Габриелa Теглаши Јојкић
У монографији која је у штампаном издању промовисана 25. новембра 2025. у Градској концертној дворани у Новом Саду и 3.децембра у Културном центру Кикинда, представљена су сва постигнућа Балетске школе у Новом Саду у трајању од 75 година. Реч је о школи која систематски и организовано уводи ученике у културни живот друштвене средине, организује сарадњу с бројним сродним институцијама кроз јавне наступе и концерте, учествује у културним домаћим и међународним манифестацијама и фестивалима и републичким такмичењима. Успесима ученика потврђује се стручност и професионалност ове специфичне образовне установе, једне од две такве на територији Аутономне Покрајине Војводине. Такође, она сарађује с балетским школама у земљи и иностранству, што чини да се ученици срећу и с другим педагозима усвајајући знање од стручњака који полазнике школе професионално припремају за даље школовање, а развој и напредовање ученика и педагога свакодневно се прати. Целокупан рад се јавно презентује неколико пута годишње на јавним часовима, годишњим концертима и бројним наступима у хуманитарне сврхе.
Физичка активност је један од најбитнијих фактора који утиче на здравље деце, јер се кроз њу развија низ телесних и менталних вештина. Часови балета за предшколску и школску децу су добар избор, јер осим физичке активности која утиче на правилан раст, код полазника балетске школе развија се музикалност, социјализација и учи се дисциплини, уредности и лепом понашању. Уласком у простор ове школе, дечје очи се радознало шире и ту је почетак, први корак остваривања сна. Познато је да је балетска уметност одлична психофизичка припрема и за друге активности. Конкретно, школа своје ученике учи дисциплини, одговорности и организованости. У балетским школама се не среће осионо понашање и рекло би се да је то један лепо однегован свет.
Балетска уметност је пре свега медиј божанске лепоте. Постати балерина или балетски играч је већ један степеник више и корак даље, који се догоди или не догоди после школовања. Постоје играчи и постоје уметници. Разликују се по томе што су први у свакој улози исти, док су ови други у истој представи сваки пут другачији. У школи се учи како се постаје уметник, али и то да је балет и начин живљења. Живети живот уметника је лепо, то значи живети радост, али подразумева и одрицање од много чега. Ако се на балет гледа као на лепоту и љубав, он постаје одабрани пут и свакодневна потреба. Они ученици који не доврше школовање у средњој балетској школи памте све своје јавне наступе у којима су играли и за то били награђивани аплаузом.
Да би се савладала балетска техника, на првом месту мора да постоји физичка предиспозиција. Она се постиже свакодневним радом, а таленат, који је само један мали, али наравно и добродошао део, ту је да се лакше изгради једна балерина или балетски играч. Техника се савладава уз особине као што су упорност и истрајност, а емоције излазе, или опет, како код кога, не излазе из играча током извођења солистичких деоница. Балетске бравуре саме по себи нису довољне да би нам се нечија игра и допала. Емоција се не учи, она је тај важан зачин који се додаје балетској техници и уметнику којег гледамо на позорници док му аплаудирамо.
Педагошки рад је увек веома захтевна делатност. Колико ли тек изазова има у балетским школама где наставници уче децу да играју? Нижу се сати и сати за увежбавање балетских нумера, небројено пута понављају се исте примедбе: шта је неопходно да се истегне, пружи, отвори, привуче, затвори, дигне, спусти… да би балетски корак био добар. Балетски педагози чине то свакога дана и мисле само на то како да од музикалног детета, наизглед талентованог и способног, направе балерину. Исто је и с дечацима. Момци су посебна врста, која се нарочито негује у балетском свету, јер су незаобилазни и потребни у свакој балетској представи. Постало је већ извесно да ће се, после евентуалног краћег ангажмана у Српском народном позоришту, запутити прво и најближе у Београд, а најдаље до далеких континената и држава попут Северне или Јужне Америке, Аустралије, Новог Зеланда и Канаде. О градовима у Европи да и не говорим! У те привлачне воде убрајају се или добре представе и богат позоришни репертоар, или начин рада, а неретко мотив одласка је и већа зарада. Поносимо се достигнућима наших ученика, али увек и изнова жалимо што такви формирани балетски играчи одлазе из Новог Сада. Хвалимо се њиховим успесима и одважно волимо да кажемо да су „дипломирали у Балетској школи у Новом Саду”.
Одабрани наставни кадар поседује посвећеност, извршава поверене задатке и обавезе у складу с планом и програмом, а поврх свега улаже и лични напор да се настава одвија без застоја. Узори ученика су углавном наставници, педагози или репетитори балета. Од њихове посвећености зависи напредовање и то је начин да из ученика изнедри оно најбоље. Дешава се и да не буде срећан крај, јер се неко изузетно талентовано дете после неколико година у новосадској балетској школи запути пут иностранства у неке, кажу, боље школе или пак настави да се бави неким другим занимањима која нису подударна с балетом. Било како било, педагози, наставници и професори су ту да дарују знање ђацима, а онда их пуштају да лете где их струја понесе.
