Deset godina delovanja Slatke Konceptualne Umetnice (SU) — u različitim umetničkim, društvenim i teritorijalnim okvirima.
Slatka Konceptualna Umetnica nudi rešenje — Budi i ti Slatka Konceptualna Umetnica
Prezentacija i promocija knjige “SU 2013—2023: Virtuelni umetnički identitet — refleksije u kulturi” (SFO (Re)konekcija, Novi Sad)
Tokom protekle decenije, Slatka konceptualna umetnica razvijala se kroz devet međusobno povezanih faza, od kojih je svaka započinjala novim javnim pozivom na tumačenje i interakciju, formirajući živi arhiv necenzurisane razmene, (auto)ironije i otpora. Ona je pritom slobodno menjala svoje nacionalne identitete, pojavljujući se kao Slatka Konceptualna Umetnica, Sweet Conceptual Artist, Süße Konzeptkünstlerin, Slatka Splitska Konceptualka… Prevazilazeći ograničenja jezika i teritorija, SU propituje granice autorstva, pripadanja i kolektivne kreacije.
Nastala 2013. godine kao perfomativni tekstualni iskaz (Slatka Konceptualna Umetnica traži posao), SU je nastavila da se grana i funkcioniše kao otvorena dijaloška platforma i kolektivni identitet, gradeći svoje karakteristike i umetnički opus u interakciji sa posmatračima/cama — (sa)učesnicima/ama.
Predstavljanje ove jedinstvene umetničke biografije navodi na zajedničko promišljanje kakvo značenje i potencijal u sadašnjem trenutku nose kolektivno autorstvo, promenljivi identiteti i slatka konceptualna umetnost.
O ovim temama i Slatkoj konceptualnoj umetnici razgovarali su Bojana (S) Knežević (moderatorka projekta), Vladimir Bjeličić (umetnik, kustos, istoričar umetnosti), Vesna Trailović (umetnica) i specijalna gošća — mlada glumica Danica Maksimović.
autori fotografija Miroslav Dajč i Tatjana Marticki
Marina Džukljev je pijanistkinja, pedagog i aktivni izvođač u oblasti slobodne improvizacije, klasične, savremene i primenjene muzike, posebno posvećena traganju za novim zvučnim mogućnostima sviranja klavira i netradicionalnom pristupu, koristeći proširene tehnike na originalan i inovativan način. U njenoj muzici je prisutan širok spektar izražajnih elemenata: eksperimentalna i apstrakna, slobodna improvizacija i fri džez. Posvećena je savremenoj i slobodnoj improvizovanoj muzici. Izuzetno je aktivna na međunarodnoj sceni savremene muzike i sarađuje sa brojnim umetnicima širokog spektra: multidisciplinarnim i vizuelnim umetnicima, plesačima, glumcima, rediteljima. Posebno se izdvajaju njeni projekti sa muzičarima iz Slovenije, Austrije i Nemačke, sa kojima je snimila i objavila brojna izdanja za izdavačke kuće iz Engleske, Poljske, Slovenije, Austrije, Srbije, pa je tako njena muzika emitovana na državnim radio stanicama u Hrvatskoj, Sloveniji, Švedskoj, Srbiji, Austriji, Americi…Dugi niz godina Marina Džukljev je radila kao promoterka, aktivistkinja, organizatorka i producentkinja, organizujući veliki broj muzičkih radionica, koncerata, predavanja i festivala improvizovane, eksperimentalne i savremene akademske muzike. Vodila je radionice slobodne improvizacije u Sloveniji, Srbiji, Nemačkoj i Mađarskoj.
Promocija CD Live in Stockholm
Dizajn omota CD izdanja Čedomir Drča, Foto: Iztok Zupan
Klavirsko izvođenje nove kompozicije
U razgovoru sa glavnom urednicom programa umetničke muzike RTV Olenom Puškaš i Silvijom Dražić, urednicom SFO (Re)konekcija, Marina Džukljev predstavila je svoj prvi samostalni album CD Live in Stockholm u izdanju (Re)konekcije. Budući da improvizovana muzika zahteva kreativnost u datom momentu i komponovanje u realnom vremenu, na kompakt disku je zabeleženo koncertno izvođenje kompozicije u Stokholmu, koje je jedinstveno i ne moze se reinterpretirati.
U okviru programa posvećenog stvaralaštvu jedine kompozitorke i pijanistkinje u nasoj zemlji na sceni improvizovane muzike, Marina Džukljev izvela je sasvim novu i u duhu improvizovane muzike neponovljivu klavirsku kompoziciju.
Program je realizovan u saradnji SFO (Re)konekcija i Galerije Matice srpske
У монографији која је у штампаном издању промовисана 25. новембра 2025. у Градској концертној дворани у Новом Саду и 3.децембра у Културном центру Кикинда, представљена су сва постигнућа Балетске школе у Новом Саду у трајању од 75 година. Реч је о школи која систематски и организовано уводи ученике у културни живот друштвене средине, организује сарадњу с бројним сродним институцијама кроз јавне наступе и концерте, учествује у културним домаћим и међународним манифестацијама и фестивалима и републичким такмичењима. Успесима ученика потврђује се стручност и професионалност ове специфичне образовне установе, једне од две такве на територији Аутономне Покрајине Војводине. Такође, она сарађује с балетским школама у земљи и иностранству, што чини да се ученици срећу и с другим педагозима усвајајући знање од стручњака који полазнике школе професионално припремају за даље школовање, а развој и напредовање ученика и педагога свакодневно се прати. Целокупан рад се јавно презентује неколико пута годишње на јавним часовима, годишњим концертима и бројним наступима у хуманитарне сврхе.
Физичка активност је један од најбитнијих фактора који утиче на здравље деце, јер се кроз њу развија низ телесних и менталних вештина. Часови балета за предшколску и школску децу су добар избор, јер осим физичке активности која утиче на правилан раст, код полазника балетске школе развија се музикалност, социјализација и учи се дисциплини, уредности и лепом понашању. Уласком у простор ове школе, дечје очи се радознало шире и ту је почетак, први корак остваривања сна. Познато је да је балетска уметност одлична психофизичка припрема и за друге активности. Конкретно, школа своје ученике учи дисциплини, одговорности и организованости. У балетским школама се не среће осионо понашање и рекло би се да је то један лепо однегован свет.
Балетска уметност је пре свега медиј божанске лепоте. Постати балерина или балетски играч је већ један степеник више и корак даље, који се догоди или не догоди после школовања. Постоје играчи и постоје уметници. Разликују се по томе што су први у свакој улози исти, док су ови други у истој представи сваки пут другачији. У школи се учи како се постаје уметник, али и то да је балет и начин живљења. Живети живот уметника је лепо, то значи живети радост, али подразумева и одрицање од много чега. Ако се на балет гледа као на лепоту и љубав, он постаје одабрани пут и свакодневна потреба. Они ученици који не доврше школовање у средњој балетској школи памте све своје јавне наступе у којима су играли и за то били награђивани аплаузом.
Да би се савладала балетска техника, на првом месту мора да постоји физичка предиспозиција. Она се постиже свакодневним радом, а таленат, који је само један мали, али наравно и добродошао део, ту је да се лакше изгради једна балерина или балетски играч. Техника се савладава уз особине као што су упорност и истрајност, а емоције излазе, или опет, како код кога, не излазе из играча током извођења солистичких деоница. Балетске бравуре саме по себи нису довољне да би нам се нечија игра и допала. Емоција се не учи, она је тај важан зачин који се додаје балетској техници и уметнику којег гледамо на позорници док му аплаудирамо.
Страна 394. из Монографије о 75 година Балетске школе у Новом Саду
Педагошки рад је увек веома захтевна делатност. Колико ли тек изазова има у балетским школама где наставници уче децу да играју? Нижу се сати и сати за увежбавање балетских нумера, небројено пута понављају се исте примедбе: шта је неопходно да се истегне, пружи, отвори, привуче, затвори, дигне, спусти… да би балетски корак био добар. Балетски педагози чине то свакога дана и мисле само на то како да од музикалног детета, наизглед талентованог и способног, направе балерину. Исто је и с дечацима. Момци су посебна врста, која се нарочито негује у балетском свету, јер су незаобилазни и потребни у свакој балетској представи. Постало је већ извесно да ће се, после евентуалног краћег ангажмана у Српском народном позоришту, запутити прво и најближе у Београд, а најдаље до далеких континената и држава попут Северне или Јужне Америке, Аустралије, Новог Зеланда и Канаде. О градовима у Европи да и не говорим! У те привлачне воде убрајају се или добре представе и богат позоришни репертоар, или начин рада, а неретко мотив одласка је и већа зарада. Поносимо се достигнућима наших ученика, али увек и изнова жалимо што такви формирани балетски играчи одлазе из Новог Сада. Хвалимо се њиховим успесима и одважно волимо да кажемо да су „дипломирали у Балетској школи у Новом Саду”.
Одабрани наставни кадар поседује посвећеност, извршава поверене задатке и обавезе у складу с планом и програмом, а поврх свега улаже и лични напор да се настава одвија без застоја. Узори ученика су углавном наставници, педагози или репетитори балета. Од њихове посвећености зависи напредовање и то је начин да из ученика изнедри оно најбоље. Дешава се и да не буде срећан крај, јер се неко изузетно талентовано дете после неколико година у новосадској балетској школи запути пут иностранства у неке, кажу, боље школе или пак настави да се бави неким другим занимањима која нису подударна с балетом. Било како било, педагози, наставници и професори су ту да дарују знање ђацима, а онда их пуштају да лете где их струја понесе.
У наставниковању постоје омиљени и мање омиљени ученици. Таквих појава има свуда, па и у балетским школама. Ипак, ако и постоје миљеници, та наклоност не сме да се види и да утиче на развој и напредовање осталих ученика у разреду. Много је добре и васпитане деце с којима је права милина радити и после редовних часова, али се догоди да и поред силног труда наставника таква деца ипак нису створена за балет. Има и оних других, талентованих, у које се полажу наде, али који нередовно долазе на часове под разним изговорима. То се догађа, али у балету врло брзо постаје јасно ко и како уме да покаже задато. Једноставно је: балерина може или не да изврти два чиста пируета у шпиц-патикама, да развије ногу преко 120 степени, на дипломском испиту успева, или не успева, да изврти 32 фуетеа. Има још тестова, али је и ово довољно да се одмах препозна непогрешиво извођење тешких техничких елемената на крају школовања. У балету је очигледно ко, шта, колико и како може да изведе испитни програм. А када се догоди да постоји такво једно талентовано биће које се по много чему издваја, ред је да се и истакне као најбоље што балетска школа има. Ту не би требало да буде љутње, сујете, зависти, пакости и љубоморе, напротив, упутно је бити подршка најбољима, а сваким даном се трудити да се ниво најбољих и достигне. У тој изградњи балетски педагози, наставници, учитељи, професори или најједноставније предавачи имају одговоран задатак да мудро избалансирају „ове” и „оне”. Да се истакну најбољи, а да се тиме не угрозе рањива младалачка осећања осталих; да се најбољи подрже, а да се при томе не наруши хармонија у разреду. Није лако, јер у балету оцена често није најправедније мерило нечијег знања и умећа. С једне стране, увек постоје она драга деца која изгарају од рада, али нису најбоља, па је сваком наставнику жао да га за труд и не награди, а онда, с друге стране, постоје они који су једноставно рођени музикални, физички и ментално способни, које сви запазе и награђују највишим оценама. Оне, назовимо их несташне, па и лење и нередовне на часовима није примерено помињати. Таквих има свуда, али у балетским школама се сами издвоје тако што напусте даље школовање, јер им лоша оцена сигнализира да ће им наставак донети више разочарења него радости. Најтежи тренуци за педагоге су када се после многих година улагања ученик одлучи да напусти балет. Често чујемо: „А све су наде полагане у њега или њу…” Шта да се ради? Посао педагога је да дâ све од себе, да ученика научи свему што је зацртано градивом, а да ли ће овај играти, наставити да негује балет на неки начин зависи од сваког понаособ. Коначно, када се дете уписује у балетску школу, то не значи да ће је и завршити. Заљубљивање у њега креће у раном детињству и од оног тренутка кад у салу кроче наставник балета и балетски корепетитор, када се подигне поклопац клавира и када се зачују прве ноте за наклон, који иначе означава почетак (и крај) часа.
У балетским школама се много ради. То је професија која захтева много зноја, жуљева, повреда и суза, те је често и самим наставницима тешко да гледају кроз шта све ученици морају да прођу да би били спремни за оно што их чека касније у одабраној професији. Дужност је и обавеза сваког предавача да их припреми тако да могу свуда да се представе као ученици једне ваљане школе. Радост коју ова уметност пружа се тешко може описати, није баш свакодневна, али је снажна и довољно чврста да држи ученике током осмогодишњег школовања.
Ученици се често везују за своје наставнике. Они упијају сваку изговорену реч, труде се да усвоје примедбе, а неретко копирају комплетну личност свог предавача. Ако се догоди да се из неког разлога наставник и ученик растану, бледи свака сумња у честит рад педагога и после много година стигне једно овакво писмо: „Хвала Вам, моја најбоља наставнице! Колико сам само била тужна када сте отишли из школе… Нисам хтела да идем код нове наставнице, проводила сам време у парку све док моји родитељи нису сазнали за то. Учили сте нас дивним стварима, које памтим као да је јуче било. Заволела сам балет поред Вас, јер сте се за нас свакодневно давали 200%. Имам то сећање у себи и покушаћу да исту љубав пренесем својим ученицима.”
Балетска школа у Новом Саду
Називи и титуле који смеју или, боље речено, не смеју да се користе у балетској школи нису нарочито стимулативни за предаваче. Балетски свет, и поред осам година школовања, не завршава академију, јер их у нашој земљи заправо и нема, те не сме да се назива професор или балетски педагог. Постоји сто и једно објашњење за то нешто што би се могло назвати неправдом. Није пресудно да балетски уметници стекну високо образовање, јер је то такозвана професија младости која једва чека да се неко ишколује не би ли што раније дошао у театар у којем ће се изградити у солисту или првака балета. На пример, у Српско народно позориште су долазили и долазе још увек педагози из многих земаља, држе вежбе и зову се балетски педагози премда ни они нису сви с дипломом о завршеној балетској академији (оне, узгред буди речено, постоје само у белосветским градовима попут Москве, Санкт Петербурга, Париза или Лондона). Предавачи у нашој земљи називају се и распоређују по табелама које су одличне за неке друге професије, али балетској штете. У њих се балет не уклапа, па уз високостручан посао који се одвија у балетским школама и даље остају називи који нису адекватно степеновани, деградирају рад наставника и стварају осећај мање вредности. Чак и после богате играчке каријере, преласком из позоришта у балетску школу, кроз овакве називе умањује се стечено играчко знање и за оне најбоље. Табеле представљају неизбежна правила по којима се утврђује плата, али та правила нису стимуланс, немају градацију и нису подесна за балет. Да ли је томе разлог сада већ 75-годишње неразумевање ове професије од надлежних састављача табела или нисмо довољно „гласни” да се изборимо за називе професија које обављамо? Нисмо, јер се у балету примењује говор тела, а тежина професије не оставља много снаге за борбу. На једној јавној расправи, која је одржана у Новом Саду 26. 11. 2014. у Српском народном позоришту, као учесница одмах сам уочила пропуст у Члану 8, који је начињен при изради Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури. По томе се балет, као реч или као грана уметности, нигде није нашао у тексту предлога; чак је, веровали или не, стављен у категорију циркусаната. Без намере да умањим важност циркуске делатности (напротив, лично се дивим тој вештини за коју постоје праве школе) и после толико година постојања балетских школа и ансамбала у земљи, дигла сам глас сматрајући да заслужујемо да будемо издвојени по називу професије. Било је заиста поражавајуће, али захваљујући брзој реакцији и уз бројне дописе министарству и „кројачима” Нацрта, та је грешка, срећом, тада и исправљена.
Педагошки и играчки балетски рад није за поређење. Колико год да има додирних тачака, ипак се по много чему разликују. У педагогији је већа одговорност јер се негују индивидуализам, стил и артизам, док се током играња свака индивидуа бори за своје место у колективу једног позоришта или компаније. Специфичност класичног балета је у томе да наставник балета или балетски педагог, поред стручне квалификације, мора да поседује знања из области педагогије, музичке културе, историје балетског театра, естетике, глуме, анатомије, физиологије и психологије. Добар педагог треба да има неизоставну професионалну одговорност, пожељно је играчко искуство, а надасве је важна жеља да се кроз школовање ученика препозна сав уложени труд.
Балетска школа у Новом Саду прошла је свој (под)станарски пут од једне неусловне балетске сале у Католичкој порти, преко оне у Улици Јована Суботића број 3, наслоњене на Весели театар „Бен Акиба” (данас Новосадско позориште – Újvidéki Szinház), где је била подстанар 20 година, затим је боравила у Јеврејској број 7, да би коначно од Града Новог Сада, заједно са музичком школом, добила нову школу с позорницом, Градском концертном двораном, и осам балетских сала на Булевару цара Лазара 67. Рад на пројектној документацији за ново здање Балетске школе у Новом Саду почео је 2012. Тесна сарадња са пројектантима и проглашење Новог Сада за престоницу културе убрзало је изградњу новог објекта. Темељи су ископани 2016. године, а 2021, на радост наставника, ђака и родитеља, усељена је нова, велелепна зграда која је потпуно прилагођена намени, односно балетском и музичком школовању. У склопу нове зграде Балетске школе у Новом Саду и Музичке школе „Исидор Бајић” налази се и Градска концертна дворана, предивна сцена на којој се данас одржавају разни концерти и представе и која богати културни живот Новог Сада.
Школа поред Новосадског позоришта била је опрскана окержутом бојом, а та груба фасада тешко је могла да наговести њену унутрашњост, која је представљала сушту супротност. Чистоћа у њеним просторијама била је за сваку похвалу. Одржавале су је две спремачице, потпуно различите по својим карактерним особинама. У школу се улазило на мала, бочна врата, обојена масном сивом бојом, која су водила у некакав уски ходничак (с малим спремиштем за канте, угаљ и прибор за ложење, с десне стране), па кроз још једна врата директно у такозвану малу гардеробу за прваке. У тој уској, дугачкој просторији пресвлачиле су се мале балерине-сањалице, које су своје ствари одлагале на ниске клупе постављене у два реда и гуркале се око малог огледала док су намештале своје пунђице, спремајући се за час. Кроз малу гардеробу пролазио је свако ко је желео да стигне у суседну просторију – зборницу, чија су велика, спољна врата, која су унутра водила директно из дворишта, отварана само лети, у време испита. Цела школа грејала се на дрва и угаљ. У гардеробици – пећ смедеревац, у зборници, малој балетској сали и у другој гардероби – по једна мања каљева пећ, а у великој сали – велика. На спрату су се, поред каљевих пећи, могле наћи и грејалице разних фела. Ритуал ложења пећи, који је започињао у раним јутарњим часовима (негде око пет сати), спроводиле су спремачице, а касније и домар зграде, придружен као појачање вредним, али слабашним теткицама. Заједно су чували школу и бринули се о њој као о свом дому. Били су прави домаћини… И касније, у новој, модерно опремљеној школи, задржан је исти домаћински однос.
Матуранти Балетске школе у Новом Саду
Приметно незадовољство и вапај за већим простором најпре су надомешћени пресељењем у бившу Средњу уметничку школу, у двориште новосадске Синагоге 1980. Тада је школа од назива Позоришна школа – балетски одсек добила свој данашњи званични назив – Балетска школа у Новом Саду. Простор у Јеврејској улици био је реновиран од тавана до подрума и опремљен најсавременијим техничким уређајима. Ту су се, после Одсека за класичан балет 1948., родили Савремени 2003. и Народни одсек 2004., што је захтевало просторно проширење, до којег је дошло 2021.
Некада су се часови балета, од првог до осмог разреда, одвијали свакога дана, па и суботом, а понекад и недељом. На суботњем часу спајана су сва три прва разреда. Тада је педесетак девојчица поносно улазило у велику салу, са осећањем велике важности. Кошница пуна малих девојчица, са строго затегнутим пунђама и обавезним тракама око главе (које смо тако мрзеле), у црним ластекс-дресовима кратких рукава и белим зокницама (лети) или хула-хопкама (зими), у меканим патикама (с увек чистим пантљикама, укрштено обавијеним и везаним око глежњева), улазила је у ту фамозну велику салу да уради још један клас (час).
У нижим разредима, на часовима балета, свакодневно понављање истих елемената уз музику и њихово дорађивање могао је само ауторитет наставника да ублажи. Причајући ученицима о играчком искуству и привлачне приче о позоришту, спречавали су их да одустану од балета већ у првој недељи. Многима све поменуто није помогло, па су изабрали неке друге школе које захтевају мање одрицања.
У другом разреду балетске школе Клавир је уврштен као обавезан предмет. Вежбалo се у школи, пола сата пре часа, али то није увек било довољно. Наставницe клавира зналe су за све изговоре за невежбање, али без обзира на то, није могло да се деси да се не научи свирање. И тако наредних шест година.
У годинама кроз које се пролази схвата се да професија која се стварно воли особу чини задовољном. Указану прилику да се бави нечим неуобичајеним важно је препознати, а шансу – уграбити! У занимању балерине или балетских играча осредњост је плесан за мозак, а напредовање је једино што се види са сваким новим изласком на позорницу. Мало њих је стигло до циља, јер је заиста тешко прегурати све оно што као клинци и не слуте да их чека. С тога, приступ сваком ученику треба да има ноту поштовања, а сензибилитет свакога од њих темељ је за напредовање.
Похвала за успешан рад стиже у облицима „солидно”, ређе „добро”, а скоро никад „одлично”. Балетска педагогија захтева уздржаност у хваљењу, можда зато да се ученик не би уљуљкао у успех. Разумеју ђаци своје предаваче, везују се за њих и искрено плачу када се на дипломском испиту растају.
Сматрала сам, и још увек тако мислим, да деца заслужују најбоље. То да ли ће и колико умети да искористе оно што им је понуђено, не зависи само од наставника. Рад с децом је тежак и нема разлога да се њихова личност омаловажава само зато што је неко омануо при избору свог тренутног или трајног опредељења, не узевши у обзир способност и таленат. По мом мишљењу, поштеније је искрено и благовремено указати родитељима и ученику на чињенично стање, него се правити да недостаци не постоје. Ипак, за балет никад нећу рећи да је губљење времена, јер сваки сат боравка у балетској школи оставља барем лепа сећања, а научено се користи и касније.
