Kategorije
Čitaonica književnost tekstovi Umetnost

Еустахија Aрсић у европском женском просветитељском кругу

Радивој Додеровић

Година 1814. је веома важна у српској културној историји. Наиме, те године прва жена, српкиња, објављује књигу. Била је то Еустахија Арсић која је у Будиму, о свом трошку објавила књигу Совјет матерњи. На основу података који су доступни у међународној бази података „Women Writers“ / Жене писци (http://www.womenwriters.nl)[1] може се утврдити и једна још занимљивија чињеница – Еустахија Арсић је међу првим женама књижевницама које су објавиле књигу на територији тадашњег Аустријског царства (или Хабзбуршке монархије)[2]. Свега је неколико списатељица које су биле активне у то време и објављивале књиге. Johanna Franul von Weissenthurn је од 1804-1817. у Бечу објавила своје позоришне комаде Schauspiele у 6 томова. Maria Anna Neudecker је 1805. године у Карловим Варима (садашња Република Чешка) издала свој кувар (поновљено издање 1810)[3]. Тих година у Бечу стварају Karoline Pichler и Maria Therese von Artner, обе објављују своје прве књиге 1810. У Пешти је Judit Dukai Takach објавила 1815. књигу песама (A kesergő özvegy). У Прагу у првим деценијама XIX века књиге објављују Josefa Pedálová (1819, религиозна поезија) и Magdalena Dobromila Rettigová (1820, поучне приповести, поезија). Међу првих пет књига жена аутора објављених у Аустријством царству чак су две из пера Еустахије Арсић, поменути Совјет матерњи (1814) и Полезнаја размишљања (1816). Ако посматрамо тадашњу Европу, из базе Women Writers можемо извући занимљиве податке. Године1814. када Еустахија Арсић објављује своју прву књигу забележено је 36 дела жена аутора (Уједињено краљевство – Енглеска, Шкотска и Ирска чак 17 дела, Холандија 8, Француска 6, Швајцарска 2, Русија и Немачка по 1 дело). Од 19 књижевница које су у то време стварале само је њих шест имало објављену књигу до 1814. године. Ништа није боља ситуација ни 1816. године када уз Еустахијина Полезнаја размишљања налазимо податке о још 34 дела (Енглеска и Ирска 11, Француска и Холандија по 6, Аустрија, Швајцарска, Немачка и Русија по 2 и Пољска и Португал по 1 дело. Године 1829. када Еустахија Арсић објављује своја Морална поученија у Летопису Матице српске пронаћи ћемо податке о свега 22 дела европских књижевница (од тога 4 на територији Аустријског царства). Ови подаци не обухватају само објављене/штампане књиге већ и дела која су објављена у периодичним публикацијама (часописима, зборницима и др.), врло често анонимно или под псеудонимом. Најчешће је то религиозна или морализаторска поезија и проза, сентименталистичке новеле и покоји позоришни комад. Међу ауторкама и делима тога периода свакако се издваја енглеска списатељица Џејн Остин која је исте године када и Еустахија свој првенац, објавила роман Менсфилд парк (1814) који по својим уметничким вредностима далеко надмашује дела већине побројаних књижевница.

Осветлимо мало време у којем Еустахија Арсић почиње да се бави књижевношћу. То је доба просветитељства. Осамнаести век поставио је коначно човека у средиште свог света, усмеривши на њега сву своју пажњу и размишљања. То је век космополитизма, размене и протока идеја који је олакшан распростирањем књиге, часописима и институцијом преписке (омогућеном развојем комуникација, поштанских служби …). По први пут у историји жене ступају на друштвену позорницу: Катарина Велика, Марија Терезија, краљица Ана у Енглеској, просвећене владарке које ће својим реформама значајно утицати на будући развој Европе. Маркиза де Помпадур, Марселина из Фигарове женидбе, Софија јунакиња Русоовог Емила, стварни и имагинарни ликови жена, намећу се чим се помене доба просветитељства. Жена је у средишту мноштва списа у којима филозофи, писци и лекари испитују њен разум, васпитање, друштвену улогу, физиологију. У том смислу век просвећености је век жене, али жене која је још подређена, без грађанских и политичких права, искључена из центара моћи, а своја законска права може да оствари само преко мушкарца.

То је основни парадокс „века просвећености“ – жена ужива „учествовање без једнакости“. У остваривању својих правних, економских, образовних и културних права жена је у потпуности зависила од мушкарца. Пре брака од оца а у браку од супруга. Само преко њих могле су колико-толико остварити своја права. Биле су искључене из пословног света и из политике. Будући да је основна улога жене средње класе (грађанство) била да води домаћинство, њено образовање је било много оскудније од оног које је могао добити мушкарац. Учена жена била је често предмет критике и подсмеха (Стеријина Покондирена тиква). Женски модел просвећености је Русоова Софија, покорна сапутница Емилова, за њега створена, чија је главна дужност да обезбеди срећу и добробит свом супругу (Емил или о васпитању / Emile, ou de l’Éducation, 1762). Француска револуција ће женама дати грађанска права, али ће им ускратити политичка права. Жене ће бити искључене и када револуционарне идеје просвећености буду уграђене у покушај стварања државе у којој ће сваки одговорни грађанин делити сувереност. Веровање у савршеност људске врсте је један од темеља просвећености – напредак разума је један од покретача историје, али, жене су смештене изван историје, потпуно одређене својом физиологијом оне су у знаку непроменљивог. „У свим временима њихове дужности су исте“ (Жан Жак Русо, Емил).

„Мушкарци просвећености редовно са женама размењују идеје, концепте, али сумњају у интелектуалне способности њихове, док просвећеност ратује против предрасуда, непријатеља разума, филозофи и не помишљају да их напусте у размишљању о жени, и док у средиште свог дискурса стављају појам универзалног и начело једнакости засновано на природном праву, они бране појам женске природе, издвојене и инфериорне.“[4]

Док се друштвена улога мушкарца остваривала у јавној сфери дотле је жени припадала искључиво приватна сфера (дом, породица, брак, деца). Тако је било и са образовањем. Женама тога доба универзитетско образовање није било доступно (ретки су изузеци од овог правила). Циљ образовања жена тога доба су радне и пријатне супруге („Свако образовање жена мора бити у функцији мушкарца“ Русо) и мајке способне да пристојно васпитавају децу. Било је тада веома образованих жена, најчешће самоуких. Жена просвећености уточиште налази у читању (романи, расправе о образовању, историјске књиге, филозофски списи). Једна од институција за које су се просветитељке избориле био је и „књижевни салон“. Иако жене владају литерарним, филозофским и политичким салонима, иако највећи филозофи тога времена не презиру размену идеја са њима и пријемчиви су за њихова гледишта, ипак треба напоменути да Дидроова и Даламберова Енциклопедија није отворила своје стране ниједном женском аутору. Образоване жене из аристократских и виших грађанских слојева често су новчано подржавале објављивање књижевних и филозофских дела. Међу њима је било и оних које су помагале и финансирале отварање школа и сиротишта. Друга половина XVIII-ог и почетак XIX-ог века на неки начин су, ипак, изнедриле климу у којој је улога жена у друштву и култури постајала све значајнија. Проћи ће још готово читав век док се оне не изборе за своја права и не постану равноправне мушкарцима.

Еустахија Арсић је одрасла и живела међу Србима на територији тадашње хабзбуршке монархије. Аустрија је у то време била једна од најконзервативнијих европских земаља у коју су идеје просвећености и француске револуције споро продирале. Све до 70-тих година XVIII века, међу Србима који су се населили на територији Хабзбуршке монархије, просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Школе се оснивају уз цркве, у њима предају углавном свештеници, а настава, иако обухвата и световне предмете, има претежно духовни карактер. Књижевност је црквена а и језик такође, под руским црквеним и културним утицајем. Та културна и религиозна оријентација Срба на Русију најмање је одговарала интересима Аустрије, па је предузела кораке да их уклопи у друштвено-политички и културни живот монархије.

Реформе Марије Терезије донеле су отварање грађанских школа, црквени празници су сведени на минимум а 1770. Срби добијају и своју прву штампарију у Бечу (Курцбек). Све те мере предузете су с намером да се Срби одврате од утицаја Русије.

Реформе Јосифа II у складу су са филозофском доктрином просвећеног апсолутизма. Патентом о толеранцији (1781) изједначује пред законом све вероисповести у хабзбуршкој монархији. Јозефинизам као антиклерикални, просветитељски покрет добио је одушевљене присталице међу напредним Србима. Преко јозефинизма Срби се укључују у широки покрет европске просвећености. У српској књижевности, која у то време настаје на територији хабзбуршке монархије, долазе до изражаја најважније идеје и тежње просвећености:

– демократизација културе

– филозофска критика стварности

– оријентација на морална и политичка питања

– слављење науке и знања

– истицање толеранције

Ове идеје су наговештене већ код Орфелина да би пуни замах и живот нашле у Доситејевим делима.[5]

Да се поново вратимо на Еустахију Арсић уз тврдњу да су „најважније идеје и тежње просвећености“ (како каже Деретић) и те како заступљене у њеном књижевном делу и у целокупном културном и друштвеном ангажовању. Штавише, уколико све напред речено о епохи просветитељства покушамо да поредимо са Еустахијиним животом и делом увидећемо да она припада, у потпуности, оном малобројном, храбром кругу образованих европљанки без чијег залагања „век просвећености“ не би био потпун.

Еустахијино образовање, о којем веома мало знамо, вероватно је као и код већине девојака из грађанског сталежа било основно. У Иригу у којем је рођена и одрасла, Еустахија се вероватно школовала у школи која од 1781. има сопствену зграду и два учитеља. О значају иришке школе кроз коју су прошли многи значајни оновремени Срби, писао је подробно Владимир Миланков.[6]

Лаза Чурчић је приметио да је Еустахија Арсић током детињства и школовања у Иригу могла доћи у додир и са усменом народном поезијом, епском пре свега, захваљујући чувеној „слепачкој академији“. Веома рано, у својој првој књизи (1814) она се служи десетерцем.[7] Не знамо ништа о томе да ли је по одласку из Ирига наставила образовање (приватни учитељи) али будући да је и у родитељској кући било књига, можемо претпоставити да је била самоука. Доласком у Арад и удајом за Саву Арсића (пре 1802) постала јој је доступна и мужевљева библиотека коју ће следећих година обоје знатно увећати будући да су се претплаћивали на готово сваку српску књигу.[8] За Еустахију Арсић сигурно је најзначајнији прозор у свет представљала импозантна библиотека Саве Текелије која јој је била доступна. Њена друга књига Полезна размишљања … (1816), садржи и део о четири годишња доба под утицајем енглеског сентименталисте Џејмса Томсона. Већ је у литератури примећена чињеница да у то време ово дело није било преведено на немачки језик и да га је Еустахија могла једино читати у оригиналу, на енглеском језику. Штавише, у Текелијиној библиотеци, која јој је била доступна, а која се данас чува у Библиотеци Матице српске, под сигнатуром РТкЕнг I 14 налази се и књига The Seasons by James Thomson објављена у Бечу, на енглеском језику, 1802. године.[9] Било би интересантно данас анализирати Еустахијино дело водећи рачуна о Текелијиној библиотеци која броји више хиљада књига на многим европским језицима а коју је Еустахија Арсић у своје доба, док су њен супруг Сава Арсић и она били у добрим односима са својим знаменитим и образованим комшијом сигурно користила.

Еустахија Арсић припада оним просвећеним, имућним европским просветитељкама које су финансијски помагале рад мушкараца на пољу књижевности (између осталих, помагала је Јоакима Вујића који је своје Животописаније објавио захваљујући њеној помоћи) и које су у оквиру својих могућности у свом дому окупљале учене људе и држале неку врсту „књижевног салона“. Уз њу би ту свакако требало споменути и Марију Поповић Пунктаторку.

Просветитељске идеје није само пропагирала својим књижевним делом већ је заједно са супругом Савом Арсићем омогућила отварање прве Препарандије у Араду 1812. године. Помагала је и друге, између осталог и Матицу српску у коју се учланила 1838. и тако постала прва жена, чланица овог до тада, ексклузивно мушког друштва. Четири стотине примерака своје прве књиге послала је школама, с упутством да се новац од продаје стави под камату, и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а доброг владања ученик српске Препарандије у Сомбору“. Залаже се и за школовањежена, па се љути на оне „кои говоре да женскому полу не потребујет учити читати и писати, да пишу љубавником писма, за женско е, вели, преслица“. Обраћајући се својим „другама и сестрама“ 1816. године она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било“.

За живота поштована и спомињана међу ученим Србима, у другој половини XIX века готово је потпуно пала у заборав. Мада је о њој писано (најисцрпније Владимир Миланков), њено дело је остало готово непознато и непроучено. Наши савремени историчари књижевности је само успут спомињу[10], а неки од њих ни толико, као Јован Деретић који јој је у својој свеобухватној Историји српске књижевности посветио једну заграду коју дели са још три српске књижевнице.[11]

Последњих година Еустахијино дело улази у видокруг европских слависткиња те налази заслужено место у књигама Силије Хорскрофт и Магдалене Кох[12], које се аналитички баве доприносом жена у развоју културе, уметности и просвете међу Србима, и показују како је тај допринос, иако стално потискиван и занемариван, веома значајан и континуиран. Нама тек предстоји да попунимо празнине и непознанице о Еустахијином животу а затим следи озбиљно и темељно критичко ишчитавање њеног књижевног опуса које би морало бити компаративно у односу на још увек непроучене књижевне и филозофске узоре њене а такође и у односу на оновремене европске књижевнице, просветитељке, њихова културна и друштвена залагања и уметничке домете. Будући да је Еустахија Арсић прва међу српкињама новога доба која се упустила у књижевну и просветитељску авантуру, у најмању руку треба да будемо благонаклони и да јој одамо дужно признање.

Литература:

Миланков, Владимир: Еустахија пл. Арсић и њено доба. – Нови Сад, 2001.

Радовановић, Стеван: О знаменитим српкињама XIX века. – Земун, 2006. (Еустахија Арсић, стр. 11-37)

Копицл, Вера: Женска читанка. – Нови Сад, 2013. (Еустахија Арсић, стр. 35-45)

Петровић, Теодора: Еустахија Арсић – прва српска списатељица. – У Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. VI/VII (1959), стр. 67-72

Арсић, Еустахија: Полезна размишљања / превео, приредио и допунске текстове написао Стеван Бугарски. – Темишвар, 2013.

Кох, Магдалена: … Када сазремо као култура. – Београд, 2012.

Hawkesworth, Celia: Voices in the Shadows : Women and Verbal art in Serbia and Bosnia. – Budapest, 2000. (Еустахија Арсић, стр. 93-97)

Дамјанов, Сава: Вртови нестварног. – Београд, 2011. (Три лирске фантазмагорије Еустахије Арсић, стр. 192-196)

Чурчић, Лазар: Иришка слепачка академија и Гаврило Ковачевић песник Првог српског устанка У: Први српски устанак у књигама – зборник радова. – Београд, 2004, стр. 129-157.

Човек доба просвећености / приредио Мишел Вовел. – Београд, 2006.

Приватни живот код Срба у XIX веку / приредили Ана Столић, Ненад Макуљевић. – Београд, 2006.

Тимотијевић, Мирослав: Рађање модерне приватности : приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века. – Београд, 2006.


Текст је објављен у зборнику посвећеном Еустахији Арсић:
Арад кроз време; 15. Темишвар : Савез Срба у Румунији, 2014, стр. 13-24.


[1] Ова база података обухвата информације о женама ауторима и њиховим делима у периоду од средњег века до 1900 године. Укључене су ауторке из европских земаља а у бази су унети и подаци о рецепцији њихових дела. На интернету је доступна од априла 2001. а неколико година касније добила је „International Innovation Award 2005“. Свакодневно се допуњава и развија уз учешће истраживача из готово свих европских земаља под руководством Сузан ван Дијк са Универзитета у Утрехту а под покровитељством Краљевске академије наука у Хагу.
Српски еквивалент овој бази података је „Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915.“ (http://www.knjizenstvo.rs).

[2] Хабзбуршка монархија (1526-1804), Аустријско царство (1804-1867), Аустро-угарска монархија (1867-1918)

[3] Neudecker, Maria Anna : Die Bayersche Koechin in Böhmen : ein Buch, das sowol für vornehme, als gewöhnliche Küchen eingerichtet ist, Karlsbad : Gedruckt bei F.J. Franiek, 1805 (1810)

[4] Доминик Годино, у зборнику Човек доба просвећености, стр. 404.

[5] Јован Деретић, Историја српске књижевности

[6] Миланков, Владимир: Еустахија пл. Арсић и њено доба. – Нови Сад, 2001.

Иришка школа је одиграла значајну улогу у стварању круга љубитеља књиге, који ће пресудно утицати на даље токове културног живота у граду. Своја прва знања ту је стекао и у њој се школовао и један број личности, које ће оставити знатног трага у нашој националној култури: Доситеј Обрадовић (од 1757-1760), док је боравио у Хопову учио је латински језик, Димитрије Крестић (1762-1843) – оснивач Српске читаонице у Иригу, Милован Видаковић (1770-1841), књижевник, Еустахија Арсић, рођена Цинцић у Иригу (1776-1843), – прва песникиња код Срба новијег времена, Милорад Поповић-Шапчанин (1842-1895), Стеван Фрушић (1831-1861), Јосиф Јовановић-Шакабента (1743-1805), Гаврило Ковачевић (1765-1832), књижевник, Георгије Лазаревић (1808-?), Владимир Вујић (1818-1882), Јован Исаиловић (?-1807), Атанасије Сударевић (1765-?), Коста Хранисављевић (1807-1880) и други. (…)

[7] Чурчић, Лазар: Иришка слепачка академија и Гаврило Ковачевић песник Првог српског устанка У: Први српски устанак у књигама – зборник радова. – Београд, 2004, стр. 129-157.

[8] Претплаћивала се на све значајније књиге. У њеној библиотеци сабирала су се дела Доситеја Обрадовића, историчара Јована Рајића, физичара Атанасија Стојковића, првог славеносербског романописца Милована Видаковића, француског просветитеља Волтера … Уважавају је и сви виђенији људи с почетка 19. века. Еустахија је ретко сакупљала претплату, али је Вук Караџић успео да је на то наговори. У писму из 1821. назива је „благодарном и високоученом госпођом“ и наводи да му је добро позната њена „ревност к нашему книжеству“. Моли је да сама, или преко својих познаника скупи претплатнике за његову збирку народних песама. Еустахија му је убрзо послала списак од сто претплатника, и новац. Касније се испоставило да је од књига које јој је Вук послао заправо продала само шест, а да је остале откупила сама и раздељивала их најбољим српским ђацима у Араду и у Србији. На тај начин Еустахија је ширила књиге међу Србима и потпомагала књижевнике. (Владимир Миланков)

[9] И заиста је била веома образована. Ото Дубислав плем. Пирх је 1829. године путовао по Србији и, поред осталог, забележио стање у литератури које је, касније, описао у својој књизи Путовање по Србији у години 1829, у којој је записао и ово: Преглед српске књижевности, који следује, има само тај смер да покаже да се је већ по разним врстама књижевности почело понешто радити. Ја сам се у њему држао поглавито Српског Летописа и понешто допунио сам из Шафарика… Еустахија Арсић разврстава у одељак Преводи. За њена Полезнаја размишленија пише да су превод Томсона (1816). Приписује јој да је превела и Волтеровог Задига (Будим, 1828), и Виландовог Агатона. Спев Енглеза Џемса Томсона, Четири годишња доба, у време кад Пирх путује по Србији још увек није био преведен на српски језик. Виландовог Агатона и Волтеровог Задига или Опредељење – источна приповетка, Еустахија, такође, није могла имати у рукама кад пише своје књиге, јер их је Павле Берић објавио доста касније – прву 1820. (посветио Еустахији) а другу чак 1828. године. Ове књиге не бележи ни Петрик у својој Библиографији Мађарске од 1712. до 1860. године, па их Еустахија Арсић није могла прочитати ни на том језику. Морала је, дакле, знати (поред српског, румунског и мађарског) још и немачки, можда енглески, а неки биографи сматрају да је знала и грчки, француски, па можда и латински језик. (Владимир Миланков)

[10] „ … сентименталном току српске прозе припада и једна књижевница, Еустахија Арсић (1776-1843), песникиња која се рано (1814) служи десетерцем и прозна списатељица која је оставила дела под утицајем предромантичке књижевности (Томсон) са нешто свежине у опису и визији природе.“ (Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд, 1983, стр. 495)

[11] „ … XIX век је дао неколико песникиња (Еустахија Арсић, Јулијана Радивојевић, Милица Стојадиновић-Српкиња, Драга Дејановић) од којих ниједна није много значила у свом времену …“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности, Зрењанин, 2011, стр. 1083)

[12] Hawkesworth, Celia: Voices in the Shadows : Women and Verbal art in Serbia and Bosnia. / Budapest, 2000. (Еустахија Арсић, стр. 93-97); Кох, Магдалена: … Када сазремо као култура. – Београд, 2012. – превод са пољског језика (Еустахија Арсић, стр. 31-39).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Еустахија Aрсић у европском женском просветитељском кругу," u ŽeNSki Muzej, 23. oktobra 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/10/23/eustahija-arsic-u-evropskom-zenskom-krugu/.
Kategorije
Čitaonica književnost scenske umetnosti scenske umetnosti tekstovi Umetnost

Počeci udruživanja slovačkih žena u Vojvodini

Zdenka ValentBelić

U prvoj polovini 20. veka Slovakinje u Vojvodini počinju da se organizuju u ženska udruženja pod uticajem sličnog delovanja žena u Slovačkoj. Kao uzor u organizovanju poslužilo im je udruženje Živena koje je bilo aktivno u drugoj polovini 19. veka (1869-1918), a čiji je jedan od glavnih ciljeva bilo osnaživanje slovačkih žena u Ugarskoj. Ovo udruženje odigralo je značajnu ulogu u formiranju i kodifikaciji nacionalnog identiteta slovačkog, naročito što je  brzo po njegovom osnivanju ostalim slovačkim društvima i ustanovama rad bio zabranjen. Upravo to je razlog zašto se najčešće kao značaj ovog udruživanja navodi podsticanje nacionalnog osvešćenja, a time se u velikoj meri zanemaruje njegov doprinos emancipovanju i jačanju ženske samosvesti Slovakinja u Ugarskoj. Ova udruženja – kako Živena tako i Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, osnovano nakon Prvog svetog rata pre svega su zagovarala borbu za ženska prava, kao i jačanje njihove samosvesti, aktivno učešće u kulturnom životu i preuzimanje odgovornih zadataka.

