Kategorije
Čitaonica stav savremenica tekstovi

Novi konzervativizam i feministička kultura otpora

(odlomak)

Vera Kopicl

Feministička kultura otpora počela je u postkomunističkoj Poljskoj, u kojoj se pod pritiskom klerikalizma, nacionalističkih i konzervativnih partija stvaraju novi oblici cenzure, neočekivani u demokratskim društvima. Da li je bilo neobično što je jedno parče zida završilo u Vatikanu? Svakako ne, pošto je Crkva snažno podržavala pad komunističkih režima.

Izabela Kovlačik u tekstu „Feministička umetnost u Poljskoj danas“[1] konstatuje da ova scena funkcioniše u specifičnom političkom okruženju potvrđujući veliku razliku između zapadnog i istočnog feminizma. Promene su utoliko traumatičnije jer crkvena cenzura nastavlja manipulaciju prethodne komunističke ideološke strukture. Ali, tada je ipak postojala bar simulacija jednakosti za razliku od represivnih zakona nove demokratske republike pod patronatom Crkve, koja je u godinama borbe protiv komunističkog režima predstavljala stožer opozicije i naravno da je očekivala određen politički uticaj.

Umetnice počinju da problematizuju uticaj Crkve na javne politike, pre svega u najbolnijoj političkoj odluci o zabrani abortusa. Uzajamnim sporazumom poljske vlade i Vatikana Crkva dobija povlašten položaj, a parlament usvaja strog i restriktivan zakon protiv abortusa, koji postaje jedan od gorućih problema poljske demokratije i surova priča o privatnom koje postaje političko i javno u životima svih onih žena koje prolaze kroz ilegalne ordinacije. Postavljanje ženskog tela pored religioznih simbola tako postaje uobičajen motiv u poljskoj umetnosti devedesetih godina, pokazujući u pravcu više ne samo simboličkog nasilja.

Umetnice, kritičarke i aktivistkinje svojim delovanjem pre svega žele da dekonstruišu način na koji ovaj novi „nadzirući diskurs“ prikriva svoje političko nasilje „plemenitim“ akcijama parlamentarne stranke Liga poljskih porodica, stereotipima ustaljenih modela materinstva i porodičnih vrednosti. Sa prvim suočavanjem gubitka već osvojenih ženskih prava, odgovor umetnica u okviru multimedijalne izložbe “Anti-tela” bio je toliko radikalan da su delovanje ovog umetničkog kruga nazvali feminističkom revolucijom. Radovi su pokazivali razapeta gola ženska tela na krstu, bavili se stvaranjem novih mitskih prostora upravo koristeći biblijske arhetipove, pa čak i parodijom inferiorne ženske pozicije u održavanju društvenih stereotipa.

Video-instalacija jedne od najznačajnijih umetnica ove scene Alicije Žebrovske, koju čine dva video-rada “Prvobitni greh” i “Misterija posmatra” (1993), upravo se bavi tom temom ženske seksualnosti i tela kao polja političkog koristeći biblijsku parabolu Knjige postanja, onu koja čini ženu-jedinom odgovornom za pad čovečanstva i progon iz raja. Tri nivoa: telesni, politički i religiozni Žebrovska prepliće komentarišući pre svega iskrivljenu crkvenu interpretaciju ženske odgovornosti. Ali, ono što je za dogmu još važnije je uspostavljanje modela kazne: da bude potčinjena muškarcu i rađa u bolovima. Na sva tri nivoa Žebrovska simulira seksualni čin bez učešća muškarca. Pošto je samo žena odgovorna onda muškarac ni ne postoji u ovoj slici i zato je zamenjen vibratorom, dok Žebrovska rađa Barbi lutku koju pridržava gumenom rukavicom, i dok se tako religiozne vrednosti poistovećuju s novim potrošačkim vrednostima. Ironiju da je bez seksualnog čina moguće ispuniti zahteve majčinske uloge umetnica pojačava uvođenjem i voajerske uloge u ovoj igri tela i plastike, gde je žena i posmatrač i posmatrana, mrtvo porculansko ili svevideće oko. Telo autorke je nosilac umetničkog čina naglašavajući tako da ona ne radi samo s predstavama, već sa konkretnim fiziološkim, psihološkim i socijalnim problemima s kojima se suočavaju sve one žene koje prolaze kroz horor ilegalnih ordinacija.

