Kategorije
književnost Umetnost

Devojački roman

[odlomak]

Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.

Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud božji.

Između devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.

– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.

Zagledajmo i mi u sobu.

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom.

Njima ode i ženskinja što se ukazala na prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš kuću će razneti.

One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad.

Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo. Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.

Prvi pogled kazuje nam da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih blaži je no u onih dveju.

U njihovim je očima više žara koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.

– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.

– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj rad. U tvojim sam očima još uvek dete.

Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.

– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.

– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!

– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! – branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.

– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.

– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.

– Ima momenata u životu kad su i junaci slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.

– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.

– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane pozleđuje.

– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče Bosiljka značajno.

Darinka se trže.

– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka. – Kako to da razumem?

– Onako kako treba! Svako je svoje sreće kovač – naljuti se Bosiljka.

– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. – Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko otražak.

– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost.

– Bura se stišava – reče, došavši opet na svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.

– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.

– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…

– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu.

Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.

– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.

– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo da si htela.

– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam. Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?

– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti može.

– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.

– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu.

– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je zadovoljno.

– A zašto da nije?

– Zato što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj ko je nevin.

– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.

– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se Darinka.

– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug.

Darinkine se usne razvukoše lakim, ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa.

– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta. Izreci ih!

– Bolje da ih progutam nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.

– Ako ne valja – ruši je!

– To je najlakše. Samo je neko rekao: „Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”

– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju! Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.

– Sad sam se odista kolebala – primeti ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena, verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad. Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo pitanje koliko traje takva ljubav.

– Ta valjda nisu takvi baš svi?

– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom? Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga. Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.

– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.

– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj.

– Ne razumeš me – reče nestrpljivo Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.

– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?

– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?

– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.

– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.

– Pretpostavka se često obara – smešila se Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu. Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga, ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.

– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. – Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!

– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?

– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si bar znala pobliže.

A Darinka stade naglije vesti.

– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne pojmim.

– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše Darinka.

A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:

– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a i neću udati!

– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je dobru teča nadzornik? – upita Ružica.

– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno vesela.

Ružica pljesnu rukama:

– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista smešno, neverovatno. Ta to je čovek…

– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i dovrši s ironijom Darinka.

(Draga Gavrilović: Devojački roman (1889), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)