Kategorije
Čitaonica estetika književnost tekstovi

Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“

Književna zajednica N. Sada, 1985.

Silvija Dražić (Polja, 1985, 322)

Ponovno izdanje inače posthumno objavljene Antičke estetike i nauke o književnosti, Anice Savić Rebac nije dragoceno samo za heleniste, klasične filologe i filozofe kojima pruža jedan od (na našem jeziku) retkih stručnih i u hodu sigur­nih vademecuma kroz antičko mišljenje o umet­nosti. Ono u istoj meri može da ima ulogu podsećanja na naučnički duh Anice Savić Rebac koja u strogosti i poštenju svog metodskog postupka može svagda poslužiti kao uzor. Način njenog korišćenja građe, kako originalnih dela koje iznova i teorijski i jezički propituje, tako i sekundarne literature koju obimno i kritički konsultuje ne propuštajući nikada da navede izvore ili makar samo podsticaje sopstvenog stava, zav­ređuje, bez sumnje, da se u ovom naknadnom pogledu istakne. Jer ne radi se samo o strogo­sti postupka nego i otvorenosti duha koji svom predmetu pristupa sa širokim poznavanjem mi­saonog horizonta sopstvenog doba nastojeći da funkcionalizuje ne samo egzaktna znanja, nego, u istoj meri, i aktualni duh vremena otkriven i teorijski oblikovan u literaturi, filozofiji i umetničkim teorijama.

Korica knjige Anice Savić Rebac antička estika i nauka o književnosti

Novo izdanje ove studije praćeno je uvodnom rečju Lj. Сгерајес i iscrpnom studijom S. Slapšak koje čitaoca pripremaju za jedno osvešteno čitanje, izdvajajući ne samo ključna nego i pro­blematična mesta.

Uvodno izlaganje same autorke koje je posve­ćeno opisu i obrazloženju upotrebljene metode u mnogome odslikava njenu sopstvenu voka­ciju: strogost i sistematičnost klasičnog filo­loga, teorijski interes i smelost promišljanja koji pripadaju filozofskom daru i liričnost produhov­ljene i tanane prirode koja, mada samo na ma­hove oplemenjuje izlaganje, nije nevina ni u do­nošenju konačnih zaključaka. Početno opredeljenje koje nastoji da poveže klasično-filološki i filozofski metod nije prazno deklarisanje. Isto tako pozivanje na metodu istorijskog materija­lizma koje na prečac zvuči kao puki dug vre­menu i njegovoj rigidnosti in statu nascendi nije ostalo jalovo. Shvaćeno kao razumevanje jed­nog teorijskog koncepta u kontekstu društveno-ekonomskih i političkih okolnosti ono pati od krutog i jednostranog determinisanja sfere duha faktičkim, materijalnim uslovima življenja i dovelo je do nekih novih zaključaka, recimo u tumačenju Platona i onoga što Anica Savić Re­bac naziva „paradoksom“ u njegovoj misli. O va­ljanosti i utemeljenosti ovog viđenja doduše, još može biti govora i spora, ali nema dvojbe da su odabrane metode odista radile. Tribut duhu vremena je i olako povezivanje i uspostavljanje pravocrtne zavisnosti idealizam-konzervativizam naspram para materijalizam-napredne tež­nje što se već iz jezika (upotrebljenih termina) da očitati, no čini se da one u docnijem tumače­nju, kad misao ide svojim putem i više ne procenjuje u opštim kategorijama, ostaju, tako kako su samorazumljivo uspostavljene, i zaborav­ljene.

Uvodno izlaganje sadrži sva novoosvojena i problematična mesta i centrira se oko tumače­nja vazda otvorenih pojmova poput mimesisa, stvaralačke mašte, erosa, lepote i konačno legi­timnosti samog naziva antička estetika. Ovde ocrtane ideje razrađuju se i obrazlažu samom studijom koju prati povest antičke estetike.

Polazna tačka je Homer i dvostruki put kojim se istraživanje odatle zapućuje uvek održavajući paralelizam i nespremnost dva problemska po­dručja, u mnogome priprema i konačno dvojstvo, „paradoks“ koji se hoće protumačiti: Platonova teorija o lepom spram njegove osude poezije. Stoge je i razmatrenje pretplatonskog viđenja i  lepote vođeno time da se nađu uporišne tačke, uzori i povest jedne tako protivrečne, a ipak neodoljive i po uticaju daleko­sežne estetske koncepcije kakva je Platonova.