A dok u galeriji traje paralelna projekcija ovih video radova u formi instalacije, umetnica jede jabuku i ceo prostor ispunjava njenim mirisom.

Dodatnu poentu autorka daje u svom umetničkom stejtmentu:

„U Raju nije bilo potrebe da prvi ljudi imaju seksualni odnos, pošto su bili pojedinačni primerci idealnog, stalno postojanje. Želja da upoznaju novo, različito, zabranjeno i njihovo obostrano odmetničko delo nije moglo da bude ništa drugo do seksualnog odnosa, što je dovelo do stvaranja novih ljudskih bića, a zatim je ustanovljeno zlo. Stoga je to čin plodnosti koji je početak svakog zla, jer zlo postoji samo u međuljudskim odnosima, kao odrednica suprotstavljenih interesa.

Stanite – sada sam prihvatila tumačenje na koje navodi iznad navedena slika. Da bih napustila ovaj zli krug moram da napravim novi, takođe simboličan – moram da prihvatim suprotno: Raj, kao nepromenjivo i idealno postojanje je bilo oličenje stagnacije; samo je prvobitni greh bio taj koji je poremetio red, i bio je početak života i razvoja, tj. čin Svevišnjeg Boga, čin Prvog pokreta. Na početku je bila tajanstvenost- a razvoj je naporan proces njenog otkrivanja. NIŠTA NISAM DOSTIGLA, ne mogu da pređem liniju sledećih krugova.

Rešenje problema je van našeg čulnog opažaja, ali ako se shvati taj odnos, to je već „skok svesti“ unapred.

Stari mitovi su postali zastareli – ljudsko biće je ono koje postaje ‘razvojni mit’, STVARANJE KREATIVNOG STVORENJA“.[2]

Već sama spoznaja konstrukcije ovog društvenog mehanizma je za umetnicu «skok svesti», prelazak granice simboličkog kruga, način dekonstrukcije.

Alicija Žebrovska je stvarajući neku vrstu socijalne skulpture računala na emotivnu reakciju publike kao deo celovitog umetničkog čina. U Poljskoj je to bio osećaj mučnine, gađenja, nemoći ali i egzistencijalnog straha, a u Novom Sadu 1996. publika se smejala, divila se umetničkom egzibicionizmu autorke i svoje razumevanje svela na kritiku neoliberalnog kapitalizma.

Izmicanje iz konteksta jeste ograničilo snagu značenjske ravni dela, ali je ova umetnička praksa zato upravo naglasila njegovu važnost. Odnosno, da je sam kontekst njegov cilj i odrednica – kontekstualna umetnost i kontekstualna, a ne univerzalna teorija.


[1] Kowalczyk, Izabela (1999), Feminist art in Poland today, N.Paradoxa No.11.

[2] Umetnički postupak uobičajen za neokonceptualnu scenu; Žebrovska, Alicija (2000), VideoMedeja, zbornik tekstova, Novi Sad

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Novi konzervativizam i feministička kultura otpora," u ŽeNSki Muzej, 11. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/11/stavovi-savremenica/.
Kategorije
Čitaonica stav savremenica

O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama

Gordana Stojaković

Pre nekoliko godina sam dobila CD sa informacijama o ženama hemičarkama u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, izdatog 2011. povodom Međunarodne godine hemije (2011). Letimičnim pregledom Ženskog sveta uočila sam da nedostaje podatak o Milici Jakšić koja je 1898. u Ženevi „proizvedena“ u doktora hemije, a to znači da je (izgleda) prva Srpkinja hemičarka (Ženski svet br. 9 1898: 142). Iz ove činjenice saznajemo da je vrlo diskutabilno koja je žena prva u nekoj oblasti ili profesiji i to iz dva razloga: prvo, o istoriji žena u Srbiji vrlo malo znamo i drugo, zato što se ponekad u savremenim istraživanjima u Srbiji iz istorijskog diskursa sa pridevom „srpski“ izostavlja istorija žena u Vojvodini tokom 19. veka. Pitanje je da li je bilo, i ako jeste, ko su Vojvođanke drugih vera i nacija koje su završile studije hemije na nekom od evropskih univerziteta, jer i njima (ako ih ima) moramo danas dati srpski pasoš isto tako kao što smo dali rimskim carevima rođenim na tlu današnje Republike Srbije. Takođe, dok se ne otkriju neki drugi podaci, Juditu Horovic treba uvrstiti među prve žene u Srbiji koja je još 28. marta 1848. pokrenula pitanje ženskog udruživanja u javnoj sferi, a Adel Nemešanji (uz Novosađanku po rođenju Katarinu Milovuk) među prve direktorke viših (devojačkih škola), koja je na tom mestu bila od 1884. do penzionisanja…

