Биографија Ангелине Станковић писана је на основу података из штампе 19. века, Заставе[1], Женског Света[2], Српског Сиона и Школског листа. Одатле сазнајемо да је рођена у Сремским Карловцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, око 1850. године у познатој и имућној карловачкој породици Ристић. Годину њеног рођења нисмо успели тачно да одредимо. Знајући године рођења њених колегиница и других људи са којима је сарађивала у време оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, закључили смо да је рођена у исто време када и они. Удала се за Ђуру Станковића (1843-1902.), бележника Будимпештанског сирочадског стола. Занимљиво је да је Ђура био у сродству са првим српским школованим композитором, Корнелијем Станковићем. Захваљујући браку и мужевљевом послу, Ангелина је живот проводила у два града – Сремским Карловцима и Будиму (Будимпешти од 1873.).
Највеће и најважније Ангелинино дело је то што је била једна од оснивачица Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, у оквиру које је обављала функције потпредседнице и председнице. До идеје о основању задруге дошло је 1896. године, у дому тадашњег директора Карловачке гимназије Василија Вујића. На том састанку, на ком се родила идеја о настанку добротворне задруге, биле су присутне Јелена Лазић и Милева Гојковић која је потом била дугогодишња председница те задруге. Циљ удружења био је да помогне сиромашном делу српског становништва на различите начине а,најчешће у виду материјалне помоћи и подршке при школовању женске деце. Задруга је основана 12. децембра 1896. а до прве скупштине дошло је већ десет дана касније, када је задруга имала 87 редовних и 18 потпомажућих чланица. Пре него што ће бити одржана прва скупштина, ректор Богословије, прота Јован Вучковић, на Св. Николу у Саборној цркви у Сремским Карловцима дао је овом подухвату свој благослов. Саму седницу је говором у гимназијској дворани поздравио професор карловачке Богословије Милутин Јакшић. На првој седници за начелницу је изабрана Милева Гојковићка. Ангелина Станковић је добила титулу подначелнице (потпредседнице) и ту функцију је обављала све до 2. јануара 1902. када је изабрана за начелницу. На месту начелнице ће остати две године дакле, до 1904.
Заједно са мужем Ђуром, била је редовна приложница Фонда Св. Саве, који је за циљ имао очување српских школа у угарском делу Монархије. Пре оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, већ је била добротворка па је подржавала рад Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња[3], што је за последицу имало познанство са Аркадијем Варађанином[4]. Помагала је новчано изградњу српске православне цркве у Сантом и финансирала рад Српског црквеног певачког друштва.
Након напуштања начелништва у задрузи, отишла је у Будимпешту где је и преминула октобра 1907. године. Потомства имала није, па је део новца тестаментом наменила многим просветним и добротворним институцијама попут женског друштва Св. Мајка Ангелина[5]у Пешти, Привреднику, Српској православној црквеној општини у Сремским Карловцима и другим удружењима. Умирући у Будимпешти, према сопственој жељи, сахрањена је у Сремским Карловцима 17./30. октобра 1907. године.
Литература: Застава, Нови Сад, 20.11.1874; 11.12.1881,4; 29.1.1899,4; 27.7.1899,4; 6.2.1901,5; Женски свет, 1.2.1897,24;1.2.1899, 26; 1.4.1899,63; 1.10.1899, 152-153; 1.2.1900,24; 1.2.1900,25; 1.10.1904,240; 1.3.1900,3; 1.1.1901,16; 1.8.1902,15; 1.7.1905,170; 1.11.1907, 26; Српски сион, 14.1.1896, 16; 21.4.1896, 15; 20. 10. 1896; 17.5.1898, 318; 30.1.1899,15; 28.1.1901,15; 28.5.1895; Школски лист,1.8.1898, 121; Гордана Стојаковић (ур.), Знамените жене Новог Сада I, Нови Сад, 2001.
[1]Застава је као дневни лист излазила у Новом Саду од 1866. до 1929. Уредник овог листа био је Светозар Милетић (1826-1901.), председник Српске Народне Слободоумне Странке. После Милетићеве смрти, утедништво преузима његов зет Јаша Томић.
[2]Женскисвет је излазио од 1886. до 1914. године у Новом Саду. Издавач листа била је ДобротворнаЗадругаСрпкињаНовосаткиња, а уредници Аркадије Варађанин и Милица Томић, ћерка Светозара Милетића.
[3]Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња основао је Аркадије Варађанин 1880. године. Била је активна до 1946. До затварања, удружење се бавило помагањем социјално угроженим породицама, оснивањем забавишта, помагањем при школовању женске деце и сакупљањем прилога за рањенике за време ратова.
[4] Аркадије Варађанин (1844-1922.) био је учитељ, управник Српске више девојачке школе у Новом Саду, уредник већег броја часописа и пре свега велики борац за женска права.
[5] Ангелина Бранковић (1404-1520.) била је жена Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа Бранковића. Позната је по изградњи цркве Светог апостола Луке у Купинову, манастира Обед и манастира Крушедол у ком је сахрањена, а који је подигла заједно са сином Максимом
председница Добротворне Задруге Српкиња у Суботици
Анђела Плећаш
Ивана Плећаш
Милица Личина
Миа Ивановић
Живот у Аустроугарској
Податке о животу Милице – Мице Радић, добијамо најпре од ње саме, из аутобиографије коју је написала и која се чува у Архиву Војводине, у Збирци др Јована Милекића али и из новина као што су Застава, Српски Сион, Женски Свет, Време, Правда, Друштво Св. Саве и Женски покрет. Рођена је 23. фебруара 1863. по Јулијанском календару, у Жабљу, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, која је 1876. постала Аустроугарска. Била је ћерка Петра Емила Сарајлића и Марије Сарајлић рођене Сарчевић. Основно образовање стицала је у Новом Саду где је касније школовање наставила у Српској Вишој Девојачкој Школи, која је основана 1871. Одатле су ученице обично ишле у интернате који су се налазили у данашњој Румунији, Мађарској или Аустрији, а тек после на универзитете. Мица се одлучила за Интернат у Пешти, који су пре ње похађале њене тетке и Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. У Интернату изучавала је стране језике, историју, географију, математику, физику, музику, граматику, ручне радове и веронауку. Одлазак на веронауку и верска настава на матерњем језику, били су важни ради очувања идентитета јер су Срби у Монархији имали само црквено-школску аутономију, па су се окупљали око српских школа и цркава, нарочито када су боравили у местима где српских школа није било. Мица се у Пешти школовала на мађарском језику који је говорила као матерњи. Поред мађарског, учила је и немачки језик јер је то био најважнији језик Аустроугарске, на ком се школовало, трговало и писало.
Њено ангажовање у друштвеном животу Срба у Монархији, почиње њеним учлањењем у Добротворну Задругу Српкиња у Суботици. За председницу ове задруге изабрана је први пут 1901. године. Пошто се показала као добра на том положају, 1930. изабрана је за доживотну председницу. На том положају је остала до 1940. године када је коначно прихваћена њена оставка. Задруга чија је била председница помагала је ученицама занатских, основних и виших државних школа у Суботици и другим градовима Монархије, стипендирала је сиромашне ученице и жене свих узраста али и културно-просветне институције попут Матице српске, Српског девојачког интерната у Загребу и Српског учитељског конвикта.
Године 1882. удала се за Јована-Јоцу Радића, председника Српске читаонице у Суботици. Мица и Јоца, пошто нису имали децу, сву своју имовину оставили су српском народу. Обоје су били познати по добротворном раду јер су помагали Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња[1], Коло Младих Срба у Будимпешти, Српско академско друштво Зоре у Бечу[2] и православну општину Ђирску ради подизања тамошње школе. Уз то, били су приложници подизању српске Гимназије у Новом Саду, изградњи споменика митрополиту Стратимировићу[3] и преносу Вукових[4] костију из Беча у Београд 1897. Мица лично, била је донаторка Српског Народног Позоришта[5]у Новом Саду, Српске Књижевне Задруге[6], Привредника, Добротворне Задруге Мајка Ангелина у Пешти и Добротворне Задруге Српкиња Жабљакиња. Захваљујућиуспешном вођењу Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и хуманитарном раду ван задруге, на позив Краљевског угарског министра за унутрашње послове била је чланица Одбора за сиротишта напуштене деце. За заслуге које је постигла на пољу хуманитарне делатности, одликована је од мађарских власти Крстом са краљевском круном.
Балкански ратови и Први светски рат
Током Балканских ратова, у којима је Краљевина Србија учествовала од 1912-1913. године, хуманитарним радом тј. прикупљањем новчаних и других средстава, помагала је војску и рањенике посредством Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и личним прилозима. За узврат, од Краљевине Србије одликована је Орденом Св. Саве V степена за заслуге стечене током Балканских ратова. Након Првог светског рата, током ког је заједно са Буњевкама покренула акцију којом је комплетно уређена једна болница која је могла примити 200 рањеника, награђена је Орденом Св. Саве IV реда.
Живот у Краљевини Југославији
Када је Суботица ослобођена 1918. и ушла и састав нове државе (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Мица је наставила да потпомаже школовање српске женске деце како би се на тај начин жене укључиле у грађанско друштво али је прихватила и идеју југословенства. Године 1921. изабрана је за суботичку повереницу Главног одбора Друштва Св. Сава, чије је седиште било у Београду. Истовремено, успела је да Добротворну Задругу Српкиња у Суботици повеже са другим задругама Краљевине Југославије. Тако је задруга, на чијем је челу била, постала члан Народног Југословенског Женског Савеза.[7]Године 1907. Мица Радић је изабрана за управницу овог савеза из Суботице. Заједно са чланством у два женска добротворна удружења, 1933. постала је и председница суботичке гране Кола Српских Сестара[8]. После оставке у Добротворној Задрузи Српкиња у Суботици, у оквиру које је два пута организовала државни избор за Мис Суботице, указом краља намесника а, на предлог министра социјалне политике и народног здравља, 1941. одликована је Орденом Св. Саве III реда. Исте године, након капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату, ухапсиле су је мађарске власти. Била је ухапшена, пребијана и након краћег боравка у затвору пуштена кући. Како се тортура мађарске војске наставила и по њеном повратку у суботичку кућу, на коју и око које су пуцали, напустила ју је и отишла у Мађарску. Умрла је после 1944. госине, када се последњи пут њено име помиње у новинама.
Друштво Светог Саве, 1921, 286; Женски покрет, 1.11.1927, 4.
[1] Задруга је основана 1880. како би помагала материјално угроженим породицама, оснивала забавишта, помагала при школовању девојака и сакупљала прилоге за рањенике Српско-бугарског рата.
[2] Друштво је окупљало српске ђаке на високим школама у Бечу. Основано је 1863.
[3] Стефан Стратимировић (1757-1863), био је карловачки митрополит који је изабран 1790. године.
[4] Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор српског језика, умро је у Бечу 1864. године одакле су му кости пренете у порту Саборне цркве у Београду.
[5] Позориште је основано 1861. године, у Новом Саду, на предлог Јована Ђорђевића
[6] Задруга са богатом издавачком делатношћу у области српске литературе. Основана је 1892. године.
[7] Савез је основан 1919. године како би повезао женска удружења која већ постоје у различитим крајевима нове државе.
[8]Коло Српских Сестара основано је 1903. у Београду. Своја представништва је имало у многим градовима Краљевине Србије, а затим и Краљевине Југославије. Удружење постоји и данас.
Savremena Zbirka dr Jovana Milekića je ostatak muzejske građe koju je sakupio, i za javnost priredio kroz osnivanje Bačkog muzeja u palati Manojlović, subotički kolekcionar i direktor Privredne banke u Subotici, dr Jovan Milekić (1899̶ 1978). Muzej je osnovan u Kraljevini SHS, kao moderan sistem od pet celina: arheologija i numizmatika, zanati i trgovina, zoologija, filatelija, biblioteka, a naznačajniji deo pripadao je slikarstvu starih i tada savremeni bačkih slikara. Tom činjenicom je lako objasniti i organizovanje reprezentativne izložbe likovnih umetnika iz Bačke u Subotici 1932.
Usled finansijskih neprilika, tokom velike krize tridesetih godina 20. veka, vlasnik Bačkog muzeja je morao da proda deo imovine i da za potrebe prezentacije muzejske građe i eksponata sazida posebnu zgradu na Paliću. Nove neprilike u vezi sa održanjem Bačkog muzeja nastale su tokom Drugog svetskog rada kada se dr Jovan Milekić našao u logoru u Subotici. Zatim je pre preseljenja u Beograd 1942. vlasnik prodao deo muzejske kolekcije „neslovenskog porekla“ (Arhiv Vojvodine Sumarni inventar, III).
Muzej dr Jovana Milekića je opljačkan po završetku Drugog svetskog rata da bi, ono što je od njega ostalo, vlasnik sakupio i u periodu 1949-1951. dao na uvid javnosti kao Bačku galeriju. Kasnije je Galerija Matice srpske otkupila veći deo umetničkih slika i arhivu, a Gradski muzej u Subotici manji deo. Posle smrti dr Jovana Milekića jedan deo kolekcije preuzeo je Gradski muzej u Subotici, a naslednici dr Jovana Milekića su deo muzejske građe i arhive 1996. predali Arhivu Vojvodine i Rukopisnom odeljenju Matice srpske.
Danas se deo muzejske i arhivske građe kao Zbirka dr Jovana Milekića čuva u Arhivu Vojvodine. Sastoji se od rukopisne zaostavštine, pisama, dopisnica, fotografija u vezi sa biografijama, autobiografijama znamenitih Srba i Srpkinja rođenih u Bačkoj, ali tu su: arhive poznatih advokata, testamenti, književni i pesnički rukopisi, notni zapisi, povelje, diplome, podaci o radu političkih parija, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve i dr. Ovaj arhivski i muzejski matrijal je bio osnova na kojoj je osmišljena izložba U ogledalu vremena – srpsko građansko društvo na razmeđi vekova kroz Zbirku dr Jovana Milekića (Arhiv Vojvodine, 2012. i Subotica, 2015) na kojoj je predstavljeno 438 dokumenata na 52 panoa razvrstanih u sledeće celine: život i rad dr Jovana Milekića, političke prilike i vojna pitanja, privredni život, imovinski odnosi, školstvo, udruženja i društva, verski život, narodni dobrotvori i dobrotvorke, kultura i umetnost, istorija privatnog života i moda (Andrić ur. 2015: 25).
Bogatstvo muzejskog i arhivskog materijala Zbirke dr Jovana Milekića svedoči o značaju ovog sakupljačkog preduzeća, ali istovremeno otkriva problem sveukupnog sagledavanja nekada jedinstvene celine koja je sada rasparčana. Upravo su ti rasuti delovi Zbirke dr Jovana Milekića koje sam našla u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, istražujući život i rad Mileve Simić, bili povod da nedostajuće delove potražim u Arhivu Vojvodine. Nadala sam se da ću tu naći nedostajuće radove ove novosadske književnice i pedagoškinje, ali i da će istraživanje Zbirke dr Jovana Milekića identifikovati i druge žene koje su svojim delom izborile poziciju subjekta u odabranoj muzejskoj i arhivskoj građi, ali i one koje su tu zabeležene kao kolektivni glasovi. Ispostavilo se da nisam našla rukopise Mileve Simić, ali jesam autentične ženske glasove koji snažno svedoče o duhu vremena u kom su nastajali i opstajali.
U Sumarnom registru Zbirke dr Jovana Milekića nalaze se imena 165 osoba među kojima je 13 ženskih, a u tri slučaja arhivska i muzejska građa se odnosi na bračne parove (Jovan i Marija Vujić, Marko i Marija Vujić i Simko i Rakila Manojlović). Ako znamo da Zbirka dr Jovana Milekića nije sačuvana u celosti, te da je tokom vremena „demolirana“, a kasnije i rasparčana, činjenica o 13 ženskih imena ne može se uzeti kao jedino merilo doprinosa žena kulturnoj istoriji građanske Vojvodine (1841-1963) koju Zbirka nosi (Sumarni registar, III). U ovom slučaju za rekonstrukciju nedostajuće istorije žena, ženskih biografija kao i biografija slavnih muževa (koje su često žene sačuvale) važnija je količina arhivske i muzejske građe kao i njen sadržaj, a za taj poduhvat Zbirka dr Jovana Milekića je dobra podloga. Istraživači kulturne i političke prošlosti kao i istorije žena ovde mogu pronaći podatke, fotografije, dokumete u vezi sa glumicom i književnicom Milkom Grgurovom[1], pedagoškinjom Katarinom Milovuk[2], autorkom kuvara Sofijom Mirković rođ. Maksimović[3], sestrama Ninković[4], pijanistkinjom Milicom Moč rođ. Jovanović[5], učiteljicom Darinkom Paunović[6], dobrotvorkom Jelisavetom Micom Radić rođ. Sarajlić[7], uglednim građankama Subotice Kristinom Takač rođ. Krnajski-Puškašev[8] i Sofijom Mihajlović rođ. Radić[9], uglednom građankom Sremske Mitrovice, Ljubicom Milekić rođ. Medaković[10] i uglednom građankom Sente Milevom Milekić, rođ. Bodrlica[11].
Među sačuvanim dokumentima izdvajaju se ona koja su pripadala Danici pl. Konjović (Sombor, 1873 – Subotica, 1922) i Jeleni Subotić rođ. Paunović (Kovilj Sentivan, 1894 – Beograd, ). Analiza obimne prukopisne zaostavštine Jelene Paunović koju čine pisma Jovanu Milekiću, Životopis porodice Paunović u tri sveske i Životopis Jelene Lele Paunović Subotić o životu sa mužem Ozrenom Subotićem zaslužuju poseban rad, te ću u ovom radu isključivo analizirati rukopise, dokumente i fotografije Danice Konjović koje je sačuvao Jovan Milekić.
Zahvaljujući kumovskoj i zastupnjičkoj podršci Jovana Milekića danas možemo da rekonstruišemo javni i deo privatnog života Danice Konjović, dobrotvorke koja se, kako je sama napisala ponosila „imenom usedelice“ (F. 444 a.j. 252). Radi se o neobičnoj ličnosti koja je izgradila poziciju subjekta u svetu kom je pripadala čak i kad je svojom voljom okončala život „pod lokomotivom“, da bi na koncu bila opojana u crkvi uprkos crkvenim zakonima (Racić 2011: 25).
Tragični usud Danice Konjovićeve
Danica je bila jedino dete u porodici sveštenika Jovana Konjovića i učiteljice Jelene rođene Prokopčanji. Posle rođenja kćerke porodica Konjović se iz Sombora preselila u Suboticu, grad koji će postati pozornica Daničinog neobičnog života. Na prelazu 19. u 20. vek svakodnevni život se odvijao prema ustaljenom redu karakterističnom za sve građanske porodice istog staleža bez obzira na veru i naciju. Kćeri iz bogatih porodica roditelji su školovali, te je Danica završila Višu devojačku školu na mađarskom jeziku, stekla muzičko obrazovanje dovoljno da nastupa na priredbama u korist fondova Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici. Sledeći majčin primer Danica je bila aktivna članica i dobrotvorka Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici, ali i Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Ardu gde je 1912. bila u Glavnom odboru organizacije. Prilozima u novcu i sasudama pomagala je srpske pravoslavne crkvene opštine u Bačkoj, a slala je i novac za sirotinju na Kosovu i Metohiji o čemu svedoči zahvalnica mitropolita Raško-prizrenskog Nićifora iz 1907. (a.j. 253).
Nejasna je njena povezanost sa Aradom o čemu svedoči činjenica da je izabrana u Glavni odbor organizovanih Srpkinja. Jedna fotografija na kojoj je prikazana u društvu drugarica, u vreme ranog devojaštva, snimljena u tom gradu, otvara mogućnost da je jedno vreme tamo boravila.
Danica Konjović, gore desno sa drugaricama u Aradu. Arhiv Vojvodine F. 444. a.j. 259.
U Subotici je Danica Konjović bila deo amaterske glumačke družine, a zna se i da je išla u pozorište. Daničina majka Jelena bila saradnica novosadskog Ženskog sveta, a Danica je bila pretplaćena na srpski časopis Branik i bunjevački Neven. Od 1895. bila je pretplatnica, a zatim i članica sa ulogom Srpske književne zadruge. Pored maternjeg srpskog jezika, govorila je i mađarski i nemački jezik i bila upućena savremenu evropsku književnu produkciju popularisanu preko listova i časopisa toga doba. O tome šta je čitala, te šta joj se svidelo, a šta ne, ostavila je kratak zapis.