Балетска школа у Новом Саду, издвојено одељење у Кикинди
У Кикинди се 1994. јавило интересовање за отварањем одељења за класичан балет, при тадашњем Дому културе (садашњи Културни центар Кикинда), које би свој деци пружило прилику да се образују у области игре на академском нивоу. Изузетним залагањем и посебним разумевањем локалне самоуправе града Кикинде, поднет је захтев Министарству просвете да се и званично отвори издвојено одељење Балетске школе у Новом Саду, са седиштем у Кикинди. Од тада је и наставни кадар кикиндског огранка постао саставни и неизоставни део наставног кадра Балетске школе у Новом Саду. Формирано је прво издвојено одељење за образовање будућих балерина и балетских играча, а првих дванаесторо деце почело је да се школује по званичном плану и програму Министарства просвете. У наставку рада, стручни кадар новосадске балетске школе је често долазио у обиласке у који су били укључени менторски рад, праћење часова класичног балета, контролни и годишњи испити. У исто време, у Руском селу, радила је мања група балетског забавишта. Од 1994. до данас, издвојено одељење Основне балетске школе у Кикинди ради у континуитету и без прекида од самог оснивања. Ишколовано је 22 генерације, укупно 132 ученика, од којих је њих 11 наставило балетско образовање у Средњим балетским школама. Неки од наших ђака су данас активни играчи, а неки раде као балетски педагози у балетским школама.
Класичан балет
је озбиљна и веома захтевна играчка категорија и као таква тражи и највећу прецизност у извођењу. То је одувек тако и не мења се, а сваки погрешан корак кажњава се повратком у балетску салу све док се не стигне до сазревања и корака и ученика. Само мањи број уписаних ученика успева да савлада тешкоће током школовања, јер такав рад захтева менталну, физичку и емоционалну издржљивост која није својствена свима. Класичан балет је основа за све остале играчке правце и ниједном оку не може да промакне образовна поткованост која се школовањем на класичном одсеку стиче. Данас је у свету класичан балет доведен до савршенства и другачије не сме да се изводи. Доживљај лепог који он пружа не бледи и препознаје се већ с првом појавом балерине на позорници у специфичном балетском костиму и шпиц-патикама.
Оснивањем балетских школа, од 1661. почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на савршенству покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности. Романтичан балет инспирисан је бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара. Класичан балет је извођачки, глумачки, кореографски, режијски, сценографски и костимографски.
У класичном балету нема ничег тривијалног, неукусног или ружног. Вештина стајања на врховима прстију увек је и увек ће изазивати уздахе, с тим да ће једни то и признати, док ће се други скривати иза надолазећих модерних времена. Далеко од тога да не постоје добре креације у савременој игри, али се ређе срећу и за њих је потребан приличан таленат кореографа да би се достигла слава класичног балета.
Покушаји да се оснује балетска академија до данашњег дана нису уродили плодом. Чак и велика Русија, зачетница балетске уметности, има један Гитис који обједињује позоришну уметност. За професионалну игру је сувишна, јер је то занимање младости, а за оспособљавање наставног кадра на академији тешко се проналазе стручни предавачи. И тако у круг бар до ових 75 година.
Наставници, балетски педагози, стални и хонорарни сарадници на играчким предметима у Основној, а неки од њих и у Средњој балетској школи, дали су немерљив допринос напредовању школе. На самом почетку школовања нарочито су значајни наставници који примају ученике у припремно одељење и у први разред Основне балетске школе, јер су они ти који их уводе у балетску салу и уче првим корацима и правилима понашања. У наредне четири године, они им постављају тело у оквире балетског држања, показују и израђују прве балетске елементе, развијају им музикалност; једном речју, дају им основу, која се касније кроз више разреде надограђује.
Међу значајним именима налазе се наставници који су цео свој радни век посветили балетском образовању ученика као редовно запослени предавачи, али и они који су прихватали да се повремено и у недостатку сталних наставника старају о ђацима школе како би се настава несметано одвијала.
Уз наставнике се налазе и бројни сарадници и асистенти, који су такође важни и ангажовани су због вечитог мањка мушких полазника школе. Десет и више година многи од њих били су редовни учесници наставе на предмету Класична подршка, или Дуетна игра, како се данас тај предмет зове. Професионални балетски играчи из Српског народног позоришта годинама су били велика помоћ у Средњој балетској школи, нарочито у класама без мушкараца.
И сви други чија се имена помињу, на овај или онај начин, дали су свој допринос развоју и напредовању Одсека за класичан балет Балетске школе у Новом Саду. Сви оригинални називи балетских елемената пишу се и изговарају на француском језику, али су прилагођени језику средине. Тако је и у Новом Саду.
Одсек за савремену игру
изучава се од 2003. у средњој балетској школи уз претходно четворогодишње основно образовање из класичног балета. Паралелно са одабиром Одсека за савремену игру, у правцу стицања нових техника играња и кроз рад који развија креативни потенцијал сваког ученика, негује се нови стил који је данас све популарнији. Оснивањем одсека оправдана је потреба за оваквим профилом играча и постигнут је циљ – да се кроз стицање знања о модерним техникама и правцима ученици образују и оспособе за активну и практичну примену наученог, те да свеукупно знање примењују у интерпретацији савремене игре. Кроз методику је успостављен систем који је омогућио ученицима да кроз развијање схватања и извођење разних елемената савремене игре науче, стекну дипломе и да се касније са наученим отисну у свет игре. Рад на откривању суштине игре и изражавање собом као инструментом почели су да доносе резултате, што се види и на позорници. Сваке године Одсек за савремену игру одржи бар један самосталан концерт, а неизоставно је део традиционалног Годишњег концерта Балетске школе у Новом Саду на Великој сцени „Јован Ђорђевић” у Српском народном позоришту. На оваквим јавним наступима издвајају се они с највише талента за ову врсту игре. Пажњу привлаче надарени ђаци, којима је дозвољено да своју креативност развијају кроз кореографије које и сами стварају, а они из виших разреда показују висок степен сценског извођења играчке технике надограђене изражајношћу. Ученице, а на велику радост и ученици, показују своја мала дела као плод заједничког рада. Иновативност често долази од младих и надарених ученика, а ту су и предавачи да их знањем и искуством усмере: у добрим идејама подрже, а у њиховим младалачким грешкама исправе. Наравно да је и за савремени покрет, као подлога, увек добродошао класични балет, јер се у интерпретацији и те како препознаје балетска писменост: пружене ноге као стрела, зашиљена испружена стопала, прецизне вртешке, високи скокови и леп физички изглед никад не излазе из моде. Оно што савремену игру чини привлачнијом од класичног балета јесте одсуство оних фамозних, али жуљевитих шпиц-патика као и индивидуална слобода покрета; код савременог израза потребна је нарочита, али нимало лака, усклађеност покрета и гипкост целог тела. Неговање телесне естетике је за поштовање и оно захтева менталну, физичку и емоционалну потпору. Тек када се све споји настаје сливено извођење кореографије која изазива дивљење.
Свако време ствара своју уметност, а савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршавања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином. Тако се уз класичан, који се и даље негује, развија модеран балет. Он тражи слободније покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота.
У протеклих 20 година Одсек за савремену игру је био учесник на бројним манифестацијама: на Фестивалу кореографских минијатура у Београду, на отварању Културног центра Града Новог Сада, на отварању Европског првенства у мачевању, каратеу и на Фестивалу уличних свирача у Новом Саду, као и на бројним хуманитарним концертима. Освојен је велики број награда на републичким такмичењима, а представа Невидљиво огледало гостовала је у Сомбору, Кикинди и на Мајским играма у Бечеју, где је освојила награду за најбољу кореографију и костимографију 2015. Остварен је велики број радионица и семинара с гостима из земље и иностранства, које су организовали наставници са Одсека за савремену игру Балетске школе у Новом Саду у сарадњи са Српским народним позориштем, Форумом за нови плес Балета СНП-а и Удружењем балетских уметника Војводине.
Савремена игра је избор оних који теже ка повезивању ума и тела кроз слободније покрете и импровизацију. Одсек за савремену игру Балетске школе у Новом Саду се још увек сматра младим због чињенице да је основан 55 година после оснивања Балетске школе у Новом Саду.Школске 2022/23. са овог смера је изашла шеснаеста генерација с дипломом о завршеном овом одсеку, њих укупно 79. Школа има довољaн разлог да буде поносна, јер је резултат рада после 20 година могуће исказати и у бројкама и служи на част свима који су оваквом резултату допринели.
Одсек за народну игру
формиран је 2004, а 2008. изашла је прва генерација дипломираних ученика. Школовање на овом одсеку траје четири године и стиче се диплома о завршеној средњој балетској школи, с којом ученик може да се запосли као балетски играч у неком од позоришта и професионалних балетских трупа код нас или у иностранству. Упис у први разред те школе подразумева полагање веома захтевног пријемног испита. Министарство просвете Републике Србије одредило је квоте за упис и за Одсек народне игре је то 16 ученика. Предмети који се изучавају на овом смеру су: Народна игра, Репертоар народне игре, Класичан балет, Сценско-народне игре, Савремена игра, Глума и вокал, Традиционално певање, Етнологија, Етномузикологија, Солфеђо с теоријом музике, Основи кореографије и Традиционално свирање. Уписом у средњу балетску школу ученици имају стручну и општеобразовну наставу у истој згради Балетске школе у Новом Саду, а такође су у обавези да, по потреби, учествују у представама Балета Српског народног позоришта, као и на свим наступима и концертима школе, а најважнији је Годишњи концерт ученика основне и средње школе који се сваке године одржава на великој сцени Српског народног позоришта. Током школовања ученици сваке друге године учествују на Републичком такмичењу ученика музичких и балетских школа Србије, које организује Заједница музичких и балетских школа Србије. Стручно веће играчких предмета надлежно је и једино меродавно да доноси одлуке о стручним питањима, као и о свим наступима ученика школе. Настава је целодневна, а у вечерњим сатима обично су пробе за предстојеће наступе. На крају сваке школске године ученици имају годишње испите из свих играчких предмета, које полажу пред трочланом комисијом и комисијска оцена је закључна. Они који не желе да се даље активно баве игром имају могућност да упишу Филозофски факултет, групе за педагогију, психологију, књижевност и језике или Академију уметности.
Корепетитори и наставници музичких предмета Балетске школе у Новом Саду
Између свирања у балетској школи и свирања у професионалном балетском ансамблу не постоји битна разлика. Учење балетских елемената засновано је на систему Агрипине Јаковљевне Ваганове, који је у новосадској школи установљен 1970. У школи се један покрет изводи на дупли број тактова и композиције су дуже, како би ђаци постепено савладали градиво. У почетку, у нижим разредима, док се изучава неки нови покрет, ради се веома споро, на четири музичка такта. Касније, из године у годину, трајање једног покрета се смањује, да би у завршном разреду достигао ону метричку дужину која је потребна за играње у професионалном ансамблу. У раду с децом најважније је да се истакну акценти и да од самог почетка полазници балетске школе осете фразичност, како би им се развило музичко разумевање и поспешила музикалност. Они најмлађи из припремног разреда, на часовима класичног балета, играју разне игре осмишљене од стране наставника, па се и ту бира музика која утиче на развијање слуха: брање јагода, крушака и јабука, марширање и полка су у том узрасту редован део часа. Балетски корепетитор прикладном музиком утиче на формирање часа и умногоме помаже и наставницима и ученицима да се што боље снађу на овом пољу уметности. У том најмлађем узрасту није препоручљиво да се свирају компликоване песме и сложене хармоније, много је важније да у музици ђаци осете чисту фразичност и јасне акценте. На такав начин, будуће балерине и балетски играчи се од малена васпитавају да слушају музику на коју ће кроз целу каријеру играти. Наставници и професори у балетским школама раде по методским јединицама, а задатак корепетитора је да се са својом музиком таквом начину рада прилагоде. У средњој школи играју се улоге из балетског репертоара, а темпо се прилагођава степену зрелости и тренутним могућностима ученика. Тако се ради све док се не дође до тренутка када одређена соло варијација може да се прикаже и на позорници.
У балетским школама корепетиција је преко потребна и много више је заступљена, па је самим тим и већи број запослених. Корепетитори су нарочито важни на часовима класичног балета, јер школовање у трајању од осам година захтева свакодневно изучавање елемената уз музику. Балетски корепетитори су неизоставни и код предмета као што су: Карактерне игре, Историјско-балске игре и Репертоар. Свирање мора да одговара народном плесу код Карактерних игара, као што су мађарска, шпанска, ирска, руска, пољска, наполитанска игра. Историјско-балске игре проширују играчку културу, оживљавају дух епохе и базирају се на музици старих плесова из периода од 16. до 19. века, као што су: менует, полонеза, мазурка. У те сврхе корепетитор самостално проналази примерене композиције које одговарају поменутим играма. Музика се репродукује и с медија, али то није правило.
О клавиру, као инструменту са свим својим техничким могућностима, није потребно посебно писати, јер се подаци проналазе у свим музичким енциклопедијама или на интернету. Овај племенити инструмент је незаменљив у балетском раду и његова улога је драгоцена. Клавир се чува, прекрива се плишаном тканином и на њега се не ставља ништа, јер штети његовој конструкцији, самим тим и звуку. Идеални услови за смештај клавира су просторије с температуром до 20 степени и 60 процената влажности ваздуха.
Корепетиција се може изводити и на разним другим инструментима, као што су хармоника, гитара, фрулица, тамбурица, кастањете…, али за разлику од корепетиције за певаче и хорове балетски покрет се прати на клавиру, као најчешће коришћеном инструменту. Производи леп звук, пријатан је за слушање и уклапа се у балетску игру. У уметничкој музици, каква је у балету, он се највише користи и због своје специфичности која се огледа у томе што на њему може да се свира мелодија која у исто време прати саму себе и то што може да одсвира транскрипцију оркестарских партитура. Остали инструменти, као пратећи, користе се у фолклору и то најчешће хармоника, као типичан народни инструмент, или фрулица, која се повремено користи када то захтева стил поднебља или обележје одређеног народа чије се игре изводе. Музика у сваком погледу треба да је потпора играчима.
Заједничко за све корепетиторе је то што морају да овладају техником свирања, читањем нота с листа и свим осталим што садржи позив пијанисте. Треба да знају све поменуто, а нарочито је важно да у себи носе дар за импровизацију и компоновање музике на лицу места и у датом тренутку. Добродошла је и балетска писменост, познавање назива корака, покрета и формација. Пожељно је, уколико је то могуће, да пијаниста, балетски корепетитор, зна и да плеше, како би што боље могао да осети игру. Тиме се отвара хоризонт савршеног склада и долази до идеалног споја музике и покрета.
Техника свирања се стиче вежбањем, а кроз искуство корепетитор се изграђује у доброг или мање доброг сарадника без којег се ниједан час у балетској школи не може замислити. Немерљив је значај ове професије, нарочито у изнимним ситуацијама када се очекује синхронизовање свих учесника на часу или у припремама за концерте. Извођење треба да буде препознато као тимски рад, а музика је та у којој треба да се ужива. Да би се употпунили и да би звучали као једно, неизоставно је узајамно поштовање, јер се једино кроз такав однос и музицирање одвија на високом нивоу.
Клавир је дуги низ година био обавезан предмет и прве генерације су овај предмет изучавале и училе да свирају пуних шест година, што је равно основној музичкој школи. Предмет Клавир је пре неколико година у балетским школама, на жалост, укинут.
РЕЗИМЕ
који се налази у Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду на ћириличном и латиничном писму и на седам језика (руски, енглески, немачки, италијански, француски, мађарски, румунски)
Балетска школа у Новом Саду основана је 25. децембра 1947. године Решењем Главног извршног одбора Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине, број 21772. У оквиру Драмског студија при Војвођанском народном позоришту основан је балетски одсек, следеће године (1948) и средња балетска школа у трајању од шест година, да би већ 1950. била продужена на осам година.
Систем образовања Балетске школе у Новом Саду данас (2023) чине основна и средња школа, обе у трајању од четири године. У средњој постоје три одсека: Класичан балет (од 1948), Савремена игра (од 2003) и Народна игра (од 2004).
За 75 година њеног постојања, школом је руководило шест директора. Наставни кадар састављан је од дипломираних ученика балетске школе и играча који су завршили своје играчке каријере. Основни принципи школовања балерина и балетских играча класичног балета засновани су на темељу руске школе по систему Агрипине Јаковљевне Ваганове. Шеснаест предавача из Новог Сада стипендирано је од стране Аутономне Покрајине Војводине за боравак на Академији „Ваганова” у Санкт Петербургу или на ГИТИС-у у Москви (Русија) у трајању од једне до две године. С појавом два нова одсека организовани су бројни семинари, радионице и курсеви у земљи и свету, који су утицали и утичу на развој савремене и народне игре.
Од оснивања, па закључно са 2023. годином, на Одсеку за класичан балет дипломирао је 351 ученик, на Одсеку за савремену игру 79 и на Одсеку за народну игру 129 ученика. Укупно, дакле, 558 ученика сва три одсека с дипломом о завршеној средњој школи. Једно издвојено одељење основне Балетске школе у Новом Саду ради у Кикинди од 1992. До данас, изшколовано је 22 генерације, укупно 132 ученика, од којих је њих 11 наставило балетско образовање у Средњим балетским школама. Више од половине дипломираних ученика наставило је да се бави балетском уметношћу кроз најразличитије видове игре. Они који су остали у Новом Саду играли су у Српском народном позоришту и остварили се у бројним улогама, а сарадња између школе и позоришта се одувек одвијала на обострано задовољство: позориште, које је годинама имало праксу да стипендира ученике-будуће играче, имало је избор којим се попуњава мањак балерина и балетских играча за свој ансамбл, а школа је за играчке предмете упошљавала играче који су већ на заласку својих каријера. Неки од њих су после дипломирања основали своје приватне школе или балетска студија или су постали предавачи у школи у којој су се и школовали. Они који су напустили земљу и постали врсни солисти и солисткиње балетских компанија, пронели су име новосадске балетске школе по целом свету.
Од оснивања, сваке године школа одржава Годишњи концерт на Великој сцени Српског народног позоришта, на којем се приказују постигнућа, начин рада и напредовање појединаца или разреда. Са отварањем завесе увек следи сцена која изазове уздахе одушевљења публике, јер очигледна бројност најмлађих поткрепљује чињеницу да и те како има интересовања за балетску уметност.
Школа је редовни учесник Републичког такмичења ученика музичких и балетских школа, а високопласирана места ученика на домаћим такмичењима пролаз су за међународна, с којих се враћају окићени медаљама и остављају утисак добро однегованих будућих балетских играча.
Слава доноси личну сатисфакцију, али и задовољство поднебљу где је она стварана. Као доказ да је квалитет рада балетске школе препознат, уз бројне захвалнице, похвале и признања, Средњој балетској школи у Новом Саду је 23. октобра 1989. уручена Октобарска награда града Новог Сада за вишегодишњи успешан васпитно-образовни рад у области балетске уметности. Затим је 28. марта 2021. Балетској школи у Новом Саду додељена је Златна медаља „Јован Ђорђевић” од стране Српског народног позоришта, а 4. новембра 2021. струковна награда „Марина Олењина”, коју Удружење балетских уметника Војводине додељује за врхунско професионално стваралаштво у области балетске уметности.
О Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду,др Зоран Максимовић, театролог је рекао:
„Монографија о 75 година Балетске школе у Новом Саду је сведочанство о трајању установе која школује балерине и балетске играче. Ауторка је током састављања ове важне књиге, свој лични угао посматрања ставила у други план. Одсуством сваке критике потиснула је лично мишљење и унела све оно што је на корист и зарад сазнавања о балетским уметницима и њиховим предавачима. Уз имена, исписане су сажете биографије које ширу јавност упознају са њиховим постигнућима. Монографија садржи запажања, која нису лишена емоционалних, па и сентименталних примеса, што одају слику једног танано сазданог писања о балетској уметности. Сензибилитет којим је ауторка прожела своје литерарно срочене текстове, надахњују и остављају поруку будућим генерацијама.
Специфични појмови и начини рада саопштени су разумљиво, а на крају књиге појављује се и речник појмова. Исказано је поштовање према сваком ученику и њиховом васпитачу, до самозаборава радиности у школи и честитости у сваком сегменту школовања. Велике и приступачне техничке могућности које данашњица нуди, коришћене су током одабира, а нарочито код слагања и уклапања фотографија, уз текстове. Прегршт фотографских записа о догађајима није било могуће ставити их све у књигу, јер би засигурно надвладале, што није циљ ове монографије. Ауторкино вибрантно биће балерине кореспондирало је са спољним светом, а сензибилитет који се налази иза њене самодисциплине, само је потврда једне, за наше услове, натпросечне радне дисциплине.
Иако свестан да све ово што пишем залази у област познавања балетске професије, ипак, знам да пишем о Габриели Теглаши Јојкић, новосадској балерини, балетском педагогу и једно време директорки Балета Српског народног позоришта. Заправо пишем о оном што сам доживео читајући књигу у којој се огледа један радни и уметнички потенцијал, неомеђен у свом разастирању, са енергијом која би се могла звати њеним именом. Она не зна за препреке и за немогуће и сваки пут се изнова дивим упорности којом стиже до врхунца сваког задатка који јој се повери. Њена знатижеља за трагањем и време проведено у истраживању, за њу су брига о балету и њеним „поданицима“. Ако нешто и није уписано, то је само зато што се тог није сетила, а не зато што није могла. Њени сензори за музику и балет су увек укључени, а та дубинска повезаност чине је балерином која је то увек и у сваком тренутку.“
У Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду, нису поменути само они до којих се никако није могло доћи. Током прикупљања података исцрпљени су сви видови и већ застареле и савремене комуникације да би се добиле макар и елементарне информације о неком дипломираном ученику, асистенту, корепетитору, наставнику, педагогу или кореографу. Одмагљена замагљена сећања довела су овај рад до важних података који су овде трајно забележени. Док су се исписивале ове странице, водило се рачуна да се на њих ставе сва имена оних који су на овај или онај начин били део новосадске балетске школе, с временским ограничењем или без њега. Сврха ове монографије је да се ту уврсте сви они који су за 75 година трајања ове уметничке школе уградили у њу део себе.
Свеукупно, сви смо ми заједно у служби једне божанствене професије која се зове – БАЛЕТ!
Литература:
Вера Феле, БАЛЕТСКА ШКОЛА, НОВИ САД (1948/49–1988/89), Нови Сад 1989
Душан Попов (ур.), ЕНЦИКЛОПЕДИЈА НОВОГ САДА, Издавачка кућа „Прометеј” и Новосадски клуб, 1998, 1999.