Čini se da postoji neka tajna veza između rezultata istraživanja istorije žena i mesta gde živi autor/autorka kao i činjenice u kojim bibliotekama i arhivima je autor/ka radio/la. Radeći istraživanje o znamenitim Novosađankama i Vojvođankama, tokom 19. veka i sve do 1918, bila sam svesna da se radilo o građankama Habzburške monarhije[1]. To dalje znači da su živele po zakonima koji su bili neuporedivo povoljniji za žene nego oni koji su važili u Kneževini/Kraljevini Srbiji. Ova činjenica se u nekim radovima o Srpkinjama 19. veka relativizuje, pa čak i prenebregava, zato sam u biografijama koje slede dala primere korišćenja austrijskih i ugarskih građanskih zakona[2] u korist žena u okviru konkretnih životnih priča.

Ovde bih se zadržala na nekoliko važnih situacija za koje mislim da će koristiti budućim istraživačima/istraživačicama. Često se citira podatak iz knjige Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd 1994) gde ona najpre piše o tome da je žena po Ugarskom građanskom zakoniku bila gotovo izjednačena sa muškarcem uz navođenje tačnih podataka o tome da bi na kraju završila ovom tvrdnjom koja potire sav taj prethodni progres: „ Ali Srpkinje su se retko koristile ovim prednostima i pravima, pa su se tako sestre i prilikom nasleđivanja držale se običajnog prava i odricale nasledstva u korist braće“ (Božinović 1996: 23). Ona se pozivala na istraživanje Vase Stajić objavljeno u knjizi Ženski pokret u Vojvodini – prilikom proslave pedesetogodišnjice rada svog izdala Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja (Novi Sad 1933). A Vasa Stajić je o istom, na istom mestu napisao i ovo: „.. i kad se odriče u korist brata ne odriče se alature[3] svog miraza nego zadržava pravo da njom raspolaže i testamentarno… razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo s bratom u očevini i to dokazivala sudom“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13). Zatim i ovo: „Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom), izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… Od svega napred spomenutog važnije je da zakon ženi priznaje sposobnost sticanja i pravo da vodi radnju. To je moralo znatno razvijati samosvest žene i smisao za učešće u javnom životu (Isto, 20, 25).

Vlasništvo nad imovinom (u novcu i nekretninama) koje su žene u Habzburškoj monarhiji stekle proizvelo je kategoriju dobrotvorki od kojih su mnoge imovinu zaveštale za različite ciljeve, često u korist ženske dece i žena, bilo kao lični čin, bilo preko ženskih organizacija (dobrotvorne i prosvetne zadruge). Postojala je i koordinacija aktivnosti dobrotvornih zadruga u Vojvodini i saradnja ženskih organizacija različitih konfesija. Koliko su ženske zadruge bile uspešna i bogata preduzeća može da posluži podatak o udruženjima Srpkinja: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin[4] 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) bi vrednost te imovine iznosila 5.001.583,00 $. Sasvim je jasno da su ženske organizacije Vojvođanki drugih nacija i konfesija bile isto tako uspešne, kao i udruženja Srpkinja.

Novac kojim su raspolagale Vojvođanke značio je moć, koja je najpre korišćena na humanitarnom i prosvetnom planu, ali i za građenje ženske mreže koja će iznedriti ženske glasove u vezi sa zahtevima za transformaciju porodičnih odnosa i političkim pravima za žene. U tome su veliku ulogu imali ženski listovi koje su uređivale i posedovale žene. Samo u Novom Sadu je početkom 20. veka bilo četiri urednice novina/časopisa (samo jedan sa naslovom ženski) od kojih su tri bile i vlasnice istih. O tome sam pisala u više navrata, a ovde će biti samo spomenute u okviru biografije Milice Tomić. Od sedamdesetih godina 19. veka raste broj Vojvođanki koje se školuju na evropskim univerzitetima i to ne samo onih iz bogatih porodica, jer su postojali fondovi za školovanje siromašne i darovite ženske dece čak i na inostranim univerzitetima. Takav fond, za školovanje Srpkinja na pedagoškim i medicinskim studijama u Švajcarskoj i Nemačkoj, je osnovala Anastasija Kolarović (1811-1891).

