Kategorije
audio Čitaonica scenske umetnosti

Три деценије Студија La Silphide Добриле Новков у Новом Саду

(1991-2021)

проф. емерита др Свенка Савић

У Новом Саду постоји традиција рада приватних балетских школа током последњих 100 година у којима деца и одрасли, добијају основе из разних облика игре. Тако је, према запису Љиљане Мишић, Милена (Чутуковић) Поповић и пре II светског рата имала приватну школу ритмике, модерног балета за децу, а заједно са супругом и учење окретних игара одраслих. Након II светског рата је у Нови Сад дошла Маргита Дебељак, и заједно са неколико других наставница и наставника поставила на ноге основе државне Балетске школе, у којој је она предавала класични балет, док је Милена Поповић преносила и знаје из модерног балета. Тако су се на једном месту

објединила знања и учење о игри, овога пута у државној школи. Ал су истовремено обе задржале своје приватне студије игре (и то углавном за млађу децу до 10 година), тачније до узраста деце када се она уписују у државну Балетску школу. Тај добар организациони оквир био је делатан све до краја 60-ти година 20. века у Новом Саду.

Једна од ученица у приватном Студију Маргите Дебељак била је и Добрила (Ђурашевић) Новков. Према њеним речима, мајка ју је довела да би се телесно добро развијала, а чињеница је да је њен пут ишао до професионалне играчице, солисткиње у преко 20 различитих балета, затим оне која преноси знање другима у професионалном ансамблу Балета и у Балетској школи, али га преноси и у свом приватном Студију, као што је то некада била пракса њених професорки Дебељак и Поповић. Добрила Новком је наследница добре праксе учења и подучавања класичној балетској игри у граду и, оно што је важно,  припремала већину њих за упис у Балетску школу. Тај посао особе која се у континуитету брине за културу игре у граду готово је несамерљив са било чијим доприносом у граду на том пољу, нарочито узимањем у обзир и друге стране њене делатности, а то је писање о игри, играчима и догађајима повезаним са игром. Тај део ширења културе за игру важан је сегнент у континуитету таквих школа у граду у последњих 100 година.У књизи под називом „Све моје виле, Три деценије балетске школе La Silphide“ су подаци успешног рада на подизању балетске културе у граду, три деценије континуираног рада на афирмацији свести о важности класичног балета предшколског и раног основношколског узраста деце, али и за одраслије.У књизи су представљена достигнућа рада кроз податке о укупном броју ученика (више од 1000 их је дуже или краће боравило у Студију), годишњим концертима на којима су показали своје знање и умеће, али и који је носе у свом сећању до данас, и који разносе знање не само у граду Новом Саду, него и у другим градовима државе и свету. Добрила Новков увек то чини у доброј организацији сарадње са другима, важним за рад Студија (као што су родитељи, пријатељи и познаници)  у широкој заједници љубитеља игре и плеса коју гради.

Показује се да је Добрила Новков, поред основне играчке професије, готово подједнако успешна у организовању Студија, бризи за успех сваке појединачне ученице (и ученика) не само док се не осамостале и пођу својим путем. То подразумева да им најпре пронађе добру игру како би се ваљано представиле на годишњем

концерту Студија, потом,  по могућности, добиле и позив за ангажман у ансамблу Балета, затим учествовање на разним такмичењима како би представила њихове дарове у конкуренцији са ученицима других балетских школа у држави (из Београда, Панчева, Суботице, Кикинде). Али ту није крај сарадње са ученицима: када постану део неког ансамбла, прати њихове улоге, достигнућа и поноси се њима. Заправо Добрила Новков гради једну врсту неформане групе пријатеља професије зване класичан балет у којој она памти почетке, чува сећања о развој сваког појединачног ученика и ученице и стално их подстиче на даљи рад.

Она није само учитељица игре, она је креаторка играчке заједнице у граду који баштини дугу традицију учења и подучавања игри и плесу. Она обезбеђује сећање на развој појединачних професионалних каријера, а у овој књизи она обједињује сећање на догађаје, особе и време, које никада није било нарочито повољно за развој класичне балетске игре.

Нажалост, у писаним изворима о култури града Новог Сада, овакви напори нису довољно исцрпно забележени па су подаци у књизи драгоцени прилог будућим истраживањима.

