Kategorije
Čitaonica Politike i prakse tekstovi

Свилара: од фабрике до институције културе

Душанка Марковић

Прва државна фабрика у Новом Саду, али и на територији бивше Југославије јесте Свилара у Новом Саду која је, под различитим називима и на различитим локацијама, активно радила готово 250 година. Иако се данас у том објекту не ствара ни свилена нит, нити свилено платно, објекат је активан и у њему се производе вредни уметнички и културни програми.

Svilara 1884. godine
Сл. 01 Фотографија Свиларе изграђене 1884. године на обали Дунава, фото: МГНС

Да би се покренуо рад било које фабрике, поред објекта, потребно је обезбедити сировину и радну снагу. Основна сировина за фабрику свиле јесу кокони које изграђује један једини инсект на планети Земљи. То је свилена буба. Због равничарског терена и повољних климатских услова, простор данашње Војводине имао је све предиспозиције за развој овог инсекта, а самим тим и свиларске делатности. Одувек су већинску радну снагу у свиларама чиниле жене, девојке, па и девојчице од 12 година.

radnice Svilare u Novom Sadu
Сл. 02 Раднице Новосадске свиларе 1892. године (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)

Свиларство, свилогојство и дударство представљају три привредне гране међусобно условљене и тесно повезане. Без дударства нема свилогојства, а без свилогојство свиларство не постоји.

Свилена буба, свилогојство и свила  

Свилена буба (дудов прелац, свилопреља, свилобуба, свиларка, свилени губавац, Bombyx mori L.) је, поред пчеле, једини инсект који човеку даје готов производ, а то је свилена нит. Спада у ред лептира, у фамилију ноћних преља.

Привредна грана која се бави узгојем свилених буба јесте свилогојство које припада групи сточарских делатности. Зачетак свилогојства везан је за кинеску цивилизацију. Легенда каже да је Хи Линг Ши, супруга кинеског цара, 2700 г. п. н. е. открила савршену нит од које је могуће направити тканину. Тајна израде свиле строго је чувана, а сваки покушај изношења свилене бубе кажњаван је смрћу.

uzgajanje svilene bube u Kini
Сл. 03 Узгајање свилене бубе у Кини

Међу првим Европљанима који су се сусрели са свилом био је Александар Македонски у 4. в. п. н. е. и то у Персији. Зна се да су лепршаве тканине из Кине увожене у Европу 250 година п. н. е. Један килограм свиле плаћао се једним килограмом злата. Семе свилене бубе, из Азије у Европу, пренесено је у бамбусовој трсци. Према легенди, учинила су то два грчка свештеника 552. године. Ширење свиларства у европским областима, било је условљено климом, односно пределима у којима је успевао бели дуд као једини извор хране за свилопрелце. Ови плодоносни инсекти, на Балкан су донесене преко далматинских градова који су, трговачким везама, били повезани са Италијом. У 14. веку спомиње се свиларство у Србији дуж Вардара и Мораве где је прихваћено из Византије. Зна се да је, за владавине цара Душана и Стефана Дечанског, свила ткана у многим домаћинствима.

Свила је опевана и у српским народним епским песмама где се спомиње у различитим облицима … развише се свилени барјаци (Женидва Милић барјактара), … чиста свила до земље спушћена (Бој на Чокешини), … свилен калпак, оковано перје / на јунаку коласта аздија / око врата свилена марама (Косовка девојка), … у чисту те свилу завијала (Марко Краљевић и Муса Кесеџија), … и изнесе крстат свилен барјак … под пазухом клобук свиле беле (Мусић Стеван), … да ја купим свиле свакојаке (Заручница Лаза Радановића), … сваком свату од свиле кошуљу (Змија младожења), … на њег меће танану кошуљу / до појаса од чистога злата / од појаса од бијеле свиле (Женидба Душанова), … прести свилу на златно вретено / свилу прести, на свили сједити (Женидба краља Вукашина),… лако скочи са свил′на душека (Урош и Мрњавчевићи).

На простор Војводине свилогојство је дошло са југа, са простора Србије, крајем 17. века. У Првој сеоби, под вођством Арсенија III Чарнојевића, досељено је преко 180.000 Срба који су, између осталих предмета, са собом донели и семе свилене бубе.

Од свилених нити које ствара свилопрелац, техником ткања, ствара се свила, тканина тананог и префињеног изгледа коју одликује изузетна чврстина равна челику, еластичност и издржљивост. Зато се користи/ла у индустрији за израду млинских сита, авионских крила, падобрана. Ипак, највише свиле утроши се за израду одеће јер је пријатна на додир и префињеног изгледа. Посебан осећај влада сваком женом када је обучена у свилу.

Поред за ткање и израду тканине, свилени конац се користио и за вез. Свиловез, уз златовез, се сматра највишим нивоом декоративне везилачке умешности. Свилени конац и платно, као изузетно захтевни материјали, представљају изазов за веште везилачке руке.

Процес гајења свилене бубе:

У свом развојном путу, свилена буба пролази кроз четири стадијума, односно четири форме: јаје (семе), ларва (гусеница), лутка (метуља) и лептир. Стадијум јајета траје најдуже, око десет месеци, у форми гусенице живи око месец дана, док као лутка и лептир опстаје по 15-ак дана. Свилу лучи само у форми гусенице.

