Kategorije
Čitaonica estetika književnost tekstovi

Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“

Književna zajednica N. Sada, 1985.

Silvija Dražić (Polja, 1985, 322)

Ponovno izdanje inače posthumno objavljene Antičke estetike i nauke o književnosti, Anice Savić Rebac nije dragoceno samo za heleniste, klasične filologe i filozofe kojima pruža jedan od (na našem jeziku) retkih stručnih i u hodu sigur­nih vademecuma kroz antičko mišljenje o umet­nosti. Ono u istoj meri može da ima ulogu podsećanja na naučnički duh Anice Savić Rebac koja u strogosti i poštenju svog metodskog postupka može svagda poslužiti kao uzor. Način njenog korišćenja građe, kako originalnih dela koje iznova i teorijski i jezički propituje, tako i sekundarne literature koju obimno i kritički konsultuje ne propuštajući nikada da navede izvore ili makar samo podsticaje sopstvenog stava, zav­ređuje, bez sumnje, da se u ovom naknadnom pogledu istakne. Jer ne radi se samo o strogo­sti postupka nego i otvorenosti duha koji svom predmetu pristupa sa širokim poznavanjem mi­saonog horizonta sopstvenog doba nastojeći da funkcionalizuje ne samo egzaktna znanja, nego, u istoj meri, i aktualni duh vremena otkriven i teorijski oblikovan u literaturi, filozofiji i umetničkim teorijama.

Korica knjige Anice Savić Rebac antička estika i nauka o književnosti

Novo izdanje ove studije praćeno je uvodnom rečju Lj. Сгерајес i iscrpnom studijom S. Slapšak koje čitaoca pripremaju za jedno osvešteno čitanje, izdvajajući ne samo ključna nego i pro­blematična mesta.

Uvodno izlaganje same autorke koje je posve­ćeno opisu i obrazloženju upotrebljene metode u mnogome odslikava njenu sopstvenu voka­ciju: strogost i sistematičnost klasičnog filo­loga, teorijski interes i smelost promišljanja koji pripadaju filozofskom daru i liričnost produhov­ljene i tanane prirode koja, mada samo na ma­hove oplemenjuje izlaganje, nije nevina ni u do­nošenju konačnih zaključaka. Početno opredeljenje koje nastoji da poveže klasično-filološki i filozofski metod nije prazno deklarisanje. Isto tako pozivanje na metodu istorijskog materija­lizma koje na prečac zvuči kao puki dug vre­menu i njegovoj rigidnosti in statu nascendi nije ostalo jalovo. Shvaćeno kao razumevanje jed­nog teorijskog koncepta u kontekstu društveno-ekonomskih i političkih okolnosti ono pati od krutog i jednostranog determinisanja sfere duha faktičkim, materijalnim uslovima življenja i dovelo je do nekih novih zaključaka, recimo u tumačenju Platona i onoga što Anica Savić Re­bac naziva „paradoksom“ u njegovoj misli. O va­ljanosti i utemeljenosti ovog viđenja doduše, još može biti govora i spora, ali nema dvojbe da su odabrane metode odista radile. Tribut duhu vremena je i olako povezivanje i uspostavljanje pravocrtne zavisnosti idealizam-konzervativizam naspram para materijalizam-napredne tež­nje što se već iz jezika (upotrebljenih termina) da očitati, no čini se da one u docnijem tumače­nju, kad misao ide svojim putem i više ne procenjuje u opštim kategorijama, ostaju, tako kako su samorazumljivo uspostavljene, i zaborav­ljene.

Uvodno izlaganje sadrži sva novoosvojena i problematična mesta i centrira se oko tumače­nja vazda otvorenih pojmova poput mimesisa, stvaralačke mašte, erosa, lepote i konačno legi­timnosti samog naziva antička estetika. Ovde ocrtane ideje razrađuju se i obrazlažu samom studijom koju prati povest antičke estetike.

Polazna tačka je Homer i dvostruki put kojim se istraživanje odatle zapućuje uvek održavajući paralelizam i nespremnost dva problemska po­dručja, u mnogome priprema i konačno dvojstvo, „paradoks“ koji se hoće protumačiti: Platonova teorija o lepom spram njegove osude poezije. Stoge je i razmatrenje pretplatonskog viđenja i  lepote vođeno time da se nađu uporišne tačke, uzori i povest jedne tako protivrečne, a ipak neodoljive i po uticaju daleko­sežne estetske koncepcije kakva je Platonova.

Homer, Pindar, Aristofan i čitavo teorijsko mišljenje o umetnosti do Platona još nemaju oblik domišljane estetske koncepcije ali su dragoceni s obzirom na drugo naznačeno pro­blemsko područje koje se pita o poreklu i pri­rodi umetničkog stvaranja. Tamo gde izostaju eksplicitne formulacije dovoljan su odgovor imanentne poetike koje velika pesnička dela u sebi nose i pridržavaju ih se. Odvajanje poezije od religijske i ritualne ukotvljenosti zadržalo je osim mitskog još jednu suštinsku vezu sa bo­žanskim: entuzijazam, ispunjenost božanstvom mesto je i način rađanja pesme. Božansko pore­klo umetnosti je model prisutan u svim tumače­njima bilo da se ono shvata mitski, kao nadahnutost muzama, bilo da se, kao u lirici 6. veka, subjektivizuje i razume kao unutrašnja duhova i duševna ponesenost, kao lični dar ili genij. Ira­cionalnost pesničkog poriva dala je povode us­postavljanju suprotnosti kojom će grčko mišlje­nje još dugo biti zabavljeno, suprotnosti iz­među Apolona i Dionisa, kitare i aulosa, inte­lekta i strasti, svesne umetnosti (tehne) i inspira­cije.

Pretplatonsko, рге svega Demokritovo, shvata­nje umetnosti Anica Savić Rebac nalazi oličeno u Aristofanovom pesništvu koje u njenoj inter­pretaciji zadobija ulogu Platonovog javnog anti­poda i tajnog uzora. Da bi se prvo moglo razumeti mora se svagda imati na umu da se grčka filozofija umetnošću bevi uvek na dva nivoa: uže umetničkom i etičko-dijalektičkom i političkom. Upravo ovaj potonji, ne temelju suprotnosti aristokratije i demokratije dao je povoda suprot­stavljanju Platona i Aristofana kao zagovornika dva oponentna politička ideala. (Kada se pak radi o prirodi umetnosti, Demokrit, Heraklit, Empedokle, Pindar, tragičari Aristofan i Platon mogu se povezati i odrediti jedinstvenim orfičkim uticajem). Dok je Aristofan perjanica slobod­nog duha atinske demokratije i poeziju vidi kao njen sastavni deo, Platon je pravi predstavnik delfijskog konzervativizma i ovo njegovo poli­tičko uverenje Anica Savić Rebac, tumači kao jedan od suštinskih motiva njegove osude poe­zije. Platonova kritika se prvenstveno tiče trage­dije kao bitno pripadne duhu grčke demokratije kojoj su suprotstavlja Platonovo, ne toliko teo­rijsko, nego lično, aktivno političko uverenje. Uključivanje Homera u kritiku nema principsko značenje nego trebe de joj prida objektivniji i manje aktualno politički lik. Drugi odsudni motiv je psihološki i tiče se Platonove osvedočene nesposobnosti da se sam oglede u pesništvu. U ovoj interpretaciji Platon je svom odbijanju poe­zije tek docnije dao principski izgled i metafi­zičko utemeljenje što se argumentuje razlikama i nedoslednostima u Platonovim dijalozima koji za predmet uzimaju umetnost.

Ovakvo viđenje, ma koliko da je zanimljivo, ipak ne može imati bitne teorijske konsekvence budući da je izvan teorijskog horizonta samog Platona i više je biografski i psihološki situirano. Ukoliko kao princip tumačenja služe spoljašnje, društveno-političke okolnosti, njihov korelat i dopuna, na kritičnim mestima koja se ne daju na tom nivou iscrpsti, može biti samo lično psiholo­ški pa tumačenje ostaje neimanentno i tako reći teorijski visi. To oseća, bez sumnje, i Anica Sa­vić Rebac te i na opšte filozofskom, metafizič­kom planu nastoji da otkrije povode ove tako čuvene osude, i nalazi ih u pojedinačnom karak­teru svakog umetničkog dele naspram opštosti ideja, iako ona ovaj momenat smatra odlučnijim od mimesisa, čiju ulogu i značaj sagledava samo s obzirom na međusobno povezivanje umetno­sti, izgleda da se ne radi o bitno različitim i ne­spojivim argumentima. Umetnost kao najniža na lestvici bića vredi tako malo upravo stoga što svojim pojedinačnim karakterom zahvata (opo­naša) samo mali deo od opštosti i bitnosti ideja.

Kao pandan politički motivisanom odbaciva­nju poezije Anica Savić Rebac izlaže Platonovu teoriju ideja koja upravo Ideji lepog daje povlašćeno mesto. Kao jedina koja se otelovljuje u čul­nom svetu ona, posredstvom Erosa, pruža uput za osvajanje sveta bitnosti ili ideja. Kroz nju se ubedljivo manifestuje povezanost dva sveta i principijelna čovekova mogućnost da zadobije onaj drugi, dalji a bitniji. Ipak, tim nije i umetno­sti pripao poseban gnoseološki status (kako će se to desiti, recimo, kod Šelinga) što je temeljni paradoks Platonov. Ona ostaje i s ove i s one strane lepote ali bez veze sa njom.

Tumačenje ovog raskola opet je psihološko i otud ne suviše ubedljivo: ono što se izgubi na jednoj strani mora se zadobiti na drugoj. Politič­kim opredeljenjem iznuđena osuda poezije bila je u suprotnosti sa Platonovim najintimnijim lič­nim, intelektualnim i psihološkim sklonostima te je on kompenzuje na drugoj strani, svojom teori­jom o lepom koja lepoti pridaje posebno dosto­janstvo i primiče je ili čak poistovećuje sa najvi­šom od svih, idejom dobra.

No, preostaje jedna mogućnost pomirenja i Anica Savić Rebac je ne propušta. Platonovo odbacivanje umetnosti vazda je okrenuto savremenicima i zbiva se na osnovu budućeg, još neostvarenog kriterijuma: poezije kao filozofije ili filozofije kao poezije. Koliko je on sam na tragu tog zahteva, koliko ga je ostvario i u kojoj je meri to dobitak ili gubitak za poeziju ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nema sumnje da je tu položena jedina nada za umetnost (doduše samo u svojstvu poezije) da izađe i svog omalovaženog zakutka i osposobi se za temeljne saznajne poduhvate.

Nezavisno od diskutabilnih, manje ili više no­vih, manje ili više potkrepljenih pojedinačnih zaključaka, obuhvatnost viđenja, složena slika celine, napor da se antička misao o umetnosti sagleda u širokom zamahu kao povezan i uza­jamno isprepleten sled u kojem se vodeći mo­tivi mogu pratiti od svog prvobitnog mitskog uobličenja do preciznih filozofskih formulacija svakako su najveća vrednost ove studije. Na tim idejama spojnicama celokupno grčko viđenje umetnosti se pokazuje kao jedinstveno nadah­nut napor da se osnovna pitanja ljudskog stvara­laštva osmisle.

Spiritus movens i temeljni odredbeni uticaj grčkog razumevanja umetnosti Anica Savić Re­bac nalazi u orfičkoj mistici koja nije samo su­štinski element rođenja tragedije, nego se može naći, na različite načine transformisana, u svakom promišljanju umetnosti. Dok antička tra­gedija elemente orfičke mistike sabire u okvire arhajskog morala, Platon se vraća predtragičkom aforizmu i preformuliše ga kroz pojmovnik sopstvene metafizike. U diskusiji s Ničeom po­kazuje se da Platonov etički ideal nije mogao da onemogući tragediju jer je mit o duši zapravo preuzet iz orfizma kojem ni ideja visokih, intelek­tualnih i etičkih stremljenja nije tuđa. Iz orfizma potiče i preovlađujuća koncepcija porekla umet­nosti, naglašavanja njenog iracionalnog, maničnog karaktera i kao konsekvenca, pitanje o mestu i značaju veštine (tehne) koja takođe u umet­nosti mora nužno saučestvovati. Isto tako, zajed­nička je misao o dejstvenosti poezije, o njenoj psihologijskoj ulozi i funkciji, jer svaka odbrana od poezije u isti mah svedoči o moći koja joj se pripisuje.