проф. емерита др Свенка Савић

У Новом Саду,

20. децембар 2021.

Kategorije
audio Čitaonica književnost scenske umetnosti scenske umetnosti tekstovi Umetnost

Počeci udruživanja slovačkih žena u Vojvodini

Zdenka ValentBelić

U prvoj polovini 20. veka Slovakinje u Vojvodini počinju da se organizuju u ženska udruženja pod uticajem sličnog delovanja žena u Slovačkoj. Kao uzor u organizovanju poslužilo im je udruženje Živena koje je bilo aktivno u drugoj polovini 19. veka (1869-1918), a čiji je jedan od glavnih ciljeva bilo osnaživanje slovačkih žena u Ugarskoj. Ovo udruženje odigralo je značajnu ulogu u formiranju i kodifikaciji nacionalnog identiteta slovačkog, naročito što je  brzo po njegovom osnivanju ostalim slovačkim društvima i ustanovama rad bio zabranjen. Upravo to je razlog zašto se najčešće kao značaj ovog udruživanja navodi podsticanje nacionalnog osvešćenja, a time se u velikoj meri zanemaruje njegov doprinos emancipovanju i jačanju ženske samosvesti Slovakinja u Ugarskoj. Ova udruženja – kako Živena tako i Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, osnovano nakon Prvog svetog rata pre svega su zagovarala borbu za ženska prava, kao i jačanje njihove samosvesti, aktivno učešće u kulturnom životu i preuzimanje odgovornih zadataka.

Udruženje Živena osnovano je 4. avgusta 1869. godine u Turčjanskom Svetom Martinu u okviru svečanosti koje je organizovala Matica slovačka. U proglasu se kao glavni cilj navodi „dostojanstveno razumeti poziv ženskog pola i primereno tome delovati, tako da slovačke devojke, bilo kog društvenog sloja naše otadžbine, stasaju u moralne, čestite i vredne gospođice, ali i u vatrene ćerke domovine i naroda našeg“. Obrazovanju Slovakinja u to vreme doprineli su slovački ženski časopisi prvenstveno koncipirani kao obraćanje žena ženama, kao što su: Almanah Živene (1872), Letopisi Živene (1896), prvi ženski časopis Danica (1898) i časopis Živena (1910).

  Jake porodične i prijateljske veze, koje su povezivale Slovake iz gornje i donje Ugarske, zaslužne su za saradnju i u više oblasti: naučnoj, crkvenoj, obrazovnoj, književnoj i kulturnoj.  

Nakon raspada Austrougarske i posle formiranja novih zemalja, Slovaci koji su živeli u Vojvodini, našli su se van matične zemlje. Upravo zbog toga se najveći deo društvenih i kulturnih aktivnosti u to vreme usmeravaju na osnivanje ovdašnjih slovačkih ustanova i institucija. Tako je nastalo i žensko Udruženje. Ljudmila Hurbanova je zajedno sa ostalim aktivistkinjama 1921. godine osnovala Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS i bila je njegova prva predsednica sve do 1924. godine, kada je na tu funkciju izabrana Eržika Mičatkova, koja je tu ostala do 1932 kada je osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji i od kada je i žensko udruženje delovalo u njenim okvirima.

Osnivačka skupština udruženja održana je 11. maja 1921. godine u Novom Sadu i na njoj se sastalo preko sto žena i gospođica, ali takođe i muškaraca iz svih slovačkih mesta iz Srema, Banata i Bačke. Inicijatorka skupštine bila je Štefanija Mičatekova, supruga Dr. Ljudovita Mičateka (brata Eržike Mičatekove). Slogan novoosnovanog udruženja bio je: „snage iscepkane ujediniti radi ostvarivanja nacionalnih ciljeva, na polju socijalnom pomagati, podržavati i po potrebi doprineti umanjivanju tih nedostataka.“ Ovo udruženje delovalo je u okviru Čehoslovačkog saveza u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslaviji) i svoje aktivnosti je proširilo u skoro svim slovačkim i češkim mestima na ovim prostorima. Udruženje je delovalo kroz priređivanje izložbi i pozorišnih predstava, prikupljanje dobrovoljnih priloga za sirotište u Kovačici (osnovano 1920. godine), propagiranje knjiga, časopisa i čitanja uopšte, kao i organizovanje predavanja za žene na razne teme. Ljudmila Hurbanova bila je jedna od predavačica. Tako je 1929. godine održala predavanje na temu O muzejskom društvu slovačkog društva, dok je 1923. godine govorila O zahvalnosti našim nacionalnim prvacima, a 1928. godine o 25-godišnjem radu  pozorišnih amatera u Staroj Pazovi.