Udruženje Živena osnovano je 4. avgusta 1869. godine u Turčjanskom Svetom Martinu u okviru svečanosti koje je organizovala Matica slovačka. U proglasu se kao glavni cilj navodi „dostojanstveno razumeti poziv ženskog pola i primereno tome delovati, tako da slovačke devojke, bilo kog društvenog sloja naše otadžbine, stasaju u moralne, čestite i vredne gospođice, ali i u vatrene ćerke domovine i naroda našeg“. Obrazovanju Slovakinja u to vreme doprineli su slovački ženski časopisi prvenstveno koncipirani kao obraćanje žena ženama, kao što su: Almanah Živene (1872), Letopisi Živene (1896), prvi ženski časopis Danica (1898) i časopis Živena (1910).

  Jake porodične i prijateljske veze, koje su povezivale Slovake iz gornje i donje Ugarske, zaslužne su za saradnju i u više oblasti: naučnoj, crkvenoj, obrazovnoj, književnoj i kulturnoj.  

Nakon raspada Austrougarske i posle formiranja novih zemalja, Slovaci koji su živeli u Vojvodini, našli su se van matične zemlje. Upravo zbog toga se najveći deo društvenih i kulturnih aktivnosti u to vreme usmeravaju na osnivanje ovdašnjih slovačkih ustanova i institucija. Tako je nastalo i žensko Udruženje. Ljudmila Hurbanova je zajedno sa ostalim aktivistkinjama 1921. godine osnovala Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS i bila je njegova prva predsednica sve do 1924. godine, kada je na tu funkciju izabrana Eržika Mičatkova, koja je tu ostala do 1932 kada je osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji i od kada je i žensko udruženje delovalo u njenim okvirima.

Osnivačka skupština udruženja održana je 11. maja 1921. godine u Novom Sadu i na njoj se sastalo preko sto žena i gospođica, ali takođe i muškaraca iz svih slovačkih mesta iz Srema, Banata i Bačke. Inicijatorka skupštine bila je Štefanija Mičatekova, supruga Dr. Ljudovita Mičateka (brata Eržike Mičatekove). Slogan novoosnovanog udruženja bio je: „snage iscepkane ujediniti radi ostvarivanja nacionalnih ciljeva, na polju socijalnom pomagati, podržavati i po potrebi doprineti umanjivanju tih nedostataka.“ Ovo udruženje delovalo je u okviru Čehoslovačkog saveza u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslaviji) i svoje aktivnosti je proširilo u skoro svim slovačkim i češkim mestima na ovim prostorima. Udruženje je delovalo kroz priređivanje izložbi i pozorišnih predstava, prikupljanje dobrovoljnih priloga za sirotište u Kovačici (osnovano 1920. godine), propagiranje knjiga, časopisa i čitanja uopšte, kao i organizovanje predavanja za žene na razne teme. Ljudmila Hurbanova bila je jedna od predavačica. Tako je 1929. godine održala predavanje na temu O muzejskom društvu slovačkog društva, dok je 1923. godine govorila O zahvalnosti našim nacionalnim prvacima, a 1928. godine o 25-godišnjem radu  pozorišnih amatera u Staroj Pazovi.

Prema sačuvanim dokumentima i zapisnicima, misija ovog društva bila je da istrgne ženu iz društvene pasivnosti, da joj obezbedi javni i društveni rad, da je upozna sa njenim pravima i obavezama u državi, kako bi postala aktivna i korisna građanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Načini postizanja ciljeva su: uzajamno informisanje i samoobrazovanje, edukativni kursevi, javna predavanja i diskusije na teme koje se tiču prava i obaveza žena u društvu i državi; osnivanje biblioteka i čitaonica u kojima će biti obezbeđene knjige i časopisi koji se bave ženskim temama. Udruženje je osnovalo ogranke po pojedinim slovačkim mestima.

Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS sarađivalo je i sa ostalim ženskim udruženjima, pre svega Kolom srpskih sestara. Nalazimo o tome informaciju u septembarskoj Živeni broj 9 iz 1921. godine, gde se na strani 178, sem o osnivanju ovog društva, navodi da će se „početkom septembra (od 1.9. do 3.9) u Beogradu održati Kongres saveza jugoslovenskih žena. Ovo udruženje je izričito nacionalnog karaktera i u njemu Srpkinje, Hrvatice i Slovenke ujedinjene istim ciljem, žele da deluju na nacionalnom i obrazovnom uzdizanju jugoslovenskih žena, ali takođe žele da neguju što bliže sestrinske veze sa ženama drugih slovenskih naroda i njihovim udruženjima.

„Mi, Slovakinje iz Živene, takođe želimo da sa oba udruženja uđemo u sestrinske veze a to ćemo postići najlakše preko svojih sunarodnica i sestara u kraljevini SHS.”

Veze sa srpskim udruženjima bile su toliko jake da su predstavnice ovog udruženja 1922. godine bile zvanice na venčanju kralja Aleksandra I sa kraljicom Marijom, da bi nekoliko godina kasnije – 1928. godine brojni Slovaci, a među njima Hurbanova i Mičetkova bile odlikovane Ordenom svetog Save.

Jedna grana aktivnosti društva bila je i socijalna zaštita slovačkih žena. Na primer 1928. godine organizovan je vanredni sastanak Centralnog udruženja žena povodom zaštite devojaka i žena koje su radile kako služavke u Beogradu, kako su ih već tada zvali – bedinerki, čija su ljudska i radna prava vrlo često bila ugrožena. Kroz brojne susrete i predavanja Udruženje je nastojalo da ovim ženama podigne svest o njihovim pravima i da ih osnaži.

Takođe je jedan od zadataka bilo obrazovanje žena iz oblasti zdravstva. Žene su podučavane kako da pravilno povijaju decu, kako da ih hrane i održavaju higijenu, ali takođe je bilo reči i o biračkim pravima na opštinskim i državnim izborima i o potrebama fizičkog vaspitanja, koje su u to vreme aktivno propagirala sokolska društva.

Ako polazimo od savremenog shvatanja koncepta ženskih prava, oba ova udruženja možemo svrstati u oblast klasičnog liberalnog feminizma, koji i dalje zadržava podelu na privatno i javno. U udruženju se, kada je reč o rodnoj jednakosti i borbi za prava žena, ne dotiču sfere privatnog, već se zadržavaju na sferi javnog života. To možemo videti iz tema kojima se bave na predavanjima – od obrazovanja i izdavaštva do ženskog preduzetništva, zanemarujući ili čak podržavajući koncept postojeće uloge žene u braku i eksploatacije žene u privatnoj sferi. Uprkos tome, oba ova udruženja i dalje predstavljaju primer kako se osvajaju novi prostori slobode za žene. Zahvaljujući njima, žene počinju da pišu književne i publicističke tekstove, što im je omogućilo da predstave svoje interese, da progovore javno o svojim potrebama u formi koja je dostupna i široj populaciji.

Bliske prijateljice i saradnice Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatek (Slovačka varijanta imena: Mičatkova) su dve od četiri najznačajnije predstavnice aktivistkinja vojvođanskih Slovaka s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Druge dve su Marina Maljijakova (1878-1946) i Adela Čajakova-Petrovičova (1901-1976). Imena koja su takođe značajna i trebalo bi ih pomenuti su: Marina Horvatova, Ljudmila Kvačalova, Marija Medvecka, Marina Ormisova Malijakova, Ana Pivkova, Terezija Vansova, Oljga Krnova, Ljudmila Markovičova itd.

Ljudmila Hurbanova u mladosti
Ljudmila Hurbanova u mladosti

LJUDMILA HURBANOVA
(18781969)

Dramska spisateljica, glumica, predsednica Centralnog društva čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Ljudmila Hurbanova, rođena je 8. juna 1878. godine u Staroj Pazovi u čuvenoj porodici slovačkih intelektualaca i sveštenika. Njen otac bio je staropazovački sveštenik Vladimir Hurban (1850–1914) a deda pisac i revolucionar Jozef Miloslav Hurban (1817–1888). Ljudmilina majka bila je poreklom iz porodice Štur (Ljudevit Štur bio je kodifikator standardnog slovačkog jezika), dok je njen rođeni brat, Vladimir Hurban (VHV) istaknuti slovački dramski pisac (1884– 1950).

Ljudmila Hurbanova je u Staroj Pazovi završila četiri razreda slovačke osnovne škole kod učitelja Martina Kopčika. Peti i šesti razred pohađala je u hrvatskoj školi kod učiteljice Ljubice Pavićević. Dve godine se školovala u Zagrebu u školi koju je osnovao hrvatski slikar, kulturni i javni radnik Isidor Kršnjavi. U ovom gradu usavršila je nemački i francuski jezik i perfektno se služila njima.

O njenoj borbi za položaj žena, odnosno o shvatanju i mestu žene u društvu govore i činjenice iz njenog privatnog života. Mada je bila verena za Fedora Ormisa, koji je bio evangelistički sveštenik u Binguli, nije se udavala. Veridbu je raskinula kada je shvatila da njen budući suprug očekuje da ona napusti kulturno i javno delovanje, te da se u budućnosti posveti isključivo kućnim poslovima i radu na njivi. Posle smrti roditelja, vodila je domaćinstvo svoga brata, sveštenika i pomagala mu oko poslova u kancelariji gde je trideset godina vodila matične knjige. Po bratovoj smrti ostala je da živi u parohijskom domu slovačke evangeličke crkve, a sveštenik Vladimir Vereš koji je došao na mesto njenog brata, prihvatio je Ljudmilu kao člana svoje porodice.

Iako se kao spisateljica nije afirmisala u široj meri, važno je pomenuti njen skromni književni rad. Od 1915. godine, kada počinje da piše, do 1957. napisala je 32 književna i publicistička teksta objavljena u novinama i časopisima u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, ali i Kraljevini Jugoslaviji i Čehoslovačkoj. Međutim, o inhibiranosti njenog angažovanja u oblasti prava žena, odnosno o preprekama na tom putu,  takođe svedoči činjenica da je pod svojim imenom za života objavila samo dva teksta November (Novembar) i Rozpomienka na Martina Kukučina (Sećanje na Martina Kukučina). Na drugim mestima koristila je inicijale i pseudonime, kao što su: B., Đurko, Đurko Pazovski, jedan iz publike, teta Ljudmila itd. U rukopisnoj zaostavštini ostala su dva neobjavljena manja teksta Dúha (Duga) a Podjeseň (Rana jesen).

Ljudmilin najveći angažman pripadao je pozorištu. U periodu od 1903– 1925. godine igrala je, režirala i organizovala brojne amaterske pozorišne predstave u Staroj Pazovi i sve vreme vodila pozorišnu hroniku staropazovačkih amatera (1903–1933), koja je na slovačkom jeziku objavljena tek 1993. godine kao Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 19031933. (Hronika pozorišnog amaterizma u Staroj Pazovi u godinama 19031933). Ova knjiga ujedno predstavlja njeno najznačajnije delo.

Ljubav prema pozorištu bila je porodična tradicija u ovoj značajnoj porodici slovačkih intelektualaca. Ljudmilina baka, Anička Jurkovičova, bila je prva slovačka glumica a otac Vladimir Hurban član organizacionog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Najveće rezultate u oblasti pozorišne umetnosti ipak su postigli njen brat Vladimir Hurban Vladimirov, dramski pisac (1884–1950) a da ga nije prerana smrt sprečila i Sveto Hurban (1909–1933)  glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Slovačkog narodnog pozorišta u Bratislavi.

U okviru pozorišnog i književnog rada važno je pomenuti njenu dramatizaciju pripovetke Rysava jalovica (Šarulja), pripovetke Martina Kukučina, koju su igrali na ovdašnjim scenama ali i u Slovačkoj. Hurbanova je takođe napisala dve jednočinke Na letnom byte (U letnjikovcu), Stôl (Sto), 8 basni i 7 kratkih priča. Na srpskom jeziku objavila je bajku za decu Dečaci i ptice.

Kao dopisna novinarka pisala je članke za više listova u Slovačkoj, među kojima su bili i  Narodne novine i Narodno jedinstvo. Pisala je i za dečiji časopis Zornička, ženski časopis Živena, za crkveni list – mesečno glasilo slovačke evangeličke crkve, kao i za Narodni kalendar.

Zajedno sa bratom Vladimirom postala je oslonac i pokretačka snaga kulturnog života u Staroj Pazovi. Često je putovala kod rođaka u Slovačku i intenzivno održavala veze sa prijateljima i rodbinom u toj zemlji do kraja života. Poslednji put je bila u Slovačkoj u Bratislavi leta 1960. godine. Posećivala je Budimpeštu, Beč i Veneciju. Preminula je 19. oktobra 1969. godine a sahranjena je na staropazovačkom groblju u porodičnoj grobnici.

Eržika Mičatekova sa ordenom Svetog Save
Eržika Mičatkova sa ordenom Svetog Save prvog reda sa srebrnim vencem, ulje na platnu Zuske Medveđove

ERŽIKA MIČATEKOVA
(18721951)

Slovačka književnica, prevodilac, aktivistkinja za prava žena i predsednica Centralnog saveza čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Eržika Mičatek rođena je u Kisaču 18. novembra 1872. u čuvenoj porodici intelektualaca. Bila je ćerka učitelja Jana Mičateka čije su svih sedmoro dece bile značajne ličnosti u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Slovaka. Pomenućemo brata Vladimira Mičateka, prevodioca, publicistu i prvog sekretara Čehoslovačkog saveza u Kraljevini SHS i advokata Ljudevita Mičateka, prvog predsednika čehoslovačkog saveza i jednog od poslanika Velike narodne skupštine.

Osnovnu školu je pohađala kod oca a zatim je dve godine išla u nemačku manastirsku školu u Novom Sadu i godinu dana u privatnu školu u Osjeku.

U književnost je ušla prevodilačkim radom. Sem sa srpskog, prevodila je i sa slovenačkog i ruskog jezika. U periodu 1900‒1932. objavljivala je brojne prevode, među kojima se ističu dela  J. Babića Gaj (1900), J. Laskovera Mučenik (1902), B. Nušića Godina devestopetnaesta (1926) i Onamo! Namo! (1931), kao i Srpske priče Vladimira Mičateka (1940), koje je prevela i objavila osamnaest godina nakon bratovljeve smrti.

Eržika je često pisala pod pseudonimom Ćerka naroda. Među njenim proznim tekstovima značajnije su pripovetke Dedina (Selo), Katuškino previnenie (Katuškina krivica) i Anča samopašnica (Nevaljala Anča).

Za istoriju ženskog pokreta značajna je serija njenih tekstova koje je pod naslovom Pisma iz Jugoslavije pisala za list Živena u periodu 1924–1927. a u kojima je informisala u društvenim događanjima i radu udruženja. Takođe je objavljivala tekstove u časopisima Dennica, Dolnozemsky Slovak, Narodna jednota, Sbornik ČS zvazu v Kralovstve SHS, Slovenské pohľady, Živena i Letopis Živena. Istovremeno sa pisanjem, radila je na propagiranju čitanja i širenju štampe, te pridobijanju pretplatnica slovačkih listova. Uspevala je da u ratno vreme (1916) pridobije veliki broj pretplatnica i čitateljki Živene iz različitih društvenih slojeva i da ih poveže u kružok. Na njenu inicijativu fotografisane su devojke u narodnim nošnjama i fotografije su slate u Živenu. Danas ove fotografija imaju veliki dokumentarni značaj.

Na mesto predsednice Centralnog udruženja čehoslovačkih žena Kraljevine SHS došla je 1924. godine kao druga po redu posle Ljudmile Hurbanove i ostala je na toj funkciji kao vrlo aktivna sve do 1932. godine kada Udruženje potpada pod rad Matice slovačke. Naročito se istakla u osnivanju ogranaka ovog udruženja po slovačkim mestima i uspevala je da pridobije u njegove redove veliki broj žena. Samo u Novom Sadu društvo je imalo 110 članica. Kuća u kojoj je Eržika stanovala u Novom Sadu u Dunavskoj 13 još uvek postoji, ali na njoj ne postoji nikakvo obeležje.

Eržika Mičatekova bila je ugledna članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Jugoslavije) gde je na kongresu Saveza u Zagrebu 1926. inicirala rezoluciju o zaštiti Slovakinja, među kojima je bilo mnogo mladih devojaka, koje su kao posluga (bedinerke) radile u Beogradu. U rezoluciji se zahtevalo da se za potrebe vaspitno-obrazovnog rada na službi u Beogradu obezbedi nedeljom popodne jedna učionica u nekoj od beogradskih škola. Mičatekova je učestvovala u radu kongresa žena Male Antante u Sarajevu 1924. godine i Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije na Bledu. Kao jedna od zvanica prisustvovala je na venčanju Kralja Aleksandra I sa rumunskom princezom Marijom i lično im predala poklon – slovačku zlatom i srebrom vezenu košulju – u ime ženskog Udruženja.

Mičatekova je u godinama 1910–1913. bila članica odbora Lipa, privrednog deoničarskog društva osnovanog kao podrška narodnim zanatima. Bila je u tom društvu jedina predstavnica iz naših krajeva. U odboru Lipe nalazile su se brojna značajna imena poput književnice Ljudmile Riznerove Podjavorinske. Kao jedan od glavnih zadataka društvo je sebi postavilo za cilj da pronalazi poznate vezilje koje se bave narodnim vezom, a koje bi za novčanu nadoknadu vezle za Lipu, kako bi se podsticalo negovanje slovačkih narodnih ornamenata i motiva i time doprinelo očuvanju narodne nošnje, narodnih zanata i umetnosti. Sem toga bila je do 1918. godine potpredsednica Društva evangeličkih žena u Kisaču i zajedno sa drugim predstavnicama udruženja učestvovala je na svečanosti otkrivanja spomenika Slovacima streljanim u Kragujevcu.

Kao i Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatekova bila je aktivna u amaterskom pozorištu i isto kao i njena drugarica, nikada se nije udavala. Govorilo se o njoj da je posebna, neskromna i da kako od sebe, tako i od ostalih ima velika očekivanja.

U Centralnom arhivu Slovačke evangeličke crkve sačuvana je korespodencija Eržike Mičatekove i Ljudmile Hurbanove, ukupno 12 pisama. Ova pisma prestavljaju vredan dokument, koji svedoči ne samo o njihovom bliskom prijateljskom odnosu, već pružaju i sliku o društvenom i kulturnom životu u tom periodu.

Za rad na polju podizanja narodne kulture, naročito među ženama u slovačkoj zajednici u Vojvodini, odlikovana je Ordenom Sv. Save V reda, kojim ju je odlikovao kralj Aleksandar Karađorđević. Eržika Mičateova je umrla je 29. decembra 1951. godine u Kisaču, gde je i sahranjena.

Koliko god sa današnjeg aspekta rezultati ženskih udruženja u to vreme delovali skromno, važno je osvestiti da bez njih, ni danas ne bismo mogli da govorimo o novim prostorima borbe i osvajanjima nekih većih prava žena na ovim prostorima.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Počeci udruživanja slovačkih žena u Vojvodini," u ŽeNSki Muzej, 15. juna 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/06/15/poceci-udruzivanja-slovackih-zena-u-vojvodini/.

Kategorije
Čitaonica književnost scenske umetnosti tekstovi Umetnost

Začiatky slovenských ženských spolkov vo Vojvodine

Zdenka Valentová-Belićová 

V prvej polovici 20. storočia sa slovenské ženy vo Vojvodine začali pod vplyvom podobných aktivít žien na Slovensku organizovať do ženských spolkov. Ako vzor v ich organizovaní slúžilo združenie Živena, ktoré pôsobilo v druhej polovici 19. storočia (1869 – 1918) a ktorého jedným z hlavných cieľov bolo posilnenie postavenia slovenských žien v Uhorsku. Toto združenie zohrávalo významnú úlohu pri formovaní a kodifikácii slovenského národa, pretože veľmi skoro po jeho založení dostali iné slovenské spoločnosti a inštitúcie zákaz činnosti. Práve toto je dôvod, prečo sa najčastejšie ako hlavný význam tohto spolku uvádza podporovanie národného povedomia, a tým sa do značnej miery zanedbáva jeho príspevok k emancipácii a posilňovaniu ženského sebavedomia slovenských žien v Uhorsku. Tieto združenia – tak Živena ako aj Ústredný spolok československých žien v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov, založený po prvej svetovej vojne, sa primárne zasadzovali o boj za práva žien, ako aj o posilnenie aktívnej účasti v kultúrnom živote a prijímanie zodpovedných úloh. Združenie Živena bolo založené 4. augusta 1869 v Turčianskom Svätom Martine v rámci slávnosti, ktorú organizovala Matica slovenská. V proklamácii sa uvádza, že hlavným cieľom je „dôstojnému pochopu povolania ženského pohlavia zodpovedajúce tak účinkovať, aby slovenské dcéry, ktorejkoľvek vrstvy vlasti našej, vzdelaly sa za mravné, súce, pilné hospodyne a za horlivé dcéry vlasti a národa“. Slovenské ženské časopisy, koncipované v prvom rade ako písanie žien ženám, v tom čase prispievali k vzdelávaniu slovenských žien, a to sú: Almanach Živeny (od 1872), Letopisy Živeny (od 1896), prvý ženský časopis Dennica (od 1898) a časopis Živena (1910).