Spisak literature koje je Danica Konjović pročitala (mađarski, nemački i srpski). Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 254.
Lista pročitanih knjiga govori o književnoj produkciji kao označitelju duhu vremena. Autori i autorke kao što su Hardi (J.D. Hardy[12]), Ouida[13] i Pol Kok (Paul de Cock[14]), nepoznati savremenom čitateljstvu, bili su vrlo popularni početkom 20. veka. Popis o pročitanom svedoči o romanima čije su teme pretežno osećanja glavnih junaka, ljubavni zapleti, neočekivane i očekivane prepreke, ponekad povezane sa sudsko-kriminalističkom praksom. Na listi pročitanih knjiga Danice Konjović je ljubavni roman pesnikinje i književnice Gracije Pierantoni Manćini (Grazia Pierantoni Mancini[15]) A Ghetto rózsája (Ruža geta) iz 1905, koji reprezentuje tematiku navedene literatne produkcije. Interesantno je da je Danica Konjović uz romane Pola Koka zapisala da joj se nisu dopali, a da joj roman Egy deléjes álom (Hardy, Jedan ružan san) vrlo lep. Knjiga Karla Tešnera (Carl Teschner[16]) Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja se bavi sudskim procesom u vezi sa kriminalnim slučajem koji eksploatiše događaj koji je zainteresovao evropsku javnost početkom 20. veka.
Na literaturnoj listi Danice Konjović je i delo Alfonsa Dodea (Alphonse Daudet) Sapho[17] (Safo). Radi se o poznatom romanu o strasti, sebičnosti bezobzirne žene i slabostima egocentričnog mladića koji poneseni romantičnom i opasnom atmosferom pariske boemije s kraja 19. veka proživljavaju destruktivnu ljubav. Ovo književno delo u prevodu na mnoge svetske jezike (uključujući i srpski jezik) i danas privlači pažnju čitalačke publike. Volterovo ime se takođe nalaze na listi, ali bez navođenja naslova.
Većina naslova i natuknica o sadržajima pročitanog u vezi je sa književnim i publicističkim radom Hajnriha Hajnea (Heinrich Heine). Danica Konjović je čitala „Хајнеова дела, путописе, о сликарству и музици, o Börne[18]-у, Autobiographische Skizze 1935.” Zatim ponovo navodi Hajneove „Wermischte Schriften[19]: Autobiographische Skizze[20]. An Philarete Shales[21]“ i tako demonstrira intersovanje ne samo za lepu književnost, već i za publicističke radove koji dokumentuju Hajneovo viđenje ili odgovor na sukobe unutar intelektualne elite u Francuskoj u prvoj polovini 19. veka u kojima je sam učestvovao. Deo zapisa o pročitanom nisam mogla da odgonetnem.
Koncept pisma Danice Konjovićeve Milivoju M. Saviću. Arhiv Vojvodine. F. 444 a.j. 252.
Izvesno je da je Danica Konjović pratila dešavanja u književnoj produkciji na srpskom jeziku ne samo kao čitateljka, već je nezadoljstvo pročitanim umela da artikuliše i brani. Radi se o pismu, bez datuma, verovatno upućenom[22] Milivoju M. Saviću[23] autoru članka Naše su žene anđeli u kome brani pravo da bude usedelica tvrdeći da je svaka devojka koja se nije udala priča za sebe i da autor članka mora prvo sve da ih upozna da bi o njima sudio. O tome je svedočila i potpisom na kraju pisma: „Српкиња, Војвођанка која се поноси својим именом уседелице“ (F. 444 а.ј. 252).
Članak koji je izazvao reakciju Danice Konjović nisam pronašla, te samo na osnovu argumentacije koju je dala pretpostavljam da je bila nezadovoljna uopštavanjem bez verodostojnog utemeljenja koju je autor članka sebi dozvolio pišući o neudatim devojkama. Savićev stav ocenila je kao „неумерени испад управо ругло наших срећних или несрећних уседелица“ (F. 444 a.j. 252). Smatrala je da takva vrsta generalizovanja znači omalovažavanje devojaka koje se iz mnogih razloga, koji se ne mogu njima staviti na teret, nisu udale u onom životnom dobu koje se očekuje prema važećim društvenim konvencijama, te da se ni jedan uopšteni aršin ne može protegnuti na sve te različite životne priče. Ali, muškarac koji se smatra kulturnom i obrazovanom osobom, te kavaljerom ako već ne štiti „невино незаштићено женскиње неће га ни нападати“ (Isto). Njen protest sadrži još jednu važnu tezu koja započinje tvrdnjom o izvrsnosti Daničine majke koja je prema zadatim ženskim ulogama bila podjednako uspešna kao supruga, majka, domaćica, vaspitačica i uzor koji Danica Konjović sledi, te joj se zbog toga što je neudata ne mogu pripisati mane karaktera, temperamenta i sposobnosti.
Reakcija Danice Konjović u vezi sa ruženjem usedelica verovatno se desila između 1906. i 1907, u vreme kada je umrla majka Jelena, a ona raskinula dugogodišnju veridbu sa austrogarskim oficirom Jovom Kosanovićem sa kojim je i nadalje ostala u dobrim[24] odnosima. Prema pismima[25] Jove Kosanovića, sačuvanim uz beležnicu Danice Konjović, jasno je da je zahvalujući provodadžisanju do veridbe došlo 1895. i da je zatim Danica koristeći različite izgovore odlagala svadbu do trenutka kada je vratila verenički prsten. Njeno ime se u javnom prostoru do danas jedino pamtilo po bogato ukrašenoj bukliji (naručenoj kao deo svadbenog folklora u skladu sa ugledom porodice Konjović), koja je po Daničinoj želji mnogo godina kasnije postala ukrasni detalj ceremonijalne posete Subotici regenta Aleksandra (Karađorđevića). Poruka na bukliji je bila obojena snažnim nacionalnim ponosom, ali i osvrtom na nezadovoljstvo manjinskim položajem koji je kao Srpkinja u Habzburškoj monarhiji Danica Konjović iskusila.
Istraživanje zaostavštine Danice Konjović, koja se čuva u Arhivu Vojvodine, pokazuje da se radi o samosvojnoj, dobro organizovanoj osobi koja je suvereno vladala ulogom koja priliči uglednom domaćinu – glavešini građanske porodice u vezi sa organizacijom porodičnog života. Tako u periodu 1906-1909. Danicu Konjović susrećemo kao investitorku koja je sklopila ugovor sa arhitektom i građevinskim preduzimačem Matijašom Šalgom (Salga Mátyás) za gradnju prostrane kuće u centru Subotice (F. 444 a.j. 245) i porodične grobnice sa tri grobna mesta na pravoslavnom groblju (F. 444 a.j. 249). Građevinski plan pokazuje da se spratna kuća na lakat nalazila između ulica Jokai (danas Zmaj Jovina) i Jakabi (danas Dimitrija Tucovića). Sačuvani su i ugovori koje je sklapala sa preduzimačima radi krečenja soba u novoizgrađenoj kući (F. 444 a.j. 246), za limarske radove na istoj kući, ali i na kući koja se nalazila „na pustari Kelebija“ (F. 444 a.j. 247). Arhivska građa pokazuje da je posedovala kuću na Paliću i jednu u okviru „segedinskog vinograda“ (F. 444 a.j. 250; 258). Bila je vlasnica „segedinskog vinograda“ površine 15,5 motika[26] i 18 lanaca zemlje na „pustari Kelebija“ koje je davala u zakup uz ugovore koji su precizno definisli prava i obaveze ugovornih strana, ali ne samo u vezi sa zemljodelskim i vinogradarskim poslovima, već i u vezi sa celokupnim domaćinstvom Danice Konjović (F. 444 a.j. 250, 258). Sa vinarom i podrumarom Gedović Mihaljem (Gedovics Mihály) i njegovom ženom Lucijom Vajs (Veisz Luczia) ugovorila je da, pored revnosne vinogradarske službe, supruga vinogradara mora da pomogne bez novčane naknade u situaciji kad gazdarica ima goste, ali ako supružnici ceo dan rade u dvorištu i bašti ili kod velikog spremanja onda dobijaju novčanu nadoknadu i hranu (F. 444 a.j. 250). Isti model ugovora sa zakupcima ugovoren je i 1921. u vezi sa davanjem u zakup segedinskog vinograda sa kućom i o zakupu zemlje u Kelebiji „koja leži pod mađarskom vlašću” (F. 444 a.j. 258). Od arende za segedinski vinograd prihodovala je 12.000 K[27] (kruna) godišnje, a zakupac je bio dužan da joj od svake voćke preda pet do deset kilograma voća u zavisnosti od veličine drveta, a ako loza „ponese” pet kilograma grožđa od svakog čokota (Isto). Zakupac zemlje u hataru Kelebije bio je dužan da joj isporuči od svakog zasejanog lanca po tri ili četiri metra pčenice, ječma i zobi i četiri ili pet metra okrunjenog kukuruza (Isto). Zakupčeve obaveze su bile i da joj isporuči uhranjenu svinju od sto kila početkom decembra, dvadeset pari pilića, trista jaja… (F. 444 a.j. 258). Izvesno je da je gro prihoda Danica Konjović imala od zakupaca zemlje, vinograda i kuće, te od prodaje vina (na veliko i malo), rakije, viška žita, voća i povrća. Uz to prodavala je zimnicu i sir koji je sama sirila, kobasice i slaninu. Ulagala je u trgovačke kupone i zlatnike, te tokom Prvog svetskog rata nije morala da prodala ni jedan deo imovine. Tokom 1917. vodila je „своју кухињу“ (Рацић, Српска народна добротворка… 18).
Obaveze zakupaca. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 258.
Godišnje izdatke pedantno je beležila. Sačuvane su dve knjige troškova koju su davale trgovačke radnje za koje se opredelila (Stoykovits, Székely). U jednoj je mesečno beležila i plaćala preuzetu robu, a u drugoj je beležila sve izdatke i zaradu od arende. Kućni izdaci u periodu 1909-1921. pokazuju da je kupovala pirinač, šećer, kafu, sir, čokoladu, sardine, sok, mleko, soda-vodu, sladoled, pijačnu robu, špiritus, petrolej i dr. Tu su takođe zabeleženi troškovi za pralju, pedikira, zubara, za sredstvo protiv muva, za vožnje fijakerom do Palića, za bioskop i novine i dr.
Trgovačke knjige kućnih izdataka Danice Konjović. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 256.Troškovnici za septembar 1919. i juli 1920. Arhiv vojvodine F.444. a.j. 256
Spisak lične i kućne imovine koja spada u domaću radinost i luksuznu robu (veš, posteljina, stolnjaci, vezeni miljei, podmetači za tacne, salvete za čaj, kafu i dr.) pokazuje da je Danica Konjović bila deo onog kulturnog kruga, oblikovanog višeznačnošću i višejezičnošću gradova unutar Habzburške monarhije, gde su način života i oblici komunikacije za ljude istog staleža, a različitih vera, bili vrlo slični. Bilo je očekivano da bogata devojka ima dovoljno garderobe, donjeg veša iz Beča, luksuzne posteljine, ali i ručnih radova koji treba dostojno da reprezentuju domaćicu koja prima goste, služi čaj, kafu, kolače ili organizuje bankete. Istovremeno ovaj svojevrsni popis tekstilne imovine pokazuje da su nazivi ručnih radova, datih ćiriličnom transkripcijom nemačkih naziva, preuzeti iz nemačkog kulturnog kruga istovremeno sa tehnologijom izrade:„тишлајфер, шлинговани волани, крајцштих, тасентух и кафетух, шлафрекле i dr. (F. 444 a.j. 248). Pismo koje je Danica Konjović poslala kumu Jovanu Milekiću da mu zahvali što se brine za njene „правне ствари“ svedoči da je i sama bila vešta vezilja (F. 444 a.j. 260). Pismo je upućeno povodom slave porodice Milekić, te je Danica za taj događaj pripremila i koljivo.
Deo popisa rublja i posteljine. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 248.
U arhivskoj građi koja se čuva u Arhivu Vojvodine nema dokumenata koji pokazuju da je Danica Konović putovala, ali se prema fotografijama na kojima je sa majkom, sa drugaricama ili sama, zna da je bila u Budimpešti, Temišvaru i u Aradu. Srpska zajednica u Aradu i Temišvaru bila je ekonomski i kulturno vrlo prospreritetna, te je sudeći prema fotografijama koje su iz vremena njenog ranog devojaštva kao i iz kasnijeg perioda može pretpostaviti da je imala rođake ili da je tamo odnegovala neka prijateljstva. Takođe, u arhivskoj građi nema zapisa o posetama[28] koje je činila, gostima koje je primala, drugaricama sa kojima je odlazila u bioskop i jela sladoled, već samo zapisa o troškovima koji upućuju da je toga bilo. Sudeći po dokumentima, koje je sačuvao Jovan Milekić, ne postoji neposredno svedočanstvo o intimnom životu Danice Konjović.
Danica Konjović sa majkom i sama. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 259.
O fragmentima privatnog života koji prethode samoubistvu Danica Konjović ne svedoči lično već o tome saznajemo od paroha subotičkog, Marka Protića i od Jove Kosanovića, njenog verenika, a kasnije pobratima i prijatelja. Iz pisama Jove Кosanovića saznajemo da je Danica uvek plenila sposobnošću da u sebi čuva „суверени мир“ i „душевну равнотежу“, ali da je zbog nekog ili nekih događaja, koji se u pismu ne pominju, kod nje došlo do „велике душевне депресије“ (Рацић, Српска народна добротворка… 23). Kosanović je savetovao je „да се прође црније мисли“, uveravao ju je da je bolje odlučiti se za „узвишеније материнство него дјевичанство“, te je zapitao „ да се је можда неко и на твој дјевојачки образ набацијо па шта онда?“ (Isto, 24). Uveravao ju je da je nikad neće osuditi čak i „да сав свијет дигне камен“ na nju (Isto, 24). Zabrinutost Jove Kosanovića za psihičko stanje u kom se Danica Konjović nalazila je bila velika, jer je nameravao da zamoli prisnog prijatelja iz Subotice da pokuša da razgovorom umiri Danicu.
Zna se da je trudnoća van braka bila bila uzrok, ili jedan od uzroka samoubistva Danice Konjović. Zna se da se ona, poput Ane Karenjine, bacila pod voz i tako okončala život, ali se ne zna, bar dostupna dokumenta ne daju nagoveštaj šta je bila smetnja da do braka dođe, tj. ko je bio muškarac koji se nalazio u senci ove tragedije. Danica Konjović je po crkvenim zakonima počinila veliki greh, koji se ne oprašta, pa ipak je subotički paroh Marko Protić, „… као духовни отац њезина дома … и као строги чувар религиозног морала познајући и иначе чисти морални живот госпођице Данице…“ zajedno sa parohijanima odlučio da je unesu u crkvu i opoje kako dolikuje (Racić Српска народна добротворка… 28). Iz parohovog govora saznajemo da je pokojnica bila revnosna pravoslavka, „ретко српско срце“, dobrotvorka koja je „даривала кљасто и убого“, u dobrotvorstu pokazivala „лепу црту искреног родољубља“, te da je osim košulje u kojoj je sahranjena „све остало своје имање од друге кошуље па до винограда, све земље и куће своје завештала ближњима у добротворне сврхе“ (Isto, 28, 29).
Testamentom koji je sačinila 1. marta 1922, četiri meseca pre smrti, formirala je Zakladu Jelene i Danice Konjović. Deo, koji se temeljilo na prihodima od kuće u Subotici, od oranica, vinograda i livada bio je namenjen školovanju ženske dece, a drugi utemeljen na prihodima od tri vinograda i kuće, Fondaciji „Privrednik“. Zaklada nije mogla biti uvedena u život zbog sudskog spora koji su poveli rođaci Danice Konjović osporavajući testament. Sudski spor je rešen onako kako je dobrotvorka i odredila pa je zaklada uvedena u život. Delom koji je bio namenjen školovanju ženske dece rukovodio je crkveni odbor. Krajem tridesetih godina 20. veka ovaj odbor je ustupio kuću u centru Subotice lokalnom ogranku Kola srpskih sestara, te je tako formiran ženski internat Srpska uzdanica. Tim je omogućeno da siromašna ženska deca mogu da se školuju na univerzitetima, umetničkim, višim devojačkim i zanatskim školama.
Danica Konjović je imala sve preduslove za ugodan život. Nasledila je solidan imetak koji je zadržala i pametnim gazdovanjem uvećala. Bila je snažno povezana sa kolektivom kom je pripadala (narod i vera). Obrazovanje koje je stekla pomoglo joj je da upozna svet oko sebe, druge kulture i tradicije i da na osnovu zakona (o nasleđivanju i poslovnoj sposobnosti) kao poslovna žena izgradi samostalan život. Budući da je bila bogata naslednica, vredna i radna mlada žena moguće je da je imala više prosaca, ali se ipak odlučila da ponosno nosi ime usedelice. Veridba sa Jovom Kosanovićem ugovorena je dok je majka Jelena bila živa, a raskid dugogodišnjih zaruka formalno se desio u vreme majčine smrti. Prepiska verenika pokazuje da je Danica Konjović bila ta koja je tražila izgovore za odlaganje svadbe, te da je njen verenik i pre raskida znao da do svadbe neće doći. Tokom višegodišnjeg vereničkog peroda ona je uspela da nametne odnos prijateljstva na koji je Jovo Kosanović pristao. Čini se kao da je Danica na veridbu pristala da ugodi i umiri majku, a ne zbog sopstvene želje ili zbog oportunog obrasca koji ženama propisuje sigurnost kroz povinovanje tradicionalnim normama patrijarhalnog društva. Takvim stavom već je izašla iz društveno prihvatljivog okvira, ali je produktivan način na koji je upravljala imovinom u novcu i dobrima, te redovnim odlascima na na liturgije i dobrotvornim radom ublažila interesovanje okoline za neuobičajene namere i ciljeve jedne usedelice.
Ko su bili ljudi koji su je okruživali? Porodica, drugarice, kumovske porodice, arendaši, kirijdžije, trgovci, kupci vina, rakije, voća, povrća i špajza, abonenti njene kuhinje, poznanici sa putovanja i šetnji po Paliću… Verovatno se među poslovnim svetom nalazila osoba povezana sa tragičnim krajem Danice Konjović. Da li je to bio već oženjen muškarac ili neko ko je bio nedostojnog društvenog položaja? Kao žena koja je čvrsto držala kormilo svog usuda imala je mogućnosti da otputuje, tajno se porodi u stranoj zemlji i da istovremeno obezbedi budući život deteta. Zato se, doduše bez ikakve utemeljenosti u arhivskoj građi, nameće pitanje da li je Danica Konjović bila žrtva nasilnog odnosa? U tom slučaju ne bi trebalo isključiti i mogućnost da je nasilni događaj proizveo psihičke posledice kao što su osećanje straha, bespomoćnosti, stida, krivice… nagoveštene u pisma Jove Kosanovića, pa je ona u tom stanju odlučila da uništi i sebe i dete. Istinu o tome šta se zaista desilo ne znamo. Ono što je izvesno je da je Danica Konjović Zakladu Jelene i Danice Konjović testamentom stvorila kao 49-togodišnjakinja u prvim mesecima trudnoće, namenivši je školovanju ženske (Srpska uzdanica) i muške dece (Privrednik).
Njen životni put pokazuje naznake redefinisanja ženske pozicije u društvu (samostalnost i odbijanje braka) uz istovremeno kreiranje strategija kojima bi predupredila ogovaranja ili čak osude društva (dobrotvorstvo i ispoljavanje vere). Pokazaće se da su iskoraci koje je svedočila sopstenim životom bile krhke tvorevine i da je situaciona depresija nastala kao proizvod traume Danicu Konjović odvela u slepu ulicu u kojoj život nije imao smisla. Razrešenje situacije videla je u rušenju čitave strukture sopstvenog života uz kreiranje temelja institucionalnog sećanja[29], na nju kao vrlu Srpkinju i narodnu dobrotvorku.