Prema sačuvanim dokumentima i zapisnicima, misija ovog društva bila je da istrgne ženu iz društvene pasivnosti, da joj obezbedi javni i društveni rad, da je upozna sa njenim pravima i obavezama u državi, kako bi postala aktivna i korisna građanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Načini postizanja ciljeva su: uzajamno informisanje i samoobrazovanje, edukativni kursevi, javna predavanja i diskusije na teme koje se tiču prava i obaveza žena u društvu i državi; osnivanje biblioteka i čitaonica u kojima će biti obezbeđene knjige i časopisi koji se bave ženskim temama. Udruženje je osnovalo ogranke po pojedinim slovačkim mestima.

Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS sarađivalo je i sa ostalim ženskim udruženjima, pre svega Kolom srpskih sestara. Nalazimo o tome informaciju u septembarskoj Živeni broj 9 iz 1921. godine, gde se na strani 178, sem o osnivanju ovog društva, navodi da će se „početkom septembra (od 1.9. do 3.9) u Beogradu održati Kongres saveza jugoslovenskih žena. Ovo udruženje je izričito nacionalnog karaktera i u njemu Srpkinje, Hrvatice i Slovenke ujedinjene istim ciljem, žele da deluju na nacionalnom i obrazovnom uzdizanju jugoslovenskih žena, ali takođe žele da neguju što bliže sestrinske veze sa ženama drugih slovenskih naroda i njihovim udruženjima.

„Mi, Slovakinje iz Živene, takođe želimo da sa oba udruženja uđemo u sestrinske veze a to ćemo postići najlakše preko svojih sunarodnica i sestara u kraljevini SHS.”

Veze sa srpskim udruženjima bile su toliko jake da su predstavnice ovog udruženja 1922. godine bile zvanice na venčanju kralja Aleksandra I sa kraljicom Marijom, da bi nekoliko godina kasnije – 1928. godine brojni Slovaci, a među njima Hurbanova i Mičetkova bile odlikovane Ordenom svetog Save.

Jedna grana aktivnosti društva bila je i socijalna zaštita slovačkih žena. Na primer 1928. godine organizovan je vanredni sastanak Centralnog udruženja žena povodom zaštite devojaka i žena koje su radile kako služavke u Beogradu, kako su ih već tada zvali – bedinerki, čija su ljudska i radna prava vrlo često bila ugrožena. Kroz brojne susrete i predavanja Udruženje je nastojalo da ovim ženama podigne svest o njihovim pravima i da ih osnaži.

Takođe je jedan od zadataka bilo obrazovanje žena iz oblasti zdravstva. Žene su podučavane kako da pravilno povijaju decu, kako da ih hrane i održavaju higijenu, ali takođe je bilo reči i o biračkim pravima na opštinskim i državnim izborima i o potrebama fizičkog vaspitanja, koje su u to vreme aktivno propagirala sokolska društva.

Ako polazimo od savremenog shvatanja koncepta ženskih prava, oba ova udruženja možemo svrstati u oblast klasičnog liberalnog feminizma, koji i dalje zadržava podelu na privatno i javno. U udruženju se, kada je reč o rodnoj jednakosti i borbi za prava žena, ne dotiču sfere privatnog, već se zadržavaju na sferi javnog života. To možemo videti iz tema kojima se bave na predavanjima – od obrazovanja i izdavaštva do ženskog preduzetništva, zanemarujući ili čak podržavajući koncept postojeće uloge žene u braku i eksploatacije žene u privatnoj sferi. Uprkos tome, oba ova udruženja i dalje predstavljaju primer kako se osvajaju novi prostori slobode za žene. Zahvaljujući njima, žene počinju da pišu književne i publicističke tekstove, što im je omogućilo da predstave svoje interese, da progovore javno o svojim potrebama u formi koja je dostupna i široj populaciji.

