче времена, изливањем Твоје силе расту тра-ве и дрвеће, Ти их украсаваш. И још се Твоја сила не ограничава површином Земље; она дубоко продире у њена недра и производи минерале. Но слаба сам ја да опевам достојанство, красоту и полезност Твоју, Источниче светлости и живота, пријатности човеку, радости и весеље на Земљи…


Сад се на небу јављају мрачни облаци обремењени минералном паром; мало-помало они се приближавају [један другом] и прекривају небо, по којем се густа, црна, проноси шалитра, сумпор, и нека огњена жар-ка смола, док у јарости не раздере своје место. Свуда царствује тиха занемелост, неки други глухи звук који претходи бури, проноси се с горе на земљу, узбуркава воде и без ветра потреса дрвеће. Сви житељи ваздуха листом низлећу у најниже долине. Тада се радује гавран, који воли буру; уздаје се у своја крила


 Често купање избацује из наше унутрашњости семе опасне болести, која је већ била готова да узме маха. Од телесне чистоте и сама душа поприма тајну симпатичку силу.


Скоротечна комета спушта се ка Сунцу; када се телом склони к Земљи, распушта по небу свој величанствен реп. Тада стрепе јужни народи, али мудри, којих су душе озарене светлошћу философије, благосиљају ову славну иностранку; иако не могу тачно определити њен узрок, они виде да је та појава знак благости Саздатељеве. Може бити да реп ове комете, састављен од мноштва паре, орошава свежом влажношћу безбројне светове; и сунца која гасну снабдева она новим горућим вештаством, и храни вечни огањ, светлост многобројних звезда.

Крај лета.

… Данашњега јутра довољно смо делале по хладу, исто и по подне: што плевиле, што малом мотичицом окопавале, што млађе надгледале – све то служи здрављу, ползи, изобиљу и чести, но које од топлоте, које од делања, сад смо већ утомљене, време је да седнемо под дрво листовито и плодом окићено, да се одморимо и мало читамо. Но мотрите да нас не угледа она немирна глава, која говори како женском полу није потребно да учи читати и писати, да пише љубавницима писма; за женско је, вели, преслица. Још прави неке дивље кармине. Није, вели, за Мару Итика јерополитика, ни за магарца сено.

Велика ти хвала на таквом савету.

А што рече за Итику јерополитику, ниси још ни шегртлук моралности свршио а хоћеш мајстор да будеш и ушао си у цех. Она је и за Мару и за Сару, јер су у њој прекрасне поуке, само очекује мудрог списатеља да је поправи и на простије препише, да је свака може разу-мети. Благо нашем роду, кад свака буде умела да чита поучне књижице, којих, хвала Богу, имамо, и доста, и сваки дан се умножавају. Бог да поживи списатеље, нека се умножавају, то је наша радост и блаженство. Родитељи су гости куће а просвећене родитељице васпитавају чеда, чим она почну говорити, да добро говоре; а слепа мати својој деци очи вади.


А просвећени народи, који делају разумом, и употребљавају умереношћу, живе задовољно.


Сада сам са умрлима од пре много година, са оним мудрацима древности, који су потомство обогатили наукама и распространили предео благодетељи, извели човека из незнања, прародитељског греха, непросвећености – источника свих порока. Тамо су богослужитељи, свете сени, који проповедаше и толковаше Јеванђеље, Слово Божје, многобројном народу, који су животом својим на Земљи следовали Христу и његовим заповестима, и овде се славе, и славе Бога с народом. Не скриј се од мојих душевних очију! Ево видим Сократа, светилника Грчке, мужа непобедима у добродетељним подвизима: свагда се потчињавао светом закону мудрости, том гласу Божанства у брижљивој души; не знађаше он страха ни у животу ни у смрти, беше велик морални учитељ. Видим Аристида и Ликурга, строгога мудраца људских страсти, и ине многе, мени непознате.

ИЗ СОЗЕРЦАЊА ПРИРОДЕ

Невидљиво кружење

Од свих житкости ми поближе познајемо само једну: електричну материју. Каквом неисказаном брзином прелеће она по свом кондуктору и цеви, и мада би хиљада људи стојали један за другим, она би у истом магновењу потресла свезу нерава свакога од њих, и то до самога најтананијег и невидимог нерва.