Silné rodinné a priateľské väzby, ktoré spájali Slovákov z Hornej a Dolnej zeme v Uhorsku, prispeli k spolupráci vo viacerých oblastiach: vedeckej, cirkevnej, vzdelávacej, literárnej a kultúrnej.

Eržika Mičatkova u narodnoj nošnji
Eržika Mičátková

Po rozpade Rakúsko-Uhorska a vzniku nových krajín sa Slováci žijúci vo Vojvodine ocitli mimo svojej domovskej krajiny. Práve preto sa väčšina vtedajších spoločenských a kultúrnych aktivít zameriavala na zakladanie svojich vlastných slovenských ustanovizní a inštitúcií. Tak vznikol spolok žien. Ľudmila Hurbanová spolu s ďalšími aktivistkami založila v roku 1921 Ústredný spolok československých žien v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov a bola jeho prvou predsedníčkou až do roku 1924, keď bola do tejto funkcie zvolená Eržika Mičátková, ktorá na poste zotrvala do roku 1932, keď bola v Juhoslávii založená Matica slovenská a odvtedy v rámci matice fungoval aj spolok žien.

Eržika Mičátková
Ľudmila Hurbanová

Zakladajúce zhromaždenie spolku sa konalo 11. mája 1921 v Novom Sade a stretlo sa na ňom viac ako sto žien a dám, ale aj mužov zo všetkých slovenských miest zo Sriemu, Banátu a Báčky. Iniciátorkou zhromaždenia bola Štefánia Mičátková, manželka Dr. Ľudovíta Mičátka (brata Eržiky Mičátkovej). Heslo novozaloženého združenia bolo: „Sily jednotné, rozdrobené zjednotiť k uskutočneniu národného cieľa, na poli sociálnom pomáhať, podporiť a dľa možnosti k uľaveniu nedostatkov prispieť“ (Národná jednota 2, 1921, č. 21). Toto združenie pôsobilo v rámci Československého zväzu v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov (neskôr Juhoslávie) a svoje aktivity rozšírilo v takmer všetkých slovenských a českých dedinách v tejto oblasti. Združenie pôsobilo prostredníctvom organizácie výstav a divadelných predstavení, zbieralo dobrovoľné dary pre detský domov v Kovačici (založený v roku 1920), propagáciu kníh, časopisov a čítania všeobecne, ako aj organizovanie prednášok pre ženy na rôzne témy. Ľudmila Hurbanová bola jednou z prednášajúcich. V roku 1929 prednášala oslovenskej muzeálnej spoločnosti, kým v roku 1923 hovorila O vďačnosti naším národným predákom, a v roku 1928 o 25-ročnej práci divadelných ochotníkov v Starej Pazove.

Podľa zachovaných dokumentov a zápisníc poslaním tejto spoločnosti bolo vytrhnúť ženu zo sociálnej pasivity, zabezpečiť jej verejnú a sociálnu prácu, oboznámiť ju s jej právami a povinnosťami v štáte, aby sa stala aktívnou a užitočnou občiankou Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov. Spôsoby dosiahnutia cieľov sú: vzájomné informovanie a samovzdelávanie, vzdelávacie kurzy, verejné prednášky a diskusie na témy týkajúce sa práv a povinností žien v spoločnosti a štáte; zriadenie knižníc a čitární, v ktorých sa budú poskytovať knihy a časopisy zaoberajúce sa ženskou tematikou. Združenie založilo pobočky v jednotlivých slovenských dedinách.

Ústredný spolok československých žien v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov spolupracoval aj s ďalšími ženskými spolkami predovšetkým s Kolom srbských sestier. Informácie o tom nájdeme v septembrovej Živene v čísle 9 z roku 1921, kde sú na strane 178, okrem založenia tejto spoločnosti uvádza, že „začiatkom septembra (1. – 3.) mal byť v Belehrade kongres Zväzu juhoslovanských žien. I tento spolok je výslovne národného charakteru, v ňom Srbky, Chorvátky a Slovinky v jednu snahu spojené chcú pracovať na národnom a vzdelanostnom povznesení juhoslovanských žien, chcú však pri tom pestovať i čím užšie sesterské styky s inoslovanskými ženami a ich spolkami. My Slovenky od Živeny tiež želáme si vstúpiť s oboma spolkami do sesterského pomeru a dosiahneme to najľahšie prostredníctvom svojich rodných sestier v kráľovstve SHS.”

Väzby so srbskými združeniami boli také silné, že predstaviteľky tohto združenia boli v roku 1922 hosťky na svadbe kráľa Aleksandra I. s kráľovnou Marijou a o niekoľko rokov neskôr – v roku 1928 bolo mnohým Slovákom, vrátane Hurbanovej a Mičátkovej, udelený Rád Svätého Sávu.

Jednou z oblastí činnosti spoločnosti bola sociálna ochrana slovenských žien. Napríklad v roku 1928 sa usporiadalo mimoriadne zasadanie Ústredného spolku československých žien pri príležitosti ochrany dievčat a žien, ktoré slúžili ako slúžky v Belehrade, ako sa v tom čase nazývalo – bedinerky, ktorých ľudské a pracovné práva boli veľmi často ohrozené. Počas mnohých stretnutí a prednášok sa združenie pokúsilo zvýšiť povedomie týchto žien o ich právach a posilniť ich postavenie.

Jednou z úloh bolo aj vzdelávanie žien v oblasti zdravia. Ženy sa učili, ako prebaľovať bábätká, ako ich kŕmiť a udržiavať hygienu, ale hovorili tiež o volebných právach v komunálnych a štátnych voľbách a o potrebách telesnej výchovy, ktoré v tom čase aktívne propagovali sokolské spoločnosti.

Ak vychádzame z moderného chápania pojmu práva žien, môžeme tieto dve združenia zaradiť do oblasti klasického liberálneho feminizmu, ktorý si stále zachováva rozdelenie na súkromné ​​a verejné. V združení, pokiaľ ide o rodovú rovnosť a boj za práva žien, sa nedotýkajú sféry súkromného života, ale sa zameriavajú na sféru verejného života. Vidíme to na témach, ktorým sa venujú na prednáškach – od vzdelávania a publikovania po podnikanie žien, ignorovanie alebo dokonca podporu koncepcie existujúcej úlohy žien v manželstve a vykorisťovania žien v súkromnej sfére. Napriek tomu sú obe tieto združenia naďalej príkladom toho, ako sa dobýja nový priestor slobody pre ženy. Vďaka nim ženy začali písať literárne a publicistické texty, čo im umožnilo reprezentovať ich záujmy, verejne hovoriť o svojich potrebách v podobe prístupnej aj širšej populácii.

Blízke priateľky a spolupracovníčky Ľudmily Hurbanovej a Eržiky Mičátkovej sú dve zo štyroch najvýznamnejších predstaviteliek vojvodinských slovenských aktivistiek z konca 19. a prvej polovice 20. storočia. Druhé dve sú Marína Maliaková (1878 – 1946) a Adela Čajaková – Petrovičová (1901 – 1976). Aktivistky, ktoré sú tiež významné a mali by sme ich spomenúť, sú: Marína Horvátová, Ľudmila Kvačalová, Mária Medvecká, Marína Ormisová – Maliaková, Anna Pivková, Terézia Vansová, Oľga Krnová, Ľudmila Markovičová atď.

Ľudmila Hurbanová

Ľudmila Hurbanová

(1878 – 1969)

Dramatička, herečka, predsedníčka Ústredného spolku československých žien v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Sloviniek Ľudmila Hurbanová, sa narodila 8. júna 1878 v Starej Pazove v chýrečnej rodine slovenských intelektuálov a kňazov. Jej otcom bol kňaz zo Starej Pazovy Vladimír Hurban (1850 – 1914) a starý otec spisovateľ a revolucionár Jozef Miloslav Hurban (1817 – 1888). Ľudmilina matka bola z rodiny Štúrovcov (Ľudovít Štúr bol kodifikátorom spisovnej slovenčiny), zatiaľ čo jej vlastný brat, Vladimír Hurban Vladimírov (VHV) bol významným slovenským dramatikom (1884 – 1950).

Ľudmila Hurbanová ukončila štyri ročníky slovenskej základnej školy v Starej Pazove u učiteľa Martina Kopčíka. Piaty a šiesty ročník navštevovala v chorvátskej škole u učiteľky Ljubice Pavićevićovej. Dva roky študovala v Záhrebe na škole, ktorú založil chorvátsky maliar, kultúrny a verejný pracovník Isidor Kršnjavi. V tomto meste si zdokonaľovala nemecký a francúzsky jazyk a hovorila ním dokonale.

Fakty z jej súkromného života svedčia aj o jej osobnom boji za postavenie žien, teda o tom ako chápala postavenie žien v spoločnosti. Aj keď bola zasnúbená s Fedorom Ormisom, ktorý bol evanjelickým kňazom v Binguli, nevydala sa. Zásnuby zrušila, keď si uvedomila, že jej budúci manžel očakával, že opustí kultúrne a verejné aktivity a že sa v budúcnosti bude venovať výlučne domácim prácam a prácam na poli. Po smrti svojich rodičov viedla domácnosť svojho brata, kňaza, a pomáhala mu v kancelárii, kde tridsať rokov viedla matričné ​​knihy. Po smrti svojho brata zostala vo farskom dome slovenského evanjelického kostola a kňaz Vladimír Vereš, ktorý vystriedal jej brata na mieste kňaza, prijal Ľudmilu ako príbuznú do rodiny.

Aj keď sa ako spisovateľka neafirmovala vo väčšej miere, je potrebné spomenúť jej skromné ​​literárne dielo. Od roku 1915, keď začala písať, do roku 1957 napísala 32 literárne a publicistické texty a publikovala ich v novinách a časopisoch v rakúsko-uhorskej ríši, ale aj v Juhoslovanskom kráľovstve a Československu. Skutočnosť, že počas svojho života vydala iba dva texty pod vlastným menom, svedčí o brzdení jej otvoreného angažovania sa, teda o prekážkach na tejto ceste. Sú to články November a Rozpomienka na Martina Kukučina. Na iných miestach použila iniciály a pseudonymy, ako napr: B., Ďurko, Ďurko Pazovský, jeden z obecenstva, teta Ľudmila atď. V rukopise zostali dva nepublikované menšie texty Dúha a Podjeseň.

Ľudmilin najväčší angažmán patril divadlu. V období rokov 1903 – 1925 hrala, režírovala a organizovala množstvo ochotníckych divadelných predstavení v Starej Pazove a neustále viedla divadelnú kroniku staropazovských ochotníkov (1903 – 1933), ktorá vyšla v slovenčine až v roku 1993 ako Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 1903 – 1933. Táto kniha je zároveň jej najvýznamnejším dielom.

Láska k divadlu bola v tejto významnej rodine slovenských intelektuálov rodinnou tradíciou. Ľudmilina babička, Anička Jurkovičová, bola prvou slovenskou herečkou a jej otec Vladimír Hurban bol členom organizačného výboru Srbského národného divadla. Najväčšie výsledky v oblasti divadelného umenia dosiahol jej brat Vladimír Hurban Vladimirov, dramatik (1884 – 1950) a keby mu predčasné úmrtie nezabránilo aj Sveto Hurban (1909 – 1933), herec Srbského národného divadla v Novom Sade a Slovenského národného divadla v Bratislave.

V rámci divadelnej a literárnej tvorby je potrebné spomenúť jej dramatizáciu poviedky Rysava jalovica Martina Kukučina, ktorú hrali na tunajších pódiách ale aj na Slovensku. Hurbanova napísala aj dve jednoaktovky Na letnom byte, Stôl, 8 bájok a 7 krátkych poviedok. Po srbsky napísala rozprávku pre deti Dečaci i ptice (Chlapci a vtáky).

Ako korešpondentka-novinárka písala články do viacerých novín na Slovensku vrátane Národných novínNárodnej jednoty. Písala aj pre detský časopis Zornička, ženský časopis Živena, pre cirkevný mesačník slovenskej evanjelickej cirkvi, ako aj pre Národný kalendár.

Spolu s bratom Vladimírom sa stala oporou a hybnou silou kultúrneho života v Starej Pazove. Často cestovala k príbuzným na Slovensko a po celý život intenzívne udržiavala vzťahy s priateľmi a príbuznými v tejto krajine. Naposledy bola na Slovensku v lete 1960 v Bratislave. Navštívila Budapešť, Viedeň a Benátky. Zomrela 19. októbra 1969 a bola pochovaná na staropazovskom cintoríne v rodinnej hrobke.

Eržika Mičátková
Eržika Mičátková

Eržika Mičátková

(1872 – 1951)

Slovenská spisovateľka, prekladateľka, aktivistka za práva žien a predsedníčka Ústredného spolku československých žien v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Sloviniek, Eržika Mičátková sa narodila v Kysáči 18. novembra 1872 v chýrečnej rodine intelektuálov. Bila dcérou učiteľa Jána Mičátka, ktorého všetkých sedem detí boli významné osobnosti kultúrneho a verejného života vojvodinských Slovákov. Spomenieme brata Vladimíra Mičátka, prekladateľa, publicistu a prvého tajomníka Československého zväzu v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov a advokáta Ľudovíta Mičátka, prvého predsedu Československého zväzu a jedného z poslancov Veľkého národného zhromaždenia.

Základnú školu navštevovala u svojho otca a potom dva roky chodila do nemeckej kláštornej školy v Novom Sade a jeden rok do súkromnej školy v Osijeku.

Do literatúry vstúpila prekladateľskými prácami. Prekladala zo srbčiny, ale tiež aj zo slovinčiny a ruštiny. U období 1900 ‒ 1932 vydala množstvo prekladov, medzi ktorými vynikajú najmä diela J. Babića Gaj (1900), J. Laskovera Mučeník (1902), B. Nušića Rok devätopetnásty (1926) a Onamo! Namo! (1931), ako aj Srbské poviedky Vladimíra Mičátka (1940), ktoré preložila a uverejnila osemnásť rokov po bratovej smrti.

Eržika často písala pod pseudonymom Dcéra ľudu. Z jej prozaických textov sú významnejšie poviedky Dedina, Katuškino previnenie a Anča samopašnica.

Pre dejiny ženského hnutia dôležitý je seriál jej textov, ktoré pod názvom Listy z Juhoslávie, napísala pre noviny Živena v období 1924 – 1927 a v ktorých informovala o spoločenských udalostiach a činnosti ženského spolku. Taktiež uverejňovala aj texty v časopisoch Dennica, Dolnozemsky Slovak, Národná jednota, Zborník ČS zväzu v Kráľovstve SHS, Slovenské pohľady, Živena a Letopis Živeny. Súčasne s písaním pracovala na podpore čítania a šírenia tlače a získavaní predplatiteľov slovenských novín. Podarilo sa jej počas vojny (1916) získať veľký počet predplatiteliek a čitateliek Živeny z rôznych spoločenských vrstiev a zjednotiť ich do spolku. Na jej podnet boli vyfotografované dievčatá v krojoch a fotografie boli zaslané do Živeny. Dnes majú tieto fotografie veľký dokumentárny význam.

Na post predsedníčky Ústredného spolku československých žien Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov nastúpila v roku 1924 ako druhá v poradí po Ľudmile Hurbanovej a  pôsobila ako veľmi aktívna do roku 1932, keď bol ženský spolok integrovaný pod strechu Matice slovenskej. Vynikala najmä v zakladaní pobočiek tohto spolku po slovenských dedinách vo Vojvodine a dokázala do svojich radov prilákať veľké množstvo žien. Len v Novom Sade mal spolok 110 členiek. Dom, v ktorom Eržika žila počas pobytu v Novom Sade na Dunavskej 13, stále existuje, avšak na ňom nie je žiadna tabuľa, ktorá by svedčila o tejto skutočnosti.

Eržika Mičátková bola váženou členkou Národného ženského zväzu Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov (Juhoslávie), kde na Kongrese zväzu v Záhrebe v roku 1926 iniciovala rezolúciu o ochrane slovenských žien, medzi ktorými bolo veľa mladých dievčat, ktoré pracovali ako slúžky (bedinerky) v Belehrade. V rezolúcii sa požadovalo, aby bola v nedeľu popoludní poskytnutá učebňa na jednej z belehradských škôl pre potreby pedagogickej práce so slúžkami v Belehrade. Mičátková sa zúčastnila práce Kongresu žien Malej Antanty v Sarajeve v roku 1924 a Národného ženského zväzu Kráľovstva Juhoslávie pri jazere Bled v Slovinsku. Ako jedna z hostí sa zúčastnila svadby kráľa Aleksandra s rumunskou princeznou Marijou a osobne im v mene združenia žien venovala darček – slovenskú vyšívanú košeľu zo zlata a striebra.

Mičátková bola v rokoch 1910 – 1913 členkou predstavenstva Lipy, obchodnej akciovej spoločnosti založenej na podporu ľudových remesiel. Bola jedinou zástupkyňou z nášho regiónu v tejto spoločnosti. Vo výbore Lipy bolo niekoľko významných mien, napríklad spisovateľka Ľudmila Riznerová Podjavorinská. Ako jednu z hlavných úloh si spoločnosť dala za cieľ nájsť známe vyšívačky, ktoré sa zaoberajú ľudovými výšivkami a ktoré by pre finančnú náhradu vyšívali pre Lipu, aby tak podporili pestovanie slovenských ľudových ozdôb a motívov, a tým prispeli k zachovaniu krojov a umenia. Okrem toho bola do roku 1918 podpredsedníčkou Spoločnosti evanjelických žien v Kysáči a spolu s ďalšími predstaviteľmi združenia sa zúčastňovala na slávnosti odhalenia pamätníka Slovákom popraveným v Kragujevci.

Rovnako ako Ľudmila Hurbanová aj Eržika Mičátková pôsobila v ochotníckom divadle a rovnako ako jej priateľka sa nikdy nevydala. Hovorilo sa, že bola zvláštna, neskromná a že mala veľké očakávania od seba i od ostatných. V Ústrednom archíve Slovenského evanjelického kostola je zachovaná korešpondencia Eržiky Mičátkovej a Ľudmily Hurbanovej, spolu 12 listov. Tieto listy sú cenným dokumentom, a svedčia nielen o ich blízkom priateľstve, ale poskytujú aj obraz o spoločenskom a kultúrnom živote v tom období.

Za prácu v oblasti pestovania ľudovej kultúry, najmä u žien v slovenskej komunite vo Vojvodine, bola vyznamenaná Radom sv. Savu V. stupňa, ktorým ju vyznamenal kráľ Aleksandar Karađorđević. Eržika Mičatková zomrela 29. decembra 1951 v Kysáči, kde bola aj pochovaná.

Bez ohľadu na to, že sa  výsledky ženských združení v tom čase môžu zdať skromné ​​, je dôležité si uvedomiť, že bez nich by sme ani dnes nemohli hovoriť o nových oblastiach a dobývaní väčších práv žien na týchto priestoroch.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Začiatky slovenských ženských spolkov vo Vojvodine," u ŽeNSki Muzej, 14. juna 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/06/14/zaciatky-slovenskych-zenskych-spolkov-vo-vojvodine/.
Kategorije
Čitaonica književna kritika publikacije Umetnost

Od ispovesti do putopisa i nazad: Novosadska ženska proza

Vladislava Gordić Petković

Nora Mesaroš, Landskape, grafit i ugljen na papiru, 70x42 cm, 2017.
Nora Mesaroš, Landskape, grafit i ugljen na papiru, 70×42 cm, 2017.

Književnost, kako njeno stvaranje tako i njeno izučavanje, obeležava niz tajni i zapitanosti. Pitanje validne interpretacije, pouzdanosti književnih teorija i obuhvatnosti istorije književnosti samo je deo jednog paradoksalnog eksperimenta koji se ne okončava.

Budući da ne postoji univerzalno važeća interpretacija, niti sveprimenljiva teorija, nužno je slojeve značenja sistematizovati u određeni okvir uobličen vremenskom linijom na kojoj se pojedini književni fenomeni rađaju i nestaju.

Romani i ostala pripovedna proza Aleksandra Tišme (1924-2003), Lasla Vegela (1941),  Slobodana Tišme (1946), Đorđa Pisareva (1957), Franje Petrinovića (1957) i Lasla Blaškovića (1966) ucrtavaju u mapu Novog Sada putanje nesrećnih ili zbunjenih junaka pogođenih ratom, ličnom tragedijom, ili opštom krizom smisla. Međutim, percepciji njihovih junaka nedostaje ženska verzija sveta, koju obezbeđuju novosadske spisateljice, donedavno teško uočljive na književnoj mapi grada. Terez Miler, Magda Simin, Judita Šalgo, Ljiljana Jokić Kaspar, Milica Mićić Dimovska, Radmila Gikić Petrović, Andrea Popov Miletić, Marijana Čanak, Nastasja Pisarev, Slađana Ljubičić, Tatjana Tucić, Oana Ursulesku Hergenreter, Tatjana Venčelovski i Sonja Veselinović svaka iz perspektive svoje individualne, originalne poetike grade jedan novi, novosadski svet.