Homer, Pindar, Aristofan i čitavo teorijsko mišljenje o umetnosti do Platona još nemaju oblik domišljane estetske koncepcije ali su dragoceni s obzirom na drugo naznačeno pro­blemsko područje koje se pita o poreklu i pri­rodi umetničkog stvaranja. Tamo gde izostaju eksplicitne formulacije dovoljan su odgovor imanentne poetike koje velika pesnička dela u sebi nose i pridržavaju ih se. Odvajanje poezije od religijske i ritualne ukotvljenosti zadržalo je osim mitskog još jednu suštinsku vezu sa bo­žanskim: entuzijazam, ispunjenost božanstvom mesto je i način rađanja pesme. Božansko pore­klo umetnosti je model prisutan u svim tumače­njima bilo da se ono shvata mitski, kao nadahnutost muzama, bilo da se, kao u lirici 6. veka, subjektivizuje i razume kao unutrašnja duhova i duševna ponesenost, kao lični dar ili genij. Ira­cionalnost pesničkog poriva dala je povode us­postavljanju suprotnosti kojom će grčko mišlje­nje još dugo biti zabavljeno, suprotnosti iz­među Apolona i Dionisa, kitare i aulosa, inte­lekta i strasti, svesne umetnosti (tehne) i inspira­cije.

Pretplatonsko, рге svega Demokritovo, shvata­nje umetnosti Anica Savić Rebac nalazi oličeno u Aristofanovom pesništvu koje u njenoj inter­pretaciji zadobija ulogu Platonovog javnog anti­poda i tajnog uzora. Da bi se prvo moglo razumeti mora se svagda imati na umu da se grčka filozofija umetnošću bevi uvek na dva nivoa: uže umetničkom i etičko-dijalektičkom i političkom. Upravo ovaj potonji, ne temelju suprotnosti aristokratije i demokratije dao je povoda suprot­stavljanju Platona i Aristofana kao zagovornika dva oponentna politička ideala. (Kada se pak radi o prirodi umetnosti, Demokrit, Heraklit, Empedokle, Pindar, tragičari Aristofan i Platon mogu se povezati i odrediti jedinstvenim orfičkim uticajem). Dok je Aristofan perjanica slobod­nog duha atinske demokratije i poeziju vidi kao njen sastavni deo, Platon je pravi predstavnik delfijskog konzervativizma i ovo njegovo poli­tičko uverenje Anica Savić Rebac, tumači kao jedan od suštinskih motiva njegove osude poe­zije. Platonova kritika se prvenstveno tiče trage­dije kao bitno pripadne duhu grčke demokratije kojoj su suprotstavlja Platonovo, ne toliko teo­rijsko, nego lično, aktivno političko uverenje. Uključivanje Homera u kritiku nema principsko značenje nego trebe de joj prida objektivniji i manje aktualno politički lik. Drugi odsudni motiv je psihološki i tiče se Platonove osvedočene nesposobnosti da se sam oglede u pesništvu. U ovoj interpretaciji Platon je svom odbijanju poe­zije tek docnije dao principski izgled i metafi­zičko utemeljenje što se argumentuje razlikama i nedoslednostima u Platonovim dijalozima koji za predmet uzimaju umetnost.

Ovakvo viđenje, ma koliko da je zanimljivo, ipak ne može imati bitne teorijske konsekvence budući da je izvan teorijskog horizonta samog Platona i više je biografski i psihološki situirano. Ukoliko kao princip tumačenja služe spoljašnje, društveno-političke okolnosti, njihov korelat i dopuna, na kritičnim mestima koja se ne daju na tom nivou iscrpsti, može biti samo lično psiholo­ški pa tumačenje ostaje neimanentno i tako reći teorijski visi. To oseća, bez sumnje, i Anica Sa­vić Rebac te i na opšte filozofskom, metafizič­kom planu nastoji da otkrije povode ove tako čuvene osude, i nalazi ih u pojedinačnom karak­teru svakog umetničkog dele naspram opštosti ideja, iako ona ovaj momenat smatra odlučnijim od mimesisa, čiju ulogu i značaj sagledava samo s obzirom na međusobno povezivanje umetno­sti, izgleda da se ne radi o bitno različitim i ne­spojivim argumentima. Umetnost kao najniža na lestvici bića vredi tako malo upravo stoga što svojim pojedinačnim karakterom zahvata (opo­naša) samo mali deo od opštosti i bitnosti ideja.

Kao pandan politički motivisanom odbaciva­nju poezije Anica Savić Rebac izlaže Platonovu teoriju ideja koja upravo Ideji lepog daje povlašćeno mesto. Kao jedina koja se otelovljuje u čul­nom svetu ona, posredstvom Erosa, pruža uput za osvajanje sveta bitnosti ili ideja. Kroz nju se ubedljivo manifestuje povezanost dva sveta i principijelna čovekova mogućnost da zadobije onaj drugi, dalji a bitniji. Ipak, tim nije i umetno­sti pripao poseban gnoseološki status (kako će se to desiti, recimo, kod Šelinga) što je temeljni paradoks Platonov. Ona ostaje i s ove i s one strane lepote ali bez veze sa njom.