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА 1861–1986, I, II, III том, Министарство културе и информисања Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Аутономне Покрајине Војводине и Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе”, Нови Сад 2021
Габриела Теглаши Велимировић, БАЛЕТ ДА ЛИ СЕ ТО ЈЕДЕ? Ћирилично издање издавач: Српско народно позориште, 2006. Латинично издање издавач: Удружење балетских уметника Војводине, 2007
Сажетак: Рад анализира Дневник Анке Обреновић из перспективе времена и отпора. Време је у њеним записима схваћено као релациона категорија, чији смисао се рађа зависно од интензитета комуникације и емотивне размене са другима; празно време, насупрот томе, означава прекид размене или испразну размену. У таквом схватању времена заснива се и вишеслојни систем отпора: отпор непризнавању властите личности, који брани право на индивидуалност; отпор спрам неправедне дистрибуције богатства, који указује на социјалну неједнакост; и напокон пружање отпора ограничењима јавног простора, који спречава развој грађанске јавности и слободе говора. „Увеселителни живот“ тако постаје фигура културне и егзистенцијалне виталности — начин да се време проживи у пуноћи односа, упркос стриктним друштвеним ограничењима. Дневник се тиме успоставља као први наговештај модерног, ангажованог женског гласа у српској култури.
Анкин корак са Европом
Први дневник на српском језику из женског пера јединствен је по много чему. Премда из савремене перспективе то изгледа незамисливо, његова ауторка прва је у модерној Србији уживала у привилегији да спава на кревету, а не више на сећији или на сламарици. Поред тога, судбина јој је била толико великодушно наклоњена да је имала могућности да учи да свира два инструмента: клавир и гитару. Штавише, њен отац је у то доба поседовао библиотеку која је изазивала одушевљење код његових учених гостију и посетилаца, попут Јоакима Вујића: ”У овој канцеларији видио сам равно и неке чужестране језика књиге, као што је Конверсационс Лексикон на немецком језику, у 14 части; после следују сочињенија Лафонтена, Копера, Скота, Шилера и прочи други немецких списатеља измежду којих видио сам и моје Новејше земљеописаније и проче друге књиге” (Вујић 1902: 96).
Савремено читање и студирање чини додатно занимљивим чињеница да у време настајања Анкиног дневника (1836-38.) њиме још увек није могла да се подичи ниједна друга девојка у Књажеству Србији. Идеја о животу који није само живљен, него је и исписан, промишљен, забележен, а тиме и трајно сачуван – почевши од Анке Обреновић постепено је стекла право боравка и у српској женској популацији. Наиме, писање дневника ће после само две деценије, код Милице Стојадиновић Српкиње, прерасти у јавну промоцију женске перспективе, женског погледа на свет, њених надања, интимних страхова, скривених жеља, великих очекивања, горких разочарања. Речју, Миличин дневник пружа изванредан пример успеле књижевне конструкције женскости, и то у време када су друштвени статус, место и улога жена били сведени на стандардне патријархалне обрасце рађања, на бројне кућне послове везане за одржавање домаћинства и на мајчинство. Премда измештена изван политике и економије, непоправљиво унапред обесправљена, економски хронично зависна и лишена јавног гласа, женскост у дневницима по први пут постаје аутономно артикулисана, самостално изражена. У доба када је ћутање важило као ненадмашна женска врлина писање дневника је код конзервативних заступника владајућих моралних кодова било посматрано као непожељна субверзивна делатност, али данас ствари стоје сасвим другачије. Колико год да је лишен високих уметничких вредности, дневник Анке Обреновић представља веома вредан културни документ и сведочанство првог реда. И то нипошто само зато што ауторка потиче из владарске породице. Женске перспективе које она отвара и нуди, када је реч о оном времену, остале би без овог дневника потпуна непознаница. У томе је непроцењив значај дневничких записа, али и њихова трајна актуелност која се сачувала до данашњих дана.
Прва српска Европљанка уживала је у неупоредивој привилегији да стиче образовање, те да учи чак и стране језике. Своју другост у односу на блиске сестре од стрица Анка је демонстрирала и спољашњим изгледом. У њему је предњачила жеља за дистанцирањем од турских одевних навика и облачење у складу са европском модом. ”Својим изгледом и облачењем по европској моди, Анка се издвајала и од кћери кнеза Милоша које су носиле антерије и шалваре. Корак с европском модом обележавале су кринолине и јак деколте (…)”. (Стефановић 2006: 209) Попут Доситеја Обрадовића, чини се да је и Анка Обреновић осетила ”европску судбину своје земље, осетио[-ла] је да је њена будућност могућа једино у Европи”. (Константиновић 1973: 440)
Напросто не можемо превидети Анкину одбојност према турском наслеђу и наглашено опредељење за европски културни простор. Природно је и очекивано да је такав став добрим делом био ствар породичног васпитања у којем је пресудну улогу одиграо отац Јеврем Обреновић. Илустрације ради, забележено је како је путописцу Адолфу Бланкију Јеврем саопштио једну од најпримеренијих дијагноза када је реч о статусу и положају хришћанских народа под османском влашћу: ”Видећете шта значи бити роб једног ропског народа, јер то је судбина хришћана у Турској”. (Војновић 2010: 130) Имамо ли то у виду, неће нам бити необичан, него сасвим очекиван Анкин шок, лишен коментара, када је уочила како поједини Енглези присвајају турске обичаје, попут ношења феса: ”Ту сам видела неке Енглезе који су из Цариграда дошли, и који су готово сви били у фесофима” (Гикић Петровић 2007: 109).
Истини за вољу, премда се у неким приликама поносила својом турском ношњом, коју би странци са запада ”разглеђивали (…) [јер је] никад наравно ни видили нису, а особито мој са бисером искићен вес” (Гикић Петровић 2007: 145), остаје утисак да је Анкин поглед ка свему оријенталном и турском био строг и неумољив. Тако се за време једног турског ”чумбуша” приликом којег су летеле светлеће ракете и палиле се бенгалске ватре, Анка нашла у јединственој прилици да посматра чудо пиротехнике. Међутим, притом је остала разочарана: ”тако одемо кроз некакве басамаке у Осман бегову собу спаваћу одакле смо гледали, но кроз оне катре нисмо могли ништа ни видити и баш ништа није ни било, но погани и смради којекакве и бедне. Соба Осман бегова је била тако и намештена, као какав бурдељ, ни кревет му није био као што треба, ни астал, ни ништа, него све прљаво и јадно. Пошто смо дуго време већ ту поседили позову нас и нама при поласку донесу некакви шербет, кога нисам могла пити” (Гикић Петровић 2007: 148).
Жене и просвештеније
Историјски контекст је неумољив, док се током прве половине деветнаестог века западна Европа припремала за индустријску револуцију, у кнежевину Србију доспевају прве столице и столови, кревети и модеран мобилијар, први клавири, те комади одеће који више нису сашивени по оријенталној моди. Са обронака Фрушке горе, прецизније из Миличине врдничке перспективе, ствари нису деловале нимало блиставо: ”Србија нема ништа, до чим ју је природа обдарила, и крвави’ места где се Србин за ово мало слободе борио” (Стојадиновић Српкиња 2008: 67). У амбијенту у којем је образовање чинило тек прве стидљиве кораке, неписменост је била пре масовно правило а писменост пак тек индивидуални изузетак.
Посебан лични афинитет родитеља и имућни статус били су предуслови да би дете, нарочито женско, стекло елементарно образовање. Притом, свест о неопходности образовања жена постојала је поодавно. Већ је Доситеј Обрадовић у предговору за Живот и прикљученија, писаном у Лајпцигу 1783, скицирао идеју о неопходности упознавања жена са ”ученим књигама други народа”. Уместо повиновања предрасудама и наслеђеном празноверју, сада се тражи осамостаљивање разума и чистота срца. Разазнају се оквири настојања за просвећивањем разума у циљу самосталног мишљења заједно са паралелним оплемењивањем осећајности ради моралног делања: ”да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им изабране књиге учени народа (…) украшавајући њиове нарави, просвештавајући њиов ум и облагорођавајући њихово срце истиним благородством добродељи и просвештенија разума” (Обрадовић 2007: 27).Колико год Доситејеве речи деловале мудро и пророчки, оне ће још дуго представљати само списак лепих жеља. Упоредимо ли их са ситуацијом у западном делу Европе, брзо ћемо уочити да су тамо ствари поодавно изгледале сасвим другачије: ”Подразумевало се да образована девојка свира клавир, или неки други инструмент, иде на часове плеса, говори стране језике и занима се ручним радовима. То је уједно био и један од ‘услова’ добре удаје (‘естетски мираз’), која је била изузетно важна за породицу која је желела да задржи постојећи или побољша свој статус у друштву” (Кокановић Марковић 2024: 470).
Свој статус у друштву Анка је обезбедила веома рано, премда не као ауторка првог дневника него као прва преводитељка са немачког језика. И у томе она је следила Доситејев просветитељски credo, према којем је културни трансфер ”славних и премудрих” људи у хоризонт српског језика далеко важнији од ауторског рада. Премда тинејџерка, Анка Обреновић је пружила свој допринос Доситејевој жељи према којој би ваљало ”разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити” (Обрадовић 2007а: 18), посредством одомаћивања културних садржаја из страних култура. Њено настојање није прошло незапажено обезбедивши себи јавно изречене похвале у стиху Данила Младеновића, Вукашина Радишића, Јована Суботића и Димитрија Давидовића. Међутим, ова ауторка није имала намеру да иде даље од дневничких записа и раних преводилачких залагања: ”Овим се преводима завршава списатељска активност Анке Обреновић. Она се престала ‘књигом бавити’ у тренутку када је била највише слављена. Већ први Анкини преводи, поготово што је била кћи Јеврема Обреновића, били су обасути пажњом и похвалама” (Радовановић 1977: 32).
Дневник као ансамбл утисака
Истини за вољу, вођење дневника свакако није било ствар личне одлуке. Наиме, ћерка Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша латила се пера и започела са вођењем дневника како би одговорила на обавезу која јој је била задата у едукативне сврхе: “То је био школски задатак одређен од Тине Тирол, њене наставнице ‘да изображени обојега пола и код нас тако почну да пишу’ (…) без украшавања и жеље да начини на друге ефекат, него само из жеље да олакша своме срцу” (Гикић Петровић 2007а: 9).
Када је реч о ”олакшавању срцу” нарочито је занимљиво како је Анка језички артикулисала своја искуства, какав речник јој је био на располагању, будући да каквоћа језика одређује лимите онога што се да замислити и учинити. На међама језика распоређују се домашаји онога за шта смо кадри, али не само када је реч о мишљењу, него и о осећању. Свакако нисмо у прилици ни да осетимо оно за шта нам недостају речи да га изразимо: „Уколико сам језик намеће границе мишљењу и делању онда избор речи и језичких структура намеће границе нашој способности не само да изразимо оно што интимно осећамо, него и да заправо осетимо конкретна осећања или да зађемо у извесну сферу делања или рефлексије” (Woodfine 2006: 190).
Када је реч о тексту Анкиног дневника, веома лако се дају препознати две отежавајуће околности. Његов настанак није спонтан, није добровољан, него је споља сугерисан и задат. Као резултат, видимо да се са писањем дневника престаје чим више нема постављеног задатка. Извесна присила, макар била крајње безазлена, или, боље речено изостанак аутономне одлуке – оптерећује настанак првог српског женског дневника. Другу околност препознајемо у старосној доби ауторке. Реч је практично о девојци од шеснаест и седамнаест година. Било би, дакако, далеко меродавније да имамо посла са рукописом зреле женске особе са барем двоструко више година и искуства. Хоризонт свега онога што је у дневнику примећено, забележено и наглашено, тиме је нужно ограничен на особу чије право сазревање тек предстоји. Остаје жал што је Анка Обреновић напустила не само писање дневника, него сваки вид списатељске активности, чим се добно приближила зрелијим размишљањима и одрасла у правом смислу речи: ”Када се свет љубави отворио првој српској Преводчици и Списатељки, двери књижества су се за њу затвориле” (Војиновић 2010: 98).
На основу изузетно младог животног доба у којем је настајао дневник можемо да препознамо и његове мане, али и предности. Недостаци су препознатљиви практично већ после неколико почетних страница: нема ту посебно озбиљне интроспекције, па је отуда узалудно очекивати неке нарочито дубоке рефлексије о доживљеном. Дневник Анке Обреновић превасходно је својеврсни ансамбл утисака. У томе пак, видимо и његову највећу врлину. Догађаји које је забележила малолетна девојка као такви представљају изванредно драгоцени документ. При том, имамо на уму како она реагује непосредно, по правилу се задржава на фактичком, догођеном, и не подвргава га некој изразито развијеној личној оптици, нити их тумачи из неке специфичне, а нама данас непознате перспективе. Све што се у дневнику налази, свакако остаје забележено у регистру монолога, у складу са Лотмановом идејом аутокомуникације: ”схематски може да се окарактерише као правац ‘Ја-Ја’. Случај када субјект поруку предаје себи самом, ономе коме је она већ позната (…) он и није тако редак и у општој схеми културе не игра малу улогу” (Лотман 2004: 26). Парадокс Анкине аутокомуникације састоји се у томе што је она наглашено субјективна, што се у њој лако разазнају индивидуални каприци и сујетне реакције, али истовремено и као таква неочекивано оставља утисак изразите ”објективности” (Boerner 1969: 30-31), с обзиром на стање ствари о којем сведочи.
Било би изванредно када бисмо били у прилици да реконструишемо амбијент који је сачињавао свакидашњицу Анке Обреновић, како бисмо стекли слику о реалним сценама и конкретним приликама које су представљале оквире за настанак одређених утисака, од којих су понеки забележени и у дневнику. Будући да је тако нешто веома тешко изводиво, чини се препоручљивије да се окренемо посебностима дневничког жанра. Критеријум на основу којег ћемо поједине моменте из дневника издвојити и анализирати, а неке друге пак игнорисати, тиче се теме модерности, односно етоса на основу којег млада ауторка приступа модерном.
Три облика отпора
Приликом анализе мотива који нам сведоче о раној модерности обратићемо пажњу да се по својој структури Анкин дневник рачва на три линије. Најпре су ту афинитети, доживљаји и коментари везани за лични живот ауторке. До њих по правилу долази у комуникацији са другима, била она успешна, неуспешна или сасвим изостала. Прву одлику модерности ауторке видимо у томе што она властите доживљаје излаже као директне последице међуљудских односа. Надаље, време, или боље речено доживљај времена, испоставио се као водећи индикатор Анкиног свесног живота. Уколико се сагласимо са Кантом да време ”одређује однос представа у нашем унутрашњем животу” (Кант 1990: 61), онда се тај однос добрим делом оцењивао на основу међусобно зависних критеријума. С једне стране, гостопримства, а са друге пожељних вести, односно новости које је то гостопримство омогућавало. Наиме, кућа Јеврема Обреновића спадала је у повлашћене када је реч о гостима, јер је била у прилици да прими представнике дипломатског кора који је у то време био тек у фази формирања.
Уколико се сагласимо да је ”вештачко свако раздвајање између чула, медија и друштвене стварности” (Ludes 2003: 2003), онда та повезаност делује нарочито занимљиво у време када медији у правом смислу те речи још увек нису постојали. Када се јавност своди на усмену комуникацију, кључно обележје повезаности чула и друштвене стварности своди се на непосредну размену. Када би она пак изостала, време би деловало празно и лишено садржаја, па би Анка зловољно констатовала изостанак било чега новог и вредног спомена: ”Данас нам нико није долазио, нити се пак штагод ново и важно чути могло” (Гикић Петровић 2007: 22). Попут савремених тинејџера, и за Анку је пре готово два столећа жељени живот подразумевао испуњено време. Њен животни мото трагао је за временом које је увеселително, доноси радост и задовољство оним што је доживљено, а није тек туробно таворење, равна линија на којој се ништа не дешава. Због тога је с крајњим нерасположењем сваком приликом негодовала против искуства празног времена, бунила се када год доживи тренутке без садржаја. Досада је за Анку Обреновић представљала синоним за мучну, непријатну и непожељну страну живота.
Појам времена тако се артикулише у замишљеном пресеку интеракција између ауторкиног ја и друштвеног окружења. Посматрамо ли га из ове перспективе, схватићемо због чега се путовање у просветитељству испоставило као догађај првога реда. Док путујемо, поменута размена у троуглу ја-други-околина је најинтензивнија, па и Анкин доживљај времена више нема одлике мучног таворења, него веселог и неосетног протицања. Тако се најузбудљивији тренуци Анкиног дневника, у којима је било испуњено њено хедонистичко уверење према којем ”ништа није боље од задовољства” – везују за путовање у Влашку, где су Обреновићи имали своја имања: ”видим, и то ми је тако тај дан прошао до подне да нисам ни осетила”, односно ”Данас сам врло се лепо провела, нагледала и стародревности видила, а опет сам и српска брда и људе видила, које ме је опет обрадовало” (Гикић Петровић 2007: 101, 116).
У наглашено субјективно време утиснут је и печат друштвених захтева онога доба, у којем се од жена, посебно млађих, није очекивало да се огласе и јавно проговоре, него превасходно да ћуте: ”Патријархални поредак није био наша специфичност, њега је неговала и традиционална европска пракса. У том поретку жена је била резидуални послушник, подразумевајући ослонац – слутимо и на који начин. Ослушнимо гласове прошлости о ситуираности жене у владарском кругу (јер се подразумевало да су оне у повољнијем положају од припадница нижих друштвених слојева). Грађански модел се званично промовисао, али је оспоравано учешће жена у јавном животу” (Стефановић 2006: 202).
Будући да су жене тада биле лишене могућности јавног деловања дневник је представљао једини медиј комуникације који је Анки преостао тамо где су други облици били унапред осујећени. Самим тим, она се огласила, премда једино у комуникацији са самом собом, али већ тиме више није пристајала на неделатно и немоћно посматрање. Тамо где влада ћутање, на делу је тиха сагласност са успостављеним односима моћи и постојећим стањем ствари. Међутим, чим се окренула писању дневника Анка је добила прилику да пружи ”отпор правилима понашања који су јој били непријатни, дозвољено јој је изражавање осећања и мишљења за које није било другог издувног вентила” (Simons 1990: 4)
Облици отпора у Анкином дневнику највидљивији су тамо где је угрожено њено достојанство и где јој није указана дужна пажња. Премда је током писања дневника била изузетно млада, и њен лични пример нам показује како ”искуство друштвеног омаловажавања и понижености угрожава људска бића у њиховом идентитету, исто као што их у свом физичком животу угрожавају болести” (Honneth 1992: 2018). Анкини гестови бунта и несагласности превасходно су вербални, какви су једино и могли бити, али су зато прилично уверљиво и разговетно формулисани.
Уколико се подсетимо како је признање другог човека медиј обликовања модерне самосвести, онда се не треба чудити бурним реакцијама на изостанак признања. У Анкиним очима, право на признање било је истоветно праву на властиту индивидуалну личност. Отуда јој било какав вид игнорисања није био прихватљив: ”дође мој наставник са Ш. Који, кад ушао у собу, није се ’тео ни поклонити, које ме сасвим увреди и ражали, тако да сам ваздан због тога ружно расположена била, није само што ја марим за његов комплимент, него зашто би ми он тако презрително, па још у моју собу, ушао и никаквога почитанија да ми не покаже. То ме је сасвим било увредило, да ми је чини миске сва крв у мени узаврила била. Ш… зло…” (Гикић Петровић 2007: 31). Испади неувиђавног госта нису се завршили на томе. Уследило је још горе, јер за разлику од ускраћеног поштовања, страни конзуларни чиновник Штекер се негативно изразио како о породици српског Кнеза, тако и о оној Јеврема Обреновића, у чијем уском породичном кругу се кретао. Анка је на то била неумољива. Узбуђење није могла да сакрије док је записивала једну језички прилично конфузну белешку: ”Но, ја ћу њему, дужна остати нећу за то” (Гикић Петровић 2007: 170). Увреда није прошла без реакције, млада Анка није прихватила улогу пасивног трпљења, него се одлучно успротивила таквом третману. Охрабрујуће по њу, ни позитивне реакције нису изостале, тако да се интервенција испоставила као успешна. По свој прилици се пожалила својој наставници Христини Тирол, која је разговарала са непристојним посетиоцем. Након свега, Анка бележи: ”казивала ми је Тина како је са Паце[ком] и Ште[кером] прошла и казала му моје негодованије, и заиста је био сасвим други данас.” (Гикић Петровић 2007: 176).
”Лепоте и памети круна”
С друге стране, Анка веома пажљиво бележи све видове признања и поштовања који су јој одати. Исте године када је започела са писањем дневника (1836), Анка Обреновић је објавила превод прича са немачког језика под насловом Наравоучителне повести, тако да је била у прилици да непосредно забележи утиске читалаца тог превода, односно реакције оних који су дошли у додир са њим, или су барем чули за њега. При том, ваља се поново присетити да се Анка огласила као преводилац у време када је женски говор био прећутно забрањен. Непожељност женског гласа била је легитимисана тезом да је у питању говор с оне стране рационалности, односно пословног живота. Просто речено, дуго је владало уверење како би говор жене могао бити једино бити глас промискуитета који нема друге циљеве и намере него да потајно подрива постојеће односе моћи: ”Заповест ћутања била је најчешћа у књигама о понашању жена у раној модерности” (Botonaki 2006: 57).
У таквим околностима морало је бити изузетно ласкаво искуство када страни конзули, који су се баш у то време по први пут појавили у Србији, искажу интерес за женски књижевни рад, а нарочито када одају признање за њега. Због тога не чуди да је Анка одушевљено коментарисала вербалне размене са угледним страним саговорницима, због којих ће доцније бити оптуживана како је изузетно сујетна: ”На то он каже ми да није досад знао да и у Србији једна списатељица има (…) он би желио да би ја сама своје име на књиги записала и њему дала (…) он се поклони и на то ми каже да и у политическим дјелима неки пут се круна заслужује, а ја да сам сад овде у Србији лепоте и памети круна (…) после тога будем јако прекорена и готово испсована од Симке што су они ту били” (Гикић Петровић 2007: 47).