Terez Miler i Magda Simin predstavljaju Novi Sad i šire vojvođansko okruženje kao poprište istorijskih iskušenja, migracija, porodičnih lomova i epohalnih preokreta. Prozni eksperiment Judite Šalgo Frojdovu teoriju tretira kao priču: istorija i teorija nesvesnog postaju osnova zapleta, mogućnost tekstualne igre u njenim pričama i romanima. Heroine Milice Mićić Dimovske obeležene su osećanjem inferiornosti i marginalnosti, a njihove ružne uspomene na prošlost ponekad prete da budućnost pretvore u unapred izgubljenu bitku. Slikajući istoriju iz naglašeno autsajderske pozicije prezrenih i prognanih, kaogod i njihove intimne i kolektivne utopijske fantazme o obećanoj zemlji, ove spisateljice omađijane su motivom potrage za ženskim sigurnim utočištem. Nastasja Pisarev, Slađana Ljubičić, Tatjana Tucić i Oana Ursulesku Hergenreter smeštaju u urbani prostor studije duha i raspoloženja, snova i ideja. Ljiljana Jokić Kaspar, Radmila Gikić Petrović i Marijana Čanak pišu o ženama koje se pobrinu da sabesednicama i naslednicama ostave tajne, savete i znanja koji se pamte i primenjuju čak i onda kad se protagonistkinje u pola glasa svađaju sa sopstvenim nasleđem. Tragajući za praslikama detinjstva i odrastanja  kao za mogućim odgovorom na svaki sadašnji izazov i bol, Andrea Popov Miletić i Sonja Veselinović ispisuju moćnu svetkovinu poezije u okvirima prozne naracije.

Aproprijacija i nadogradnja pozajmljenih junakinja kakvu srećemo kod Judite Šalgo, Milice Mićić Dimovske i Tatjane Venčelovski realizuje se, prvenstveno, sa plemenitom spisateljskom nakanom osnaživanja njihovih glasova, produbljivanja bezdana njihovih dilema (u cilju otkrivanja makar iluzije izlaza), oslobađanja njihovih strepnji i očekivanja. Na prvi se pogled čini da su priče zamišljene kao monolozi žena posvećeni muškarcima koji su njihova strast, opsesija ili muka i govoreći (o) njima, one govore (za) sebe, senčeći ih pažljivo i predano, dodajući boju i smisao njihovim glasovima, hrabro i riskantno prisvajajući njihove narative.  

Pamtljiva i upečatljiva književna proza morala bi da nas istovremeno suočava i sa alegorijama i sa aktuelnostima; da održava tesne veze i sa tradicijom i sa prevratništvom; sa učenjima iz prošlosti i buntovnim odbacivanjem bilo kakvog vođstva. Sa druge strane, književna proza koja želi da traje trebalo bi da se izbori za diskurs o telu koji je lišen konvencionalnosti, ali dovoljno taktičan da nijedno opšte mesto ne odbaci bez obrazloženja. Da bi legitimizovao želju svog tela, književni lik mora to isto telo učiniti dovoljno slabim da podlegne izazovu koji ga presudno određuje. Veliko područje savremene književnosti obeleženo je već samom željom da se osvoji želja, i da se zaobiđe odricanje. Ukoliko sopstveno telo pripremi za izazove uživanja, protagonista moderne proze pribavlja mu tako snagu za suočavanje sa svim onim izazovima krivica koje se, tradicionalno ali i u modernom vremenu, vezuju za telo.

Svesne opore težine te ženske bitke sa emotivnom prošlošću, bitke nikad adekvatno predstavljene u literaturi zato što su je nepovratno zagadili komercijalno-sentimentalistički diskursi, svaka od autorki u ovoj antologiji stupa u obračun sa znacima straha, želje i ljubavi, sa potrebom za pripadanjem kao večitim kukavičlukom koji se pripisuje ženskom identitetu a u stvari je muška projekcija, proistekla iz straha od slobode kao dominantno maskuline crte.       

Književnost koju pišu žene pomera granice relevantnog i trivijalnog, i žensko iskustvo često se posmatra kao poligon mukotrpnog samodokazivanja; međutim, tematski i značenjski prioriteti nemaju nikakve veze sa testiranjem sopstvenih vrednosti. Važnost ženskog iskustva podrazumeva se sama po sebi zato što počiva na razlikovanju od patrijarhalnog normativa koji je neuspešno ućutkivao čitav svet jedne imaginacije, koji se, evo, napokon otvara pred nama.

                                                          

Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost Umetnost

Милица Стојадиновић Српкиња

Аница Савић Ребац

Предели и душе узајамно стварају једно друго. Mилица Спојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку Гору у души Миличиној: Јер je природа домовине горостасна и вечна за оног ко je гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих je прешао један далек дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник,са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуми летњих киша и са меланхолијом шумске јесени, треперећискроз Миличином тајанственом младошћу.

Она и њена природа су једно. Oнa je била срасла са природом своје домовине као нифма са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али jy je морао обманути и уништити. Њена je душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле ма југарњем брежуљку, него компликованом људском животу. Да je могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој јед-ноставности ипак загонетна, као њена природа, и кao ова скромна и чаробна, она je у један мах очарала ова сpцa. И данас још ми joj можемо приступити, и приступаамо joj највише срцем, и још иише но своје савременике то вито слабо девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути бели пресечени. Њена je меланхолија тако разумљива, и била je неизлечна, сасвим природно, јер шта je њој људски живот могао дати? Требало je да се појави, да проговори, пa да ишчезне међу сестринским стаблима у Фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И oни који су je знали у чарима њене младости опоре и озбиљне, као бечки књижевник Франкел, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као Др. Милаи Савић, говоре о њој из очарана црца и са искреним пиететом. И као што je ce сећамо данас, уверени смо да не ће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она je свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбииу. Меланхолија њенога Дневника двострука je: Елементарна туга нимфе која je срасла са природом, и као што ce са њоме весели:

Плаво небо кад ce ено ведри,

Ha њега ce моја душа смеши,

тако ce и смути у њеним мутним часовима; и туга двеојске која предосећа да ce мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим je предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу треашњама пуним плода које ce румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина ce прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају ce у њеној чежњу, али кукавица пева песму пролазности. Отуда ју je тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био je једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; a њена улога у животу српскаг народа приказала ce као илузија. Њеио je име лепо и значајио за српску културу, али у другом правцу но што je она очекивала. Ta млада девојка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где ce диже из лепоте Maja она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кад тад свему што joj je драго морати рећи:

Ево рај остављам, без кривње и греха.

Гранате јабуке су ce сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради оу ce надносили један над други у земљи затишја царских манастира, a над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило ce да ce беласа висака круна царева. И све ce то огледало у њеној прозир-ној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталих тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била је потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију je сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато je певала. И као што je била искрена у певању, била je искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била je искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћуггања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала ce њена младост и њено дело. Оиа je слутгила да je ово двоје у њој повезано, нимфа je била везана за пролеће, i потпуно je резигнирала пред студени живота. To је велика штета са књижевне стране, јер je тада тек требао да почне за њу озбиљан рад. — Kao лирски песник она je остала неупућена и неизрађана; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад je нестало пролетњих илузија, нестала je за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи многе њане лирске не умањује њену чар. Њена je душа била једиа целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), a више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоге, ани одишу трагичношћу њаног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју je осећала на себи ова душа у смерним размерима своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво je да ce она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Загго je њен дневиик У Фрушкој Гopu сасвим апартио дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која у њвму говори, он ce развио у књигу која има позитивиих уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај je Дневник права Година Душе. Кратка година: Од Maja до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре, — којих ce сећа, уочавајући леп контраст, у »тамној хладовини“ великоварошког јутра у Бечу, — пa преко јунских вечери кад ce изненада кроз тишину захори песма:

Ивањско цвеће, петровско!

и шарени ce барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведано жито, ,први издисај зеленог лета“, преко августовских бура и ведрина, до оног окоро величанстваног предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли je то нарочиго тражеи ефект? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, a она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.

Грожђе ce румени и плави кроз лишће које je већ јесен заданула; онде ce жути дуња, онде ce румвни зимска крушка ил јабука, a све je последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама хода ил бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели ce на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће ce и даје од себе гласа који ce no тишини npupode надалеко чује. Кад ce вече спусти онда ce укажу расејане пудароке ватре које трепте као какве велике звезде. —

Ова je партија лепа и за себе, a још је лепша у целини књиге као завршна песма „Године Душе“. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, бесумње ће ce прештампати ова дражесна књига коју je сада скоро немогуће набавити, и читаће je сви они који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-тих година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елемент Миличине душе који још нисмо споменули: хумор. Слике из друштва ређају ce пуне не-сташлука и комике, a народних прича и песмица има сасвим делициозних.

После ове књиге, којја je штампана тек 5—6 година пошто je натшсана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће 1855 год., она пише Последње Врсте:

Нек сунце сија, нек цвеће цвета,

 Сва моја мила нек краси места,

Али за мене ишчезло све je, —

Осећања je усахло море.

И неколико година касније: „Moj je душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ja сам мртва.“ Иако га je свакако имала и касније, као шго показују шгсма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да je права Милица збиља ишчезла са оним ввилинским летом. Не на Марковом Гробљу y Беопраду, њено je срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. Y предосећању пролећа које опет мора доћи, оно ce шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можвмо да je замислимо као нимфу која ce ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да jоj измами друто признање но то да не може да призна:

И ja би гласа имала тога,

K’o многи песник у песми својој, —

али она je фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна пеома je ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:

Али што рече у песми твојој

Да јесу наше хладне груди,

Веруј ми то je лажна скромност,

Јер лиру твоју свако љуби.

A као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:

Ko зна коje кврге судбе њега вежу,

и који се тешки пути пред њиме протежу.

Тајна њених љубавних осећаља несгала je заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.

Елементар као природу волела je Српство, — нимфа je била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла са Српством. Била je свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она je носила ту љубав с поносом као невидљиву круиу. Y месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ty je визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песлга Коло. Y тешкај тузи последњих врста ocraje један ведар акцент:

Срећно да си ми Српство за навек!

Ово je свег мог живота одјек,

Јер су песмама умукли гласи.

Она je свесна дубакаг јединсттва Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина je Србину „сопствена земља“, као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:

О Србијо ал си лепа,

Лепа као венац цвећа,

Војводина je болна и трагична, песма о њој je пуна тешких суза:

У задужбини Мајке Ангелине

Врата се опет отворише гроба,

И покрај Борђа несрећног деспота

Леже нам у гроб и Стефан Војвода.

 A српска вила у црно завита

И сада цвили над тим гробовима,

Гробове тужна Србу показује:

Гле, ово ти je сва Војводина!

Но Авала зрачи у ,тешку таму фрушиог брда“ са обећањем слободе и потпуног јединства. Y целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.

A у том оствареном јединству ничије сећање не би би-о драже Миличиној души од сећања најмлаћих српоких интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она je страсно желела да се српска жена што више издигне кулггуром и радом. ,,Ми смо цред будућношћу!“ писала je oнa године 1854. Данас je се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и њено доба значе будућност и ос-тварење далеких сиова. Њихово je сећање најлепши момент који je доживела успомена Милице Стајадиновићеве у уједињеној домовини.

Kategorije
Čitaonica književna kritika književnost Umetnost

Савка Суботић

Аница Савић Ребац

Не само омладини која се развија у времену које награђује социјализам — и нама чији je живот деценијама протицао у старом буржоаском друштву постаје сваког дана све теже да из данашње перспективе оживимо у сећању рад и борбу жена у прошлим приликама; толика je снага стварности која нас окружује, толико je оно што je данас дошло до израза овладало у пуној и свестраној реалности. Али с времена на време добро je да оживимо у сећању старе борбе — не да бисмо дали данашњој стварности више убедљивости, јер она je има и без тога, већ да бисмо спасли од заборава борбе и рад претходних генерација, које су често невидљива али важна подлога сталног и брзог успона данашње генерације. Испитивачи наше културне историје приказаће нам свакако све оне разноврсне тешкоће са којима се столећима борила наша жена да би дошла до образовања и до корисног широког рада за друшгво; a мећу тим тешкоћама нису незнање и ускогруда традиционалност били опаснији од рафиноване буржоаске реакционарности заробљавања жене у кућу и породицу. Haшe врадне младе универзитетске генерације свакако ће и тим приликама посветити један део истраживачког напора; a историчари покрета Светозара Марковића приказаће нам и жене које су биле повезане са тим покретом на пример сестре Нинковићеве из Новаг Сада. Чему смо ми пришли у овом моменту, to je скроман задатак; да спасемо од заборава један лик жене која je успела међу првима, упркос свим препрекама од стране наше буржоазије, да се изгради толико да je постала способна да изврши користан рад на уздизању наше сељанке и раднице, и да баp донекле потакне и жене своје класе да пођу у томе зањом.

Савка Оуботић родила се године 1834, само осам година после Милице Стојадиновић Српкиње, која je код нас учинила прве бојажљиве кораке ван круга породичног и домаћег; али je велика разлика мећу њима. Рад прве песникиње наше новије књижевности већ давно припада прошлости, a рад Савке Суботић имао je елементе савремености још пре неколико деценија. Њена активност, почела je у њеној младости, дакле пpe близу сто годииа, и трајала je све до пред Први светски рат. Дуготрајност и континуитет њеног духовног живота и социјалнограда, толикоразлични од скоро метеороких појава Милице Стојадиновић и Драге Дејановић која je прва писала о еманципацији Српкиње (год. 1870, у Летопису Матице српске) проистекли су, дакако, прво из дутог живота и сразмерно срећних прилика; али свакако не само отуда, него и из одрећености и непоколебљивости њене жеље за позитивном активношћу, и, у вези с тим, њене способности да ступа у додир с младошћу, да ce сама обнавља и подмлађугје више свега отуда проистекао je дуги дах и истрајност у раду ове жене. Жар и полет у младости су природни; жар и полет у старости су пpe свега заслуте личне несаломљивости. Taj спој младости са старошћу искуства са свежином, давао je нарочиту привлачност личности Савке Суботић у позним годинама; али oн je још више проистицао из њених особина роћеног васпитача. Кад нестане и последњих личних сећања на њу, тешко ће бити цриказати њену особену боју, na и вредност њеног социјалног рада. Савка Суботић je мало писала; то je често солучај баш код рођених васпитача, који обичио више теже да формирају младе душе него да наћу трајна израза за своје мисли. Код Савке Суботић била je широка васпитачка делатност свакако средишна тежња. Све образовање кoje je стекла, готово искључиво самоучки, или бар ван школе, имало je да послужи тој њеној тежњи за васлитавањем — васпитавањам наше сељанке и раднице, васпитавањем омладине, васпигавањем наше жене уопште. A када je ииак писала, дала je само исечак из своје дуге васпитачке делатности. У њему васпитачку делатност спада свакако и њен рад оконаших народних рукотворинаа, јер je био првенствено у подизању и подстицању на рад наше сељанке. Такав исечак имамо у њеној књизи О нашим народним тканинама и рукотворинама. Књига je писана на основу старих прибележака, али je штампана врло позно год. 1904, кад je њен активни рад бар на томе пољу био већ поодавно завршен. Вредност те књиге je свакако у томе што je сведочанство о активном васпитачком раду писца у народу. Шта je штампала још сем тота? Углавном само афоризме, понеко предавање; у сваком случају премало да бисмо je осетили кроз њено писасно дело. Из њене жеље за подизањем жена широких слојева потекао je и њен рад на оснивању женских задруга у Војводини, почетком шездесетих година прошлог века, али ни њихово оснивање није службено везано за њено име. Оне су постале нешто друго него што je она желела да буду: уместо расадника просвећивања широких маса оне су постале поље за шепурење друштвених амбишија празне u полуобразоване буржоазије. У једном предавању, у Београду 1903, истичући огромни радни, пa и уметиички, допринос наше сељанке народном животу, она je узвикнула: A чиме ce ми, српске госпође, можемо похвалити? Због те „непродуктивности кругова око женских задруга она се и повукла од њих, а оне су јој то одвратиле потпуном хладноћом, и непомињањем њеног имена, иако је она била иницијаторка целог тог покрета код нас.

Анонимно je објављивала и чланке у Панчеву у којима je подстицала на стварање виших женских шиола у Војводини. И тако je њена делатност, увек дискретна и често анонимна, постала у великој мери део општег, безименог народног рада. То пo себи и није штета, али би била штета да потпуно потоне у заборав лик жене која je била мећу најзначај|нијим практичним педагозима у нашем народу у Војводини у другој половини прошлог века. Онаспада у културну историју тога времена, са својам условљеношћу временскоми социјалном, и са личним одликама којима je пробијала лредрасуде овога времена и своје класе. Дакако, било je и предности у њеном васпитању и животном току које joj je пружала та класа; a демократски елементи у тадањим политичким покретима код нас управљали су њену пажњу на широке слојеве нашет народа. Te тенденције, родољубиве и социјалне, у вези са њеном васпитачком склоношћу, и њеном способношћу слободног говора, врло мало реторског и баш зато убедљивог, повеле су je кроз наша заостала села, од дама до дома, од домаћице до домаћице; оне оу биле много важније од спољних мо-маната који су je на то наводили (организовање рада за изложбе наших народиих тканина). Ту je она разбијала незанање и неукост, од нехигијенских животних навика до сваке непросвећености. Она je била израдила, и то лично, без менторства своје околине, свој поглед на свет и живот на осиову тада најпопуларније материјалистичке фи-лозофије, вулгарног материјалиама Хекела, Бихнера и Молешота и остала му je верна до краја живота. Taj материјализам, дакако, није могао да joj да правилне погледе на економеки и социјални развој, и зато она у томе погледу често лута, и поред мнопих здравих схватања. Она je, на пример, за индустријализацију, сматрала да je она главни извор финансиског просперитета и културног напретка; али, сматрајући Србију за претежно сељачку земљу, и желећи да сељацима прибави што више зараде, она ce залаже још и нарочито за дизање домаће индустрије, и зато je за извесно ограничење фабричке. A више свега жели да покаже да не треба да увозимо туђе луксузне фабрикате, нити да њих израћујемо у својој фабрнчкој индустрији. „Ko има права на луксуз,“ — Само продуцент и велики капитал, јер ту постоји узајамност која држи равнотежу. —  A шта смо ми, Јесмо ли продуценти луксуза? — Нисмо. — Јесмо ли велике капиталисте? — Нисмо. — Jeсмо ли велике капиталисте? — Нисмо. Да шта смо? — Само потрошачи. A куд то води, „не треба погађати …“ Она je, даље, желела да ce гириврећивачка дужност и сопособност, тада још готово потпуно отраничена на сељанку, прошири на нашу жену свих слојева, и с правом je сматрала да ће то бити важан корак унапред у економском и просветном погледу за нош народ; јер, како je говорила, начело економије лежи поглавито у продуктивној снази.

Тешко je било тада борити ce против свега тога: против заосталости и незнања сељанки, против непродуктивности и празног снобизма „српских госпођа“; тешко je било инаугурисати нов живот за нашу жену, и разбијати и крупне и ситне предрасуде. A Савка Суботић их je збиља била ослобођена, не само да би ce саме подичила у лаким моментима, него je томе била верна и у свајим најтежим часовима. Тако je — да поменемо само једну ситну црту —     у дубокој старости, кад je изгубила најмилијег сина, ишла и даље у свсчм обичном, сивом или мрком, оделу, сматрајући ношење цриине обичајем против кога ce треба борити; није ce обазирала на оговарања око себе, и ни у том своме најтежем моменту није попустила пред тра-дицијом. A ни у крупним стварима није уступила пред хладном равнодушношћу и више или мање прикривеним противништвом целог тог друштва, иако je то све нужно умањивало њен радни полет. Ипак, она je знала да je цене многи појединци у нашем народу; a њене способности ценили су и странци. Била je у 78 години живота кад je го-дине 1911, на позив Научног клуба у Бечу, пред његовим члановима одржала предавање о српској жени, и искористила ту прилику да им говари о значају политичке и културне улоге нашег народа на Балкану. To je био последљи сјајан момент у њеном животу. Са овим лепим изразом свог широког и интелигентног родољубља које je мани-фестовала целог живота — на пример г. 1885 својим ставом у сукобу ca министром Сечењијем — она je завршила своју социјалну делатност, која je свакако била један елемент напретка у тешкој и мучној историји развоја наше жене у буржоаском друштву.

Kategorije
Čitaonica estetika književnost tekstovi

Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“

Književna zajednica N. Sada, 1985.

Silvija Dražić (Polja, 1985, 322)

Ponovno izdanje inače posthumno objavljene Antičke estetike i nauke o književnosti, Anice Savić Rebac nije dragoceno samo za heleniste, klasične filologe i filozofe kojima pruža jedan od (na našem jeziku) retkih stručnih i u hodu sigur­nih vademecuma kroz antičko mišljenje o umet­nosti. Ono u istoj meri može da ima ulogu podsećanja na naučnički duh Anice Savić Rebac koja u strogosti i poštenju svog metodskog postupka može svagda poslužiti kao uzor. Način njenog korišćenja građe, kako originalnih dela koje iznova i teorijski i jezički propituje, tako i sekundarne literature koju obimno i kritički konsultuje ne propuštajući nikada da navede izvore ili makar samo podsticaje sopstvenog stava, zav­ređuje, bez sumnje, da se u ovom naknadnom pogledu istakne. Jer ne radi se samo o strogo­sti postupka nego i otvorenosti duha koji svom predmetu pristupa sa širokim poznavanjem mi­saonog horizonta sopstvenog doba nastojeći da funkcionalizuje ne samo egzaktna znanja, nego, u istoj meri, i aktualni duh vremena otkriven i teorijski oblikovan u literaturi, filozofiji i umetničkim teorijama.