У наставниковању постоје омиљени и мање омиљени ученици. Таквих појава има свуда, па и у балетским школама. Ипак, ако и постоје миљеници, та наклоност не сме да се види и да утиче на развој и напредовање осталих ученика у разреду. Много је добре и васпитане деце с којима је права милина радити и после редовних часова, али се догоди да и поред силног труда наставника таква деца ипак нису створена за балет. Има и оних других, талентованих, у које се полажу наде, али који нередовно долазе на часове под разним изговорима. То се догађа, али у балету врло брзо постаје јасно ко и како уме да покаже задато. Једноставно је: балерина може или не да изврти два чиста пируета у шпиц-патикама, да развије ногу преко 120 степени, на дипломском испиту успева, или не успева, да изврти 32 фуетеа. Има још тестова, али је и ово довољно да се одмах препозна непогрешиво извођење тешких техничких елемената на крају школовања. У балету је очигледно ко, шта, колико и како може да изведе испитни програм. А када се догоди да постоји такво једно талентовано биће које се по много чему издваја, ред је да се и истакне као најбоље што балетска школа има. Ту не би требало да буде љутње, сујете, зависти, пакости и љубоморе, напротив, упутно је бити подршка најбољима, а сваким даном се трудити да се ниво најбољих и достигне. У тој изградњи балетски педагози, наставници, учитељи, професори или најједноставније предавачи имају одговоран задатак да мудро избалансирају „ове” и „оне”. Да се истакну најбољи, а да се тиме не угрозе рањива младалачка осећања осталих; да се најбољи подрже, а да се при томе не наруши хармонија у разреду. Није лако, јер у балету оцена често није најправедније мерило нечијег знања и умећа. С једне стране, увек постоје она драга деца која изгарају од рада, али нису најбоља, па је сваком наставнику жао да га за труд и не награди, а онда, с друге стране, постоје они који су једноставно рођени музикални, физички и ментално способни, које сви запазе и награђују највишим оценама. Оне, назовимо их несташне, па и лење и нередовне на часовима није примерено помињати. Таквих има свуда, али у балетским школама се сами издвоје тако што напусте даље школовање, јер им лоша оцена сигнализира да ће им наставак донети више разочарења него радости. Најтежи тренуци за педагоге су када се после многих година улагања ученик одлучи да напусти балет. Често чујемо: „А све су наде полагане у њега или њу…” Шта да се ради? Посао педагога је да дâ све од себе, да ученика научи свему што је зацртано градивом, а да ли ће овај играти, наставити да негује балет на неки начин зависи од сваког понаособ. Коначно, када се дете уписује у балетску школу, то не значи да ће је и завршити. Заљубљивање у њега креће у раном детињству и од оног тренутка кад у салу кроче наставник балета и балетски корепетитор, када се подигне поклопац клавира и када се зачују прве ноте за наклон, који иначе означава почетак (и крај) часа.
У балетским школама се много ради. То је професија која захтева много зноја, жуљева, повреда и суза, те је често и самим наставницима тешко да гледају кроз шта све ученици морају да прођу да би били спремни за оно што их чека касније у одабраној професији. Дужност је и обавеза сваког предавача да их припреми тако да могу свуда да се представе као ученици једне ваљане школе. Радост коју ова уметност пружа се тешко може описати, није баш свакодневна, али је снажна и довољно чврста да држи ученике током осмогодишњег школовања.
Ученици се често везују за своје наставнике. Они упијају сваку изговорену реч, труде се да усвоје примедбе, а неретко копирају комплетну личност свог предавача. Ако се догоди да се из неког разлога наставник и ученик растану, бледи свака сумња у честит рад педагога и после много година стигне једно овакво писмо: „Хвала Вам, моја најбоља наставнице! Колико сам само била тужна када сте отишли из школе… Нисам хтела да идем код нове наставнице, проводила сам време у парку све док моји родитељи нису сазнали за то. Учили сте нас дивним стварима, које памтим као да је јуче било. Заволела сам балет поред Вас, јер сте се за нас свакодневно давали 200%. Имам то сећање у себи и покушаћу да исту љубав пренесем својим ученицима.”
Називи и титуле који смеју или, боље речено, не смеју да се користе у балетској школи нису нарочито стимулативни за предаваче. Балетски свет, и поред осам година школовања, не завршава академију, јер их у нашој земљи заправо и нема, те не сме да се назива професор или балетски педагог. Постоји сто и једно објашњење за то нешто што би се могло назвати неправдом. Није пресудно да балетски уметници стекну високо образовање, јер је то такозвана професија младости која једва чека да се неко ишколује не би ли што раније дошао у театар у којем ће се изградити у солисту или првака балета. На пример, у Српско народно позориште су долазили и долазе још увек педагози из многих земаља, држе вежбе и зову се балетски педагози премда ни они нису сви с дипломом о завршеној балетској академији (оне, узгред буди речено, постоје само у белосветским градовима попут Москве, Санкт Петербурга, Париза или Лондона). Предавачи у нашој земљи називају се и распоређују по табелама које су одличне за неке друге професије, али балетској штете. У њих се балет не уклапа, па уз високостручан посао који се одвија у балетским школама и даље остају називи који нису адекватно степеновани, деградирају рад наставника и стварају осећај мање вредности. Чак и после богате играчке каријере, преласком из позоришта у балетску школу, кроз овакве називе умањује се стечено играчко знање и за оне најбоље. Табеле представљају неизбежна правила по којима се утврђује плата, али та правила нису стимуланс, немају градацију и нису подесна за балет. Да ли је томе разлог сада већ 75-годишње неразумевање ове професије од надлежних састављача табела или нисмо довољно „гласни” да се изборимо за називе професија које обављамо? Нисмо, јер се у балету примењује говор тела, а тежина професије не оставља много снаге за борбу. На једној јавној расправи, која је одржана у Новом Саду 26. 11. 2014. у Српском народном позоришту, као учесница одмах сам уочила пропуст у Члану 8, који је начињен при изради Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури. По томе се балет, као реч или као грана уметности, нигде није нашао у тексту предлога; чак је, веровали или не, стављен у категорију циркусаната. Без намере да умањим важност циркуске делатности (напротив, лично се дивим тој вештини за коју постоје праве школе) и после толико година постојања балетских школа и ансамбала у земљи, дигла сам глас сматрајући да заслужујемо да будемо издвојени по називу професије. Било је заиста поражавајуће, али захваљујући брзој реакцији и уз бројне дописе министарству и „кројачима” Нацрта, та је грешка, срећом, тада и исправљена.