У истој реченици Анка износи судар традиције и модерности. С једне стране, сестра је псује због тога што је самостално ступила у комуникацију са страним гостима и тиме није испоштовала наслеђене норме које су прирасле уз друштвену позицију и улогу девојке. С друге стране, страни конзул јој тражи књигу са посветом и симболично је крунише као интелектуалну принцезу. Модерност по природи воли промену, мода јој је инхерентна, и то не само на основу етимолошког језичког сродства. Ипак, како би се омогућило да се промене догоде модерност прећутно подразумева и спремност на раскид са традицијом. Отуда Зигмунт Бауман модерни живот назива ”флуидним”, сматрајући да се он састоји од ”низа нових почетака – а баш због тога су брзи и безболни завршеци, без којих су нови почеци незамисливи, ти који у њему представљају најтеже тренутке и најнепријатније главобоље” (Бауман 2009: 10). Разуме се, на спремност да нешто наслеђено буде окончано и завршено, конзервативан став нипошто не гледа са одобравањем, него јој се жестоко супротставља, попут Анкине сестре. Отуда смо доспели до парадоксалног исхода према којем су изокренута очекивања: ближњи проклиње Анку и сугерише њену недостојност, док је странац истовремено велича и уздиже у звезде.
Други облик отпора, или боље речено отвореног негодовања, Анка је испољила наочиглед неправедне дистрибуције друштвеног богатства. Притом је имала у виду конкретне судбине појединих породица чији су преци имали огромне заслуге за колективно добро, што потомцима ипак није обезбедило достојанствену егзистенцију. У позадини Анкиног протеста против неславне егзистенцијалне ситуације сина Хајдук Вељка налази се хришћански наук о коначности људског живота, те о пролазности славе стечене на овоме свету. Ипак, од тога је још занимљивији осећај за изосталу социјалну правду: ”видим ту покојног ’ајдук Вељка сина, онога на гласу војника и онаквога храброг човека, који се онакови скоро родити неће, а његов син тек се данас једва са ’лебом рани, а неко време све је од њи’ стрепило и дрктило. Па ето видимо живи’ примјера пред очима да све што год на овом свету, све је непостојано и дуго не траје.” (Гикић Петровић 2007: 83).
Трећи вид отпора односи се на политичке прилике и изразито је драматичан. Млада Анка увиђа да је ангажман у политичким пословима најчешће подстакнут лукративним мотивима, а не бригом за колективно добро. Ипак, он је истовремено и опасан по оне који се у њега упуштају. Наиме, успон на друштвеној лествици, што ће рећи и у финансијској хијерархији она доводи у директну везу са нечасним пословима, попут потказивања и дојављивања: ”Та ‘обавештајна политичка служба’ као и целокупни апарат српске управе, у ствари је била Милошева политичка полиција којом је лично он управљао, и која је њему лично била потчињена” (Милошевић 2006: 314).
Анка нема разумевања за било какав вид сплеткарења, било да је оно политички, било приватно мотивисано: ”сад видим какви је овај свет, да човек нема са никим ни реч да проговори, све је то узело са шпијунлуком живити и чинове добијати, а весела правда умрла је одавно” (Гикић Петровић 2007: 79). Свакако ваља одати признање за овакву осетљивост према феномену негативне селекције. Није необично да је особа чије је време било обележено комуникативном разменом, у којој су водећу реч имали ново и значајно, испољила изразиту нелагоду у средини у којој је свака изговорена реч могла бити употребљена против ње. Када се томе дода намера да се искази других користе у себичну сврху властитог напредовања, јасно је да Анка Обреновић заправо пружа отпор појавама које угрожавају конституцију грађанске јавности. По њеној реакцији се чини као да јој је било јасно како ”сфера публике настаје у ширим слојевима грађанства најпре као проширење и у исто време допуна сфере интимности уже породице.” (Хабермас 1969: 67) Уколико је тако, онда ”шпијунлук” контаминира не само раван политичких послова и активности, него и ону крајње интимну, породичну сферу. Неоспорно је ово поприлично зрела дијагноза проблематичног, неправедног успињања по друштвеној вертикали за једну малолетну девојку.
„Oстарити од тешког стпљенија“
Када међуљудски односи изостану, време никако да прође, делује попут неких мучних тегова који никако да престану да оптерећују. Штавише, људски живот, његову виталност, на многим местима Анка доводи у директну везу са међуљудском разменом. Тамо где односи међу људима помањкају, живот као да се повлачи, те уступа место својој супротности, беживотности, смрти, прераном старењу. Један од књижевно најуспелијих момената Анкиног дневника проналазимо управо у одбојности исказаној спрам живота лишеног онога што представља његову виталну основу: “овде мора човек пре времена остарити, од тешког стпљенија, и никуда неизлазећи, и са никим се не мешајући, то је сасвим тешко” (Гикић Петровић 2007: 59). Анка уводи занимљиву и необичну фигуру ”тешког стрпљенија”, у настојању да скрене пажњу да стрпљење има смисла само уколико за резултат има неки облик испуњења. Будући да у свом језичком корену садржи патњу, тј. трпљење услед изостанка онога што се очекује, стрпљење има смисла онда, када након њега коначно дође и догоди се оно због чега смо били стрпљиви. Када пак испуњење изостане, или се испостави као недовољно, половично или мањкаво, онда с правом можемо говорити о ”тешком стрпљенију”. Тегобна патња сведочи о одложеном животу, о надама чије остварење изостаје, напокон о стрпљењу које неминовно остаје бесмислено и безразложно, будући да се није догодило ништа због чега би вредело бити стрпљив.
С друге стране, време као да ишчезава када је испуњено. Када се трајање времена не осети, време је протекло на најлепши могући начин. Захваљујући доживљају веселости, Анка ни не зна како јој је прошао дан: “Ваздан смо се весело провели, које у разговору које пак у свирању клавира, а такођер и у читању лепи’ књига и стихова, и то нам тако дан прекрати да нисмо ни знали како је прошао. После подне дошла нам је Тона, која нам је много смија правила” (Гикић Петровић 2007: 51).
Тако прва лекција коју бележимо на основу дневника Анке Обреновић гласи да појединац није довршена супстанција коју одликује ”људска природа”. Напротив, и поред маргинализованог друштвеног положаја, и женску субјективност једнако као и мушку обликује и формира размена са другим људима. Чини се да Анку никада није напустила младалачка интуиција или уверење да веселост њеног живота директно зависи од ранга и образованости, односно животних манира особа са којима ступа у контакт. По томе се она сврстава у ред виртуелних, али привилегованих посетитељки салона европских метропола, те прворазредне просветитељске институције из које ће касније стасати модерна грађанска јавност у виду нових медија, пре свега новина.
Епилог
Дневник Анке Обреновић представља ванредно значајан текст у корпусу српске књижевности XIX века, не само као први интимни запис једне девојке из угледне породице, већ и као својеврсни документ културне и идеолошке транзиције унутар патријархалног друштва. У својој наизглед спонтаној исповести, Анка артикулише дубоко свестан доживљај времена као категорије која неумитно пролази, али и као хоризонта у којем је могуће обликовати сопствени идентитет. Њен позив на „увеселителни живот“ у том контексту није пуки израз младалачке ведрине, већ чин супротстављања стегама друштвених норми, позив на афирмацију индивидуалности и духовне виталности унутар крајње ограниченог културног оквира.
Пишући свој дневник, Анка остварује оно што се у историји српске културе може препознати као значајан искорак ка формирању женског субјекта унутар јавног дискурса. Њено писање је чин самоосвешћења, а истовремено и чин отпора – јер сама чињеница да жена бележи, промишља, анализира и вреднује представља померање граница друштвено дозвољеног. Кроз своје записе, Анка показује дубоку свест о пролазности времена и празнини живота лишеног садржаја, што је за ондашње доба представљало револуционарно искуство. Њен позив на „увеселителни живот“ није израз пуке разоноде, већ потребе за испуњеношћу, за активно проживљеним тренутком који има смисао и вредност. Веселост, дружење, разговор, читање и свирање – све су то били конкретни облици отпора празнини и затворености у које је патријархално друштво гурало жену. Истовремено, Анка је својим писањем и превођењем показала да жена може бити и мислеће, образовано биће, способно за културни допринос и јавни глас. Њен дневник тако постаје први запис женске аутономије у српској култури – место где жена не само осећа, већ и размишља, вреднује и суди. Иако младалачки једноставан, Анкин дневник је у суштини драгоцено сведочанство о почецима модерне свести и личне слободе у српској култури. Анкин дневнички глас, иако тих, скроман и ненаметљив, будући да није ни предвиђен да га упозна јавност, означава тренутак када ћутање престаје да буде врлина, а писање постаје чин храбрости. Зато њени записи представљају трајни доказ да је и у времену крајње скучених могућности могуће живети достојанствено, радознало и – увеселително.
In Persuit of Cheerful Life: Time and Resistance in Anka Obrenović’s Diary
This paper examines Diary of Anka Obrenović through the interrelated concepts of time and resistance. Time in her writing is conceived as a relational category, gaining meaning through the intensity of communication and emotional exchange with others; “empty time” signifies the disruption of social exchange or futile communication. Within this temporal framework arises a multilayered system of resistance: resistance to the denial of personal dignity, defending individuality; resistance to unjust distribution of wealth, exposing social inequality; and resistance to constraints on the emergence of a civic public sphere, opposing cultural and communicative stagnation. The motif of the “cheerful life” functions as a figure of cultural and existential vitality — an assertion of lived time within relational fullness. Thus, the Diary articulates one of the earliest forms of modern, engaged female consciousness in Serbian literary culture.
Key Words: Diary, Time, Resistance, Communication, Cheerful Life
ЛИТЕРАТУРА
Бауман, Зигмунт. Флуидни живот, прев. С. Божовић/Н. Мрдак, Нови Сад, Медитерран 2009.
Војиновић, Живана. Принцеза Анка, Београд, Стубови културе, 2010.
Вујић, Јоаким. Путешествије по Србији, Београд, Српска књижевна задруга 1902.
Гикић Петровић, Радмила. Дневник Анке Обреновић, Нови Сад, Дневник 2007.
Гикић Петровић, Радмила. Ликови у дневнику Анке Обреновић, Нови Сад, Дневник 2007а.
Кант, Имануел. Критика чистог ума, прев. Н. Поповић, Београд, БИГЗ 1990.
Кокановић Марковић, Мирјана. ”Анка Обреновић за клавиром, у огледалу дневничких записа”, Обреновићи и књижевност, прир. Д. Вукићевић/А. Пејчић, Београд/Крагујевац Институт за књижевност и уметност/Народна библиотека ”Вук Караџић”, 2024.
Константиновић, Радомир. ”Путовање као чин културе (Доситеј и наше везе са светом)”, Од барока до класицизма, Београд Нолит 1973, прир. М. Павић.
Лотман, Јуриј М. Семиосфера, прев. В. Сантини, Светови, Нови Сад 2004.
Милошевић, Милан. ”Обавештајна служба кнеза Милоша Обреновића”, Крагујевац престоница Србије 1818-1841. ур. Б. Радовановић/ П. Илић, Историјски архив Шумадије, Крагујевац 2006.
Обрадовић, Доситеј. ”Предисловије”, Живот и прикљученија, Сабрана дела, Књига 1, Београд, Задужбина Доситеја Обрадовића, 2007.
Обрадовић, Доситеј. Писма Харалампију, Сабрана дела Доситеја Обрадовића I, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд 2007а.
Радовановић, Стеван. ”Анка Обреновић”, Књижевност и језик, Београд1977/1.
Стефановић, Мила. ”Укус епохе и Анка Обреновић”, Крагујевац престоница Србије 1818-1841. ур. Б. Радовановић/ П. Илић, Крагујевац, Историјски архив Шумадије 2006.
Стојадиновић Српкиња, Милица. У Фрушкој гори 1854, Бачка Паланка, Логос 2008.
Хабермас, Јирген. Јавно мњење, прев. Г. Ерњаковић, Београд, Култура 1969.
Boerner, Peter. Tagebuch, Stuttgart, J. B. Metzler 1969.
Botonaki, Effie. „Early Modern Women’s Diaries and Closets: Chambers of choice Mercies and beloved retirement“, Recording and Reordering. Essays on the Seventeenth- and Eighteenth- Century Diary and Journal, Dan Doll/Jessica Munns (Ed.), Lewisburg Bucknell University Press 2006.
Honneth, Axel. Kampf um Anerkennung. Zur moralischen Grammatik sozialer Konflikte, Frankfurt am/M; Suhrkamp 1992.
Ludes, Peter. Einführung in die Medienwissenschaft, Berlin, Erich Schmidt ²2003.
Simons, Judy. Diaries and Journals of Literary Women. From Fanny Burney to Virginia Woolf, , London, Palgrave Macmillan 1990.
Woodfine, Philip. „Nothing but Dust & the most minute particles. Historians and the Evidence of Journals and Diaries“, Recording and Reordering. Essays on the Seventeenth- and Eighteenth- Century Diary and Journal, Dan Doll/Jessica Munns (Ed.), Lewisburg Bucknell University Press 2006.
Све до последње деценије 19. века у Новом Саду, као и у другим градовима тадашње Аустроугарске монархије, осмогодишње школовање је било највиши ниво образовања доступан женској деци. Њихово образовање обухватало је најпре само основну школу у трајању од два разреда (нижа основна школа), затим четири разреда (виша основна школа), да би касније било уведено шесторазредно школовање. Оснивањем Српске више девојачке школе и Краљевске мађарске државне женске грађанске школе у Новом Саду, од средине седамдесетих година 19. века девојчицама је омогућен наставак школовања у трајању од још четири године (након завршена четири разреда основне школе). Иако је оснивање ових школа представљало за оно време велики корак у „освајању“ женског образовања, оне нису нудиле конкретно стручно оспособљавање (у смислу занатских школа), нити су биле изједначене са било којим степеном гимназијског образовања, које остаје и даље доступно само мушкој деци. Овакав концепт образовних институција намењених девојчицама био је складу са доминантним друштвеним наративом који је у женском образовању видео искључиво „стварање“ образоване супруге, мајке и домаћице. Истовремено, он је био повезан и са националним покретима који су средином 19. века захватили велики део Европе. Концепт „образоване мајке“ Љубинка Трговчевић објашњава следећим речима: „Obrazovana majka kao motiv će biti snažan pokretač za otvaranje škola u drugim državama jer je bilo teško razbiti tradicionalne postavke o mestu žene u društvu. Ona je bila najprihvatljivija kao majka, kao ona koja će da rađa i vaspitava heroje, buduće odane članove zajednice“ (2014, 58). Контекст и потребу оснивања специјалних женских школских установа (уместо концепта једнаког образовања за жене и мушкарце), Невена Ивановић описује овако: „Tako su se kao dominantno obeležje osnivanja i inicijalnog razvoja ženskih obrazovnih institucija učvrstile predstave o majkama – učiteljicama i ženama – građankama, kao i shvatanja o potrebi da se žene obrazuju tako da nauče da pravilno odgajaju decu i ispravno ispunjavaju dodeljenu im žensku i klasnu ulogu – pa, kasnije, i da služe potrebama i ciljevima nacionalne države. Tokom devetnaestog stoleća ženski pokreti prihvatiće u izvesnoj meri te predstave i shvatanja kao argumente u prilog svojim zahtevima za poboljšanje sopstevnog položaja“ (2002, 174). Потрвду овакве друштвене атмосфере у којој су жене „користиле“ концепт образоване и национално освешћене мајке како би учиниле било какав искорак када је реч о њиховим правима на образовање налазимо и у тексту којим се девет угледних новосадских Српкиња обратило Црквено – школском одбору 1870. године. Тражећи оснивање управо више девојачке школе, оне између осталог кажу: „Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале (…) Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961, 13). Концепт материнства као патриотске улоге жена, по речима Ане Столић, представљало је опште место у европским националним покретима у вишенационалним царствима. Стварање „образованих мајки“ представљало је једну од аргументација како мушких заговорника потребе школовања жена, тако и женских организација које се формирају осамдестих година 19. века и на нашим просторима. Како закључује Столић: „Школована жена, будућа супруга и мајка, био је идеал који је често истицан у реторици либералних политичких идеолога посебно у младим националним државама и покретима, али и у националним женским организацијама“ (2021, 114).
Једина образовна институција на простору Војводине која је била доступна Српкињама након завршене више девојачке школе била је Српска учитељска школа у Сомбору. Школовање у оквиру ове инститиције било је такође у складу са важећим друштвено детерминисаним циљевима женског образовања. О томе сведочи кратак текст објављен у новосадском листу Застава 1887. године. Како је овде наведено, број ученица је у школи био стално у порасту, па се предлаже оснивање посебне женске учитељске школе. Циљеви овакве школске институције образложени су следећим речима: „Ми не мислимо овде на просто образовање наших Српкињица за учитељице, већ мислимо на оно главније: да би ваљало дати више могућности многим Српкињама за образовање, да буду добре и ваљане матере…Многи би родитељ да му се изобрази дете, не милсећи, да би то икад био лебац своме детету[1]; а тако образоване Српкињице чиниле би у својој околини, у своме друштву праву српску васпитачку дужност…“ (Застава 1887). Слична ситуација била је у окружењу. Магдолна Ребај у тексту посвећеном женском образовању у Мађарској у другој половини 19. века наводи податак да су такозвани Институти за обуку васпитачица оснивани средином века, а да се број полазница стално повећавао. Женска учитељска школа отворена је у Пешти 1856. године, под управом реда Свете Марије Вард. Она такође констатује да су ове образовне установе уписивале и девојке које нису имале намеру да започну учитељску или васпитачку каријеру, већ су само имале жељу за даљим (средњим) образовањем (2024, 45). У Загребу је у то време деловала женска учитељска школа такође под окриљем католичке цркве у Самостану сестара милосрдница. Описујући контекст рада ове учитељске школе Ида Ограјшек Горењак пише: „Ta institucija ispunjavala je dvostruku ulogu. S jedne strane, ona je ženama pružala mogućnost stjecanja ekonomske neovisnosti, ali je istovremeno otvarala i prostor da djevojke iz boljih obitelji steknu srednjoškolsku svjedodžbu. Tako je postojala stanovita razlika u klasnoj strukturi polaznika muške i ženske učiteljske škole. Dok su muške preparandije velikim djelom pohađali sinovi siromašnijih građanskih i seoskih obitelji, klasna struktura polaznica ženske učiteljske škole sličila je strukturi polaznika gimnazija. To nas upućuje da je u višim društvenim slojevima postojao određeni interes za školovanje kćeri, ali je on bio ograničen skučenim prostorima obrazovnog sustava“ (2006, 148). Теденција уписа већином женске деце у Српску учитељску школу наставила се и у наредним деценијама, о чему сведочи и податак објављен у листу Браник 1896. године. Како је овде наведено Мушку учитељску школу тада је похађало 50 приправника, док је у Женској било њих 106 (Браник 1896).
Оснивање женских гимназија у Аустроугарској (90-е године 19. века)
Две деценије након оснивања Српске више девојачке школе у Новом Саду (и сличних установа у другим градовима на простору Аустроугарске), односно почетком последње деценије 19. века, полако долази до промена у концепту женског образовања. Покретачи ових промена биле су женске организације које у фокус јавности стављају питање права жена на универзитетско образовање. Како је за упис на студије услов било стечено гимназијско образовање и положен „испит зрелости“, отвaрање женских гимназија постаје важна друштвена тема. Зашто је женско право на овај вид образовања толико „узнемирило духове“?. Питање гимназијског, односно универзитетског образовања жена постаје питање од великог интереса јер је суштински значило „уздрмавање“ читавог концепта друштвено детерминисаних родних улога. Школована жена у новом концепту више не би била „образована мајка“, већ жена оспособљена да обавља „мушка занимања“ и да буде економски самостална.
Ова трансформација женског образовног модела очекивано није могла да се одигра нагло. Процес такозване професионалне еманципације жена, Љубинка Трговчевић описала је следећим речима: „Žene postaju delovi modernih elita tek kada su stekle pravo na profesionalnu i političku emancipaciju. Kao i u većini evropskih zemalja, profesionalna emancipacija je bila postepena i najpre se primenila u školama: u prvoj fazi dozvolom da žene steknu opšte, a kasnije i stručno te visoko obrazovanje, kome je sledilo i postepeno osvajano pravo na zaposlenje“ (2001, 259). О значају које је право на гимназијско образовање имало у целокупном процесу редефинисања друштвеног положаја жене пише и Ограјшек Горењак. Говорећи о почецима рада Женског лицеја у Загребу, између осталог, каже: „Otvaranjem Liceja djevojkama se omogućio pristup „muškom“ sustavu znanja, otvorio put ka ulasku na sveučilište i uključivanju u zanimanja bjelih ovratnika i stoga bi se moglo upravo taj događaj staviti na sam početak polaganog procesa redefinicije uloge žena u društvu u Hrvatskoj“ (2006, 149).
Прве женске гимназије на простору Аустроугарске оснивају се током последње деценије 19. века. Овде ћемо укратко представити неколико оваквих институција на чије оснивање и рад су се реферисали новински текстови у тадашњој српској новосадској штампи.
Удружење за образовање жена Минерва (Spolek pro ženské studium Minerva) из Прага, је 1890. године, на иницијативу Елишке Краснохорске, основало прву женску гимназију у Аустроугарској монархији. Према мишљењу Ограјшек Горењак, ово је био један од најрадикланијих помака на подручју женског образовања у овом делу Европе. Гимназија је трајала пет година, а школски програм се ослањао на класичан гимназијски курикулум. Основана од стране женског удружења, без државне подршке, издржавала се од донацијa. Такође, услед непризнавања од стране државног система, школа није била у могућности да организује полагање матурског испита за своје ученице. Све до 1907. године, када је женској гимназији коначно призната јавност, кандидаткиње су матуру полагале у мушкој гимназији.
(https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/30).
Исте године када је у Прагу основана прва женска гимназија, у Бечу је Удружење за напредно образовање жена (Verein für erweiterte Frauenbildung) поднело петицију у којој тражи државну подршку за оснивање сличне образовне институције. Како је тражена подршка изостала, чланице овог удружења, предвођене Маријом Боршад, 1892. године оснивају приватну женску гимназију. Године 1898. прве ученице су положиле завршни испит (матуру), који се још увек полагао екстерно. Министарство просвете је школи доделило право јавности 1903. године, чиме је постала призната образовна установа у оквиру државног школског система. Три године касније добија и право да обавља пријемне и завршне испите у сопственој установи, чиме постаје потпуно самостална гимназија (за девојке) (https://fraueninbewegung.onb.ac.at/node/525?utm_source=chatgpt.com) .