Процес производње свилених буба почиње од семена, односно јајашцади из којих ће се излећи свилена буба. Овде се може поставити питање као и код кокошке: шта је старије, пиле или јаје? Код свилопреље питање би гласило: јаје или лептир? Како одговор још нико није открио, нећемо се бавити њиме, али ћемо причу о производњи сволопреље кренути од семена. Иако животни циклус свиленобубе траје годину дана, храни се само четири недеље, и то у периоду када је у облику гусенице.

svilena buba - ćetiri faze
Сл. 04 Четири форме свилене бубе: од јајашца до лептира

Повезаност свилене бубе и дуда огледа се и у времену у коме се обавља лежење јаја. У пролеће, најчешће у априлу, када почну избијати први листови дуда, време је за налегање јаја. За правилно и уједначено пилење гусеница потребно је температуру собе у којој су јајашћа постепено повећавати до 20º С. Те просторије у народу су зване свиларнице. Оне су морале испуњавати одређене услове; да су простране, суве, проветрене, осунчане, да имају могућност догревања и да су дезинфиковане како би се уништиле све потенцијалне штеточине. Када започне процес пилење, што траје 2-3 дана, собна температура се повећава на 24-25º С и одржава све док је свилена буба у форми гусенице и кокона. Тек излежена гусеница има дужину од 3 mm, да би, након месец дана храњења дудовим лишћем, достигла 50-80 mm. За то време повећа 10.000 пута своју тежину. Гусеница чији развој је завршен, престаје да се храни, стомаком се причвршћује за подлогу и почиње да формира кокон.

gosenica svilene bube
Сл. 05 Гусеница пре савијања у чауру

Подлоге су најчешће биле гране дрвећа, сирак и слама. Тада се просторија замрачује. Опредање кокона траје 2-3 дана. Формирањем кокона гусеница се преобраћа у лутку од које ће се, након две недеље, развити лептир који излази из кокона.

kokon svilene bube na granama
Сл. 06 Кокони на гранама и слами

Највећи део кокона иде за производњу свилене нити. Један део се оставља за репродукцију. За производњу квалитетног семена бирају се чауре са мушким и женским полом (мушке су нешто лаганије од женских). Оне се одвајају у дрвене оквире ради спаривања лептира који ће из њих изаћи. Парење се обавља одмах након изласка из чауре. Женка снесе 500-800 јаја из којих ће, након 10 месеци, испилити гусенице.

Семе за узгој се добијало у кутијама од једног лота (1 лот=17,5 gr) у којима је било по неколико хиљада јајашаца (1 gr око 1500 јаја). За један лот семена требало је предати две фунте (1 фунта = 453,59 gr) отхрањених кокона. Иначе од једне унце семене (1 унца = 25 gr или око 40.000 јаја) могуће је произвести 50-70 kg кокона.  Уз семе се добијао папир на коме су свилобубе започињале свој раст. Папир је имао два слоја, с тим да је горњи слој био рупичаст. Простирао се по просторији, често и на више спратова, по столовима, клупама… У току храњења измет од гусеница који је кроз рупице падао на доњи папир лако се уклањао, односно доњи папир се морао често мењати.

kokoni i svilene niti
Сл. 07 Кокони и свилена нит

Набавка семена у почетку је обављана из иностранства. Чињено је то из Јапана (Јокaхoма), Грчке (острво Киос), САД (Мериленд), а после Првог светског рата и из Француске. Најзаступљеније и семе које је давало најбоље приносе, све до пред крај 19. века, било је грчко. Поједини узгајивачи су настојали да сами произведу репродуктивни материјал. То је пошло за руком грофу Густаву Хадику из Семлака (Арад) и инспектору свиларства, Фридиху Карваљи из Темишвара. Карваљијево семе набављено је и за новосадске узгајиваче 1857. године. Добру сорту свилене бубе одгајила је свилара у Осијеку, а своје семе производиле су и предионице у Старој Пазови и Сремској Митровици 1858. године.

kutija sa semenom svilene bube
Сл. 08  Кутија са семеном свилене бубе (из књиге Ивана Ситарића, Свиларство, 1927)

Дударство

Једини услов за гајење свилопрелца, поред повољних климатских услова, јесу засади белог дуда чије лишће се користи у исхрани овог произвођача свилене нити. Најчешће су то били дрвореди, боље рећи „дудореди“ поред путева, а често су засађиване читаве шуме (гај, дудара). Дудови су, поред лишћа за исхрану свилобуба, коришћени за храњене свиња и гусака, прављење чувене ракије „дудоваче“, од коре се добијала природна жута боја, а дрво (када остари) коришћено је за израду намештаја или огрев.Многа домаћинства ово племенито дрво имала су у свом дворишту и због ненадмашног хлада.

dudovi
Сл. 09 Дудови били редовни пратиоци друмова између насеља у Војводини, Зрењанин, фото: З. Међо

Основни параметри у изучавању дударства јесу бројеви стабала и новозасађених садница, као и постојање расадника и дудара. За исхрану свилобубе користило се искључиво младо, суво и здраво лишће дуда. Товљење се обављало углавном у мају и јуну. За исхрану једног лота семена потребно је 10-14 стабала дуда, односно за исхрану једне унце семена потребно је око 1000 kg лишћа. Што је стабло старије то је лишће квалитетније, с тим да се не користи лишће дуда млађег од шест година. Брало се два пута дневно, а гусенице су храњене 3-6 пута на дан. Брање лишћа није захтевало велики физички напор па су га обављала углавном деца и старији укућани. У документима новосадског Aрхива налазе се подаци да је у исту сврху коришћено и лишће купина.  

Процес прераде свилене нити

Основни елемент сваког текстилног производа јесте влакно. Спајањем, истезањем и усукивањем више влакана добија се танка, дугачка творевина која се назива нит, конац, пређа или предиво. Процес добијања свиле започиње одмотавањем чаура и кончањем свилене нити, односно конца. Да би одмотавање започело потребно је обавити гњилење кокона у бадњевима са топлом водом којим се уклања гумасти слој из свиле. На тај начин се спречавало да се лутка у кокону преобрати у лептира и да се, излетањем лептира, кокон оштети. У коконеријама које су грађене поред одмотачница постојале су пећи за угушивање чаура воденом паром. Након угушивања чауре су сушене на великим лесама. Процеси гушења и сушења чаура трајали су око три месеца, од јула до октобра. Након тога су паковани у џакове и транспортовани до одмотачница или свилара.

badnjevi sa čaurama svilene bube
Сл. 10 Бадњеви са чаурама свилене бубе

У народу се свила одмотавала тако што би се пронашли крајеви нити, а потом би, спаривањем 2-20 кокона вршено њихово излачење и спајање. Рад са свиленом нити захтевао је неоштећену, здраву и меку кожу. Због тога су тај посао најчешће обављале девојке од 16 до 20 година старости, а често и млађе девојчице. Тако настаје сирова свила. Од 12 kg свежих или 4 kg сувих кокона добија се 1 kg свиле.

kuvanje svilenih čaura
Сл. 11 Кување свилених чаура и извлачење нити свиле

Свила у виду тканине настаје техником спајањем свилених нити, а то се чини ткањем. Легенде многих култура проналазак ткања смештају у сам почетак сопствене историје. Асирци ту част приписују краљици Семирамиди, Египћани богињи Изис, стари Грци Атини, Римљани Минерви, а Словени Мокоши, заштитници женских послова.