Педагошки и играчки балетски рад није за поређење. Колико год да има додирних тачака, ипак се по много чему разликују. У педагогији је већа одговорност јер се негују индивидуализам, стил и артизам, док се током играња свака индивидуа бори за своје место у колективу једног позоришта или компаније. Специфичност класичног балета је у томе да наставник балета или балетски педагог, поред стручне квалификације, мора да поседује знања из области педагогије, музичке културе, историје балетског театра, естетике, глуме, анатомије, физиологије и психологије. Добар педагог треба да има неизоставну професионалну одговорност, пожељно је играчко искуство, а надасве је важна жеља да се кроз школовање ученика препозна сав уложени труд.
Балетска школа у Новом Саду прошла је свој (под)станарски пут од једне неусловне балетске сале у Католичкој порти, преко оне у Улици Јована Суботића број 3, наслоњене на Весели театар „Бен Акиба” (данас Новосадско позориште – Újvidéki Szinház), где је била подстанар 20 година, затим је боравила у Јеврејској број 7, да би коначно од Града Новог Сада, заједно са музичком школом, добила нову школу с позорницом, Градском концертном двораном, и осам балетских сала на Булевару цара Лазара 67. Рад на пројектној документацији за ново здање Балетске школе у Новом Саду почео је 2012. Тесна сарадња са пројектантима и проглашење Новог Сада за престоницу културе убрзало је изградњу новог објекта. Темељи су ископани 2016. године, а 2021, на радост наставника, ђака и родитеља, усељена је нова, велелепна зграда која је потпуно прилагођена намени, односно балетском и музичком школовању. У склопу нове зграде Балетске школе у Новом Саду и Музичке школе „Исидор Бајић” налази се и Градска концертна дворана, предивна сцена на којој се данас одржавају разни концерти и представе и која богати културни живот Новог Сада.
Школа поред Новосадског позоришта била је опрскана окержутом бојом, а та груба фасада тешко је могла да наговести њену унутрашњост, која је представљала сушту супротност. Чистоћа у њеним просторијама била је за сваку похвалу. Одржавале су је две спремачице, потпуно различите по својим карактерним особинама. У школу се улазило на мала, бочна врата, обојена масном сивом бојом, која су водила у некакав уски ходничак (с малим спремиштем за канте, угаљ и прибор за ложење, с десне стране), па кроз још једна врата директно у такозвану малу гардеробу за прваке. У тој уској, дугачкој просторији пресвлачиле су се мале балерине-сањалице, које су своје ствари одлагале на ниске клупе постављене у два реда и гуркале се око малог огледала док су намештале своје пунђице, спремајући се за час. Кроз малу гардеробу пролазио је свако ко је желео да стигне у суседну просторију – зборницу, чија су велика, спољна врата, која су унутра водила директно из дворишта, отварана само лети, у време испита. Цела школа грејала се на дрва и угаљ. У гардеробици – пећ смедеревац, у зборници, малој балетској сали и у другој гардероби – по једна мања каљева пећ, а у великој сали – велика. На спрату су се, поред каљевих пећи, могле наћи и грејалице разних фела. Ритуал ложења пећи, који је започињао у раним јутарњим часовима (негде око пет сати), спроводиле су спремачице, а касније и домар зграде, придружен као појачање вредним, али слабашним теткицама. Заједно су чували школу и бринули се о њој као о свом дому. Били су прави домаћини… И касније, у новој, модерно опремљеној школи, задржан је исти домаћински однос.
Приметно незадовољство и вапај за већим простором најпре су надомешћени пресељењем у бившу Средњу уметничку школу, у двориште новосадске Синагоге 1980. Тада је школа од назива Позоришна школа – балетски одсек добила свој данашњи званични назив – Балетска школа у Новом Саду. Простор у Јеврејској улици био је реновиран од тавана до подрума и опремљен најсавременијим техничким уређајима. Ту су се, после Одсека за класичан балет 1948., родили Савремени 2003. и Народни одсек 2004., што је захтевало просторно проширење, до којег је дошло 2021.