Na drugoj strani, Anica Savić Rebac nastoji da otkrije kreativne impulse koji su potekli iz an­tičke estetike i prepozna ih ne samo u mišljenju koje neposredno sledi, u helenističkoj i novoplatoničkoj filozofiji, nego i mnogo docnije u ideali­stičkim estetikama od 18. veka na ovamo, kao i u savremenoj umetničkoj produkciji, koja kao da i teorijski i praktično prihvata i sledi Plato­nove zamisli i kanone. Čak i ako zapažanje para­lelizma između Platonovih umetničkih ideala u kojima se zaboravlja priroda i umetnost primiče u blizinu ideja te oponašajući ono što je njima svojstveno: red, meru, harmoniju i geometrijski uzorni lik, zadobija bitno saznajni a ne više strasni, tragični karakter, i teorije i prakse ap­straktne umetnosti, posebno kubizma koji smeraju njenoj posvemašnjoj intelektualizaciji, ost­aje na nivou uviđanja fenomenološke koinciden­cije, ono može biti povod za razmišljanje o ne­kim arhetipskim modelima kojima se ljudsko mišljenje i stvaranje uvek iznova vraća. U isti mah, ovde nalazimo najsnažnije pomirenje Plato­novog paradoksa: u ime buduće umetnosti, koja je u međuvremenu od zamišljenog ideala postala stvarnost, odbacuje se samo aktuelno umetničko stvaralaštvo a ne umetnost kao takva.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/30/anica-savic-rebac-anticka-estetika-i-nauka-o-knjizevnosti/.
Kategorije
Čitaonica tekstovi

Zapisi u „Ženskom pokretu“ o jugoslovenskom feminističkom iskustvu u tri slike

Gordana STOJAKOVIĆ*

U ovom radu ću metodom analize diskursa odabranih tekstova Ženskog pokreta i drugih izvora pokušati da dam doprinos rekonstrukciji feminističkih ideja, teorijskih postavki i aktivnosti u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Odabrala sam da to uradim kroz tri događaja.

Prvi je polemika članica Ženskog pokreta i Ženske stranke u vezi sa načinom delovanja u javnoj sferi. U ovom slučaju časopis Ženski pokret nije bio otvorena platforma za debatu obe grupe feministkinja, te se ona odvijala i u listovima Politika i Vreme što će takođe biti dokumentovano.

Drugi je prilog, u tri poglavlja, o teorijskim postavkama feminizma aktuelnim tokom snažnih aktivnosti feministkinja Alijanse ženskih pokreta u Kraljevini Jugoslaviji u periodu 1933-1934. za žensko pravo glasa i protiv mera štednje koje su značile otpuštanje žena i ugrožavanje njihovog već nesigurnog položaja.

Treći događaj je Statut žena Alijansa Ženskih pokreta Kraljevine Jugoslavije, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa na zasedanju u Cirihu 1937.

Cilj rada je da rekonstrišem deliće bogatog i sasvim potisnutog jugoslovenskog feminističkog iskustva nastalog između dva svetska rata, a objavljenog ili prećutanog u Ženskom pokretu i tako ukažem na značaj ovog časopisa i fenomen odsustva (prećutkivanja, pa i nipodaštavanja) znanja o sopstvenoj feminističkoj baštini.

Ključne reči: feminizam, Jugoslavija, Statut žena, Ženski pokret, Ženska stranka

Ženska stranka ili Ženski pokret: stranka vs. kulturno-prosvetno društvo

Postoji situacija u istoriji jugoslovenskog feminizma koja pokazuje da Ženski pokret nije bio sasvim otvorena platforma za sve feminističke planove. Činjenica je da aktivističkom i ideološko-teorijskom životu Ženske stranke nije dat prostor u časopisu Ženski pokret. Zato će poglavlje koje sledi biti posvećeno sporu o načinu feminističkog delovanja u javnoj sferi pokrenutom početkom 20. veka koje nije našlo mesta u najvažnijem feminističkom glasilu toga doba.

Ženska stranka je jedinstvena pojava u političkoj istoriji Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, jer je bila politička platforma aktivizma potlačene polovine stanovništva. Prva organizovana politička formacija obespravljenih žena nije bila dugog veka, ali ne zbog nesloge žena ili njihovog nesnalaženja u javnom i političkom prostoru države, već zbog diktature kojom su ukinute sve političke partije. Ženska stranka je osnovana[1] u Beogradu 7. maja 1927. a prestala je sa radom 6. januara[2] 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih partija i sindikata.

Osnivačice Ženske stranke su u Osnivačkom manifestu zapisale da su pristupile organizovanju stranke jer su bile ubeđene „da jedino kroz čvrstu i jaku organizaciju“ mogu odgovoriti zadacima koje ženama nameće aktuelni trenutak, a to je da se kao građanke moraju što pre osposobiti za politički život („Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. 05. 1927: 6). Na tom putu „buđenja društvene i političke svesti kod žena na zadobijanju pravne i političke ravnopravnosti“ članice Ženske stranke bile su spremne da sarađuju „sa svim političkim partijama koje ih budu pomagale“ (Isto, 6). Istovremeno su ocenile da su kao žene bile primorane da se „grupišu u zasebnu političku organizaciju“, jer su bile „svrstane u red bića drugog ranga“ (Isto, 6). Ženska stranka se u Osnivačkom manifestu odredila prema drugim ženskim udruženjim i asocijacijama tvrdnjom da jeste da su „ona izraz ženske delatnosti i ženskog socijalnog rada,“ ali da prema organizaciji rada i taktici delovanja ne odgovaraju političkim zadacima koje društveni trenutak nameće (Isto, 6). Ipak, budući da posredno rade „na ostvarenju feminizma“ Ženska stranka će podržavati njihov rad (Isto, 6).

Pet meseci posle osnivanja, 28.oktobra 1927. oko šezdeset članica Ženske stranke ušlo je u Narodnu skupštinu Кraljevine SHS, predavši Peticiju kojom su tražile pravo glasa za žene. Od najvišeg zakonodavnog tela u državi zahtevale su da budu izjednačene u pravima sa muškarcima na ličnom, porodičnom i političkom planu. Događaj je stigao na naslovne strane dnevnih listova Politika i Vreme, a imao je odjek i u časopisu Ženski pokret[3], glasilu Alijanse ženskih pokreta. Prisustvom u Narodnoj skupštini zahtevale su da se njihova Peticija primi, o njoj raspravnja i donese sud u duhu namere koje je zakonodavac imao pišući Vidovdanski Ustav.[4]

U Peticiji je između stajalo:

„[…] Osnivačkom odboru Ženske stranke, na osnovu rezolucije donesene na velikom zboru Ženske stranke održanom u Obrenovcu 4. septembra 1927. godine, čast je dostaviti Narodnoj Skupštini sledeće:

Pravni položaj žene u našoj državi ne odgovara ni društvenim ni političkim potrebama moderne države. U pojedinim krajevima naše države zakonodavstvo koje reguliše položaj žene više je nego zastarelo. Čovek – suprug, otac, građanin – ima sva prava koja su zakonima propisana. Žena, ni kao supruga, ni kao majka, ni kao građanka nije ravnopravna čoveku.

U svim društvenim redovima žena se oseća zapostavljena. Bilo da je domaćica, radnica ili intelektualka, žena je, i po položaju i po nagradi, uvek zapostavljena. Nekoliko primera samo: žena-pravnik i kad položi sudijski ispit ne dobija mesto sudije; žena-lekar, sa svom potrebnom stručnom spremom, ne postavlja se za upravnika bolnice; žena-profesor ne postavlja se rado za direktora gimnazije ili učiteljske škole; žena-učiteljica ne postavlja se za upravitelja škole; žena-domaćica često doživljuje da je ostarelu muž često izbaci iz kuće za koju je radila toliko godina – u našoj državi rad žene-domaćice ne dobija svoje priznanje; žena-radnica za isti fizički rad mnogo je manje nagrađena no muškarac[…]

Po značaju uloge koji žena vrši u državi kao građanka, u narodnoj privredi kao radna jedinka – domaćica, radnica, intelektualka – po dužnosti koju žena vrši u porodici kao prva i najglavnija vaspitačica svoje dece, budućih građana, po zadatku koji joj je od prirode opredeljen, kao majci – žena zaslužuje sva prava koja ima i čovek.

[…] Zato što je žena u našoj državi, u svom pravnom položaju, zapostavljena i potčinjena, zato što su vrednost uloge i važnost dužnosti koje ona vrši u državi – ravne čovekovim – radi svega toga – mi tražimo za našu ženu sva politička prava koja uživa i čovek, tražimo sva politička prava za žene.[5]

[…]U Beogradu, 28. oktobra 1927.

Osnivački Odbor Ženske Stranke“ („Žene u borbi za pravo glasa – Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke,“ Politika,29. 10. 1927: 7).

Ovaj poduhvat članica Ženske stranke izazvao je interesovanje javnosti o čemu je svedočio i autorski tekst „Ženska Stranka“ novinara Pet. M. Lazarević i to na naslovnoj strani Politike (Lazarević „Ženska stranka“. Politika, 3. 11. 1927: 1). Može se reći da je Lazarević sublimirao odnos javnog mnjenja prema položaju žena u društvu. U uvodu je napisao da je „ženska stranka pokret bez velikog značaja“ i da je „veliki broj žena uglednih nacionalnih radnica“ i intelektualki protiv tog pokreta (Isto, 1). Njegova teza u povodu aktivnosti Ženske stranke je da ženi, u tadašnjim društveno-političkim okolnostima, nisu potreba politička prava i da njen pravni položaj u društvu nije takav da zahteva ma kakvo poboljšanje. Lazarević se zatim pozivao na krizu parlamentarizma, odsustvo političkog vaspitanja, političke svesti i ubeđenja koji vladaju u aktuelnom političkom životu države, te da u takvim okolnostima žene imaju preča posla od bavljenja politikom, kao što je dobrotvorni rad, a da će „političkim radom nauditi sebi, svojoj deci i narodu“ (Isto, 1).

Odgovor članica Ženske stranke Politika je takođe objavila na prvoj strani, a tu je između ostalog stajalo da „nema prava (novinar Lazarević) da stanje u državi i društvu bilo dobro ili loše vezuje za akciju Ženske Stranke, akciju koja ima za cilj političku i pravnu jednakost čoveka i žene“ („Ženska stranka,“ Politika, 7. 11. 1927: 1). Poslednji segment Lazarevićevog članka, gde on tvrdi da će taj posao nauditi i njima i njihovoj deci i celokupnom narodu, su ocenile kao uvredu članicama stranke i svakoj ženi ponaosob. Članice Ženske stranke su u odgovoru pozvale Lazarevića da dokaže tezu „da će politički rad žena“ na planu borbe za zakonsku jednakost žena i muškaraca „nauditi nama našem narodu i našoj deci“ (Isto, 1). Na kraju javnog odgovora Lazareviću feministkinje su jasno definisale šta su pozicije čiji je on glasnogovornik: žene bi po toj platformi trebalo i dalje da (volonterski) obavljaju svu humanitarno-kulturnu aktivnost, a da se sa pozicija moći ne čuje ni jedan glas o obespravljenom položaju žene u državi. A to je bila situacija zbog koje su se one odlučile za politički rad sa ciljem da je menjaju u korist žena.

Osnivanje i političke aktivnosti članica Ženske stranke izazvale su reakcije feminističkog bloka svrstanog u „Alijansu Ženskih Pokreta Kraljevine SHS.“[6] Ali, i pre toga pitanje aktivnog učešća žena u političkoj borbi u načelu pokrenula je Ksenija Atanasijević. U tim raspravama ona je zastupala mišljenje da žene ne treba da ulaze u postojeće partije jer bi „one tim ulaskom, svom produbljenom političkome programu donele samo štete“, istovremeno eventualna „stranka žena ne sme ličiti na naše političke organizacije ni po sredstvima, ni po ciljevima“, ali da tamo gde „po sebi najubedljiviji argument“ ženskog aktivizma „ostane nemoćan, žene moraju biti spremne da ga borbom potkrepe“ (Atanasijević, „O potrebi borbenosti žena kod nas“ 2008: 42-43). No, osnivanje Ženske stranke ocenila je kao „proces raspadanja“ feminističkog pokreta, kao štetnu pojavu koja, da se izbegla, „ne bi bilo veoma teško osvojiti, možda u relativno kratkom vremenu, sva važnija prava što su do sada našim ženama uskraćena ostala“ i to „smišljenim planom i odmerenom zajedničkom akcijom“ (Atanasijević, „Organizacija žena kod nas“ 2008: 48).

U okolnostima kada je jedna grupa žena osnovala političku partiju feminističke orijentacije, koja je počela da pridobija članstvo, Alijansa ženskih pokreta je pozvala članstvo „da ostanu hladnokrvni i da se sa svoje strane ne odazivaju eventualnim pozivima, za organizovanje ‘Ženske Stranke’ u svojim mestima, čuvajući nepokolebljivo jedinstvo i snagu svojih redova“ („Nova feministička organizacija,“ Ženski pokret, 8/1927: 4). Кao razlog osnivanja Ženske stranke vođstvo Alijanse ženskih pokreta je navelo to što se „osnivačice nove organizacije ne slažu sa metodama rada Ženskih Pokreta i da je to u stvari jedini razlog za stvaranje nove feminističke organizacije“ (Isto, 4). Članice Alijanse ženskih pokreta „su iz iskustva došli do uverenja“ da je, u političkom trenutku u kome se nalazio ženski korpus, za preobražaj ženske situacije „najpogodniji indirektni put to jest: od opšteg prosvećivanja, sa sa najrazličitijim kursevima i. t. d. ka političkom prosvećivanju […] Uverene smo da prava, za koja se mi borimo, nećemo dobiti na osnovu našeg programa, dobićemo ih kada budemo toliko snažne, da prodremo sugestivnom silom – jer su prava ekvivalent za uspeh jednog pokreta i njihovo dobijanje zavisi od snage, energije i istrajnosti sa kojom se borimo[7] (Isto, 4). U tekstu se dalje zamera onim članicama Ženske stranke, koje su istovrememo bile i članice uprave Ženskog pokreta u Beogradu, da novim angažmanom cepaju ženski aktivistički korpus, jer kako su zaključile predstavnice Alijanse ženskih pokreta, novoosnovana feministička snaga ima isti program i cilj rada.

