Kategorije
audio

Marija Trandafil

Gordana Stojaković

Marija Trandafil, crtež prema portretu
Marija Trandafil, crtež prema portretu

MARIJA (POPOVIĆ) TRANDAFIL
(Novi Sad, 25. decembra 1816[1]
– Novi Sad, 14. oktobra 1883)*

Porodica

Najveći deo života Marije Trandafil, velike dobrotvorke, dešavao se u srcu Novog Sada i bio je omeđen kućom u Pašićevoj 1 („Kod ikone[2]„), gde je rođena, kućom u Zmaj Jovinoj 16, gde je živela jedno vreme i gde je umrla, Uspenskom crkvom, gde je održano opelo i Nikolajevskom crkvom (koju je s mužem iz temelja obnovila), gde je sahranjena.

Čestica starogradskog prostora, na kome će posle njene smrti, nići njena najpoznatija zadužbina –Trandafilkino sirotište a sada zgrada Matice srpske, bila je sasvim dovoljna ovoj zaslužnoj Novosađanki da stvori dela neprolazne vrednosti – zastavštinu u korist čitavog naroda.

Marija Trandafil je rođena u uglednoj i imućnoj novosadskoj porodici Popović, što je činjenica koja će uticati pre svega na njeno obrazovanje. Kako je u to vreme bilo uobičajeno da devojke iz bogatijih porodica stiču osnovna znanja u privatnim lerovima (gde su se učila slova, račun, Biblija i ručni rad), moguće je da je i Marija pohađala takvu školu. Ono što se pouzdano zna je da je bila pismena, da je poznavala tgovačke transakcije i da je kako Luka Jocić beleži sa „osobitim razumevanjem“ čitala knjige na nemačkom jezik

"Kod ikone" - rodna kuća Marije Popović Trandafil
„Kod ikone“ –
rodna kuća Marije Popović Trandafil

Marijin otac je bio poznati novosadski trgovac grčkog porekla, Ćira Popović, a za majku znamo da je rodom Tajčevićeva iz Oseka, kako su Srbi zvali savremeni Osijek. Roditelji su rano umrli, pa Marija postaje štićenica rođaka, bogate trgovačke porodice Hadži-Kiri Nikolića iz Oseka u čijoj kući živi.

Shvatajući brak pre svega kao dobar posao, Hadži-Kiri ju sa „nepunih šesnaest godina“[3] 31. januara 1832. udaje za svog delovođu, Jovana Trandafila (1799-1863) kome je tada bilo četdeset godina. Luka Jocić je ostavio podatak da je za taj brak „nisu ni pitali“[4] .

Znatan kapital, koji je Marija u vidu miraza unela u brak, poslužiće kao zamajac za uspešne trgovinske poslove koje je Jovan Trandafil, uz preporuke Hadži-Kiri Nikolića, preduzimao sledećih godina. Luka Jocić beleži detaljno njegove trgovačke poslove i tako kaže da se Jovan obogatio „na pamuku“ i „karavanima sukna iz Erdelja“[5]. U Oseku je imao glavnu radnju i dve velike kuće iz čijih su se prihoda kasnije pomagale „osečka, novosadska i somborska bolnica“[6], a na osnovu testamenta Marije Trandafil.

No, novac i moć ne donose supružnicima Trandafil i sreću. Jedno za drugim umiru im deca, Sofija i Kosta. To će biti tragično iskustvo koja će trajno obeležiti život Marije Trandafil. Od tada ona sopstveno utemeljenje nalazi u brizi za nevoljnike i uboge.

Bogatstvo

Marija Trandafil bogatstvo nije shvatala kao sreću, već kao iskušenje. Posle smrti muža morala je da vodi četiri parnice (uključujući spor sa bratom, poznatim novosadskim trgovcem Markom Popovićem), jer su njeni ili Jovanovi muški srodnici smatrali da ona, kao žena, nije sposobna da upravlja dobrima i izdrži sudske procese.

Parnice[7] su bile teške jer su je tužitelji vešto kompromitovali kao ženu, ali ona je ipak uspela da zadrži kontrolu nad dobrima i novcem. U nemogućnosti da joj zakonski oduzmu imanje i novac uzurpatori, naročito Jovanovi sestrići, optužiće je da je lopov i poželeće joj da umre u ludnici. Uz to su, na radost dokone čaršije, širili priče o navodnim pismima koje je Marija pisala izvesnom gospodinu sumnjive reputacije, a koja su je kompromitovala.