Некада су се часови балета, од првог до осмог разреда, одвијали свакога дана, па и суботом, а понекад и недељом. На суботњем часу спајана су сва три прва разреда. Тада је педесетак девојчица поносно улазило у велику салу, са осећањем велике важности. Кошница пуна малих девојчица, са строго затегнутим пунђама и обавезним тракама око главе (које смо тако мрзеле), у црним ластекс-дресовима кратких рукава и белим зокницама (лети) или хула-хопкама (зими), у меканим патикама (с увек чистим пантљикама, укрштено обавијеним и везаним око глежњева), улазила је у ту фамозну велику салу да уради још један клас (час).
У нижим разредима, на часовима балета, свакодневно понављање истих елемената уз музику и њихово дорађивање могао је само ауторитет наставника да ублажи. Причајући ученицима о играчком искуству и привлачне приче о позоришту, спречавали су их да одустану од балета већ у првој недељи. Многима све поменуто није помогло, па су изабрали неке друге школе које захтевају мање одрицања.
У другом разреду балетске школе Клавир је уврштен као обавезан предмет. Вежбалo се у школи, пола сата пре часа, али то није увек било довољно. Наставницe клавира зналe су за све изговоре за невежбање, али без обзира на то, није могло да се деси да се не научи свирање. И тако наредних шест година.
У годинама кроз које се пролази схвата се да професија која се стварно воли особу чини задовољном. Указану прилику да се бави нечим неуобичајеним важно је препознати, а шансу – уграбити! У занимању балерине или балетских играча осредњост је плесан за мозак, а напредовање је једино што се види са сваким новим изласком на позорницу. Мало њих је стигло до циља, јер је заиста тешко прегурати све оно што као клинци и не слуте да их чека. С тога, приступ сваком ученику треба да има ноту поштовања, а сензибилитет свакога од њих темељ је за напредовање.
Похвала за успешан рад стиже у облицима „солидно”, ређе „добро”, а скоро никад „одлично”. Балетска педагогија захтева уздржаност у хваљењу, можда зато да се ученик не би уљуљкао у успех. Разумеју ђаци своје предаваче, везују се за њих и искрено плачу када се на дипломском испиту растају.
Сматрала сам, и још увек тако мислим, да деца заслужују најбоље. То да ли ће и колико умети да искористе оно што им је понуђено, не зависи само од наставника. Рад с децом је тежак и нема разлога да се њихова личност омаловажава само зато што је неко омануо при избору свог тренутног или трајног опредељења, не узевши у обзир способност и таленат. По мом мишљењу, поштеније је искрено и благовремено указати родитељима и ученику на чињенично стање, него се правити да недостаци не постоје. Ипак, за балет никад нећу рећи да је губљење времена, јер сваки сат боравка у балетској школи оставља барем лепа сећања, а научено се користи и касније.
Балетска школа у Новом Саду, издвојено одељење у Кикинди
У Кикинди се 1994. јавило интересовање за отварањем одељења за класичан балет, при тадашњем Дому културе (садашњи Културни центар Кикинда), које би свој деци пружило прилику да се образују у области игре на академском нивоу. Изузетним залагањем и посебним разумевањем локалне самоуправе града Кикинде, поднет је захтев Министарству просвете да се и званично отвори издвојено одељење Балетске школе у Новом Саду, са седиштем у Кикинди. Од тада је и наставни кадар кикиндског огранка постао саставни и неизоставни део наставног кадра Балетске школе у Новом Саду. Формирано је прво издвојено одељење за образовање будућих балерина и балетских играча, а првих дванаесторо деце почело је да се школује по званичном плану и програму Министарства просвете. У наставку рада, стручни кадар новосадске балетске школе је често долазио у обиласке у који су били укључени менторски рад, праћење часова класичног балета, контролни и годишњи испити. У исто време, у Руском селу, радила је мања група балетског забавишта. Од 1994. до данас, издвојено одељење Основне балетске школе у Кикинди ради у континуитету и без прекида од самог оснивања. Ишколовано је 22 генерације, укупно 132 ученика, од којих је њих 11 наставило балетско образовање у Средњим балетским школама. Неки од наших ђака су данас активни играчи, а неки раде као балетски педагози у балетским школама.
Класичан балет
је озбиљна и веома захтевна играчка категорија и као таква тражи и највећу прецизност у извођењу. То је одувек тако и не мења се, а сваки погрешан корак кажњава се повратком у балетску салу све док се не стигне до сазревања и корака и ученика. Само мањи број уписаних ученика успева да савлада тешкоће током школовања, јер такав рад захтева менталну, физичку и емоционалну издржљивост која није својствена свима. Класичан балет је основа за све остале играчке правце и ниједном оку не може да промакне образовна поткованост која се школовањем на класичном одсеку стиче. Данас је у свету класичан балет доведен до савршенства и другачије не сме да се изводи. Доживљај лепог који он пружа не бледи и препознаје се већ с првом појавом балерине на позорници у специфичном балетском костиму и шпиц-патикама.
Оснивањем балетских школа, од 1661. почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на савршенству покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности. Романтичан балет инспирисан је бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара. Класичан балет је извођачки, глумачки, кореографски, режијски, сценографски и костимографски.
У класичном балету нема ничег тривијалног, неукусног или ружног. Вештина стајања на врховима прстију увек је и увек ће изазивати уздахе, с тим да ће једни то и признати, док ће се други скривати иза надолазећих модерних времена. Далеко од тога да не постоје добре креације у савременој игри, али се ређе срећу и за њих је потребан приличан таленат кореографа да би се достигла слава класичног балета.