Javnost je mogla da se informiše o novonastaloj situaciji unutar feminističkog korpusa preko javne komunikacije članica Alijanse ženskih pokreta i Ženske stranke u beogradskom dnevnom listu Vreme. Zajednički imenilac ove javne rasprave je odmerenost izrečenih sudova i odsustvo ličnih razmirica. Prorežimski list Vreme je objavio stav Ksenije Atanasijević, jedne od liderki Alijanse ženskih pokreta, u kome je ona tvrdila da program Ženske stranke sadrži „razvijene i deducirane ideje ženskog pokreta“ te da za razliku od Ženske stranke organizacije Ženskog pokreta program rada realizuju „postupno bez aberacija i ekscesa“ („Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Istovremeno, Atanasijević je poručila da će članice Alijanse ženskih pokreta uvek aktivno pomoći Žensku stranku kada god joj pomoć bude potrebna jer je „Ženska stranka usvojila ideje Ženskog pokreta“ (Isto, 4). U odgovoru Kseniji Atanasijević članice Organizacionog odbora Ženske stranke su navele da je Ženska stranka politička organizacija te stoga ima politički program rada, a za ostvarivanje programa bori se „taktikom političkog karaktera“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Pri tom će, kako su ocenile članice Organizacionog odbora Ženske stranke zajedničke članice „služiti kao spona između jedne političke organizacije kakva je Ženska stranka i jednog kulturno-prosvetnog društva“ kakva je Alijansa ženskih pokreta (Isto, 4). Članice Organizacionog odbora Ženske stranke zamerile su članicama Alijanse ženskih pokreta koje su osudile neutralan stav Ženske stranke prema muškim partijama na osnovu činjenice da organizacije Ženskog pokreta primaju subvencije od državnih vlasti, a da istovremeno politička udruženja žigošu kao nemoralna. Smatrale su da je „za političko osposobljavanje naših žena neophodno i od velike koristi da se one u svojoj samostalnoj i nezavisnoj organizaciji udružene bore za svoje interese koje imaju kao žene, majke, i državljanke, a koje su im ugoroženi nazadnim zakonskim propisima“ („Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Ženska stranka je sa jedne strane bila posledica velike društvene nepravde koja je na svakom koraku ponižavala ličnost žene i njene aktivnosti, a sa druge strane posledica neplodnosti aktivističe koncepcije feminističkog bloka predvođenim Alijansom ženskih pokreta.

Sasvim je bilo logično da je ideja o čvršćem – političkom organizovanju žena potekla u Alijansi ženskih pokreta i da ju je u život uveo deo članstva Alijanse kroz aktivnost Ženske stranke. Kada se to zaista i desilo došlo je i do potresa unutar feminističkog bloka koji su akterke ovom procesa opisale kao pregrupisanje oko dve ose ženskog aktivizma: političke partije i „prosvetno- kulturnog društva“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Istovremeno treba primetiti da je priroda rascepa unutar dve feminističke struje koje su potekle u okrilju Alijanse ženskih pokreta bila u vezi sa intenzitetom javnog delovanja unutar jedne iste putanje ostvarivanja istih ciljeva: osvajanje ličnih, porodičnih i političkih prava za žene. To potvrđuje činjenica da ni jedna feministička struja nije osporila društveno-politički sistem koji je kreirao potlačenost žena. Taj prosec je započeo 1934-1935. osnivanjem Omladinske podružnice i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Zagrebu i Beogradu, koje su činile pretežno komunistkinje, što je značilo uvođenje platforme borbe za ženska prava kroz borbu protiv aktuelnog društveno-političkog sistema za uspostavljanje pravednijeg društva za sve nacije, staleže, žene i muškarce.

Tek je ulaskom komunistkinja u Alijansu ženskih pokreta, kroz Omladinsku sekciju u Beogradu i Omladinsku podružnicu u Zagrebu, zaista došlo do suštinskog problematizovanja koncepcija borbe za ženska prava. Bio je to sukob između reformskog i revolucionarnog principa koji je takođe doveo do osnivanja lista Žena danas (1936) koji su uređivale članice Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu i gašenja Ženskog pokreta u Beogradu (1940) (Stojaković 2012: 35-36; Stojaković 2016: 174-197).

Crtica o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i njihovim uzorima aktuelnim tokom tridesetih godina 20. veka

 „Alijancija[8] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ je za cilj imala „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kao u pogledu izmene zakona, tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ („Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S,“ Ženski pokret, 9-10/1923: 455).

Članice Alijanse ženskih pokreta bile su aktivne članice Male Antante žena,[9] Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW), Međunarodne lige žena za mir i slobodu, Međunarodne organizacije profesorki, Međunarodne federacije pedagoga, Saveza za zaštitu dece, Međunarodnog crveni krsta, Međunarodne studentske organizacije i dr. U saradnji sa drugim jugoslovenskim ženskim organizacijama bile su suorganizatorke Međunarodne żenske konferencije o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa u Beogradu u maju 1931, tako da se može reći da su u aktivističkom i organizacionom pogledu bile punopravni deo evropskog feminističko-aktivističkog miljea (Stojaković, „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ 2014: 7-11 ; Stojaković, „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“2014: 14-17).

Uporedo sa izgradnjom mreže organizacija Ženskog pokreta, (koje su činile Alijansu ženskih pokreta) trajala je i feministička edukacija kao konstantan proces razmatranja tada savremenih, teorijskih postavki feminizma. Deo tog nasleđa može da dokumentuje „feministički seminar za članice odbora,“ organizovan u Ženskom pokretu u Zagrebu 1932, za koji se vezuje i osnivanje feminističke biblioteke (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Na seminaru je razmatrano sledeće: brošura Antoanete Tinti[10], Erwäget die Mutterschaft (Razmatranja o majčinstvu); knjiga Sofije Lazarsfeld[11], Wie die Frau den Mann erlebt (Kako žena doživljava muškarca); referat Angeline Mojić-Ivanović „ O feminizmu u Francuskoj za poslednjih 50 godina“; predavanje Dune Pejer[12] „O dojmovima boravka u Parizu s osobitim obzirom na razvoj feminizma u Francuskoj“; knjiga Helene Lange[13] Lebenserinnerungen (Životna sećanja) i knjiga prof. Huga Zelhajma[14] Vier neuzeitliche Frauenfragen (Četiri moderna ženska pitanja) (Isto, 5). Slične aktivnosti su organizovane i u Ženskom pokretu Beograd[15] kroz „šire sastanke“ i „javne konferencije“ na kojima su se između ostalog razmatrale sledeće teme[16]: o životu i radu Rose Majreder,[17] zatim o problemu nezaposlenosti, zakonskom uređenju prostitucije, zakonskoj zaštiti radnice, položaju žene u bračnom i porodičnom pravu o čemu su govorile stručnjakinje beogradskog Ženskog pokreta („Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu,“ Ženski pokret 2/1933: 22). Teme javnih konferencija su bile u vezi sa radom međunarodnih organizacija gde su jugoslovenske organizacije bile punopravne članice, ali i u vezi sa radom drugih organizacija kao što je bila Internacionalna abolicionistička liga (Isto, 22).Postoji podatak o zainteresovanosti i početnoj inicijativi Ženskog pokreta u Sarajevu za saradnju sa Internacionalnim institutom za vaspitnu kinematografiju u Rimu na projektu „Mišljenje majkâ o uticaju filma na omladinu“ koje je započelo konferencijom predstavnika škola na kojoj je „gospođa Korać“ govorila o značaju filma, toj umetnosti budućnosti („Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva,“ Ženski pokret 3/1933: 38).

Česti osvrti Julke Hlapec-Đorđević na teorijski diskurs jugoslovenskog feminizma prikaz je novih feminističkih izvora koji su donosili ideje o „seksualnom nagonu“, abortusu, kontracepciji, konceptu majčinstva i sl. Među tim izvorima su između ostalih bili sledeći autori/ke: „Stöcker“[18], Muler -Lue (Müller-Lyer)[19], Rule-Gerstel (Rühle-Gerstel)[20], Masarik[21], „Perkins“[22] i Rosa Majreder čiju je knjigu Zur Kritik der Weiblichkeit (Za kritiku ženstvenosti) izdatu 1905. Hlapec-Đorđević preporučila kao obaveznu literaturu feministkinja (Chapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3/ 1933: 44- 47). Ovde treba pomenuti i aktivističko-teorijski odgovor jugoslovenskih feministkinja u vezi sa prodorom fašizma u javni prostor Evrope. Organizacije Ženskog pokreta samostalno ili u saradni sa drugim ženskim organizacijama organizovale su predavanja na sledeće teme: „Uzroci rata“, „Fašizam i nacizam“, Internacionalizam i nacionalizam“, Rat u Etiopiji“, „Rat u Španiji“, Rat u Kini“, „Metodi modernog ratovanja“, „Šta nas čeka u neposrednoj budućnosti“… Angela Vode, jedna od liderki Ženskog pokreta iz Ljubljane izdala je posebnu brošuru „Fašizam i žene“[23] (Beograd, 1935) gde je istraživala uzroke nastanka fašizma i posledice po društvene odnose, naročito u odnosu na žene. Kako je svedočila Paulina Lebl Albala[24] feminističke ideje između dva svetska rata su bile široko postavljene, jer su ciljevi organizacije bili poboljšanje ženske situacije na ličnom, porodičnom i političkom planu, a takođe i borba za mir i snažan antifašistički odgovor rastućem strahu od fašizma u Nemačkoj (Albala 1943: 17-29)[25].

Napred navedeni odabir literature o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i praksi nije reprezentativan u odnosu na sve uzore i uticaje koji su oblikovali jugoslovensku feminističku scenu, ali jeste za pretpostavku da su se na toj sceni ukrštale ideje nastale na različitim političkim teorijama (ideologijama) i da su feminističke liderke bile ključni transmiteri feminističkih ideja.

Jugoslovenski feministički korpus je bio složen organizam, a to pokazuje i deo spektra ideja, teorijskih postavki i aktivističkih planova koji sam ukrstila analizirajući, u vrlo kratkim crtama, stavove liderki među kojima sam izdvojila Kseniju Atanasijević, Alojziju Štebi, Angelinu Mojić-Ivanović i Mitru Mitrović (Stojaković,“ „Crtica o feminističkoj istoriji…“, 2014: 24-30). Deo odabranih tema ticao se zahteva feminističkog pokreta, načina borbe za ženska prava, odnosa prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i stavova o tome da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe. Dok je Alojzija Štebi, liderka sa najdužim stažom Alijanse ženskih pokreta i Ženskog pokreta u Beogradu smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu,“ a zatim i ostala lična, porodična i prava iz sveta rada, dotle je za Kseniju Atanasijević feministički pokret pre svega bio „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu, te se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ već ne oglušiti se o „svoje etičke principe“ koji su za Ženski pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Štebi, „Naši Zahtevi“ Žena danas 14/1938: 3-4; Atanasijević, „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9/ 1932: 122-123). Komunistkinja Mitra Mitrović donosila je glas Omladinske sekciji Ženskog pokreta kroz platformu da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Skupština Ženskog pokreta,“ Žena danas 4/1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji orgraničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Izjava Omladinske sekcije Ženskog pokreta,“ Žena danas 26/1940: 17).

Jugoslovenske feministkinje, aktivne u periodu između dva svetska rata, bile su vidljive u javnom prostoru, bile su autentične predstavnice žena jasno kritikujući postojeće stanje, ipak, velika većina liderki ovog pokreta perpetuirala je patrijarhalni poredak u nameri da ga poboljšanog učini bojim mestom za život žena.  

Ideje feminizma izvirale su iz vapijućih nepravdi[26] koje su žene u Kraljevini Jugoslavije živele, te su pojmovi o slobodi, shvaćeni kao koncept individualne slobode i onaj koji podrazumeva jednake materjalne, kulturne mogućnosti i socijalnu pravdu bile teorijske dominante. Problem[27] je bio što su navedena stanovišta pripadala različitim političkim teorijama – istovremeno i ideologijama: liberalizmu i socijalizmu, što je dovelo do nepomirljivog sukoba počev od različiti shvatanja o društvu kome se teži, pa do načina na koji se može doći do tog cilja.