У Загребу је 1892. године основан Женски лицеј. За разлику од поменутих женских гимназија у Прагу и Бечу, које су настале захваљујући деловању женских организација (без званичне државне подршкe), овде се радило о унапређивању рада постојеће јавне више девојачке школе. У ком смеру треба да се реформише девојачка школа постојала су два става. Први је инсистирао на стицању одређених занатских вештина или усавршавању знања из домена кућних послова. Други, који је заступала Марија Јамбришак, наглашавао је потребу за интезивирањем учења језика и природних наука, приближавајући се тако концепту реалне гимназије (такозване реалке). О томе како је и у овој средини отварање женске гимназије сматрано и сувише великим искораком у односу на већински став друштва, говори сам назив новоосноване женске школе. Како наводи Ограјшек Горењак назив лицеј, а не гимназија употребљен је из дипломатских разлога, или како је то изјавио Исидор Кршњави (један од школских реформатора), „da (se) nikoga ne poplaši“ (2006, 157). По структури Женски лицеј је одговарао такозваним потпуним средњим школама, са дужином трајања школовања једнаким као у гимназијима. Међутим, ни овде ученице нису имале право полагања матуре. Овај проблем је решаван као и у другим женским гимназијама тако што су кандидаткиње полагале државни испит у мушкој гимназији и то након што би положиле завршни испит у Лицеју.
Слично као у Прагу и Бечу, Удружење за реформу образовања жена (Verein Frauenbildungsreform) под вођством Хедвиг Кетлер, основало је у септембру 1893. године прву приватну женску гимназију у немачком граду Карлсруе. Након финансијских потешкоћа у којима се нашла, гимназија је од 1898. прешла у надлежност града. Годину дана касније прва генерација ученица је положила завршни испит, али као и у другим сличним школама у то време, он није имао статус велике матуре. Матурски испит ове женске гимназије је коначно и званично признат тек 1904. године, чиме су полазнице стекле право уписа на универзитете (https://lessing-gymnasium-karlsruhe.de/cm3/index.php/profil/geschichte/406-125-jahre-erstes-deutsches-maedchengymnasium).
У Будимпешти је Национално удружење за образовање жена (Országos Nőképző Egyesület) још седамдесетих година 19. века поднело иницијативу за оснивање женске гимназије, али није наишло на подршку. Уместо тога и овде је 1875. године отворена виша девојчка школа, слична онима на простору Војводине. Прва женска гимназија основана је 1896. године и то годину дана након што су три факултета (уметнички, медицинки и фармацеутски) отворила своја врата за студенткиње. До оснивања женске гимназије девојке су могле у статусу вандредних ученица да похађају мушке гимназије и да полажу матуру (Rébay 2024, 45 ).
Оспоравање права на полагање „испита зрелости“
Као што се може видети из овог кратког прегледа, заједничко за готово све нове школске установе намењене девојкама било је одсуство подршке државног система. То је даље за последицу имало оспоравање права на организацију и спровођење полагања матурског испита без којег се није могло конкурисати на државне универзитете. Питање права девојака на полагање државне матуре постаје питање од највећег значаја за одржавање тадашњег друштвеног поретка, када је реч о родним улогама. Део (мушке) јавности који је оспоравао ово право, у таквом свом ставу видео је „последњи бедем одбране“ онога што су сматрали „природним поретком ствари“. Била је то суштински борба против економске и било које друге врсте независности жена. Већ и у самом називу „испит зрелости“ наслућује се својеврсни rite de passage карактер матурског испита.Стицање права на похађање гимназије, а посебно на полагање матуре представљао је велику друштвену промену младе девојке и у симболичном смислу. То би означило њену спремност да преузме одређене одговорности, али и оствари права коју су до тада била намењена искључиво мушкарцима (даље образовање, запослење у оквиру државног апарата…). Овакав потенцијалан сценарио нарушио би традиционалну поделу на приватну (женску) и јавну (мушку) сферу, што је за многе друштвене и политичке актере било недопустиво. Бавећи се концептом еманципације као ослобађања од било којег надзора и запрека самоодређивању, Предраг Крстић, позивајући се на Канта, каже: „Nezrelost je nemoć da se svojim razumom služimo bez vođstva drugog (…) Samoskrivljeno nezreo je onaj koji je stasao da praktikuje vlastiti sud, ali nastavlja da se ponaša kao da potrebuje vođstvo. Iskorak iz nezrelosti stoga nužno podrazumeva oslobađanje od staratelja“ (2022, 170). Овако посматрано оспоравање права на полагање „испита зрелости“ значило би трајно задржавање жена у статусу „незрелих“ индивидуа којима је неопходан старатељ (отац, брат, супруг).
Осивање женских гимназија и женски покрет
Како је раније поменуто, у овој фази реформисања женског образовања радило се првенствено на оснивању девојачких гимназија и то од стране женских организација. Попут виших девојачких школа, и ове образовне интитуције су имале „женски“ наставни програм чиме се и даље потврђивала различитост у односу на мушке школе. О томе пише Невена Ивановић, описујући ситуацију по овом питању у Немачкој и Аустроурагској. Она наводи да су аустријски закони који су регулисали област женског образовања рађени по моделу пруске реформе из 1894. године, а да је у њиховој изради учествовала Хелена Ланге. Иако је била заговорница прогресивних реформи у женском образовању, према речима Ивановић, Ланге својим ставом израженим кроз поменуте регулативе није допринела суштинским променама. Оно што јој се замерало било је схватање женског вишег образовања само у контексту обуке будућих наставница које би предавале у вишим школама и разредима. Ивановић ову ситуацију у Немачкој описије следећим речима: „Nemačkim ženama jeste bilo dozvoljeno da predaju u višim razredima liceja, nastavni program jeste bio neznatno poboljšan (mada u trajanju od devet, a ne deset godina, koliko je trajalo obrazovanje dečaka u licejima), ali i dalje nije bilo škola koje bi pripremale devojke za prestižno polaganje mature“ (2002, 182). Против и даље присутног модела који је разликовао мушко и женско образовање, са константним ограничењима када је реч о женској деци, борила се Хедвиг Кетлер. Она је захтевала да се женама дозволи приступ свим сегментима мушког образовног система, слободним и другим професијама, као и универзитетима. Концепт „једнаког образовања“ за који се залагала био је могућ потпуно отвореним приступом класичним гимназијама и такозваним реалкама женској деци. Пример ова два концепта женског гимнaзијског образовања наведена су овде како би се указало да по овом питању није постојао уједначен став ни и унутар поља женског покрета крајем 19. и почетком 20. века.
Како је о женском средњем образовању крајем 19. века писала српска новосадска штампа
Због свега до сад наведеног не чуди чињеница да је и новасадска штампа на српском језику пратила питање оснивања женских гимназија у окружењу, као и отварање појединих универзитета за студенткиње. Ову тему од почетка 90-их година 19. века пратили су, између осталих, дневни листови Застава и Браник, као и месечни лист Женски свет.
Поменуте дневне новине била су страначка гласила уређивана по средњоевропском узору и усмерена на остваривање одређених политичких програма. Заставу је покренуо Светозар Милетић, а након расцепа унутар Српске слободоумне странке, ове новине постају гласило Српске народне радикалне странке, са Јашом Томићем на месту уредника. Чланови новоосноване Српске народне либералне странке покрећу лист Браник на челу са Мишом Димитријевићем, а касније Михајлом Полит Десанчићем. Према речима Љиљане Драгосављевић Савин, међу читаоцима ова два гласила постојале су значајне социјалне разлике. Њихове читаоце описује следећим речима: „Радикалски лист Застава је био лист ситног српског грађанства, који је заступао интересе малих занатлија, трговаца, њихових помоћника, гостионичара, сиромашних сељака, нижих службеника, ситних банкара и интелигенције сељачког порекла, највише адвоката и студената. Богатији и угледнији слојеви српског грађанства из редова интелигенције, земљопоседника, власника новчаних завода, трговаца, вирилиста, окупљали су се око Браника, који је уживао велики углед“ (https://www.kcns.org.rs/agora/srpska-stampa-u-novom-sadu/). Оно што је било заједничко за оба листа била је њихова улога у „одбрани српства“. И једни и други су се кроз уређивачку политику и текстове отворено борили против мађаризације и аустрофилске политике српске династије Обреновић.
Лист Женски свет издавала је Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња. На месту уредника је био Аркадије Варађанин, секретар Добротворне задруге, управник Српске више девојачке школе и члан Либералне странке у Новом Саду. У првом броју 1886. године објављена је мисија часописа у којој између осталог стоји: „А на послетку узео је у задатак и да подиже наше женско више образовање, у колико се то оваквим путем може чинити, а смер ће свој ограничити поглавито на она три правца, која су чисто женској природи богодана, а то је: даваће им савете као метерама, како ће отхрањивати и одгајати децу, пружа ће им поуке како ће чувати и неговати здравље својих (…) како ће као супруге стварати мир, срећу и задовољство у кући (…) како ће као газдарице своју кућу боље кућити, у опште помагаће, да се у друштву наших женскиња утврђује хришћански модел…“ (Женски свет 1886). Овде се јасно види да се концепт часописа надовезује на важећи друштвено детерминисан модел жене као мајке, супруге и домаћице. Како закључује Јелена Јосиповић: „Покретање часописа доводи се у нераскидиву везу са очувањем и дефинисањем националног. Иако се то не каже експлицитно, у чланцима у часопису уочљив је традиционални приступ култури, која се сме побољшати, али не и мењати…“ (Јосиповић 2012).
***
Новосадска јавност је на самом почетку 1889. године, путем текста у Женском свету, била обавештена о формирању Друштва за оснивање женских гимнзија у Бечу[2]. Ово је био повод да се изнесу подаци „како у читавом свету, не изузевши чак ни Аустралију, имају женске на основу гимназијске сведоџбе приступа на универзитете – једина је Аустрија у томе заостала“. Међу државама које су нудиле могућност женама да похађају високе школе наведена је и Србија. Овде је истакнут податак да је почетком 1889. године омогућено двема Српкињама – сестричини Јована Бошковића и госпођици Драгојловићевој да, након што су завршиле гимназију и стекле сведоџбу зрелости (Драгојловић је сведоџбу стекла у Москви, док је Бошковић уз велико залагање Јована Бошковића добила право да ванредно похађа мушку гимназију у Београду), похађају Велику школу у Београду, тачније Филолошко – историјски факултет[3] (Женски свет 1889, 21).
Дневне новине Застава су 1890. објавиле вест да ће у Италији, тачније у Риму, одлуком министра просвете 1. априла 1891. године бити отворена прва женска гимназија. На тај начин тамошње жене добиле су могућност ступања на унверзитет. За неименованог аутора овог кратког текста то је даље значило да ће жене имати приступ најразличитијим занимањима. У циничном тону закључује: „И тако би се почетком 20. столећа могло лако догодити, да ће сви мужеви као војници или по колонијама вршити службу, или само вежбати у оружју, дочим ће жене по разним звањима вршити цивилне послове, па управљати и министарствима“ (Застава 1890).
Сл. 1 Застава, 14. септембар 1890.
Оснивање женске гимназије у Прагу 1890. године најавио је лист Женски свет. У тексту посвећеном овој теми пише: „Прашака задруга Чешкиња покренула је мисао међу женским задругама у Чешкој, да се једном представком обрате земаљском сабору, да овај своје законе тако измени, како би добиле приступа и женскиње, да ступају у свеучилиште…У тој преставци моле Чешкиње, да се оснује у Прагу женска гимназија, како би се оне ту могле достојно спремати за више науке“. У тексту стоји и коментар да ће Чехиње успети у „свом праведном очекивању“ (Женски свет 1890).
Најаву отварања прве женске гимназије у Бечу штампа је пропратила 1891. године. Оба дневна листа и Застава и Браник су у децембру обавестили суграђане да ће 1. септембра следеће године у Бечу бити отворена „женска гимназија са шест разреда“ (Застава 1891). Новинар Браника пише и следеће: „Учевни предмети ће бити исти који су и у гимназијама за мушке, само што ће курз трајати место 8 и 9 само 6 година“ (Браник 1891).
Сл. 2 Браник, 5. (17.) децембар 1891.
Лист Женски свет пратио је и оснивање Женског лицеја у Загребу школске 1892/93. године. Како је наведено у тексту, ова образовна институција је конципирана као осмогодишња школа, након које ће ученицама бити омогућено ступање на универзитете. Текст је завршен следећим коментаром анонимног аутора: „Док се угарски великаши договарају, како ће устројити оваку школу, донде је предстојник наставе у Тројединици г. Кршњавски сретно решио то питање својом сопстевном иницијативом на славу и напредак хрватског и српског имена“ (Женски свет 1892).
Отварање приватне женске гимназије у Будимпешти[4], као и Женског лицеја у Загребу 1892. године, подстакло је аутора који се потписао иницијалима Б. Б-ћ. да у октобру исте године у новинама Браник објави текст под називом „Девојачка гимназија“. С обзиром да се ради о првом опширном новинском тексту на ову тему, а о чијој важности говори и чињеница да се нашао на првој страни поменутог листа, овде ћемо се позабавити његовим детаљнијим приказом. У самом уводу аутор поред две поменуте школе наводи и раније основане приватне женске гимназије у Бечу и Прагу, што указује да је био добро упознат са тенденцијом оснивања образовних институција овог типа у окружењу. Сврху женског образовања он објашњава следећим речима: „А друштво увиђајући не само да се женско може изображавати, него увиђајући и корист од тога, што се женске шаљу у школу где им се појмови умноже и познавања разбистре, ствара школе и за њих, старајући се, да се будуће матере и домаћице изобразе онако, како ће кућа, која не стоји на земљи него на жени, стајати на изображеној жени – сигурном темељу“. У истом тону наставља: „Заиста каква разлика у удешавању и домазлука и васпитавања деце у кући, где је жена изображена, и где није! Така је кућа редовно напреднија, сретнија, јер се брачни пар међу собом боље потпомаже у заједничким тежњама“. Мислећи овде вероватно на образовање у оквиру виших девојачких школа, аутор недвосмислено „оставља“ жене у домену добре супруге и домаћице. Оснивање пак женских гимназија којем сведочи види као максимум који би се смео допустити у борби за женско образовање, наглашавајући при томе „опасност“ евентуалне дозволе за полагање матуре. На овом месту, између осталог, каже: „И гле, данашњим даном дотерало се да би се једва могло даље ићи. Ево се за женске отварају већ гимназије. Амбиција женска, ако је врло велика, може тражити и постићи ону знамениту сведоџбу, с којом се добива приступа у велики живот – сведоџбу зрелости!“. У надолазећим тежњама жена да остваре право на гимназијско образовање и стицање сведоџбе о зрелости он препознаје њихову борбу за економску самосталност или како он то назива „борбу залебац“, што види као велики искорак у односу на описану„изображену домаћицу“. Аутор ову борбу своди на надметање мушких и женских умних снага. Сматрајући да су за послове који су до тада били доступни женама, попут учитељског позива или рада на телеграфу и у пошти, били довољни окретност и нешто писмености, док се за области за које се, по његовом мишљењу, спремају жене, захтева „права интелигенција“, каже: „Биће то борба за живот и славу! Пустите нас да видите да женске неће бити лоше од мушких као научници, професори, лекари и адвокати па чак и политичари!“ – Тако вичу (у себи) [5]као што се мени хоће да причује, неке одушевљене унуке Евине“. Овај друштвени искорак по њему је био осуђен на пропаст. За овакав епилог он је видео два разлога. Први „проналази“ у практичној психологији која је како наводи показала да женски ум „нема потребне истрајности и растегљивости као мушки“. Други разлог је друштвени и подразумева недопустивост ремећења „природног реда“ и бркања родних улога. На крају текста аутор наводи још један разлог за свој скептицизам када је реч о женском гимназијском образовању. Он наиме наводи следеће: „Најглавнија препрека, осим поменутих физичких и психолошких разлика међу оба спола, та је, што девојка према социјалним приликама и природном свом позиву не може проводити тако дуго у учењу, као мушко…“. Овим последњим ставом аутор се враћа на општеприхваћени друштвени императив који жену види превасходно као супругу и мајку. Дакле девојке немају времена за гимназијско и високо образовање јер што пре треба да се прихвате својих улога. Последично, уколико то не ураде, њихово понашање, па и морал, постају упитни. Аутор на крају текста закључује: „Неће и не могу у једаред утврђеној економији наступити такве големе промене, такав преврат“ (Б. Б-ић 1892). Како је наведено аутор овог текста се потписао са иницијалима Б. Б-ић, али се са великом сигурношћу може предпоставити да се ради о Благоју Бранчићу, професору Велике српске гимназије у Новом Саду, књижевнику и преводиоцу. Наиме Бранчић је у децембру 1894. године у новосадској Српској читаоници одржао предавање под називом „Песма о женскињу“. Текст предавања објављен је такође у листу Браник, а његова садржина, као и стил писања готово је идентичан тексту „Девојачка гимназија“ из 1892. године. И овде аутор, између осталог каже: „Три има гледишта, које је данас утврдила наука, кад каже, да потпуно изједначење женскиња с мушкињем не сме и никад ни не може бити. Та су гледишта: наука о телу, наука о души и државно газдинство. Сва три гледишта противе се даљем еманциповању жена, него што смо већ навели, противе се, да се женскима још више самосталности даје“ (Браник 1894).
Стањем женског гимназијског образовања у Европи бавио се опет лист Женски свет у свом петом броју из 1893. године у тексту под називом „Женске гимназије у Русији“. Неименовани аутор започиње кратак преглед оснивања женских гимназија речима: „У напреднијим европским државама покушава се тек у најновије доба, да се и за женске отворе средње школе или гимназије“ (Женски свет 1893). Од податка је наведено отварање прве женске гимназије у немачком граду Карлсруе (1893), затим у Бечу (1892), као и Женског лицеја у Загребу (1893). Други део текста говори o женским гимназијама у Русији, чији рад датира још од 1872. године. Истовремено аутор наглашава да у овој држави женама није омогућен приступ универзитетском образовању, па је то био разлог што су Рускиње чиниле већину на факултетима у Швајцарској и Француској где је постојала могућност да жене стичу универзитетско образовање.
О стању средњошколског образовања у Русуји лист Женски свет поново пише 1894. године. Овом приликом преноси део извештаја комисије која се бавила овим питањем, а у којем се између осталог каже: „Она (комисија) не држи за сад још да је потребно, да се дозвољава девојкама приступ у више образовање и сматра да ни лечничка одељења за женске нису од потребе. Али држи, да треба сву пажњу обратити на средње образовање женскиња (…) и не за то, да се ту спремају за учитељице, него у првој линији, да се спремају за добре жене и матере“ (Женски свет 1894 а). У истом издању часописа објављен је и кратак чланак о женским гимназијама у Бугарској, у којем стоји да је њихов број већи у односу на оне намењене мушкој деци. Текст је завршен једним интерсантним коментаром: „Тамо више раде на образовању женскиња него мушкараца; само да ударе добрим правцем, јер иначе се могу кајати са оваквим поступком“ (Женски свет 1894 б). Може се претпоставити да се под „добрим правцем“ мисли на женско образовање усмерено ка „стварању“ добрих „жена и матера“ у оквиру девојачких школа.
Две године након оснивања женске гимназије у Бечу, у Женском свету свој текст инспирисан оснивањем ове школе објављује Александар Сандић, гимназијски професор, књижевник, преводилац и познати културни радник. Доста обиман текст под називом „Гимназијска школа за девојке“ штампан је на првим странама часописа. Сандић је био добро упознат за историјом оснивања поменуте гимназије, њеним концептом, као и наставним кадром. Текст започиње следећим речима: „Та је школа међу најсветлијима светло сведочанство напретку века данашњег, на измаку“. Посебну вредност он види у чињеници да је поменута гимназија основана од стране једног женског удружења (а не од стране државе или „богаташких кућа“). За њега је циљ женског гимназијског образовања отварање пута за даље образовање девојака на „великим школама“ и универзитетима. При томе он мисли на приступачност свим факултетима, па тако поред филозофског и медицинског, он наводи и правни факултет, а реченицу завршава са три тачке.[6] За разлику од већинског расположења у јавности који је женско образовање третирао као својеврстан вид мираза (да буду „обучене“ за добре и достојне супруге, мајке и домаћице), Сандић пише следеће: „Кад се некад питало: Шта ће радити наше ћери и девојке? Просто се говорило: Удаће се!. Тог питања и таког одговора нестаје, како који дан све већма. Мало која девојка средњега сталежа усрећи се данас удајом; и баш зато и треба пут отворен женској глави, да се може науком и знањем спремити и доспети до већег и већег избора коре хлеба, чина и заслуге[7], него што је то било до данас“. Овде се види још једна важна разлика у тумачењу функције женског образовања ако се оно упореди са, на пример, ставовима Благоја Бранчића. Школовање женске деце Сандић не гледа само као припрему за „борбу за лебац“, већ као пут ка стицању бољег статуса у друштву, односно њихов улазак у јавну сферу која је до тада била намењена искључиво мушкарцима. Ипак када говори о томе којим социјалним групама је намењено женско гимназијско образовање, он се враћа на његов партикуларни циљ, издвајајући припаднице средњег сталежа чије су породице „скромнијег, сиромашнијег стања и ужитка“. То су по њему биле ћерке чиновника, учитеља, гимназијских професора, наставника девојачких школа…На овај начин аутор наглашава да је гимназијско (и универзитетско) образовање намењено оним девојакама за које постоји већа вероватноћа да неће имати адекватног старатеља, већ ће бити у ситуацији да саме воде бригу о себи. Позивајући добротворне задруге да кроз стипендије и фондове подрже средње и високо образовање девојака, Сандић на крају текста поручује: „…духом и даром богоданим да се свака, спреми за времена, и такмичи по том која буде и где буде и са мушком главом у – данашњој тешкој борби за живот, за опстанак!“ (Сандић 1894, 4).
У јуну 1895. године Застава извештава о првој генерацији свршених гимназијалки у „Средњој женској школи“ у Прагу, коју је основала „славна чешка песникиња Елишка Краснохорска“. Како је наведено, ученице ове школе су се спремале да наставе своје школовање на медицинском и филозофском факултету (Застава 1895 а).
Сл. 3 Застaва, 7. јун 1895.
У новинама Браник 1895. године објављен је текст под називом „Женске као слушаоци гимназије“. Шира јавност је тада обавештена да је Патронат Велике српске гимназије у Новом Саду[8] донео одлуку да ученице могу полагати испите при овој школи. Наведено је такође да је први разред гимназије положила госпођица Видосава А. Јовановића, док се госпођица Корнелија Ракићева пријавила за полагање III разреда гимназије[9] (Браник 1895). Овде се радило о већ поменутој пракси да се девојчицама даје дозвола да у статусу ванредних ученица похађају мушку гимназију тако што су полагале разредне испите.