Tumačenje ovog raskola opet je psihološko i otud ne suviše ubedljivo: ono što se izgubi na jednoj strani mora se zadobiti na drugoj. Politič­kim opredeljenjem iznuđena osuda poezije bila je u suprotnosti sa Platonovim najintimnijim lič­nim, intelektualnim i psihološkim sklonostima te je on kompenzuje na drugoj strani, svojom teori­jom o lepom koja lepoti pridaje posebno dosto­janstvo i primiče je ili čak poistovećuje sa najvi­šom od svih, idejom dobra.

No, preostaje jedna mogućnost pomirenja i Anica Savić Rebac je ne propušta. Platonovo odbacivanje umetnosti vazda je okrenuto savremenicima i zbiva se na osnovu budućeg, još neostvarenog kriterijuma: poezije kao filozofije ili filozofije kao poezije. Koliko je on sam na tragu tog zahteva, koliko ga je ostvario i u kojoj je meri to dobitak ili gubitak za poeziju ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nema sumnje da je tu položena jedina nada za umetnost (doduše samo u svojstvu poezije) da izađe i svog omalovaženog zakutka i osposobi se za temeljne saznajne poduhvate.

Nezavisno od diskutabilnih, manje ili više no­vih, manje ili više potkrepljenih pojedinačnih zaključaka, obuhvatnost viđenja, složena slika celine, napor da se antička misao o umetnosti sagleda u širokom zamahu kao povezan i uza­jamno isprepleten sled u kojem se vodeći mo­tivi mogu pratiti od svog prvobitnog mitskog uobličenja do preciznih filozofskih formulacija svakako su najveća vrednost ove studije. Na tim idejama spojnicama celokupno grčko viđenje umetnosti se pokazuje kao jedinstveno nadah­nut napor da se osnovna pitanja ljudskog stvara­laštva osmisle.

Spiritus movens i temeljni odredbeni uticaj grčkog razumevanja umetnosti Anica Savić Re­bac nalazi u orfičkoj mistici koja nije samo su­štinski element rođenja tragedije, nego se može naći, na različite načine transformisana, u svakom promišljanju umetnosti. Dok antička tra­gedija elemente orfičke mistike sabire u okvire arhajskog morala, Platon se vraća predtragičkom aforizmu i preformuliše ga kroz pojmovnik sopstvene metafizike. U diskusiji s Ničeom po­kazuje se da Platonov etički ideal nije mogao da onemogući tragediju jer je mit o duši zapravo preuzet iz orfizma kojem ni ideja visokih, intelek­tualnih i etičkih stremljenja nije tuđa. Iz orfizma potiče i preovlađujuća koncepcija porekla umet­nosti, naglašavanja njenog iracionalnog, maničnog karaktera i kao konsekvenca, pitanje o mestu i značaju veštine (tehne) koja takođe u umet­nosti mora nužno saučestvovati. Isto tako, zajed­nička je misao o dejstvenosti poezije, o njenoj psihologijskoj ulozi i funkciji, jer svaka odbrana od poezije u isti mah svedoči o moći koja joj se pripisuje.

Na drugoj strani, Anica Savić Rebac nastoji da otkrije kreativne impulse koji su potekli iz an­tičke estetike i prepozna ih ne samo u mišljenju koje neposredno sledi, u helenističkoj i novoplatoničkoj filozofiji, nego i mnogo docnije u ideali­stičkim estetikama od 18. veka na ovamo, kao i u savremenoj umetničkoj produkciji, koja kao da i teorijski i praktično prihvata i sledi Plato­nove zamisli i kanone. Čak i ako zapažanje para­lelizma između Platonovih umetničkih ideala u kojima se zaboravlja priroda i umetnost primiče u blizinu ideja te oponašajući ono što je njima svojstveno: red, meru, harmoniju i geometrijski uzorni lik, zadobija bitno saznajni a ne više strasni, tragični karakter, i teorije i prakse ap­straktne umetnosti, posebno kubizma koji smeraju njenoj posvemašnjoj intelektualizaciji, ost­aje na nivou uviđanja fenomenološke koinciden­cije, ono može biti povod za razmišljanje o ne­kim arhetipskim modelima kojima se ljudsko mišljenje i stvaranje uvek iznova vraća. U isti mah, ovde nalazimo najsnažnije pomirenje Plato­novog paradoksa: u ime buduće umetnosti, koja je u međuvremenu od zamišljenog ideala postala stvarnost, odbacuje se samo aktuelno umetničko stvaralaštvo a ne umetnost kao takva.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/30/anica-savic-rebac-anticka-estetika-i-nauka-o-knjizevnosti/.