Dobrotvorka Danica Konjović je sahranjena na pravoslavnom groblju u Dudovoj šumi. Groblje više ne postoji. Na kući u centru Subotice koju je sama podigla nema obeležja koje bi podsećalo na nju.
Dopis Jovana Milekića Okružnoj finansijskoj upravi o testamentu Danice Konjović. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 263.
Izvori
Arhiv Vojvodine
RS 002 F. 444 Збирка доктора Јована Милекића, 1841-1963.
Сумарни инвентар. 2010. Нови Сад: Архив Војводине.
Даница Коњевић а.ј. 244-266
Szolgálati Szerződés, 1912. a.j. 250.
Јелисавета Мица Радић рођ. Сарајлић а.ј. 611-613
Молба Даринке Пауновић а.ј. 524.
Literatura
Андрић, Бранимир ур. 2015. У огледалу времена – српско грађанско друштво на размеђи векова кроз Збирку др Јована Милекића. Друго издање. Библиотека посебних издања. Нови Сад: Архив Војводине.
Рацић, Бранислав. Српска народна добротворка Даница Коњовић:прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, власништво господина Бранислава Рацића.
Joskowicz, Ari. 2011. Heinrich Heine`s Transparent Mask: Denominational Politics and Poetics of Emancipation in Nineteenth-Century Germany and France. JSTOR https://www.jstor.org/stable/41303656 pristupljeno u maju 2024.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
Prilozi:
Molba za mesto učiteljice. Arhiv Vojvodine. F.444 a.j. 524.
Uglednom Odboru državne uprave Usuđujem se da se prijavim za poziciju učiteljice i učiteljske pomoćnice u selu Kovilj Sentivan. Kao što ovde priloženi dokument o učiteljskoj kvalifikaciji dokazuje položila sam kvalifikacione ispite sa „dobrim“ uspehom kao i to da tečno govorim i pišem na mađarskom jeziku. Stoga ponizno molim ugledni Odbor za državnu upravu da se umilostivi i imenuje me na upražnjeno mesto. U Somboru 7. septembra 1882. Radulović Darinka Diplomirana učiteljica
Prevod sa mađarskog jezika: Gordana Stojaković
Elisaveta Mica Radić 1. i 2. deo kratke biografije. Arhiv Vojvodine. F 444. a.j. 611.
Mica Radić (desno). Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 611
Elisaveta Mica Radić 3. deo kratke biografije
i fotografija Arhiv Vojvodine. F 444. a.j. 611.
Елисавета Мица Радић
рођ. Сарајлић
рођена 1863 год 23 фебруара у Жабљу Шајкашка.
Отац Петар Емил Сарајлић
Мати Марија Сарајлић рођ. Сарачевић
Свршила је школе у Новом Саду у (нечитко) и Веро Науку, а после у
Пешти у Инштитуту ди су јој
и Тетке свршавале а и Милица
Милетић је у истом Заводу пре
мене била, ту се учило страни
језици, Историја, Географија Мате
матика Фисика мусика а и
практични ручни радови, али
смо одлазили у Православну цркву и
причешћивали се, и ми Српкиње
били смо одликашице те су нас
и волеле Наставнице и Наставници.
А 1882 год удала сам се за Јоцу Радића,
ди смо ома почели зидати кућу
у заједници, иста је наша Задужбина, јер на жалост нисмо
имали од срца порода те смо
оставили на Српство на разне Српске
Установе.
Била сам Председница Добротворне
Задруге Српкиња 35 год и на
Јубилеуму 25 годишњи (нечитко) ту су
ме изабрали (за) доживотну
Председницу и ту сам се захвалила
али ми нису примили оставку
и тако сам још 10 год остала
али су прилике наступиле не
(нечитко) и тако (нечитко) молби
и молби дам оставку, и дала сам
10.000 Динара да се опет на српску
сиротињу подели, а и у Тестаменту
нисам заборавила на Задругу.
Била сам Управни члан у Југословенском
Удружењу, члан Позоришта (у ) Н. Саду
члан Књижевне Задруге, Привредника
Мајке Ангелине у Пешти —–
Била сам одликована као (исправна ?)
Добротворка Св. Саве V Св. Саве IV Св. Саве
3 степена који се око врата носи
А и под Аустро Угарској Златни Крст
са Круном јер сам била поштена
честита Добротворка, али су на
41 год Мађари ипак (нечитко)
одликовања страшно само што
није до смрти потукли тако
да сам у својој крви лежала онес
вештена, и кад сам дошла себи
опет удри опет (нечитко) од
туче и онда у затвор ди су
ме пола мртву Доктор и
Детектив однели кући да
не умрем у Затвору
и (нечитко) 18 дана између смрти и
живота лежала и стално су Жандари
Мађарски долазили и све претресали
и тражили сву кућу и пуцали на кућу и пред кућом. (нечитко)
(нечитко), тако сам морала своју
кућу оставити отићи у Будим
да се лечим, и кад се могло дошла
сам кући, празну затекла
опљачкана, покварена и од жалости
немогу да уђем у тај стан, и
опет сам добра дела учинила
за живота сам дала 20 просто
рија Културној Омладини
двориште све без плаћања
да Омладина ужива, мислим да се
и из овог дела види да сам испра
вна поштена Српкиња била
и остала са мојим љубљеним
мужем исправни и нек се
и други Срби угледају на нас.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
[1] Mara (Milka) Đorđević-Grgurova: pozorišni plakat (1870) i četiri fotografije (RS 002 F. 444 a.j. 142).
[2] Fotografija Katarine Milovuk (F. 444 a.j. 481).
[3] Jelovnik za mesec avgust 1937. pisan rukom i fotografija Sofije Mirković (F. 444 a.j. 489).
[4] Fotografija sestara Ninković (F. 444 a.j. 507).
[5] Grupne fotografije na kojima je Milica Moč u Adi 1938. i među članovima Pevačkog društva u Subotici (F. 444 a.j. 507).
[6] Molba za radno mesto učiteljice u Kovilj Sentivanu (Šajkaš) 1882. na mađarskom jeziku (F.444 a.j. 524).
[7] Životopis, dve fotografije, članska karta Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici (F. 444 a.j. 611), telegram saučešća (a.j.612), Rodoslov starih srpskih vojvođanskih porodica i porodice Sarajlić koji je napisala Mica Radić (a.j. 613).
[8]Fotografije Kristine Takač, razglednice sa putovanja, fotografija porodične vile na Paliću, pozivnica Kola srpskih sestara, vizitkarte i sveska stihova (na srpskom i mađarskom jeziku) (1883-1929) (F.444 a.j. 649-650).
[9] Katastarski izvodi na ime Mihajlović Sofije i Mihajlović Milku rođ. Radić iz 1917. (F.444 a.j. 614).
[11] Spisi u vezi sa sudskim sporom oko imovine između Mileve Milekić I Jovana Bodrlicu (F.444 a.j. 480).
[12] Radi se o knjizi Egy deléjes álom (Jedan ružan san) autora ili autorke J.D. Hardija o kom/ o kojoj nisam našla podatke. Mađarsko izdanje romana je prevod sa engleskog jezika iz 1905. Knjiga se i danas može naći u antikvarijatima (prim. aut.).
[13] Ouida je pseudonim engleske književnice Mary Louise de la Ramée poznata po melodramskim romanima koji su se bavili životnim prilikama višeg društvenog staleža. Bila je autorka preko četrdeset romana. Živela je za ono vreme vrlo ekstravagantno. Roman koji Danica Konjović pominje je Szeretve a sírig (Voleti do groba) je prevod na mađarski jezik, a izdat je 1905. (prim. aut.).
[14] Paul de Cock je bio vrlo popularan autor čiji su se romani bili poznati u čitavoj Evropi. Danica Konjović navodi da je čitala njegova tri romana, ali nije navela koje (prim. aut.).
[15] Gracija Pierantoni Manćini italijanska autorka je bila društveno angažovana akterka u italijanskom društvu široko poznata kao osnivačica Društva za kulturu žena, Zavoda za nezaposlene devojke, Društva za pomoć i rad i organizacija koje su se brinule za osuđene maloletnice, školovanje radničke ženske omladine, obdaništa i dr. Na mađarski jezik su prevedeni i njeni romani Lidia (1882) i Costanza (1896) (prim. aut).
[16] Radi se o knjizi Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja je izdata 1903. Knjigu je Danica Konjović čitala u originalu – na nemačkom jeziku (prim. aut. ).
[17] Ortografija Sapho a ne Sappho sugeriše da je Danica Konjović čitala prevod Dodeovog dela na mađarski jezik koji je uradio pesnik i prevodilac Emil Abranji (Abrányi Emil) (prim. aut.).
[18] Ludvig Borne (Ludwig Börne) je bio nemački pisac i političar jevrejskog porekla koji je bio u egzilu u Francuskoj kada i Hajnrih Hajne. Odnos Hajnea i Bornea je bio problematičan što dokumentuje knjiga koju je Hajne napisao o Borneu posle njegove smrti, otkrivajući uzrok sukoba ova dva disidenta i intelektualca jevrejskog porekla (pri. aut.).
[21] Filaret Časle (Philaréte Chasles) je bio francuski književnik, kritičar i publicista koji je u Pariskoj reviji (Revue de Paris) portretisao Hajnea kao destruktivnog protestanta (Joskowicz 2011:52).
[22] Postoji mogućnost da pismo u zaostavštini Danice Konjović nije poslato adresatu. Ceneći da u tekstu ima ispravki, a da je u to doba u zvaničnoj komunikaciji krasnopis bez pravopisnih i slovnih grešaka bio podrazumevani deo opšte kulture, pretpostavila sam da se radi o konceptu, a da je pismo ipak stiglo na pravu adresu (prim. aut.).
[23] Među autorima koji se nalaze u bazi COBIS nalazi se Milivoje M. Savić, jedno vreme načelnik Ministarstva trgovine i industrije u Kraljevini SHS koji se bavio publicističkim radom, ali nije izvesno da je on bio osoba kojoj se pismom obratila Danic Konjović (prim.aut.).
[24] Po završetku Prvog svetskog rata Jovo Kosanović se kao austrougarski oficir našao u nezavidnoj situaciji bez regulisanog statusa u vojsci i bez penzije, te mu je Danica Kosanović ponudila svoju kuću na Paliću (Рацић. Српска народна добротворка Даница Коњовић:прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, 25.
[25] Sačuvano je trinaest pisama koje je Jovo Kosanović pisao Danici Konjović u periodu 1896-1922 (Рацић. Српска народна … 12-24). U Državnom arhivu Karlovca (R. Hrvatska) ne postoje pisma koja je Danica Konjović pisala Jovi Kosanoviću koji se posle Prvog svetskog rata vratio u rodni grad – Plaški (prim. aut.).
[26] Motika je 719,34 m2 te je površina njenog vinograda bila 11 149,92 m2 ili oko 111,48 ari (prim. aut.).
[27] Godišnja zakupnina za vinograd 1922. je iznosila 1500 dinara (F. 444 a.j. 256).
[28] Iz pisama Jove Kosanovića saznajemo za bal na besedi u Subotici, nedeljni ručak kod porodice Popović kao i za posete Daničinom domaćinstvu članova subotičkih porodica Popović, Knežević, Stanić i Mučalov. Pisma koja je sakupio Branislav Racić pokazuju da se družila sa Šaljnoši Adrijanom iz Sente, (koja u pismu hvali Daničinu sposobnost da rasporedi vreme za izlaske u pozorište, na koncerte, prisna okupljanja i dr.), te da je boravila kod rođaka u Somboru (Рацић, Српска народна добротворка… 4, 6, 14, 19).
[29] Pored zaklade koja nosi Daničino ime kao i ime njene majke na grobu su bile uklesane ove reči Врла Српкиња, народна добротворка Даница Коњовић умрла 1922. (prim. aut.).
Kreativni distrikt, Bulevar despota Stefana 5, Atelje 61
Subota, 16. mart. 2024, 18 h
Program organizuje Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“
Predstavljanje knjige MILEVA SIMIĆ (1859-1946) – PRIČA O JEDNOM NOVOSADSKOM VEKU, autorke Gordane Stojaković
U predstavljanju knjige učestvuju autorka Gordana Stojaković i urednice izdavačkog programa SFO „(Re)konekcije, Vera Kopicl i Silvia Dražić
Knjiga Mileva Simić (1859-1946) – Priča o jednom novosadskom veku je prva napisana studija o Milevi Simić, proistekla iz istraživanja njenih rukopisa, pisama i druge prateće arhivske građe. Ona predstavlja život i rad novosadske pedagoškinje i književnice kroz rekonstrukciju bibliografije i novo čitanje njenih tekstova (knjige članci, pesame, prevodi, dramski tekstovi, dečje glume i govori), ali i kroz analizu njene obimne autobiografike (gde dominiraju pisma nastala u periodu 1883-1938). Analiza književničine rukopisne zaostavštine data u ovoj knjizi ilustruje mnoge situacije i odnose unutar vladajuće kulturne elite krajem 19. i tokom prvih decenija 20. veka, te dokumentuje položaj žene – autorke i njenu borbu za javnim priznanjem.
Istovremeno, Mileva Simić se ovde inauguriše i kao akterka koja je u srpskom građanskom društvu Habzburške monarhije, a zatim i Kraljevine SHS/Jugoslavije ostvarila autonomno i orginalno delo i to kao predana pedagoškinja, prva Srpkinja autorka udžbenika i plodna književnica – hroničarka vojvođanskog građanskog društva na prelazu 19. u 20. vek.
Gordana Stojaković, istraživačica ženske kulturne istorije i autorka brojnih publikacija iz te oblasti, doktorirala je s temom „Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena u periodu 1945–1953. godine“ na ACIMSI Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu.Glavno polje njenog interesovanja je istorija žena i ženskog pokreta u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji (1918–1992), ali i savremena ženska situacija u tranzicionom periodu kao što su pitanja diskriminacije žena u svetu rada i nasilje nad njima u javnoj i privatnoj sferi. Jedna je od osnivačica i urednica Digitalne platforme ŽeNSki muzej.
Музеј Војводине се још једном изложбом уврстио у програмске концепте Европске престонице културе. Овога пута под програмски лук Хероине сместила се изложба коју је осмислио Савез феминистичких организација „(Ре)конекција“, а која је за тему имала одевни предмет, посматран из великог спектра различитих значењских углова везаних за слободу жене и женска права. Тако је настала изложба Марама као културни означитељ у сарадњи Женског музеја из Фирта у Немачкој (Frauen in der Einen Welt/Museum Frauen Kultur Regional-International), Музеја Војводине и ЖеНСког музеја из Новог Сада, подржана и од стране Гете института у Београду. Изложба представља различите могућности читања симболичких значења које мараме и начини њиховог ношења генеришу.
Концепт изложбе сачиниле су Силвиа Дражић и Вера Копицл, ауторке су Габи Франгер (Gaby Fragner), Елисабет Бала (Elisabeth Bala), Тијана Јаковљевић Шевић, Катарина Радисављевић, док су дизајн изложбе осмислиле Тијана Поповић Пјешчић и Мила Поповић, које су такође дале допринос фотографијама својих модних решења. Изложба се могла погледати у периоду од 18. маја до 30. јуна 2022.
Представљен је овде велики број марама које су се из разних делова света стекле у Женском музеју из Фирта, затим радови у форми документарних филмова и фотографије, те предмети из фонда Музеја Војводине, односно мараме свих народа, као и елементи који су пратили везивање марама у Војводини, где је фокус био на истицању сличности, а не разлика. Приказана је културна разноврсност у европском, ваневропском и локалном контексту, у свакодневном животу жена из историјске перспективе, као и антрополошке, социолошке и политичке аспекте који се могу ишчитати у марами као културном коду.
„Кроз различите садржаје ауторке изложбе пропитивале су стереотипна приписивања, разграничења, страхове и проблематизацију важних друштвених питања као што су идентификација, границе, миграције и ретрадиционализација, нови конзервативизам, култура постхуманизма.“
Изабране радове из савремене уметничке праксе потписују уметнице Тања Остојић, Персефони Миртсоу (Persefoni Myrtsou), Машад Афсар (Mashad Afshar). Ауторке промишљају и реинтерпретирају традиционалне женске улоге у субверзивном феминистичком читању актуелних друштвених феномена. Рад Тање Остојић Integration Impossible (2005) у форми перформанса, пропитује стваран и декларативни однос европске заједнице према мигрантима. Ношењем бурке са маскирним узорком по улицама Манчестера и црвене, тзв. „терористичке маске“, те високих потпетица и кратке црвене хаљине под бурком, уметница је желела да укаже на апстрактну слику, стереотипе и демонизацију имиграната и рат против тероризма које производе медији. Персефони Миртсоу изводи перформанс 2021. у којем облачи на себе комплетан бакин текстилни мираз, преиспитујући идеју припреме за удају и подвргавајући пародији невестински изглед, који подразумева вишеслојну ношњу за обред венчања. Две фотомонтаже Проклети печат Машад Афсар (Mashad Afshar), иранске уметнице у егзилу, приказују жену у одећи „чаршав“ иза које су верски или класични рукописи. Текстови су преузети из суре ан-Ниса из Курана, која дефинише социјална и законска права жена у исламским земљама, као и из илустрованих књига Alfiyah и Shalfiyah, познатих као персијска Кама Сутра, које приказују положаје тела током полног односа. Без обзира на различите заповести и историјске епохе, овим сликама је заједничка представа да је располагање женским телом увек контролисано и регулисано.
На изложби се могао видети и филм Undercovered (2017) Нејрe Латић Хулусић и Сабринe Беговић Ћорић. Након терористичких напада на Њујорк 2001. године хиџаб постаje контроверзан одевни предмет широм света. Воде се жестоке расправе о томе да ли муслиманке треба да носе вео у јавности. Истовремено, младе жене у посткомунистичкој, послератној Босни и Херцеговини све више пригрљују хиџаб као симбол верске слободе и својих уверења, а понекад и као чин отпора капиталистичкој слици о томе како би женска слобода требало да изгледа.
Партиципативни део изложбе односио се на емитовање фотографија сакупљених током припремање изложбе из приватних фондова ауторки али и других жена, које показују различите стилове и облике марама у размаку од једног века. Такође су се могле видети и фотографије жена са марамама из разних делова света, уз записе, кратке извештаје о мотивима и ономе што је условило одлуку да се марама изабере као свакодневни сапутник, као и обичаје који су били поштовани у различитим деловима света као што су Франконија (Немачка), Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан.
Угњетавање женских права и достојанства није само део прошлости, већ се увек изнова појављује у старим и новим облицима. Апсурд и бруталност примене прописа облачења илуструје инцидент који се догодио на плажи у Ници 2016. године. Полицајци су натерали жену да скине буркини, купаћи костим за цело тело, који такође покрива главу и врат. Жене у Ирану, с друге стране, „чувари јавног морала“ приморавају да покривају главу и врат. А када се боре за своје право на самоопредељење, бивају подвргнуте најтежој тортури и затварању, што показује случај адвокатице за људска права Насрин Соутудех, који је документован на овој изложби. Иранска адвокатица за људска права Насрин Сотоудех је мучена и осуђена на дугу затворску казну јер је на суду бранила жене које нису носиле мараму. Ово је само један од низа примера који у последњих неколико година запљускују јавност и медије, а који се могао ишчитати на изложби као прилично језгровит и недвосмислен пример потискивања и тортуре над идентитетима и изборима, односно слободи и правима.
Изложбу су пратиле бројне радионице, пројекције документарних филмова и панели који тематизују културу ношења мараме кроз различите историјске, друштвене и политичке визуре и као сегмент свакодневних рутина.
Радионица Око главе: Дискурси једног комада платна, која је одржана у Културној станици „Свилара“, тематизовала је друштвени, политички и културни контекст ношења марама и других оглавља, суочавајући учеснике са друштвеним положајем жена које носе мараме, као и са предрасудама, неједнакостима, а често и дискриминацијама са којима се суочавају. У „Свилари“ је такође одржана радионица Марама у функцији одевних предмета различите намене под водством Тијане Поповић Пјешчић, Миле Поповић и Драгане Дубљевић, која је за циљ имала упознавање са техникама бојења и штампе на текстилу. У Парку присаједињења (између две зграде Музеја Воојводине) одржана је радионица Црвена марама Северине Простран, у реализацији Дечијег културног центра, која се бавила црвеном марамом као идеолошким симболом, чиме се оживело сећање на пионирску мараму као саставни део одрастања у периоду социјализма у СФРЈ. Одржана је трибина Опресија или еманципација и пројекција документарног филма Гледање у калдрму. Филм је разматрао ситуацију жена у тадашњем санџачком друштву, када је 1951. године у Југославији донет Закон о забрани ношења зара и фереџе. У ширем смислу, филм је заснован на свести о потреби стварања историје жена у Санџаку, како би се њихова прича у стварној историји града учинила видљивом, односно како би се историја могла сагледати, ревалуирати и допунити из другог, женског угла, тј. из испосвести обичних муслиманских жена.