Luka Jocić, Uspomene (1854-1884) korice, BMS II 433097
Luka Jocić, Tridesotogodišnje
ugodne i neugodne uspomene
(1854-1884) korice,
BMS II 433097

Izborivši se za upravu nad sopstvenim dobrima Marija Trandafil sama dvadeset godina stiče i uvećava kapital, pretvarajući ga u različita zaveštanja. Luka Jocić u pomenutoj knjizi čak kaže da je velika dobrotvorka delila po onoj narodnoj „što desnica da ne treba levica da zna“.  On je zabeležio i reči Marije Trandafil kojima je ona objašnjavala svoj odnos prema bogatstvu:

„Kamo sreće da su mi živa moja deca, ma  kraj njih živela u najvećoj sirotinji. Srećnija bih bila i više bih radosti imala, no što mi daje ovo mrtvo blago, koje ću i onako ostaviti tuđinu“![8] Pažljivom čitaocu neće promaći zabeleška Luke Jocića da je Marija Trandafil „za svoju ličnost preterano štedljiva i u hrani i u odelu“. Utemeljivši se u religiji usmerila je snagu i novac prema svima, koji su trebali neku pomoć. Šta više, prema svedočenju Luke Jocića, gotovo da je samo primala svet u nevolji.

„Koliko puta je odela uboge đake! Koliko puta je nabavila školskih knjiga za čitave razrede! Koliko li je osirotelih i postradalih gospođa potpomagala doživotnim mesečnim pomoćima!Koliko li je puta poslala sirotinji potrebnu svotu, da svoga pokojnika pristojno sahrani!Koliko li je puta 1. novembra izvadila pa izdala trista forinata, da se za sirotinju nabavi ogrev!Odbroji sama po pet do osam forinata, dok se ne iscrpi gornja svota. Deci, koje je ona krstila ne zna se broja, bilo ih je daleko preko stotine, a ona je o njima tačan tefter vodila pa je o svakom svom kumčetu rado raspitivala, u svoju ga kuću primala i za potrebe se njegove svojski starala, ako je potreban bio. A koliko ih je tek venčala kao kuma, razume se ne lično, jer se klonila svake parade, nego preko drugih! Ta njoj je i to bilo nemilo kad se koje njeno dobročinstvo u listovima javno obznanilo…“  
Iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 92-93.

Zaveštanja

Veliki deo imovine, bračni par Trandafil je testamentom iz 1860. ostavio u dobrotvorne svrhe. Posle smrti muža, Marija Trandafil uvećava bogatstvo i formira nova zaveštanja. Velika dobrotvorka je pri tom radila prema sopstvenom, vrlo snažnom uverenju, da svako delo mora biti učinjeno u slavu Boga i na korist naroda, a to su uvek veliki, dalekosežni planovi. Korpus njenih zaveštanja može se podeliti u dve grupe. Značajna sredstva Marija Trandafil je namenila siromašnima, nemoćnima i bolesnima, sa kojima se uglavnom neposredno susretala. Vodila je brigu o deci bez roditelja, starajući se za njihov odgoj školovanje, pa i za započinjanje samostalnih poslova. Njeno najpoznatije zaveštanje je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad[9]  u Novom Sadu, u čijoj se zgradi sada nalazi Matica srpska i Biblioteka Matice srpske. Fond koji je odredila za tu namenu trebalo je da naraste toliko da se zaklada može izdržavati iz sopstvenih prihoda. Tek 1912. izgrađena je zgrada po nacrtu arhitekte Momčila Tapavice, a 1926. zdanje je primilo dvadesetak pitomaca. Martica srpska se u zgradu uselila 1928. a novo sirotište izgrađeno je na Sajlovu. Za deset godina rada Zavoda Marije Trandafil školu je završilo oko stotinu pitomaca.