Mokoš, slovenska boginja
Сл. 12 Мокоша (Мокош) заштитница женских послова у Словенској митологији (рад Марка Мемића Маше)

Историјски подаци потврђују постојање ткања још у старијем палеолиту. Сам настанак ткања, у већини народних предања, описује се по сличном сценарију. Човек је посматрајући природу: паука и гусенице, свилопреље, таласање воде, укрштање гранa дрвеćа или лишћа бамбуса, дошао на идеју да сопственим рукама уради исто или слично. Да направи предмет преплитањем нити. У почетку су то биле танке и савитљиве гране, груба влакна, танка кора или лика дрвета, а касније фино опредена нит.

paukova mreža
Сл. 13 Паукова мрежа

Историјат свиларства у Новом Саду и Новосадска свилара

Историја узгоја свилене бубе и свиларства у Новом Саду и Војводини започиње доласком Срба у Сеобама крајем 17. и почетком 18. века и трајао је до 70-их година 20. века. Тај период може се посматрати кроз четири различите историјске фазе. Први период траје до Бомбардовања 1848/49 године. Други део покрива дистанцу до Првог светског рата. Трећи је међуратни, а четврти захвата период комунизма. Прва два периода се односе на време владавине Аустријског царства или Хабзбуршке монархије и Аустроугарске Државе и њихове прописе, док се друга два односе на време од када је Војводина у саставу Србије, односно Југославије. Треба рећи да је свиларство у Бачкој своје златно доба имало у периодима половина 18. века-1838, а затим 1852-1857. О масовности узгоја свилене бубе говори и податак да je половином 19. века, од 49 насеља у јужној Бачкој чак 36 поседовало сопствене дударе, а крајем 19. века буба се гајила у 97 бачких насеља.

Период до Бомбардовања 1848/49

Најстарији сачувани документи о свиларству у Војводини односе се на Срем и Славонију. Када је реч о Новом Саду најраније је датиран Декрет из 1765. године којим Угарска влада наређује Намесничком већу да покрене акцију узгоја свилене бубе, нарочито код оних који поседују дудове, као и да власницима дудова који се не баве овом делатношћу изда наредбу да морају дозволити узгајивачима свилене бубе брање лишћа са својих стабала. У Извештају Магистрата о резултатима постигнутим на пољу свилогојства за 1768. наводи се да је у новосадском атару засађено 1550 дудових садница, а две године касније још 2500 садница.

dud Čenejac, star dva veka
Сл. 14 Један од сведока успешног свилогојства у Новом Саду и околини јесте и Дуд Ченејац, знаменитост тог новосадског предграђа. Пуна два века одолева зубу времена. Налази се у дворишту салаша Живке и Младенка Кузмановића, са стaблом пречника 1,3 m, обимом 3,8 m и висином од преко 16 m. Потпада под заштиту Државе као најстарије дрво дуда у Србији. 

Свиларство је имало значајну улогу у оквиру аустријске меркантилистичке привредне политике 18. и 19. века која је за циљ имала да индустрију тзв. наследних земаља снабдева квалитетним, а јефтиним сировинама које ће производити на својој територији, односно тадашњој Војводини. Највећи замах и успон свилогојство, заједно са дударством, доживело је за владавине Карла III (1685-1740), Марије Терезије (1717-1780) и цара Јозефа II (1741-1790). Бечке власти, а касније и пештанске су, прописима и законима, донеле бројне забране и подстицајне мере. Тако су забранили увоз свилених тканина, коришћење дудовог стабла за огрев, као и сечу дудовог стабла. Узгајивачи су од државе добијали специјалне пореске олакшице, бесплатно семе свилобубе као и саднице дуда, а они најбољи и новчане награде. Као награду за успешно подизање свилогојства, Марија Терезија је златницима наградила новосадског судију Јосипа Рудија.

Један од Прописа из Тамишког Баната из половине 18. века условљавао је склапање брака са сађењем одређеног броја садница дуда. Марија Терезије је доношењем Инструкција о колонизацији 1782. године подржала развој свиларства у данашњој Војводини. У наведеном Пропису захтевало се од сваког домаћина да у својој башти засади 12, а испред куће или у дворишту 20 дудових младица и да се брине о њима. Свим узгајивачима и школама достављана је брошура Емануела Хофмана Упутство о неговању свилобуба штампана 1833. године на пет језика у 10.000 примерака.

Ради обуке и надзора како узгајивача тако и рада у Свилари ангажовани су искусни стручњаци из Италије.

Функцију намесника за свиларство обављао је Карло Соленги, италијански стручњак, а столовао је из Осијека. На његову иницијативу, у том граду, је основана школа свилогојства. Први Новосађани који су похађали ову школу били су Михајло Амбруш и Јожеф Кираљ. За градског инспектора за свиларство у Новом Саду 1771. године именован је Матија Ердеди. Наследио га је Јозеф Канаи 1789. Почетком 19. века инспекторско задужење је обављао Јохан Сапл. За његовог мандата, поред свиларе, подигнут је магацин за смештај веће количине кокона.