Bliske prijateljice i saradnice Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatek (Slovačka varijanta imena: Mičatkova) su dve od četiri najznačajnije predstavnice aktivistkinja vojvođanskih Slovaka s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Druge dve su Marina Maljijakova (1878-1946) i Adela Čajakova-Petrovičova (1901-1976). Imena koja su takođe značajna i trebalo bi ih pomenuti su: Marina Horvatova, Ljudmila Kvačalova, Marija Medvecka, Marina Ormisova Malijakova, Ana Pivkova, Terezija Vansova, Oljga Krnova, Ljudmila Markovičova itd.

Ljudmila Hurbanova u mladosti
Ljudmila Hurbanova u mladosti

LJUDMILA HURBANOVA
(18781969)

Dramska spisateljica, glumica, predsednica Centralnog društva čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Ljudmila Hurbanova, rođena je 8. juna 1878. godine u Staroj Pazovi u čuvenoj porodici slovačkih intelektualaca i sveštenika. Njen otac bio je staropazovački sveštenik Vladimir Hurban (1850–1914) a deda pisac i revolucionar Jozef Miloslav Hurban (1817–1888). Ljudmilina majka bila je poreklom iz porodice Štur (Ljudevit Štur bio je kodifikator standardnog slovačkog jezika), dok je njen rođeni brat, Vladimir Hurban (VHV) istaknuti slovački dramski pisac (1884– 1950).

Ljudmila Hurbanova je u Staroj Pazovi završila četiri razreda slovačke osnovne škole kod učitelja Martina Kopčika. Peti i šesti razred pohađala je u hrvatskoj školi kod učiteljice Ljubice Pavićević. Dve godine se školovala u Zagrebu u školi koju je osnovao hrvatski slikar, kulturni i javni radnik Isidor Kršnjavi. U ovom gradu usavršila je nemački i francuski jezik i perfektno se služila njima.

O njenoj borbi za položaj žena, odnosno o shvatanju i mestu žene u društvu govore i činjenice iz njenog privatnog života. Mada je bila verena za Fedora Ormisa, koji je bio evangelistički sveštenik u Binguli, nije se udavala. Veridbu je raskinula kada je shvatila da njen budući suprug očekuje da ona napusti kulturno i javno delovanje, te da se u budućnosti posveti isključivo kućnim poslovima i radu na njivi. Posle smrti roditelja, vodila je domaćinstvo svoga brata, sveštenika i pomagala mu oko poslova u kancelariji gde je trideset godina vodila matične knjige. Po bratovoj smrti ostala je da živi u parohijskom domu slovačke evangeličke crkve, a sveštenik Vladimir Vereš koji je došao na mesto njenog brata, prihvatio je Ljudmilu kao člana svoje porodice.

Iako se kao spisateljica nije afirmisala u široj meri, važno je pomenuti njen skromni književni rad. Od 1915. godine, kada počinje da piše, do 1957. napisala je 32 književna i publicistička teksta objavljena u novinama i časopisima u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, ali i Kraljevini Jugoslaviji i Čehoslovačkoj. Međutim, o inhibiranosti njenog angažovanja u oblasti prava žena, odnosno o preprekama na tom putu,  takođe svedoči činjenica da je pod svojim imenom za života objavila samo dva teksta November (Novembar) i Rozpomienka na Martina Kukučina (Sećanje na Martina Kukučina). Na drugim mestima koristila je inicijale i pseudonime, kao što su: B., Đurko, Đurko Pazovski, jedan iz publike, teta Ljudmila itd. U rukopisnoj zaostavštini ostala su dva neobjavljena manja teksta Dúha (Duga) a Podjeseň (Rana jesen).

Ljudmilin najveći angažman pripadao je pozorištu. U periodu od 1903– 1925. godine igrala je, režirala i organizovala brojne amaterske pozorišne predstave u Staroj Pazovi i sve vreme vodila pozorišnu hroniku staropazovačkih amatera (1903–1933), koja je na slovačkom jeziku objavljena tek 1993. godine kao Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 19031933. (Hronika pozorišnog amaterizma u Staroj Pazovi u godinama 19031933). Ova knjiga ujedno predstavlja njeno najznačajnije delo.