Каталог је такође неизоставни део сваке изложбе, па се и овде појављује као пратилац. Бројна поглавља помало остављају утисак колажа, многа су могла бити интегрисана у јединствени текст, тако да би форма била на неки начин компактнија. Пуно материјала са изложбе, као што су фотографије са записима, а наравно и фотографије уметница, нашлo је овде своје место, док су нека поглавља остала непотписана, а нека преузета из других извора: Вера Копицл, Силвиа Дражић, Марама као културни означитељ; Тања Остојић, Интеграција немогућа 2005; Елизабет Бала, Габи Франгер, Тијана Јаковљевић Шевић, Око главе / Различити дискурси мараме као културног означитеља; Моја марама (изјаве 12 жена од 1985. до данас); Културе ношења марама (Франконија, Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан, од 1985. до данас); Текстилне технике (поднаслови: Отисни платно, офарбај платно – „калико“ штампа; Штампање дрвеним модлама; Мајстор Сарафетин из Истанбула; Мајстор Хасан из Истанбула); Женска уметност; Вез за франконијску ношњу; Марама у моди; Покрити – не покрити; Завршно разматрање – Концепт изложбе ʽОко главе /Нови Сад 2022ʼ; Персефони Мyртсоу, Невеста, крпена неман; Катарина Радисављевић, Мала прича о идентитету жене у традиционалном друштву – покривање главе код жена на војвођанском селу; Тања Остојић, Протестне мараме против повлачења Турске из Истанбулске конвенције; Откривање / Under the Cover 2017; Тијана и Мила Поповић, Марама – модни израз или средство визуелне комуникације; Гледање у калдрму; Гордана Стојаковић, Поруке о зару и фереџи у АФЖ штампи на српском језику (1947–1951): Случај Космет.
Приказ објављен у Раду Музеја Војводине 64, 172–174.
Трагови феминизма у документарној и уметничкој фотографији
Вера Копицл
Наслов Скривена светлост инспирисан је именом, односно лажним идентитетом, под којим су Дору Мар (Теодора Марковић) Пабло Пикасо (Pablo Picasso), Пол Елијар (Paul Éluard) и Жак Лакан (Jacques Marie-Émile Lacan) сместили на одељење психијатрије –биографском чињеницом у контексту приватног/јавног која индикативно открива однос према женској уметности уопште и свакако заједничку судбину маргинализације уметница и медија фотографије у пољу уметности и културе у ширем значењу. Парадоксално, овај инцидент дешава се баш у периоду када надреализам покреће идеје о прихватању Другог, о индивидуализму, када развија поетику уметничке фотографије и другачијег представљања женског тела.
Историчари и теоретичари уметности већ дуго постављају питање постојања женског писма и фотографије као уметничке форме и њихове легитимности у пољу уметности. Та проблематика се усложњава, или боље речено развија, тако да данас не говоримо само о женском писму него и о феминистичкој уметности, гинокритици, квир теорији. У том смислу је и само женско писмо ново у односу на доминантни наратив и своју маргиналну позицију користи као простор слободе за деконструкцију канона нелинеарном формом, меким границама жанрова, темама другог искуства…
Говорећи о техничкој репродукцији уметности, Валтер Бењамин (Walter Benjamin) однос према фотографији продубљује у суштинску промену самог карактера уметности опаском да се: „… и раније трошило много узалудне проницљивости на решавање питања да ли је фотографија уметност – а да се претходно није питало: да ли се с проналаском фотографије није изменио целокупан карактер уметности?”[1]
Поред ове заједничке теме освајања простора уметности, занимљиво је пратити и неку врсту еманципаторске интеракције, нарочито имајући у виду неке незаобилазне ставове који се цитирају у свим историјама фотографије, попут оног Бодлеровог (Charles Baudelaire) да фотографија мора да се врати својој правој дужности која је у томе да буде „слушкиња наукама и уметности, веома понизна слушкиња“.[2] Ова тема у савременој култури остаје и даље у пољу активног разматрања попут Гројсових теза о позицији фотографије као уметничке документације, питања њене уметничке димензије, преузимања улоге музеја у савременој култури.[3]
Фотографија од самог свог настанка постаје подручје израза блиско женском уметничком и политичком језику, а као занат један је од првих облика економске еманципације жена. Савремене теоретичарке техно-културе и сајберфеминизма[4] наглашавају неку врсту савезништва између жена и машина кроз узимање оруђа у своје руке да би се новим кодирањем променио преовлађујући наратив. С друге стране, фотографија је као неканонизована уметничка форма приступачнија уметницама, а као једноставно техничко умеће постаје основ за рад првих предузетница. После модних отварају се и други фотографски атељеи које воде жене, а неке женске организације, па и наша Задруга Српкиња Новосаткиња, стипендирају школовање у најпознатијим студијима у Европи, као што је атеље „Елвира“ у Минхену којег су такође основале жене. Њихове стипендисткиње попут Катинке Стакић у својим пословним огласима наглашавају ту чињеницу:
„Млада српкиња Катинка Стакићева преузела је као питомица Новосадске женске задруге фотографски атеље”[5]
Катинка Стакић је неколико година добијала стипендију Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња за школовање прво у Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду, потом у Минхену, па затим за време шегртовања код најбољег новосадског фотографа Јосифа Сингера. Отварање њеног атељеа огласили су најзначајније политичке новине Застава и новосадски женски часопис Женски свет, уз шта свакако треба нагласити чињеницу да је Милица Томић, једна од значајнијих феминисткиња с краја 19. и почетка 20. века, од Милетићевог хапшења 1879. утицала на уређивачку политику Заставе а потом и основала свој женски часопис Жена(1911–922). И да је у оба та издања, између осталог, објављивала текстове о раду женских организација и рекламе предузетница.
Збирка фотографија и Документација Спомен-збирке Павла Бељанског има посебан значај за проучавање ове врло важне феминистичке теме управо зато што су ти радови из приватних архива и са ауром аутентичности подесни за истраживање унутар њих видљивих односа приватног и јавног, скривених и нескривених политичких значења, активизма ауторки, аспеката поетике и стратегија женског писма, као и значаја ове форме за еманципацију у простору креирања, али и деконструкције друштвених стереотипа. Посебно је важно истаћи да Збирка и Документација садрже фотографије неких од наших најзначајњих уметница као што су Надежда Петровић, Зора Петровић, Љубица Цуца Сокић, Видосава Ковачевић, Лепосава Бела Павловић, Лиза Крижанић и Милица Зорић, које нам омогућавају сагледавање не само њиховог личног живота него и друштвеног контекста и њиховог утицаја на развој еманципаторских процеса, начине освајања простора уметности и позиције уметнице у историји културе.
Поред контекстуалних теорија које неминовно одређују свако уметничко дело, у историји женске културе препознајемо континуитет тема с којима се ауторке суочавају на специфичне начине сродних уметничких стратегија као што су политике тела, гранична подручја уметничких жанрова, теме рата из женског угла, друга /другачија сагледавања са елементима женског писма. Кроз све ове аспекте фотографску колекцију Спомен-збирке можемо поредити с делима концептуалних уметница, ауторкама авангардне и неоавангарде трансмедијске уметности и постмодернистичке цитатности новог миленијума, да бисмо откривали нивое на којима дела ранијих епоха кореспондирају с делима савремених новосадских уметница попут Каталин Ладик, Милице Мрђе, Јелене Владушић, Зорице Чолић, Монике Сигети, Бојане Кнежевић.
Лично је политичко, и обрнуто
Надежда Петровић је једина уметница из ове збирке која је фотографију користила у свим њеним технолошким могућностима и изразима, од документа до уметничке форме. На њен рад у овом медију видно је утицао боравак у Немачкој, и то баш у периоду кад фотографија битно утиче на стилске формације импресионизма, надреализма, фовизма, дакле оних уметничких праваца чији су утицаји видљиви и у Надеждиној ауторској поетици. Свој први фотоапарат, Кодаков модел за жене, она купује у Минхену, граду у којем је студирала сликарство и стецишту жена фотографкиња окупљених око атељеа „Елвира“. Такав избор апарата можда и није био случајан, будући да управо Кодакова производна и маркетингшка стратегија показује колико формат фотографије одговара женском сензибилитету и колико је та компанија још тада водила рачуна о женској популацији као важном фактору тржишта.
За ову студију изабрала сам и фотографије које на другачији начин осветљавају историјске чињенице, или их ненадано разоткривају. Једна од таквих је групна фотографија (сл.1) Породица Петровић, Зорић и Милетић[6] која поред тога што је важна због представљања породичних веза сликарке Надежде Петровић са Милицом Томић, указује и на могуће међусобне утицаје у смеру феминистичког и левичарског активизма. Ова фотографија свакако покреће истраживање Надеждиних феминистичких стратегија, од учешћа у раду и оснивању женских организација, борбе против културног империјализма, па све до залагања за пуну економску равноправност жена. С друге стране, неки историчари уметности њен активизам сагледавају кроз призму личних интереса, што управо потврђује свест о томе колико политика одређује све аспекте живота и колико је тешко увидети границу међусобног утицаја личног и политичког.
Сл. 1 Породице Петровић, Зорић и Милетић (с лева на десно): Зора Петровић, Јаша Томић, Инг. Светозар Зорић, др Славко Милетић, Анђа Петровић, Јела Петровић. Седе: Милица Томић, Милева Петровић, Мицика Милетић, Мита Петровић. Напред: Милан Милетић, Растко Петровић, Светозар Милетић и Драга Петровић (Београд, 1910) снимила вероватно Надежда Петровић, Милош Колар
Из садашње перспективе можемо уочити (дис)континуитет активистичких стратегија, промишљања и поетика уметница суочених с друштвеним стереотипима, маргинализацијом, насилном идентификацијом, притиском неолибералног капитализма и новог конзервативизма, управо кроз медиј фотографије користе женско искуство и тело као инструмент своје побуне.
Клер Рејмонд (Claire Raymond ) овај континуитет бављења различитим формама отпора уметница назива естетизацијом политике[7]. Такође је важна елаборација ове теоретичарке и педагошкиње[8] о проблему одређења уметности као феминистичке, при чему она свој став пре свега заснива у дијалогу с тезом Валтера Бењамина о постојању естетике фашистичке уметности – ако постоји поетика и естетика тлачитеља онда мора да постоји и естетика потлачених. Уосталом, и Сузан Зонтаг (Susan Sontag) је променила свој став о амбивалетној уметности Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl) и естетику фашизма препознавала у неочекиваним контекстима савремене културе[9]. Дакле, однос уметности и политике је двосмеран: и као побуна и као пут прихватања политичких идеологија кроз естетизацију политике.
Надежда је већ поменуту фотографију породица Петровић, Милетић и Зорић снимила 1910. године, у време када је Милица Томић покренула отварање Женске читаонице „Посестрима“ у Новом Саду. И сама Надежда Петровић је, попут своје блиске рођаке, годинама учествовала у раду женских организација и промовисању еманципаторских идеја. Свакако је најзначајније њено деловање у оквиру Кола српских сестара, као и при оснивању Лиге за национална права потлачених жена и „Одбора Српкиња“. У њеној породичној кући одржан је оснивачки састанак Кола српских сестара (28. 8. 1903), а у програму и деловању овог удружења важне ставке биле су оснивање интерната за питомице, економско осамостаљивање жена, као и организовање течајева за описмењавање и културу живљења.
Говор Надежде Петровић пред неколико хиљада жена у сали Коларца обележиће почетак њеног јавног активизма: „То је био говор какав ниједна жена пре ње није могла ни да замисли у јавном простору и на културно-политичкој сцени српског буржoаског друштва. После тог наступа све је било другачије: то је био знак њеног одлучног позиционирања у сферу јавног живота и смелог изласка из куле од слоноваче о којој су волели да говоре неки уметници с краја 19. века. После тог упечатљивог јавног наступа, у коме се могу препознати и корени познате феминистичке идеје која гласи – лично је политичко, Надежда Петровић ће се посветити активизму“.[10]
Често се цитира њена реченица: „Одбацих оне које су мислиле мозговима својих мужева“[11] али и допис који је упутила Министарству просвете. Од министра просвете тражила је исту плату за исти посао, врло вешто користећи аргументацију у којој очекиване ставове власти „непостојање законске основе“ обрће у чињеницу да „не постоје законске немогућности“.[12] Две године пре настанка овде већ двапут помињане породичне фотографије Надежда Петровић као представница Кола српских сестара учествује на Свеславенском конгресу жена у Прагу.
Она и Милица Томић повезују се у још једној важној теми односа личног и политичког, указујући на утицај друштвених елита и културног империјализма у примерима и питањима из свакодневног живота, као што је одевање[13] – третирајући моду као средство невербалне комуникације у време великих идентитетских питања – националних, социјалних, родних. Данас бисмо то дефинисале термином политике тела кроз стратегије перформативности[14] и Бојсових(Joseph Beuys) социјалних скулптура које представљају идеју о проширеном пољу парципативне уметности [15] са елементима свакодневног живота, па и начином одевања и коришћењем тканина у својим уметничким радовима. Обе ове поставке, теоријска и уметничка, стварају моделе промишљања о начинима промене света кроз деловање уметности.
Један од видова борбе против аустроугарског културног империјализма, Надежда Петровић је исказала фотографишући се у хаљини с косовским везом (сл. 2) и костиму од платна тканог у Лесковцу (сл.3) као свој лични ангажман уметнице, уз организовање протестног митинга жена и позива на бојкот аустроугарске робе. У овој одредници гардеробе као наметнутог конструкта очигледно је преплитање личног, колективног, националног и феминистичког идентитета. У студији „Идентитет(и)“ Никола Ивановић констатује очигледно деловање идеолошких матрица кроз овај наметнути конструкт: „…у условима драстичних социјалних разлика, те припадајућих система вредности, не чуди да је начин на који се види (женско) облачење у јавности био крупно идеолошко питање. Пре свега треба имати на уму да је у домену традиционалног, патријархалног третмана рода женско тело интерпретирано као „мајка нације“ управо зато што начин његовог представљања никако не може бити сведен на ефемерну дневну естетику.“[16]
Сл. 3. Надежда Петровић у Призрену, 10. 4. 1913.
Сл. 2. Надежда Петровић у хаљини с косовским везом, 1908.
О стратегијама контроле друштвених елита кроз модне трендове писала је Милица Томић у тексту „Како се облачимо“,[17] дајући примере великих историјских догађаја који су утицали на питање (не)слободе одевања као презентовање ослобођене личности, или обрнуто, као демонстрирање моћи.
Токови модернизма између два рата такође се очитују кроз конструкт облачења видљив у промени слике жене и слике о жени[18], и мада ће овај наратив бити обележен само као његова спољна манифестација он постаје важно средство борбе за родну равноправност.
У новосадском часопису Жена већ почетком 20. века појављују се вести и коментари о праву „женскиња“ да носи панталоне, дајући пример Саре Бернар (Sarah Bernhardt) и њених „улога у панталонама“[19] уз духовите опасаке да панталоне нису нужно потврда снаге и ауторитета. Жена у мушком оделу, цигарете и други родни означитељи постају симболи у новој слици еманципације која „пркоси традиционалним улогама активним узимањем задовољства уместо пасивним примањем“ [20]
У фотографској хроници Лизе Крижанић видимо ту линију еманципације на фотографијама ње у возачком комбинезону (1931) или како вози аутомобил (1931): али фотографија на којој је она са Пјером Крижанићем и Десанком Максимовић је посебно важна да покаже да то нису само формалне манифестације него трагови једног дубљег културалног процеса. Та фотографија је снимљена 1925/26. у Паризу, само годину дана пре него што ће Десанка Максимовић постати чланица Женске странке, познате по врло радикалним стратегијама борбе за женска права,[21] и може да имплицира размишљање о блиским идејним левичарским и феминистичким ставовима ове две уметнице. Десанка Максимовић остала је једна од ретких Лизиних пријатељица и после Другог светског рата, пратећи њену судбину жене уметнице у сенци мужа, успешног карикатуристе којем је помагала у писању пратећих текстова, док она сама није имала прилику да јавно представи своје сликарство, али је свакако једна од најпознатијих „кћери мрака“[22] (сл. 4).
Портрети су посебно занимљиви, јер и када су случајно настајали или били део административне документације, откривали су трагове тог фукоовског надзирућег дискурса, као и став модела према њему. Довољно је хронолошки сложити портрете Лизе Крижанић и Зоре Петровић пре и после Другог светског рата и пратити промене естетизације политике, нарочито оне које доноси социјализам у новој слици жене креиране под утицајем феминистичких политика АФЖ-а ( сл.5 и 6).
Сл. 5. Лиза Крижанић пред Други светски рат
Сл. 6. Лиза Крижанић пред Други светски рат
У савременој уметничкој пракси јасно су идентификовани и обележени утицаји различитих облика моћи у новој поетици „свесног тела“, што само показује да се теме и стратегије женског писма нису промениле, без обзира на временску дистанцу од једног века. Тако на фотографији Рад или уживање (2019) Зорице Чолић,[23] у којем она истражује везе између политике и уметности (сл. 7), поред тела уметнице са маском за очи (за грејање или хлађење) исписани су појмови: „УМЕТНОСТ (капитал), нови простори/ нови објекти/ нови односи/ нове темпоралности, ТЕЛО (капитал), УМ (капитал), лутајући фактори/ недостатак фондова/ моћ тржишта/ популарност порекла/ рода“ као означитељи који дефинишу не само њено тело него и њу као биће.[24]
Моника Сигети[25] истражујући границе тела у виртуелном свету у стејтменту свог рада IMMERSION (2019) (сл. 8) образлаже како своје огољено тело претвара у представу флуидне форме која пролази кроз различите културне обрасце: „често сопствено тело користим као медијум, или полазну тачку за рад са другим медијем….бавим се само-трансформацијом физичког тела у флуидну форму“.[26]
Сл. 7. Зорица Чолић, „Рад или уживање“, штампа на застави, у: I. Todorović, Isekle smo kablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Нови Сад 2019.Сл. 8. Моника Сигети, „IMMERSION“, штампа на застави, у: I. Todorović, Isekle smo kablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Нови Сад 2019.
Дакле, исту ону тезу о исписивању идеолошких матрица на телу и кроз политике тела, коју су већ анализирале и стратешки примењивале Надежда Петровић и Милица Томић, можемо да ишчитавамо на фотографијама и других уметница из њихових приватних збирки као и кроз уметничке фотографије савремених женских новомедијских пракси. Стратегије свесног тела и перформативности у деконструкцији наметнутих друштвених прототипова кроз исте медије који их конструишу постаје најважније поетичко одређење женског писма у визуелним и извођачким уметностима.
Рат: Женске теме у мушком жанру
Однос према самим фотографкињама у рату је као и њихов медијски говор другачији, ако имамо у виду општу представу о рату као традиционално мушкој теми или посебном уметничком жанру. Улазећи у овај простор мушких улога жена са фотоапаратом прелази границу друштвено прихватљиве позиције, поставља себе у одређен однос према свету непознатом њеном искуству, што најављује и другачију репрезентацију теме. Већина најпознатијих ратних фотографкиња истиче потребу другачије перспективе у којој доминира став да без идентификације са жртвама нема објективизације, док истовремено ухваћено искуство туђе женској природи ствара и другачију етику виђења.[27]
Рад Надежде Петровић у медију фотографије показује већину стратегија матрице женског писма у светлу новог искуства. Јасна Јованов у каталогу изложбе „Надежда Петровић: с обе стране објектива“ истиче потискивање овакве перцепције Надеждине уметничке биографије пред сликом националне хероине „Такође, овој свестраној уметници одузета је још једна значајна улога у српској култури – титула пионира женске фотографије, а посебно прве жене која је прекорачила границу између полова.„[28]
Сама ауторка је истицала колико јој је било важно да понесе свој фото-апарат на ратиште: и фотографија са штафелајем испред Везировог моста потврђује да је за њу била од исте важности уметничка мисија колико и рад у војним болницама. То показује и чињеница да су у њеној заоставштини пронађене 24 фотографске плоче које је снимила као болничарка[29]. У новинарским извештајима „Из болнице у болницу“ Милица Томић за свој часопис и календар Жена, 1912. године, пише врло надахнуто о раду Надежде Петровић као болничарке, и то у контексту који је феминисткињама био јако важан: да покажу националну солидарност али и све своје потенцијале и знања када преузимају већи део традиционално мушких послова. И поред постојања оваквог и сличних записа фотографија ће бити медиј кроз који ће се у највећој мери градити улога Надежде Петровић као хероине.