Da li je „ženski pokret mozak feministike“

Glasu Angeline Mojić-Ivanović[28], koji sam tada izdvojila i ovde ću dati više prostora jer sa jedne strane daje naznake o nedovoljno poznatim teorijskim[29] uzorima naših prethodnica, a sa druge strane svedoči o pristupu u konkretnoj situaciji – borbi protiv zakonski ustanovljenog napada[30] na zaposlene žene.

O odabranim teorijskim postavkama feminizma i o aktuelnim aspektima ženske situacije pisala je Angelina Mojić-Ivanović u tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ objavljenoj u junskoj svesci Ženskog pokreta. Mojić-Ivanović je započela konstatacijom da je javnom prostoru bilo „najobičnije mišljenje“ da su u Ženskom pokretu „okupljene žene, koje su inače u svom ličnom životu doživele neki poraz, pa to svoje lično nezadovoljstvo prenose u javnost,“ te da je Ženski pokret „uzaludan, neprirodan a nekima čak po društvo i njegov opstanak i opasan“ (Mojić-Ivanović, „Šta hoće Ženski pokret,“ Ženski pokret 6/1932: 82). Ovim kritičarima autorka je poručila da se zbog konzervativnih stavova izgrađenih na naslagama prerasuda o ženama kao i na neznanju o „samom problemu“ ženski aktivizam ne može zaustaviti, ni negirati budući da je čitav pokret nastao „iz samog života“ (Isto, 82). Ali, pre nego što je nastavila promišljanje o savremenoj ženskoj situaciji u svetu rada Mojić-Ivanović se osvrnula na uzroke potčinjenosti žena koristeći kao izvor knjigu Žensko pitanje (Die Frauenfrage) nemačke socijal-demokratkinje i feministkinje Lili Braun.[31] Citirajući Lili Braun Mojić-Ivanović naglašava iskonsku vrednost ženskog rada jer je žena „blaga“ iz prirode koja je muškarac nalazio i lovio prerađivivala, a ona su tek tako prerađena dobijala upotrebnu vrednost (Isto, 83). Zakon jačeg u ranoj etapi razvitka ljudskog društva doveo je do situacije u kojoj se žena nije mogla razvijati. Muškarac je ratovao, otimao, stvarao države i zakone u kojima je dokazivana prirodna inferornost žena, tako što je zapisana u Bibliji, Rimskom i Kanonskom pravu. Muškarac je po zakonu jačeg nametnuo kao ženin zaštitnik, ali „ne zbog nje same“ već zbog toga što se „preko nje nastavlja njegov život“ (Isto, 83). Da li je materinstvo razlog ženinog ropstva, da li je sloboda za ženu moguća i da li je čitav ženski pokret zbog toga neprirodan, zapitala se Ivanović-Mojić i odgovorila da pokoravanje prirodnim zakonima ne znači i pokoravanje zakonima koje je doneo muškarac, te da je jednostrani razvoj društva u kome je sve sazdano po meri muškarca postao kazna za ženu (Isto, 83). Pri tom, naglasila je Mojić-Ivanović feminizam ne uvodi borbu za vlast među polovima već je borba žena „posledica kulturnog razvitka čovečanstva, […] potrebe za svim umnim i fizičkim snagama sviju njegovih članova […] bez obzira na pol“ (Isto, 83).

Ženski pokret je, kako je zapisala Mojić- Ivanović, delo i odgovornost samih žena koje su se „pokrenule iz vekovnog položaja“ (Isto, 83). Neposredne uzroke nastanka probuđenih i agilnih žena autorka je prenela iz knjige Helene Lange Ženski pokret (Die Frauenbewegung[32]). Prvi je bio ekonomski uzrok pokrenut razvojem tehnike, tehnologije i industrijske proizvodnje koji je primorao mase žena, zarad opstanka porodice, da promene sedište svog rada i da se stave „u službu te mašine“ (Isto, 84). Promena sedišta rada donelo je ženama velika iskušenja jer su kao nekvalifikovane radnice, zbog nemogućnosti kvalitetnog školovanja, bile slabo plaćena radna snaga, često ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pored toga, normiranje proizvodnog industrijskog rada bilo je sasvim određeno mogućnostima muškarca što je sve skupa dovelo žensku radnu snagu u borbu za opstanak, a deo te borbe je bila borba za „uslove rada i mogućnosti da se spreme za taj rad“ (Isto, 84). Drugi uzrok nastanka ženskih pokreta prema Lange, a koji prenosi Mojić-Ivanović, je bio razvoj nauke i umetnosti i potreba žena za „pristup tom duhovnom svetu“ do koga se dolazilo sistemskim obrazovanjem, te je prvi zahtev ženskog pokreta bio zahtev za jednako obrazovanje sa muškarcima, otvorenost svih škola i svih zvanja za žene (Isto, 84). Prva platforma ženskih pokreta bila je borbe za „materijalni napredak žene, njenu ekonomsku i socijalnu ravnopravnost,“ a to sve zajedno bio je, kako su ocenile feministkinje Lange i Mojić-Ivanoviće, sastavni deo ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvitka ljudskog društva“, te samim tim nužnost koju nameće progres (Isto, 84).

Ipak, pokazalo se da jednak rad u odnosu na muškarce za koji su se žene borile u javnoj sferi nije po sebi doveo do promena u privatnoj sferi, jer su ženine dužnosti tu ostale netaknute, te je Lange zaključila da je „prva generacija ženskih radnika bila najopterećenija od svih ljudskih pokoljenja uopšte“ (Isto, 85).

Feminizam drugog talasa, koji je sada svedočila Mojić-Ivanović, morao je da teoriske postavke prilagodi novoj ženskoj situaciji, a to je priznanje „lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“ (Isto, 85). Kako je Mojić-Ivanović napisala radilo se o borbi „prema vani“ i borbi „unutar pokreta“ (Isto, 85). U prvom slučaju zadatak ženskog pokreta je ženu i društvo uveri da „žena onakva kakva jeste, ima svoju punu vrednost ispunjavajući svoje specijalne dužnosti, koje su isto tako važne za kulturno podizanje društva kao i vrednosti druge polovine čovečanstva – muškarca“ (Isto, 85). A borba unutar pokreta podrazumevala bi „uzdizanje i izgradnja ženine ličnosti“ što je preduslov za slamanje predrasuda prema ženama i „atmosfere zabranjenog i nedozvoljenog“ (Isto, 85), Ukoliko se ne izgradi i osnaži ženina ličnost doći će do situacije koju je Mojić-Ivanović opisala kao postojeću u onim zemljama gde je poboljšan ekonomski i društveni položaj žena i gde su one, prihvatajući samo ove formalne oblike emancipacije, opasno ostale van emancipatorske suštine.

Da li će zahtevi feministkinja, da se rad prilagodi potrebama žena i prizna kao jednako vredan onom koji obavlja muškarac, kao i situacija da žena uzme ravnoprano učešće u svim sverama života i rada, ugroziti ravnotežu u društvu i opstanak porodice, zapitala se Mojić-Ivanović i odmah dala negativan odgovor. Razvoj nauke i tehnike će, kako je ona mislila, olakšati poslove na način da će mnogi biti otvoreni ženama na način da ga ona sasvim ispuni pri tom da ne ugrožavaj sopstveno zdravlje. Napredak proizvodnih snaga[33], naročito primenjene tehnike, dovešće do podele rada „prema ličnim osobinama a ne prema spolu,“ a politička prava za žene, njena agilnost i ozbiljnost u ispunjavanju dužnosti, kako se nadala autorka teksta, dovešće do pobede feminističkih ideja koje će prihvatiti i mnogi muškarci (Isto, 86).

Teorijske postavke feminizma u kontekstu istorijskog razvoja ženskog pokreta i deo aktuelnih feminističkih promišljanja koje je u pomenutom članku dala Angelina Mojić-Ivanović komentarisala je Julka Hapec-Đorđević u tekstu „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ „[34] (Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 3/ 1933: 44-47). Hlapec Đorđević se povodom aktuelnog teorijsko – feminističkog diskursa koji se može pročitati u Ženskom pokretu zapitala da li su ženski pokreti u zemlji i inostranstvu izgubili značaj zbog, kako je napisala, „nekritičnosti u obrađivanju feminističke ideologije“ (Isto, 45). Ona je citirala stav Alis Rule-Gerstel (Alice Rühle-Gerstel) da ženski pokret „nije više mozak feministike“ koji je ova dala u knjizi Savremeni problem žena (Das Frauenproblem Gegenwart). Jugoslovenskim feminističkim autorkama, koristeći članak Mojić-Ivanović kao poligon za analizu, Hlapec-Đorđević je zamerila što se bave „sociološki o fenomenu čovek, pre nego što se on nije ocrtao biološki“ a tu onda izostaje dublja analiza značajnog fenomena kao što je seksualni nagon, zatim tu je nedorečenost u vezi sa problemima prostitucije, „racionalizacije poroda“ i „prirodne imobilnosti“ žena usled materinstva, te nedorečenosti u vezi sa konceptima majčinstva[35], očinstva i roditeljstva (Isto, 45, 47). Hlapec-Đorđević je zamerila Mojić-Ivanović na „tankoćutnoj feminističkoj ideologiji“ jer sve što je napisala lepo je rečeno, ali kako će u svetu rada žena koja ide iz trudnoće u trudnoću biti jednaka muškarcu i šta u tom slučaju znači da će se “rad podeliti prema ličnim osobinama a ne prema spolu“? (Isto, 45). Hlapec-Đorđević je smatrala da se rešenje nalazi u tome „da se funkcije spola ne ispoljavaju previše, da budu racionalizirane i restringirane toliko daleko koliko je to moguće“, što opet nije bio doprinos stvaranju jasne sliku o tome šta to tačno znači stvoriti društvo u kome će vrednost ženskog rada biti podjednaka onom koji vrši muškarac.

Nedorečenost, nekonsistentnost, nejedinstvenost ideja odražavala se na rezultate rada feminističkog pokreta. Kako je T.A. Emmert primetio rad organizacija Ženskog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji bio je značajan zbog toga što je pripremio konzervativnu javnost za moguće promene ženske situacije, ali nedostajuće[36] članstvo o čemu su svedočile Alojzija Štebi i Julka Hlapec-Đorđević govore o tome da poruke, koje su izvirale iz teorisko-aktivističkog plana feministkinja, nisu bile prihvatljive masama žena (Emmert 1999: 34; Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/1933: 63-64).

O napadu na ženski rad i o nekim teorijsko – ativistički odgovorima feministkinja tokom tridesetih godina 20. veka

U organizaciji Ženskog pokreta u Zagrebu 6. marta 1934. oko šest stotina žena protestvovalo je protiv mera Vlade Kraljevine Jugoslavije koje su ugrožavale prava zaposlenih žena u državnoj službi (S.R, „Za pravo na rad,“ Ženski pokret 3/ 1934: 18-23). Protiv mera Vlade govorile su liderke pokreta, ali ovde ću izdvojiti stav Angeline Mojić-Ivanović o vrednosti ženskog rada.

Teorijske postavke u vezi sa otpuštanjem žena u državnoj službi koje je zastupala Mojić-Ivanović, polaze od tvrdnje da je „vrednost žene koja radi“ postala problem tek kada je ona napustila privatnu i ušla u javnu sferu – u svet rada (Isto, 19). Razlog otpuštanja žena Mojić-Ivanović je videla u činjenici da žena zarađuje[37] a nameru da se uštedi njenim otpuštanjem manevrom da se žena ponovo gurne u nevidljivost privatnog prostora, tako „da vrednost ženinog rada načine anonimnom vrednošću, upućujući je da radi samo one poslove koje nitko ne plaća i ne priznaje“ (Isto, 20). Mojić-Ivanović je analizirala ekonomske efekte ovakve „uštede“ i tako pokazala da žene nema među dobro plaćenim državnim funkcionerima, već da su raspoređene u najniže platne razrede, te da žene koje čine petinu zaposlenih u državnoj službi dobijaju sedminu ukupnih zarada. Takođe, dotakla je vladajući argument protiv ženskog rada u javnoj sferi koji se odnosio na „toliko ozloglašene ženske osobine da žena ima veći interes za ljude i njihov lični život nego za suštinu stvari (ta osobina treba da ih prema muškarcu čini manje vrednim)“ ali, kako je tvrdila Mojić-Ivanović „baš ta osobina pomogla joj je da na prosvetnom, socijalnom, pa čak i na medicinskom polju uvede jedan prisniji, bliskiji odnos između onog koji daje i onog koji traži znanje, pomoć ili zdravlje“ (Isto, 19). U zaključku Mojić-Ivanović konstatuje da, ako je uopšte moguće tvrditi da je otpuštanje zaposlenih žena mera štrednje, onda je treba primeniti i na „nepotrebne muškarce tj. i one koji su službi nepotrebni i one kojima je služba kao izvor zarade nepotrebna“ (Isto, 20). Tvrdnjom da suština problema nije u tome ko radi neki posao već u tome kako radi, Mojić-Ivanović se nadala da će zahteve feministkinja podržati dovoljan broj muškaraca i žena koji podržavaju plaćeni rad žena, konstatujući da ima i onih muškaraca „s egocentričnim, uskim pogledima na svet“ i onih žena koje „same u sebi ne nalaze nikakvih pozitivnih vrednota“ a koji su protiv feminističkih zahteva (Isto, 20).

