(1858–1880)
Зденка Валент Белић
Албина Подградска је рођена у Новом Саду 1858. године, где је њен отац био професор филологије и филозофије у српској гимназији. Иако пореклом Словакиња (словачки облик њеног имена је: Albína Podhradská), кћи словачког драмског писца и песника, Јосипа Подградског (словачки облик имена: Jozef Podhradský), њено име значајно је пре свега у контексту српске књижевности.
Рођена је у првом браку Јосифа Подградског и имала је осморо браће и сестара. Од рођене мајке Јулијане: Владимира, Платона и Јулију Олгу као и Марију, Милана, Људмилу, Паулину и Ему. Што је са децом из првог брака и Албином било укупно деветоро.
Подградска је написала само један драмски текст Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. који је значајан због тога што је реч о најстаријој, за сада познатој и сачуваној драми, чија је ауторка жена и која је написана на српском језику. На корицама њене посмртно објављене књиге пише: „Умрла је управо када се ова књижица штампала 30. марта у 21. години у Сомбору. Пореклом Словакиња“. Испод назначене цене и стилизованог крстића дописано је: „Чиста добит од ове књижице, по ауторкиној жељи коју је изговорила непосредно пре смрти, намењена је да се на њеном гробу крст постави.“
Албина Подградска је 1864. године завршила основну школу у Новом Саду, затим четири разреда девојачке школе. Српску учитељску школу је уписала у Сомбору 1874. године и завршила ју је након трогодишњег школовања 1877. године. Након што је положила учитељски испит 1878. године, вратила се у Нови Сад и овде је написала драму Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. и положила државни стручни испит, али никада није радила, односно није била запослена. Већ 1880. године отишла је у Сомбор и тамо је умрла 30. марта 1880. године а два дан касније сахрањена.
У матичној књизи крштених српске православне цркве пише да је Албина као неудата 30. јуна 1797. родила сина Петра, који је био крштен 28. јула те године. Отац детета је уписан као непознат, а мајка и син су били лутеранске вероисповести, што је занимљив податак с обзиром да је њен отац, Јосиф Подградски, одмах по доласку на ове просторе, 1964. године у манастиру Ковиљ прешао на православну вероисповест. Петер није доживео трећи рођендан, умро је 16. марта 1880, a две недеље касније 18. марта према старом црквеном календару (30. марта по грегоријанском) од тифуса умрла је и Албина са двадесет и једном годином. Сахрањена је на Светом успенском општом гробљу, како је уписано у Књизи умрлих Српске православне цркве.
Подградској комад са певањем Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. садржи елементе мелодраме, дидактичке тенденције и има изразито сентименталну интонацију. Ауторкин однос према Србима је ангажован и идеолошки обојен. Радња комада се одиграва у српском окружењу у Војводини а главне јунакиње су Српкиње – мајка и ћерка – избеглице из Босне које траже уточиште и нови дом у Војводини у немирним временима босанскохерцеговачког устанка (1875–1878). Подградска пише о патњама српског народа и других словенских народа као маргинализованим европским народима. Албина Подградска је инспирацију нашла у народној традицији а песме, које су део комада, написане су у народном духу:
„Народни хор,
Плач се чује преко Дрине,
И уздисаји из дубине,
Плаче Босна кроз плач јеца
И по Босни српска деца
Где сте Срби браћо мила,
Сатрће вас турска сила,
Не видите жалост Босне,
И зулуме те несносне.
С нама Турчин располаже,
Устај, устај српски књаже;
Турска рука Србе гони,
А ти с Дрине војску склони.
Знате браћо шта су јади
Како плачу сирочади,
и у туђе земље беже,
помози нам српски кнеже.
Херцеговци гину сами
Борећи се са низами,
У крви се сваки топи,
ма да живе у Европи“
(Подградска, 1880 : 14)
Сем позивања на народну књижевност, Подградска помиње и Бранка Радичевића. У драмском делу Албине Подградске уочљив је утицај поетике њеног оца, чије су све драме написане у стиховима (Холуби и Шулек (Holuby a Šulek, 1850), Планина изгубљене наде (Hora stratenej nádeje, 1865), Дична Скаличанка или Ах, ти људски језици, то су страшне навике (Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, 1864), Лепосава и њено губилиште или Новгородске комендије (1869), Одбрана и слава наше Татре (Obrana a sláva našej Tatry, 1882), Избачени студент код Скале (Vyhodený študent pri Skale, 1882) и Трагедија Татре (Tragédia Tatry, 2009, 2012, 2013, 2014).
Сем формалних сличности са очевом поетиком, на основу ове драме видимо да је Подградска била поборница словенског јединства. Примарну ауторску инспирацију налази у приказивању маргинализованог положаја Словена у Европи. Залаже се за ослобађање од „европске деморализације“. У модерној Европи види само претње и има према њој скептичан став: „Ми, Словени сваком желимо добро – нама га не жели нико“ (Подградска, 1880 : 18). У комаду Сирота Милева… ауторка конфронтира две различите српске средине и два менталитета. С једне стране су босански, а с друге војвођански Срби. Прва средина и њене вредности су по схватању ауторке позитивније, зато што су конзервативније и, како она сматра, представљају аутентичне словенске вредности, док другу средину и менталитет млада ауторка критикује, пошто у њој увиђа помодарство и утицај страног размишљања.
Подградска је приказала слику мултиетничке средине. Иако је главни део текста написан на српским језику, у њеној драми налазе се реплике на мађарском, словачком и ромском језику. Писала је о актуелним савременим политичким и културним темама, што је с обзиром на њене младе године необично.
У време када је Подградска живела, на Балкану је било прилично немирно. У Босни и Херцеговини се дигао устанак против Турака (1875), а годину дана касније Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској. Касније им се прикључила Русија (1877–1878). Шездесетих година 19. века у Русији се проширио панславистички покрет. Подградска је заговарала панславистичке идеје и у драми пише да је босански, херцеговачки, црногорски и српски дух један те исти и да је његова одлика да помаже несрећницима, да свакоме жели и да му чини добро.
Занимљив је начин на који се Албинa Подградска бави колективним идентитетима формираним у интеракцији с другим идентитетима, а који је повезан са језичним, националним, културним и другим елементима.
Као прва о Албини Подградској је писала Др Нада Савковић у тексту Први и једини драмски текст Албине Подградске.
ЛИТЕРАТУРА:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1–2. s. 28 – 39.
ВАЛЕНТ БЕЛИЋ, Зденка: Слика Срба у словачкој књижевности. Нови Сад, Матица српска, Архив Војводине, 2022.