Покушаји да се оснује балетска академија до данашњег дана нису уродили плодом. Чак и велика Русија, зачетница балетске уметности, има један Гитис који обједињује позоришну уметност. За професионалну игру је сувишна, јер је то занимање младости, а за оспособљавање наставног кадра на академији тешко се проналазе стручни предавачи. И тако у круг бар до ових 75 година.
Наставници, балетски педагози, стални и хонорарни сарадници на играчким предметима у Основној, а неки од њих и у Средњој балетској школи, дали су немерљив допринос напредовању школе. На самом почетку школовања нарочито су значајни наставници који примају ученике у припремно одељење и у први разред Основне балетске школе, јер су они ти који их уводе у балетску салу и уче првим корацима и правилима понашања. У наредне четири године, они им постављају тело у оквире балетског држања, показују и израђују прве балетске елементе, развијају им музикалност; једном речју, дају им основу, која се касније кроз више разреде надограђује.
Међу значајним именима налазе се наставници који су цео свој радни век посветили балетском образовању ученика као редовно запослени предавачи, али и они који су прихватали да се повремено и у недостатку сталних наставника старају о ђацима школе како би се настава несметано одвијала.
Уз наставнике се налазе и бројни сарадници и асистенти, који су такође важни и ангажовани су због вечитог мањка мушких полазника школе. Десет и више година многи од њих били су редовни учесници наставе на предмету Класична подршка, или Дуетна игра, како се данас тај предмет зове. Професионални балетски играчи из Српског народног позоришта годинама су били велика помоћ у Средњој балетској школи, нарочито у класама без мушкараца.
И сви други чија се имена помињу, на овај или онај начин, дали су свој допринос развоју и напредовању Одсека за класичан балет Балетске школе у Новом Саду. Сви оригинални називи балетских елемената пишу се и изговарају на француском језику, али су прилагођени језику средине. Тако је и у Новом Саду.
Одсек за савремену игру
изучава се од 2003. у средњој балетској школи уз претходно четворогодишње основно образовање из класичног балета. Паралелно са одабиром Одсека за савремену игру, у правцу стицања нових техника играња и кроз рад који развија креативни потенцијал сваког ученика, негује се нови стил који је данас све популарнији. Оснивањем одсека оправдана је потреба за оваквим профилом играча и постигнут је циљ – да се кроз стицање знања о модерним техникама и правцима ученици образују и оспособе за активну и практичну примену наученог, те да свеукупно знање примењују у интерпретацији савремене игре. Кроз методику је успостављен систем који је омогућио ученицима да кроз развијање схватања и извођење разних елемената савремене игре науче, стекну дипломе и да се касније са наученим отисну у свет игре. Рад на откривању суштине игре и изражавање собом као инструментом почели су да доносе резултате, што се види и на позорници. Сваке године Одсек за савремену игру одржи бар један самосталан концерт, а неизоставно је део традиционалног Годишњег концерта Балетске школе у Новом Саду на Великој сцени „Јован Ђорђевић” у Српском народном позоришту. На оваквим јавним наступима издвајају се они с највише талента за ову врсту игре. Пажњу привлаче надарени ђаци, којима је дозвољено да своју креативност развијају кроз кореографије које и сами стварају, а они из виших разреда показују висок степен сценског извођења играчке технике надограђене изражајношћу. Ученице, а на велику радост и ученици, показују своја мала дела као плод заједничког рада. Иновативност често долази од младих и надарених ученика, а ту су и предавачи да их знањем и искуством усмере: у добрим идејама подрже, а у њиховим младалачким грешкама исправе. Наравно да је и за савремени покрет, као подлога, увек добродошао класични балет, јер се у интерпретацији и те како препознаје балетска писменост: пружене ноге као стрела, зашиљена испружена стопала, прецизне вртешке, високи скокови и леп физички изглед никад не излазе из моде. Оно што савремену игру чини привлачнијом од класичног балета јесте одсуство оних фамозних, али жуљевитих шпиц-патика као и индивидуална слобода покрета; код савременог израза потребна је нарочита, али нимало лака, усклађеност покрета и гипкост целог тела. Неговање телесне естетике је за поштовање и оно захтева менталну, физичку и емоционалну потпору. Тек када се све споји настаје сливено извођење кореографије која изазива дивљење.
Свако време ствара своју уметност, а савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршавања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином. Тако се уз класичан, који се и даље негује, развија модеран балет. Он тражи слободније покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота.
У протеклих 20 година Одсек за савремену игру је био учесник на бројним манифестацијама: на Фестивалу кореографских минијатура у Београду, на отварању Културног центра Града Новог Сада, на отварању Европског првенства у мачевању, каратеу и на Фестивалу уличних свирача у Новом Саду, као и на бројним хуманитарним концертима. Освојен је велики број награда на републичким такмичењима, а представа Невидљиво огледало гостовала је у Сомбору, Кикинди и на Мајским играма у Бечеју, где је освојила награду за најбољу кореографију и костимографију 2015. Остварен је велики број радионица и семинара с гостима из земље и иностранства, које су организовали наставници са Одсека за савремену игру Балетске школе у Новом Саду у сарадњи са Српским народним позориштем, Форумом за нови плес Балета СНП-а и Удружењем балетских уметника Војводине.