Na pomenutom skupu protiv otpuštanja žena članice Ženskog pokreta u Zagrebu su argumentovano napale diskriminatorske mere Vlade prema ženama, ali taj aktivistički odgovor zagrebačkih feministkinja nije bio u saglasju[38] sa nacrtom dokumenta koji je dao Ženski pokret u Beogradu (gde je stajalo da su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Zagrebčanke su smatrale da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5).

Istovremeno Zagrepčanke su konstatovele da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere te da se i inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma, a tim povodom izdvojile su stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

Ovde opet dolazimo do zapostavljenog dela istorije feminizma koji dokumentuje još jedan važan teorijsko – aktivistički uzor, koji ne samo da je bio inspiracija jugoslovenskim feministkinjama, nego i putokaz u aktivističkom životu. Treba reći da su u nemačkoj Vajmarskoj Republici (1918-1933) socijal-demokrati i komunisti ohrabrivali aktivno učešće žena u političkom životu u borbi za prava žena naslanjajući se na aktivno i pasivno biračko pravo koje su žene imale. Pri tom su socijal-demokrati i komunisti nastojali da intenzivnije uključuju svoje ženske grupe u antifašističku borbu koja se pojačala počev od 1930. U isto vreme Međunarodna liga žena za mir i slobodu preporučivala zajedničku borbu protiv fašizma žena svih političkih opcija tako da je na tom planu i formiran „Frauenfront“, organizacija koja je uključivala građanske feministkinje i članice Socijal-demokratske partije Nemačke (Heinsohn, Bake 2012: 131-132).

Ovde možemo naći sličnosti sa ulaskom komunistkinja u organizacije ženskog pokreta u Beogradu i Zagrebu i osnivanja Omladinske podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu (1934) i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu (1935). Razlazi feministkinja i komunistkinja koji se u Zagrebu desio 1936. a u Beogradu 1940[39]. billi su uzrokovani ideološkim razlikama koje je najbolje objasnila liderka Ženskog pokreta u Zagrebu Mira Kočonda – Vodvarška: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 5). Ovaj stav potvrdila je i liderka Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu, Mitra Mitrović: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“ (Jancar-Bwebster 1990: 25).

„Statut Žena“ (1937)

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila organizacije Ženskog pokreta okupile su advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa pravnim[40] položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini,“ Ženski pokret, 1-2/ 1926: 36-43).

Zato ne čudi spremnost članica Alijanse ženskih pokreta da u saradnji sa članicama Jugoslovenskog ženskog saveza i Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena posebnim dokumentom odgovore preporuci datoj u Rezoluciji Sekretarijata Društva naroda o položaju žena u postojećem zakonodavstvu država članica. Poziv Društva naroda adresiran je na vlade zemalja članica, ali u preporuci je isti obuhvatio i međunarodne ženske organizacije, te su Jugoslovenke 1937. napravile „Statut žena“, dokument o pravnom, socijalnom i ekonomskom položaju žena Kraljevini Jugoslaviji („Statut žena,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 6-15).

Dokument pokazuje da su jugoslovenske feministkinje konstantno i predano analizirale zakonski položaj žena u državi ne zaustavljajući se samo na usko zakonskoj regulativi, već su analizirale i primenu zakonskih propisa, te predlagale mera za poboljšanje istih. U izradi „Statuta žena“ vodile su se načelom da se sposobnosti muškarava i žena razlikuju i da budući da je uslovljena nepromenljivim biološkim zakonima ne sme biti izvor neravnopravnosti polova pred zakonom.

„Statut žena“ sadrži sledeća poglavlja: „Politička prava“, „Građanski zakonik“, „Krivični zakonik“, „Socijalno zakonodavstvo“, „Statut ekonomski“, „Nastava (narodne, građanske, srednje, učiteljske, domaćičke škole i univerziteti)“ i „Stručno školstvo“ (Isto, 6-15).

U okviru odeljka „Politička prava“ oslikana je politička potčinjenost žena i predloženo zakonski utemeljeno aktivno i pasivno biračko pravo za žene pod istim uslovima kao i za muškarce kao i ulazak žena u „banska veća“ i „banski sanitetski savet“ (Isto, 7). U odeljku „Građanski zakonik“ obrađene su zakonske situacije u vezi sa sledećim temama: zakonski položaj žena u načelu, sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku (sa posebnim osvrtom na imovinski položaj) i porodici, položaj žene i vanbračnog deteta, žena kao staratelj i žena u naslednom pravu. Među predloženim izmenama ovde ću izdvojiti: punu sposobnost za pravne radnje za udate i neudate žene, obavezan građanski brak uz nadležnost državnih sudova za sve bračne sporove kao i ukidanje miraza, ravnopravnost supružnika u braku i porodici, puna zaštita vanbračne dece i njihovo zakonsko izjednačenje prema srodnicima u naslednom pravu, omogućiti ženi da bude staratelj pod istim uslovima kao i muškarac, zakonsko izjednačavanje žena u muškaraca u naslednom pravu, „ozakonjenje ženinog rada u domaćinstvu kao profesije“ i „obavezno osiguranje za slučaj razvoda braka, kojim bi se koristio supružnik koji za razvod nije kriv, a materijalno je neobezbeđen (ili slabije obezbeđen od drugog supružnika) (Isto, 9-10).

U odeljku „Krivični zakon“ predlagale su oslobođenje od kazne za ženu u braku zbog namernog pobačaja u slučaju „opšte bede“ (Isto, 10). Odeljak „Socijalno zakonodavstvo“ prestavio je odredbe tri zakona koje su ticale žena. Zakonom o zaštiti radnika (1922), Zakonom o osiguranju radnika (1922) i Zakonom o radnjama (1931) bio je zabranjen rad ženama noću u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, takođe dva meseca pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o zaštiti radnika) ili šest nedelja pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o radnjama) sa pravom na naknadu od socijalnog osiguranja, besplatnu lekarsku i babičku pomoć kod porođaja, te omogućeno pravo na prekid za dojenje deta i po određenim pravilima pomoć za dojenje. Industrijska preduzeća sa više od sto zaposlenih od kojih dvadeset pet ima decu koju nema kome da je ostavi dužno je da „podiže dečje skolonište“ ili da plati boravak dece u obližnjem „javnom skloništu“ (Isto, 11). Takođe Zakon o zaštiti radnika je propisivao da se mora održati „red i moral, gde rade muški i ženski radnici zajedno“ kao i zasebne prostorije „za muške i ženske radnice gde se umivaju i ručavaju“ (Isto, 11). Odredbe socijalnog zakonodavstva koje se tiču žena a koje su sadržane u navedenim zakonima jugoslovenske feministkinje su smatrale „naprednim“, ali neefikasnim jer se zakonske odredbe nisu primenjivale. Ekonomska kriza je učinila da mnoge žene zbog straha od otpuštanja odustaju od korišćenja zakonskih prava, čak i onih u vezi sa zabranom rada pre i posle porođaja. Ponuda radne snage je bila veća od tražnje pa su radnici i radnice pristajali na bilo koju zaradu, žene često na onu ispod minimuma za preživljavanje. Pored striktne primene zakonskih odredbi iz sfere socijalnog zakonodavstva jugoslovenske feministkinje su tražile da u inspekcije rada uđu žene i da se Zakon o osiguranju radnika primeni na „Poljoprivredno radništvo“ (Isto, 12).

U odeljku „Statut ekonomski“ razmatrao se zakonski položaj zaposlenih žena u javnoj i privatnoj službi, u industriji i zanatima, a obrađen je i zakonski položaj kućnih pomoćnica i „seljakinje -sluškinje u seljačkom gazdinstvu – poljoprivredne radnice“ (Isto, 13). Po Zakonu o sudijama žene nisu mogle biti sudije, a po Zakonu o saobraćajnom osoblju mogle su biti samo telegrafistkinje, telefonistkinje u centrali, „blagajnice bileta“ i daktilografkinje (Isto, 12). U Poštansko-telegrafskoj službi postojalo je ograničenje broja zaposlenih žena, a svim udatim ženama u državnoj službi i samoupravama čiji su muževi zaposleni u državnoj i privatnoj službi i samoupravama Uredbom Vlade Kraljevine Jugoslavije iz 1935. smanjeni su prihodi. Žene u privatnoj službi, industriji i zanatima su trpele zbog nepoštovanja radnog vremena, prekovremenog rada, u mnogim slučajevima zbog nadnice nedovoljne za život. Jugoslovenske feministkinje su predložile da se ukinu svi izuzeci u zakonima koji regulišu zaposlenje žena u državnu službu i samoupravi, da se unapređena i postavjenja vrše prema kvalifikacijama i sposobnostima, da se primeni načelo „za jednak rad jednaka nagrada,“ zakonski utvrdi egzistencijalni minimum zarade, da se radno vreme smanji na 7 časova dnevno, da se zabrani prekovremeni rad i za zaposlene u privatnim preduzećima uvede obavezno osiguranje za slučaj „nezaposlenosti, starosti i iznemoglosti“ (Isto, 12-13).

„Statut žena“ pruža uvid u položaj kućnih pomoćnica iz koga saznajemo o ženskoj situacji koju karakteriše „iskorišćavanje njihove radne snage bez granica“ te su jugoslovenske feministkinje tražile da se njihov položaj utvrdi zakonom (radno vreme, zarada, nedeljni i godišnji odmor,obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti iznemoglosti i starosti, i dr,) (Isto, 13). Položaj seljanki je u „Statutu žena“ sagledan kroz ekonomsku zajednicu seljačke porodice, pa je uslov za poboljšanje položaja seljanki – poboljšanje položaja seoske porodice, što bilo uslovljeno različitim merama koje nisu bile iste za sve delove Kraljevine Jugoslavije. Jugoslovenske feministkinje su posebno izdvojile položaj „seljanke kao majke“ i onaj sluškinje u seljačkom gazdinstvu tražeći zakonsko utemeljenje iz domena socijalne zaštite koju imaju radnice u industriji. U odeljku „Nastava“ jugoslovenske feministkinje su tražile stiktno poštovanje zakona tako što će se kao nastavni kadar zapošljavati žene jer jedini uslov za to mora biti kvalifkacija a ne pol. Isto se odnosi na postavljanje žena na rukovodeća mesta „raznih tipova škola, školske nadzornike i više činovnike Ministarstva prosvete“ (Isto, 14-15). Takođe su tražile da se nastavnice mogu postaviti za direktore u ženskim srednjim i učiteljskim školama i da se „celokupno rukovanje domaćičkim školama mora dati kvalifikovanim ženama, jer sumnjamo da muškarci koji sada diriguju ovim školama … imaju takvu spremu“ (Isto, 15). Zbog premalog broja ženskih stručnih škola veliki broj devojaka je završavao učiteljske škole tako da je broj nezaposlenih pedagoškinja postao problem. Zato su jugoslovenske feministkinje insistirale da se otvaraju škole počev od narodnih (koje su pretrpane) do stručnih (koje moraju biti otvorene za žensku decu), a najviše domaćičke škole.

Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je „Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret, 1-2/ 1937: 4-5). Ovaj dokument i danas zadivljuje načinom na koji je celovito i detaljno obrađena svaka ženska situacija. Jasnost prikazane analize zakonskog položaja žena u šest pravnih područja Kraljevine Jugoslavije i izvodljivost predloženih mera za njegovo poboljšanje pokazuje interdisciplinarni pristup problemu (pravnički, sociološki i ekonomski), koji služi na čast našim prethodnicama. Ovaj pristup možemo naći i u monografiji Položaj žene u FNRJ (1953) koju su za potrebe UNESKO radili Neda Božinović i Maks Šnuderl. Neda Božinović je kao komunistkinja bila članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu te u ovom poduhvatu vidim i potpis građanskih feministkinja koje ostavile odličan primer za uzor (Stojaković 2002: 48).

Časopis Ženski pokret među savremenim feministkinjama

Istražujući žensku štampu na srpskom jeziku počev od osamdesetih godina 19. veka pa do kraja AFŽ perioda ocenila sam da je Ženski pokret bio najznačajniji glas liberalnog feminizma koji je ujedinio jugoslovenske feministkinje između dva svetska rata na planu borbe za lična, porodična i politička prava, ali i borbi za mir, demokratiju i protiv duplih moralnih standarda oličenih u prostituciji (Stojaković 2012: 30-32, 172).

Časopis Ženski pokret je dragocena riznica podataka o događajima i ličnostima naše feminističke baštine, takođe ideja o ženskoj emancipaciji i teorijskim postavkama feminizma, zakonskom, socijalnom i ekonomskom položaju žena u Kraljevini SHS/ Jugoslaviji. Obilje podataka koje u časopisu možemo pronaći govori o autentičnom, dobro organizovanom feminističkom (i ženskom ativističkom nasleđu) koje je pri tom bilo aktivni i punopravni deo evropskog feminističkog korpusa (i ženskog pokreta) između dva svetska rata.