U Habzburškoj monarhiji je nemački jezik bio jezik[5] komunikacije, a zatim i mađarski. Srpske više devojačke škole se otvaraju da bi se omogućilo školovanje devojaka na maternjem jeziku i sprečilo odnarođavanje, ali ipak jedan broj Srpkinja (i Nemica) u Vojvodini bira školovanje na mađarskom jeziku. Ako pogledamo biografije znamenitih Vojvođanki u 19. i početkom 20. veka uočićemo da je bilingvalnost, trilingualnost ili multilingualnost uobičajena. I kroz biografije koje su ovde date videćemo da znamenite Srpkinje iz Habzburške monarhije govore nemački, mađarski, a poneke još i francuski i ruski jezik. U Habzburškoj monarhiji je znanje više jezika bilo stanovita prednost koja se nije odnosila samo na bogatiji sloj stanovništva već i na srednji stalež. U Novom Sadu se u svakoj radnji, koja je računala na profit, držao običaj da se sa kupcem razgovara na jeziku na kojem je rekao dobar dan. Lerovi[6] za devojčice koje su držale Nemice, kao i dadilje Nemice bili su vrlo traženi i u srpskoj zajednici u Vojvodini, te se i u biografijama koje slede mogu naći kritički stavovi o tome. Znanje jezika pre svih nemačkog i mađarskog bio je uslov za bilo kakav napredak. To je doprinelo da se mnoge ideje i znanja brzo usvajaju i šire. Nije beznačajna činjenica da su se jedno vreme pedagozi srpske zajednice u Vojvodini školovali u Goti (Gotha u Nemačkoj), (neki kao Arkadije Varađanin[7] kod čuvenog pedagoga Karla Kera /Karl Kehr (1830-1885), gde su se napajali mnogim idejama i preuzimali mnogi uzori.

Kada sada sagledavamo doprinos Vojvođanki iz Habzburške monarhije kulturnoj i političkoj istoriji Srbije onda se ne može prenebregnuti da se radi o konkretnom i specifičnom kontekstu i da, ako se iz tog multietničkog miljea u srpsku istoriografiju preuzimaju doprinosi pojedinih žena, onda se mora jasnije sagledati na čijim to ramenima one stoje, čijim su se primerima i idejama napajale. Kada je feminizam u pitanju u par biografija koje slede biće pomenuti uticaj Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895), Helene Lange[8] /Helene Lange (1848-1930) i Rožike Švimer /Rózsa Bédy-Schwimmer /Rosika Schwimmer (1877-1948) na ideje i aktivizam Vojvođanki.

 Ukazujem i na činjenicu da je patrijarhat srpske zajednice u Habzburškoj monarhiji imao stanovita ograničenja u vezi sa uticajem na žene jer su one koristeći zakonske norme udajom ili preseljenjem u Beč, Prag, Požun… mogle da promene veru, običaje i položaj, što su mnoge i činile. Proces odnarođavanja unutar srpske zajednice je za srpsku elitu u Vojvodini bio ozbiljan problem[9]. Zato ne treba da čudi tako masovno pozivanje na srpsku narodnu baštinu, tradicionalne vrednosti zapisane u narodnim pesmama i pričama, pa i kada se radilo o idejama emancipacije žena. Postojao je stanoviti manir u Ugarskoj u 19 veku, ali i kasnije, da se ime udate žene sasvim zaklanja imenom muža. Srbi su to preuzeli, čak i kada su perjanice borbe za ženska prava u pitanju, kao „Savka dra Jovana Subotića“[10]. I kada su proklamovali borbu protiv protiv tuđih uticaja, kao što sam napred navela, isti su bili preuzimani naročito ako je to značilo neku vrstu društvene afirmacije.