За сво ово време ми нисмо открили својства те материје, сем да је она веома танан киселински спирт, да тај спирт не настаје као такав, него се справља из-двајањем, извлачи се мало-помало из најгрубљих материја. То је дејство природе. Несумњиво, природа издва-ја тај спирт исто онако као што излучује сок лозе у грожђе, сок нерава из крви и све друге своје житкости, то јест кроз кружно кретање у каналима који су магновено већ установљени.


О новим открићима

Та је мисао пут ка свим открићима. Колико год неопремљеним очима бисерна игла изгледа танка, коли-ко год оштра, под микроскопом се она јавља као железна гора с провалијама и јамама. Судећи по нашим чувствима, ваздух је влажан дах и виднообразна ствар. Но када бисмо имали такве очи, којима бисмо га могли видети, открили бисмо, вероватно, нешто као гору у игли; можда бисмо у њему приметили цеви, машине, подстицајне опруге, линије за општење с другим пла-нетама и слично. Систем света је као украшени Фејер-верк, где видимо много светлећих тела, али не видимо полице на којима су причвршћена.

Закључак

Ми обитавамо у пределу између Земље и царства ваздуха. Због тога се и колебамо у таквом стању међу незнањем и неизвесношћу, како не може бити боље. Све што је у природи достојно запажања, догађа се у царству ваздуха. Ако хоћемо да се пењемо на ваздух, земља нам помаже својом неодољивом тежом; то је поступак, мислим, одважан.


Демокрит је нашао да су сви људски поступци смешни. Лутање својих мисли он је успокојио философијом а потом је био принуђен да се смеје: људи су били сасвим различити од њега.

Сва естетска образовања у људском роду једна су с другима скопчана, једно другом помажу и вас у недру своме нежно хране. Време је и вама да се постарате о људском роду. И вама је дужност свој живот проводити по правилима која вам приличе… (Религија) Закон је највиши превасходни утешитељ; он говори о будућем животу у величанственим списима. Ко истражује дух тиме ће сазнати и физичку могућност дела.

На том се ја потрудих колико могох. Сада силазим с (театра) позоришта и предајем своје налазе разумним људима на истраживање.

СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ

Надежда и шчастје, сад мње опрашчајте:
дос та со мноју играли јесте,
од сад играјс другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.

последњи моји уздисаји,
сердце, љубав,
воздвиже ти
на памјатник овај
Еустахија,
дшти верности.

                

Совет матерњи предрагој обојега пола јуности сербској и валахијској, Будимска универзитетска штампарија, 1814. На корицама Грумерова вињета Дрво животa, жена у оклопу дели воће деци

Više na: www.irig.org, www.rts.rs, poesibad.wikidot.com, srpskoblago.rs, riznicasrpska.net/knjizevnost/

Preporuka za čitanje i istraživanje:

  • Marko Maletin, Sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950, Novi Sad, 1968.
  • Srpske knjige Biblioteke Matice srpske 1801-1967. Tom 1. A-LJ, Novi Sad, 2005.
  • Ilija Ognjanović, Eustahija pl. Arsića rođ. Cincićeva, prva srpska spisateljica, „Javor“, 1891, br. 6.
  • Dan. A. Živaljević, Druga knjiga Eustahije Arsićke, „Javor“, 1891, br. 9.
  • Ilija Ognjanović, Kad se rodila i kad je umrla Eu-stahija Arsića, rođ. Cincićeva, „Javor“, 1891, br. 17.
  • Ilija Ognjanović, Na porodičnoj grobnici Eustahije pl. Arsićke, „Javor“, 1891, br. 37.
  • Andra Gavrilović, Naše književne prilike pre sto godina, „Žena“, 1914, br. 5.
  • Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd, 1929.
  • Vlastoje V. Aleksijević, Naša žena u književnom stvaralaštvu, Beograd, 1941.
  • Mladen Leskovac, Ka poznavanju Eustahije Arsić, „Zbornik Matice srpske za književnost i jezik“ (u daljem tekstu: ZMSKJ), 1959, knj. 6-7.
  • Teodora Petrović, Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, ZMSKJ, 1959, knj. 6-7.
  • Božidar Panić, Testament Eustahije Arsić, „Književni život“, 1997, br. 107.
  • Vladimir Milankov, Eustahija pl. Arsić i njeno doba, Novi Sad, 2001.
  • Natalija Janc, Godišnja doba Eustahije Arsić, 1995.
  • Magdalena Koh, Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
  • Stevan Bugarski, Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica



Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.