Да би убрзали развој свилогојства у Новом Саду је 1773. године засађена дудара у Градској башти са 1.300 младица. Дудове саднице, две године раније засађене су дуж улица и друмова. Већ 1776. у дудари је било 2.135 стабала, a 1796. око 5.000. Крајем 18. века Нови Сад је бројао преко 13.000 стабала овог племенитог дрвета. Уређене дударе 1840. године, са око 10.000 стабала на 3,5 јутра имао је и Футог, а чак 30.000 стабала налазило се у атару Бачке Паланке. У дударама су били запослени баштовани. Међу најбољим баштованима 1845. године нашли су се Футожанин Јован Недељков са однегованих 3500 садница и Паланчани Јожеф Кетелеш са 2500 и Ђерђ Тот са 950 садница.

Откуп кокона, до 1826. године, вршила је државна управа преко комесара за свиларство, а цене је одређивала Угарска дворска комора. Разлика између цене коју је Комора одређивала и цене која је исплаћивана узгајивачима знала је бити и 20-оструко мања. Највећу зараду имали су посредници, откупљивачи и трговци. Зна се да је у Банату, где су главни откупљивачи били Срби, откупна цена била знатно виша, него што је то било у Бачкој, па и у Новом Саду, где су се откупом бавили углавном Јевреји. Због тога је 1827. године усвојен систем закупа по коме су чауре свилене бубе исплаћиване по већим ценама. О квалитету кокона произведених у Војводини говори и чињеница да је готово ¾ укупне производње подпадало под I класу, а остатак у II (сем када накупци нису сами одређивали класу и на тај начин оштећивали узгајиваче).

Специфичност производње кокона и свилене нити, односно кратак временски период (14-16 дана) у коме се чаура морала одмотавати, немогућност транспорта откупљених кокона у том кратком периоду, као и високе цене превоза до већих центара у Аустрији или Мађарској приморале су Аустроугарску државу да подиже фабрике свиле у близини одгајалишта. Поред у Новом Саду фабрике су изграђене и у другим војвођанским местима попут Панчева, Ирига, Илока, Апатина, Сремске Митровице, Беле Цркве, Бачке Паланке и Новог Кнежевца. Иако их називамо фабрикама свиле треба рећи да се ради о коконеријама са одмотачницама, односно предионицама, у којима се искључиво производила свилена нит или конац.  

За разлику од других крајева бивше СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном  власништву, у Новом Саду је одувек држава имала тапију над овим видом индустријске производње. Тако је било за време аустријске и аустроугарске владавине, а то су препознале и српске власти након 1918. године, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.

Први објекти за смештај и прераду кокона које је држава подигла у Новом Саду, изграђени су 1770. године. Ова фабрика познатија као Новосадска свилара званично је почела са радом 1799. године, а проширење смештајних капацитета урађено је већ наредне године. Подигнута је у близини пристаништа, на обали Дунава, низводно од места где се данашња Улица епископа Висариона спаја са Београдским кејом. Тиме је узгајивачима свилене бубе из Новог Сада и околине омогућено да лако и брзо предају свој производ (до тада су носили у Ириг или Осијек), а самим тим и њихова зарада била је већа.  

fabrika svile, 1884.
Сл. 15 Фабрика свиле у Новом Саду, подигнута 1884. године, ранији снимак (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)

Почетком 19. века Свилара је имала три просторије уз које је дограђен магацин за свилочауре. У овим објектима вршено је откупљивање кокона и одмотавање. У периоду после 1827. године новосадски Магистрат је зграду Свиларе и целокупан инвентар издао на 20 година коришћења бечкој фирми „Хофман и синови“ и Лазару Гутману Голштајну који су држали готово све свиларе на територији Аустрије. У документима из пете деценије 19. века закупац Свиларе био је Никола (Миклош) Рошгоњи. Поред њих, као држаоци ове предионице наводе се Карло Изецки, Јохан Фридберг, те фирма „Деметровић и Морфи“. Највећи део производње из Новосадске свиларе, почетком 19. века, откупљивала је бечка фирма „Хофман и синови“, а један део је продаван путем лицитација.

У својој историји Свилара је уништавана у више наврата. Најпре је изгорела у пожару 1841. године, али је убрзо обновљена. Друго уништавање доживела је у Бомбардовању 1848/9. Тада је сравњена до темеља. На истом месту, 35 година касније (1884), биће подигнута нова.

pogled na Almaški kraj
Сл. 16 Поглед на Алмашки крај и Свилару, 191?(http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/1039, приступљено 05.10.2021)

Кокони за новосадску Свилару откупљивани су не само са територије Бачке него и из Срема (Ириг, Сремска Митровица). Узгојем свилене бубе бавили су се Срби, Словаци, Немци и Буњевци, а највећи део откупа вршили су Јевреји. Најозбиљније, овој привредној грани, приступили су Жабаљци, Каћани, Ковиљчани, Госпођинчани, Ђурђевчани, Мошоринци…

Добра организација и све бројнији засади дуда довели су и до повећања производње свиле. Од почетних 10-ак kg (око 20 фунти) 1771. производња се константно повећавала, па је тако 1774. износила око 50 kg, 1775. око 58 kg, 1776. око 70 kg, 1780. око 376 kg. Било је година када је род био испод очекиваног. Тако је 1796. произведено свега 73 kg свиле. У јужној Бачкој 1843. године произведено је око 744 kg свиле.

Узгој овог инсекта није био значајан само са економског становишта, јер су се њиме бавили углавном сиромашнији слојеви друштва којима је то био начин да дођу до дадатне зараде и тиме омогуће преживљавање своје породице. Значајан је био и социјални аспект јер су у пословима око неговања и храњења свилене бубе могли да учествују деца и старије особе. За свилогојство се с правом може рећи да је масовна и узгредна делатност ситних произвођача.