Korica knjige Anice Savić Rebac antička estika i nauka o književnosti

Novo izdanje ove studije praćeno je uvodnom rečju Lj. Сгерајес i iscrpnom studijom S. Slapšak koje čitaoca pripremaju za jedno osvešteno čitanje, izdvajajući ne samo ključna nego i pro­blematična mesta.

Uvodno izlaganje same autorke koje je posve­ćeno opisu i obrazloženju upotrebljene metode u mnogome odslikava njenu sopstvenu voka­ciju: strogost i sistematičnost klasičnog filo­loga, teorijski interes i smelost promišljanja koji pripadaju filozofskom daru i liričnost produhov­ljene i tanane prirode koja, mada samo na ma­hove oplemenjuje izlaganje, nije nevina ni u do­nošenju konačnih zaključaka. Početno opredeljenje koje nastoji da poveže klasično-filološki i filozofski metod nije prazno deklarisanje. Isto tako pozivanje na metodu istorijskog materija­lizma koje na prečac zvuči kao puki dug vre­menu i njegovoj rigidnosti in statu nascendi nije ostalo jalovo. Shvaćeno kao razumevanje jed­nog teorijskog koncepta u kontekstu društveno-ekonomskih i političkih okolnosti ono pati od krutog i jednostranog determinisanja sfere duha faktičkim, materijalnim uslovima življenja i dovelo je do nekih novih zaključaka, recimo u tumačenju Platona i onoga što Anica Savić Re­bac naziva „paradoksom“ u njegovoj misli. O va­ljanosti i utemeljenosti ovog viđenja doduše, još može biti govora i spora, ali nema dvojbe da su odabrane metode odista radile. Tribut duhu vremena je i olako povezivanje i uspostavljanje pravocrtne zavisnosti idealizam-konzervativizam naspram para materijalizam-napredne tež­nje što se već iz jezika (upotrebljenih termina) da očitati, no čini se da one u docnijem tumače­nju, kad misao ide svojim putem i više ne procenjuje u opštim kategorijama, ostaju, tako kako su samorazumljivo uspostavljene, i zaborav­ljene.

Uvodno izlaganje sadrži sva novoosvojena i problematična mesta i centrira se oko tumače­nja vazda otvorenih pojmova poput mimesisa, stvaralačke mašte, erosa, lepote i konačno legi­timnosti samog naziva antička estetika. Ovde ocrtane ideje razrađuju se i obrazlažu samom studijom koju prati povest antičke estetike.

Polazna tačka je Homer i dvostruki put kojim se istraživanje odatle zapućuje uvek održavajući paralelizam i nespremnost dva problemska po­dručja, u mnogome priprema i konačno dvojstvo, „paradoks“ koji se hoće protumačiti: Platonova teorija o lepom spram njegove osude poezije. Stoge je i razmatrenje pretplatonskog viđenja i  lepote vođeno time da se nađu uporišne tačke, uzori i povest jedne tako protivrečne, a ipak neodoljive i po uticaju daleko­sežne estetske koncepcije kakva je Platonova.

Homer, Pindar, Aristofan i čitavo teorijsko mišljenje o umetnosti do Platona još nemaju oblik domišljane estetske koncepcije ali su dragoceni s obzirom na drugo naznačeno pro­blemsko područje koje se pita o poreklu i pri­rodi umetničkog stvaranja. Tamo gde izostaju eksplicitne formulacije dovoljan su odgovor imanentne poetike koje velika pesnička dela u sebi nose i pridržavaju ih se. Odvajanje poezije od religijske i ritualne ukotvljenosti zadržalo je osim mitskog još jednu suštinsku vezu sa bo­žanskim: entuzijazam, ispunjenost božanstvom mesto je i način rađanja pesme. Božansko pore­klo umetnosti je model prisutan u svim tumače­njima bilo da se ono shvata mitski, kao nadahnutost muzama, bilo da se, kao u lirici 6. veka, subjektivizuje i razume kao unutrašnja duhova i duševna ponesenost, kao lični dar ili genij. Ira­cionalnost pesničkog poriva dala je povode us­postavljanju suprotnosti kojom će grčko mišlje­nje još dugo biti zabavljeno, suprotnosti iz­među Apolona i Dionisa, kitare i aulosa, inte­lekta i strasti, svesne umetnosti (tehne) i inspira­cije.

Pretplatonsko, рге svega Demokritovo, shvata­nje umetnosti Anica Savić Rebac nalazi oličeno u Aristofanovom pesništvu koje u njenoj inter­pretaciji zadobija ulogu Platonovog javnog anti­poda i tajnog uzora. Da bi se prvo moglo razumeti mora se svagda imati na umu da se grčka filozofija umetnošću bevi uvek na dva nivoa: uže umetničkom i etičko-dijalektičkom i političkom. Upravo ovaj potonji, ne temelju suprotnosti aristokratije i demokratije dao je povoda suprot­stavljanju Platona i Aristofana kao zagovornika dva oponentna politička ideala. (Kada se pak radi o prirodi umetnosti, Demokrit, Heraklit, Empedokle, Pindar, tragičari Aristofan i Platon mogu se povezati i odrediti jedinstvenim orfičkim uticajem). Dok je Aristofan perjanica slobod­nog duha atinske demokratije i poeziju vidi kao njen sastavni deo, Platon je pravi predstavnik delfijskog konzervativizma i ovo njegovo poli­tičko uverenje Anica Savić Rebac, tumači kao jedan od suštinskih motiva njegove osude poe­zije. Platonova kritika se prvenstveno tiče trage­dije kao bitno pripadne duhu grčke demokratije kojoj su suprotstavlja Platonovo, ne toliko teo­rijsko, nego lično, aktivno političko uverenje. Uključivanje Homera u kritiku nema principsko značenje nego trebe de joj prida objektivniji i manje aktualno politički lik. Drugi odsudni motiv je psihološki i tiče se Platonove osvedočene nesposobnosti da se sam oglede u pesništvu. U ovoj interpretaciji Platon je svom odbijanju poe­zije tek docnije dao principski izgled i metafi­zičko utemeljenje što se argumentuje razlikama i nedoslednostima u Platonovim dijalozima koji za predmet uzimaju umetnost.

Ovakvo viđenje, ma koliko da je zanimljivo, ipak ne može imati bitne teorijske konsekvence budući da je izvan teorijskog horizonta samog Platona i više je biografski i psihološki situirano. Ukoliko kao princip tumačenja služe spoljašnje, društveno-političke okolnosti, njihov korelat i dopuna, na kritičnim mestima koja se ne daju na tom nivou iscrpsti, može biti samo lično psiholo­ški pa tumačenje ostaje neimanentno i tako reći teorijski visi. To oseća, bez sumnje, i Anica Sa­vić Rebac te i na opšte filozofskom, metafizič­kom planu nastoji da otkrije povode ove tako čuvene osude, i nalazi ih u pojedinačnom karak­teru svakog umetničkog dele naspram opštosti ideja, iako ona ovaj momenat smatra odlučnijim od mimesisa, čiju ulogu i značaj sagledava samo s obzirom na međusobno povezivanje umetno­sti, izgleda da se ne radi o bitno različitim i ne­spojivim argumentima. Umetnost kao najniža na lestvici bića vredi tako malo upravo stoga što svojim pojedinačnim karakterom zahvata (opo­naša) samo mali deo od opštosti i bitnosti ideja.

Kao pandan politički motivisanom odbaciva­nju poezije Anica Savić Rebac izlaže Platonovu teoriju ideja koja upravo Ideji lepog daje povlašćeno mesto. Kao jedina koja se otelovljuje u čul­nom svetu ona, posredstvom Erosa, pruža uput za osvajanje sveta bitnosti ili ideja. Kroz nju se ubedljivo manifestuje povezanost dva sveta i principijelna čovekova mogućnost da zadobije onaj drugi, dalji a bitniji. Ipak, tim nije i umetno­sti pripao poseban gnoseološki status (kako će se to desiti, recimo, kod Šelinga) što je temeljni paradoks Platonov. Ona ostaje i s ove i s one strane lepote ali bez veze sa njom.

Tumačenje ovog raskola opet je psihološko i otud ne suviše ubedljivo: ono što se izgubi na jednoj strani mora se zadobiti na drugoj. Politič­kim opredeljenjem iznuđena osuda poezije bila je u suprotnosti sa Platonovim najintimnijim lič­nim, intelektualnim i psihološkim sklonostima te je on kompenzuje na drugoj strani, svojom teori­jom o lepom koja lepoti pridaje posebno dosto­janstvo i primiče je ili čak poistovećuje sa najvi­šom od svih, idejom dobra.

No, preostaje jedna mogućnost pomirenja i Anica Savić Rebac je ne propušta. Platonovo odbacivanje umetnosti vazda je okrenuto savremenicima i zbiva se na osnovu budućeg, još neostvarenog kriterijuma: poezije kao filozofije ili filozofije kao poezije. Koliko je on sam na tragu tog zahteva, koliko ga je ostvario i u kojoj je meri to dobitak ili gubitak za poeziju ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nema sumnje da je tu položena jedina nada za umetnost (doduše samo u svojstvu poezije) da izađe i svog omalovaženog zakutka i osposobi se za temeljne saznajne poduhvate.

Nezavisno od diskutabilnih, manje ili više no­vih, manje ili više potkrepljenih pojedinačnih zaključaka, obuhvatnost viđenja, složena slika celine, napor da se antička misao o umetnosti sagleda u širokom zamahu kao povezan i uza­jamno isprepleten sled u kojem se vodeći mo­tivi mogu pratiti od svog prvobitnog mitskog uobličenja do preciznih filozofskih formulacija svakako su najveća vrednost ove studije. Na tim idejama spojnicama celokupno grčko viđenje umetnosti se pokazuje kao jedinstveno nadah­nut napor da se osnovna pitanja ljudskog stvara­laštva osmisle.

Spiritus movens i temeljni odredbeni uticaj grčkog razumevanja umetnosti Anica Savić Re­bac nalazi u orfičkoj mistici koja nije samo su­štinski element rođenja tragedije, nego se može naći, na različite načine transformisana, u svakom promišljanju umetnosti. Dok antička tra­gedija elemente orfičke mistike sabire u okvire arhajskog morala, Platon se vraća predtragičkom aforizmu i preformuliše ga kroz pojmovnik sopstvene metafizike. U diskusiji s Ničeom po­kazuje se da Platonov etički ideal nije mogao da onemogući tragediju jer je mit o duši zapravo preuzet iz orfizma kojem ni ideja visokih, intelek­tualnih i etičkih stremljenja nije tuđa. Iz orfizma potiče i preovlađujuća koncepcija porekla umet­nosti, naglašavanja njenog iracionalnog, maničnog karaktera i kao konsekvenca, pitanje o mestu i značaju veštine (tehne) koja takođe u umet­nosti mora nužno saučestvovati. Isto tako, zajed­nička je misao o dejstvenosti poezije, o njenoj psihologijskoj ulozi i funkciji, jer svaka odbrana od poezije u isti mah svedoči o moći koja joj se pripisuje.

Na drugoj strani, Anica Savić Rebac nastoji da otkrije kreativne impulse koji su potekli iz an­tičke estetike i prepozna ih ne samo u mišljenju koje neposredno sledi, u helenističkoj i novoplatoničkoj filozofiji, nego i mnogo docnije u ideali­stičkim estetikama od 18. veka na ovamo, kao i u savremenoj umetničkoj produkciji, koja kao da i teorijski i praktično prihvata i sledi Plato­nove zamisli i kanone. Čak i ako zapažanje para­lelizma između Platonovih umetničkih ideala u kojima se zaboravlja priroda i umetnost primiče u blizinu ideja te oponašajući ono što je njima svojstveno: red, meru, harmoniju i geometrijski uzorni lik, zadobija bitno saznajni a ne više strasni, tragični karakter, i teorije i prakse ap­straktne umetnosti, posebno kubizma koji smeraju njenoj posvemašnjoj intelektualizaciji, ost­aje na nivou uviđanja fenomenološke koinciden­cije, ono može biti povod za razmišljanje o ne­kim arhetipskim modelima kojima se ljudsko mišljenje i stvaranje uvek iznova vraća. U isti mah, ovde nalazimo najsnažnije pomirenje Plato­novog paradoksa: u ime buduće umetnosti, koja je u međuvremenu od zamišljenog ideala postala stvarnost, odbacuje se samo aktuelno umetničko stvaralaštvo a ne umetnost kao takva.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/30/anica-savic-rebac-anticka-estetika-i-nauka-o-knjizevnosti/.
Kategorije
Čitaonica tekstovi

Zapisi u „Ženskom pokretu“ o jugoslovenskom feminističkom iskustvu u tri slike

Gordana STOJAKOVIĆ*

U ovom radu ću metodom analize diskursa odabranih tekstova Ženskog pokreta i drugih izvora pokušati da dam doprinos rekonstrukciji feminističkih ideja, teorijskih postavki i aktivnosti u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Odabrala sam da to uradim kroz tri događaja.

Prvi je polemika članica Ženskog pokreta i Ženske stranke u vezi sa načinom delovanja u javnoj sferi. U ovom slučaju časopis Ženski pokret nije bio otvorena platforma za debatu obe grupe feministkinja, te se ona odvijala i u listovima Politika i Vreme što će takođe biti dokumentovano.

Drugi je prilog, u tri poglavlja, o teorijskim postavkama feminizma aktuelnim tokom snažnih aktivnosti feministkinja Alijanse ženskih pokreta u Kraljevini Jugoslaviji u periodu 1933-1934. za žensko pravo glasa i protiv mera štednje koje su značile otpuštanje žena i ugrožavanje njihovog već nesigurnog položaja.

Treći događaj je Statut žena Alijansa Ženskih pokreta Kraljevine Jugoslavije, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa na zasedanju u Cirihu 1937.

Cilj rada je da rekonstrišem deliće bogatog i sasvim potisnutog jugoslovenskog feminističkog iskustva nastalog između dva svetska rata, a objavljenog ili prećutanog u Ženskom pokretu i tako ukažem na značaj ovog časopisa i fenomen odsustva (prećutkivanja, pa i nipodaštavanja) znanja o sopstvenoj feminističkoj baštini.

Ključne reči: feminizam, Jugoslavija, Statut žena, Ženski pokret, Ženska stranka

Ženska stranka ili Ženski pokret: stranka vs. kulturno-prosvetno društvo

Postoji situacija u istoriji jugoslovenskog feminizma koja pokazuje da Ženski pokret nije bio sasvim otvorena platforma za sve feminističke planove. Činjenica je da aktivističkom i ideološko-teorijskom životu Ženske stranke nije dat prostor u časopisu Ženski pokret. Zato će poglavlje koje sledi biti posvećeno sporu o načinu feminističkog delovanja u javnoj sferi pokrenutom početkom 20. veka koje nije našlo mesta u najvažnijem feminističkom glasilu toga doba.

Ženska stranka je jedinstvena pojava u političkoj istoriji Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, jer je bila politička platforma aktivizma potlačene polovine stanovništva. Prva organizovana politička formacija obespravljenih žena nije bila dugog veka, ali ne zbog nesloge žena ili njihovog nesnalaženja u javnom i političkom prostoru države, već zbog diktature kojom su ukinute sve političke partije. Ženska stranka je osnovana[1] u Beogradu 7. maja 1927. a prestala je sa radom 6. januara[2] 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih partija i sindikata.

Osnivačice Ženske stranke su u Osnivačkom manifestu zapisale da su pristupile organizovanju stranke jer su bile ubeđene „da jedino kroz čvrstu i jaku organizaciju“ mogu odgovoriti zadacima koje ženama nameće aktuelni trenutak, a to je da se kao građanke moraju što pre osposobiti za politički život („Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. 05. 1927: 6). Na tom putu „buđenja društvene i političke svesti kod žena na zadobijanju pravne i političke ravnopravnosti“ članice Ženske stranke bile su spremne da sarađuju „sa svim političkim partijama koje ih budu pomagale“ (Isto, 6). Istovremeno su ocenile da su kao žene bile primorane da se „grupišu u zasebnu političku organizaciju“, jer su bile „svrstane u red bića drugog ranga“ (Isto, 6). Ženska stranka se u Osnivačkom manifestu odredila prema drugim ženskim udruženjim i asocijacijama tvrdnjom da jeste da su „ona izraz ženske delatnosti i ženskog socijalnog rada,“ ali da prema organizaciji rada i taktici delovanja ne odgovaraju političkim zadacima koje društveni trenutak nameće (Isto, 6). Ipak, budući da posredno rade „na ostvarenju feminizma“ Ženska stranka će podržavati njihov rad (Isto, 6).

Pet meseci posle osnivanja, 28.oktobra 1927. oko šezdeset članica Ženske stranke ušlo je u Narodnu skupštinu Кraljevine SHS, predavši Peticiju kojom su tražile pravo glasa za žene. Od najvišeg zakonodavnog tela u državi zahtevale su da budu izjednačene u pravima sa muškarcima na ličnom, porodičnom i političkom planu. Događaj je stigao na naslovne strane dnevnih listova Politika i Vreme, a imao je odjek i u časopisu Ženski pokret[3], glasilu Alijanse ženskih pokreta. Prisustvom u Narodnoj skupštini zahtevale su da se njihova Peticija primi, o njoj raspravnja i donese sud u duhu namere koje je zakonodavac imao pišući Vidovdanski Ustav.[4]

U Peticiji je između stajalo:

„[…] Osnivačkom odboru Ženske stranke, na osnovu rezolucije donesene na velikom zboru Ženske stranke održanom u Obrenovcu 4. septembra 1927. godine, čast je dostaviti Narodnoj Skupštini sledeće:

Pravni položaj žene u našoj državi ne odgovara ni društvenim ni političkim potrebama moderne države. U pojedinim krajevima naše države zakonodavstvo koje reguliše položaj žene više je nego zastarelo. Čovek – suprug, otac, građanin – ima sva prava koja su zakonima propisana. Žena, ni kao supruga, ni kao majka, ni kao građanka nije ravnopravna čoveku.

U svim društvenim redovima žena se oseća zapostavljena. Bilo da je domaćica, radnica ili intelektualka, žena je, i po položaju i po nagradi, uvek zapostavljena. Nekoliko primera samo: žena-pravnik i kad položi sudijski ispit ne dobija mesto sudije; žena-lekar, sa svom potrebnom stručnom spremom, ne postavlja se za upravnika bolnice; žena-profesor ne postavlja se rado za direktora gimnazije ili učiteljske škole; žena-učiteljica ne postavlja se za upravitelja škole; žena-domaćica često doživljuje da je ostarelu muž često izbaci iz kuće za koju je radila toliko godina – u našoj državi rad žene-domaćice ne dobija svoje priznanje; žena-radnica za isti fizički rad mnogo je manje nagrađena no muškarac[…]

Po značaju uloge koji žena vrši u državi kao građanka, u narodnoj privredi kao radna jedinka – domaćica, radnica, intelektualka – po dužnosti koju žena vrši u porodici kao prva i najglavnija vaspitačica svoje dece, budućih građana, po zadatku koji joj je od prirode opredeljen, kao majci – žena zaslužuje sva prava koja ima i čovek.

[…] Zato što je žena u našoj državi, u svom pravnom položaju, zapostavljena i potčinjena, zato što su vrednost uloge i važnost dužnosti koje ona vrši u državi – ravne čovekovim – radi svega toga – mi tražimo za našu ženu sva politička prava koja uživa i čovek, tražimo sva politička prava za žene.[5]

[…]U Beogradu, 28. oktobra 1927.

Osnivački Odbor Ženske Stranke“ („Žene u borbi za pravo glasa – Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke,“ Politika,29. 10. 1927: 7).

Ovaj poduhvat članica Ženske stranke izazvao je interesovanje javnosti o čemu je svedočio i autorski tekst „Ženska Stranka“ novinara Pet. M. Lazarević i to na naslovnoj strani Politike (Lazarević „Ženska stranka“. Politika, 3. 11. 1927: 1). Može se reći da je Lazarević sublimirao odnos javnog mnjenja prema položaju žena u društvu. U uvodu je napisao da je „ženska stranka pokret bez velikog značaja“ i da je „veliki broj žena uglednih nacionalnih radnica“ i intelektualki protiv tog pokreta (Isto, 1). Njegova teza u povodu aktivnosti Ženske stranke je da ženi, u tadašnjim društveno-političkim okolnostima, nisu potreba politička prava i da njen pravni položaj u društvu nije takav da zahteva ma kakvo poboljšanje. Lazarević se zatim pozivao na krizu parlamentarizma, odsustvo političkog vaspitanja, političke svesti i ubeđenja koji vladaju u aktuelnom političkom životu države, te da u takvim okolnostima žene imaju preča posla od bavljenja politikom, kao što je dobrotvorni rad, a da će „političkim radom nauditi sebi, svojoj deci i narodu“ (Isto, 1).

