Kategorije
Čitaonica stav savremenica tekstovi

Novi konzervativizam i feministička kultura otpora

(odlomak)

Vera Kopicl

Feministička kultura otpora počela je u postkomunističkoj Poljskoj, u kojoj se pod pritiskom klerikalizma, nacionalističkih i konzervativnih partija stvaraju novi oblici cenzure, neočekivani u demokratskim društvima. Da li je bilo neobično što je jedno parče zida završilo u Vatikanu? Svakako ne, pošto je Crkva snažno podržavala pad komunističkih režima.

Izabela Kovlačik u tekstu „Feministička umetnost u Poljskoj danas“[1] konstatuje da ova scena funkcioniše u specifičnom političkom okruženju potvrđujući veliku razliku između zapadnog i istočnog feminizma. Promene su utoliko traumatičnije jer crkvena cenzura nastavlja manipulaciju prethodne komunističke ideološke strukture. Ali, tada je ipak postojala bar simulacija jednakosti za razliku od represivnih zakona nove demokratske republike pod patronatom Crkve, koja je u godinama borbe protiv komunističkog režima predstavljala stožer opozicije i naravno da je očekivala određen politički uticaj.

Umetnice počinju da problematizuju uticaj Crkve na javne politike, pre svega u najbolnijoj političkoj odluci o zabrani abortusa. Uzajamnim sporazumom poljske vlade i Vatikana Crkva dobija povlašten položaj, a parlament usvaja strog i restriktivan zakon protiv abortusa, koji postaje jedan od gorućih problema poljske demokratije i surova priča o privatnom koje postaje političko i javno u životima svih onih žena koje prolaze kroz ilegalne ordinacije. Postavljanje ženskog tela pored religioznih simbola tako postaje uobičajen motiv u poljskoj umetnosti devedesetih godina, pokazujući u pravcu više ne samo simboličkog nasilja.

Umetnice, kritičarke i aktivistkinje svojim delovanjem pre svega žele da dekonstruišu način na koji ovaj novi „nadzirući diskurs“ prikriva svoje političko nasilje „plemenitim“ akcijama parlamentarne stranke Liga poljskih porodica, stereotipima ustaljenih modela materinstva i porodičnih vrednosti. Sa prvim suočavanjem gubitka već osvojenih ženskih prava, odgovor umetnica u okviru multimedijalne izložbe “Anti-tela” bio je toliko radikalan da su delovanje ovog umetničkog kruga nazvali feminističkom revolucijom. Radovi su pokazivali razapeta gola ženska tela na krstu, bavili se stvaranjem novih mitskih prostora upravo koristeći biblijske arhetipove, pa čak i parodijom inferiorne ženske pozicije u održavanju društvenih stereotipa.

Video-instalacija jedne od najznačajnijih umetnica ove scene Alicije Žebrovske, koju čine dva video-rada “Prvobitni greh” i “Misterija posmatra” (1993), upravo se bavi tom temom ženske seksualnosti i tela kao polja političkog koristeći biblijsku parabolu Knjige postanja, onu koja čini ženu-jedinom odgovornom za pad čovečanstva i progon iz raja. Tri nivoa: telesni, politički i religiozni Žebrovska prepliće komentarišući pre svega iskrivljenu crkvenu interpretaciju ženske odgovornosti. Ali, ono što je za dogmu još važnije je uspostavljanje modela kazne: da bude potčinjena muškarcu i rađa u bolovima. Na sva tri nivoa Žebrovska simulira seksualni čin bez učešća muškarca. Pošto je samo žena odgovorna onda muškarac ni ne postoji u ovoj slici i zato je zamenjen vibratorom, dok Žebrovska rađa Barbi lutku koju pridržava gumenom rukavicom, i dok se tako religiozne vrednosti poistovećuju s novim potrošačkim vrednostima. Ironiju da je bez seksualnog čina moguće ispuniti zahteve majčinske uloge umetnica pojačava uvođenjem i voajerske uloge u ovoj igri tela i plastike, gde je žena i posmatrač i posmatrana, mrtvo porculansko ili svevideće oko. Telo autorke je nosilac umetničkog čina naglašavajući tako da ona ne radi samo s predstavama, već sa konkretnim fiziološkim, psihološkim i socijalnim problemima s kojima se suočavaju sve one žene koje prolaze kroz horor ilegalnih ordinacija.

A dok u galeriji traje paralelna projekcija ovih video radova u formi instalacije, umetnica jede jabuku i ceo prostor ispunjava njenim mirisom.

Dodatnu poentu autorka daje u svom umetničkom stejtmentu:

„U Raju nije bilo potrebe da prvi ljudi imaju seksualni odnos, pošto su bili pojedinačni primerci idealnog, stalno postojanje. Želja da upoznaju novo, različito, zabranjeno i njihovo obostrano odmetničko delo nije moglo da bude ništa drugo do seksualnog odnosa, što je dovelo do stvaranja novih ljudskih bića, a zatim je ustanovljeno zlo. Stoga je to čin plodnosti koji je početak svakog zla, jer zlo postoji samo u međuljudskim odnosima, kao odrednica suprotstavljenih interesa.

Stanite – sada sam prihvatila tumačenje na koje navodi iznad navedena slika. Da bih napustila ovaj zli krug moram da napravim novi, takođe simboličan – moram da prihvatim suprotno: Raj, kao nepromenjivo i idealno postojanje je bilo oličenje stagnacije; samo je prvobitni greh bio taj koji je poremetio red, i bio je početak života i razvoja, tj. čin Svevišnjeg Boga, čin Prvog pokreta. Na početku je bila tajanstvenost- a razvoj je naporan proces njenog otkrivanja. NIŠTA NISAM DOSTIGLA, ne mogu da pređem liniju sledećih krugova.

Rešenje problema je van našeg čulnog opažaja, ali ako se shvati taj odnos, to je već „skok svesti“ unapred.

Stari mitovi su postali zastareli – ljudsko biće je ono koje postaje ‘razvojni mit’, STVARANJE KREATIVNOG STVORENJA“.[2]

Već sama spoznaja konstrukcije ovog društvenog mehanizma je za umetnicu «skok svesti», prelazak granice simboličkog kruga, način dekonstrukcije.

Alicija Žebrovska je stvarajući neku vrstu socijalne skulpture računala na emotivnu reakciju publike kao deo celovitog umetničkog čina. U Poljskoj je to bio osećaj mučnine, gađenja, nemoći ali i egzistencijalnog straha, a u Novom Sadu 1996. publika se smejala, divila se umetničkom egzibicionizmu autorke i svoje razumevanje svela na kritiku neoliberalnog kapitalizma.

Izmicanje iz konteksta jeste ograničilo snagu značenjske ravni dela, ali je ova umetnička praksa zato upravo naglasila njegovu važnost. Odnosno, da je sam kontekst njegov cilj i odrednica – kontekstualna umetnost i kontekstualna, a ne univerzalna teorija.


[1] Kowalczyk, Izabela (1999), Feminist art in Poland today, N.Paradoxa No.11.

[2] Umetnički postupak uobičajen za neokonceptualnu scenu; Žebrovska, Alicija (2000), VideoMedeja, zbornik tekstova, Novi Sad

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Novi konzervativizam i feministička kultura otpora," u ŽeNSki Muzej, 11. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/11/stavovi-savremenica/.