Сл. 4 Браник, 2. (14.) септембар 1895.
Крајем 1895. године Застава је објавила и вест да се уБудимпешти планира отварање женске гимназије, прве у Угарској, која ће имати право „да спрема кандидаткиње за академске науке“ (Застава 1895 б). Отварање женске гимназије у угарској престоници, током 1896. године са доста пажње пратио је и Женски свет. Кроз пригодан текст најпре је најављено да ће Земаљско друштво за образовање женскиња у септембру те године отворити женску гимназију, а да им је надлежно министарство већ издало „право јавности“. Такође је наведено да ће прве године бити уписане ученице првог и петог разреда, а да ће програм бити једнак као у мушким гимназијама (једина разлика је била у томе што у женским школама није планирано учење старогрчког, док је латински језик предвиђен тек за пети разред) (Женски свет 1896 а). Већ у следећем броју исти лист доноси вест да је у Будимпешти извесна Јанка Хорват добила концесију за отварање женске гимназије у овом граду. Кратка вест се завршава констатацијом да су свој рад истовремено отпочеле две женске гимназије у Будимпешти (Женски свет 1896 б). У десетом броју Женског света исте године објављена је вест о званичном отварању државне гимназије које је раније најављено. Према овом тексту свечаности је присуствовао министар просвете господин Влашић, а у говорима одржаним том приликом истакнута је потреба за потпуним женским образовањем „као што га и мушки добивају јер је половно образовање од велике штете“. Прве године је у јавну женску гимназију у Будимпешти уписано у први разред 54, а у пети 38 ученица (Женски свет 1896 в). Податке о једној српској ученици која је похађала женску гимназију у Будимпешти, 1897. године донео је лист Браник. У тексту под називом „Српкиња одлична ученица у гимназији“ који започиње информацијама о полагању испита у овој школи, посебно су издвојени успеси госпођице Анице Брашованове[10], ћерке вршачког учитеља Николе Брашована (Браник 1897).
Током 1897. године Женски свет је извештавао о раду Женског лицеја у Загребу. У тексту објављеном у августовском броју, описан је концепт рада ове женске гимназије у оквиру три смера, уз кратка појашњења. Шта је који смер нудио ученицама, објашњено је следећим речима: „Лицеј овај приправља своје питомице или на педагошки пут, дакле за учитељице, или су питомице Латинке, дакле одговара настави у дољној гимназији, или им даје опће образовање, замењује дакле досадашње „институте“. Текст је завршен информацијом да је Добротворна задруга у Загребу покренула иницијативу за отварање српског женског лицеја у том граду (Женски свет 1897 а). Већ у следећем броју лист доноси вест да је ученицама Лицеја које су положиле испит из латинског језика омогућен упис на Универзитет у Цириху (Женски свет 1897 б).
О првој генерацији матуранткиња у Будимпештанској женској гимназији детаљније је известио лист Застава 1900. године. У тексту је између осталог наведено да су испит зрелости пoлагале 24 ученице. Од оних које су са успехом положиле матуру, према писању новинара, њих 13 се одлучило да слуша „професуру“, осам медицину, а једна фармацију. Текст је завршен следећим речима: „И ми Срби смо у овим земљама имали већ приличан број женских гимназиста, од којих су неке проглашене с лепим успехом за зреле, и сад уче на вишим школама“ (Застава 1900).
Бавећи се темом улоге и деловања српских женских добротворних задруга на простору Војводине и окружења, у листу Женски свет 1900. године објављени су и неки подаци везани за женско средњошколско образовање. Сматрајући да задруге треба више да се баве подршком српске деце која похађају срење школе, наведено је и следеће: „Ми имамо за сад у овим крајевима пет просветних центара (средишта): Нови Сад, Карловце, Сомбор, Загреб и Будимпешту. На тих пет места купи се на науку наш мушки и женски подмадлак у најпрестижнијој мери.“ Од образовних институција које су у то време похађале девојке наведена је најпре Српска виша девојачка школа у Новом Саду. Затим следи учитељска школа у Сомбору, коју су похађала углавном деца из сиромашнијих породица, па за девојчице стоји да се „швом[11] и другом зарадом мучно израњују“. Када је реч о Загребу, није експлицитно наведено о којим се образовним установама радило, али се спомиње иницијатива за отварање женског интерната намењеног српским ученицама у овом граду. О ситуацији по овом питању у Будимпешти аутор текста пише следеће: „И у Будимпешти почеле су, од последње 2–3 године, одлазити наше Српкиње у већој мери, које на вишу педагогију, које на забавишни курз, које на глазбене заводе, а у најновије доба и на свеучилиште, од како је садањи кр. уг. Министар просвете г. Др. Ђула Влашић дозволио да се и женске примају на медицински, филозофски и фармацеутски одељак, те већ ове године имамо тамо и једну Српкињу, Новосаткињу, Корнелију Ракићеву на медицинском одељењу“ (Женски свет 1900). Због све већег интересовања за школовање у овом граду, и овде је покренута иницијатива за отварање женског интерната. О томе је годину дана раније, такође у Женском свету писао Јован Јанко Кнежевић, а поводом иницијативе Добротворне задруге Српкиња у Будимпешти да се тамо отвори Српско девојачко васпиталиште. У његовом тексту су на посредан начин садржана три концепта женског вишег образовања која су у то време била актуелна. Када образлаже своју визију женског васпиталишта, Кнежевић пише: „У једном одељењу би биле Српкиње богатијих и виших сталежа, које траже само више образовање у знању језика и вештина стичући уједно врлине честитих и образованих српских жена (…) Друго одељење је алумнат т. ј. потпун интернат, где би имале стан, јело и осталу опскрбу све друге питомице, које би похађале разне заводе и тиме се спремале за живот, у коме би могле самостално, о свом руву и круву живети“. Како би нагласио важност постојања једне овакве српске установе у Бидимпешти, аутор даље пише: „Замислимо себи једну Српкињу, која је по способности и раду заслужила, да јој се помогне, да може свршити преднауке за универзу, па и саму универзу изабрав себи струку“. Затим наставља да би васпиталиште могло да послужи за сигуран смештај и овој категорији ученица (Кнежевић 1899, 3). Тако би се на једном месту нашле ученице (из богатијих породица) које похађају неку врсту више девојачке школе или курса, затим оне (из сиромашнијих породица) којима су биле намењене стручне школе и на крају ученице гимназија и студенткиње, које аутор не сврстава у поменуте категорије када је реч о припадности одређеном сталежу.
Новине Застава су 1904. године кроз кратко саопштење обавестиле јавност да ће у новој школској години у Шапцу започети рад „четвороразредна“ женска гимназија (Застава 1904). Исту вест пренео је и Женски свет. Следеће године Браник доноси вест да се у Београду отвара „виша женска гимназија“ у трајању од четири разреда. Како је наведено у тексту „гимназија ће са четири нижа разреда Виших Женских Школа чинити потпуну женску средњу школу“ (Браник 1905). Истим поводом Женски свет пише: „Тим је подигнута у Српству прва велика гимназија за женску омладину, која ће без препреке моћи одатле прелазити на свеучилиште и учити се произвољној струци“. Текст је завршен констатацијом да је по овом питању Србија предњачила у односу на Аустрију и Угарску које „имају овакве заводе само у приватном своjству“ (Женски свет 1905).
Сл. Женски свет бр. 7, 1904.
Када се паралелно сагледају објаве на тему оснивања и деловања првих женских гимназија у новосадским српским дневним листовима, а имајући у виду њихову политичку опонентност, увиђа се један прилично уједначен тон у извештавању. Радило се углавном о кратким текстовима који су садржали основне информације о новооснованим школама (место и година оснивања, оснивач, дужина трајања школовања…). Ако се изузме подужи текст који је потписао Б. Б-ић у Бранику, преостали чланци су непотписани, а што је још битније, ретко садрже јасан став по питању женског срењошколског образовања. Стиче се утисак да су и либерали у Бранику и радикали у Застави објављивали поменуте текстове како би показали јавности да прате ову тему, али без искрене воље да се њоме озбиљније позабаве. Новински чланци не садрже опис ширег контекста и/или значаја борбе за родну једнакост у пољу државног школског система. О појединим Српкињама које стичу гимназијско образовање током 90-их година 19. века пише се више као о изузецима (скоро куриозитетима). Нешто већу пажњу дневних листова изазвало је отварање државне женске гимназије у Будимпешти. Разлог овоме може бити географска близина, односно друштвенa, економска и политичка усмереност ка Угарској престоници. Други пак разлог може бити чињеница да се овде радило о јавној (државној) образовној институцији (за разлику од оних које су оснивале женске организације).
Часопис Женски свет је у континуитету пратио оснивање и рад женских гимназија у Европи и окружењу. Као и у случају дневних листова, писани су анонимно, више у форми извештавања без јасно изражених критичких ставова. Спорадично садрже кратке афирмативне коментаре, али без детаљније анализе. Једини изузетак представља приказани текст Александра Сандића. Истовремено, током 90-их година 19. века, Женски свет објављује текстове који и даље промовишу више девојчке школе и концепт образовања који су оне нудиле. Као илустрација послужиће део текста „Васпитање женскиња“ који је 1899. године објавио аутор потписан иницијалима Вл. В-ић. Говорећи о значају образовања женске деце, он између осталог, каже: „Поред родитељског дома и наше више девојачке школе пружају ученицама својима нужну спрему, за све оно, што је потребно будућој жени, домаћици и мајци“ (Женски свет 1899).
Приказани текстови из новосадске српске штампе у последњој деценији 19. века показују да се питање женског образовања уопште сагледавало најпре у контексту друштвене улоге жене. Модел који је успостављен средином 70-их година 19. века, а који је образовану жену видео превасходно као узорну супругу, мајку и домаћицу унутар грађанске породице и даље је доминирао у јавности. Концепт виших девојачких школа и приватних лерова[12] подржавао је изградњу, а затим и опстанак овог модела. Тема која се постепено уводи у фокус јавности крајем 19. века било је економско осамостаљивање жена и стицање потребних вештина за његово остваривање. У том контексту најчешће се спомињу учитељске школе и курсеви за васпитачице као места образовања за „традиционална“ женска занимања. Женско гимназијско образовање (са правом полагања матуре) као тема се актуелизује у последњој деценији 19. века и посматра се у једном ширем оквиру. И овде се говори о финансијском осамостаљивању жена, али је већи акценат дат на њихово даље (универзитетско образовање) и улазак у професије „белих оковратника“. Овај вид образовања, за разлику од претходно поменутих, покренуо је важно питање изласка жена из приватне у јавну сферу. Јавна полемика на ову тему наставиће се у првим деценијама 20. века, али у измењеним друштвено-политичким условима.
Литература и извори
Б-ић, Б. 1892. „Девојачка гимназија“. Браник, орган српске народне слободоумне странке. 8. (20). октобар
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1891. „Женска гимназија“. Год. VII, бр. 143
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1894. „Песма о женскињу. Јавно предавање Благоја Бранчића у српској читаоници новосадској 12. (24.) дец. 1894. год.“. Год. Х, бр. 147
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1895. „Женске као слушаоци гимназије“. Год. ХI, бр. 102
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1896. „Број ученика и ученица на сомборској мушкој и женској учитељској школи.“ Год. ХII, бр. 132
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1897. „Српкиња одлична ученица у гимназији“. Год. ХIII, бр. 69
Браник, орган српске народне слободоумне странке. 1905. „Виша женска гимназија у Београду“. Год. ХXI, бр. 155
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1886. Год. I, бр. 1: 3
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1889. Год. IV, бр. 1: 20, 21
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1890. „Чешкиње“. Год. V, бр. 4: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1892. „Девојачки лицеј“. Год. VII, бр. 10: 10
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1893. „Женске гимназије у Русији“. Год. VIII, бр. 5: 72
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1894 a. „Женско више образовање у Русији“. Год. IX, бр. 8: 6
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1894 б. Год. IX, бр. 8: 6
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 а. „Женска гимназија у Будимпешти“. Год. XI бр. 8: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 б. „Женска гимназија“. Год. XI, бр. 9: 7
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1896 в. „Отворена женска гимназија“. Год. XI, бр. 10: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1897 а. Год. XII, бр. 8: 9
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1897 б. Год. XII, бр. 9: 10
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1900. „Наше добротворне задруге II“. Год. XV, бр. 4 и 5: 51
Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња. 1905. „Српска женска гимназија“. Год. XX, бр. 9: 22
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1887.„Српска учитељска школа у Сомбору“. Год. XXII, бр. 143
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1890. Год. XXV, бр. 141
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1891.Год. XXVI, бр. 189
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1895 а. „Гимназија за женске у Прагу“. Год. XXХ, бр. 88
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1895 б. „Прва женска гимназија у Угарској“. Год. XXХ, бр. 185
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1900. „Први женски матуранти у Будимпешти“. Год. XXХV, бр. 133
Застава, орган Српске народне радикалне странке. 1904. „Женска гимназија у Шапцу“. Год. XXХIX, бр. 120: 4
Јосиповић, Јелена. 2012. „Однос према моди у писмима читатељки у часопису „Женски свет“ (1886-1914)“. Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе. Год. 2, Бр. 2. ttps://journal.knjizenstvo.rs/index.php/knjizenstvo/article/view/388 (приступљено 10. 11. 2025)
Кнежевић, Јов. Јанко, 1899. „Српско православно девојачко васпиталиште у Будимпешти“. Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња, 1. фебруар
Сандић, Александар. 1894. „Гимназијска школа за девојке“. Женски свет: орган Добротворних задруга Српкиња, 1. август
Столић, Ана. 2021. „Школовање женске деце у Кнежевини/Краљевини Србији – родна перспектива. У: Без школе шта ми би?! Огледи из историје образовања у Србији и Југославији од 19. века до данас, ур. Александра Илић Рајковић и Сања Петровић Тодосијевић, 111 – 134. Београд: Институт за новију историју Србије, Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду
Чурић, Радослав. 1961. Српске више девојачке школе у Војводини. Нови Сад: Матица српска.
Ivanović, Nevena. 2002. „Obrazovanje žena: izazov zajednici?“ Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, br. 65/11: 169 – 193
Krstić, Predrag. 2022. „Emancipovano obrazovanje – obrazovanje kao emancipacija“. Teorija – časopis Filozofskog društva Srbije, god. 65. br. 1: 167 – 183
Ograjšek Gorenjak, Ida. 2006. „Otvaranje ženskog liceja u Zagrebu“. Povjest u nastavi, Vol. IV, No. 8 (2), 147 – 176
Trgovčević, Ljubinka. 2001. „Žene kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja“. U: Dijalog povjesničara-istoričara, ur. H.G. Fleck, I. Graovac, 251 – 268. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann
Trgovčević, Ljubinka. 2014, „Počeci višeg obrazovanja devojaka u svetu i kod nas“. U: Obrazovanje, rod, građanski status, ur. Daša Duhaček, Katarina Lončarević, Dragana Popović, 57 – 68. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike
Rébay, Magdolna. 2024. „When people still had enough time to live, Education of girls from Hungarian aristocratic families, from the 1860s until 1947“. Hungarian Educational Research Journal,No.14, 43 -60
[2] Радилo се о већ поментом „Удружењу за напредно образовање жена“(Verein für erweiterte Frauenbildung).
[3]Круна Драгојловић Аћимовић и Лепосава Бошковић су биле прве студенткиње којима је омогућен упис на Високу школу у Београду (претеча Универзитета у Београду). Круна, рођена у околини Бјељине, након кратког боравка у Србији, као девојчица без родитеља одлази у Москву где стиче основно и средње образовање. По повратку у Србију добија одобрење тадашњег министра просвете да упише Филолошко-историјски факултет. Године 1894. положила је професорски испит. Читаву каријеру je провела као просветнa радницa. Лепосава је завршила гимназију у Београду, након чега је такође уписала Филолошко-историјски факултет где је дипломирала 1891. године. Бавила се просветним, књижевним и преводилачким радом, а била је и активна чланица женских и просветних друштава.
[4] У доступној литератури нисмо наишли на податак о приватној женској гимназији коју спомиње аутор.
[6] Након што су поједини европски универзитети отворили своја врата за студенткиње, махом на филозофски, медицински и фармацеутски факултет, у јавности је постојао изузетно негативан став да им се омогући приступ и на студије права и техничке факултете.
[9]Видосава А. Јовановић, ћерка чувеног професора новосадске гимназије Милана Јовановића Бабе, завршила је студије медицине у Будимпешти 1908. године. Била је удата за Светислава Поповића, адвоката и градоначелника Земуна. Њихова ћерка Олга, удата Дедијер, такође је била лекарка, а погинула је у Другом светском рату. Корнелија Ракић је уз помоћ стипендије Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 1905. године завршила студије медицине у Будимпешти. Сматра се првом Српкињом лекарком. Након кратке лекарске праксе у Новом Саду, одлази у Босну, где је провела већи део каријере.
[10]Аница Брашован (удата Жупански), након завршене гимназије у Будимпешти, уписује Филозофски факултет у истом граду. Дипломирала је 1906. године, када је стекла звање професора историје и латинског језика. По доласку у Зрењанин била је активна чланица, а од 1928. године и председница Доротворне задруге Српкиња. Није радила у струци, али је била изузетно друштвено активна, како кроз рад Задруге, тако и помажући супругу Славку у широком друштвеном, политичком и професионалном ангажовању (Воргић, Игњатов и др. 2019. Спомен – кућа Славка Жупанског. Зрењанин: Народни музеј Зрењанин: 15, 16 )
[11] Термин шав оуначава шивење, па би ова реченица значила да су се девојчице издражавале услужним шивењем.
[12] Лерови су биле приватне школе намењене девоjчицама након завршене основно школовање. У њима се стицало опште образовање, а акценат је био на учењу вештина као што је знање страних језика, свирање клавира, шивење, сликање и слично. Похађале су их припаднице богатијих грађанских породица.
Slovačka vojvođanska autorka književnosti za decu, pozorišnih i radio drama, urednica dečjih listova, Adela Petrovičova Čajakova, svoj je najveći književni i društveno-kulturni doprinos dala u mlađim godinama, odnosno u periodu pre Drugog svetskog rata, dok je živela u Bačkom Petrovcu. Nakon repatrijacije u Slovačku, umesto boljeg i duhovno bogatijeg života, kako je očekivala, njenu porodicu zadesila je teška sudbina koja se neminovno odrazila i na njeno stvaralaštvo.
Rodna kuća Adele Čajakove Petrovicove u ulici Lava Tolstoja u Bačkom Petrovcu.
Adela Čajakova rođena je 25. 04. 1901. godine u Bačkom Petrovcu u čuvenoj književnoj porodici Čajak. Deda Janko Čajak (1830–1867) bio je prerano preminuli romantičarski pesnik, Pavol Dobšinski (1828–1885), uz kog je njen otac odrastao, je najznačajniji sakupljač i priređivač slovačkih narodnih bajki. Očeva tetka, Terezija Vansova (1857–1942), predstavnica prve generacije realizma u Slovačkoj, očev ujak Karol Medvecki bio je sveštenik u Selenči, dok je otac, Jan Čajak (1863–1944), istaknuti prozni pisac i začetnik slovačke vojvođanske književnosti, koja upravo s njegovim dolaskom u Vojvodinu, počinje da se razvija kao autohtoni književni i kulturni kontekst. Čajak je bio istaknuta ličnost ovdašnjeg kulturnog života i školstva i jedan je od osnivača slovačke gimnazije u Bačkom Petrovcu, Matice slovačke u Srbiji, takođe urednik književnog časopisa Naš život i aktivni saradnik Matice srpske. Naposletku, pisac je bio i Adelin rođeni brat, Jan Čajak mlađi (1897–1982), vodeći predstavnik slovačke realističke pripovetke.
Adela sa porodicom, na slici najstarija sestra Terezija, majka Kornelija otac, najmlađa sestra Kornelija i brat Jan Čajak ml.
Pored brata, Adela Čajakova imala je i dve sestre. Najstarija Terezija je posle završnih ispita u novosadskoj devojačkoj školi radila kao poštanska službenica u Petrovcu i Kulpinu a od 1916. godine bila je supruga paroha Mihala Šustera u Silbašu. Najmlađa sestra se po majci zvala Kornelija i takođe je završila šest razreda gimnazije u Petrovcu i devojačku školu u Novom Sadu.
Pošto njihov otac sa učiteljskom platom nije mogao da ih pošalje na školovanje u grad, decu je dao na privatno podučavanje gospođi Ferenc, koja je na ovaj način pripremila sve tri sestre, a koje su zatim polagale ispite u novosadskoj devojačkoj građanskoj gimnaziji (1915–1917). Nakon toga joj je privatno predavala učiteljica Marija Kubanjova, a ispite je polagala u ženskoj školi u Subotici, da bi u toku Prvog svetskog rata pohađala učiteljsku školu u Sarvašu, a u godinama 1918-1922. i Žensku učiteljsku školu u Bratislavi.
Ohrabrena književnom atmosferom u svojoj porodici, počela je da piše već posle srednje škole. Prvu pesmu “Akordy piesne podzimu” (Akordi pesme jesenje) objavila je u časopisu Svit 1923. godine, a kasnije i pripovetke “Mária” (Marija) i “Na pašienkovom vršku” (Na brdašcu sa pašnjacima) u Našem životu.
Kao mlada dvadesetogodišnja učiteljica 1922. godine počinje da radi u Petrovcu. Državni ispit položila je 1926. i te iste godine udala se za sveštenika Mirka Petroviča (1899–1983) sa kojim je kasnije imala troje dece Korneliju-Sonju, Mirka i Fedora.
Osnivačka skupština Matice slovačke u Bačkom Petrovcu.
Samo godinu dana pre toga (1921) osnovano je Centralno udruženje čehoslovačkih žena (Ústredný spolok československých žien) i odmah nakon toga ogranak u Petrovcu. Adela se uključila u rad ovog udruženja. Isto kao i 1932. godine, kada je osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji (danas Matica slovačka u Srbiji), i kada je postala predsednica Odbora za pozorište. Na ovoj funkciji ostala od 1933. do 1938. godine i za to vreme redovno pisala članke za Naš život, koji je uređivao njen otac, o radu odbora i o pozorišnim inscenacijama uz obavezan kratak pregled prvih pozorišnih smotri u Petrovcu, Staroj Pazovi, Kovačici, itd. Tih godina je puno pisala. Pesme i prozu objavila je u časopisima Svit, Naš život, Narodno jedinstvo, kao i Narodnim kalendarima koji su objavljivani u Bačkom Petrovcu.