Odgovor članica Ženske stranke Politika je takođe objavila na prvoj strani, a tu je između ostalog stajalo da „nema prava (novinar Lazarević) da stanje u državi i društvu bilo dobro ili loše vezuje za akciju Ženske Stranke, akciju koja ima za cilj političku i pravnu jednakost čoveka i žene“ („Ženska stranka,“ Politika, 7. 11. 1927: 1). Poslednji segment Lazarevićevog članka, gde on tvrdi da će taj posao nauditi i njima i njihovoj deci i celokupnom narodu, su ocenile kao uvredu članicama stranke i svakoj ženi ponaosob. Članice Ženske stranke su u odgovoru pozvale Lazarevića da dokaže tezu „da će politički rad žena“ na planu borbe za zakonsku jednakost žena i muškaraca „nauditi nama našem narodu i našoj deci“ (Isto, 1). Na kraju javnog odgovora Lazareviću feministkinje su jasno definisale šta su pozicije čiji je on glasnogovornik: žene bi po toj platformi trebalo i dalje da (volonterski) obavljaju svu humanitarno-kulturnu aktivnost, a da se sa pozicija moći ne čuje ni jedan glas o obespravljenom položaju žene u državi. A to je bila situacija zbog koje su se one odlučile za politički rad sa ciljem da je menjaju u korist žena.

Osnivanje i političke aktivnosti članica Ženske stranke izazvale su reakcije feminističkog bloka svrstanog u „Alijansu Ženskih Pokreta Kraljevine SHS.“[6] Ali, i pre toga pitanje aktivnog učešća žena u političkoj borbi u načelu pokrenula je Ksenija Atanasijević. U tim raspravama ona je zastupala mišljenje da žene ne treba da ulaze u postojeće partije jer bi „one tim ulaskom, svom produbljenom političkome programu donele samo štete“, istovremeno eventualna „stranka žena ne sme ličiti na naše političke organizacije ni po sredstvima, ni po ciljevima“, ali da tamo gde „po sebi najubedljiviji argument“ ženskog aktivizma „ostane nemoćan, žene moraju biti spremne da ga borbom potkrepe“ (Atanasijević, „O potrebi borbenosti žena kod nas“ 2008: 42-43). No, osnivanje Ženske stranke ocenila je kao „proces raspadanja“ feminističkog pokreta, kao štetnu pojavu koja, da se izbegla, „ne bi bilo veoma teško osvojiti, možda u relativno kratkom vremenu, sva važnija prava što su do sada našim ženama uskraćena ostala“ i to „smišljenim planom i odmerenom zajedničkom akcijom“ (Atanasijević, „Organizacija žena kod nas“ 2008: 48).

U okolnostima kada je jedna grupa žena osnovala političku partiju feminističke orijentacije, koja je počela da pridobija članstvo, Alijansa ženskih pokreta je pozvala članstvo „da ostanu hladnokrvni i da se sa svoje strane ne odazivaju eventualnim pozivima, za organizovanje ‘Ženske Stranke’ u svojim mestima, čuvajući nepokolebljivo jedinstvo i snagu svojih redova“ („Nova feministička organizacija,“ Ženski pokret, 8/1927: 4). Кao razlog osnivanja Ženske stranke vođstvo Alijanse ženskih pokreta je navelo to što se „osnivačice nove organizacije ne slažu sa metodama rada Ženskih Pokreta i da je to u stvari jedini razlog za stvaranje nove feminističke organizacije“ (Isto, 4). Članice Alijanse ženskih pokreta „su iz iskustva došli do uverenja“ da je, u političkom trenutku u kome se nalazio ženski korpus, za preobražaj ženske situacije „najpogodniji indirektni put to jest: od opšteg prosvećivanja, sa sa najrazličitijim kursevima i. t. d. ka političkom prosvećivanju […] Uverene smo da prava, za koja se mi borimo, nećemo dobiti na osnovu našeg programa, dobićemo ih kada budemo toliko snažne, da prodremo sugestivnom silom – jer su prava ekvivalent za uspeh jednog pokreta i njihovo dobijanje zavisi od snage, energije i istrajnosti sa kojom se borimo[7] (Isto, 4). U tekstu se dalje zamera onim članicama Ženske stranke, koje su istovrememo bile i članice uprave Ženskog pokreta u Beogradu, da novim angažmanom cepaju ženski aktivistički korpus, jer kako su zaključile predstavnice Alijanse ženskih pokreta, novoosnovana feministička snaga ima isti program i cilj rada.

Javnost je mogla da se informiše o novonastaloj situaciji unutar feminističkog korpusa preko javne komunikacije članica Alijanse ženskih pokreta i Ženske stranke u beogradskom dnevnom listu Vreme. Zajednički imenilac ove javne rasprave je odmerenost izrečenih sudova i odsustvo ličnih razmirica. Prorežimski list Vreme je objavio stav Ksenije Atanasijević, jedne od liderki Alijanse ženskih pokreta, u kome je ona tvrdila da program Ženske stranke sadrži „razvijene i deducirane ideje ženskog pokreta“ te da za razliku od Ženske stranke organizacije Ženskog pokreta program rada realizuju „postupno bez aberacija i ekscesa“ („Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Istovremeno, Atanasijević je poručila da će članice Alijanse ženskih pokreta uvek aktivno pomoći Žensku stranku kada god joj pomoć bude potrebna jer je „Ženska stranka usvojila ideje Ženskog pokreta“ (Isto, 4). U odgovoru Kseniji Atanasijević članice Organizacionog odbora Ženske stranke su navele da je Ženska stranka politička organizacija te stoga ima politički program rada, a za ostvarivanje programa bori se „taktikom političkog karaktera“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Pri tom će, kako su ocenile članice Organizacionog odbora Ženske stranke zajedničke članice „služiti kao spona između jedne političke organizacije kakva je Ženska stranka i jednog kulturno-prosvetnog društva“ kakva je Alijansa ženskih pokreta (Isto, 4). Članice Organizacionog odbora Ženske stranke zamerile su članicama Alijanse ženskih pokreta koje su osudile neutralan stav Ženske stranke prema muškim partijama na osnovu činjenice da organizacije Ženskog pokreta primaju subvencije od državnih vlasti, a da istovremeno politička udruženja žigošu kao nemoralna. Smatrale su da je „za političko osposobljavanje naših žena neophodno i od velike koristi da se one u svojoj samostalnoj i nezavisnoj organizaciji udružene bore za svoje interese koje imaju kao žene, majke, i državljanke, a koje su im ugoroženi nazadnim zakonskim propisima“ („Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Ženska stranka je sa jedne strane bila posledica velike društvene nepravde koja je na svakom koraku ponižavala ličnost žene i njene aktivnosti, a sa druge strane posledica neplodnosti aktivističe koncepcije feminističkog bloka predvođenim Alijansom ženskih pokreta.

Sasvim je bilo logično da je ideja o čvršćem – političkom organizovanju žena potekla u Alijansi ženskih pokreta i da ju je u život uveo deo članstva Alijanse kroz aktivnost Ženske stranke. Kada se to zaista i desilo došlo je i do potresa unutar feminističkog bloka koji su akterke ovom procesa opisale kao pregrupisanje oko dve ose ženskog aktivizma: političke partije i „prosvetno- kulturnog društva“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Istovremeno treba primetiti da je priroda rascepa unutar dve feminističke struje koje su potekle u okrilju Alijanse ženskih pokreta bila u vezi sa intenzitetom javnog delovanja unutar jedne iste putanje ostvarivanja istih ciljeva: osvajanje ličnih, porodičnih i političkih prava za žene. To potvrđuje činjenica da ni jedna feministička struja nije osporila društveno-politički sistem koji je kreirao potlačenost žena. Taj prosec je započeo 1934-1935. osnivanjem Omladinske podružnice i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Zagrebu i Beogradu, koje su činile pretežno komunistkinje, što je značilo uvođenje platforme borbe za ženska prava kroz borbu protiv aktuelnog društveno-političkog sistema za uspostavljanje pravednijeg društva za sve nacije, staleže, žene i muškarce.

Tek je ulaskom komunistkinja u Alijansu ženskih pokreta, kroz Omladinsku sekciju u Beogradu i Omladinsku podružnicu u Zagrebu, zaista došlo do suštinskog problematizovanja koncepcija borbe za ženska prava. Bio je to sukob između reformskog i revolucionarnog principa koji je takođe doveo do osnivanja lista Žena danas (1936) koji su uređivale članice Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu i gašenja Ženskog pokreta u Beogradu (1940) (Stojaković 2012: 35-36; Stojaković 2016: 174-197).

Crtica o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i njihovim uzorima aktuelnim tokom tridesetih godina 20. veka

 „Alijancija[8] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ je za cilj imala „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kao u pogledu izmene zakona, tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ („Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S,“ Ženski pokret, 9-10/1923: 455).

Članice Alijanse ženskih pokreta bile su aktivne članice Male Antante žena,[9] Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW), Međunarodne lige žena za mir i slobodu, Međunarodne organizacije profesorki, Međunarodne federacije pedagoga, Saveza za zaštitu dece, Međunarodnog crveni krsta, Međunarodne studentske organizacije i dr. U saradnji sa drugim jugoslovenskim ženskim organizacijama bile su suorganizatorke Međunarodne żenske konferencije o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa u Beogradu u maju 1931, tako da se može reći da su u aktivističkom i organizacionom pogledu bile punopravni deo evropskog feminističko-aktivističkog miljea (Stojaković, „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ 2014: 7-11 ; Stojaković, „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“2014: 14-17).

Uporedo sa izgradnjom mreže organizacija Ženskog pokreta, (koje su činile Alijansu ženskih pokreta) trajala je i feministička edukacija kao konstantan proces razmatranja tada savremenih, teorijskih postavki feminizma. Deo tog nasleđa može da dokumentuje „feministički seminar za članice odbora,“ organizovan u Ženskom pokretu u Zagrebu 1932, za koji se vezuje i osnivanje feminističke biblioteke (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Na seminaru je razmatrano sledeće: brošura Antoanete Tinti[10], Erwäget die Mutterschaft (Razmatranja o majčinstvu); knjiga Sofije Lazarsfeld[11], Wie die Frau den Mann erlebt (Kako žena doživljava muškarca); referat Angeline Mojić-Ivanović „ O feminizmu u Francuskoj za poslednjih 50 godina“; predavanje Dune Pejer[12] „O dojmovima boravka u Parizu s osobitim obzirom na razvoj feminizma u Francuskoj“; knjiga Helene Lange[13] Lebenserinnerungen (Životna sećanja) i knjiga prof. Huga Zelhajma[14] Vier neuzeitliche Frauenfragen (Četiri moderna ženska pitanja) (Isto, 5). Slične aktivnosti su organizovane i u Ženskom pokretu Beograd[15] kroz „šire sastanke“ i „javne konferencije“ na kojima su se između ostalog razmatrale sledeće teme[16]: o životu i radu Rose Majreder,[17] zatim o problemu nezaposlenosti, zakonskom uređenju prostitucije, zakonskoj zaštiti radnice, položaju žene u bračnom i porodičnom pravu o čemu su govorile stručnjakinje beogradskog Ženskog pokreta („Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu,“ Ženski pokret 2/1933: 22). Teme javnih konferencija su bile u vezi sa radom međunarodnih organizacija gde su jugoslovenske organizacije bile punopravne članice, ali i u vezi sa radom drugih organizacija kao što je bila Internacionalna abolicionistička liga (Isto, 22).Postoji podatak o zainteresovanosti i početnoj inicijativi Ženskog pokreta u Sarajevu za saradnju sa Internacionalnim institutom za vaspitnu kinematografiju u Rimu na projektu „Mišljenje majkâ o uticaju filma na omladinu“ koje je započelo konferencijom predstavnika škola na kojoj je „gospođa Korać“ govorila o značaju filma, toj umetnosti budućnosti („Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva,“ Ženski pokret 3/1933: 38).

Česti osvrti Julke Hlapec-Đorđević na teorijski diskurs jugoslovenskog feminizma prikaz je novih feminističkih izvora koji su donosili ideje o „seksualnom nagonu“, abortusu, kontracepciji, konceptu majčinstva i sl. Među tim izvorima su između ostalih bili sledeći autori/ke: „Stöcker“[18], Muler -Lue (Müller-Lyer)[19], Rule-Gerstel (Rühle-Gerstel)[20], Masarik[21], „Perkins“[22] i Rosa Majreder čiju je knjigu Zur Kritik der Weiblichkeit (Za kritiku ženstvenosti) izdatu 1905. Hlapec-Đorđević preporučila kao obaveznu literaturu feministkinja (Chapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3/ 1933: 44- 47). Ovde treba pomenuti i aktivističko-teorijski odgovor jugoslovenskih feministkinja u vezi sa prodorom fašizma u javni prostor Evrope. Organizacije Ženskog pokreta samostalno ili u saradni sa drugim ženskim organizacijama organizovale su predavanja na sledeće teme: „Uzroci rata“, „Fašizam i nacizam“, Internacionalizam i nacionalizam“, Rat u Etiopiji“, „Rat u Španiji“, Rat u Kini“, „Metodi modernog ratovanja“, „Šta nas čeka u neposrednoj budućnosti“… Angela Vode, jedna od liderki Ženskog pokreta iz Ljubljane izdala je posebnu brošuru „Fašizam i žene“[23] (Beograd, 1935) gde je istraživala uzroke nastanka fašizma i posledice po društvene odnose, naročito u odnosu na žene. Kako je svedočila Paulina Lebl Albala[24] feminističke ideje između dva svetska rata su bile široko postavljene, jer su ciljevi organizacije bili poboljšanje ženske situacije na ličnom, porodičnom i političkom planu, a takođe i borba za mir i snažan antifašistički odgovor rastućem strahu od fašizma u Nemačkoj (Albala 1943: 17-29)[25].

Napred navedeni odabir literature o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i praksi nije reprezentativan u odnosu na sve uzore i uticaje koji su oblikovali jugoslovensku feminističku scenu, ali jeste za pretpostavku da su se na toj sceni ukrštale ideje nastale na različitim političkim teorijama (ideologijama) i da su feminističke liderke bile ključni transmiteri feminističkih ideja.

Jugoslovenski feministički korpus je bio složen organizam, a to pokazuje i deo spektra ideja, teorijskih postavki i aktivističkih planova koji sam ukrstila analizirajući, u vrlo kratkim crtama, stavove liderki među kojima sam izdvojila Kseniju Atanasijević, Alojziju Štebi, Angelinu Mojić-Ivanović i Mitru Mitrović (Stojaković,“ „Crtica o feminističkoj istoriji…“, 2014: 24-30). Deo odabranih tema ticao se zahteva feminističkog pokreta, načina borbe za ženska prava, odnosa prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i stavova o tome da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe. Dok je Alojzija Štebi, liderka sa najdužim stažom Alijanse ženskih pokreta i Ženskog pokreta u Beogradu smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu,“ a zatim i ostala lična, porodična i prava iz sveta rada, dotle je za Kseniju Atanasijević feministički pokret pre svega bio „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu, te se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ već ne oglušiti se o „svoje etičke principe“ koji su za Ženski pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Štebi, „Naši Zahtevi“ Žena danas 14/1938: 3-4; Atanasijević, „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9/ 1932: 122-123). Komunistkinja Mitra Mitrović donosila je glas Omladinske sekciji Ženskog pokreta kroz platformu da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Skupština Ženskog pokreta,“ Žena danas 4/1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji orgraničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Izjava Omladinske sekcije Ženskog pokreta,“ Žena danas 26/1940: 17).

Jugoslovenske feministkinje, aktivne u periodu između dva svetska rata, bile su vidljive u javnom prostoru, bile su autentične predstavnice žena jasno kritikujući postojeće stanje, ipak, velika većina liderki ovog pokreta perpetuirala je patrijarhalni poredak u nameri da ga poboljšanog učini bojim mestom za život žena.  

Ideje feminizma izvirale su iz vapijućih nepravdi[26] koje su žene u Kraljevini Jugoslavije živele, te su pojmovi o slobodi, shvaćeni kao koncept individualne slobode i onaj koji podrazumeva jednake materjalne, kulturne mogućnosti i socijalnu pravdu bile teorijske dominante. Problem[27] je bio što su navedena stanovišta pripadala različitim političkim teorijama – istovremeno i ideologijama: liberalizmu i socijalizmu, što je dovelo do nepomirljivog sukoba počev od različiti shvatanja o društvu kome se teži, pa do načina na koji se može doći do tog cilja.

Da li je „ženski pokret mozak feministike“

Glasu Angeline Mojić-Ivanović[28], koji sam tada izdvojila i ovde ću dati više prostora jer sa jedne strane daje naznake o nedovoljno poznatim teorijskim[29] uzorima naših prethodnica, a sa druge strane svedoči o pristupu u konkretnoj situaciji – borbi protiv zakonski ustanovljenog napada[30] na zaposlene žene.

O odabranim teorijskim postavkama feminizma i o aktuelnim aspektima ženske situacije pisala je Angelina Mojić-Ivanović u tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ objavljenoj u junskoj svesci Ženskog pokreta. Mojić-Ivanović je započela konstatacijom da je javnom prostoru bilo „najobičnije mišljenje“ da su u Ženskom pokretu „okupljene žene, koje su inače u svom ličnom životu doživele neki poraz, pa to svoje lično nezadovoljstvo prenose u javnost,“ te da je Ženski pokret „uzaludan, neprirodan a nekima čak po društvo i njegov opstanak i opasan“ (Mojić-Ivanović, „Šta hoće Ženski pokret,“ Ženski pokret 6/1932: 82). Ovim kritičarima autorka je poručila da se zbog konzervativnih stavova izgrađenih na naslagama prerasuda o ženama kao i na neznanju o „samom problemu“ ženski aktivizam ne može zaustaviti, ni negirati budući da je čitav pokret nastao „iz samog života“ (Isto, 82). Ali, pre nego što je nastavila promišljanje o savremenoj ženskoj situaciji u svetu rada Mojić-Ivanović se osvrnula na uzroke potčinjenosti žena koristeći kao izvor knjigu Žensko pitanje (Die Frauenfrage) nemačke socijal-demokratkinje i feministkinje Lili Braun.[31] Citirajući Lili Braun Mojić-Ivanović naglašava iskonsku vrednost ženskog rada jer je žena „blaga“ iz prirode koja je muškarac nalazio i lovio prerađivivala, a ona su tek tako prerađena dobijala upotrebnu vrednost (Isto, 83). Zakon jačeg u ranoj etapi razvitka ljudskog društva doveo je do situacije u kojoj se žena nije mogla razvijati. Muškarac je ratovao, otimao, stvarao države i zakone u kojima je dokazivana prirodna inferornost žena, tako što je zapisana u Bibliji, Rimskom i Kanonskom pravu. Muškarac je po zakonu jačeg nametnuo kao ženin zaštitnik, ali „ne zbog nje same“ već zbog toga što se „preko nje nastavlja njegov život“ (Isto, 83). Da li je materinstvo razlog ženinog ropstva, da li je sloboda za ženu moguća i da li je čitav ženski pokret zbog toga neprirodan, zapitala se Ivanović-Mojić i odgovorila da pokoravanje prirodnim zakonima ne znači i pokoravanje zakonima koje je doneo muškarac, te da je jednostrani razvoj društva u kome je sve sazdano po meri muškarca postao kazna za ženu (Isto, 83). Pri tom, naglasila je Mojić-Ivanović feminizam ne uvodi borbu za vlast među polovima već je borba žena „posledica kulturnog razvitka čovečanstva, […] potrebe za svim umnim i fizičkim snagama sviju njegovih članova […] bez obzira na pol“ (Isto, 83).

Ženski pokret je, kako je zapisala Mojić- Ivanović, delo i odgovornost samih žena koje su se „pokrenule iz vekovnog položaja“ (Isto, 83). Neposredne uzroke nastanka probuđenih i agilnih žena autorka je prenela iz knjige Helene Lange Ženski pokret (Die Frauenbewegung[32]). Prvi je bio ekonomski uzrok pokrenut razvojem tehnike, tehnologije i industrijske proizvodnje koji je primorao mase žena, zarad opstanka porodice, da promene sedište svog rada i da se stave „u službu te mašine“ (Isto, 84). Promena sedišta rada donelo je ženama velika iskušenja jer su kao nekvalifikovane radnice, zbog nemogućnosti kvalitetnog školovanja, bile slabo plaćena radna snaga, često ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pored toga, normiranje proizvodnog industrijskog rada bilo je sasvim određeno mogućnostima muškarca što je sve skupa dovelo žensku radnu snagu u borbu za opstanak, a deo te borbe je bila borba za „uslove rada i mogućnosti da se spreme za taj rad“ (Isto, 84). Drugi uzrok nastanka ženskih pokreta prema Lange, a koji prenosi Mojić-Ivanović, je bio razvoj nauke i umetnosti i potreba žena za „pristup tom duhovnom svetu“ do koga se dolazilo sistemskim obrazovanjem, te je prvi zahtev ženskog pokreta bio zahtev za jednako obrazovanje sa muškarcima, otvorenost svih škola i svih zvanja za žene (Isto, 84). Prva platforma ženskih pokreta bila je borbe za „materijalni napredak žene, njenu ekonomsku i socijalnu ravnopravnost,“ a to sve zajedno bio je, kako su ocenile feministkinje Lange i Mojić-Ivanoviće, sastavni deo ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvitka ljudskog društva“, te samim tim nužnost koju nameće progres (Isto, 84).

Ipak, pokazalo se da jednak rad u odnosu na muškarce za koji su se žene borile u javnoj sferi nije po sebi doveo do promena u privatnoj sferi, jer su ženine dužnosti tu ostale netaknute, te je Lange zaključila da je „prva generacija ženskih radnika bila najopterećenija od svih ljudskih pokoljenja uopšte“ (Isto, 85).