Gotovo sve teme iz regista savremenog feminizma imaju svoj početak ili naznaku u Ženskom pokretu. Prateći sadržaj časopisa vidimo da postoji mnoštvo feminističkih ideja, teorijskih postavki i uzora, koji u slučaju koji ovde obrađujem, dominatno dolaze iz nemačkog kulturnog kruga. Prateći feministički angažman Savke Subotić (1834-1918) vidimo da se radi o kontinuitetu proisteklom iz okolnosti da je severni deo Kraljevine SHS/Jugoslavije bio deo nemačkoj jezičkog kulturnog kruga (Stojaković 2018: 13-43, 64-69). Ako pogledamo feminističke teorijske uzore, kao što pokazuje i ovaj rad, ove trendove možemo pratiti i posle 1918. Ostaje da se u nekim narednim istraživanjima oni celovito istraže, a u toj potrazi za našom istorijom teorije feminizma, koja još nije napisana, Ženski pokret će tu biti nezaobilazno štivo.

Bogatstvo feminističkih teorijskih postavki i aktivističkih planova naših prethodnica izlistanih u Ženskom pokretu snažno nas dotiču jer za mnoge teme i situacije imamo déjà vu utisak. Bilo da se radi o dilemi kako transformisati društvo ka pravednijem i socijalno uravnoteženijem sistemu ravnopravnosti klasa, manjina, muškaraca i žena, pa preko izazova koje su nama donele mere štednje kroz otpuštanje žena (i muškaraca), pa do sistematskog istraživanja o svim ženskim situacijama kroz zakonski, socijalni i ekonomski položaj naše prethodnice su nam postavile visoke standarde.

Postavlja se opravdano pitanje zašto tek sada otkrivamo naše tako bogato feminističko nasleđe i u tom kontekstu značaj časopisa Ženski pokret? Feminisički pokret je unutar komunističke ideologije i socijalističke prakse u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata označen kao desničarski i oportunistički, kao iluzija koja se zalagala za rešenje „ženskog pitanja“ kroz reformu klasnog društva (Božinović 1996: 128; Stojaković 2002: 48). Mada su neke ideje i prakse komunistkinje preuzele od feministkinja i razvile u sistemu AFŽ-a (obrazovanje žena kao osnovni korak ka emancipaciji, edukacija seoskih žena o ženskom zdravlju i negovanju dece kao prvi korak ka ženskom aktivizmu) komunistkinje su čitav sistem emancipacije postavile kao novootkrivenu oblast bez prethodnih uzora. Čitavo feminističko iskustvo bilo je zatomljeno tokom socijalističke Jugoslavije u kojoj je još 1950. Vida Tomšič je zaključila da je žena ravnopravna sa muškarcem u izvesnom smislu i izvesnoj meri i da je žena „prosječno govoreći“ dostigla politički novo muškarca (Tomšič prema Stojaković 2019: 167). Ukidanjem najznačajnije i najmasovnije ženske organizacije, AFŽ-a Jugoslavije ovaj stav je i formalno potvrđen.

Slom socijalističke Jugoslavije i surove posledice liberalnog kapitalizma aktuelizovali su iskustvo naših prethodnica na način da su gotovo sve teme razmatrane u prethodnom veku u okviru feminističkog korpusa sada nanovo među nama. U tom kontekstu iskustva prethodnica, zabeležena u Ženskom pokretu vrednija su od gotovih rešenja inostranog feminizma nastalih u sasvim različitom društveno-ekonomskom kontekstu. Svaki uspešan teorijsko – aktivistički napor, kako su zapisale jugoslovenske feministkinje, mora da izvire iz života. Ženski pokret je čitanka o tome.  

Prilozi

Kolo naprednog ženskinja, Novi Sad, 1919.

Položaj žena u FNRJ, Beograd, 1953

svih brojeva Ženskog pokreta

Literatura

Albala, Pauline. Yugoslav Women Fight for Freedom. New York City: The Yugoslav Information Center, 1943.

Atanasijević, Кsenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 42-43.

Atanasijević, Кsenija. „Organizacija žena kod nas“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 48-49.

Božić, Sofija. Položaj žene u privatnom pravu kroz istoriju do danas. Beograd: Beogradski univezitet/ Pravni fakultet, 1939.

Božinović, Neda. „Studentkinje i diplomirane studentkinje Beogradskog univerziteta u Narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji“. Studentkinje Beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Centar za marksizam Univeziteta u Beogradu, 1988. 173-176.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Emmert, Thomas. A. „Ženski pokret: The feminist movement in Serbia in the 1920s.“ Gender politics u the Western Balkans: women and society u Yugoslavia and Yugoslav successor states. University Park, 1999. 33-50.

Heinsohn, Kirsten, Bake Rita. „Man meint aber unter Menschenrechten nichts anderes als Männerrechte.“ Theodor Gottlieb von Hippel 1793. Zur Geschichte der Hamburger Frauenbewegung und Frauenpolitik vom 19. Jahrhundert bis zur Neuen Hamburger Frauenbewegung Ende der 1960er Jahre. Hamburg: Landeszentrale für politische Bildung (2012) https://www.hamburg.de/contentblob/4394696/3927375cf14c79e01d83de8f797f5522/data/man-meint-aber-unter-menschenrechten.pdf web. avgust 2020.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press Inc, 1990.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кrkljuš, Ljubomirka. „Pravni položaj žene u Vojvodini pre Drugog svetskog rata“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke. 88 (1990): 93-104.

Pavićević-Vukašinović, Gordana. „Politički pojmovi, teorije i ideologije: borba za mišljenje“(2006) http://www.ius.bg.ac.rs/Naucni/Razvoj%20pravnog%20sistema%202006/07%20-%20Projekat%202006-13.pdf (25. avgust 2020).

Stojaković, Gordana (ur.). Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. 2014. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941).“ Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE http://www.afzarhiv.org/items/show/352

Stojaković, Gordana. 2014. „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“

Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu. (2014) https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/ (novembar 2020)

Stojaković, Gordana. “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)”. New Perspectives on European Women’s Legal History. ed. Sara L. Kimble and Marion Röwekamp. Routledge, 2016. 174-197.

Stojaković, Gordana. Savka Subotić (1834-1918) – Žena koja nije ništa prećutala. Novi Sad: Akademska knjiga, 2018.

Stojaković, Gordana. “Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ.”JUGOSLAVIJA: ZAŠTO I KAKO?: zašto i kako se baviti Jugoslavijom, da li su nam potrebne (post) jugoslovenske studije i zašto? ur. Ildiko Erdei, Branislav Dimitrijević i Tatomir Toroman. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2019. 149174.

Časopisi: Ženski pokret, Žena danas i Život i rad

„Alijansija feminističkih društava“. Ženski pokret 7 (1923): 325-326.

Atanasijević, Ksenija. „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Ženski pokret 1-2 (1926): 36-43.

Atanasijević, Ksenija. „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9 (1932): 122-123.

Chapec-Đorđević, Julka. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3 (1933): 44-47.

Chapec-Đorđević, Julka. 1933. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5 (1933): 63-64.

Djordjević-Hlapec Julka. „Žena u našem krivičnom pravu prikaz knjige dr Ferde Čulinovića“, Život i rad- socijalno književni časopis XXI. 133 (1935): 275-279. 

„Godišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu.“ Ženski pokret 2 (1933): 19-24.

„Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva.“ Ženski pokret 3 (1933): 36-39.

Izveštaj o radu N.Ž.S. u 1925.-26. g“. Ženski pokret 9- 10 (1926): 388.

„Izjava Omladinske Sekcije Ženskog pokreta.“ Žena danas 26 (1940): 17.

Jovanović, Vera. „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6 (1923): 276-77.

Lendić, Milica. „Fašizam i Žene.“ Ženski pokret 3-4 (1935): 62.

Mojić-Ivanović, Angelina. „Šta hoće Ženski pokret.“ Ženski pokret 6 (1932): 82-86.

„Nova feministička organizacija.“ Ženski pokret 8 (1927): 4.

„Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S.“ Ženski pokret 9-10 (1923): 455-460.

„Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Ženski pokret 1-2 (1937): 4-5

„Skupština Ženskog pokreta.“ Žena danas 4 (1937): 3.

S.R. „Za pravo na rad.“ Ženski pokret 3 (1934): 18-23.

„Statut žena.“ Ženski pokret 1-2 (1937): 6-15.

Štebi, Alojzija. „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1 (1933): 4-7.

Štebi, Alojzija. „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 2.

Štebi, Alojzija. „Žene u pozivu i privredna kriza.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 3-6.

Štebi, Alojzija. „Naši zahtevi“. Žena danas 14 (1938): 3-4.

„Žene Male Antante.“ Žena danas 10 (1938): 10.

Dnevni listovi Politika i Vreme

„Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. maj 1927: 6.

„Šta nam je donela 1927. godina.“ Politika, 2. januar 1928: 5.

„Iz sekretarijata Ženske stranke. Vreme 11. maj 1927: 4.

Lazarević, Pet. M. „Ženska stranka“. Politika, 3. novembar 1927: 1.

„Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu.“ 1927. Vreme 21. septembar 1927: 4.

Osnivački Odbor Ženske Stranke. “Žene u borbi za pravo glasa. Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke.“ Politika,29. oktobar 1927: 7.

 „Ženska stranka.“ Politika, 7. novembar 1927: 1.

„Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević.“ Vreme, 10. мај 1927: 4.


* gstojakovic021@gmail.com

[1] Uredništvo lista Politika je osnivanje Ženske stranke uključilo u događaje koji su obeležili 1927. godinu („Šta nam je donela 1927. godina“. 1928. Politika, 2. 01. 1928: 5).

[2] Šestojanuarska diktatura je događaj iz 1929. koji je označio višegodišnju diktaturu okončanu donošenjem novog Ustava 1931. (prim.aut).

[3] Кako Ženska stranka nije imala sopstveno glasilo, niti mogućnost redovnog oglašavanja u Ženskom pokretu to će se informacije o Ženskoj stranci i o odnosu prema Ženskom pokretu koje slede najpre zasnivati na tekstovima objavljenim u beogradskim dnevnim listovima Politika i Vreme (prim.aut).

[4] Vidovdanski Ustav je donešen 1921. Članom 70. ovog Ustava bilo je predviđeno da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je ipak to pravo omogućio samo muškarcima (Кrkljuš 1990: 96).

[5] Bold je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).

[6] Naziv je napisan prema tada često korišćenom načinu pisanja imena udruženja i asocijacija. U daljem tekstu koristiću skraćeni naziv Alijansa ženskih pokreta (prim. aut.).

[7] Кurziv je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).

[8] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija (prim.aut.). Organizaciju su osnovale 1923. sledeće organizacije: Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva i „Splošno Žensko Društvo“ iz Ljubljane („Alijancija feminističkih društava,“ Ženski pokret,7/1923: 325-326). Od 1926. Alijancija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta. Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, š tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1996: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu (Stojaković, „Crtica o feminističkoj…“, 2014: 10-11).

[9] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante,“ Žena danas, 10/1938: 10).

[10] Antoinette Tinti, austrijska književnica poznata po knjigama: Erwäget die Mutterschaft (Razmislite o majčinstvu, 1931)i Die weibliche Ehre (Ženska čast, 1935) (prim. aut.)

[11] Sophie Lazarsfeld (1881-1976) učenica Alfreda Adlera, psihološka terapeutkinja i književnica (prim. aut).

[12] Nisam našla podatke o Duni Peyer, ali prema temi predavanja moguće je da se radi o predstavnici rumunskih feministkinja sa kojima su jugoslovenske feministkije sarađivale u Maloj Antanti žena (prim.aut).

[13] Helene Lange (1848-1930) nemačka pedagoškinja i feministkinja, jedna je od ključnih ličnosti nemačkog ženskog pokreta na prelazu 19. u 20. vek. Osnovala je ili bila jedna od osnivačica časopisa Die Frau (Žena), Bund Deutscher Frauenvereine (Federaciju nemačkih ženskih udruženja) i učestvovala u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Kao delegatkinja Nemačke demokratske parije učestvovala je u radu Skupštine Grada Hamburga (prim.aut.).

[14] Hugo Sellheim (1871-1936), lekar, ginekolog , bio je predsednik Nemačkog društva za ginekologiju i akušerstvo (prim.aut.).

[15] Beograđanke su 1922. osnovale Ženski klub, centralno mesto debata o položaju žena kao i o pitanjima prostitucije, vanbračne dece, dvojnog morala i sl. (Jovanović, „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6/ 1923: 276-277)

[16] Treba reći da su u Ženski pokretu objavljeni: studija J.S. Mila „Potčinjenost žena“, takođe tekstovi Tomaša Masarika i Aleksandre Kolontaj o položaju žene , te biografije Roze Luksemburg, Olimpije de Guž i Aleksandre Kolontaj(prim.aut.).