Период од Бомбардовања 1848/49 до Првог светског рата

Пред бомбардовање 1848/49 у јужној Бачкој није било насеља у коме није било заступљено свилогојство. Ратна пустошења нанела су дударству и свиларству велике штете, али их нису у потпуности уништили. Обнова ових привредних грана почела је 1851. године, пре свега садњом дудова. Већ наредне године у Војводини је забележено око 130.000 стабала што на јавним површинама, што у приватном власништву. Новосадска дудара се са 1,5 јутра земље до 1856. проширила на 2,5 јутра. У њој је 1905. године било засађено 25.000 стабала. Стални раст броја стабала потврђује и податак пред Први светски рат по коме је у Војводини било око 700.000 стабала, а производило се око 1200 тона свилених чаура. Од бачких насеља највећи број свилогојаца 1908. године забележено је у Жабљу (907) и Чуругу (703).

У ратним разарањима уништена је Новосадска свилара. Због тога су Новосађани били приморани да одгојене коконе, односе у бачкопаланачку, осијечку или сремскомитровачку свилару. У овом периоду добре резултате у развоју свилогојства имали су Карло Постпишел и Карло Мец који су поседовали сопствене расаднике дудова. У производњи кокона 1853. године истакли су се Јован Турдељ из Кисача и Јаков Колар из Футога. Почетком 20. века највећу зараду за произведене коконе од 162 крунe (К) имала је Kаћанка Перса Путник. Овај податак је значајнији ако се зна да је просечна зарада по једном домаћинству износила око 48 К. Од 1905. године у Бачкој опада постепено број насеља у којима се становништво бави свилогојством, као и број особа које се баве том делатношћу.

Изградња већих и модерних свилара започела је крајем 19. и почетком 20. века. Подигнуте су предионице у Панчеву (1882), Новом Саду (1884) и Новом Кнежевцу (1907). У њима се испредала свилена нит (конац) која је као сировина извожена у веће европске центре на коначну дораду.

У Новом Саду је, на предлог Министарства за радиност и трговину Краљевине Угарске, 1884. године подигнута Државна фабрика свиле. Изграђена је на истом месту, поред Дунава, на ком је била и свилара уништена у Бомбардовању 1848/49. Био је то зачетак прве новосадске индустријске зоне у којој су, поред свиларе, подигнуте кланица и плинара.

industrijska zona Novi Sad, 1900. karta
Сл. 17 Индустријска зона, карта Новог Сада, 1900. (http://www.mzliman.org/akcije/2011/izlozbe/Dan Grada/planovi/NOVI-SAD1900stampa.jpg, приступљено 16.09.2012)

По величини и опремљености била је то највећа и најмодернија свилара у тадашњој Угарској. Имала је нов магацин у који су били смештени бадњеви. Набавком 140 вретена модернизована је предионица. Парни котлови у фабрици су уграђени 1891. године. Поред изграђеног депоа за чауре, предионице, базена, димњака и управе, имала је и смештајне објекте за раднике, административни објекат, амбуланту и магацин за угаљ. Проширење Фабрике са просторијама за коконе – коконеријом урађено је 1893. године. У почетку су раднице за свилару долазиле из Италије и Шлеске, а касније су тај посао обављале обучене Новосађанке. Често су то биле девојчице млађе од 12 година. Почетком 20. века новосадска Фабрикасвиле је, са 300-500 запослених, остваривала производњу од 8-18 тона свиле и око 7 тона отпадака. Једна преља је у просеку успевала да опреде око 300 gr свиле. Целокупна годишња производња извожена је у Аустрију, Немачку, Француску и Италију.

spoljni izgled fabrike, kraj 19. veka
Сл. 18 Спољни изглед Државне фабрике свиле с краја 19. века

О значају и улози свиларства у Новом Саду говоре и чињенице да се данашња Улица Васе Пелагића (из Јеврејске) у периоду 1745-1918 звала Свиларе улица, као и да је 1888. године Министарство пољопривреде, занатства и трговине проширило свој назив на Министарство пољопривреде, занаства, трговине и свилогојства. Од 1854. године Свиларство је уведено као редован предмет у тадашњи образовни систем. Учитељи су имали обавезу да децу науче одгоју свиленог прелца, а школе да засаде најмање шест дудових стабала и да произведу одређену количину кокона, те да их предају откупним станицама.

Међуратни период (1918-1941)

За време Првог светског рата свиларство, самим тим и дударство, је запуштено и запостављено, пре свега због недостатка радне снаге. После рата, радило се на обнови ових привредних грана. Засађени су нови дрвореди дуда, набављено семе свилобубе из Француске, а производња кокона је бележила раст сваке године. У циљу унапређења свилогојства 1927. године основана је Задруга одгајивача свилене бубе у Новом Саду. Без обзира на то, количине и квалитет кокона из прве половине 19. века нису достигнути. Од свилара у Војводини рад је настављен у три већ постојеће; у Новом Саду, Панчеву и Новом Кнежевцу. Међутим,за разлику од свилогојства, свиларство и текстилна индустрија у Новом Саду доживели су своју експанзију.

У међуратном периоду Војводина је имала 11 расадника дудовог стабла и 11 коконериј. Забележен је податак да је 1924. године у Покрајини било преко 650.000 дудових стабала. У периоду 1920-1923 количина произведене свиле кретала се 53.000-223.000 kg. Та количина није представљала ни шестину предратне производње.

Нови Сад, као центар свиларства, препознат је и од стране новоформиране државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Захваљујући постојању Државне фабрике свиле са око 300 запослених, у главном граду Војводине је оформљена Централна свиларска управа у тадашњој Краљевини СХС, односно Југославији. Ова Управа 1927. године мења назив у Дирекцију свиларства и државних фабрика свиле, односно Дирекцију за свиларство у Новом Саду.