Zgrada Zavoda za srpsku pravoslavnu siročad, od 1828. sedište Matice srpske u Novom Sadu

Velika dobrotvorka je pomagala udovice, bolesne – smeštene u zgradi Novosadske pravoslavne bolnice, a zna se da je za vreme velike gladi šest nedelja u porti Nikolajevske crkve hranila novosadsku sirotinju bez obzira na veru, što nije bilo uobičajeno u to doba, jer se svaka zajednica zasebno starala  o siromašnim članovima. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka (str.28) navodi reči Marije Trandafil koje objašnjavaju njenu potrebu da pomogne gladnima: „Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kad smo 1849 – pri požaru novosadskom – bežali, te smo u Varadinu gradu pri zatvorenim kapijama morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim toga dana, onda osetim šta je glad i sirotinja – i zato ja činim i pomažem sirotinju“.

Druga grupa zaveštanja ticala se kulturno-prosvetnog razvoja Srba. Velika dobrotvorka se odlučila da omogući znatan broj učeničkih stipendija – Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake pod patronatom „Novosadske Srpske Velike Gimnazije“. Pored te zaklade pomagala je i druge siromašne đake i siromašnu decu da postanu obrazovane ličnosti, ali i dobre zanatlije i time doprinesu podizanju kulturnog i preduzetničkog kapaciteta srpskog naroda.

Izveštaj o Zakladi Marije Trandafil (ROMS M 8.443)

Matica srpska i Novosadska crkvena opština bile su baštinici značajnih zaveštanja Marije Trandafil. U trenutku njene smrti vrednost njenih zaveštanja iznosila je 700.000 forinti. U knjizi Srpkinja- njezin život i rad,  njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (Dobrotvorna Zdruga Srpkinja Iriškinja, Sarajevo 1913.) na 88. strani dat je sledeći podatak: „Marija Trandafiljka, rodom iz Novog Sada 1814. ostavila je posle sebe na 1.400.000 kruna na stipendije i na fond za udaju siromašnih djevojaka, te za bolnice i za zavod za srpsku pravoslavnu siročad“…

Testament Jovana i Marije Trandafil,
1860. (ROMS M. 3 789)

Marija Trandafil je svoje bogatstvo rasporedila na dve temeljne ljudske odrednice: patnju i duhovnost. Njena zaveštanja i danas zadivljuju namerom darodavke i izvedenošću njenog plana da učini plemenito delo. Tekstovi njenih opruka govore o vanrednom poznavanju ljudske prirode, a naročito slabosti. Marija Trandafil nije ništa prepuštala slučaju. Svog legatara Luku Jocića prvo je učinila bogatim čovekom, a onda mu poverila konkretne zadarke. Za upravnika Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad zahtevala je: „…čoveka poštena i savesna, no ako je moguće bez rođene dece, inače ne suviše opterećena svojom familijom, koji je toliko star da je iskusan i sposoban, a ne toliko star da ne bi dužnosi svojoj odgovarati mogao. Upravitelj da ima stan u Zavodu, da upravlja i vodi svu brigu o Zavodu i pitomcima, u kući i van kuće… da smatra pitomce moga zavedenija sve bez razlike kao svoju decu, da sa njima ručava i večerava…“[10] Nije suvišno reći da je darodavka za upravnika Zavoda obezbedila platu u rangu profesora Gimnazije, što je u to doba bila vrlo dobra plata.

Testament Marije Trandafil, 1878. (ROMSM 3.766)

Vernica

Duboka utemeljenost u veri, Mariji Trandafil je sasvim sigurno pomogla da osmisli život, prepuštajući se, kao istinska vernica, božanskom usudu. Posebna naklonost, koju je gajila prema Nikolajevskoj crkvi, smatrajući je zadužbinom, razumljiva je budući da su u njoj pokopani Sofija, Kosta i Jovan. Marija Trandafil se brižno starala za obnovu i održanje crkve, ali isto tako i za zemaljske potrebe sveštenika, crkvenjaka, svešteničkih udovica, crkvenih horova. Pred kraj života veliki deo dana provodila je u toj crkvi, dok nije dobila pismo sledeće sadržine: „Srpka pravoslavna crkvena opština novosadska primetila je sa negodovanjem da Vi ovomesnom svetom Nikolajevskom crkvom samovoljno i bez pitanja i dozvole ove opštine upravljate… Ova opština se usled toga nalazi pobuđena izjaviti Vam da to niti sme niti hoće dalje trpeti i tako da sa današnjim danom ključ rečene bogomolje uzima iz Vaših ruku“.[11]  Duboko pogođena postupkom ljudi iz crkvenog odbora, među kojima je bilo i njenih pitomaca, Marija Trandafil prelazi među pastvu Uspenske crkve, gde takođe daje novac za obnovu.