Za mene je važan podatak bila saradnja Rožika Švimer – Milica Tomić na planu političke borbe za ženska prava jer dokumentuje simultane akcije onih snaga u habzburškoj Ugarskoj koje su imale u agendi politička prava za žene bez obzira na nacionalne predznake. Političkoj borbi dela građanskih partija u habzburškoj Ugarskoj (Socijaldemokratska stranka, neki poslanici Mađarske nezavisne stranke i Srpska napredna radikalna stranka), gde je doprinos žena očigledan, treba pripisati zasluge za uvođenje ženskog prava glasa koji se 1918. desio istovremeno u Vojvodini i Ugarskoj u vreme raspada Habzburške monarhije. Taj proces se kao politička kampanja odvijao počev od prvih godina 20. veka simultano na čitavoj teritoriji habzburške Ugarske. Treba podvući da političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj u to doba nisu bile ni slabe, ni simbolične. Poznato je da su Srpkinje 1907. sakupile 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole. Političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj, započet pre nego što su izborile pravo glasa, savremenici su ocenili ovako: „Naše ženskinje je stupilo u redove srpske slobodoumne stranke pa je te redove znatno popunilo. To ženskinje se odlikovalo i u radovima književnosti, negovanju pesme, u svim političkim i društvenim radovima. U političkoj borbi na mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist“ (M.K. 1920: 64)[11]. Aktivistički rad jedna od najznačajnijih evropskih i svetskih feministkinja i mirovnjakinja Rože Švimer dokumentuje deo upornog i vrednog napora Mađarica u borbi za žensko pravo glasa.

Političke elite koje su u agendi imale borbu za pravo glasa, došavši u situaciju da odlučuju o ustrojstvu država i entiteta koji su nastajali po završetku I svetskog rata, odlučile su u korist tog prava, naravno ceneći i druge potrebe i okolnosti. Tako je u Ugarskoj, koncem 1918. donesen Izborni zakon, koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina. Tada je izabrano sedam[12] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

U novoj državi Kraljevini SHS/Jugoslaviji pravni sistem se sastojao i od prethodno važećih građanskih zakona na teritorijama na kojima su važili do tada (austrijski, ugarski, srpski, crnogorski i šerijatsko pravo), te je u tako složenom sistemu žensko pravo glasa bilo manje važno pitanje. U Kraljevini SHS/Jugoslaviji političke elite različitih vera, koje su odlučivale o svim važnim pitanjima, nisu se nadalje bavile ženskim pravima na konzistentan i plodonosan način. Između dva svetska rata ženske organizacije i asocijacije vodile su snažnu, ali neplodnu kampanju za ženska politička i druga prava. Beograd, Zagreb, Ljubljana i Sarajevo su bili centri feminističkih aktivnosti koja je uključivala borbu za žensko pravo glasa. Moram naglasiti da je u toj borbi (nepravedno skrajnutoj u socijalističkoj Jugoslaviji) bilo izvanrednih dometa (Ženska stranka, Berza rada Ženskog pokreta…). U tom kontekstu Novi Sad je izgubio status perjanice ženskog aktivizma. Žensko pravo glasa u Vojvodini ponovo će biti potvrđeno Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946, ovog puta trajno.


[1] U biografijama koje slede najčešće sam državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[2] Od 1894. u današnjoj Vojvodini na snazi je Ugarski građanski zakonik koji između ostalog uvodi kategoriju građanskog braka i nadležnost državnih sudova, a ne crkvenih sudova (konzistorija) kao do tada (prim. aut.).

[3] Alatura je miraz ili novac za idržavanje kuće (prim.aut.).

[4] Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.

[5] Ovde mislim na jezik u svakodnevnom životu, književnosti, novinama, jer je do sredine 19. veka latinski bio službeni jezik (prim.aut).

[6] Reč dolazi od nemačke reči lernen (naučiti) i označavala je školu za devojčice.

[7] Podaci o tome koliko je vredan doprinos A. Varađanina ženskom aktivizmu i njihovom radu na planu kulture dati su u tekstu Podrška stvaranju ženske umetničke elite kroz primere školovanja Katinka Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović (prim.aut.).

[8] Uticaj Helene Lange na feminističku misao u Jugoslaviji moguće je pratiti sve do tridesetih godina 20. veka preko ideja koje izlaže dr Angelina Ivanović-Mojić. Videti: Stojaković, G. Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940) http://pravonarad.info/?p=350

[9] Savka Subotić je u „Uspomenama“ ostavila primer da je unuka velikog srpskog dobrotvora i srpskog patriote kao vatrena katolikinja mrzela sve pravoslavno (prim.aut.).

[10] Na mađarskom je to izrazitije: dr Anna Czimmer, udata Gresz (1906-1967) sahranjena je kao Gresz Belané (žena Gres Bele) (prim.aut.).

[11] М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.

[12] U časopisu Žena zapisana su imena šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović. Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

Citiranje: Gordana Stojaković, "O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/o-istoriji-zena-u-vojvodini-i-pridevu-srpski-i-nekim-drugim-temama/.
Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.