Feminizam drugog talasa, koji je sada svedočila Mojić-Ivanović, morao je da teoriske postavke prilagodi novoj ženskoj situaciji, a to je priznanje „lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“ (Isto, 85). Kako je Mojić-Ivanović napisala radilo se o borbi „prema vani“ i borbi „unutar pokreta“ (Isto, 85). U prvom slučaju zadatak ženskog pokreta je ženu i društvo uveri da „žena onakva kakva jeste, ima svoju punu vrednost ispunjavajući svoje specijalne dužnosti, koje su isto tako važne za kulturno podizanje društva kao i vrednosti druge polovine čovečanstva – muškarca“ (Isto, 85). A borba unutar pokreta podrazumevala bi „uzdizanje i izgradnja ženine ličnosti“ što je preduslov za slamanje predrasuda prema ženama i „atmosfere zabranjenog i nedozvoljenog“ (Isto, 85), Ukoliko se ne izgradi i osnaži ženina ličnost doći će do situacije koju je Mojić-Ivanović opisala kao postojeću u onim zemljama gde je poboljšan ekonomski i društveni položaj žena i gde su one, prihvatajući samo ove formalne oblike emancipacije, opasno ostale van emancipatorske suštine.

Da li će zahtevi feministkinja, da se rad prilagodi potrebama žena i prizna kao jednako vredan onom koji obavlja muškarac, kao i situacija da žena uzme ravnoprano učešće u svim sverama života i rada, ugroziti ravnotežu u društvu i opstanak porodice, zapitala se Mojić-Ivanović i odmah dala negativan odgovor. Razvoj nauke i tehnike će, kako je ona mislila, olakšati poslove na način da će mnogi biti otvoreni ženama na način da ga ona sasvim ispuni pri tom da ne ugrožavaj sopstveno zdravlje. Napredak proizvodnih snaga[33], naročito primenjene tehnike, dovešće do podele rada „prema ličnim osobinama a ne prema spolu,“ a politička prava za žene, njena agilnost i ozbiljnost u ispunjavanju dužnosti, kako se nadala autorka teksta, dovešće do pobede feminističkih ideja koje će prihvatiti i mnogi muškarci (Isto, 86).

Teorijske postavke feminizma u kontekstu istorijskog razvoja ženskog pokreta i deo aktuelnih feminističkih promišljanja koje je u pomenutom članku dala Angelina Mojić-Ivanović komentarisala je Julka Hapec-Đorđević u tekstu „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ „[34] (Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 3/ 1933: 44-47). Hlapec Đorđević se povodom aktuelnog teorijsko – feminističkog diskursa koji se može pročitati u Ženskom pokretu zapitala da li su ženski pokreti u zemlji i inostranstvu izgubili značaj zbog, kako je napisala, „nekritičnosti u obrađivanju feminističke ideologije“ (Isto, 45). Ona je citirala stav Alis Rule-Gerstel (Alice Rühle-Gerstel) da ženski pokret „nije više mozak feministike“ koji je ova dala u knjizi Savremeni problem žena (Das Frauenproblem Gegenwart). Jugoslovenskim feminističkim autorkama, koristeći članak Mojić-Ivanović kao poligon za analizu, Hlapec-Đorđević je zamerila što se bave „sociološki o fenomenu čovek, pre nego što se on nije ocrtao biološki“ a tu onda izostaje dublja analiza značajnog fenomena kao što je seksualni nagon, zatim tu je nedorečenost u vezi sa problemima prostitucije, „racionalizacije poroda“ i „prirodne imobilnosti“ žena usled materinstva, te nedorečenosti u vezi sa konceptima majčinstva[35], očinstva i roditeljstva (Isto, 45, 47). Hlapec-Đorđević je zamerila Mojić-Ivanović na „tankoćutnoj feminističkoj ideologiji“ jer sve što je napisala lepo je rečeno, ali kako će u svetu rada žena koja ide iz trudnoće u trudnoću biti jednaka muškarcu i šta u tom slučaju znači da će se “rad podeliti prema ličnim osobinama a ne prema spolu“? (Isto, 45). Hlapec-Đorđević je smatrala da se rešenje nalazi u tome „da se funkcije spola ne ispoljavaju previše, da budu racionalizirane i restringirane toliko daleko koliko je to moguće“, što opet nije bio doprinos stvaranju jasne sliku o tome šta to tačno znači stvoriti društvo u kome će vrednost ženskog rada biti podjednaka onom koji vrši muškarac.

Nedorečenost, nekonsistentnost, nejedinstvenost ideja odražavala se na rezultate rada feminističkog pokreta. Kako je T.A. Emmert primetio rad organizacija Ženskog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji bio je značajan zbog toga što je pripremio konzervativnu javnost za moguće promene ženske situacije, ali nedostajuće[36] članstvo o čemu su svedočile Alojzija Štebi i Julka Hlapec-Đorđević govore o tome da poruke, koje su izvirale iz teorisko-aktivističkog plana feministkinja, nisu bile prihvatljive masama žena (Emmert 1999: 34; Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/1933: 63-64).

O napadu na ženski rad i o nekim teorijsko – ativistički odgovorima feministkinja tokom tridesetih godina 20. veka

U organizaciji Ženskog pokreta u Zagrebu 6. marta 1934. oko šest stotina žena protestvovalo je protiv mera Vlade Kraljevine Jugoslavije koje su ugrožavale prava zaposlenih žena u državnoj službi (S.R, „Za pravo na rad,“ Ženski pokret 3/ 1934: 18-23). Protiv mera Vlade govorile su liderke pokreta, ali ovde ću izdvojiti stav Angeline Mojić-Ivanović o vrednosti ženskog rada.

Teorijske postavke u vezi sa otpuštanjem žena u državnoj službi koje je zastupala Mojić-Ivanović, polaze od tvrdnje da je „vrednost žene koja radi“ postala problem tek kada je ona napustila privatnu i ušla u javnu sferu – u svet rada (Isto, 19). Razlog otpuštanja žena Mojić-Ivanović je videla u činjenici da žena zarađuje[37] a nameru da se uštedi njenim otpuštanjem manevrom da se žena ponovo gurne u nevidljivost privatnog prostora, tako „da vrednost ženinog rada načine anonimnom vrednošću, upućujući je da radi samo one poslove koje nitko ne plaća i ne priznaje“ (Isto, 20). Mojić-Ivanović je analizirala ekonomske efekte ovakve „uštede“ i tako pokazala da žene nema među dobro plaćenim državnim funkcionerima, već da su raspoređene u najniže platne razrede, te da žene koje čine petinu zaposlenih u državnoj službi dobijaju sedminu ukupnih zarada. Takođe, dotakla je vladajući argument protiv ženskog rada u javnoj sferi koji se odnosio na „toliko ozloglašene ženske osobine da žena ima veći interes za ljude i njihov lični život nego za suštinu stvari (ta osobina treba da ih prema muškarcu čini manje vrednim)“ ali, kako je tvrdila Mojić-Ivanović „baš ta osobina pomogla joj je da na prosvetnom, socijalnom, pa čak i na medicinskom polju uvede jedan prisniji, bliskiji odnos između onog koji daje i onog koji traži znanje, pomoć ili zdravlje“ (Isto, 19). U zaključku Mojić-Ivanović konstatuje da, ako je uopšte moguće tvrditi da je otpuštanje zaposlenih žena mera štrednje, onda je treba primeniti i na „nepotrebne muškarce tj. i one koji su službi nepotrebni i one kojima je služba kao izvor zarade nepotrebna“ (Isto, 20). Tvrdnjom da suština problema nije u tome ko radi neki posao već u tome kako radi, Mojić-Ivanović se nadala da će zahteve feministkinja podržati dovoljan broj muškaraca i žena koji podržavaju plaćeni rad žena, konstatujući da ima i onih muškaraca „s egocentričnim, uskim pogledima na svet“ i onih žena koje „same u sebi ne nalaze nikakvih pozitivnih vrednota“ a koji su protiv feminističkih zahteva (Isto, 20).

Na pomenutom skupu protiv otpuštanja žena članice Ženskog pokreta u Zagrebu su argumentovano napale diskriminatorske mere Vlade prema ženama, ali taj aktivistički odgovor zagrebačkih feministkinja nije bio u saglasju[38] sa nacrtom dokumenta koji je dao Ženski pokret u Beogradu (gde je stajalo da su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Zagrebčanke su smatrale da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5).

Istovremeno Zagrepčanke su konstatovele da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere te da se i inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma, a tim povodom izdvojile su stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

Ovde opet dolazimo do zapostavljenog dela istorije feminizma koji dokumentuje još jedan važan teorijsko – aktivistički uzor, koji ne samo da je bio inspiracija jugoslovenskim feministkinjama, nego i putokaz u aktivističkom životu. Treba reći da su u nemačkoj Vajmarskoj Republici (1918-1933) socijal-demokrati i komunisti ohrabrivali aktivno učešće žena u političkom životu u borbi za prava žena naslanjajući se na aktivno i pasivno biračko pravo koje su žene imale. Pri tom su socijal-demokrati i komunisti nastojali da intenzivnije uključuju svoje ženske grupe u antifašističku borbu koja se pojačala počev od 1930. U isto vreme Međunarodna liga žena za mir i slobodu preporučivala zajedničku borbu protiv fašizma žena svih političkih opcija tako da je na tom planu i formiran „Frauenfront“, organizacija koja je uključivala građanske feministkinje i članice Socijal-demokratske partije Nemačke (Heinsohn, Bake 2012: 131-132).

Ovde možemo naći sličnosti sa ulaskom komunistkinja u organizacije ženskog pokreta u Beogradu i Zagrebu i osnivanja Omladinske podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu (1934) i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu (1935). Razlazi feministkinja i komunistkinja koji se u Zagrebu desio 1936. a u Beogradu 1940[39]. billi su uzrokovani ideološkim razlikama koje je najbolje objasnila liderka Ženskog pokreta u Zagrebu Mira Kočonda – Vodvarška: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 5). Ovaj stav potvrdila je i liderka Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu, Mitra Mitrović: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“ (Jancar-Bwebster 1990: 25).

„Statut Žena“ (1937)

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila organizacije Ženskog pokreta okupile su advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa pravnim[40] položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini,“ Ženski pokret, 1-2/ 1926: 36-43).

Zato ne čudi spremnost članica Alijanse ženskih pokreta da u saradnji sa članicama Jugoslovenskog ženskog saveza i Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena posebnim dokumentom odgovore preporuci datoj u Rezoluciji Sekretarijata Društva naroda o položaju žena u postojećem zakonodavstvu država članica. Poziv Društva naroda adresiran je na vlade zemalja članica, ali u preporuci je isti obuhvatio i međunarodne ženske organizacije, te su Jugoslovenke 1937. napravile „Statut žena“, dokument o pravnom, socijalnom i ekonomskom položaju žena Kraljevini Jugoslaviji („Statut žena,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 6-15).

Dokument pokazuje da su jugoslovenske feministkinje konstantno i predano analizirale zakonski položaj žena u državi ne zaustavljajući se samo na usko zakonskoj regulativi, već su analizirale i primenu zakonskih propisa, te predlagale mera za poboljšanje istih. U izradi „Statuta žena“ vodile su se načelom da se sposobnosti muškarava i žena razlikuju i da budući da je uslovljena nepromenljivim biološkim zakonima ne sme biti izvor neravnopravnosti polova pred zakonom.

„Statut žena“ sadrži sledeća poglavlja: „Politička prava“, „Građanski zakonik“, „Krivični zakonik“, „Socijalno zakonodavstvo“, „Statut ekonomski“, „Nastava (narodne, građanske, srednje, učiteljske, domaćičke škole i univerziteti)“ i „Stručno školstvo“ (Isto, 6-15).

U okviru odeljka „Politička prava“ oslikana je politička potčinjenost žena i predloženo zakonski utemeljeno aktivno i pasivno biračko pravo za žene pod istim uslovima kao i za muškarce kao i ulazak žena u „banska veća“ i „banski sanitetski savet“ (Isto, 7). U odeljku „Građanski zakonik“ obrađene su zakonske situacije u vezi sa sledećim temama: zakonski položaj žena u načelu, sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku (sa posebnim osvrtom na imovinski položaj) i porodici, položaj žene i vanbračnog deteta, žena kao staratelj i žena u naslednom pravu. Među predloženim izmenama ovde ću izdvojiti: punu sposobnost za pravne radnje za udate i neudate žene, obavezan građanski brak uz nadležnost državnih sudova za sve bračne sporove kao i ukidanje miraza, ravnopravnost supružnika u braku i porodici, puna zaštita vanbračne dece i njihovo zakonsko izjednačenje prema srodnicima u naslednom pravu, omogućiti ženi da bude staratelj pod istim uslovima kao i muškarac, zakonsko izjednačavanje žena u muškaraca u naslednom pravu, „ozakonjenje ženinog rada u domaćinstvu kao profesije“ i „obavezno osiguranje za slučaj razvoda braka, kojim bi se koristio supružnik koji za razvod nije kriv, a materijalno je neobezbeđen (ili slabije obezbeđen od drugog supružnika) (Isto, 9-10).

U odeljku „Krivični zakon“ predlagale su oslobođenje od kazne za ženu u braku zbog namernog pobačaja u slučaju „opšte bede“ (Isto, 10). Odeljak „Socijalno zakonodavstvo“ prestavio je odredbe tri zakona koje su ticale žena. Zakonom o zaštiti radnika (1922), Zakonom o osiguranju radnika (1922) i Zakonom o radnjama (1931) bio je zabranjen rad ženama noću u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, takođe dva meseca pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o zaštiti radnika) ili šest nedelja pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o radnjama) sa pravom na naknadu od socijalnog osiguranja, besplatnu lekarsku i babičku pomoć kod porođaja, te omogućeno pravo na prekid za dojenje deta i po određenim pravilima pomoć za dojenje. Industrijska preduzeća sa više od sto zaposlenih od kojih dvadeset pet ima decu koju nema kome da je ostavi dužno je da „podiže dečje skolonište“ ili da plati boravak dece u obližnjem „javnom skloništu“ (Isto, 11). Takođe Zakon o zaštiti radnika je propisivao da se mora održati „red i moral, gde rade muški i ženski radnici zajedno“ kao i zasebne prostorije „za muške i ženske radnice gde se umivaju i ručavaju“ (Isto, 11). Odredbe socijalnog zakonodavstva koje se tiču žena a koje su sadržane u navedenim zakonima jugoslovenske feministkinje su smatrale „naprednim“, ali neefikasnim jer se zakonske odredbe nisu primenjivale. Ekonomska kriza je učinila da mnoge žene zbog straha od otpuštanja odustaju od korišćenja zakonskih prava, čak i onih u vezi sa zabranom rada pre i posle porođaja. Ponuda radne snage je bila veća od tražnje pa su radnici i radnice pristajali na bilo koju zaradu, žene često na onu ispod minimuma za preživljavanje. Pored striktne primene zakonskih odredbi iz sfere socijalnog zakonodavstva jugoslovenske feministkinje su tražile da u inspekcije rada uđu žene i da se Zakon o osiguranju radnika primeni na „Poljoprivredno radništvo“ (Isto, 12).

U odeljku „Statut ekonomski“ razmatrao se zakonski položaj zaposlenih žena u javnoj i privatnoj službi, u industriji i zanatima, a obrađen je i zakonski položaj kućnih pomoćnica i „seljakinje -sluškinje u seljačkom gazdinstvu – poljoprivredne radnice“ (Isto, 13). Po Zakonu o sudijama žene nisu mogle biti sudije, a po Zakonu o saobraćajnom osoblju mogle su biti samo telegrafistkinje, telefonistkinje u centrali, „blagajnice bileta“ i daktilografkinje (Isto, 12). U Poštansko-telegrafskoj službi postojalo je ograničenje broja zaposlenih žena, a svim udatim ženama u državnoj službi i samoupravama čiji su muževi zaposleni u državnoj i privatnoj službi i samoupravama Uredbom Vlade Kraljevine Jugoslavije iz 1935. smanjeni su prihodi. Žene u privatnoj službi, industriji i zanatima su trpele zbog nepoštovanja radnog vremena, prekovremenog rada, u mnogim slučajevima zbog nadnice nedovoljne za život. Jugoslovenske feministkinje su predložile da se ukinu svi izuzeci u zakonima koji regulišu zaposlenje žena u državnu službu i samoupravi, da se unapređena i postavjenja vrše prema kvalifikacijama i sposobnostima, da se primeni načelo „za jednak rad jednaka nagrada,“ zakonski utvrdi egzistencijalni minimum zarade, da se radno vreme smanji na 7 časova dnevno, da se zabrani prekovremeni rad i za zaposlene u privatnim preduzećima uvede obavezno osiguranje za slučaj „nezaposlenosti, starosti i iznemoglosti“ (Isto, 12-13).

„Statut žena“ pruža uvid u položaj kućnih pomoćnica iz koga saznajemo o ženskoj situacji koju karakteriše „iskorišćavanje njihove radne snage bez granica“ te su jugoslovenske feministkinje tražile da se njihov položaj utvrdi zakonom (radno vreme, zarada, nedeljni i godišnji odmor,obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti iznemoglosti i starosti, i dr,) (Isto, 13). Položaj seljanki je u „Statutu žena“ sagledan kroz ekonomsku zajednicu seljačke porodice, pa je uslov za poboljšanje položaja seljanki – poboljšanje položaja seoske porodice, što bilo uslovljeno različitim merama koje nisu bile iste za sve delove Kraljevine Jugoslavije. Jugoslovenske feministkinje su posebno izdvojile položaj „seljanke kao majke“ i onaj sluškinje u seljačkom gazdinstvu tražeći zakonsko utemeljenje iz domena socijalne zaštite koju imaju radnice u industriji. U odeljku „Nastava“ jugoslovenske feministkinje su tražile stiktno poštovanje zakona tako što će se kao nastavni kadar zapošljavati žene jer jedini uslov za to mora biti kvalifkacija a ne pol. Isto se odnosi na postavljanje žena na rukovodeća mesta „raznih tipova škola, školske nadzornike i više činovnike Ministarstva prosvete“ (Isto, 14-15). Takođe su tražile da se nastavnice mogu postaviti za direktore u ženskim srednjim i učiteljskim školama i da se „celokupno rukovanje domaćičkim školama mora dati kvalifikovanim ženama, jer sumnjamo da muškarci koji sada diriguju ovim školama … imaju takvu spremu“ (Isto, 15). Zbog premalog broja ženskih stručnih škola veliki broj devojaka je završavao učiteljske škole tako da je broj nezaposlenih pedagoškinja postao problem. Zato su jugoslovenske feministkinje insistirale da se otvaraju škole počev od narodnih (koje su pretrpane) do stručnih (koje moraju biti otvorene za žensku decu), a najviše domaćičke škole.

Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je „Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret, 1-2/ 1937: 4-5). Ovaj dokument i danas zadivljuje načinom na koji je celovito i detaljno obrađena svaka ženska situacija. Jasnost prikazane analize zakonskog položaja žena u šest pravnih područja Kraljevine Jugoslavije i izvodljivost predloženih mera za njegovo poboljšanje pokazuje interdisciplinarni pristup problemu (pravnički, sociološki i ekonomski), koji služi na čast našim prethodnicama. Ovaj pristup možemo naći i u monografiji Položaj žene u FNRJ (1953) koju su za potrebe UNESKO radili Neda Božinović i Maks Šnuderl. Neda Božinović je kao komunistkinja bila članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu te u ovom poduhvatu vidim i potpis građanskih feministkinja koje ostavile odličan primer za uzor (Stojaković 2002: 48).

Časopis Ženski pokret među savremenim feministkinjama

Istražujući žensku štampu na srpskom jeziku počev od osamdesetih godina 19. veka pa do kraja AFŽ perioda ocenila sam da je Ženski pokret bio najznačajniji glas liberalnog feminizma koji je ujedinio jugoslovenske feministkinje između dva svetska rata na planu borbe za lična, porodična i politička prava, ali i borbi za mir, demokratiju i protiv duplih moralnih standarda oličenih u prostituciji (Stojaković 2012: 30-32, 172).

Časopis Ženski pokret je dragocena riznica podataka o događajima i ličnostima naše feminističke baštine, takođe ideja o ženskoj emancipaciji i teorijskim postavkama feminizma, zakonskom, socijalnom i ekonomskom položaju žena u Kraljevini SHS/ Jugoslaviji. Obilje podataka koje u časopisu možemo pronaći govori o autentičnom, dobro organizovanom feminističkom (i ženskom ativističkom nasleđu) koje je pri tom bilo aktivni i punopravni deo evropskog feminističkog korpusa (i ženskog pokreta) između dva svetska rata.

Gotovo sve teme iz regista savremenog feminizma imaju svoj početak ili naznaku u Ženskom pokretu. Prateći sadržaj časopisa vidimo da postoji mnoštvo feminističkih ideja, teorijskih postavki i uzora, koji u slučaju koji ovde obrađujem, dominatno dolaze iz nemačkog kulturnog kruga. Prateći feministički angažman Savke Subotić (1834-1918) vidimo da se radi o kontinuitetu proisteklom iz okolnosti da je severni deo Kraljevine SHS/Jugoslavije bio deo nemačkoj jezičkog kulturnog kruga (Stojaković 2018: 13-43, 64-69). Ako pogledamo feminističke teorijske uzore, kao što pokazuje i ovaj rad, ove trendove možemo pratiti i posle 1918. Ostaje da se u nekim narednim istraživanjima oni celovito istraže, a u toj potrazi za našom istorijom teorije feminizma, koja još nije napisana, Ženski pokret će tu biti nezaobilazno štivo.