Савремена игра је избор оних који теже ка повезивању ума и тела кроз слободније покрете и импровизацију. Одсек за савремену игру Балетске школе у Новом Саду се још увек сматра младим због чињенице да је основан 55 година после оснивања Балетске школе у Новом Саду.Школске 2022/23. са овог смера је изашла шеснаеста генерација с дипломом о завршеном овом одсеку, њих укупно 79. Школа има довољaн разлог да буде поносна, јер је резултат рада после 20 година могуће исказати и у бројкама и служи на част свима који су оваквом резултату допринели.
Одсек за народну игру
формиран је 2004, а 2008. изашла је прва генерација дипломираних ученика. Школовање на овом одсеку траје четири године и стиче се диплома о завршеној средњој балетској школи, с којом ученик може да се запосли као балетски играч у неком од позоришта и професионалних балетских трупа код нас или у иностранству. Упис у први разред те школе подразумева полагање веома захтевног пријемног испита. Министарство просвете Републике Србије одредило је квоте за упис и за Одсек народне игре је то 16 ученика. Предмети који се изучавају на овом смеру су: Народна игра, Репертоар народне игре, Класичан балет, Сценско-народне игре, Савремена игра, Глума и вокал, Традиционално певање, Етнологија, Етномузикологија, Солфеђо с теоријом музике, Основи кореографије и Традиционално свирање. Уписом у средњу балетску школу ученици имају стручну и општеобразовну наставу у истој згради Балетске школе у Новом Саду, а такође су у обавези да, по потреби, учествују у представама Балета Српског народног позоришта, као и на свим наступима и концертима школе, а најважнији је Годишњи концерт ученика основне и средње школе који се сваке године одржава на великој сцени Српског народног позоришта. Током школовања ученици сваке друге године учествују на Републичком такмичењу ученика музичких и балетских школа Србије, које организује Заједница музичких и балетских школа Србије. Стручно веће играчких предмета надлежно је и једино меродавно да доноси одлуке о стручним питањима, као и о свим наступима ученика школе. Настава је целодневна, а у вечерњим сатима обично су пробе за предстојеће наступе. На крају сваке школске године ученици имају годишње испите из свих играчких предмета, које полажу пред трочланом комисијом и комисијска оцена је закључна. Они који не желе да се даље активно баве игром имају могућност да упишу Филозофски факултет, групе за педагогију, психологију, књижевност и језике или Академију уметности.
Корепетитори и наставници музичких предмета Балетске школе у Новом Саду
Између свирања у балетској школи и свирања у професионалном балетском ансамблу не постоји битна разлика. Учење балетских елемената засновано је на систему Агрипине Јаковљевне Ваганове, који је у новосадској школи установљен 1970. У школи се један покрет изводи на дупли број тактова и композиције су дуже, како би ђаци постепено савладали градиво. У почетку, у нижим разредима, док се изучава неки нови покрет, ради се веома споро, на четири музичка такта. Касније, из године у годину, трајање једног покрета се смањује, да би у завршном разреду достигао ону метричку дужину која је потребна за играње у професионалном ансамблу. У раду с децом најважније је да се истакну акценти и да од самог почетка полазници балетске школе осете фразичност, како би им се развило музичко разумевање и поспешила музикалност. Они најмлађи из припремног разреда, на часовима класичног балета, играју разне игре осмишљене од стране наставника, па се и ту бира музика која утиче на развијање слуха: брање јагода, крушака и јабука, марширање и полка су у том узрасту редован део часа. Балетски корепетитор прикладном музиком утиче на формирање часа и умногоме помаже и наставницима и ученицима да се што боље снађу на овом пољу уметности. У том најмлађем узрасту није препоручљиво да се свирају компликоване песме и сложене хармоније, много је важније да у музици ђаци осете чисту фразичност и јасне акценте. На такав начин, будуће балерине и балетски играчи се од малена васпитавају да слушају музику на коју ће кроз целу каријеру играти. Наставници и професори у балетским школама раде по методским јединицама, а задатак корепетитора је да се са својом музиком таквом начину рада прилагоде. У средњој школи играју се улоге из балетског репертоара, а темпо се прилагођава степену зрелости и тренутним могућностима ученика. Тако се ради све док се не дође до тренутка када одређена соло варијација може да се прикаже и на позорници.
У балетским школама корепетиција је преко потребна и много више је заступљена, па је самим тим и већи број запослених. Корепетитори су нарочито важни на часовима класичног балета, јер школовање у трајању од осам година захтева свакодневно изучавање елемената уз музику. Балетски корепетитори су неизоставни и код предмета као што су: Карактерне игре, Историјско-балске игре и Репертоар. Свирање мора да одговара народном плесу код Карактерних игара, као што су мађарска, шпанска, ирска, руска, пољска, наполитанска игра. Историјско-балске игре проширују играчку културу, оживљавају дух епохе и базирају се на музици старих плесова из периода од 16. до 19. века, као што су: менует, полонеза, мазурка. У те сврхе корепетитор самостално проналази примерене композиције које одговарају поменутим играма. Музика се репродукује и с медија, али то није правило.