Ljubav prema pozorištu bila je porodična tradicija u ovoj značajnoj porodici slovačkih intelektualaca. Ljudmilina baka, Anička Jurkovičova, bila je prva slovačka glumica a otac Vladimir Hurban član organizacionog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Najveće rezultate u oblasti pozorišne umetnosti ipak su postigli njen brat Vladimir Hurban Vladimirov, dramski pisac (1884–1950) a da ga nije prerana smrt sprečila i Sveto Hurban (1909–1933)  glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Slovačkog narodnog pozorišta u Bratislavi.

U okviru pozorišnog i književnog rada važno je pomenuti njenu dramatizaciju pripovetke Rysava jalovica (Šarulja), pripovetke Martina Kukučina, koju su igrali na ovdašnjim scenama ali i u Slovačkoj. Hurbanova je takođe napisala dve jednočinke Na letnom byte (U letnjikovcu), Stôl (Sto), 8 basni i 7 kratkih priča. Na srpskom jeziku objavila je bajku za decu Dečaci i ptice.

Kao dopisna novinarka pisala je članke za više listova u Slovačkoj, među kojima su bili i  Narodne novine i Narodno jedinstvo. Pisala je i za dečiji časopis Zornička, ženski časopis Živena, za crkveni list – mesečno glasilo slovačke evangeličke crkve, kao i za Narodni kalendar.

Zajedno sa bratom Vladimirom postala je oslonac i pokretačka snaga kulturnog života u Staroj Pazovi. Često je putovala kod rođaka u Slovačku i intenzivno održavala veze sa prijateljima i rodbinom u toj zemlji do kraja života. Poslednji put je bila u Slovačkoj u Bratislavi leta 1960. godine. Posećivala je Budimpeštu, Beč i Veneciju. Preminula je 19. oktobra 1969. godine a sahranjena je na staropazovačkom groblju u porodičnoj grobnici.

Eržika Mičatekova sa ordenom Svetog Save
Eržika Mičatkova sa ordenom Svetog Save prvog reda sa srebrnim vencem, ulje na platnu Zuske Medveđove

ERŽIKA MIČATEKOVA
(18721951)

Slovačka književnica, prevodilac, aktivistkinja za prava žena i predsednica Centralnog saveza čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Eržika Mičatek rođena je u Kisaču 18. novembra 1872. u čuvenoj porodici intelektualaca. Bila je ćerka učitelja Jana Mičateka čije su svih sedmoro dece bile značajne ličnosti u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Slovaka. Pomenućemo brata Vladimira Mičateka, prevodioca, publicistu i prvog sekretara Čehoslovačkog saveza u Kraljevini SHS i advokata Ljudevita Mičateka, prvog predsednika čehoslovačkog saveza i jednog od poslanika Velike narodne skupštine.

Osnovnu školu je pohađala kod oca a zatim je dve godine išla u nemačku manastirsku školu u Novom Sadu i godinu dana u privatnu školu u Osjeku.

U književnost je ušla prevodilačkim radom. Sem sa srpskog, prevodila je i sa slovenačkog i ruskog jezika. U periodu 1900‒1932. objavljivala je brojne prevode, među kojima se ističu dela  J. Babića Gaj (1900), J. Laskovera Mučenik (1902), B. Nušića Godina devestopetnaesta (1926) i Onamo! Namo! (1931), kao i Srpske priče Vladimira Mičateka (1940), koje je prevela i objavila osamnaest godina nakon bratovljeve smrti.

Eržika je često pisala pod pseudonimom Ćerka naroda. Među njenim proznim tekstovima značajnije su pripovetke Dedina (Selo), Katuškino previnenie (Katuškina krivica) i Anča samopašnica (Nevaljala Anča).

Za istoriju ženskog pokreta značajna je serija njenih tekstova koje je pod naslovom Pisma iz Jugoslavije pisala za list Živena u periodu 1924–1927. a u kojima je informisala u društvenim događanjima i radu udruženja. Takođe je objavljivala tekstove u časopisima Dennica, Dolnozemsky Slovak, Narodna jednota, Sbornik ČS zvazu v Kralovstve SHS, Slovenské pohľady, Živena i Letopis Živena. Istovremeno sa pisanjem, radila je na propagiranju čitanja i širenju štampe, te pridobijanju pretplatnica slovačkih listova. Uspevala je da u ratno vreme (1916) pridobije veliki broj pretplatnica i čitateljki Živene iz različitih društvenih slojeva i da ih poveže u kružok. Na njenu inicijativu fotografisane su devojke u narodnim nošnjama i fotografije su slate u Živenu. Danas ove fotografija imaju veliki dokumentarni značaj.