Данас саме ауторске ратне фотографије Надежде Петровић, из перспективе савремене културе, не посматрамо само као документ. Оне све више постају важне за историју развоја уметничке фотографије и препознавање женског писма у овом медију. Као што већина савремених фотографкиња углавном показује празне опустошене просторе, без војника и ратних сукоба, углавном не у херојском кључу и великим темама, тако су и Надеждине фотографије огољених пејзажа и празних градских улица Призрена током 1913. године одраз емотивних слика дехуманизованог света опустошеног ратом (сл. 9). Сличан однос који би могао да буде одредница женског писма ишчитавамо и у делима њених савременица књижевница, као што је опис изгорелих домова у причи „Две ватре“ сликарке и књижевнице Анђелије Лазаревић.[30]
У истој граматици стварања овог другачијег наратива ратних тема, новосадска уметница Јелена Владушић својим циклусом фотографија „СМБ територија” (2010) представља празне војничке касарне (сл. 10) кao „морфологију неудомљености“ на почетку новог миленијума.
Сл. 9. Пејзаж из Призрена током Другог балканског рата, 1913.
С друге стране, о деловању Милице Зорић у илегалном покрету КП, њеном заточеништву у логорима, активизму у оквиру АФЖ-а и уређивању женског часописа Нова Жена постоје биографски записи,[31] али у Документацији Спомен-збирке Павла Бељанског нема фотографија које би о томе сведочиле.
Сл. 10. Јелена Владушић, СМБ територија, 2020.
Право на образовање и уметност
И на фотографијама других уметница, код којих немамо експлицитне документе еманципаторских деловања, можемо уочити одређене карактеристике феминистичких ставова у контекстима које су бирале за своје представљање – као што су школе и различити простори образовања, атељеи, присуство у јавном простору. Ипак, и код њих је већином уочљиво одсуство стереотипних женских улога или су те улоге битно измењене, скоро перформативне.
Први женски покрети и организације бавили су се правом жена на образовање тако да су свака могућност школовања, свака девојачка школа и образована жана која је могла да се бави својом професијом значилe огроман корак на путу еманципације. У личној документацији свих ових уметница присутне су фотографије које бележе управо тај школски, један од сигурно најважнијих периода њихових живота. Могућност избора образовања значила је аутоматски и суочавање са стереотипном сликом жене: „педагошки преступ”[32] у самим образовним институцијама, прелазак границе у сфери уметности као доминантно мушком простору и одређен, углавном неповољан, егзистенцијални статус. То је у сваком могућем смислу значило супротстављање стереотипној слици жене у патријархалном и конзервативном друштву, зато таква њихова настојања и дела, чак и ако нису себе виделе као феминисткиње, самим својим догађањем, чином, улазе у историју освајања женских права и по цену жртвовања приватног живота. Занимљиво је на који су начин, сагласно таквом циљу, деконструисани и приватни и јавни „простори женскости“, како их назива Гризелда Полок (Griselda Pollock), а Симона Чупић идентификује као тему у српском сликарству 1900–1941.[33] Једна од стратегија описмењавања одвијала се кроз „пожељне активности“ као што је вез преко шаблона слова на тзв. почетницама у једној од идеализованих улога жене у патријархалном друштву, а други тежи начин био је освајање јавних простора и видљивост преко женских читаоница у којима су се одвијали различити облици неформалног образовања. Свакако се у сличним или различитим примерима исте врсте ангажмана може препознати свест да су то простори „доживљеног осећаја за друштвени положај, смештеност, покретљивост и видљивост“[34] и да се као такви могу деконструисати.
Посебно ограничавајући фактор биле су институционалне и друштвене, казне за изневеравање патријархалног модела које су доживотно утицале на све аспекте егзистенције образованих жена, а не само у професионалном и економском смислу. Била је нпр. општепрехваћена и законска и обичајна пракса да се учитељице осуђују на целибат и да често буду жртве различитих облика насиља.
У Збирци и Документацији Спомен-збирке документоване су различите фазе и форме образовања, од средњошколског, преко академског до неформалних облика у атељеима најзначајнијих сликара или унутар уметничких покрета и група. На фотографијама уметничке генерације Надежде Петровић на минхенској академији можемо да видимо само четири студенткиње, једва уочљиве, а на другим су снимљене издвојене из групе, вероватно да би истакле своју изузетну позицију (сл. 11). Лиза Крижанић је такође оставила два типа фотографија – заједничку у учионици, где се једва препознаје њено женско присуство, и другачију – где се она истиче у првом плану, у кругу мање групе од шест изузетних матураната од којих су четири девојке (сл. 12).
Сл. 12. Шесторо ослобођених усмених испита на матури у Скопљу, 1923.
Сл. 11. Надежда Петровић у друштву студенткиња испред Ажбеовог атељеа у Минхену, 1899.
Прекретницу у образовању Лизе Крижанић чини одлазак у Париз због усавршавања француског језика али ту почиње своје сликарско образовање на Високој школи лепих уметности код Андре Лота, истовремено слушајући на Сорбони предавања из естетике и историје уметности.
Уз фотографије Видосаве Ковачевић стоји и опширан запис о њеном образовању: од открића сликарског талента у дванаестој години, похађања Уметничко-занатске школе, истицања чињенице да је била једна од најталентованијих ученица Марка Мурата, похађања приватне школе Роси, Академије Жилијен (Académie Julian) и Академије лепих уметности у Паризу. У овом навођењу импресивних институција налази се и Виша женска школа у Београду, с напоменом да се у њој добија највише образовање у Србији. Наравно, прилици за овакво образовање Видосава Ковачевић могла је да захвали и свом друштвеном и економском статусу ћерке академика и министра, што ју је на одређен начин и спутавало, као нпр. да се прикључи уметничком покрету барбизонаца који је негирао академизам у сликарству јасно исказујући протест због изневерених нада постреволуционарне генерације у социјалне промене. Међутим, Видосава Ковачевић преузима спољне манифестације поменутих активистичких феномена, као што је сликање на отвореном (plein-air)(сл. 13) , управо тако стварајући ефекат видљивости уметнице у јавном простору као основ за еманципаторска тумачења.
Сл. 13. Видосава Ковачевић и Ана Маринковић сликају у пленеру
Фотографије из периода школовања Зоре Петровић (сл. 14) такође су одраз историјских и друштвених превирања. На једној фотографији насталој у Будимпешти 1916. видимо само студенткиње, да би се на фотографији из Уметничке школе 1920. она представила са својим колегама, што на неки начин открива и карактер односа Зоре Петровић према сопственом образовању, оличен у њеној трогодишњој борби да после завршене Више женске школе у Панчеву, Више пучке школе (Реалке) у Новој Градишки и панчевачке Државне грађанске девојачке школе коначно настави усавршавање свог талента у уметничкој школи и на Академији.
Сл. 14. Зора Петровић током студија у Будимпешти, 1916.
Мада је била полазница Женске сликарске школе Академије лепих уметности у Будимпешти, често је крадом пратила предавања својих колега, нарочито о техникама сликања женских актова. Ако се подсетимо фотографија Надежде Петровић и Видосаве Ковачевић лакше ћемо избећи грешку везивања ових чињеница за чисто еманципаторске процесе и обратити пажњу на датирање фотографија. Дакле, фотографија студенткиња уметничке академије из 1916. у Будимпешти не показује само опште стање у образовним институцијама услед масовне мобилизације у току Првог светског рата, него и можда још занимљивије питање како је у таквој свеопштој катаклизми образовање било могуће. Као што Марта Ђармати наводи у тексту каталога изложбе Пештански ђаци[35], у граду није било већих сукоба па се рад академаца, одређен датим окoлностима, одвијао у алтернативним просторима, пошто су просторије Високе школе биле претворене у ратну болницу. Али сам наставни процес никада није прекинут. Поменута фотографија приказује рад студенткиња Женске сликарске школе Академије лепих уметности у Будимпешти на отвореном простору, поред Музеја пољопривреде. Она је у исто време документ који показује да се и поред деценијске борбе за право жена на образовање оно још увек одвијало у строго контролисаним условима, да је зависило од одобрења патрона породице, као што указује и на посебну врсту „сестринства” и открива могућност ишчитавања и другачијег контекста. Поред геополитичке усмерености војвођанске културе према Пешти важно је осветлити међусобну сарадњу и јаке везе феминистичких покрета пре Првог светског рата. Између осталог, занимљиво је поменути како су новосадске боркиње за женска права 1913. године организовале дочек, јавни наступ и поделу прогласа „Феминист“ најзначајнијој мађарској феминисткињи Рожики Швимер (Rosika Schwimmer), док је она упутила званични позив Српкињама за учешће на Међународном конгресу за женско право гласа.
Утицај уметница на моделе образовања довео је до међусобног прожимања педагошких и уметничких пракси. Надежда Петровић је још 1912. године основала сликарску школу. Зора Петровић је организовала једну врсту неформалног уметничког образовања за девојке, а једна од њених најпознатијих ученица била је Љубица Сокић.
Фотографија Љубице Сокић са њене изложбе у Уметничкој школи (сл.15) представља континуитет рада већине сликарки у институцијама образовања. Биле су то прво школе цртања, потом више девојачке школе, да би тек после Другог светског рата постале професорке на академијама уметности.
Сл. 15. Љубица Сокић са изложбе током похађања III године у Уметничкој школи, 1933.
Упечатљиве трагове свог педагошког рада оставила је Богданка Познановић[36] покренувши седамдесетих година прошлог века на Академији уметности у Новом Саду први Одсек за нове медије који је донео не само промене у академском образовању него и утицај на креирање нове провокативне уметничке сцене ван институционалних оквира. (сл. 16)[37]
Сл. 16. Богданка Познановић, уметничка акција Срце – предмет, акција, перформанс, инсталација, јавни простор и Трибина младих, Нови Сад, 20. септембар 1970.
Милица Мрђа деведететих година прошлог века ствара врло занимљив облик неформалног образовања кроз деловање Перформативне групе за продукцију нове стварности „EX NIHILO“ (сл. 17). Са ученицима различитих средњошколских опредељења она прави изложбе и изводи акције, перформансе, креативна читања, а ликовни критичари виде овај специфичан педагошки рад као последње трагове авангардног експеримента.
Сл. 17. Milica Mrđa Kuzmanov, „Ex nihilo ili altruistički projekat duše, Projeka®t, 6, Prometej, Novi Sad, 1995, 89-93.
Изаћи из „сопствене собе”
Слика жене уметнице у јавном простору са штафелајем, некада и без њене свесне намере, у другачијем друштвеном контексту изазивалa је другачију врсту перцепције жене која прелази границе стереотипних улога, границу приватног/јавног, улази у простор уметности и ствара визију модерне, образоване, храбре, еманциповане жене. Она то свакако јесте била, само што то није увек био узрок јавног представљања. Некада је то, као код Видосаве Ковачевић, била демонстрација припадања одређеном уметничком покрету, некада сплет околности као када Надежда Петровић поставља штафелај на ратном бојишту, али је важност радног простора за уметнице одувек имала много сложеније аспекте од пуке радионице. У делима неких уметница, као што је Зора Петровић, атеље је био изразито важан мотив и представљао “место апсолутне сигурности и пукотина у коју је могла да излије све потиснуто“[38]. Јасмина Чубрило истиче да су атељерске теме у сликарству Зоре Петровић биле њен први избор, не само као „сопствена соба“ него и симболички простор проблематизације односа моћи и позиције уметнице у јавном простору културе.[39]
Увек је то у свим сферама, од образовања до уметности, била борба за јавни простор и видљивост. Као што је улазак у институције образовања, макар то биле девојачке школе, значио одвајање од породичног круга и приватних учитеља, па је тако уметницама атеље симболички обележавао њихову видљиву присутност у сфери уметности. Почетком 20. века уметничке школе и атељеи представљају велике и важне еманципаторске промене у општој атмосфери модернизације и отуда велики број фотографија ових уметница, између осталог, може бити драгоцен материјал за културолошка и историјска истраживања рада Надежде Петровић у Минхену (сл. 18) и Паризу (сл. 19) или за перцепцију друштвеног вредновања уметности Зоре Петровић (сл. 20) и Љубице Сокић (сл. 21) додељивањем радног простора на Коларцу.
Сл. 18. Надежда Петровић у атељеу у Минхену, 1902
Сл. 19. Надеждин атеље у Паризу (1910–1911)
Сл. 20. Зора Петровић, 1958.
Сл. 21. Љубица Цуца Сокић у атељеу на Коларцу
Значај атељеа који превазилази своју функционалну димензију уметничке радионице и постаје знак припадања уметничкој елити, проблематизује се седамдесетих година прошлог века када концептуалне уметнице своју уметност креирају ван атељеа, дефинишући своју позицију маргинализоване културе кроз уметнички чин у којем су саме присутне.
Оно што је такође индикативно је да у личним фотографским архивама скоро да нема фотографија са изложби, осим једне фотографије Надеждине изложбе у Минхену (сл. 22), изложбе Љубице Сокић у Уметничкој школи у Београду, фотографије Лизе Крижанић са Милом Милуновићем и Пеђом Милосављевићем испред заједничког рада мозаика на платоу Југословенског драмског поузоришта (сл. 23) и фотографијe Милице Зорић, за коју нисам сигурна да ли је настала на изложби или у атељеу (сл. 24). То не значи да нису имале изложбе, али свакако говори о односу музеја и галерија према женском стваралаштву видљивом кроз заступљеност њихових дела у музејским колекцијама. Јелена Огњановић у тексту „Уmetnice u muzejima: razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu“ даје анализу заступљености дела визуелних уметница у новосадским музејима и констатује да поред малог броја њихових радова стоји и чињеница да је већина слика донација самих ауторки.[40]
Ове чињенице и искази не показују само актуелност теме, уочавање континуитета односа према женској култури: оне постају део уметничких радова и чин побуне. Концептуалне уметнице прве кроз уметнички чин јасно артикулишу питање сопствене позиције, не само у друштвеном него и простору уметности.
Сл. 22. Изложба у Минхену, 1902; фото: Надежда Петровић
Сл. 23. Мило Милуновић, Лиза Крижанић и Пеђа Милосављевић пред мозаиком који су заједно радили, 1948.
Сл. 24. Милица Зорић испред таписерије, 1961.
И у савременој култури уметнице попут Зорице Чолић још увек се питају: „Може ли уметница стварати, изводити, излагати у условима неолибералног капитализма, под теретом свог пола и притисцима хиперактивности и хиперпродуктивности… Постоје ли праксе оклевања, опирања, суздржаности или невољности у свакодневном животу или уметности које би пружиле ефикасан отпор доминантној култури?“[41]
Однос уметница и инстиуција компликује се на још једној равни проузрокованој новим уметничким праксама извођачких уметности, у форматима који су преовлађујући избор уметница. Перформанс, акције, инсталације, трансмедијска уметност као углавном неакадемске и ванинстиуционалне уметничке форме, ипак својим културним вредностима захтевају траг у историји уметности, а једини могући начин за то је бележење кроз уметничку документацију која тако фотографији придаје функцију музеја у савременој култури,[42] чинећи ову уметност доступну критичком увиду, валоризацији и што је најважније – трајније присуство на уметничкој сцени.
Уметничка фотографија и фотографија као продужени медиј
„Тиме је разлика између уметничке и неуметничке фотографије замењена разликом између музејског и немузејског контекста – према томе изостаје старо питање: како би фотографија требало да изгледа да би била прихваћена као уметничка?”
Б. Гројс
Временом, и сама фотографија, као и женско писмо, добија уметничко утемељење, углавном кроз дискурс другачијег и субверзију утврђеног канона. По Гројсу (Boris Groys), фотографија је крајем 20. века водећа уметничка форма која све чешће у галеријама и музејима замењује традиционалну слику.[43]
Фотографија на још један начин улази у поље уметности добијајући важну улогу документовања извођачких уметности и уз ранију улогу предлошка сликарским делима сада постаје пратећи елемент нових уметничких пракси, њихов продужени медиј или хибридна форма.
Фотографија омогућава мобилност и самосталност у продукцији ове врсте уметничких радова и зато постаје такође један од формативних избора женске културе. Отуд ауторке, тамо где је компликован улаз у велике продукцијске системе који подразумевају и различите врсте моћи, преузимају мале формате као што су перформанс, видео-арт и фотографија. Женско писмо у овим уметничким формама добија своје утемељење, што се често види у самим називима дела[44], као што су радови Каталин Ладик[45]Ја сам јавна жена, Моћ жене и други. И у феминистичкој теорији перформанс и видео-арт представљају се као женски континент и постају основа за нове теорије о свесном телу, „телима која нешто значе”[46] политикама тела. Један од најпровокативнијих перформанса седамдесетих година 20. века, који показује значај ових тема у поетици концептуалних уметница, био је антистриптиз Каталин Ладик Blackshave Poem (1978) (сл. 25). У свом раду Спуштање Будимпеште низ реку Дунав (1988) Каталин Ладик и сам фотоапарат уводи као мотив у своје уметничко дело (сл. 26).
Сл. 25. Каталин Ладик, Blackshave Poem, перформанс, Нови Сад 1978.Сл. 26. Каталин Ладик, Спуштање Будимпеште низ реку Дунав, Нови Сад 1988.
Међутим, у случајевима када је уметница уједно и креаторка и актерка сопственог дела поставља се питање ауторства фотографије ако је она у функцији документовања, а нарочито када се перципира као уметничка фотографија. Гројсова теза вероватно је најближа разрешењу ових односа. По њему фотографија која није стварана с намером да буде уметничко дело јесте документ или уметничка документација изведеног дела.
Истим питањем можемо се бавити у анализи фотографија Надежде Петровић у којима препознајемо све ове различите стратегије коришћења фотографије: од документарне, у функцији предлошка за сликарско дело до уметничке форме. Када је у питању Надежда Петровић, Гројсову тезу о уметничкој фотографији најочигледније препознајемо у стилизованим фотографијама њених сестара. На фотографијиАнђа под јабуком (1907/8) (сл. 30)[47], попут идеализованих женских портрета са античким и средњевековним реминисценцијама енглеских фотографкиња с краја 19. века Клементине Хауард (Clementine Howard) и Џулије Маргот Камерон (Julia Margaret Cameron),[48] користећи традицонални костим, став модела и експеримент са светлом Надежда успева да естетизацијом лично преведе у универзално значењско поље преко архетипова садржаних у имену модела и симболу објекта за који се везује. Митска слика жене и поигравање с националним и субалтерним идентитетским означитељима теме су присутне и у савременој уметности, али на много провокативнији и експлицитнији начин. Док код Надежде Петровић препознајемо да она женски архетип представља као упориште за национални идентитет између балканизма и европског империјализма, на фотографијама савремене уметнице Бојане Кнежевић[49] из циклуса A Queen of Montenegro (2018) (сл. 31)[50] тај однос је пародиран међусобним прожимањима националног и родног идентитетског парадокса кроз мотив породичних/ племанских родослова у којима су изостављени женски потомци. На тој фотографији уметница, с пешкиром на глави као неком врстом покривке за косу, у положају типичном за држање виолине држи гусле које су забрањене за жене, доводећи тако ову перформативну игру с патријархалним националним симболима на сам руб кемпа.
Сл. 27. Надежда Петровић, Анђа под јабуком, Београд, 1907/8.
Сл. 28. Бојана Kнежевић, A Queen of Montenegro, Аудио- визуелна инсталација/перформанс (2018)
Све ове дилеме, провокације, питања о идентитету, позицији уметнице у одређеном културном канону и природи медија фотографије очигледно остају отворено поље промишљања (де)конструкције родних стереотипа, а фотографија све моћније средство представљања њиховог суочавања.