Časopis Naš život koji je uređivao njen otac. Adela je objavljivala priloge
Sem kao predsednica odbora, Adela Čajakova istakla se i kao rediteljka, glumica i autorka više dramskih tekstova. Ubrzo nakon njenog povratka u zavičaj, 18. decembra 1923. godine, a povodom očevog 60. rođendana, u gimnaziji je izvedena njena komedija u tri čina “Gospođica inženjer” (Slečná inžinier) u bratovljevoj režiji. Predstava je doživela uspeh i reprizirana je 2. februara 1924. godine.
O predstavama, koje su se igrale po njenim tekstovima, nalazimo tek u fragmentima. U listu Národná jednota (Narodno jedinstvo, 1924, br. 34, str. 3) obavljena je vest da je prvog dana Slovačkih narodih svečanosti u Petrovcu, odnosno 10. avgusta 1924, Sokolsko jedinstvo izvelo pozorišni komad u tri čina “Koniec pohádky” (Kraj bajke). Sem ovog komada napisala je komedije “Kukučka” (Kukavica) i “Sbohom, pán profesor” (Zbogom, gospodine profesore) i dramu “Mesiac na nebi” (Mesec na nebu).
Kako piše u listu Narodno jedinstvo (1935, br. 33) Adela Petrovičova napisala je dramu u tri čina “Pán pekelnej doliny” (Gospodar doline pakla), koja je kasnije objavljena kao jedini njen dramski tekst pod naslovom Inžinier Hora (Inženjer Gora)u izdanju Slovačkog jedinstva a štampala ju je Štamparija a. d. 1942. godine u Bačkom Petrovcu. Ostale drame su, na žalost, ostale u rukopisu i danas su izgubljene.
Kao učiteljici joj je veoma bilo stalo da slovačka deca u Jugoslaviji imaju svoj časopis. Prethodno su u dva navrata postojali dečiji listovi, ali bi se svaki put brzo ugasili. Upravo u cilju da se popuni ova praznina Školski odbor Matice slovačke u Jugoslaviji naložio je osnivanje časopisa i to da se pripreme pre avgustovskih svečanosti 1939. godine. Adela je imenovana za urednicu ovog lista. U to vreme je u Slovačkoj izlazio časopis koji se zvao Slniečko (Sunce), a koji je postao model ovom glasilu, tako da je naš časopis nazvan Naše slniečko (Naše sunce). Takođe je naloženo da ovaj časopis ne sme biti tanji od onog koji izlazi u Slovačkoj, dakle nije trebalo da ima manje od 20 stranica, a i da sa likovne strane takođe mora biti zadovoljavajući. Da bi to postigli, ilustrovanje časopisa poverili su Zuski Medveđovoj, prvoj slovačkoj akademskoj slikarki u Vojvodini.
Prvi broj časopisa Náše slniečko (Naše sunce) objavljen je u oktobru 1939. godine. Časopis je izlazio mesečno tokom školske godine. Do rata je objavljeno ukupno 15 brojeva, od čega je prvih osam uređivala Adela, a od 13. novembra l940. godine glavna i odgovorna urednica postala je Oljga Babilonova Garajova.
O dobroj saradnji između Petrovičove i Medveđove pisao je i njen otac u svojim Sećanjima: „Retko sam u mom životu viđao dve toliko harmonične duše, kakve su bile ove dve. Sa toliko ljubavi i razumevanja su se međusobno dogovarale i radile, da me je taj prizor duboko dirnuo i beskrajno radovao. Odmah po objavljivanju prvog broja bio je očigledan učinak na decu i njihove roditelje. Deca su naprosto gutala Naše slniečko a i njihovi roditelji su ga takođe sa interesovanjem čitali.“
Sem ovog časopisa, Adela je uređivala i dodatke za decu za Narodni kalendar i za list Narodno jedinstvo.
Kada je u aprilu 1941. Bačka okupirana, Petrovac je preimenovan u Petröcz, a Adela je dobila otkaz, tako da sve do oslobođenja u oktobru 1944. nije radila. Za vreme rata je, zajedno sa celom familijom, bila pod stalnom policijskim prismotrom. To pak njenog supruga, sveštenika Mirka Petroviča nije sprečilo da tajnim odašiljačem emituje program koji je počinjao rečima: „Bum, bum, bum! Zove London, London zove!“. Hortijevci su ga zbog ove ilegalne radnje tražili, ali je on menjao punktove, tako da do kraja rata nisu uspeli da ga uhvate.
Mirko Petrovič kao sveštenik
Kada je Slovenská jednota (Slovačko jedinstvo), časopis slovačke manjine u Mađarskoj, počeo da izlazi kao dnevni list, a jedan od urednika postao i njen otac, Adeli su poverili da uređuje dodatak za decu Naša jar (Naše proleće). Priloge za ovaj podlistak dobijala je i od drugih autora, ali s obzirom da ih je bilo jako malo, većinu tekstova je morala da napiše sama.
Ovaj kreativni napor je za Adelu očigledno bio podsticajan, pošto je tih godina pod udatim prezimenom Ada Petrovičova objavila knjigu pesama za decu Drobné kvietky (Sitnocveće, 1943), zatim zbirku priča za decu V čarovnej ríši rozprávok (U čarobnom carstvu bajki, 1943). Jedina njena knjiga koja je objavljena posle ovog perioda bila je Maškrtnice (Sladokusci, 1973). Objavljena čak trideset godina kasnije u Novom Sadu i zapravo predstavlja izbor iz dela ove autorke. Sadrži četiri pripovetke: “Maškrtnice” (Sladokusci), “Ako začala chodiť do školy malá sálašanka” (Kako je u školu krenula mala salašanka), “Keď sa psí svet obrátil hore nohami” (Kada se pasji svet izvrnuo naglavačke) i “Capkove dobrodružstvá” (Capakove avanture).
Autorka nije izbegla moralizovanje, mentorstvo, didaktizam a ponekad preteranu sentimentalnost, što je bio uobičajen obrazac u pisanju književnosti za decu u to vreme i to sa jedinim ciljem da se pažnja deteta skrene na moralne aspekte i da se vaspita. Ali uprkos tim elementima, Petrovičova je kao autorka književnosti za decu doprinela nastanku savremene vojvođanske proze za decu.
Došao je kraj rata i njen suprug je ponovo postao sveštenik i biskupski sekretar, a Adela se vratila u osnovnu školu. Međutim, gorko iskustvo progona, nedavna očeva smrt, kao i svest da se prilike u zemlji ipak razvijaju u drugom pravcu, već tih dana su sazrevali u čvrsti naum o spasonosnom povratku u Slovačku.
Tokom letnjeg raspusta te iste godine Adela je sa amaterima inscenirala Gogoljevu Ženidbu a zatim organizovala pozorišnu turneju po slovačkim mestima u Mađarskoj, u Bekeškoj Čabi, Pitvarošu, Banhedešu i drugim mestima, i zajedno sa ćerkom Kornelijom otputovala. Njih dve se sa tog putovanja nisu vratile. Otišle su kod brata Jana Čajaka ml. u Budimpeštu, koji je u tom trenutku u čehoslovačkoj ambasadi bio ataše za kulturu i zatim dalje u Bratislavu, kako bi pripremile preseljenje ostalih članova porodice.
O njenom iskrenom oduševljenju repatrijacijom svedoči članak koji je nazvala po akciji, koju je Čehoslovačka organizovala, Mati zove, i u kom piše: „Iskoristite priliku, ne dvoumite se, pakujte se, očekuju nas i potrebni smo im.“ Tada još nije znala da je teške godine upravo ovde čekaju.
U prvim godinama se činilo da je odluka o preseljenju bila ispravna. Adela je odlično prihvaćena. Časopis Živena je 1945. godine (br. 3-5, s. 105-106) objavio članak “Poželimo dobrodošlicu Adi Petrovičovoj u Slovačkoj”. Ističe se u njemu kulturna misiju koju je Ada Petrovičeva imala među Slovacima na Donjoj zemlji, patnje koje je pretrpela tokom mađarske okupacije i radost što se sada, napokon, vratila kući. Živena ju je zamolila da doprinese i bila bi im čast da postane njihova članica. Adela im je odgovorila pismom zahvalivši im na lepom dočeku u svoje ime i u ime svojih sunarodnika iz Jugoslavije, a takođe i što su im omogućili da se vrate u zemlju svojih predaka.
Na poziv da piše za časopis Petrovičova je odmah odreagovala i 1946. godine objavila je odlomak iz romana o jugoslovenskim Slovacima Udavač (Doušnik), kao i obiman tekst “Juhoslovanskí Slováci v časoch utrpenia a význam ich presídlenia do starej vlasti” (Jugoslovenski Slovaci u vremenu stradanja i značaj njihovog preseljenja u staru domovinu), koji je pročitan na Generalnoj skupštini Živene u Ružomberoku. U ovom tekstu je pažnju prvenstveno usmerila na fašističke napade, partizane, koji su u ratu poginuli, i nije propustila da zamoli da se slovačkim doseljenicima izađe u susret i pomogne u teškim počecima izgradnje novog života u dragoj Čehoslovačkoj republici.
Po samom dolasku u Bratislavu, Adela je dobila odličan posao i u godinama 1945–1947 radila u Kancelariji za doseljenike, a zatim nekoliko godina u Zavodu za proučavanje javnog mnjenja. U Bratislavi je i dalje bila književno aktivna i pisala je radio-drame, koje su emitovane na bratislavskom radiju.
Međutim, došao je februar 1948. i Rezolucija Informbiroa, što je za posledicu imalo da je veliki deo doseljenika iz Jugoslavije odjednom bio sumnjiv. Nevini ljudi nazivani su „Titovim agentima“ i bilo im je suđeno za antidržavno delovanje. Njenog supruga Mirka Petroviča su 1950. godine uhapsili i osudili u procesu protiv tadašnjeg ambasadora Šefika Keviča i ostalih na 23 godine zatvora. Ovaj događaj jako je pogodio celu porodicu. Adela je otpuštena s posla i neko vreme radila je knjigovodstvene poslove. Deca Kornelija i Mirko su izbačeni sa fakulteta, dok najmlađem Fedoru nisu dopustili da maturira. Ali nije se na tome završilo. Na Badnji dan 1952. godine nasilno je sa decom preseljena u oronulu brvnaru u selo Oravska Polhora, na krajnji sever Slovačke kod poljske granice. Sa njima su išli i sestra Tereza, sad već kao udovica sa decom. U decembru 1959. godine Mirko Petrovič je uslovno pušten iz zatvora, tako da je sa porodicom živeo u Bobrovu, ali nije smeo da se zaposli, niti da prima penziju. Rehabilitovan je 1968. godine i tada su im dozvolili da se vrate u Bratislavu, gde im je dodeljen stan u Meteorskoj ulici. Kada se već činilo da će njihovoj porodici konačno krenuti na bolje, ćerka Kornelija je umrla od raka.
Sedamdesetih godina 20. veka
Ostalo je zabeleženo da je Adela tih godina često sedela pored kaljeve peći i kada se uverila da je sama, palila je rukopis romana. Verovatno je reč o trotomnom romanu Branjova družina na temu antifaštističke borbe. Palila ga je stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, ponavljajući kao mantru reči: „Ovo je za Korenliju, ovo za supruga, dva poglavlja za nesrećne sinove, sledeće za sve Čajakovce…“ Kada su joj kasnije zamerili što je uništila svoje delo, rezignirano bi odgovorila: „Zar je važno da li svoje ispovesti palim ja, ili oni?“
Adela Čajakova Petrovičova umrla je u Bratislavi 5. maja 1976. godine ubrzo nakon što je napunila 75 godina. Njen suprug je poživeo još nekoliko godina i 4. januara 1983. joj se pridružio u porodičnoj grobnici na Groblju u Slavujskoj dolini, gde su sahranjeni zajedno sa ćerkom Kornelijom.
Koliko znamo u Bačkom Petrovcu, ali ni u drugim mestima, ne postoji ulica, spomenik ili ustanova koja bi bila nazvana po joj. Jedini „spomenik” je mural u dvorištu Poslovnog informativnog centra koji je nastao 2013. godine u okviru projekta Vojvodina – mesto značajnih Slovakinja, koji je realizovala Akademija ženskog preduzetništva iz Bačkog Petrovca. Autorke murala su Tijana Petrović a Tamara Jeremić a na njemu je prikazano petnaest značajnih Slovakinja a među njima je i Adela Petrovičova Čajakova.
Čitaj mi. Trajanje 10 minuta.Godišnjak Matice srpske, Kalendar za 1937, strana 47
Staro jezgro Novog Sada, od Gradske kuće do Vladičanskog dvora i dalje duž Miletićeve, Njegoševe i Pašićeve ulice pa sve do Matice srpske, je njegov arhitektonski ukras. Istovremeno to je prostor koji nosi sećanje na kulturni identitet grada, a njegov deo su priče o znamenitim novosadskim porodicama i kućama koje su bile pokazatelji njihovih uspona i padova.
U okvirima novosadskog jezgra kreće se i priča o najvećoj dobrotvorki kod Srba, Mariji Trandafil (1816-1883).[1] Pripovest je delom omeđena Nikolajevskom crkvom, u kojoj je sahranjena, savremenim sedištem Matice srpske (nekada „Trandafilkinim sirotištem“), izgrađenim njenim novcem i kućama u njenom vlasništvu u ulicama Zmaj Jovinoj 8, 16 i 17, Pašićevoj 1, Miletićevoj 17 i Dunavskoj 16, uglavnom zaveštanim Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini novosadskoj i Matici srpskoj.
Izdanje knjižare Luke Jocića i druga, BMS, I 5689
Kuću u Dunavskoj 16 zaveštala je Matici srpskoj, ali je pre toga pripala upravniku njenih dobara Luki Jociću (1839–1926) na doživotno uživanje. Kuću su kasnije otkupile njegove naslednice. Iz knjige Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854–1884. koju je Luka Jocić napisao i izdao početkom 20. veka, upoznajemo ga kao austrijskog vojnika koji je ratovao protiv Francuske, Italije, Danske i Turske, te kao neposrednog svedoka austrijskog poraza kod Solferina 1859. Napustivši vojni poziv došao je u Novi Sad i postao upravnik dobara dobrotvorke Marije Trandafil. Zahvaljujući njegovim uspomenama danas znamo važne podatke o njenim dobročinstvima, životnom usudu i odnosu novosadske sredine, koja joj je, bez razlike u odnosu na veru i stalež i u trenutku smrti odala dostojnu počast. Godine 1877. Luka Jocić ulazi u izdavački i štamparski posao, te postaje poznat kao izdavač Javora i Stražilova, udžbenika i crkvenih knjiga, a za Brankove pesme 1882. dobija srebrnu medalju na izložbi knjiga u Trstu. Njegova knjižara se nalazila u prizemlju kuće u Dunavskoj 16, dok je na spratu tekao privatni život porodice Jocić. Mada se u literaturi može naći podatak „da nije imao naslednika“ Luka Jocić je iz prvog braka sa Marijom rođenom Stefanović imao kćerke Sofiju i Jelvu, te se tvrdnja o izostanku naslednika odnosila samo na knjižarsko-izdavački posao. Posle smrti supruge oženio se Paulinom rođenom Sofrić sa kojom nije imao dece. O porodičnom životu je ovako svedočio: […] Ništa me ne pritiskuje, uživam u svojoj porodici možda zadovoljnije nego mnogi krezusi kojima je Bog dao sve, samo ne mira i zadovoljstva […]
Milka Marković glumica i rediteljka Godišnjak MS Kalendat za 1937 str. 45
U vreme kada je započinjao knjižarsko-izdavački posao Luka Jocić je, verovatno 1878. u delu spratnog prostora, izdao stan znamenitoj srpskoj glumici Sofiji Vujić (1851–1921), a kasnije i njenoj kćerki, glumici i potonjoj rediteljki Srpskog narodnog pozorišta MiliciMilki Marković (1969–1931). Sofijin prvi suprug, kompozitor Aksentije Marković iznenada je preminuo u Pragu 1873. gde se usavršavao, a ona je sa njihovom kćerkom Milkom morala da prihvati angažmane u pozorištima u Vojvodini i Slavoniji. Sofija je bila svestrana glumica koja je uživala poštovanje i ljubav pozorišne publike Hrvatskog narodnog kazališta gde je došla 1876. i novosadskog Srpskog narodnog pozorišta gde je nastupala od 1878. do penzionisanja 1906. Pozorišni svet je pamti po prezimenu Vujić jer je sklopila drugi brak sa osiječkim trgovcem i veleposednikom Petrom Vujićem. Bila je nezaboravna u komadima nacionalne tematike: Vladislav, Miloš Obilić i Zadužbina.
U pozorišnom svetu, čarobnom i neizvesnom, njena kći Milka će kao petogodišnjakinja napraviti prve glumačke korake u Šilerovoj drami Vilijam Tel, a već kao petnaestogodišnjakinja postati pripravnica Narodnog pozorišta u Beogradu, gde će za dve godine odigrati oko dvadeset uloga. U novosadsko Srpsko narodno pozorište došla je 1885. gde je ostala do kraja umetničke karijere. Za glumca Mihajla Markovića udala se 1888. pa je pozorišni svet pamti kao Milku Marković. Njene najznačajnije uloge su noseće u komadima: Faust, Kralj Lir, Hamlet, Romeo i Julija, Na dnu i dr. Bila je prva rediteljka srpskog glumišta. Režirala je 1911. dramu I. N. Potapenka Ljubav, a zatim postavila još jedanaest predstava. Milka Marković je bila izuzeno obrazovana osoba. Govorila je nemački, mađarski i francuski jezik, a glumački talenat je usavršavala u Beču, Minhenu, Parizu i Rimu. Prevodila je pozorišne tekstove, a jedan komad sa pevanjem u njenom prevodu poz naslovom Poljski Jevrejin Erkmana i Šatrijana izveden je 1897. u Novom Sadu.
Izvesno je da kuća u Dunavskoj 16 bila stecište pozorišnog sveta, gde se naročito negovala muzika, te je možda takvo okruženje bilo inspirativno da se kćerke Luke Jocića, Sofija (1887–1972) i Jelva (oko 1889–1968) Jocić, uz neosporni talenat vrlo rano opredele za muzičko obrazovanje, najpre u Novom Sadu, a zatim na Konzervatorijumu u Pragu. Obe su dobile odlično opšte obrazovanje koje je podrazumevalo i znanje stranih jezika. Mnoge mlade devojke iz srpskih porodica u Vojvodini muzičko školovanje su nastavljale u neformalnoj prestonici slovenstva u okviru Austrougarske – Pragu. Iz Dnevnika pijanistkinje Jelene Subotić rođ. Paunović (Kovilj Sentivan, 1894 – Beograd, 1982) saznajemo da je to bio jedan uhodan poduhvat u prijateljskom okruženju koji je zahtevao snalažljivost i preduzimljivost (iznajmljivanja privatnih soba sa obaveznim klavirom, savladavanje administrativnih poslova) i uspešno položen prijemni ispit kod profesora od čijih ličnih uverenja je zavisila muzička karijera kandidatkinja. Sofija Jocić je uspešno okončala praški period. Diplomirala je 1906. na klavirskom odseku u klasi profesora Jozefa Jiraneka (Josef Jiránek), učenika Bedžiha Smetane (Bedřich Smetana) i Hanuša Trnečeka. Jelva Jocić je upisala studije solo pevanja na Konzervatorijumu u Pragu gde je diplomirala 1908. Obe sestre su i pre formalnog završetka studija koncertirale u Novom Sadu, a novosadska publika je pozitivno ocenila njihove nastupe. Sofijin repertoar su pretežno činila dela Franca Lista, Feliksa Mendelsona, Isidora Bajića, Riharda Vagnera i dr., a posebno je bila poznata po sposobnosti da svira prima vista kompozicije (kompozicije koje prvi put vidi). Jelva Jocić je izvodila kopozicije Đakoma Pučinija, Đuzepa Verdija, Edvarda Griga, Žila Masnea, šansone i dr. Kritika je ocenila da je posedovala „glas obiman, bogat, pun kolorita“. Bila je članica novosadskog Ženskog muzičkog udruženja.
Koncertna karijera Sofije Jocić je posle udaje za advokata dr Branka Vujića i rođenja dece bila u drugom planu. Novosadska i beogradska štampa u nekoliko decenija pred Drugi svetski rat nije beležila koncertnu aktivnost sestara. Zabeleženo je ipak, da je Sofija Vujić od 1948. do 1961. radila kao nastavnica za klavirsku nastavu i korepetitor u Državnoj pozorišnoj školi – Baletski otsek u Novom Sadu.
Kuća u Dunavskoj 16 je i krajem 20. veka zadržala izvesnu ekskluzivnost, jer je bila mesto gde su mnogi posetioci zastajali, ali ovog puta ne da bi čuli priču o njenim žiteljima, koji su deo kulturne istorije grada, već zbog ličnog zadovoljstva koji pruža kuhinja prvog kineskog restorana otvorenog 1981. u socijalističkoj Jugoslaviji. Restoran Sečuan je bio senzacija koja je privlačila goste iz čitave regije.
Spratni deo kuće, nekada privatni, stambeni prostor u vlasništvu naslednika porodice Vujić poslednjih godina je postao dom po ugovoru Udruženja Presto koje za cilj ima formalnu i neformalnu muzičku edukaciju dece i mladih i promociju umetničke muzike. Presto je osnovala grupa mladih, akademski obrazovanih muzičara i pedagoga na čelu sa kompozitorom i pijanistom Dimitrijem Beljanskim i violončelistkinjom Ninom Henig Beljanski. Gornji sprat ove kuće nanovo je stecište poklonika i posvećenika umetničke muzike, koji bogate kulturni život grada. Unutar tog miljea nastala je i ideja, kojoj su se priključile članice i osnivačice ŽeNSkog muzeja u Novom Sadu, da se deo prostora gornjeg sprata neprenteciozno obeleži u čast glumica Sofije Vujić i Milke Marković, umetnički najmarkantnijih žiteljki Dunavske 16.
Свака теорија лика бави се институционализацијом јунака као сувереног конституента приповедног текста, постављајући три кључна питања: како читаочево предзнање о реалном свету доприноси карактеризацији, како читалац у тексту препознаје обележја јунака и на који начин текст представља књижевног јунака. Теорију лика не занима само место протагонисте у књижевном тексту, већ и сам процес образовања ликова, начин на који их читалац перципира и идентификује: књижевни јунак може да буде актант (каквим га види руски формализам), персоналитет (што је у очима импресионистичке критике) или пак, с тачке гледишта постструктуралистичке критике, фрагмент субјективности.