Na mesto predsednice Centralnog udruženja čehoslovačkih žena Kraljevine SHS došla je 1924. godine kao druga po redu posle Ljudmile Hurbanove i ostala je na toj funkciji kao vrlo aktivna sve do 1932. godine kada Udruženje potpada pod rad Matice slovačke. Naročito se istakla u osnivanju ogranaka ovog udruženja po slovačkim mestima i uspevala je da pridobije u njegove redove veliki broj žena. Samo u Novom Sadu društvo je imalo 110 članica. Kuća u kojoj je Eržika stanovala u Novom Sadu u Dunavskoj 13 još uvek postoji, ali na njoj ne postoji nikakvo obeležje.

Eržika Mičatekova bila je ugledna članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Jugoslavije) gde je na kongresu Saveza u Zagrebu 1926. inicirala rezoluciju o zaštiti Slovakinja, među kojima je bilo mnogo mladih devojaka, koje su kao posluga (bedinerke) radile u Beogradu. U rezoluciji se zahtevalo da se za potrebe vaspitno-obrazovnog rada na službi u Beogradu obezbedi nedeljom popodne jedna učionica u nekoj od beogradskih škola. Mičatekova je učestvovala u radu kongresa žena Male Antante u Sarajevu 1924. godine i Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije na Bledu. Kao jedna od zvanica prisustvovala je na venčanju Kralja Aleksandra I sa rumunskom princezom Marijom i lično im predala poklon – slovačku zlatom i srebrom vezenu košulju – u ime ženskog Udruženja.

Mičatekova je u godinama 1910–1913. bila članica odbora Lipa, privrednog deoničarskog društva osnovanog kao podrška narodnim zanatima. Bila je u tom društvu jedina predstavnica iz naših krajeva. U odboru Lipe nalazile su se brojna značajna imena poput književnice Ljudmile Riznerove Podjavorinske. Kao jedan od glavnih zadataka društvo je sebi postavilo za cilj da pronalazi poznate vezilje koje se bave narodnim vezom, a koje bi za novčanu nadoknadu vezle za Lipu, kako bi se podsticalo negovanje slovačkih narodnih ornamenata i motiva i time doprinelo očuvanju narodne nošnje, narodnih zanata i umetnosti. Sem toga bila je do 1918. godine potpredsednica Društva evangeličkih žena u Kisaču i zajedno sa drugim predstavnicama udruženja učestvovala je na svečanosti otkrivanja spomenika Slovacima streljanim u Kragujevcu.

Kao i Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatekova bila je aktivna u amaterskom pozorištu i isto kao i njena drugarica, nikada se nije udavala. Govorilo se o njoj da je posebna, neskromna i da kako od sebe, tako i od ostalih ima velika očekivanja.

U Centralnom arhivu Slovačke evangeličke crkve sačuvana je korespodencija Eržike Mičatekove i Ljudmile Hurbanove, ukupno 12 pisama. Ova pisma prestavljaju vredan dokument, koji svedoči ne samo o njihovom bliskom prijateljskom odnosu, već pružaju i sliku o društvenom i kulturnom životu u tom periodu.

Za rad na polju podizanja narodne kulture, naročito među ženama u slovačkoj zajednici u Vojvodini, odlikovana je Ordenom Sv. Save V reda, kojim ju je odlikovao kralj Aleksandar Karađorđević. Eržika Mičateova je umrla je 29. decembra 1951. godine u Kisaču, gde je i sahranjena.

Koliko god sa današnjeg aspekta rezultati ženskih udruženja u to vreme delovali skromno, važno je osvestiti da bez njih, ni danas ne bismo mogli da govorimo o novim prostorima borbe i osvajanjima nekih većih prava žena na ovim prostorima.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Počeci udruživanja slovačkih žena u Vojvodini," u ŽeNSki Muzej, 15. juna 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/06/15/poceci-udruzivanja-slovackih-zena-u-vojvodini/.

Kategorije
audio Čitaonica fotografija scenske umetnosti scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Podrška stvaranju ženske umetničke elite

Gordana Stojaković

Čitaj mi!

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.
Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Султана Цијук: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1898.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 49.
Sultana Cijuk:
„Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1898.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović.
str. 49.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.
Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.