Nikolajevska crkva u Novom Sadu

U isto vreme od katoličke zajednice u Novom Sadu zahteva nacrt i finansijski plan za izgradnju, u Buni porušene Jermenske crkve. U roku od dvadeset četiri sata dobija sve tražene dokumente i daje 12.000 forinti za gradnju i ukrašavanje Jermenske crkve. Pri tom dobija javnu zahvalnost katoličke zajednice Novog Sada i samog kaločkog biskupa dr Ludviga Hajnalda. Na izgrađenoj i ukrašenoj Jermenskoj crkvi do njenog rušenja postojao je zapis ispisan ćiriličnim slovima: „U slavu svete i nerazdeljive Trojice a iz smirene i čiste ljubavi spram svojih bližnjih obnovila je ovaj dom Božiji

MARIJA TRANDAFIL 1872.“[12]

Novosadska pravoslavna javnost je bila uvređena postupkom ljudi iz Crkvenog odbora Nikolajevske crkve. No nisu samo Novosađani protestvovali. Mitrovačke gospođe su prikupile preko stotinu potpisa protiv postupka prema Mariji Trandafil, zatim zemunske i vršačke gospođe takođe. Incident je prevaziđen, a Luka Jocić je zabeležio da je to bila sramota za one koji su pismo napisali, jer nisu imali obzira prema ženi koja je već jednom nogom u grobu, ali isto tako zabeležio da je Marija Trandafil upravljala Nikolajevskom crkvom kao svojom, što nije moglo da prođe bez posledica.

Portret Marije Trandafil, rad Novaka Radonića, 1884, Matica srpska

Savremenici i potomci

Izuzetnost ove žene ogleda se i u njenom odnosu prema javnosti. Marija Trandafil „nije marila da je hvale; u svojoj kući za svojim stolom nikog nije počastila, nikad nikog ni mene kao nastojnika njenih dobara, čak ni na Badnji dan“[13] piše Luka Jocić, žaleći se da je svako Badnje veče provodio sam. Niko ga nije zvao, jer su svi mislili da je kod svoje zaštitnice. Velika dobrotvorka nije učestvovala u uobičajenom društvenom životu svog staleža, prezirući modu igranja karata po salonima.

Izvesno je da je Marija Trandafil čitavim životom, bogatstvom i usudom, morala biti izuzetna i u toj izuzetnosti usamljena. Veze sa savremenicima bile su posredne, preko odabranih i dobro plaćenih poverenika. Direktne veze održavala je sa narodom koji dolazio tražeći pomoć. Ona je i tada i danas govorila svojim delima.

Jermenska crkva u Novom Sadu.
Porušena 1963. zbog izgradnje
Bulevara Mihajla Pupina

Novosadska javnost, ostavila je sud o njenom delu koji je važno predstaviti, jer se tu stiču dve komponente – odnos prema ženi koja nije usvojila uobičajenu žensku ulogu u društvu i odnos prema instituciji dobročinitelja. Ako bi se sudilo prema onome što je o njoj pisao Vasa Stajić u Novosadskim biografijama (knjiga V, 1940) Marija Trandafil treba da bude zapamćena po skandaloznim sudskim sporovima. Po oceni Vase Stajića njena netipična ženska uloga u tadašnjem društvu potrla je njeno delo dobročiniteljke. Luka Jocić u  knjizi Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884 ostavlja dragocene podatke o životu i delu Marije Trandafil, ali ih često komentariše kao zainteresovani, a ne nepristrasni posmatrač, starajući se o sopstvenom delu. Konačno ona mu je bila poslodavka, a to nije uvek komotna forma saradnje. Najujednačeniju ocenu o njenoj ličnosti i delu dao je Andra Gavrilović u knjizi  Znameniti Srbi XIX veka gde je među 216 biografija uvrštena i biografija Marije Trandafil, kao jedne od pet žena koje su se našle na tom uglednom spisku. Autor joj, mimo običaja, ostavlja devojačko prezime Popović, dajući tako potvrdu za samosvojnost dela Marije Trandafil. To isto ponavljam i ja potpuno saglasna sa odlukom Andre Gavrilovića.