[17] Rosa Mayreder (1858-1938), austrijska književnica, umetnica bila je istaknuta borkinja za ženska prava. Sedamdesetih godina 19. veka povela borbu protiv nošenja steznika. U istoriji feminizma biće zapamćena i po knjigama O kritici ženstvenosti (1905), Pol i kultura (1923) i Poslednji Bog (1933) (prim.aut).

[18] Helene Stöcker (1969-1943) je bila nemačka feministkinja i pacifistkinja koja se zalagala za prava vanbračne dece, legalizaciju abortusa i seksualno obrazovanje (prim. aut.).

[19] Verovatno se radi o Franc-u Carl Müller-Lyer-u (1857-1916) nemačkom psihologu i sociologu koji je između ostalih radova napisao i Phasen der Liebe : eine Soziologie des Verhältnisses der Geschlechter (Faze ljubavi: Sociologija odnosa među polovima) izdatu 1913. (prim. aut.).

[20] Alice Rühle-Gerstel (1894-1943) je bila nemakča feministkija i psihološkinja jevrejskog porekla (prim.aut.).

[21]Tomáš Masaryk (1850-1937) je bio češki sociolog, filozof, političar i prvi predsednik Čehoslovačke (prim.aut.).

[22] Verovatno se radi o Charlotte Perkins Gilman (1860-1935), američkoj feministkinji i spisateljici (prim. aut).

[23] U prikazu knjige Angle Vode Milica Lendić je konstatovala da je Vode smatrala da su, tokom recesije krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, pristalice fašizma bile „mase malograđana“ a da je nastanak fašizma bio u tesnoj vezi sa anarhijom u proizvodnji i narušavanjem odnosa proizvodnje i potršnje (Lendić, „Fašizam i Žene.“Ženski pokret 3-4/ 1935: 62). Prema Lendić Angela Vode je smatrala da je fašizam „pokret vođen interesima finansijskog kapitala“ i zato je po preuzimanju vlasti bio odgovoran tom istom kapitalu ne obazirući se na prethodno data obećanja o boljem životu za sve (Isto, 62). Među prevarenima su bile žene koje su umesto obećanog „sretnog života“ u kući bile izbačene iz produkcije, a na njihova mesta su bili zaposleni njihovi muževi koji su radili za niske „ženske“ nadnice. Vode je pomenula i žene koje su ostale zaposlene i za koje je tvrdila da su radile „pod nemogućim uvjetima“ (Isto, 62). U zaključku brošure Vode je poručila ženama da one imaju najviše razloga da stanu u prvi red borbe protiv fašizma jer „je to borba protiv ropstva, bjede i rata“ i jer je „rat neminovan put kojim fašizam mora poći nakon što je bankrotirao na svim područjima: ekonomskom, političkom i socijalnom“ (Isto, 62).

[24] Paulina Lebl Albala (1891-1967) pedagoškinja, književnica, prevoditeljka, urednica Glasnika Jugoslovenskog ženskog saveza , kourednica Ženskog pokreta, bila je jedna od najuticajnijih feministkinja u Kraljevini Jugoslaviji. Bila je članica mnogih feminističkih organizacija i predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena (prim.aut.).

[25] Paulina L. Albala je u knjizi “Yugoslav Women Fight for Freedom“ (1943) dala vredne podatke o borbi građanskih feministkinja protiv nadolazećeg fašizma (prim.aut.).

[26] Zakonski položaj žena u Kraljevini SHS (Jugoslaviji ) obradila sam kroz prikaz feminističko-aktivističkog rada dve jugoslovenske pravnice koje su delovale sa pozicija liberalizma i socijalizma u tekstu “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)” (Stojaković 2016: 174-197).

[27] G-đa Štebi veli da je ostvarenju feminističkih težnja ‘sistem u kome živimo’. Kakav je to sistem? Jer kod elastičkih opštih tvrdnja g-đe Štebi moglo bi se mislilti da teži za patrijarhatom, matrijarhatom i socijalističkim uređenjem društva…“ (Chapec -Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/ 1933: 63).

[28] Dr Angelina Mojić-Ivanović (negde Angelina Ivanović-Mojić) je bila ugledna članica Ženskog pokreta u Zagrebu u periodu kada je Zagreb bio sedište Alijanse ženskih pokreta i centar feminističkog otpora protiv opšteg napada države na žene u svetu rada. O njenom privatnom životu nisam našla podatke osim da je (verovatno kao državna službenica ili supruga državnog službenika) najpre došla u Zagreb, a zatim otišla u Sarajevo (prim. aut.).

[29] Pod pojmom teorijski ovde podrazumevam „ intelektualne tradicije – političke teorije i istovremeno ideologije u njihovim različitim varijantama: liberalizam, konzervatizam i socijalizam“ (Pavićević-Vukašinović 2006: 78).

[30] Napad na zaposlene žene u Kraljevini Jugoslaviji pokrenut je uvođenjem mera štednje koje je ozakonio Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933). Radilo se o ozbiljnom udaru na egzistenciju jednog broja žena i otvorenom pokušaju da se problemi u ekonomiji rešavaju guranjem žena nazad u nevidljivost domaćeg rada (prim. aut.).

[31] Lily Braun (1865-1916) nemačka feministkinja, novinarka i teoretičarka feminizma jedno vreme je radila kao novinarka Ženskog pokreta (Die Frauenbewegung). Bila je članica Socijal-demokratske partije Nemačke, zagovornica reformskog pristupa promeni društvenih odnosa i protivnica teorija istorijskog materijalizma i revolucionarnog preobražaja društva. Zalagala se za ekonomsku samostalnost žena, njen individualni razvoj ka slobodnoj ličnosti takođe i za reformu bračnih odnosa. Njene ideje su podjednako napadali socijalisti (među njima i Klara Cetkin) i deo građanskih feministkinja (prim.aut.).

[32] Die Frauenbewegung in ihren modernen Problemen (Lajpzig 1908) (prim.aut.).

[33] U jugoslovenskim okvirima ova ideja prevazilaženja fenomena dvostruke opterećenosti žena (kako je fenomen nazvan u 20. veku) bila je vrlo živa u vreme gašenja Antifašističkog fronta žena, a zastupale su je komunistkinje, liderke organizacije (Stojaković 2019: 167-168).

[34] U članku su komentari i o tekstovima Alojzije Štebi „Žensko pitanje, Ženski pokret i žene“ i „Prostitucija“ objavljenim takođe u Ženskom pokretu (prim.aut.)

[35] Julka Hlapec Đorđević je zamerala onim feminističkim stavovima koje je iznela i Alojzija Štebi o tome da je „žena u svom najdubljem biću mati” i da je “centar ženskog pitanja materinstvo” smatrajući da je Ženskom pokretu te stavove „nakalemio muškarac“ da lakše može eksploatisati ženu te da materinstvo ne može biti „centralna tačka feministike jer je jedna od funkcija žena“ već žena (Hlapec- Đorđević, Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 4-5/1933: 63).

[36] „U članku g-đa Štebi se žali da mase žena i ženska omladina, napose ženska inteligencija, ne prilaze ženskom pokretu. U zapadnim zemljama idu mase naročito radeničkih žena socijalističkim partijama. A čime ih one vabe? Predlogom nekažnjivosti umetnog pobačaja[…]“ (Hlapec-Đorđević „Nekoliko opažanja… Ženski pokret 4-5/1933: 63).

[37] Kurziv je preuzet iz teksta (prim.aut).

[38] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 7). Ali u tekstu „Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu“ koji je objavio Ženski pokret u februaru 1933. stav zagrebačkog Ženskog pokreta – zaštita žena á tout prix je ocenjen kao „veoma opasan, jer pledira na izuzetan položaj žene“ pri tom nije ni dobro shvaćen jer se predlog Beograđanki odnosio na oba pola.

[39] Razlaz feministkinja i komunistkinja u Beogradu započeo je 1939. Prema svedočenju Mitre Mitrović feministkinje Ženskog pokreta u Beogradu diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan (Jancar-Webster 1990: 25).

[40] Privatno pravo u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji funkcionisalo je kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja (Božić 1939: 10). U komentaru knjige Ferde Čulinovića Žena u našem krivičnom pravu (1934) Julka Hlapec-Đorđević je konstatovala da je žena podređeno biće „koje nema jednaku pravnu sposobnost kao muškarci“ muž je bio „glava porodice“ koja određuje ženi porodično ime, domicil, upravlja domaćinstvom i celokupnim životom svoje porodice“ (Hlapec-Đorđević, Život i rad- socijalno književni časopis. 133/ 1935: 275-279). U pogledu naslednog prava su se i dalje poštovale regionalne razlike utemeljene na običajnom pravu. Julka Hlapec- Đorđević je posebno ukazala na dve grupe zakonskih odredbi: o „zaštiti ženine ličnosti“ posebno „polnog integriteta“ i u vezi sa brakom, preljubom, bigamijom (Isto, 277). Ona je posebno ukazala na „normativna uređenja slobode voljnog pobačaja“ kao najjasniji pokazatelji podređenosti žene jer i ako postoje retki pobornici „nekažnjenog pobačaja“ oni to obrazlažu „opšte ljudskim i socijalnim momentima“ a ne „pravom žene na samoopredeljenje“ (Isto, 277). Julka Chlapec Đorđević je u završnom komentaru konstatovala da vlast „kažnjava ženu kao i muškarca iako joj ne daje iste beneficije i prava“ (Isto, 278).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Zapisi u „Ženskom pokretu“ o jugoslovenskom feminističkom iskustvu u tri slike," u ŽeNSki Muzej, 28. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/28/zapisi-u-zenskom-pokretu-o-jugoslovenskom-feministickom-iskustvu-u-tri-slike/.

Kategorije
Čitaonica stav savremenica tekstovi

Novi konzervativizam i feministička kultura otpora

(odlomak)

Vera Kopicl

Feministička kultura otpora počela je u postkomunističkoj Poljskoj, u kojoj se pod pritiskom klerikalizma, nacionalističkih i konzervativnih partija stvaraju novi oblici cenzure, neočekivani u demokratskim društvima. Da li je bilo neobično što je jedno parče zida završilo u Vatikanu? Svakako ne, pošto je Crkva snažno podržavala pad komunističkih režima.

Izabela Kovlačik u tekstu „Feministička umetnost u Poljskoj danas“[1] konstatuje da ova scena funkcioniše u specifičnom političkom okruženju potvrđujući veliku razliku između zapadnog i istočnog feminizma. Promene su utoliko traumatičnije jer crkvena cenzura nastavlja manipulaciju prethodne komunističke ideološke strukture. Ali, tada je ipak postojala bar simulacija jednakosti za razliku od represivnih zakona nove demokratske republike pod patronatom Crkve, koja je u godinama borbe protiv komunističkog režima predstavljala stožer opozicije i naravno da je očekivala određen politički uticaj.

Umetnice počinju da problematizuju uticaj Crkve na javne politike, pre svega u najbolnijoj političkoj odluci o zabrani abortusa. Uzajamnim sporazumom poljske vlade i Vatikana Crkva dobija povlašten položaj, a parlament usvaja strog i restriktivan zakon protiv abortusa, koji postaje jedan od gorućih problema poljske demokratije i surova priča o privatnom koje postaje političko i javno u životima svih onih žena koje prolaze kroz ilegalne ordinacije. Postavljanje ženskog tela pored religioznih simbola tako postaje uobičajen motiv u poljskoj umetnosti devedesetih godina, pokazujući u pravcu više ne samo simboličkog nasilja.

Umetnice, kritičarke i aktivistkinje svojim delovanjem pre svega žele da dekonstruišu način na koji ovaj novi „nadzirući diskurs“ prikriva svoje političko nasilje „plemenitim“ akcijama parlamentarne stranke Liga poljskih porodica, stereotipima ustaljenih modela materinstva i porodičnih vrednosti. Sa prvim suočavanjem gubitka već osvojenih ženskih prava, odgovor umetnica u okviru multimedijalne izložbe “Anti-tela” bio je toliko radikalan da su delovanje ovog umetničkog kruga nazvali feminističkom revolucijom. Radovi su pokazivali razapeta gola ženska tela na krstu, bavili se stvaranjem novih mitskih prostora upravo koristeći biblijske arhetipove, pa čak i parodijom inferiorne ženske pozicije u održavanju društvenih stereotipa.