О клавиру, као инструменту са свим својим техничким могућностима, није потребно посебно писати, јер се подаци проналазе у свим музичким енциклопедијама или на интернету. Овај племенити инструмент је незаменљив у балетском раду и његова улога је драгоцена. Клавир се чува, прекрива се плишаном тканином и на њега се не ставља ништа, јер штети његовој конструкцији, самим тим и звуку. Идеални услови за смештај клавира су просторије с температуром до 20 степени и 60 процената влажности ваздуха.
Корепетиција се може изводити и на разним другим инструментима, као што су хармоника, гитара, фрулица, тамбурица, кастањете…, али за разлику од корепетиције за певаче и хорове балетски покрет се прати на клавиру, као најчешће коришћеном инструменту. Производи леп звук, пријатан је за слушање и уклапа се у балетску игру. У уметничкој музици, каква је у балету, он се највише користи и због своје специфичности која се огледа у томе што на њему може да се свира мелодија која у исто време прати саму себе и то што може да одсвира транскрипцију оркестарских партитура. Остали инструменти, као пратећи, користе се у фолклору и то најчешће хармоника, као типичан народни инструмент, или фрулица, која се повремено користи када то захтева стил поднебља или обележје одређеног народа чије се игре изводе. Музика у сваком погледу треба да је потпора играчима.
Заједничко за све корепетиторе је то што морају да овладају техником свирања, читањем нота с листа и свим осталим што садржи позив пијанисте. Треба да знају све поменуто, а нарочито је важно да у себи носе дар за импровизацију и компоновање музике на лицу места и у датом тренутку. Добродошла је и балетска писменост, познавање назива корака, покрета и формација. Пожељно је, уколико је то могуће, да пијаниста, балетски корепетитор, зна и да плеше, како би што боље могао да осети игру. Тиме се отвара хоризонт савршеног склада и долази до идеалног споја музике и покрета.
Техника свирања се стиче вежбањем, а кроз искуство корепетитор се изграђује у доброг или мање доброг сарадника без којег се ниједан час у балетској школи не може замислити. Немерљив је значај ове професије, нарочито у изнимним ситуацијама када се очекује синхронизовање свих учесника на часу или у припремама за концерте. Извођење треба да буде препознато као тимски рад, а музика је та у којој треба да се ужива. Да би се употпунили и да би звучали као једно, неизоставно је узајамно поштовање, јер се једино кроз такав однос и музицирање одвија на високом нивоу.
Клавир је дуги низ година био обавезан предмет и прве генерације су овај предмет изучавале и училе да свирају пуних шест година, што је равно основној музичкој школи. Предмет Клавир је пре неколико година у балетским школама, на жалост, укинут.
РЕЗИМЕ
који се налази у Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду на ћириличном и латиничном писму и на седам језика (руски, енглески, немачки, италијански, француски, мађарски, румунски)
Балетска школа у Новом Саду основана је 25. децембра 1947. године Решењем Главног извршног одбора Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине, број 21772. У оквиру Драмског студија при Војвођанском народном позоришту основан је балетски одсек, следеће године (1948) и средња балетска школа у трајању од шест година, да би већ 1950. била продужена на осам година.
Систем образовања Балетске школе у Новом Саду данас (2023) чине основна и средња школа, обе у трајању од четири године. У средњој постоје три одсека: Класичан балет (од 1948), Савремена игра (од 2003) и Народна игра (од 2004).
За 75 година њеног постојања, школом је руководило шест директора. Наставни кадар састављан је од дипломираних ученика балетске школе и играча који су завршили своје играчке каријере. Основни принципи школовања балерина и балетских играча класичног балета засновани су на темељу руске школе по систему Агрипине Јаковљевне Ваганове. Шеснаест предавача из Новог Сада стипендирано је од стране Аутономне Покрајине Војводине за боравак на Академији „Ваганова” у Санкт Петербургу или на ГИТИС-у у Москви (Русија) у трајању од једне до две године. С појавом два нова одсека организовани су бројни семинари, радионице и курсеви у земљи и свету, који су утицали и утичу на развој савремене и народне игре.
Од оснивања, па закључно са 2023. годином, на Одсеку за класичан балет дипломирао је 351 ученик, на Одсеку за савремену игру 79 и на Одсеку за народну игру 129 ученика. Укупно, дакле, 558 ученика сва три одсека с дипломом о завршеној средњој школи. Једно издвојено одељење основне Балетске школе у Новом Саду ради у Кикинди од 1992. До данас, изшколовано је 22 генерације, укупно 132 ученика, од којих је њих 11 наставило балетско образовање у Средњим балетским школама. Више од половине дипломираних ученика наставило је да се бави балетском уметношћу кроз најразличитије видове игре. Они који су остали у Новом Саду играли су у Српском народном позоришту и остварили се у бројним улогама, а сарадња између школе и позоришта се одувек одвијала на обострано задовољство: позориште, које је годинама имало праксу да стипендира ученике-будуће играче, имало је избор којим се попуњава мањак балерина и балетских играча за свој ансамбл, а школа је за играчке предмете упошљавала играче који су већ на заласку својих каријера. Неки од њих су после дипломирања основали своје приватне школе или балетска студија или су постали предавачи у школи у којој су се и школовали. Они који су напустили земљу и постали врсни солисти и солисткиње балетских компанија, пронели су име новосадске балетске школе по целом свету.