Bogatstvo feminističkih teorijskih postavki i aktivističkih planova naših prethodnica izlistanih u Ženskom pokretu snažno nas dotiču jer za mnoge teme i situacije imamo déjà vu utisak. Bilo da se radi o dilemi kako transformisati društvo ka pravednijem i socijalno uravnoteženijem sistemu ravnopravnosti klasa, manjina, muškaraca i žena, pa preko izazova koje su nama donele mere štednje kroz otpuštanje žena (i muškaraca), pa do sistematskog istraživanja o svim ženskim situacijama kroz zakonski, socijalni i ekonomski položaj naše prethodnice su nam postavile visoke standarde.

Postavlja se opravdano pitanje zašto tek sada otkrivamo naše tako bogato feminističko nasleđe i u tom kontekstu značaj časopisa Ženski pokret? Feminisički pokret je unutar komunističke ideologije i socijalističke prakse u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata označen kao desničarski i oportunistički, kao iluzija koja se zalagala za rešenje „ženskog pitanja“ kroz reformu klasnog društva (Božinović 1996: 128; Stojaković 2002: 48). Mada su neke ideje i prakse komunistkinje preuzele od feministkinja i razvile u sistemu AFŽ-a (obrazovanje žena kao osnovni korak ka emancipaciji, edukacija seoskih žena o ženskom zdravlju i negovanju dece kao prvi korak ka ženskom aktivizmu) komunistkinje su čitav sistem emancipacije postavile kao novootkrivenu oblast bez prethodnih uzora. Čitavo feminističko iskustvo bilo je zatomljeno tokom socijalističke Jugoslavije u kojoj je još 1950. Vida Tomšič je zaključila da je žena ravnopravna sa muškarcem u izvesnom smislu i izvesnoj meri i da je žena „prosječno govoreći“ dostigla politički novo muškarca (Tomšič prema Stojaković 2019: 167). Ukidanjem najznačajnije i najmasovnije ženske organizacije, AFŽ-a Jugoslavije ovaj stav je i formalno potvrđen.

Slom socijalističke Jugoslavije i surove posledice liberalnog kapitalizma aktuelizovali su iskustvo naših prethodnica na način da su gotovo sve teme razmatrane u prethodnom veku u okviru feminističkog korpusa sada nanovo među nama. U tom kontekstu iskustva prethodnica, zabeležena u Ženskom pokretu vrednija su od gotovih rešenja inostranog feminizma nastalih u sasvim različitom društveno-ekonomskom kontekstu. Svaki uspešan teorijsko – aktivistički napor, kako su zapisale jugoslovenske feministkinje, mora da izvire iz života. Ženski pokret je čitanka o tome.  

Prilozi

Kolo naprednog ženskinja, Novi Sad, 1919.

Položaj žena u FNRJ, Beograd, 1953

svih brojeva Ženskog pokreta

Literatura

Albala, Pauline. Yugoslav Women Fight for Freedom. New York City: The Yugoslav Information Center, 1943.

Atanasijević, Кsenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 42-43.

Atanasijević, Кsenija. „Organizacija žena kod nas“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 48-49.

Božić, Sofija. Položaj žene u privatnom pravu kroz istoriju do danas. Beograd: Beogradski univezitet/ Pravni fakultet, 1939.

Božinović, Neda. „Studentkinje i diplomirane studentkinje Beogradskog univerziteta u Narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji“. Studentkinje Beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Centar za marksizam Univeziteta u Beogradu, 1988. 173-176.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Emmert, Thomas. A. „Ženski pokret: The feminist movement in Serbia in the 1920s.“ Gender politics u the Western Balkans: women and society u Yugoslavia and Yugoslav successor states. University Park, 1999. 33-50.

Heinsohn, Kirsten, Bake Rita. „Man meint aber unter Menschenrechten nichts anderes als Männerrechte.“ Theodor Gottlieb von Hippel 1793. Zur Geschichte der Hamburger Frauenbewegung und Frauenpolitik vom 19. Jahrhundert bis zur Neuen Hamburger Frauenbewegung Ende der 1960er Jahre. Hamburg: Landeszentrale für politische Bildung (2012) https://www.hamburg.de/contentblob/4394696/3927375cf14c79e01d83de8f797f5522/data/man-meint-aber-unter-menschenrechten.pdf web. avgust 2020.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press Inc, 1990.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кrkljuš, Ljubomirka. „Pravni položaj žene u Vojvodini pre Drugog svetskog rata“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke. 88 (1990): 93-104.

Pavićević-Vukašinović, Gordana. „Politički pojmovi, teorije i ideologije: borba za mišljenje“(2006) http://www.ius.bg.ac.rs/Naucni/Razvoj%20pravnog%20sistema%202006/07%20-%20Projekat%202006-13.pdf (25. avgust 2020).

Stojaković, Gordana (ur.). Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. 2014. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941).“ Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE http://www.afzarhiv.org/items/show/352

Stojaković, Gordana. 2014. „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“

Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu. (2014) https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/ (novembar 2020)

Stojaković, Gordana. “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)”. New Perspectives on European Women’s Legal History. ed. Sara L. Kimble and Marion Röwekamp. Routledge, 2016. 174-197.

Stojaković, Gordana. Savka Subotić (1834-1918) – Žena koja nije ništa prećutala. Novi Sad: Akademska knjiga, 2018.

Stojaković, Gordana. “Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ.”JUGOSLAVIJA: ZAŠTO I KAKO?: zašto i kako se baviti Jugoslavijom, da li su nam potrebne (post) jugoslovenske studije i zašto? ur. Ildiko Erdei, Branislav Dimitrijević i Tatomir Toroman. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2019. 149174.

Časopisi: Ženski pokret, Žena danas i Život i rad

„Alijansija feminističkih društava“. Ženski pokret 7 (1923): 325-326.

Atanasijević, Ksenija. „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Ženski pokret 1-2 (1926): 36-43.

Atanasijević, Ksenija. „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9 (1932): 122-123.

Chapec-Đorđević, Julka. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3 (1933): 44-47.

Chapec-Đorđević, Julka. 1933. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5 (1933): 63-64.

Djordjević-Hlapec Julka. „Žena u našem krivičnom pravu prikaz knjige dr Ferde Čulinovića“, Život i rad- socijalno književni časopis XXI. 133 (1935): 275-279. 

„Godišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu.“ Ženski pokret 2 (1933): 19-24.

„Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva.“ Ženski pokret 3 (1933): 36-39.

Izveštaj o radu N.Ž.S. u 1925.-26. g“. Ženski pokret 9- 10 (1926): 388.

„Izjava Omladinske Sekcije Ženskog pokreta.“ Žena danas 26 (1940): 17.

Jovanović, Vera. „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6 (1923): 276-77.

Lendić, Milica. „Fašizam i Žene.“ Ženski pokret 3-4 (1935): 62.

Mojić-Ivanović, Angelina. „Šta hoće Ženski pokret.“ Ženski pokret 6 (1932): 82-86.

„Nova feministička organizacija.“ Ženski pokret 8 (1927): 4.

„Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S.“ Ženski pokret 9-10 (1923): 455-460.

„Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Ženski pokret 1-2 (1937): 4-5

„Skupština Ženskog pokreta.“ Žena danas 4 (1937): 3.

S.R. „Za pravo na rad.“ Ženski pokret 3 (1934): 18-23.

„Statut žena.“ Ženski pokret 1-2 (1937): 6-15.

Štebi, Alojzija. „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1 (1933): 4-7.

Štebi, Alojzija. „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 2.

Štebi, Alojzija. „Žene u pozivu i privredna kriza.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 3-6.

Štebi, Alojzija. „Naši zahtevi“. Žena danas 14 (1938): 3-4.

„Žene Male Antante.“ Žena danas 10 (1938): 10.

Dnevni listovi Politika i Vreme

„Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. maj 1927: 6.

„Šta nam je donela 1927. godina.“ Politika, 2. januar 1928: 5.

„Iz sekretarijata Ženske stranke. Vreme 11. maj 1927: 4.

Lazarević, Pet. M. „Ženska stranka“. Politika, 3. novembar 1927: 1.

„Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu.“ 1927. Vreme 21. septembar 1927: 4.

Osnivački Odbor Ženske Stranke. “Žene u borbi za pravo glasa. Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke.“ Politika,29. oktobar 1927: 7.

 „Ženska stranka.“ Politika, 7. novembar 1927: 1.

„Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević.“ Vreme, 10. мај 1927: 4.


* gstojakovic021@gmail.com

[1] Uredništvo lista Politika je osnivanje Ženske stranke uključilo u događaje koji su obeležili 1927. godinu („Šta nam je donela 1927. godina“. 1928. Politika, 2. 01. 1928: 5).

[2] Šestojanuarska diktatura je događaj iz 1929. koji je označio višegodišnju diktaturu okončanu donošenjem novog Ustava 1931. (prim.aut).

[3] Кako Ženska stranka nije imala sopstveno glasilo, niti mogućnost redovnog oglašavanja u Ženskom pokretu to će se informacije o Ženskoj stranci i o odnosu prema Ženskom pokretu koje slede najpre zasnivati na tekstovima objavljenim u beogradskim dnevnim listovima Politika i Vreme (prim.aut).

[4] Vidovdanski Ustav je donešen 1921. Članom 70. ovog Ustava bilo je predviđeno da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je ipak to pravo omogućio samo muškarcima (Кrkljuš 1990: 96).

[5] Bold je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).

[6] Naziv je napisan prema tada često korišćenom načinu pisanja imena udruženja i asocijacija. U daljem tekstu koristiću skraćeni naziv Alijansa ženskih pokreta (prim. aut.).

[7] Кurziv je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).

[8] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija (prim.aut.). Organizaciju su osnovale 1923. sledeće organizacije: Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva i „Splošno Žensko Društvo“ iz Ljubljane („Alijancija feminističkih društava,“ Ženski pokret,7/1923: 325-326). Od 1926. Alijancija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta. Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, š tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1996: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu (Stojaković, „Crtica o feminističkoj…“, 2014: 10-11).

[9] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante,“ Žena danas, 10/1938: 10).

[10] Antoinette Tinti, austrijska književnica poznata po knjigama: Erwäget die Mutterschaft (Razmislite o majčinstvu, 1931)i Die weibliche Ehre (Ženska čast, 1935) (prim. aut.)

[11] Sophie Lazarsfeld (1881-1976) učenica Alfreda Adlera, psihološka terapeutkinja i književnica (prim. aut).

[12] Nisam našla podatke o Duni Peyer, ali prema temi predavanja moguće je da se radi o predstavnici rumunskih feministkinja sa kojima su jugoslovenske feministkije sarađivale u Maloj Antanti žena (prim.aut).

[13] Helene Lange (1848-1930) nemačka pedagoškinja i feministkinja, jedna je od ključnih ličnosti nemačkog ženskog pokreta na prelazu 19. u 20. vek. Osnovala je ili bila jedna od osnivačica časopisa Die Frau (Žena), Bund Deutscher Frauenvereine (Federaciju nemačkih ženskih udruženja) i učestvovala u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Kao delegatkinja Nemačke demokratske parije učestvovala je u radu Skupštine Grada Hamburga (prim.aut.).

[14] Hugo Sellheim (1871-1936), lekar, ginekolog , bio je predsednik Nemačkog društva za ginekologiju i akušerstvo (prim.aut.).

[15] Beograđanke su 1922. osnovale Ženski klub, centralno mesto debata o položaju žena kao i o pitanjima prostitucije, vanbračne dece, dvojnog morala i sl. (Jovanović, „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6/ 1923: 276-277)

[16] Treba reći da su u Ženski pokretu objavljeni: studija J.S. Mila „Potčinjenost žena“, takođe tekstovi Tomaša Masarika i Aleksandre Kolontaj o položaju žene , te biografije Roze Luksemburg, Olimpije de Guž i Aleksandre Kolontaj(prim.aut.).

[17] Rosa Mayreder (1858-1938), austrijska književnica, umetnica bila je istaknuta borkinja za ženska prava. Sedamdesetih godina 19. veka povela borbu protiv nošenja steznika. U istoriji feminizma biće zapamćena i po knjigama O kritici ženstvenosti (1905), Pol i kultura (1923) i Poslednji Bog (1933) (prim.aut).

[18] Helene Stöcker (1969-1943) je bila nemačka feministkinja i pacifistkinja koja se zalagala za prava vanbračne dece, legalizaciju abortusa i seksualno obrazovanje (prim. aut.).

[19] Verovatno se radi o Franc-u Carl Müller-Lyer-u (1857-1916) nemačkom psihologu i sociologu koji je između ostalih radova napisao i Phasen der Liebe : eine Soziologie des Verhältnisses der Geschlechter (Faze ljubavi: Sociologija odnosa među polovima) izdatu 1913. (prim. aut.).

[20] Alice Rühle-Gerstel (1894-1943) je bila nemakča feministkija i psihološkinja jevrejskog porekla (prim.aut.).

[21]Tomáš Masaryk (1850-1937) je bio češki sociolog, filozof, političar i prvi predsednik Čehoslovačke (prim.aut.).

[22] Verovatno se radi o Charlotte Perkins Gilman (1860-1935), američkoj feministkinji i spisateljici (prim. aut).

[23] U prikazu knjige Angle Vode Milica Lendić je konstatovala da je Vode smatrala da su, tokom recesije krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, pristalice fašizma bile „mase malograđana“ a da je nastanak fašizma bio u tesnoj vezi sa anarhijom u proizvodnji i narušavanjem odnosa proizvodnje i potršnje (Lendić, „Fašizam i Žene.“Ženski pokret 3-4/ 1935: 62). Prema Lendić Angela Vode je smatrala da je fašizam „pokret vođen interesima finansijskog kapitala“ i zato je po preuzimanju vlasti bio odgovoran tom istom kapitalu ne obazirući se na prethodno data obećanja o boljem životu za sve (Isto, 62). Među prevarenima su bile žene koje su umesto obećanog „sretnog života“ u kući bile izbačene iz produkcije, a na njihova mesta su bili zaposleni njihovi muževi koji su radili za niske „ženske“ nadnice. Vode je pomenula i žene koje su ostale zaposlene i za koje je tvrdila da su radile „pod nemogućim uvjetima“ (Isto, 62). U zaključku brošure Vode je poručila ženama da one imaju najviše razloga da stanu u prvi red borbe protiv fašizma jer „je to borba protiv ropstva, bjede i rata“ i jer je „rat neminovan put kojim fašizam mora poći nakon što je bankrotirao na svim područjima: ekonomskom, političkom i socijalnom“ (Isto, 62).

[24] Paulina Lebl Albala (1891-1967) pedagoškinja, književnica, prevoditeljka, urednica Glasnika Jugoslovenskog ženskog saveza , kourednica Ženskog pokreta, bila je jedna od najuticajnijih feministkinja u Kraljevini Jugoslaviji. Bila je članica mnogih feminističkih organizacija i predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena (prim.aut.).

[25] Paulina L. Albala je u knjizi “Yugoslav Women Fight for Freedom“ (1943) dala vredne podatke o borbi građanskih feministkinja protiv nadolazećeg fašizma (prim.aut.).

[26] Zakonski položaj žena u Kraljevini SHS (Jugoslaviji ) obradila sam kroz prikaz feminističko-aktivističkog rada dve jugoslovenske pravnice koje su delovale sa pozicija liberalizma i socijalizma u tekstu “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)” (Stojaković 2016: 174-197).

[27] G-đa Štebi veli da je ostvarenju feminističkih težnja ‘sistem u kome živimo’. Kakav je to sistem? Jer kod elastičkih opštih tvrdnja g-đe Štebi moglo bi se mislilti da teži za patrijarhatom, matrijarhatom i socijalističkim uređenjem društva…“ (Chapec -Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/ 1933: 63).

[28] Dr Angelina Mojić-Ivanović (negde Angelina Ivanović-Mojić) je bila ugledna članica Ženskog pokreta u Zagrebu u periodu kada je Zagreb bio sedište Alijanse ženskih pokreta i centar feminističkog otpora protiv opšteg napada države na žene u svetu rada. O njenom privatnom životu nisam našla podatke osim da je (verovatno kao državna službenica ili supruga državnog službenika) najpre došla u Zagreb, a zatim otišla u Sarajevo (prim. aut.).

[29] Pod pojmom teorijski ovde podrazumevam „ intelektualne tradicije – političke teorije i istovremeno ideologije u njihovim različitim varijantama: liberalizam, konzervatizam i socijalizam“ (Pavićević-Vukašinović 2006: 78).

[30] Napad na zaposlene žene u Kraljevini Jugoslaviji pokrenut je uvođenjem mera štednje koje je ozakonio Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933). Radilo se o ozbiljnom udaru na egzistenciju jednog broja žena i otvorenom pokušaju da se problemi u ekonomiji rešavaju guranjem žena nazad u nevidljivost domaćeg rada (prim. aut.).

[31] Lily Braun (1865-1916) nemačka feministkinja, novinarka i teoretičarka feminizma jedno vreme je radila kao novinarka Ženskog pokreta (Die Frauenbewegung). Bila je članica Socijal-demokratske partije Nemačke, zagovornica reformskog pristupa promeni društvenih odnosa i protivnica teorija istorijskog materijalizma i revolucionarnog preobražaja društva. Zalagala se za ekonomsku samostalnost žena, njen individualni razvoj ka slobodnoj ličnosti takođe i za reformu bračnih odnosa. Njene ideje su podjednako napadali socijalisti (među njima i Klara Cetkin) i deo građanskih feministkinja (prim.aut.).

[32] Die Frauenbewegung in ihren modernen Problemen (Lajpzig 1908) (prim.aut.).

[33] U jugoslovenskim okvirima ova ideja prevazilaženja fenomena dvostruke opterećenosti žena (kako je fenomen nazvan u 20. veku) bila je vrlo živa u vreme gašenja Antifašističkog fronta žena, a zastupale su je komunistkinje, liderke organizacije (Stojaković 2019: 167-168).

[34] U članku su komentari i o tekstovima Alojzije Štebi „Žensko pitanje, Ženski pokret i žene“ i „Prostitucija“ objavljenim takođe u Ženskom pokretu (prim.aut.)

[35] Julka Hlapec Đorđević je zamerala onim feminističkim stavovima koje je iznela i Alojzija Štebi o tome da je „žena u svom najdubljem biću mati” i da je “centar ženskog pitanja materinstvo” smatrajući da je Ženskom pokretu te stavove „nakalemio muškarac“ da lakše može eksploatisati ženu te da materinstvo ne može biti „centralna tačka feministike jer je jedna od funkcija žena“ već žena (Hlapec- Đorđević, Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 4-5/1933: 63).

[36] „U članku g-đa Štebi se žali da mase žena i ženska omladina, napose ženska inteligencija, ne prilaze ženskom pokretu. U zapadnim zemljama idu mase naročito radeničkih žena socijalističkim partijama. A čime ih one vabe? Predlogom nekažnjivosti umetnog pobačaja[…]“ (Hlapec-Đorđević „Nekoliko opažanja… Ženski pokret 4-5/1933: 63).

[37] Kurziv je preuzet iz teksta (prim.aut).

[38] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 7). Ali u tekstu „Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu“ koji je objavio Ženski pokret u februaru 1933. stav zagrebačkog Ženskog pokreta – zaštita žena á tout prix je ocenjen kao „veoma opasan, jer pledira na izuzetan položaj žene“ pri tom nije ni dobro shvaćen jer se predlog Beograđanki odnosio na oba pola.

[39] Razlaz feministkinja i komunistkinja u Beogradu započeo je 1939. Prema svedočenju Mitre Mitrović feministkinje Ženskog pokreta u Beogradu diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan (Jancar-Webster 1990: 25).

[40] Privatno pravo u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji funkcionisalo je kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja (Božić 1939: 10). U komentaru knjige Ferde Čulinovića Žena u našem krivičnom pravu (1934) Julka Hlapec-Đorđević je konstatovala da je žena podređeno biće „koje nema jednaku pravnu sposobnost kao muškarci“ muž je bio „glava porodice“ koja određuje ženi porodično ime, domicil, upravlja domaćinstvom i celokupnim životom svoje porodice“ (Hlapec-Đorđević, Život i rad- socijalno književni časopis. 133/ 1935: 275-279). U pogledu naslednog prava su se i dalje poštovale regionalne razlike utemeljene na običajnom pravu. Julka Hlapec- Đorđević je posebno ukazala na dve grupe zakonskih odredbi: o „zaštiti ženine ličnosti“ posebno „polnog integriteta“ i u vezi sa brakom, preljubom, bigamijom (Isto, 277). Ona je posebno ukazala na „normativna uređenja slobode voljnog pobačaja“ kao najjasniji pokazatelji podređenosti žene jer i ako postoje retki pobornici „nekažnjenog pobačaja“ oni to obrazlažu „opšte ljudskim i socijalnim momentima“ a ne „pravom žene na samoopredeljenje“ (Isto, 277). Julka Chlapec Đorđević je u završnom komentaru konstatovala da vlast „kažnjava ženu kao i muškarca iako joj ne daje iste beneficije i prava“ (Isto, 278).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Zapisi u „Ženskom pokretu“ o jugoslovenskom feminističkom iskustvu u tri slike," u ŽeNSki Muzej, 28. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/28/zapisi-u-zenskom-pokretu-o-jugoslovenskom-feministickom-iskustvu-u-tri-slike/.

Kategorije
Čitaonica

Isekle smo kablove – katalog izložbe

korica kataloga Isekle smo kablove

Kategorije
Čitaonica estetika književnost publikacije Umetnost Vizuelne umetnosti

Teorijski diskursi savremene ženske kulture