На развој свиларства у међуратном периоду пресудну улогу су имали велика светска криза (1929-1933), повећане потребе за свиленом тканином и прогрес вештачке свиле на светском тржишту. Наиме, немогућност производње потребних количина природне свиле довела је до изналажења решења и производње вештачке свиле. Тај проналазак катастрофално је утицао на само свилогојство, нарочито у земљама у којима је оно било једна од основних привредних грана као што су Кина, Јапан, Италија. Какве последице је имала производња вештачке свиле види се и из чињенице да је цена 1 kg предива од природне свиле 1921. године била је 2000 динара, а 1931. године 90-110 динара. Смањење цене свиленог конца утицало је на нерентабилност рада свилара. Због тога 1932. године Држава доноси Одлуку о продаји свилара.

Како Државна фабрика свиле не би била затворена, а запослени остали без запослења, управа Дирекције државног свиларства,покреће иницијативу да дотадашњу свиларску делатност прошири на прераду сировине у финални производ тј. производњу свилене тканине. Нови производни процеси захтевали су нове просторије и постројења. У том циљу су, у оквиру фабричког комплекса, изграђени објекти за предионицу са 2800 вретена и ткачницу у коју су смештене машине за ткање набављене у Швајцарској, Италији и Чешкој. Нови објекти подигнути су у Улици Душана Васиљева, поред саме фабрике, а ту је била смештена и Дирекција.

zgrada direkcije krajem 19. veka
Сл. 19 Спољни изглед зграде Дирекције државног свиларства у Новом Саду и Државне фабрике свиле фотографисано 1936.
Državna fabrka svile
Сл. 20 Спољни изглед зграде Државне фабрике свиле из 1945. године

Ова Фабрика је, у пожару 1934. године, највећим делом изгорела, али је исте године извршена санација. Нешто касније (1937) основано је одељење за оплемењивање свиле, белење, бојадисање и апретирање платна, за које је реконструисан постојећи објекат. Пред Други светски рат (1939) Фабрика мења назив у Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску мађарску власт. Машине из Фабрике пренете су 1944. године у Мађарску, да би после две године (1946) биле враћене.

prva snovaljka
Сл. 21 Прва сноваљка у Државној фабрици свиле у Новом Саду, 1935.

Између два светска рата, у Новом Саду је постојало десетак текстилних индустрија, а већина њих се бавила производњом и прерадом свиле. Сем Државне фабрике свиле основане 1884. године, остале фабрике биле су у приватном власништву. Најстарија је Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана 1914. године. Текстилно предузеће – завод за бојење и штампање тканинаСоња Маринковић“ основано је 1921. године под називом Механичка ткачницаТекстил“. Механичка ткачница Едуард Сомерер радила је у периоду 1935-1946. Браћа Секе основали су 1936. године Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за природну и вештачку свилуЈугосилк“. Исте године (1936) Творницу свилених, памучних и вунених тканина подигао је и Милош Ралетић. Југосвила Шпицера и Вермеша (Spitzer & Vermes) постојала је 30-их година 20. века. Ткаоницу свилених тканина имао је Гирлих Херман. Ручно ткани уметнички дамаст у Новом Саду производио је Павле Тифенбах (Лауданов сокак). Ове ткаонице су запошљавале најчешће чешке ткаче и инжењере, а конац за своју делатност набављале су једним делом од Државне фабрике свиле у Новом Саду.

enterijer fabrke, 1965.
Сл. 22 Припрема конца за ткање у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.
kontrola otkanog
Сл. 23 Контрола откане свиле у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.

Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана је 1914. године. У почетку, на десет разбоја, производила је искључиво, највише српско платно. Године 1922. набавља 70 разбоја из Чешке, а пред Други светски рат поседовала је 120 разбоја. Због веће тражње, боље цене и постојања сировине у самом граду, 1928. године, производњу проширује на ткање свиле. Због тога дограђује просторне капацитете. Налазила се у Футошкој улици 28. Свилено предиво набављала је из Француске, Белгије, Немачке, Италије, Швајцарске и Чехословачке.

radnice u pogonu
Сл. 24 Спољни и унутрашњи изглед некадашње фабрике, фотографисано 1927/28.

Творница свилених и памучних тканина и Текстилно предузеће – завод за бојење и штампање тканина (мерцеризирање и апретуру) „Соња Маринковић“ основано је 1921. године под називом Механичка ткачницаТекстил“. Први власник био је Корнел Јелић-Влчек. Налазила се у Косовској улици 25. Након две године (1923) Влчеку се прикључила енглеска компанија „Levant & Co“, а већ наредне 1924. година Фабрика је постала искључиво власништво наведене компаније. Промену власника Предузеће је имало и 1925. године. Откупио га је Драгољуб Ристић и самостално водио до 1934. године. Са пословним партнерима Алојзом Ленбергером (Мистек, Чешка) и Матом Стипићем (Суботица) фирма мења назив у Драг. М. Ристић К.Д. За то време Фабрика се проширила и на Косовску 21-29 где су сазидане нова ткачница и управна зграда, као и на Косовску 33 где је дограђено одељење за штампање тканине. У Косовској 29 изграђена је 1935. године котларница. Припремно одељење изграђено је у Улици Ђорђа Рајковића 10, а на бр. 6 (угао са Улицом Павла Стаматовића) погон за фарбање свиле и димњак висок 50 m који је реновиран за потребе манифестације „Нови Сад – Европска престоница културе“. Број разбоја са почетних 60 повећан је на 280. Предузеће је, поред памука и природне свиле, производило тканине од вештачке свиле. Предиво и хемикалије набављали су из Чешке.

spoljni izgled fabrike, Kosovska 15
Сл. 25 Спољни изглед и двориште зграде Фабрике на локацијама Косовска 15 и 25, фотографисано 1965.

Механичка ткачница Едуард Сомерер основана је 1935. године и под тим именом је радила до 1946. године. Налазила се у улици Стевана Сремца 13.

Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за производњу природне и вештачке свиле под називом Југосилк основали су браћа Калман и Карло Секе из Новог Сада. Као сувласник од 1941. године наводи се и трећи брат, Јожеф Секе. Запошљавала је око 70 радника. Фабрика се налазила у улици Александра Адамовића 47-49 (данашња Лазе Нанчића). Поседовала је ткаоницу и одељење за припрему, фарбару и штампарију, магацин и канцеларијске просторије, као и станове за запослене. Браћа Секе су септембра 1944. године напустили Нови Сад и преселили се у Будимпешту. Том приликом су пренели велику количину текстилне робе произведене у Фабрици. У ткачници 1945. године је затечено 42 разбоја, 5 сноваљки и машине за апретуру.

Jugosilk, Laze Nančića
Сл. 26 Фабрика Југосилк у Улици Лазе Нанчића 47-49, фотографисано 1965.

Тектилна индустрија Ралетић и син налазила се на углу Футошког пута 93 и Грашкове улице 2 (данашња Киш Ернеа). Основана је 1936. године, а бавила се производњом памучних, свилених и вунених тканина.

pogon Raletić i sin
Сл. 27 Погон Ралетић и син, Киш Ернеа 2, фотографисано 1965.

Југосвила Шпицера и Вермеша бавила се производњом вештачке свиле. Налазила се у Футошкој улици 130. Експроприсана је 1944. године од стране мађарских власти.

Из досадашњег излагања може се приметити да су фабрике свиле биле сконцентрисане у две индустријске зоне. Једна поред Дунава, у Алмашком крају (Подбара) где су се налазиле Државна фабрика свиле и Текстилна индустријаСоња Маринковић“. Друга уз Футошку улицу и пут и на Телепу. Ту су своје фабрике изградили Ралетић и син, Шпицер и Вермеш, браћа Секе и Мицић и Камлер.

karta Novog Sada sa uctanim mestima fabrika svile
Карта Новог Сада са означеним местима на којима су постојале фабрике свиле

Послератни период – период комунизма (1945-1975)

Да би свиларство имало сталан успон и раст неопходан је плански узгој свилобуба, а самим тим и планско сађење, односно замена дудових стабала (углавном су била искористива 50-ак година). Међутим, дуготрајно ратовање, бомбардовања, пожари, запостављеност и запуштеност дудовог фонда, људска страдања, ратна разарања, утицали су на прекид у узгоју свилене бубе. У народу је после рата, постојала тенденција обнове и свилогојства и свиларства. Фонд од 541.000 дудових стабала (1948) био је знатно испод броја из предратног периода, али довољан за перспективну обнову. Међутим, производња свилочаура није достигла производњу од пре Првог светског рата. Разлога за овај неуспех је више. Најпре државна политика СФР Југославије која је акценат ставила на развој тешке индустрије, а простор Војводине одредила за житницу новоформиране федерације. Други разлог представљала је експанзија вештачке свиле, односно синтетике као знатно јефтијег материјала. Негативан утицај имало је и запошљавање радника у индустријским постројењима ван места пребивања, чиме је смањен број чланова домаћинства способних за обављање ове делатности. Потом појава болести дудовог стабла (тзв. дудовац) због које је Држава 1955. године донела уредбу о уништавању свих дудових стабала. Та одлука директно је утицала на уништење свилогојства на простору Војводине, а посредно и свиларства.

У послератном периоду, Нови Сад је и од стране нових власти био виђен као центар текстилне индустрије, па и свиларства. Три предратне војвођанске свиларе, у Новом Саду, Новом Кнежевцу и Панчеву, интегрисане су у нову фирму под називом Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) чије седиште је било у Новом Саду, угао Душана Васиљева и Епископа Висариона. На истој локацији налазила се и Дирекција за свиларство у Новом Саду (Душана Васиљева 16).

direkcija za svilarstvo
Сл. 28 Спољни изглед зграде Дирекције за свиларство у Новом Саду, Улице Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.

Машине из предратне Државне фабрике свиле пронађене су у Мађарској и враћене, те је производња у овој свилари настављена 1947. године. Из ВОИС-а је, 1948. године, издвојена као самостална фирма Свилопрелац из Панчева која се једина бавила откупом кокона и испредањем на простору целе Војводине, па и шире. Свилопрелац је своје испоставе имала у Вршцу, Ковину, Жабљу, Бачкој Паланци и Новом Саду.

Послератном аграрном реформом, конфискацијом и национализацијом, све приватне текстилне фабрике проглашене су општенародним добром, те постале друштвено власништво. Извршена је њихова реорганизација и укрупњавање. Ова реинтеграција имала је више фаза. У првој фази (1945) оформљена је Прва бачка ткаоница свиле која је интегрисала две текстилне фабрике које су се налазиле на Футошкој улици: Мицић и Камлер и Ралетић и син. Решењем тадашњих власти три године касније (1948) новоформираној фирми припојена је и Механичка радионица свилене робе Свилотекс из Инђије. Новоформирана фабрика је сировине набављала углавном из иностранства. Запошљавала је 1954. године 190 радника.

odeljenje za snovanje
Сл. 29 Одељење за сновање у Првој бачкој ткаоници свиле, Футошка 28, фотографисано  1965.

У међувремену, 1946. године, формирана је Текстилна фабрикаСоња Маринковић‟спајањем Ристићеве фабрике, Фабрике кравата и Предузећа за бојење текстилаОмниколор – Шуј и син‟ које се налазило у Шумадијској улици 18. Крајем пете деценије 20. века Фабрици су припојене Ткачница Гирлис“, Механичка ткачница Едуард Сомерер, као и Предузеће за дорађивањеМикац“. Новоформирана фабрика је 1954. године запошљавао око 300 радника.

Сл. 30 Спољни и унутрашњи изглед Ткачнице свиле Гирлис у Новом Саду, фотографисано 1965.