Зато је важно пратити токове и појаве као што су:
– да је Барбара Кругер (Barbara Kruger), која се бави фото-монтажом и колажирањем фотографије и текста, прва феминистичка уметница која је добила награду Венецијанског бијенала исте 2005. године када су, такође први пут радове бирале кустоскиње;
– изложбу фотографија Надежде Петровић у Спомен-збирци Павла Бељанског 2013;
– да је изложба Who’s Afraid of Female Photographers? (Ко се боји фотографкиња?) 2015. у Musée d’Orsay i Musée de l’Orangerie у Паризу представила 165 фотографкиња, од којих велики број непознат културној јавности;
– постављање велике ретроспективне изложбе Доре Мар у Паризу, Лондону и Лос Анђелесу 2019–2021;
– ретроспективна изложба Горанке Матић у Музеју у МСУБ, 2021.
Живот и дело значајних фотографкиња као тема у другим уметностима, од филма до књижевности, такође је културолошки све важније. Кроз документарне биографије, мемоаре – или чак као јунакиње уметничких дела – оне проговарају провокативним гласом попут Доре Мар у роману Славенке Дракулић Дора и минотаур, кад каже: „Камера ми је пружала осјећај сигурности и ужитка. Или можда моћи. Ужитка у моћи, зашто не?”[51]
Литература:
Batler, Džudit, Tela koja nešto znače. O diskurzivnim granicama „pola”, Fabrika knjiga, Beograd 2001.
Benjаmin, Valter, Еseji, „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, у: Еseji, Nolit, Beograd 1974, 114–153.
Benjamin, Valter, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006.
Bodler, Šarl, „Moderna publika i fotografija [Iz Salona 1859]“, у: Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006, 172.
Drakulić, Slavenka, Dora i Minotaur, Fraktura, Zagreb 2015.
Dražić, Silvija i Vera Kopicl, Teorijski diskursi savremene ženske kulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019.
Ђармати, Марта, Каталог Пештански ђаци: Петар Добровић, Зора Петровић, Иван Радовић и Иван Табаковић [каталог], СЗПБ, Нови Сад 2020.
Ивановић, Никола, Идентитет(и), Галерија Матице српске, Нови Сад 2021.
Jovanov, Jasna, Nadežda Petrović: s obe strane objektiva, SZPB, Novi Sad 2013.
Јовановић, Вера, ЛизаКрижанић: сећањаиписма, Alfa Graf, Нови Сад 2005.
Јовановић, Вера, ЛиковникругПавлаБељанског, Тиски цвет, Нови Сад 2010.
Kojić Mladenov, Sanja, „Bogdanka Poznanović: Intermedijska komunikacija“, у: Teorijski diskursi savremene ženske kulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019.
Максимовић, Десанка, Тражим помиловање, Женска читанка, Академска књига, Нови Сад 2013.
Marqurd, Одо, Der Hang zum Gesamtkunstwerk. Uberlegungen im Anschuss an
Hegels Schellingkritik Aus: Szeemann Harald: Der Hang zum Gesamtkunstwerk, Sauerlander Verlag, Frankfurt am Main, 1983.
„Мафија на нишану“, документарни филм, Редитељ: Ким Лонђиното (Kim Longinotto), глумци: Летиција Батаља (Letizia Battaglia), продукција САД/Ирска 2019.
Mитровић, Милунка, Лиза Марић Крижанић: лепота и осећајност, https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11 Дом културе УДК: 75.071.1:929 Марић-Крижанић Л. Косјерић.
Noklin, Linda, „Zašto nema velikih umjetnica“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umjetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb 1999.
Научни скуп посвећен Надежди Петровић (1873–1915), (ур. Јованов, Јасна), Зборник радова, СЗПБ, Нови Сад 2016.
Орловић Чобанов, Милица, Таписерије Милице Зорић: између наслеђа и модернизма [каталог], Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2019.
Поповић, Радован, ПричаоСретенуМарићу, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1996.
Polok, Grizelda, „Modernost i prostori ženskosti“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb, 1999.
Raymond, Claire, Women Photographers and Feminist Aesthetics, Routledge, London, New York 2017.
Rosenblum, Naomi, A World History of Photography, Abberville Press Publishers, New York, London 2007.
Sontag, Susan, Eseji o fotografiji, Radionica SIC, Beograd 1982.
Тодић, Миланка, Историја Српске фотографије 1939–1996, Просвета, Београд 1993.
Todić, Milanka, Fotografija i slika, Cicero, Beograd 2001.
Todorović, Isidora, Isekle smo kablove [katalog], SFO (Re)konekcija, Novi Sad 2019.
Томић, Милица, „Како се облачимо“, у: Жена, Нови Сад 1911.
Haraway, J. Donna, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York 1991.
Текст објављен у каталогу „Хероине Спомен-збирке Павла Бељанског“, стр.71–100, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад, 2022. године
[1] V. Benjmin, „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, у: Eseji, Nolit, Beograd 1974, 114–153.
[2] Š. Bodler, „Moderna publika i fotografija [Iz Salona 1859]“, у:Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006, 172.
[3] B. Grojs, „Učiniti stvari vidljivima / strategije suvremene umjetnosti”, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 2006, 42.
[4] D. J. Haraway, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York 1991.
[5] Рекламни oглас објављен 1909. у новосадском Женском свету, 10, 233. и Застави, Нови Сад, 6. октобар 1909.
[6] Фотографија Надежде Петровић снимљена 1910. у Београду. Поред феминистичког деловања Милице Томић ту су и њен отац Светозар Милетић који је износио на Сабору захтеве женских организација, предавао декларације о женским правима као и Јаша Томић, сарадник часописа Жена,чија се странка залагала за женско право гласа.
[7] C. Raymond, Women Photographers and Feminist Aesthetics, Routledge, London&New York 2017.
[8] Клер Рејмон предаје курс о женама фотографкињама на Женским студијама у САД-а.
[9] S. Sontag, Bolest kao metafora, Rad, Beograd 1983, 85–117.
[10] M. Todić, „Voz, novooslobođeni krajevi i umetnički projekat Nadežde Petrović“, NaučniskupposvećenNadeždiPetrović (1873–1915), Zbornik radova SZPB, Novi Sad 2016.
[11] Говор Надежде Петровић на оснивачком састанку Кола српских сестара, Београд, 28. 8. 1903.
[12] Р. Бојовић, „Надеждина писма – Писма са одличним поштовањем Надежде Петровић“, едиција Наслеђа, св. 8, Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак, 2015. N. Petrović, Nepoznato pismo poznate umetnice; доступно на: http://www.avantartmagazin.com/nepoznato-pismo-poznate-umetnice/
„Од 1. септембра 1893. постављена сам на основу својих квалификација за наставницу цртања Више женске школе са платом 1.000 динара, а 8. јануара 1894. са платом од 1.500 динара. С овом платом служим већ 16 година, не добијајући повишицу иако је Указом Његовог величанства краља од 29. јуна 1905. г. Виша женска школа подигнута на ступањ средње школе – Женску гимназију са четири виша гимназијска разреда, на којој сам од тога доба радила савесно и исправно по програму мушке гимназије. Како је указом од 29. јуна 1905. Женска гимназија отворена на основу закона о средњим школама, а од септембра ове године и одвојена, те ми је част замолити Господина министра да ме изволи на основу члана 64. закона о Средњим школама, по коме као квалификовани наставник вештина имам испуњене све услове (учитељски испит, стручни испит, приватну академију уметности у Мнихену и 16 година службе без повишице и права на пензију), да ме по истоме закону, а по члану 75 закона о Средњим школама постави за учитеља цртања прве класе са платом од 2.500 динара годишње, утолико пре што за ово не постоје законске немогућности и што моје колеге у мушким Средњим школама који имају исте квалификације, или чак и са мање квалификација и мањим бројем година службе, имају веће плате.“
[13] Н. Ивановић, Идентитет(и), Галерија Матице српске, Нови Сад 2021, 83.
[14]Dž. Batler, Telakojaneštoznače/odiskurzivnimgranicama „pola”, Fabrika knjiga, Beograd 2001.
[15] Odo Marqurd, Der Hang zum Gesamtkunstwerk. Uberlegungen im Anschuss an
Hegels Schellingkritik Aus: Szeemann Harald: Der Hang zum Gesamtkunstwerk, Sauerlander Verlag, Frankfurt am Main, 1983.
[22] „кћери мрака“ појам који се односи на уметнице чија каријера је остала у сенци успешних очева и браће.
M. Mитровић, Лиза Марић Крижанић: лепота и осећајност, https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11 Дом културе УДК: 75.071.1:929 Марић-Крижанић Л. Косјерић.
[23] Уметнички дискурс Зорице Чолић заснован је на пресецању личног и политичког, уз темељно испитивање стабилних друштвених категорија. Инсталације и интервенције које она креира често изазивају публику да се суочи са узнемирујућим темама, као што су аномалије и разочаравајуће наслеђе капитализма и резултујућа питања депресије и анксиозности; доступно на: http://zoricacolic.com.
[24] Z. Čolić, Рад или уживање, фотографија штампана на застави, у: I. Todorović, „Isekle smo kablove“, SFO (Re)konekcija, Novi Sad 2019.
[25]Перформативна пракса Монике Сигети обухвата различите медије од цртежа до фотографије, посебно се ослањајући на монтажу у стварању новог наративног поретка; доступно на: www.monikasigeti.com; www.instagram.com/monikasigeti
[27] Америчка фотографкиња Линзи Адарио (Lynsey Addario) у свом ратном опусу нарочито фокусира жене као жртве ратних сукоба у Афганистану, Либији, Ираку, Индији, Израелу а италијанска фотографкиња Летиција Батаља (Letizia Battaglia), позната по праћењу мафијашког рата у Палерму и борби за права жена, истиче посебност своје позиције жене са фото-апаратом која тако провокативно видљиво прелази границу своје стереотипне женске улоге у још увек чврстим традиционалним оквирима.
Документарни филм Мафија на нишану, Редитељ: Ким Лонђиното (Kim Longinotto), глумци: Летиција Батаља (Letizia Battaglia), продукција САД/Ирска 2019.
[28] J. Jovanov, NadeždaPetrović: sobestraneobjektiva[katalog], SZPB, Novi Sad 2013, 8.
[29] R. Bojović, „Nadežda i Petrovići u muzejskim zbirkama Čačka“, у: Naučni skup posvećen Nadeždi Petrović (1873–1915), Zbornik radova, SZPB, Novi Sad 2016, 131.
[30] А. Лазаревић, Говор ствари, Службени гласник, Београд 2011.
[31] М. Орловић Чобанов, Таписерије Милице Зорић: традиција и мит као инспирација [каталог], СЗПБ, Нови Сад 2019.
[32] Термин „педагошки преступ“ преузет је из драме Виде Огњеновић, Милава Ајнштајн, Стубови културе, Београд 1998.
[33]С. Чупић, Теме и идеје модерног/ српско сликарство 1900—1941, Галерија Матице српске, Нови Сад 2017.
[34] G. Polok, „Modernost i prostori ženskosti“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb 1999, 172.
[35]М. Ђармати, Пештански ђаци: Петар Добровић, Зора Петровић, Иван Радовић и Иван Табаковић[каталог], СЗПБ, Нови Сад 2020.
[36] Богданка Познановић основала је Визуелни студио за интермедијална истраживања на Академији уметности у Новом Саду, а њена прва асистенткиња била је Марина Абрамовић. Своју уметничку праксу је развијала од експерименталног сликарског израза према интердисциплинарном приступу и новим медијима;
S. Kojić Mladenov, BogdankaPoznanović: Intermedijskakomunikacija, zbornik Teorijskidiskursisavremeneženskekulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019, 38–58.
[37] Уметничка акција Срце – предмет, 20. септембар 1970, акција, перформанс, инсталација, јавни простор и Трибина младих, Нови Сад.
[39] J. Čubrilo, Zora Petrović,TOPY, Beograd, 2011, стр.16
[40] J. Ognjanović, „Umetnice u muzejima: razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu“, у: Teorijskidiskursisavremene ženskekulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019, 205–214.
[41] I. Todorović, Iseklesmokablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Novi Sad 2019.
[42] B. Grojs, Učinitistvarividljivim/ strategijesuvremeneumjetnosti, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 2006.
[44] M. Šuvaković, Moć žene: KatalinLadik: retrospektiva 1962-2010 [katalog], MSUV, Novi Sad 2010; N. Milenković, MilicaMrđa:Umetnostjeono štojeizraznervi! [katalog], MSUV, Novi Sad 2016.
“Projekat: Kako nastaju arhive?” je realizovan od 16. do 24. decembra u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.
Cilj projekta je da se tokom tri onlajn razgovora koji predstavljaju radni proces za kreiranje programa: panel diskusije i izložbe, predstave raznovrsni pristupi arhiviranja savremenih umetničkih praksi iz pozicije nezavisnog sektora, pojedinaca/ki i kulturnih institucija.
Razgovori, subota 16. decembar:
1. 16. 00 časova – „Susreti sa arhivom, čuvanje arhive i digitalizacija” /Silvia Dražić i Vera Kopicl (osnivačice digitalne zbirke ŽeNSki muzej) i Darka Radosavljević (direktorka Remont – Nezavisne umetničke asocijacije Remont)
2. 18.00 časova – „Umetničke arhive, načini prikupljanja i predstavljanja” / Slavko Bogdanović (autor knjige „Divlja sloboda umetničke avangarde: Grupa KÔD u dokumentima i vremenu”) i Željko Grulović (predsednik Multimedijalnog centra Led Art)
Razgovore će moderirati: Danijela Halda (kustoskinja depoa Muzeja savremene umetnosti Vojvodine)
Učesnici i učesnice projekta:
• Silvia Dražić i Vera Kopicl (osnivačice digitalne zbirke ŽeNSki muzej)
Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.
Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.
Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.
Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925), Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).
У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.
Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња
У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ” (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен. У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе.
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)
Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)
Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)
У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)
Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).
Женска читаоница Посестрима
Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.
Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).
Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.
Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.
„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).
Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб (Исто, 25).
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)
Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.
Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)
Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем. Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.
У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:
„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)
Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.
Коло напредних женскиња
Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:
„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).
Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:
„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).
Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић, благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).
Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава 1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава 1919 б).
На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.
О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).
Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.
Матица напредних жена
Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)
Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)
Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.
Кора хлеба и дечје обданиште
Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.
Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.
Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)
Од 1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази у данашњој улици Соње Маринковић, пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).
Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)
Женско музичко удружење
У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:
”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“, базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског женског савеза у Загребу.
Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду
Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).
Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.
Литература и извори:
Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.
Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.
Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.
Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.
Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.
Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.
Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.
Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.
Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.
Нови Сад. 1934. 10. март.
Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”, 1. јун.
Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”, 6. март.
Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.
Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.
Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.
„Ma nemoj to da pišeš, to je dosadno! Piši šta želiš!“- uzvratio je Vladimir Kopicl, tokom priprema za konferenciju Neoavangarda – glas iz vremena, na moju jadikovku o zasićenosti teorijom a posebno nelagodnošću da pišem o nečemu o čemu sam već pisala, ma koliko menjala uglove i pristupe. Ali lako je njemu. Ja nemam njegova autentična, ponekad sočna sećanja. Tek poneku sliku neukog i zakasnelog gosta. I konačno ja sam sakundarac, tačnije sekundarka, koja se hrani tuđim rečima. A sad nastojim da pobegnem od svojih rečenica koje su se u tom posredovanju već izbrusile.
Zato sam se odlučila za jednu više light priču o ženama neoavangardistkinjama. Tim pre što su muškarci tu i mogu da govore za sebe. Doduše sa jednim jakim naslovom. Na šta naslov, preuzet od dvojca Delez/ Gatari želi da uputi. Da li sam time pridala svojoj temi preveliku težinu. Rekla bih sada, nedostaje mu znak pitanja.
Tragajući povodom Kafke za obeležjima manjinske književnosti Delez/ Gatari pišu: „Služiti se višejezičnošću u sopstvenom jeziku, koristiti ga na manjinski ili intenzivan način, suprostaviti potlačeni karakter tog jezika njegovom tlačiteljskom karakteru, pronaći zonejezičkog trećeg sveta kroz koje jezik izmiče itd“. Ili pregnantnije „biti stranac u sopstvenom jeziku“ otvara prostor deteritorizacije“. To stranstvovanje Kafki je obezbedila njegova paralelna pripadnost jevrejskoj kulturi i tradiciji, ali jevrejstvo ovde nije shvaćeno niti teorijski funkcionalizovano u svojoj etničkoj ili religijskoj konceptualizaciji, nego kao epistemološki, etički, estetski položaj, kao dvostrukost, kao pozicija tuđosti u vlastitom svetu.
Judita Šalgo i Katalin Ladik, dve su od tri žene koje su učestvovale u talasanju neoavagarde u Novom Sadu. Pesnikinje, performerke, Katalin Ladik je i glumica. Čuvena po svojim jedinstvenim izvođenjima foničke poezije. Šalgo je urednica na Tribini mladih u slavnim godinama NUP-a Od 80tih piše prozu, eseje. Ladik je 2007. objavila svoj prvi roman, ove godine preveden i kod nas. Nastavak se očekuje. Obe su rođene u ratnim godinama, Judita 1941, Katalin 1942. Obe su odrastale u vreme izgradnje „novog socijalističkog društva”. Obe vaspitavane za socijalizam. Docnije članice Partije.
Gde možemo detektovati ta mesta stranstvovanja u slučaju Judita Šalgo i Katalin Ladik
1. Da li je to višak identiteta? Kod Šalgo on funkcioniše kao mesto iz koga se generiše razlika, jedan prostor pražnjenja, rekla bih „ni tamo ni ovde“. Kod Katalin Ladik, pre je to prostor zgušnjavanja, moglo bi se reći i tamo i ovde.
Judita Šalgo je bila Jevrejka. Ova rečenica istovremeno kazuje i malo i mnogo. Malo, jer ni Šalgo poput velikog broja evropskih asimilovanih, sekularnih Jevreja nije odrasla u jevrejskoj tradiciji, nije upražnjavala verske obrede, niti je govorila nekim od jevrejskih jezika. Mnogo, jer je cezura u istoriji 20. veka koju je proizvelo tragično događanje holokausta upravo ponovo dozvalo jevrejstvo u njima. Proganjani su i svirepo ubijani ne zbog svojih uverenja i dela, nego naprosto zbog onoga što jesu, pa makar to što jesu (Jevreji) za njih same, do tada uopšte nije bilo od presudne važnosti. To je uslovilo sasvim specifičnu percepciju vlastitog jevrejskog identiteta, ne retku kod pisaca koji su se suočili sa teškoćama književne medijacije ili uopšte narativizacije iskustva holokausta, bilo kao ličnog sećanja, bilo kao postmemorije (Federman, Kertes, Konrad, Kiš, Levi…). Šalgo svoj jevrejski identitet propituje pre svega u esejima, najpre u onom pod nazivom „Moj jevrejski identitet“. Ona piše da se „Zbog prirode evropskog (srednjoevropskog) jevrejstva“, kao i zbog vlastite sudbine, njen jevrejski identitet „iskazuje se više kao praznina nego punoća, više kao sumnja nego izvesnost, više kao odsustvo nego kao prisustvo“. Njen otac, sestra, šira porodica, prekrojena demografija domova i gradova deo su tog odsustva. Budući sabran od gubitaka, jevrejski identitet Judite Šalgo iskazuje se pre svega kao prazno mesto.
