Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost Umetnost

Милица Стојадиновић Српкиња

Аница Савић Ребац

Предели и душе узајамно стварају једно друго. Mилица Спојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку Гору у души Миличиној: Јер je природа домовине горостасна и вечна за оног ко je гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих je прешао један далек дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник,са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуми летњих киша и са меланхолијом шумске јесени, треперећискроз Миличином тајанственом младошћу.

Она и њена природа су једно. Oнa je била срасла са природом своје домовине као нифма са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али jy je морао обманути и уништити. Њена je душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле ма југарњем брежуљку, него компликованом људском животу. Да je могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој јед-ноставности ипак загонетна, као њена природа, и кao ова скромна и чаробна, она je у један мах очарала ова сpцa. И данас још ми joj можемо приступити, и приступаамо joj највише срцем, и још иише но своје савременике то вито слабо девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути бели пресечени. Њена je меланхолија тако разумљива, и била je неизлечна, сасвим природно, јер шта je њој људски живот могао дати? Требало je да се појави, да проговори, пa да ишчезне међу сестринским стаблима у Фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И oни који су je знали у чарима њене младости опоре и озбиљне, као бечки књижевник Франкел, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као Др. Милаи Савић, говоре о њој из очарана црца и са искреним пиететом. И као што je ce сећамо данас, уверени смо да не ће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она je свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбииу. Меланхолија њенога Дневника двострука je: Елементарна туга нимфе која je срасла са природом, и као што ce са њоме весели:

Плаво небо кад ce ено ведри,

Ha њега ce моја душа смеши,

тако ce и смути у њеним мутним часовима; и туга двеојске која предосећа да ce мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим je предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу треашњама пуним плода које ce румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина ce прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају ce у њеној чежњу, али кукавица пева песму пролазности. Отуда ју je тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био je једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; a њена улога у животу српскаг народа приказала ce као илузија. Њеио je име лепо и значајио за српску културу, али у другом правцу но што je она очекивала. Ta млада девојка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где ce диже из лепоте Maja она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кад тад свему што joj je драго морати рећи:

Ево рај остављам, без кривње и греха.

Гранате јабуке су ce сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради оу ce надносили један над други у земљи затишја царских манастира, a над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило ce да ce беласа висака круна царева. И све ce то огледало у њеној прозир-ној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталих тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била је потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију je сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато je певала. И као што je била искрена у певању, била je искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била je искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћуггања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала ce њена младост и њено дело. Оиа je слутгила да je ово двоје у њој повезано, нимфа je била везана за пролеће, i потпуно je резигнирала пред студени живота. To је велика штета са књижевне стране, јер je тада тек требао да почне за њу озбиљан рад. — Kao лирски песник она je остала неупућена и неизрађана; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад je нестало пролетњих илузија, нестала je за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи многе њане лирске не умањује њену чар. Њена je душа била једиа целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), a више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоге, ани одишу трагичношћу њаног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју je осећала на себи ова душа у смерним размерима своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво je да ce она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Загго je њен дневиик У Фрушкој Гopu сасвим апартио дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која у њвму говори, он ce развио у књигу која има позитивиих уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај je Дневник права Година Душе. Кратка година: Од Maja до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре, — којих ce сећа, уочавајући леп контраст, у »тамној хладовини“ великоварошког јутра у Бечу, — пa преко јунских вечери кад ce изненада кроз тишину захори песма:

Ивањско цвеће, петровско!

и шарени ce барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведано жито, ,први издисај зеленог лета“, преко августовских бура и ведрина, до оног окоро величанстваног предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли je то нарочиго тражеи ефект? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, a она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.

Грожђе ce румени и плави кроз лишће које je већ јесен заданула; онде ce жути дуња, онде ce румвни зимска крушка ил јабука, a све je последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама хода ил бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели ce на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће ce и даје од себе гласа који ce no тишини npupode надалеко чује. Кад ce вече спусти онда ce укажу расејане пудароке ватре које трепте као какве велике звезде. —

Ова je партија лепа и за себе, a још је лепша у целини књиге као завршна песма „Године Душе“. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, бесумње ће ce прештампати ова дражесна књига коју je сада скоро немогуће набавити, и читаће je сви они који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-тих година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елемент Миличине душе који још нисмо споменули: хумор. Слике из друштва ређају ce пуне не-сташлука и комике, a народних прича и песмица има сасвим делициозних.

После ове књиге, којја je штампана тек 5—6 година пошто je натшсана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће 1855 год., она пише Последње Врсте:

Нек сунце сија, нек цвеће цвета,

 Сва моја мила нек краси места,

Али за мене ишчезло све je, —

Осећања je усахло море.

И неколико година касније: „Moj je душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ja сам мртва.“ Иако га je свакако имала и касније, као шго показују шгсма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да je права Милица збиља ишчезла са оним ввилинским летом. Не на Марковом Гробљу y Беопраду, њено je срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. Y предосећању пролећа које опет мора доћи, оно ce шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можвмо да je замислимо као нимфу која ce ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да jоj измами друто признање но то да не може да призна:

И ja би гласа имала тога,

K’o многи песник у песми својој, —

али она je фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна пеома je ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:

Али што рече у песми твојој

Да јесу наше хладне груди,

Веруј ми то je лажна скромност,

Јер лиру твоју свако љуби.

A као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:

Ko зна коje кврге судбе њега вежу,

и који се тешки пути пред њиме протежу.

Тајна њених љубавних осећаља несгала je заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.

Елементар као природу волела je Српство, — нимфа je била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла са Српством. Била je свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она je носила ту љубав с поносом као невидљиву круиу. Y месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ty je визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песлга Коло. Y тешкај тузи последњих врста ocraje један ведар акцент:

Срећно да си ми Српство за навек!

Ово je свег мог живота одјек,

Јер су песмама умукли гласи.

Она je свесна дубакаг јединсттва Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина je Србину „сопствена земља“, као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:

О Србијо ал си лепа,

Лепа као венац цвећа,

Војводина je болна и трагична, песма о њој je пуна тешких суза:

У задужбини Мајке Ангелине

Врата се опет отворише гроба,

И покрај Борђа несрећног деспота

Леже нам у гроб и Стефан Војвода.

 A српска вила у црно завита

И сада цвили над тим гробовима,

Гробове тужна Србу показује:

Гле, ово ти je сва Војводина!

Но Авала зрачи у ,тешку таму фрушиог брда“ са обећањем слободе и потпуног јединства. Y целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.

A у том оствареном јединству ничије сећање не би би-о драже Миличиној души од сећања најмлаћих српоких интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она je страсно желела да се српска жена што више издигне кулггуром и радом. ,,Ми смо цред будућношћу!“ писала je oнa године 1854. Данас je се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и њено доба значе будућност и ос-тварење далеких сиова. Њихово je сећање најлепши момент који je доживела успомена Милице Стајадиновићеве у уједињеној домовини.