Интеграционим процесима, у Новом Саду, функционисале су почетком 50-их година 20. века три велике текстилне индустрије: ВОИС-а, Прва бачка ткаоница свиле и Фабрика Соња Маринковић. Даљим укрупњавањем 1965. године долази до уједињавања комплетне новосадске текстилне индустрије у Војвођански текстилни комбинат који је поседовао седам хала на различитим локацијама. Тако је на углу данашње Косовске, Марка Миљанова и Земљане ћуприје био погон за сортирање, паковање и складиштење свиле, а на углу Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића погон за фарбање свиле. Таква ситуација била је неекономична и нерентабилна. Стога се приступило градњи новог објекта у коме ће бити обједињени сви производни процеси. Нова фабрика подигнута је у новој Индустријској зони, поред канала ДТД, у Привредниковој улици бр. 9. У нову зграду 1968. године пренесене су и машине из старе Свиларе која се налазила поред Дунава, у Улици епископа Висариона. Након кратког времена (1974) Војвођански текстилни комбинат мења назив у Новосадска индустрија текстила (НИТ). Једна од основних сировина у НИТ-а била је природна и вештачка свила, за чију производњу је сировина набављана углавном из увоза. 

Изградњом новог објекта, Алмашки крај је престао бити средиште свиларства у Новом Саду након више од два столећа свиларске традиције. Крајем 70-их година, зграда старе Свиларе, поред Дунава, у Улици епископа Висариона, порушена је, а на њеном месту изграђени су вишеспратни стамбени објекти. Ништа боље нису прошли ни остали објекти. Девастирање алмашких свилара настављено је и на Фабрици Соња Маринковић‟. Једини објекти који су пркосили урбанизацији и опстали до данас јесу објекти на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића са 50 метара високим димњаком, као и објекти и димњак у Лазе Нанчића 47-49. Први је постао институција културе тзв. Свилара. У другом се налазе штампарија Форум, а димњак се користи искључиво за постављање телекомуникационих антена.

Сл. 31 Објекат Свилара – Културна станица Европске престонице културе, фото: Д. Марковић, 2021.

Сл. 32 Објекат и димњак некадашње свиларе Ралетић и син, у Лазе Нанчића 47-49, фото: Д. Марковић, 2021.

Свила која је произвеђена у Новосадској индустрији текстила, стицајем околности доспела је 90-их година 20. века до Удружења ткаља Нови Сад. Вредне руке чланица овог Удружења преточиле су добијену свилу у десетине свилених предмета који су излагани не само у просторијама Удружења, него и у Манаковој кући у Београду, Музеју града Новог Сада (2010), Културном центру у Новом Саду (2015).

Сл. 33 Предмети изаткани у Удружењу ткаља Нови Сад од свиле произведене у Новосадској индустрији текстила (НИТ)

Уместо закључка

Последња три века дударство, свилогојство и свиларство су гране које су имале огроман значај за војвођанско становништво, нарочито за оне слабијег имовног стања. Колико је бављење свиларством било уносно зависило је од више фактора. Квалитета семена, количине и квалитета дудова листа, вредноће узгајивача, хигијенских услова у којима су гајене свилене бубе, тржишне цене и откупљивача. Предности ове пољопривредне гране су што не захтева велику физичку снагу, процес узгоја траје релативно кратко (до 40 дана), откуп кокона је већ у јуну/јулу док још остали усеви нису доспели, те не захтева посебно плодно земљиште нити велике просторије за узгој.

Откуп и прерада произведених кокона обављана је у откупним станицама, а испредање у предионицама. Одувек су се коконерије и предионице у Војводини називале свиларама. Једна од њих подигнута је пре око 250 година у Новом Саду. За два и по  века постојања мењала је много тога. Мењала је назив и то не јeданпут. Звала се СвилараНовосадска свилара – Државна фабрика свиле – Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле – Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) – Војвођански текстилни комбинат – Новосадска индустрија текстила (НИТ). Мењала је основну делатност. Иако је одувек у назива има реч свила и у народу је називана Свиларом, ипак она то није увек била. Од оснивања (крај 18. века), па до половине 19. века била је откупна станица за сабирање кокона или коконерија. У 19. веку започиње се са испредањем свилене нити, најпре мануелно, а крајем века и помоћу парних машина. Увођење ткања у фабрички процес и производња свиле као коначног производа урађено је 30-их година 20. века. Ова фабрика је одувек била под државном управом, мењала је државе које су биле њени власници. Формирана је у време аустријске власти (1770), најдужи радни век и највеће домете постигла под аустроугарском управом (1867-1918). У том периоду, једно време, Фабрика је закупљивана од стране приватних индустријалца, попут бечке фирме „Хофман и синови“. Значајан напредак остваривала и за време Краљевине СХС, односно Југославије. Покушај реинтеграције фабрике за време СФР Југославије дао је средњорочне добре резултате. Мењала је и локације. Од прве Индустријске зоне у Новом Саду, на Кеју поред Дунава, преко  Улице епископа Висариона, до нове Индустријске зоне и Привредникове улице. Мењала је и изглед. Од мале и неугледне брвнаре из 18. века, до најзначајније свиларе на Балкану крајем 19. века.

Иако се више небаве свиларством, Алмашани чувају успомене на Свилару. Угао улица Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића са фабричким зградама и поносни димњак у срцу Алмашког краја негују успомену на времена када је Свилара била генератор друштвеног и привредног развоја краја. И неколико деценија након брисања готово свих трагова некадашњих погона, део Алмашког краја носи назив „Свилара‟, и то не само међу локалним становништвом, него и у стручним урбанистичким круговима. Ова чињеница најсликовитије сведочи о друштвеном и просторном значају Свиларе и њеној улози у формирању идентитет места. Према урбанистичком пројекту из 2000. године стари индустријски објекти су порушени и замењени стамбено-пословним вишеспратницама. Као сведоци некадашњих времена опстали су једино фабрички комплекс и високи димњак на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића. Из димњака се одавно не вијори густи дим. Међутим, захваљујући љубави Алмашана који су искористили чињеницу да је Нови Сад изабран за Европску престоницу културе 2021, Свилара је добила нову улогу. Третира се као индустријско наслеђе (енгл. industrial heritage). На тај начин је од симбола прошлости постала симбол будућности!