Običan novosadski svet, na vest o smrti dobrotvorke „skoro tri dana … je hiljadama ljudi i žena ovdašnjih i sa stane dolazilo, da još poslednji put vide ako i mrtav lik ove velike dovrotvorke i prave matere sirotinji…“[14]. Činodejstvovao je episkop bački, Vasilijan Petrović uz veliki broj sveštenika iz Novog Sada i drugih mesta. Dirljiv govor je održao dr Ilija Ognjanović, bivši štićenik Marije Trandafil. Telegram saučešća Luki Jociću uputio je „Njeg. Svetost German“ iz Beča koji je na pogrebu bio zastupljen „episkopom i pridvornim sveštenstvom“[15]. U tekstu objavljenom u listu Javor od 23. oktobra 1883. objavljen je i testament Marije Trandafil sa pobrojanim dobrima i njihovom namenom. Nije zaboravila ni Nikolajevsku crkvu jer ostavila i poseban fond iz koga je u njoj trebalo da se drže službe na sledeće dane: Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Marija Magdalena i Todorova subota.

Obeležje o grobu Marije Trandafil
u Nikolajevskoj crkvi

Savremeni Novosađani imaju mogućnost da prošetaju Trgom Marije Trandafil i da u zgradi Matice srpske u prvom ulaznom hodniku vide bronzano poprsje ove odlučne žene, rad vajara Lasla Silađija. Najsavremenija škola u naselju Veternik nosi njeno ime.

Poslednjom obnovom Nikolajevske crkve betoniran je pod i nema oznaka gde su tačno sahtanjeni Sofija, Kosta, Jovan i Marija Trandafil. Visoko na stubovima u crkvi postavljene su ploče koje svedoče da su tu sahranjeni Marija i Jovan Trandafil. Na kućana u Pašićevoj, Dunavskoj Miletićevoj, koje su bile njeno vlasništvo nema nikakvih oznaka.

Naslovna strana lista Javor sa čituljom Mariji Trandafil
Naslovna strana lista Javor,  Novi Sad od 23. oktobra 1883.

* Tekst o Mariji Trandafil koji je pred vama sam uradila na poziv akademika Čedomira Popova. Pročitala sam ga na svečanosti održanoj u Matici srpskoj 26. decembra 2011. upriličenoj povodom 195 godina od rođenja velike dobrotvorke. 

Bista Marije Trandafil, rad vajara Lasla Silađija, hol Matice srpske

[1] Podatak o datumu rođenja preuzet je iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94. Luka Jocić se poziva na „svojeručne njene zabeleške“ i daje podatke o datumu njenog rođenja „25. decmbar 1916. licem na rimski Božić“. Prof. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi 19 veka  navodi da je Marija rođena 1811. ili 1814. a u knjizi Leposave Kljajić Zaslužni Novosađani Grko – Cincari s kraja 18. i 19.veka navedena je 1815. kao godina rođenja

[2] Ikona sv. Petra i Pavla skinuta je sa fasade posle II svetskog rata. Danas je ponovo obnovljena.

[3] Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94.

[4] Ibid, 94.

[5] Ibid, 96

[6] Ibid, 95.

[7] Parnicama Marije Trandafil detaljno se bavio Vasa Stajić u Novosadskim biografijama, knjiga 5, Novi Sad 1940. pišući biografije Jovana i Marije Trandafil.

[8] Luka Jocić, navdeno delo, str. 101

[9] U knjizi Andre Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka I  knjiga, str 28. Srpska štamparija Zagreb, 1903. Reprint «Kultura», Beograd 1990. naziv zaveštanja glasi: Zavod za negu  i izdršavanje sirote i siromašne srpske dece.

[10] Stari Novi Sad I, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 482.

[11] Luka Jocić, navedeno delo, str. 100.

[12] Ibid, str. 107.

[13] Ibid, str. 93.

[14]Javor, br 43. Novi Sad 23. oktobra 1883. str. 1348.

[15] Ibid, 1348.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Marija Trandafil," u ŽeNSki Muzej, 5. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/marija-trandafil-2/.