Од оснивања, сваке године школа одржава Годишњи концерт на Великој сцени Српског народног позоришта, на којем се приказују постигнућа, начин рада и напредовање појединаца или разреда. Са отварањем завесе увек следи сцена која изазове уздахе одушевљења публике, јер очигледна бројност најмлађих поткрепљује чињеницу да и те како има интересовања за балетску уметност.
Школа је редовни учесник Републичког такмичења ученика музичких и балетских школа, а високопласирана места ученика на домаћим такмичењима пролаз су за међународна, с којих се враћају окићени медаљама и остављају утисак добро однегованих будућих балетских играча.
Слава доноси личну сатисфакцију, али и задовољство поднебљу где је она стварана. Као доказ да је квалитет рада балетске школе препознат, уз бројне захвалнице, похвале и признања, Средњој балетској школи у Новом Саду је 23. октобра 1989. уручена Октобарска награда града Новог Сада за вишегодишњи успешан васпитно-образовни рад у области балетске уметности. Затим је 28. марта 2021. Балетској школи у Новом Саду додељена је Златна медаља „Јован Ђорђевић” од стране Српског народног позоришта, а 4. новембра 2021. струковна награда „Марина Олењина”, коју Удружење балетских уметника Војводине додељује за врхунско професионално стваралаштво у области балетске уметности.
О Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду, др Зоран Максимовић, театролог је рекао:
„Монографија о 75 година Балетске школе у Новом Саду је сведочанство о трајању установе која школује балерине и балетске играче. Ауторка је током састављања ове важне књиге, свој лични угао посматрања ставила у други план. Одсуством сваке критике потиснула је лично мишљење и унела све оно што је на корист и зарад сазнавања о балетским уметницима и њиховим предавачима. Уз имена, исписане су сажете биографије које ширу јавност упознају са њиховим постигнућима. Монографија садржи запажања, која нису лишена емоционалних, па и сентименталних примеса, што одају слику једног танано сазданог писања о балетској уметности. Сензибилитет којим је ауторка прожела своје литерарно срочене текстове, надахњују и остављају поруку будућим генерацијама.
Специфични појмови и начини рада саопштени су разумљиво, а на крају књиге појављује се и речник појмова. Исказано је поштовање према сваком ученику и њиховом васпитачу, до самозаборава радиности у школи и честитости у сваком сегменту школовања. Велике и приступачне техничке могућности које данашњица нуди, коришћене су током одабира, а нарочито код слагања и уклапања фотографија, уз текстове. Прегршт фотографских записа о догађајима није било могуће ставити их све у књигу, јер би засигурно надвладале, што није циљ ове монографије. Ауторкино вибрантно биће балерине кореспондирало је са спољним светом, а сензибилитет који се налази иза њене самодисциплине, само је потврда једне, за наше услове, натпросечне радне дисциплине.
Иако свестан да све ово што пишем залази у област познавања балетске професије, ипак, знам да пишем о Габриели Теглаши Јојкић, новосадској балерини, балетском педагогу и једно време директорки Балета Српског народног позоришта. Заправо пишем о оном што сам доживео читајући књигу у којој се огледа један радни и уметнички потенцијал, неомеђен у свом разастирању, са енергијом која би се могла звати њеним именом. Она не зна за препреке и за немогуће и сваки пут се изнова дивим упорности којом стиже до врхунца сваког задатка који јој се повери. Њена знатижеља за трагањем и време проведено у истраживању, за њу су брига о балету и њеним „поданицима“. Ако нешто и није уписано, то је само зато што се тог није сетила, а не зато што није могла. Њени сензори за музику и балет су увек укључени, а та дубинска повезаност чине је балерином која је то увек и у сваком тренутку.“
У Монографији о 75 година Балетске школе у Новом Саду, нису поменути само они до којих се никако није могло доћи. Током прикупљања података исцрпљени су сви видови и већ застареле и савремене комуникације да би се добиле макар и елементарне информације о неком дипломираном ученику, асистенту, корепетитору, наставнику, педагогу или кореографу. Одмагљена замагљена сећања довела су овај рад до важних података који су овде трајно забележени. Док су се исписивале ове странице, водило се рачуна да се на њих ставе сва имена оних који су на овај или онај начин били део новосадске балетске школе, с временским ограничењем или без њега. Сврха ове монографије је да се ту уврсте сви они који су за 75 година трајања ове уметничке школе уградили у њу део себе.
Свеукупно, сви смо ми заједно у служби једне божанствене професије која се зове – БАЛЕТ!
Литература:
Вера Феле, БАЛЕТСКА ШКОЛА, НОВИ САД (1948/49–1988/89), Нови Сад 1989
Душан Попов (ур.), ЕНЦИКЛОПЕДИЈА НОВОГ САДА, Издавачка кућа „Прометеј” и Новосадски клуб, 1998, 1999.
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА 1861–1986, I, II, III том, Министарство културе и информисања Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Аутономне Покрајине Војводине и Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе”, Нови Сад 2021
Габриела Теглаши Велимировић, БАЛЕТ ДА ЛИ СЕ ТО ЈЕДЕ? Ћирилично издање издавач: Српско народно позориште, 2006. Латинично издање издавач: Удружење балетских уметника Војводине, 2007
Габриела Теглаши Јојкић, Балетска корепетиција Золтана Гајдоша, Удружење балетских уметника Војводине, 2021