Tu leži osnov nomadskog, neudomljenog karaktera književnih likova Judite Šalgo. Ona to naziva lebdenjem. Lebde Vera, Aleksandar i Bojan u Tragu kočenja, lebde Berta Papenhajm, Leopold i Oskar Rot, Nenad Mitrov, Dina Levin, Flora Gutman… u romanu Put u Birobidžan. Prestupnički status nomadizma upisan je u njihov uvek već pozajmljen identitet. Istovremeno to je i model njenog vlastitog životnog i spisateljskog pozicioniranja. Šalgo je to nazvala „opreznim identitetom“. „Moj nacionalni identitet manifestuje se odsustvom nedvosimslenih odrednica: ja jesam i nisam to što se od mene očekuje, i jesam i nisam kod svoje kuće…
U svom Dnevniku izgnanstva napisanom1988. kad je raspad već započeo Judita piše „U našem jeziku, a koliko znam, i u drugim evropskim jezicima, ne postoji reč za čoveka koji je svoj na svome, neiseljen, neproteran… U jeziku postoji samo izgnanik, neizgnanika nema… Ali izgnanik neće postati neizgnanik, čak ni ako ponovo stekne državu i dom. Uz izgnanika jedino još ranjenik nikad više neće biti ono što je bio: neranjenik. Izgnanstvo i rane ne zaceljuju.“
No i pored toga što je zbog „moralno-političke nepodobnosti „ISključuju iz partije, IZbacuju sa posla, IZbegavaju na ulici, Izokreću činjenice, Ispituju i cinkare… I pored toga što je shvatila kako je „Isterivanje rezultat bezuspešnog Uterivanja“,Šalgo se nije se spakovala i otišla. Njen nomadizam postao je unutrašnji „apstinirani nomadizam“ u kojem je sačuvala i negovala svoj prestupnički stav, svoju neposlušnost. Upravo u tom prostoru ona postaje nomad, imigrant i ciganin u sopstvenom jeziku.
Katalin Ladik je Mađarica, rođena u Novom Sadu u radničkoj porodici. Osnovnu školu završila je na mađarskom jeziku, ostalo školovanje bilo je na srpskom. Odrasla i školovana u korpusu jugoslovenske kulture. Govori, čita i piše na mađarskom i srpskom jeziku. Umetnost je promenila njenu socijalnu stratifikaciju.
Ladik u jednom intervjuu kaže: „U Jugoslaviji su me prihvatali sa interesovanjem i cenili u prevodu, ionako su prihvatali i poeziju na mađarskom. Što znači da bi se manjinska umetnost mogla izraziti.
Kada sam sedamdesetih nastupala u inostranstvu, bio sam neka vrsta konzula jugoslovenske umetnosti. U inostranstvu nisu mogli da shvate da ja predstavljam Jugoslaviju poezijom na mađarskom – kako je to moguće, nisu razumeli kako to da se ja kao Mađarica osećam kao Jugoslovenka, nisu razumeli moje patriotsko osećanje, da je Jugoslavija moja domovina.“
Katalin Ladik se nije osećala nepripadajućom. Štaviše. Upravo u tom društvu koje je, barem deklarativno i politički podržavalo dvojezične ili višejezične kulturne prakse kao potvrdu nadilaženja etničkih i nacionalnih razlika i konflikta, ona nalazi svoje pravo mesto.
A ipak, ona je otišla. Sa umiranjem Jugoslavije, umrla je i njena domovina. Devedesetih godina prošlog veka, tokom jugoslovenskih ratova ona se seli u Mađarsku kao i ne mali broj mađarskih umetnika iz Vojvodine. Ipak, prema rečima Katalin Ladik, ona ovde ne nalazi izgubljeni dom. Mađarska umetnička sredina tog vremena je konzervativna i ima malo razumevanja za njenu umetničku praksu.
To pokazuje poroznost njenog položaja. U kratkoj autobiografskoj povesti Nepismena Agota Kristof piše kako je u emigraciji, novi jezik, francuski, bio neprijateljski jezik jer je ubijao njen maternji. Za Katalin Ladik nijedan od dva jezika kojima se služi nije neprijateljski. Vezana je za jedan udvojeni svet, jedan dvojezik, kao redak cvet koji je mogao da nikne samo na tom tlu, samo u tom dvojstvu, između ili sadejstvu dve kulture i dva jezika.
2. Na drugom mestu, pitamo se da li je jezik taj koji otvara prostor stranstvovanja
Maternji jezik Judite Šalgo bio je mađarski, ipak ona je sva svoja dela napisala na srpskom. Tek ponegde, zaostala je poneka mađarska reč.
U porodici Judite Šalgo kao i u svim asimilovanim jevrejskin porodicama u Evropi govorili su jezik sredine u kojoj su živeli. Šira porodica živela je, po Juditinim sećanjima, u različitim vojvođanskim mestima i ona kao svoj maternji jezik navodi mađarski. S druge strane, već u ovoj tvrdnji, postoje igra, nesigurnost, jer kad govori o majci i maternjem jeziku, Šalgo ima na umu dvostruku referencu: majku i adoptiranu majku.
Mađarski je bio jezik njene porodice ali i tragične ratne epizode u kojoj gubi oca i dva puta menja majku. To je bio jezik neprijatelja, jezik straha i skrivanja, ali i jezik prijatelja, jezik spasenja. Njena pomajka kod koje provela godine rata, koja ju je zaštitila i spasla bila je Mađarica. Srpski je bio jezik kojim je drugi put progovorila kad je 1947. pošla u školu i on je postao jezik socijalizacije i jezik njenog spisateljskog samopotvrđivanja. Dva jezika čuvaju u sebi dva iskustva sveta i ponekad su posve neprevodivi.
S druge strane, prema rečima same Šalgo, iz „jezičkog nepripadanja”, iz činjenice da jezik nije upis prirodnog identiteta, proistekla je njena prijemčivost za jezičke i konceptualističke prakse neoavangarde: „Borba sa jezikom i svetom – kroz jezik – postala je način života”. Judita Šalgo uvek iznova „osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava”, osvaja ga ali i pomalo ruši, preziđuje i preuređuje za sebe
Judita piše: „Zapažena je okolnost da se pisci neukorenjeni u tlu – pisci bez domovine, pisci u raznim vrstama dijaspore – čvrsto ukorenjuju u jeziku, makar to i ne bio jezik njihovog naroda ili njihov maternji jezik.”
Ipak, uvek sačuvana distanca, jedan mali ali nesavladivi odmak deli autorku od oba jezika. Vlastitost prvog, mađarskog je istorijska: „moj mali dečji rečnik maternjih reči prazni se kao buđelar”. Drugi nikad neće savladati onu malu nijansu tuđosti koja od svake reči može načiniti predmet razmišljanja, putokaz u nekom sasvim neočekivanom pravcu.
U kratkom eseju „Zašto sam apolitična?“ Judita Šalgo, prepuštajući odgovor na pitanje postavljeno u naslovu samovolji jezika koji nenadgledan („dovoljno je malo nebudnosti“), pravi pravopisni prekršaj, pa pitanje: „A političnost?“, u isti mah razume kao odgovor: „Apolitičnost“ koju razvija do bepolitičnog, cepolitičnog ili čak enpoličnog. Šalgo dalje zaključuje da jezik odlučuje o tome šta treba a šta ne treba da znamo i prevodeći egzistencijalnu upitanost „A ja? A svet” u pevljivo ili magijsko „Aja, asvet“, otvara u njemu jaz koji remeti konvencionalne modele čitanja i razumevanja. Štaviše, završnom rečenicom: „Jezik kojim govorim dovoljno je lukav da bi prikrio ko sam, ali i dovoljno političan da bi me uputio kakva treba da budem.“ Šalgo u to remetilačko pogrešno razumevanje smešta subverzivni potencijal proizvodnje drugog, kao mesta kritike i promene. Da li je to treperenje intenziteta?
Katalin Ladik svoju poeziju piše na mađarskom. Doduše ponekad je sama prevodi na srpski.
U jednom intervjuu ona kaže: „Nisam bila ograničena u stvaralaštvu i pisanju, kao ni u objavljivanju. Moje jedino ograničenje je bilo u jeziku. Jeziku koji nije razumljiv svima.“
Ali ona prekoračuje i tu granicu. Ladik: „Shvatila sam da jedino performans može da prodre u druge kulture bez prevoda. Mislim da takav direktan odnos ima prednost nad elitnom poezijom i preovladava komunikacijsku prazninu koju elitna poezija ne može da prevaziđe. Shvatila sam da su eksperiment sa glasom i gestovima jedini mostovi koji mogu kulturu neposredno prikazati, a da me u tome ne ometaju jezičke barijere i problemi prevoda. Osnova moje poezije su mađarski jezik i mađarska kultura u Evropi. Koristila sam osnovu mađarskog i srpskog za svoje performanse, ali jezik nije bio od centralnog značaja, nego moje izvođenje. Zato su to ljudi u Evropi i mogli razumeti.“
U pesničkim performasima Ladik svoj nastup temelji na proširenju pojma poezije, transgresirajući, sasvim u duhu neoavangardnih poetika, granice žanra, povezujujući poeziju, zvuk i vizualnost. U njenim nastupima ta se transgresija odvija u dva pravca. Jedan se tiče glasa i muzike. U performansima učestvuju narodni instrumenti, magnetofon, kasnije teremin. Katalin Ladik povezuje tradicije balkanskog i mađarskog folklora i delujući izvan jezika nastupa nadnacionalno. Folklor nije tu da bi zagovarao nacionalnu tradiciju, već, naprotiv, da bi bio neposredna veza internacionalnog prepoznavanja što je bilo značajno za multietničku celinu kakva je Vojvodina i s druge strane korespondiralo je sa internacionalizmom avangarde.
S druge strane, njen glas dekonstruiše semantičke slojeve jezika, prizivajući ono mitsko, šamansko, magijsko, rekla bih čak arhaično, pagansko, iskonsko. Publika percipira umetnički čin kroz telo i gest i glas a sam sadržaj gubi na značaju.
Delez/Gatari pišu da je Kafka čisto intenzivnu upotrebu suprostavio simboličkoj i značenjskoj, dopirući do potpunog i neoblikovanog izraza, da je došlo do izdvajanja jezika u neku vrstu stranog jezika, da se radilo o njegovoj deteritorijalizaciji, i još više o tome „da se [jezik] gurne ka njegovoj vlastitoj granici, kako bi se otkrilo ono što je izvan njega – tišina ili glazba.“
Zar ove rečenice neće važiti i za Katalin Ladik?
3. I kao treće dolazimo do toga da su Judita Šalgo i Katalin Ladik bile žene, umetnice koje su propitivale vlastito mesto u dominantno muškom svetu umetnosti.
Situacija je delikatna.To su šezdesete i sedamdeste godine prošlog veka. Vreme socijalističko. Ravnopravnost zakonski zagarantovana. Žesnko pitanje rešeno. Ali „ključevi ravnopravnosti“ otključavaju pre svega nacionalno i klasno, delujući na liniji opštedruštvene i političke ravnopravnosti. Stoga izvan javne, pre svega političke sfere, u domenu privatnog ostaje sačuvan tradicionalni patrijarhalni model ženskosti.
Ali to je i vreme kada se žene budе u muškom svetu umetnosti. Umetnice, doduše, još ne istupaju sa eksplicitno političkih platformi, feminizam, feministička teorija još nisu došli do reči. Ali tematizuje se specifično žensko iskustvo, uloga žene u porodici i društvu, ženske rutine, žensko telo i seksualnost.
Transgresija žanra u pesničkim performansima Katalin Ladik ide u dva pravca: jedan se tiče glasa i muzike, drugi se tiče TELA koje se i samo pojavljuje kao instrument umetnosti.
Mada teorijski neartikulisano, u performansima Katalin Ladik preklapaju se lično i političko. Ona ne teoretiše, ona deluje, prkosi.
Sama živi patrijarhalnu matricu, posao u banci, brak, dete, domaćinstvo, ali istovremeno kroz umetnost emancipuje sebe kao performativni subjekt. Žensko telo, štaviše erotizovano žensko telo, postaje saučesnik umetničkog čina.
Katalin Ladik: „Nije to bio feministički vapaj. Ja sam samo unela lično iskustvo, iskustvo žene koja je doživela poniženja kroz svakodnevni život. Bila sam u jednom zatvorenom mikrosvetu: radio, kuća, porodica, i ja sam svoj glas pustila kroz poeziju i performanse. Pronašle su me žene Zagreba, Beograda… i stavile na svoju zastavu. Bila je to borba sa konzervativizmom, sa strahom i stidom: Bih, a ne smem! Volela bih, ali…“
Koristeći objekte iz svakodnevnog života Ladik demonstrira dnevne ženske rutine i tako balansirajući između privatnog i javnog, ispituje i dekonstruiše položaj žene u aktuelnom društvenom ustrojstvu,
„U jesen 1979. godine, u Novom Sadu, u holu zgrade Tribine mladih počela je da raste neka tvorevina kružnog oblika. Ova krhka, od štapa i kanapa sastavljena konstrukcija dobila je od plakata, afiša, zidnih oglasa sačinjen papirni omotač i sve je to podsećalo na neko daleko ostrvo idiličnog doma, na ptičje gnezdo, doboš, pećinu i tome sličnu alegoriju, gde čovek može da se sakrije od sveta. Tamo je, iznutra, u središtu bila Ona, kao domaćica koja robuje i nestaje u dušegupki svakodnevice. U ovaj, dobošu sličan zatvor, unela je rekvizite svoga doma: električni rešo, knjige, jaja, dvopek, ulje, baštensku ležaljku, haljine, kvarc-lampu, pisaću mašinu, radio-aparat… i onu misterioznu stvar. Bar smo mi tako mislili.
Štampa je pompezno najavila performans pod nazivom Vrišteća rupa.“
Jedan od čuvenih performansa koji parodira dominantne narative i muški pogled kao mesto konstituisanja ženskosti jeste Blackshave ili tkz. antistriptiz budući da je tokom izvođenja došlo do svlačenja pred publikom ali u konačnom, iščekivanom ishodu performerka je ostala obučena u crnu rolku i pantalone preko kojih je bio obučen čipkasti, beli, ženski donji veš. Potom je namazala penu za brijanje ispod pazuha i na bradu i simulirala brijanje.
Performans Katalin Ladik bio je subverzivan ne samo u odnosu na dominantnu kulturnu matricu nego i okviru novih umetničkih praksi koje su se i same konstituisale kao pretežno maskulini diskurs. On je nedvosmisleno predstavljao govor drugog ili druge.
S druge strane, performativni nastupi Katalin Ladik nalaze recepciju u popularnoj i medijskoj kulturi koja je čini jugoslovenski vidljivom. To je narušilo ili čak profanisalo njen umetnički dignitet i umetničku praksu i u konačnom ishodu rezultiralo zvaničnom odbacivanjem, zapravo njenim isključivanjem iz partije.
Ona je tu kaznu doživela kao tešku i neprimerenu, ali ne i kao onu koja bi je pokolebala u njenim umetničkim aspiracijama: „Pitala sam gde se to u Statutu Partije piše da ja smem razgolititi dušu, ali ne i telo. Rekli su da nigde ne piše, ali da se podrazumijeva. Ja sam se ponovo skidala, i opet ću ako to bude potrebno, jer mislim da je opravdano. I u životu sam igrala ponižavajuće uloge, a da nisam mogla birati. Ovo barem mogu izabrati.“
U tekstovima Judite Šalgo ne postoji otvoreno, koherentno tematizovanje socijalnog ili političkog statusa žena u jugoslovenskom kontekstu. Ne samo da bi se u društvu koje se deklariše kao socijalističko, to moglo razumeti kao contradictio in adiecto, nego bi takva otvorena tematizacija bila bi nespojiva s početnom, avangardnom vokacijom autorke. Nova umetnička praksa nije bila politička u smislu zagovaranja specifičnih društvenih ili političkih ciljeva nego se ticala pre svega „politike” same umetnosti, „kritički diskurs koji je proizvodila odnosio se isključivo na sistem umetnosti”. S druge strane, ženski identitet i strategije identifikacije, žensko iskustvo i ženska epistemologija, seksualnost, telo, mogućnosti transgresija, neosporno su teme kojima se Judita Šalgo bavi. Iako one postaju prevalentne i eksplicitnije tek u romanu Put u Birobidžan, njihovo tiho prisustvo može se detektovati i u poeziji i u drugim proznim delima. Upravo konstituisanje umetnice, propitivanje, zadobijanje i prihvatanje vlastite autorske pozicije karakteriše prozni rukopis Judite Šalgo. U Tragu kočenja, autorska pozicija gradi se nizom autopoetičkih intervencija i metatekstualnih gestova. Priče pisane po tuđim naslovima relativizuju i redefinišu kôd autorstva i originalnosti, svesno i programski ga deleći s nekim drugim. Put u Birobidžan otvara se čitanju ponajpre kao parodijsko-utopijska ženska potraga za identitetom. Unutar jedne postmoderne naracije koja uspostavlja reference prema istoriji, psihoanalizi, fragmentima naučnog diskursa i mitovima i teorijama zavere, ženski identitet otkriva se kao mesto subverzije opšteprihvaćenih vrednosti naše kulture i kao potencijalni prostor njihove transgresije.
[1] Tekst je pročitan na konferencuji „Neoavangarda – glas iz vremena“održanoj aavgusta 2022 u Novom Sadu u organizaciji Izdavačke kuće „Futura publikacije“
Vatrogastvo je profesija koja ističe najviše moralne vrednosti, smelost i pribranost pred opasnostima ali i spremnost da se u spasavanju života drugih rizikuje sopstveni život. Za vatrogasno zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, potrebna je edukacija i uvežbavanje, ali zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. To su faktori koji su uticali na to da se ova profesija dugo smatrala isključivo muškim zanimanjem.
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja (krajem 19. veka), kao i njihovo mnogo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i da učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja dobrovoljnih vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj (Nedeljković Angelovska 2022).
Od svih društvenih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama i negovanjem visokih moralnih vrednosti. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi. Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost (Gal, 1972, 43). Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama (Недељковић Ангеловска 2022, 7).
Iako se oduvek težilo pojednostaljivanju vatrogasne opreme zbog brzine delovanja, ona je iz dana u dan sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti pružaju mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, a manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj (Nedeljković Angelovska 2022). Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).
Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njihovu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje i državno uređenje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama. (Nedeljković Angelovska 2022).Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori), što će kasnije značajno uticati na njihovu polnu strukturu (Nedeljković Angelovska2022).
O izuzetnosti Ljubice Krnjaić u vatrogasnoj profesiji mogla bi da govori i analiza polne strukture članstva na primeru dobrovoljnog vatrogasnog društva Novog Sada, čiji je član. Izvor za protokolarnu ali ipak malobrojnu prisutnost ženskih članova predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja Društva. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz 1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica (Nedeljković Angelovska 2022).
Drugi, pisani izvori navode da je Dobrovoljno vatrogasno društvo Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153).
Dijapazon ženskog učešća u radu profesionalnih i dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, od ceremonijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, rezultat je specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, kulturnim uticajima koji su se menjali pod diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije (Nedeljković Angelovska 2022).
DETINJSTVO
Ljubica je rođena je 13. avgusta 1956. godine kao najmlađe šesto dete u porodici Stoje (rođene Ilibašić) i Ljubana Krnjaića, u selu Kepčije, nadomak Dvora na Uni, u južnom delu Banije, nedaleko od ušća rečice Žirovnice u Unu (Hrvatska). Dve starije sestre umrle su pre njenog rođenja. Majka je umrla pred rat 1990. godine, otac koji je izbegao iz područja zahvaćenog ratom1995. godine u Novi Sad, umro je 2004. godine.
Detenjstvo je Ljubica provela u kući u kojoj se rodila. Priseća se da je do njenog polaska u školu kuća bila osvetljavana petrolejskom lampom. Zajedno sa članovima porodice učestvovala je u poljoprivrednim radovima: primpremama sena za sušenje, kopanju kukuruza, žetvi pšenice, skupljanju šljiva, pripremama ketena (lana) i konoplje za tkalačku pređu. U jesen, kada sazri kukuruz, sa svojim ukućanima je „šopala“ (kljukala) guske, gurajući im u kljun zrna kukuruza, držeći ih na krilu. Volela je da neguje ždrebad i mlade životinje. Pored živine, gajili su konje, krave, ovce i svinje. Na Spasovdan kada se šiša ždrebad, Ljubica je u uzrastu od 10 godina prvi put ošišala svoje ždrebe. Ponosna je na svoje veštine veza, štrikanja, heklanja i pripremanja hrane koje je stekla u svom detinjstvu. Između ostalog, ističe se u pravljenju „banijske“ kobasice.
Ljubica Krnjaić, Kepčije,1962.Ljubica sa ždrebetom, Kepčije,1966.