Реч „карактер”, која у многим европским језицима означава књижевног јунака, изведена је из грчког глагола kharassein (жигосати, сећи, гребати) и својим основним значењем призива чин усецања и засецања пером по глиненој плочици или длетом по таблици; дакле, указује на стварање дистинктивног обележја, на утемељивање особености и разлике. Карактеризација представља важну компоненту у процесу приповедања зато што смисао књижевног текста конституише управо она пресудна особеност књижевног јунака која га издваја од очекиваног и конвенционалног. Издвајање из опсега очекиваног и конвенционалног не значи да јунак не треба да испуни извесна, унапред постављена, читаочева очекивања (о чему детаљно говори Миеке Бал (Mieke Bal) у својој Наратологији), али „урезивање” једног или више специфичних својстава у лик јесте онај очекивани исход процеса карактеризације.
Јунаци имају функционалну улогу у структурисању сижеа; али они су једна од функционалних категорија које одређују приповедни текст само уколико утичу на догађаје, уколико их узрокују, предодређују, учествују у њима. Миеке Бал даје пример собарица и вратара (који се у реалистичком роману појаве тек толико да би отворили врата свом господару или придошлици) како би разлучила делање које не припада категорији функционалних догађаја од делања које јунака претвара у актанта, дакле интегрисани елемент заплета. Дакако, невидљивост и функционална ирелевантност оваквих јунака указује делом и на њихову културолошку позицију у друштву које се у књижевном делу представља (Bal 1985: 201). Међутим, женски ликови су често у позицији управо таквих компоненти приповедног текста, потиснуте су и учињене неважним, па би се ваљало запитати о томе да ли родне перспективе у карактеризацији подразумевају и охрабрују такву врсту маргинализације. Да ли су јунакиње најчешће, заправо, особе без обележја, да ли су предодређене да буду лишене тог жига који их чини карактером у изворном значењу грчке речи? Претерано би било тврдити да јесу, али ипак, остаје да испитамо на који начин женски ликови себе уписују у књижевни текст, и на који начин потиру своју, често ипак задату, ирелевантност.
Једна начелна недоумица коју је формулисао Марвин Мадрик (Marvin Mudrick) поставиће проблем карактеризације као аналоган дистинкцији Романа Јакобсона на „литерарно” и „аутентично”, и дефинисати га на сличан начин као што је дефинисана подела на реалистичко приповедање и метафикцију. Мадрикова недоумица гласи: да ли применити реалистички или пуристички приступ лику? Одредница „реалистички” подразумева да анализа лика полази од претпоставке да је јунак аутономан у односу на заплет, те да га је могуће дистанцирати од књижевног контекста, док „пуристички” подразумева супротно: ликови се не смеју издвајати из књижевног контекста и анализирати као да су аутентичне особе (Mudrick 1961: 211). Дакле, реалистички приступ подразумева да је књижевни јунак аналогон личности, да лик има идентитет изван текста. Пуристички, пак, своди јунака на конвенцију текста. Тако би реалистички приступ дозволио понирање у јунаково несвесно, конструисање његове прошлости и садашњости изван граница текста, док би пуристички јунаку дозволио једино да буде елемент текстуалности.
Као што је карактеризација јунака често једнако предодређена научним чињеницама и ненаучним виђењима психолошке реалности појединца – тако различитим областима које се делом и преклапају какав је случај са психологијом и астрологијом, на пример – карактеризација женских ликова неретко је условљена родним и историјским стереотипима, друштвеним улогама које су жене играле у историји. У обликовању женског лика, творац књижевног дела по навици својим легитимним полазиштем сматра фројдовске или романтичарске апстракције које подразумевају постојање универзалне и непроменљиве женске природе и полазе од претпоставке да се једна вековима иста суштина на различите начине манифестује.
Управо са претпоставком да се карактеризација, то усецање знамена различитости, у стереотипним представама о јунаку води већ означеним путањама, одредили смо четири стратегије којима се слика жена као симболички означитељ страсти, инстинкта, немира и жудње у уметничкој прози (Гордић Петковић 2005: 54), стратегије којима се избегава дефиниција женске улоге зарад постизања ефекта мистификације који не обавезује на истицање карактеролошких особености.
Прва стратегија је анонимизација – свака спецификација и особеност женског лика укидају се, јунакиња се обезличава, претвара у апстракцију или принцип који је потпуно подређен интересу приповедног текста. Друга је мистификација – јунакиња постаје енигма и мистерија, нешто нејасно и необјашњиво што стално измиче, а та тајновитост није привилегија већ вид маргинализације. Трећи вид карактеризације јесте телесност – јунакиња има вредност само као тело, само сведена на физичку супстанцу, амбивалентну услед тога што је њена телесност и разлог њене подређености, и њено највеће преимућство. Четврта стратегија грађења лика, уједно и предуслов за претходно наведене, јесте немост – ћутање је знак покорности, немоћи и маргинализованости, али исто тако стратегија која охрабрује лажне представе и нереалне пројекције.
У потреби да створи делатну и активну јунакињу, дечја књижевност мења постулате карактеризације женских ликова тако што их лишава мистериозне амбиваленције. Јунакиње остају сведене, без нијансирања особина и без потребе да се постигне ефекат рељефног лика о ком је говорио Фостер, али су по правилу енергичне и делатне. Послужићемо се примером седмокњижја о дечаку-чаробњаку Харију Потеру како бисмо представили поступно нијансирање лика Хермионе Грејнџер, јунакиње испрва потпуно инструментализоване у циљу упечатљивог представљања главног лика, Харија; Хермиона из књиге у књигу бива све детаљније представљена, стиче све јасније оцртана карактерна обележја да би до краја постала сложен и слојевит лик. За разлику од Керолове Алисе, која доминира наративним текстом, Хермиона је принуђена да га осваја, да задобија „право” на нијансе и специфичности.
Керолова јунакиња једна је од најособенијих у англофоној књижевности, и не само дечјој, јер Алиса у земљи чуда није само бисер дечје књижевности, него и заводљив експеримент теоријом хаоса и једна од уверљивијих антиципација књижевности апсурда. У тексту писаном поводом стогодишњице рођења Луиса Керола, британски писац Џеф Нун (Jeff Noon) закључује да је међу модерним британским романописцима узалудно тражити дух Алисе у земљи чудајер се чини да енглеска књижевност нема интенцију да настави традицију фантастичне прозе у Кероловом маниру: штавише, Нун оптужује британску културу за цинизам крај ког је опстанак двеју Керолових књига о Алиси право чудо. Нун нас наводи на утисак да је Керол у корпусу британске књижевности и јединствена драгоценост, и редак изузетак, но он сам се потрудио да учини значајан стваралачки напор како би продужио Керолову традицију.
Аутоматска Алиса (1996; српски превод 1997), је Нунов омаж Луису Керолу који поштује структуру, композицију и законе језичке игре овог великог писца. Са стилске и нарацијске тачке гледишта, Нунова књига о Алиси је креативна реинтерпретација Керола, али понајвише га опонаша у језичком смислу. „Керол оперише језик као сурови и луди хирург”, написао је Нун једном приликом, а инспирацију да креативно и технолошки преради Керолово ремек-дело дечје књижевности добио је приликом читања критичке студије Мартина Гарднера Анотирана Алиса. Дошао је на идеју да осмисли аутоматску верзију Алисе, роботску копију мале девојчице која је толико верна оригиналу да ни сама Алиса себе не разликује од сопствене механичке верзије.
Шта ово двојство, збуњујућа коегзистенција машинског и људског, говори о концепцији лика? Нун је свестан да је Алиса функција заплета, механичко средство које покреће машинерију фабуле. И доиста, Алиса јесте класични формалистички актант који конституише заплет, а не постоји независно од њега. Све њене авантуре дешавају се без њене воље и жеље, премда су потакнуте њеном радозналошћу, која је наводи да крене за Белим Зецом. Алисин доживљај је, како се испоставља на крају, само сан: могли бисмо закључити да је овај роман заправо алегорија о идентитету викторијанске жене, да тематизује њену дубоко потиснуту жељу да мења и себе и свет.
Алиса у земљи чуда је, по речима Доналда Ракина, „комични мит о човековом нерешивом проблему смисла у бесмисленом свету”. Ово дело је прича о потрази за идентитетом и узалудним људским покушајима да природне појаве саобрази свом интелектуалном систему. Нунов роман није далеко од такве интенције, с том разликом што је одисеја његове јунакиње научно-технолошка: Алиса покушава да унесе ред у достигнућа науке и технологије чија мутација прети да уништи постојећи свет. Ако је Алиса у земљи чуда парабола о односу људског ума према апсурду и парадоксу, Аутоматска Алиса је лудистички трактат о опирању природе силама науке и технологије. Ремек-дело Луиса Керола на оригиналан начин приступа питању поимања света, а то је есенцијално питање којим се бави целокупна фантастична књижевност: она се пита какав је свет у ствари, да ли га, и како, можемо спознати, и које је човеково стварно место у њему.
Нуново схватање фантастике обликовано је свешћу да се иза Керолове стваралачке маште и језичке инвенције крију филозофске медитације о појмовима стварног и непостојећег, сна и реалности, пролазности и вечности. Другим речима, Керолов и Нунов свет приказују превагу управо оног елемента који спречава суверену владавину логике и реда. Свет се стално мења јер природа непрестано изналази нове начине одупирања наметнутом реду. Иако смештена у постмодернo и постиндустријскo окружење, Нунова јунакиња не чини ништа суштински другачије од оног што чини Керолова: обе продиру у алтернативну стварност, ма где она била.
С тачке гледишта карактеризације, Керолова Алиса је изврнута паралела викторијанске жене. Та жена своју радозналост плаћа авантуром која се противи логици и систему по коме функционише грађански свет, свет у коме је жени поверен само простор око домаћег огњишта, а све даље од тога представљено је као претња, опасност и простор сексуалног преступа или злочина. Алиса је та анонимизована и мистификована жена, која је само делом подвргнута стратегијама карактеризације којима се избегава профилисање женских улога: о стратегијама телесности и немости можемо говорити само у светлу апсурдне хипертрофије – Алиса расте и смањује се, губи се у језику и поново га открива, али аутор све време инсистира на пасивности јунакиње и њеном кротком прихватању задатих стања, ма колико се она противила принципима здравог разума. Авантура тела и језика је, ипак, проживљена до краја – макар и у сну узорне викторијанске девојчице која је заспала над досадном књигом, у којој није било ни слика ни разговора… Бекство у сан пун апсурда и хаоса био је једини начин да се на кратко неутрализује свет саздан на правилима и конвенцијама у коме је жени дато тако мало слободног простора.
***
Критичарка Мичико Какутани (Michiko Kakutani) назвала је књиге о Харију Потеру монументалним епом укорењеним у књижевну, али и холивудску традицију, препознајући у њима трагове грчког мита колико и романа Чарлса Дикенса (Charles Dickens), Толкинових (Tolkien) дела колико и филмова из циклуса „Ратова звезда”. Док насловног јунака пореди са краљем Артуром, Спајдерменом и Луком Скајвокером, поставља се питање да ли је Хари Потер ипак више од индивидуалног јунака, више од парадигме хероја дечје књижевности: да ли је Потер можда алегоријска представа о скелету у орману постпостмодерног доба које багателизује литерарну традицију у име стварања маркетиншких атракција. Остаје да се види да ли ће Хари Потер бити важан део историје дечје књижевности или, пак, само једно поглавље у историји медијски контролисане хистерије. Судећи по деценијском публицитету који добија широм планете, Потер је последњи јунак како културе књига, тако и Гутенбергове галаксије.
Сагледаван као рељефни лик, Хари Потер у себи синтетише врлине и мане јунака од Одисеја до Јозефа К, и све предрасуде и неправде које те јунаке прате. Потер је искусио социјалне и културне конфликте, егзистенцијалну претњу и смртну опасност, пратио како настаје глобална завера зла против добра. У седам наставака хогвортске епопеје догодило се његово одрастање, пубертетско бунтовништво, сукоби са ауторитетима због кршења забрана и прекорачења овлашћења, искусио је неправде, потцењивање, мржњу, изолацију, конфликте са корумпираним и властољубивим појединцима и системом, био жртва медијског рата, мучен тајнама родних разлика и трајно обележен губитком очинске фигуре. Све се ово женским ликовима није догађало, али је посредно и те како утицало на њих: као саучесник у Харијевим искушењима, Хермиона је ипак прошла развојни пут рељефног лика и упознали смо њене најбоље особине.
Испрва остављајући утисак споредне јунакиње која ће изазвати комичне ефекте због аутоматизма својих реакција и једнодимензионалног начина понашања, Хермиона је у развоју радње кроз седмокњижје оставила иза себе утисак заповеднички настројене, амбициозне и ригидне особе. У Харију Потеру и камену мудрости њено поимање исправног подразумевало је безгрешну, ничим уздрману, веру у ауторитет учитеља и априорну осуду сваког кршења правила, али се у наредним наставцима саге о дечаку- чаробњаку њен карактер полако мења у правцу демонстрирања самопоуздања и самосвести, у правцу доношења самосталних одлука и поштовања сопственог унутрашњег моралног императива. Хермиона је често Харијева интелектуална и логистичка подршка: комбинаторика, предузимљивост и сналажљивост наводе је да, по потреби, игра улогу детектива, шпијуна, стратега. Хермиона се бори да превазиђе свој маргинализовани положај у чаробњачкој заједници: под притиском је непрестаног презира и сумњичавости због свог „блатокрвног” порекла. У свету жуте штампе представљена је као сувише обична и незанимљива, а њена пасија према учењу и читању књига сталан је предмет подсмеха. Хермиона је параболичан пример мизогиније и неповерења које друштво, традиционално и патријархално устројено, гаји према ученој и даровитој жени. Њен положај отежава и порекло које је више него скромно, из перспективе хогвортског окружења: њени су родитељи из реалног света, немају никакве везе са чаробњаштвом, а то је вероватно и разлог што је наративни интерес саге о Потеру померен према сликању два модела породице – опресивног (породица Харијеве тетке Петуније у којој је одрастао, занемарен и маргинализован као Пепељуга) и прогресивног (бројна и присна породица Рона Визлија, у којој су Хари и Хермиона чести гости).
Последица Хермионине маргинализованости јесте и њено појачано занимање за положај кућних вилењака: они су потпуно обесправљени, што Хермиона тврдоглавим активистичким радом покушава да промени, бар делимично мотивисана потребом да, помажући слабијима, сублимише свој осећај инфериорности и скрајнутости. Хермионина предузимљивост јасно је везана за слику савремене жене, и ауторка јунакињи непрестано додаје елементе постфеминистичке слике женског, односно наглашене црте женске независности и индивидуалности, док је Керолова Алиса изврнута паралела викторијанске жене која своју радозналост плаћа авантуром која се противи логици и систему по коме функционише грађански свет.
Хермионина ерудиција и осећај одговорности свакако су допринели да Дамблдор њој завешта књигу у којој се крију тајне реликвија смрти. Суочена са задатком да уништи делове Волдеморове душе који су похрањени у реликвијама, Хермиона ће ипак учинити све што може да од сила зла спасе своје родитеље тако што ће им избрисати памћење и послати их у Аустралију; брисањем сећања она жели да их поштеди и туге због губитка кћери, уколико би јој се десило оно најстрашније. После безбројних авантура и опасности које претходе Харијевом коначном обрачуну са Волдемором, Хермиона ће се вратити свом животу, битно обележена искушењима и патњом, али решена да се врати у магичну колотечину, те ће после завршене школе засновати брак и породицу са Роном, а свој рад у Министарству магије највише концентрисати на помоћ обесправљеним створењима.
Истинољубива и жељна знања, Хермиона верује у образовање и самоусавршавање исто колико и у моралне вредности, играјући прво архетипску улогу девојчице свезналице, помагача главном јунаку и упечатљивог епизодисте. Те улоге ће надрасти да би постала нека врста ментора који своје пријатеље усмерава и саветује. Њен витализам и енергија спасавају Харија у тренуцима малодушности, а њена интелигенција ипак није праћена судбинским предодређењем за успех и славу, нити амбицијом да се постигне ишта више од онога што захтева испуњење задатка.
Џоана Роулинг гради фиктивни свет на принципима хијерархије, флуктуације моћи и елемената потраге, сукоба добра и зла, етичких мерила која охрабрују праштање злима и слабима. Архетипски елементи су осавремењени, тако да Волдемор, на пример, од дијаболичног јунака у стилу Милтоновог Сатане израста у истинску терористичку претњу, а Хермиона, и поред савремених обележја постфеминистичке жене, показује доста елемената карактеризације Шекспирових комичних хероина попут Виоле и Розалинде, јунакиња делатних и активних, несклоних меланхолији и малодушности али једнако тако несклоних и доминацији. Све Шекспирове енергичне јунакиње постају на крају комада добре супруге: Хермиона ће, налик њима, свој интелект и енергију инвестирати у опште добро а не у нарцисоидно представљање личних приоритета.
Хермиона интелектуалним усавршавањем савладава комплекс „прљавог” порекла, и показује моралну доследност у тренуцима кад Хари попусти пред искушењем уџбеника Полукрвног принца или напитка који доноси дванаесточасовну срећу. Њена веза са светом Нормалаца показује се прво као оптерећење, па потом као привилегија; уосталом, и сама Џоана Роулинг непрестано инсистира на чињеници да су светови обичног и необичног суптилно испреплетани, да је потребно сналазити се у оба, али и да порекло само по себи не значи ништа уколико га не употпуне добра воља, енергија, таленат и пре свега унутрашњи морални закон.
Док Алиса преиспитује устројство света, Хермиона учи да се у свету сналази и прилагођава га принципу општег добра. Две се јунакиње разликују колико смерна викторијанска жена од предузимљиве постфеминистичке хероине: међутим, из перспективе родне анализе карактеризације женских ликова очито бива да је свака приповест о жени заправо наук о томе како препознати и развити своја природна преимућства.
Цитирани извори:
Bal, Mieke. Narratology: Introduction to the Theory of Narrative. Toronto: University of Toronto Press, 1985.
Гордић Петковић, Владислава. „Женски ликови у Тишминој прози”. Повратак миру Александра Тишме: зборник радова са скупа „Књижевно дело Александра Тишме”. Нови Сад: Матица српска, 2005, 54-59.
Mudrick, Marvin. „Character and Event in Fiction”. Yale Review, 50 (1961), 202-218.
Panel diskusija: Ženska priča – aktivizam, umetnost i teorija, Festival Pristupačna umetnost, KS Edjšeg, Novi Sad, 1.04.2024
moderatorka Silvia Dražić učesnice:
Rebeka Čilović, pesnikinja i aktivistkinja, Berane, CG Milesa Milinković, predsednica organizacije KAO Parnas, Silvia Dražić, Ženski muzej Tanja Đurić Josić, aktivistkinja, pozorišna umetnica, profesorka
Ženska priča: aktivizam, umetnost, teorija Razgovor je tematizovao ženski aktivizam iz različitih perspektiva, fokusirajući se na nekoliko pitanja: Kako se umetnost objedinjuje sa društvenom akcijom? U kojoj meri posvećenost aktivizmu doprinosi ne samo promenama u društvu nego može postati okidač i nosilac ličnog razvoja i emancipacije? Aktivizam i društveni kontekst
Kolika je delotvornost aktivizma koji se sprovodi ne samo kroz umetnost nego i sredstvima same umetnosti, budući da aktivizam ne želi samo da kritikuje društveno i političko okruženje nego i da ga menja?
Da li umetnost slabi snagu i društvenu efikasnost aktivizma; da li aktivizam slabi kvalitet umetnosti?
Zašto je teorija važna? Da li se može govoriti o aktivizmu teorije?
Feministički aktivizam danas. Možemo li se odupreti disciplinovanju ovih pojmova i praksi?
O učesnicama:
Silvija Dražić Bavi se istraživanjima u oblasti teorije književnosti i umetnosti, feminističke teorije i rodnih studija. Pored nekoliko monografskih publikacija, objavila je niz tekstova iz ovih oblasti u časopisima i novinama. Učestovala je u radu Ženskih studija, Centra za rodne studije, članica je MMC LED Arta. Koautorka je programa i projekata Saveza feminističkih organizacija „(Re)konekcija“. Rebeka Čilović Rebeka Čilović (Berane, 1988) je crnogorska pesnikinja i feministička aktivistkinja. Završila je Pravni fakultet pravnih nauka i trenutno je na postdiplomskim studijama roda. Autorka je zbirke priča Sloboda u slovu (2002) i zbirki poezije Zvonke smelosti, Album za prognane i Živa voda. Njena poezija je prevođena na engleski, mađarski, turski i italijanski jezik. Uvrštena je u antologije savremenih crnogorskih pesnikinja „Pesnikinje Crne Gore” i „Moć slabosti”. U sklopu organizacije „Poligon za žensku izuzetnost – Sofija” radi na aktuelizaciji ženske ravnopravnosti. Živi, radi i stvara u Beranama.
Milesa Milinković Diplomirana pedagoškinja i master rodnih studija, predsednica KAO Parnas i direktorka Međunarodnog filmskog festivala „Uhvati film“, najpristupačnijeg festivala u Srbiji Objavljuje naučne radove na temu invalidnosti i roda, kao i feminističke umetnosti invalidnosti. Autorka je dva filma o ženama sa invaliditetom i producentkinja 17 filmova, čiji su autori osobe sa invaliditetom.
Tanja Đurić Josić Masterirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu i primenjeno pozorište na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. osle deset godina amaterskog rada u pozorištu, profesionalno se posvetila dramskoj edukaciji i interaktivnim programima. Kao osoba sa fizičkim invaliditetom, istražuje fizički teatar, savremeni ples i rad sa glasom, fokusirajući se na mogućnosti tela i alternativne oblike komunikacije. Pohađala je radionice i treninge domaćih i inostranih umetnika iz oblasti fizičkog teatra, plesa, facilitacije i vokalne improvizacije. Vodi dramske radionice za mlade, srednjoškolce, starije osobe i osobe sa i bez invaliditeta. Kroz svoj rad bavi se temama tela, glasa, zajednice, individualne uloge u društvu, aktivizma, obrazovanja i kritičkog mišljenja.
Čitaj mi. Programska knjižica festivala u audio formatu. Trajanje 40 minuta