JUGOSLOVENKA
Ljubica je iz „idiličnog“ seoskog okruženja uronila u svet „kolektivizma“ i „bratstva i jedinstva“ socijalističke Jugoslavije u vreme svesrdne državne podrške radničkoj klasi, besplatnog školovanja, omladinskih radnih akcija. Kretajući se duž staze okružene mogućnostima, nalazila je svoj put ka obrazovanju i ekonomskoj samostalnosti, kao i vatrogasnom pozivu, koji će u velikoj meri označiti njen život.
Za vreme četvrte godine hemijsko-tehnološke tehničke škole i prve godine studija Poljoprivrednog fakulteta stanovala je u ženskom srednješkolskom domu u Nikolajevskoj ulici u Novom Sadu. Pored toga, nakon prelaska na Višu tehničku školu, stanovala je u studentskim domovima: „23 oktobar“, „Slobodan Bajić“ i „Veljko Vlahović“. Za vreme studija je povremeno radila kao portir u studentskom domu, trenirala džudo, bavila se atletikom, skijanjem, planinarenjem, streljaštvom i drugim sportovima. Učestvovala je u omladinskim radnim akcijama koje su bile popularne u „radničkim“ porodicama u vreme njene mladosti. Ponosna je na priznanje „Udarnik“ koje je stekla na radnoj akciji Sarajevo 83 (1983) – u okviru pripreme za Svetsku zimsku olimpijadu 1984. godine.
Po završetku studija Više tehničke škole u Novom Sadu 1984. godine bila je zaposlena kao referent zaštite od požara i referent zaštite na radu u 4 preduzeća: od 1985. godine u poljoprivrednoj radnoj organizaciji „15 Oktobar“ u Kulpinu i u livnici „27. Mart“, od 1987. godine GIK „1 Maj“ Bačka Topola, od 1988. godine u društvenom preduzeću „Niva“ do 1996. godine. Zvanje Viši vatrogasni oficir I klase stekla je 1994. godine. Završila je Visoku tehničku školu strukovnih studija 2006. godine u Novom Sadu. Svojim profesionalnim angažovanjem postala je član kao i predsednik industrijskih vatrogasnih organizacija („27. Mart“ i „Niva“) u okviru Vatrogasnog saveza Novog Sada, koji je poveo na put društvenog aktivizma u institucijama dobrovoljnog vatrogastva.
Za sebe kaže da je Jugoslovenka. Ima kritički stav prema politici savremenog društva ali smatra da je socijalistički poredak Jugoslavije bio najhumaniji poredak. Potvrdu za to nalazi u svom ličnom primeru:pružio joj je mogućnost da razvija svoje talente, da se obrazuje i iskaže svoj maksimum, da se osamostali i uživa u životu ispunjenom ushićenjem sticanja i širenja znanja i zadovljstava u druženju sa velikom brojem prijatelja.Smatra da su socijalzam i vrednosti koje su isticane i negovane u Jugoslaviji u kojoj je stasavala, uticali na formiranje njenog karaktera i njenog života. Društvene vrednosti kao što su solidarnost, drugarstvo, zajedništvo i saosećanje, činile su važan činilac tadašnjeg poretka kaoi profesije vatrogasca koju je izabrala za svoj životni poziv. Pored poštovanja duboko ukorenjenih tekovina revolucionarnih promenakoje je doneo socijalizami humanizamJugoslavije,Ljubica je ostala verna i poštovanju tradicije, svoje porodice i svojih korena. Zajedno sa sestramaje obnovila porodičnu kuću u selu Kepčije u opštini Dvorna Uni. Njena kuća je mesto gdeprijatelji dolaze radi zajedničkih moba ali i odmora u zdravom okruženju i njenom srdačnom gostoprimstvu. Slavi Svetog Jovana i sebe smatra velikim „svečarom“. Sama priprema trpezu i danima joj je kuća ispunjena brojnim prijateljima.
VATROGASNI SAVEZINOVOG SADA I VOJVODINE
Za Ljubicu je bilo od velike važnosti što su dobrovoljna vatrogasna udruženja odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja, čiji je bila član od 1985. godine a zatim sekretar Vatrogasnog seveza grada Novog Sadaod 1996. do 2018. godine i predsednik Vatrogasnog saveza Vojvodine od 2017. do 2018. godine.Za vreme njenog mandata na čelu Vatrogasnog saveza Vojvodine organizovan je I VATROGASNI KONGRES u Novom Sadu (2018), do tada najveći vatrogasni stručni skup u Srbiji, na kom su učestvovali predstavnici 10 država Evrope. Sa željom da podrži inicijativnosti veću samostalnost mladih ljudi u vatrogasnim organizacijama, Ljubica je zajedno sa svojim bliskim saradnicima osnovala Nacionalnu omladinsku vatrogasnu organizaciju NOVO(2017).
Prihvatanjem najviših položaja u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijamaLjubicin život je obeležen aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice ali i šire, van njenih granica, saradnjom sa vatrogasnim organizacijama Jugoslavije a zatim Republike Srbije, kao i učešćem na takmičenjima i izvan lokalnih, državnih i regionalnih granica. Ova vatrogasna udruženja su imala vaspitnu i motivišuću ulogu za sve generacije članova koji su u svakodnvnoj upućenosti na zajednicu, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo, ali i poverenje u bezbednost koju garantuje društvena i državna organizacija (Nedeljković Angelovska 2022).
Predsedništvo DVD Futog sa gostima na Godišnjoj skupštini, Futog, 2003.Mladen Šišarica i Ljubica Krnjaić na realizaciji projekta
„Budi dobrovoljni vatrogasac“ u organizaciji „NOVO“, Budisava, 2018.
U svrhu motivacije dece i mladih učenika (predškolskog uzrasta, osnovnih i srednjih škola)Ljubica je bila autor više projekata edukacije koji su obišli gotovo sve osnovne i srednje škole Novog Sadai inspirisali nekoliko generacija studenata zaštite od požara, koji su nastavili ovu misiju. Osmislila je i dizajnirala, uz pomoć svojih saradnika, prateće edukutivne i interaktivne društvene igre, puzle, plakate i flajere. Pored toga, bila je dizajner takmičarskih medalja, plaketa i zahvalnica Vatrogasnog saveza grada Novog Sada. Baveći se fotografijom, sito-štampom i pripremom za štampu često je sama izrađivala vizuelni i drugi program koji je pratio manifestacije ili bio u svrhu popularizacije dobrovoljnog vatrogastva.Zajedno sa svojim saradnicima osmislila je takmičarske i edukativne programe koji se uz redovne vatrogasne manifestacije održavaju svake godine: kviz „Mali vatrogasac“ i Memorijal – takmičenje posvećeno zaslužnom vatrogascu „Radivoj Savin Rada“.
Predavanje u školi „Vasa Stajić“, Novi Sad, 2013.Ljubicasa vatrogasnim podmlatkom
u Vatrogasnom domu,Futog, 2014.
Lena i Aleksej Jurić sa njihovom Bubom
na izložbi u DVD Petrovaradin,2018.
Ljubica Krnjaić savatrogasnim podmlatkom – učesnicima regionalnog vatrogasnog kampa DVD Blagaj, Konjic, 2018.Ekipa DVD „Dr Laza Кostić“ – učenici OŠ „Кosta Trifković“ iz Novog Sada, na VIII Memorijalu „Radivoj Savin-Rada“ osvojeno II mesto u vežbi „Кo brže-ko više“, Rumenka, 2017.Medalja „Memorijal Radivoj Savin – Rada“.2014. Fotografija Feđa Kiselički.
STRUČNI SAVETNIK I ANALITIČAR
Ljubica je zadovoljna što joj je znanje omogućilo da se bavi ovom humanom profesiojom i bude od pomoći mnogima u rizičnim situacijama. U susretu sa posledicama nesrećnih događaja požara, poplava i drugih nepogoda izazvanih prirodom ali i ljudskim faktorom, obuzimaju je, kako sama kaže, osećanja tuge i nemoći, ali i rešenosti da ukaže na uzroke koji su mogli da se izbegnu pravovremenom edukacijom i ličnom odgovornošću. Ona se kao vatrogaskinja sretala a danas se kao sudski veštak sreće sa mnogim teškim i tragičnim situacijama, kada su u požaru bile povređene njene kolege vatrogasci i stradali ljudi. Više nijedirektno uključenau aktivnu borbu sa vatrenom stihijom i drugim rizicima po živote i materijalna dobra, već svoje znanje i iskustvo koristi prilikom sudskog veštačenja uzroka požara. Pored toga, bavi se analizom propisa i zakona koji se tiču zaštite od požara i kritikom postojećeg stanja kao i podsećanjem na neophodnost celishodne brige o bezbednosti i pravovremenoj edukacijiu vremenima krize kojima je naše društvo izloženo.Svoje stavove i saznanja izlaže u medijima i objavljuje u stručnim časopisima. Autor je tekstova i predavanja kojima je više puta skretala pažnju na opasnosti od upotrebe pesticida i na važnost očuvanja životne sredine. Dugi niz godina je bila kolumnista stručnog časopisa „Zaštita plus“ kao i autor priručnika i publikacija iz oblasti zaštite od požara. Bila je osnivač i preduzetnica Agencije za konsaltig i menađment u oblasti životne sredune, zaštite od požara i bezbednosti i zdravlja na radu „ Golub“. Inicirala je i realizovala praktičnu obuku studenata Visoke tehničke škole strukovnih studija i Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, na studijskim programima zaštite od požara i upravljanja rizicima od katastrofalnih događaja. Deo svog stručnog rada posvetila je osobama sa invaliditetom u vanrednim situacijama, čitavim nizom predavanja, praktičnih uputstava i predloga, kao i pokretanjemi realizacijom projekta ugradnje dimnih detektora u stanoveosoba sa invaliditetom (u saradnji sa Gradskom upravom za socijalnu i dečiju zaštitu Novog Sada).Ljubica ističe važnost prilogođavanja sistema dojave požara osobama sa invaliditetom i naročito težak položaj gluvih, nagluvihi nemih osoba izloženih opasnostima od požara i drugih rizika. Zbog toga je bila predlagač uvođenja sistema dojave požara putem SMS poruke, posebno namenjeno za ove osobe, ali na žalost,taj projekat još uvek nije realizovan.
Gostovanje na Radio Novi Sad, 2012.
UDRUŽENJE ZA EKOLOGIJU I ZAŠTITU OD DEJSTVA VATRE „ECOFIRE“
Svoju potrebu da podrži razmenu znanja i novih dostignuća u oblasti preventivne bezbednosti i zaštite ljudi i materijalnih dobara radi ublažavanja posledica različitih katastrofa, ali i očuvanja biodiveriteta,Ljubica je realizovala, zajedno sa svojim istomišljenicima, osnivanjem „Prvog udruženja za ekologiju i zaštitu od dejstva vatreEcoFire“. Od 9. decembra 2006. godine od kada je osnovano ovo udruženje, Ljubica je na njegovom čelu kao predsednik i autor njegovog vizuelnog identiteta. Svake godine (od 2007) održava se stručna tribina „Neguj granu na kojoj sediš“ kao i druge aktivnosti edukativnog i zabavnog karaktera. Uobičejeno je da aktivnosti vezane za tribinu traju nekoliko dana i da okupljaju stručnjake iz različitih oblasti nauke, umetnosti i kulture, sa akcentom na očuvanju životne sredine, mentalnog i fizičkog zdravlja ljudi. Kao i u društvenim organizacijama dobrovoljnog vatrogastva, deo tribina se sastoji od opuštanja uz druženja, zabavu i zajednički ručak.
III Tribina „EcoFire“,Novi Sad, 2010.V Tribina „EcoFire“, Novi Sad, 2011.
ZAŠTITA KULTURNOG NASLEĐA
Ljubica Krnjaić je svojim poklonima i stručnom saradnjom učestvovala u dopunjavanju zbirke vatrogastva Odeljenja za etnologiju Muzeja grada Novog Sada. Njena usresređenost na kulturno nasleđe vatrogastva bilo je iz razumevanja značaja ove humane profesije koja je imala svoje važno mesto u istoriji grada, kao i sa namerom da rehabilituje pomalo zaboravljene organizacije dobrovoljnog vatrogastva. Sa željom da motiviše mlade naraštaje novosađana da se priključe ovim institucijama,sarađivala je sa Muzejem grada Novog Sadau kome je izložbama promovisan rad vatrogasnih udruženja,organizujućisa muzejskim kustosom i edukatorima interaktivne radionicie za decu.
Ljubicina uloga u očuvanju kulturnog nasleđa ogleda se i u iniciranju muzejskih izložbi koje govore o različitim segmentima dobrovoljnog vatrogastva. Bila je dragocen saradnik Muzeja grada Novog Sada u realizacijiizložbi: „125 godina dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ 1997. godine, „Futoški vatrogasci 140 godina dobrovoljnog vatrogasnog društva u Futogu“, 2014. godine. Zajedno sa kustoskinjom Muzeja radila je na izradi publikacije: „150 godina Dobrovljnog vatrogasnog društva »Dr Laza Kosti滓2022. godine.
Dragoslav Durkalić – predsednik DVD „Dr Laza Кostić“, Ljubica Кrnjaić – sekretar VSG Novi Sad, Ilija Stakić – komandant štaba VSG Novi Sad, Muzej grada Novog Sada,1997.Pavao Sić – predsednik DVD Petrovaradin, Ljubica Krnjaić – sekretar VSG Novi Sad, Desimir Janković – predsednik VSG Novi Sad,na proslavi dana Muzeja grada Novog Sada, 2010.Polaganje venca na spomenik Laze Kostića sa predstavnicima DVD „Dr Laza Kostić“. Novi Sad, 2011.
DOBROVOLJNE VATROGASNE ORGANIZACIJE U 21. VEKU
Velike promene na polju dobrovoljnih vatrogasnih organizacija odigravale su se početkom 21. veka. Iako nose odlike dugog trajanjadobrovoljna vatrogasna udruženja menjaju svoju ulogu pod uticajem promena koje su zahvatale kulturu i društvo, usled razvoja nauke i tehnike kao i političkih, društvenih i obrazovnih reformi. I u ovako izmenjenim okolnostima Ljubica Krnjaić je isticala i danas ističe veliki značaj koja ova društva imaju u edukaciji i uvežbavanju stanovništva u kriznim danima velikih požara, bombardovanja i ratova, poplava ali i u svakodnevnom priskakanju u pomoć onima koje je zbog elemenetarnih nepogoda zadesila nevolja. Govoreći o tome da su dobrovoljna vatrogasna društva i vatrogasni savezi, do pre nekoliko decenija imali mnogo značajniju ulogu u razvoju i unapređenju zaštite od požara, kao i u otklanjanju posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, Ljubica je navela:
„U mnogim naseljenim mestima dobrovoljni vatrogasci su jedina vatrogasna snaga, jer su mnoga udaljena čak 20 i više kilometaraod sedišta nadležne vatrogasno-spasilačke jedinice. Zbog toga je postojanje dobrovoljnih vatrogasnih društava u samom mestu značajno za pravovremeno efikasno delovanje u slučajevima požara i drugih nesreća. Težnja vatrogasnih saveza i dobrovoljnih vatrogasaca danas jeste da se boljom materijalnom i tehničkim opremljenšću, usavršavanjem kadrova i masovnijim uključivanjem građana, doprinese većoj bezbednosti od požara i spremnijem odgovoru na prirodne i druge nesreće. Razumljivo je što se članovi dobrovoljnih vatrogasnih društava sa ponosom sećaju «slavnih» dana, i što danas sa gorčinom govore o njegovoj, možda nepravedno, umanjenoj slavi, ali preventiva zaštita injihov rad na obuci mladih kadrova su veliki podvizi, gde se herojstvo i solidarnost ne ogleda samo u neposrednom sukobu čoveka sa vatrom, već u sve većem obimu „nevidljivog” sprečavanja da do požara dođe.“
Naše društvo danas je društvo rizika. Svakodnevni rizici od posledica različitih katastrofa uvećani su modernizajcijom, naučnim i tehnološkim razvojem. Ovo je posebno stanje stvarnosti koje karakteriše nepoverenje u bezbednost, kaoi slutnja o uništenju i katastrofikoji samo što se nisu desili. Rizici se pomoću imaginacije, uz pomoć nauke, politike, javnog mnjenja, kao i književne, publicističke i filmske produkcije, opisuju i na taj način približavaju čoveku. Ovo stanje krize je karateristično za društva u tranziciji kao što je već decenijama Srpsko društvo ali i za čitav svet u vreme ratova koji sa sobom donose pretnje za čovečanstvo. Zbog toga Ljubica Krnjaić naglašava važnost razvijanja sistema preventivne zaštite isnavdevanje savremenom opremom dobrovoljnih društava u cilju postizanja veće bezbednosti ibržeg reagovanja u vanrednim situacijama, kao i značaj široke i pravovremene edukacije građanstva.
PRIZNANJA
Zbog značajnih uspeha u unapređivanju i razvoju zaštite od požara, Ljubica Krnjaić je dobitnik brojnih povelja, plaketa, spomen-obeležja, znački i zahvalnica dobovoljnih vatrogasnih udruženja i saveza, kao i drugih društvenh udruženja i državnih organizacija, od kojih se izdvajaju Zlatna plaketa Vatrogasnog saveza Vojvodine (2011),Zlatna plaketa Vatrogasnog saveza grada Novog Sada (1999), (čiji dizajnje delo Ljubice Krnjaić), kao i Povelja Organizacije rezerevnih vojnih starešina grada Novog Sada (2019).
Ljubici je veoma drago priznanje festivala „Baby exit“ VELIKA PETICA koja joj je dodeljena „KAO SIMBOL ŽELJE DA SVETOM VLADA DRUGARSTVO KOJE JE TEMELJ PONOSNE PROFESIJE VATROGASCA“ (2010) u Novom Sadu.
Ljubica Krnjaić je odlikovana Znakom priznanja II stepena Vatrogasnog saveza Srbije (1990) i Znakom priznanja I stepena Vatrogasnog saveza Srbije (1996) za požrtvovan rad i naročite zasluge na unapređenju vatrogastva.
Zlatna plaketa VS Vojvodine dodeljena Ljubici Krnjaić, 2011.Fotografija Feđa Kiselički.
ZAKLJUČNO RAZMATRANJE
Ljubica Krnjaić je posvetila veći deo svog života radu na edukaciji iz oblasti zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji vatrogastva kao humanog poziva.Pored svog profesionalnog poziva inženjera zaštite životne sredine – zaštite od požara,bila je aktivan član novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr laza Kostić“,predsednik Vatrogasnog saveza Vojvodine,dugogodišnji sekretar Vatrogasnog saveza grada Novog Sada i osnivač Agencije za konstalting i menađment. Danas je Viši vatrogasni oficir I klaseu penziji i dalje član novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr laza Kostić“,predsednik Udruženja „EkoFire“, sudski veštak za oblast – uzroci požara, eksplozija i havarija, edukatori autor stručnih publikacija, tekstova i predavanja.
Ljubica je izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog stručnosti i posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja (Nedeljković Angelovska 2022). Poznata je podoslednoj posvećenosti brizi o preventivnoj zaštiti i bezbednosti u vanrednim situacijama kao i prijateljskoj podršci gotovo svima koji su dotakli njen život. Ljubica Krnjaić je vatrogasni aktivista, pokretač i inspirator, koja samim svojim životom življenim u skaldu sa najvišim moralnim vrednostima učestvuje u humanom razvoju svoje zajednice a samim tim čovečanstva i sveta i njegovog daljeg toka.
LITERATURA:
Недељковић Ангеловска, Весна. 2014. ФУТОШКИ ВАТРОГАСЦИ, 140 годинаДобровољног ватрогасног друштва Футог. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, Ватрогасни савез града Новог Сада.
Недељковић Ангеловска, Весна. 2022. 150 годинаДобровољно ватрогасно друштво Новог Сада„Др Лаза Костић“. Нови Сад: Добровољно ватрогасно друштво Новог Сада„Др Лаза Костић“.
Blagojević, Marina. 1991. Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.
Gal, Đerđ. 1972.100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo,
Nedeljković Angelovska, Vesna. 2022. Položaj žena u društvenim organizacijama dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu. WomeN’S Museum.https://zenskimuzejns.org.rs/citaonica/ (preuzeto 13. septembar 2023)
Projekat realizuje Multimedijalni centar Led Art u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti Vojvodine
Pratite aktivnosti projekta na sledećim adresama