Video-instalacija jedne od najznačajnijih umetnica ove scene Alicije Žebrovske, koju čine dva video-rada “Prvobitni greh” i “Misterija posmatra” (1993), upravo se bavi tom temom ženske seksualnosti i tela kao polja političkog koristeći biblijsku parabolu Knjige postanja, onu koja čini ženu-jedinom odgovornom za pad čovečanstva i progon iz raja. Tri nivoa: telesni, politički i religiozni Žebrovska prepliće komentarišući pre svega iskrivljenu crkvenu interpretaciju ženske odgovornosti. Ali, ono što je za dogmu još važnije je uspostavljanje modela kazne: da bude potčinjena muškarcu i rađa u bolovima. Na sva tri nivoa Žebrovska simulira seksualni čin bez učešća muškarca. Pošto je samo žena odgovorna onda muškarac ni ne postoji u ovoj slici i zato je zamenjen vibratorom, dok Žebrovska rađa Barbi lutku koju pridržava gumenom rukavicom, i dok se tako religiozne vrednosti poistovećuju s novim potrošačkim vrednostima. Ironiju da je bez seksualnog čina moguće ispuniti zahteve majčinske uloge umetnica pojačava uvođenjem i voajerske uloge u ovoj igri tela i plastike, gde je žena i posmatrač i posmatrana, mrtvo porculansko ili svevideće oko. Telo autorke je nosilac umetničkog čina naglašavajući tako da ona ne radi samo s predstavama, već sa konkretnim fiziološkim, psihološkim i socijalnim problemima s kojima se suočavaju sve one žene koje prolaze kroz horor ilegalnih ordinacija.

A dok u galeriji traje paralelna projekcija ovih video radova u formi instalacije, umetnica jede jabuku i ceo prostor ispunjava njenim mirisom.

Dodatnu poentu autorka daje u svom umetničkom stejtmentu:

„U Raju nije bilo potrebe da prvi ljudi imaju seksualni odnos, pošto su bili pojedinačni primerci idealnog, stalno postojanje. Želja da upoznaju novo, različito, zabranjeno i njihovo obostrano odmetničko delo nije moglo da bude ništa drugo do seksualnog odnosa, što je dovelo do stvaranja novih ljudskih bića, a zatim je ustanovljeno zlo. Stoga je to čin plodnosti koji je početak svakog zla, jer zlo postoji samo u međuljudskim odnosima, kao odrednica suprotstavljenih interesa.

Stanite – sada sam prihvatila tumačenje na koje navodi iznad navedena slika. Da bih napustila ovaj zli krug moram da napravim novi, takođe simboličan – moram da prihvatim suprotno: Raj, kao nepromenjivo i idealno postojanje je bilo oličenje stagnacije; samo je prvobitni greh bio taj koji je poremetio red, i bio je početak života i razvoja, tj. čin Svevišnjeg Boga, čin Prvog pokreta. Na početku je bila tajanstvenost- a razvoj je naporan proces njenog otkrivanja. NIŠTA NISAM DOSTIGLA, ne mogu da pređem liniju sledećih krugova.

Rešenje problema je van našeg čulnog opažaja, ali ako se shvati taj odnos, to je već „skok svesti“ unapred.

Stari mitovi su postali zastareli – ljudsko biće je ono koje postaje ‘razvojni mit’, STVARANJE KREATIVNOG STVORENJA“.[2]

Već sama spoznaja konstrukcije ovog društvenog mehanizma je za umetnicu «skok svesti», prelazak granice simboličkog kruga, način dekonstrukcije.

Alicija Žebrovska je stvarajući neku vrstu socijalne skulpture računala na emotivnu reakciju publike kao deo celovitog umetničkog čina. U Poljskoj je to bio osećaj mučnine, gađenja, nemoći ali i egzistencijalnog straha, a u Novom Sadu 1996. publika se smejala, divila se umetničkom egzibicionizmu autorke i svoje razumevanje svela na kritiku neoliberalnog kapitalizma.

Izmicanje iz konteksta jeste ograničilo snagu značenjske ravni dela, ali je ova umetnička praksa zato upravo naglasila njegovu važnost. Odnosno, da je sam kontekst njegov cilj i odrednica – kontekstualna umetnost i kontekstualna, a ne univerzalna teorija.


[1] Kowalczyk, Izabela (1999), Feminist art in Poland today, N.Paradoxa No.11.

[2] Umetnički postupak uobičajen za neokonceptualnu scenu; Žebrovska, Alicija (2000), VideoMedeja, zbornik tekstova, Novi Sad

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Novi konzervativizam i feministička kultura otpora," u ŽeNSki Muzej, 11. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/11/stavovi-savremenica/.
Kategorije
Čitaonica Politike i prakse tekstovi

Iz istorije žena

Gordana Stojaković

„Društvo za Prosvećivanje Žene i Zaštitu Njenih Prava“ osnovano je 1919. da bi  nekoliko godina kasnije promenilo ime u Ženski pokret. Organizacije Ženskog pokreta u Kraljevini SHS imale su zadatak da gde je to moguće osnivaju Berze rada Ženskog pokrata. Cilj je bio da se sa jedne strane posreduje u zapošljavanju žena – članica, a sa druge strane da se besplatnim lečenjem, lekovima, novicem… pomažu one članice koje su zbog bolesti, otpuštanja s posla ili neke druge nevolje bile u teškoj situaciji. Pravila Berze rada Ženskog pokreta objavljena su listu Ženski pokret 9-10 (1923): 461-464.

Ženska stranka u Kraljevini SHS osnovana je u Beogradu 7. maja 1927. Ogranak Ženske stranke osnovan je u Кovinu 27. novembra 1927. (Politika 29. novembar 1927. str. 6). Ogranak Novom Sadu osnovan je 29. februara 1928. u prostoru Produktne berze (danas Galerija Matice srpske). Skup koji je činilo oko 150 žena  je prvo pozdravila Jovanka Hrvaćanin, a zatim su učesnice posle usvajanja ciljeva stranke izabrale novosadski Izvršni odbor koji su činile: dr Vera Nenadović (lekarka), Ljubica Radosavljević, Кatica Mihajlović, Leposava Matijašević (sve nastavnice Ženske građanske škole) i Evica Pavković (učiteljica) (Politika 1. mart 1928. str 6).Ženska stranka je prestala je sa radom 6. januara 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih partija i sidikata. 

Prilozi

Program i statuti Ženske stranke

Pravila berze rada ženskog pokreta

Statut o prostituciji

Kategorije
Čitaonica tekstovi

Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)

Rad je preuzet sa sajta grupe S.T.R.IK.E. www.pravonarad.info objavljen 9.12.2014.

Gordana Stojaković

(Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu)

Podaci koji su ovde nanizani hronološkim redom govore o ličnostima i događajima bogatoj feminističkoj baštini Zagreba, o kojoj se nedovoljno zna. Sakupljeni su iz ženskih listova[1]: Женски покрет/Ženski pokret/Žensko gibanje, Гласник Југословенског женског савеза i Жена данас. Analiza štampe je jedna od validnih metoda rekonstrukcije događaja iz prošlosti. Tokom mojih prethodnih istraživanja pokazalo se da analiza ženske štampe daje mogućnost da se saslušaju argumenti žena koje su stvarale i živele feminizam, bez interpretativnih sudova. Izveštaji iz tekstova koje su lično pisale (i potpisivale) imenuju osnovne feminističke pravce borbe za žensko oslobođenje, feminističke organizacije i njihove liderke onako kako su same protagonistkinje interpretirale feministički korpus i kako su, kao društvene akterke, razumele društveno-politički kontekst u kome su radile i živele. Naknadne interpretacije istorije koje su usledile su mnoge feminističke aktivnosti obeležile kao aktivnosti „naprednih žena“ i time feminizam i njegove protagonistkinje dobrim delom izbirisale iz istorijske i kulturne baštine.

U istraživanju sam se, pored ženske štampe i mojih prethodnh istraživanja o jugoslovenskom feminizmu između dva svetska rata, najpre oslanjala na knjigu Nede Božinović „Žensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku“ (Beograd 1996) i njeno svedočenje dato u knjizi „Neda-Jedna biografija (Novi Sad, 2002). Neda Božinović je bila komunistkinja, članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta, feministkinja i mirovnjakinja tokom 90-tih godina prošlog veka, direktna svedokinja događaja o kojima sam pisala. Druga važna knjiga za ovo istraživanje je Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Barbare Jancar-Webster (Denver Colorado, 1990) gde je, između ostalog, zapisano i svedočenje Mitre Mitrović o odnosu Omladinske sekcije Ženskog pokreta i feministkinja Ženskog pokreta do sada nepoznato, ili manje poznato našoj javnosti.

Cilj mi je bio da rekonstruišem bar deo informacija o feminističkim i ženskim organizacijama, njihovim aktivnostima, vezama na domaćem i inostranom planu, liderkama organizacija, glavnim zahtevima na planu borbe za ženska prava u periodu 1919-1940. i da to predstavim (koliko-toliko) hronološkim redom. U ovom radu sam primenila metodu analize diskursa u analizi teksta da bih rekonstruisala glavne teme, događaje, predstavljene osobe i grupe u procesu samoorganizovanja žena u odbrani sopstvenih prava. Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragraf).

Rezultate istraživanja sam predstavila u nekoliko poglavlja: Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa, Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa, Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta, Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937), Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba i Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret.

Očekivala sam da će rezultati istraživanja pokazati koliko malo znamo o ideološkim i aktivističkim planovima naših prethodnica. Istraživanje je iznedrilo podatke koji dokazuju brojnost ženskih organizacija, a zatim i ideloški, aktivistički i organizaciono jasno definisan feministički korpus koji je bio sasvim kompetentan deo međunarodnih feminističkih tokova toga doba. Fascinira i podatak da je 1934.godine 9. 910 žena Savske banovine svojim potpisom stao iza feminističkih zahteva u odbranu ženskih prava i to u vreme kada žene ne samo da nisu bile politički subjekti već su bile lišene i drugih (ličnih i porodičnih) prava. Sve to govori u prilog tezi da je feministički period bio jedan od temelja osvojenih ženskih prava u socijalističkom periodu. Istraživanje je takođe pokazalo da iskustva feministkinja između dva svetska rata mogu biti inspiracija i savremenim feministkinjama.

Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa

Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) osnovan je 1919 u Beogradu. Na skupštini Saveza u Zagrebu 1920. tajnim glasanjem je izabrana uprava Saveza koju su činile: predsednica Danica Hristić (Beograd), potpredsednice: Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana), sekretarke: Isidora Sekulić i Mileva Petrović (Beograd), Danica Bedeković (Zagreb) i Minka Govekar (Ljubljana). Među članicama uprave iz Zagreba su bile: Željka Frangeš, Zdenka Smrekar i Milica Bogdanović („Управа Савеза“. Женски покрет бр. 4 и 5. 1920: 8), kasnije i Adela Milčinović („Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год“. Женски покрет бр. 8. 1925: 284). Jelena Ćuk je izabrana za članicu Nadzornog odbora (Isto, 276), a pošto je Adela Milčinović dala ostavku za članicu uprave NŽS umesto nje izabrana je Jelena Ćuk (Isto, 284). Među počasnim članicama su bile Marija Jambrišak i Klotilda Cvetišić („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 375). List Женски покрет/Ženski pokret[2], od 1200 primeraka koliko je iznosila njegova distribucija, u „Hrvatskoj i Slavoniji“ imao je 113 prodatih primeraka za 1920. (Женски покрет бр. 1. 1921: 5). Poverenica za distrubuciju lista za „Hrvatsku i Slavoniju“ je prvih godina izlaženja lista bila Adela Milčinović (Zagreb).

Naslonivši se na prethodne međunarodne veze Srpskog narodnog ženskog saveza, NŽS je nastavio članstvo u Međunarodnom savezu žena[3] (ICW osn. 1888. u Vašingtonu) i Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa (IAW osn. 1904. u Berlinu). Žene Kraljevine SHS su već od 1921. bile u telima odlučivanja, Isidora Sekulić kao „drugi korespodentni sekretar“ ICW, a među Zagrepčankama samo je Mira Kočonda-Vodvarška[4] bila članica Sekcije za nastavu („Извештај секретара за страну коресподенцију у години 1921“. Женски покрет бр. 11. i 12. 1921: 377).

Na kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 1920. prvi put se pojavila delegatkinja „muslimanskog ženskog društva“, Rasema Bisić iz Sarajeva. Tim povodom je u listu Женски покрет o događaju, ali i o položaju muslimanskih žena u Bosni Hasan Rebac objavio tekst „POJAVA MUSLIMANKE među sestrama Jugoslovenkama“ (Женски покрет бр. 4 i 5. 1920: 25-27). Hasan Rebac pozdravlja dolazak delegatkinje Raseme Bisić u Zagreb i osuđuje pretnje koje je „begovska klerikalna stranka“ uputila njoj i svim „prosvećenim muslimankama“ preteći „da će zlo proći kad se vrati kući“ (Isto, 25). Hasan Rebac zatim govori o tome da „verski sistem muslimana daje mnogo prava ženi, čak mnogo više nego što i sada imaju žene u Srbiji“ (Isto, 26). On potseća da su poratne prilike uslovile situaciju da i muslimanke moraju da menjaju životne navike da bi opstale i da je to veliki problem jer je među njima „mali postotak pismenih“. Hasan Rebac u tom kontekstu spominje činjenicu da je u vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom školovanje ženske dece bila obaveza za sve zajednice „sem za muslimansku žensku decu“ (Isto, 26).

Na zagrebačkom kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (1920) donet је i plan rada za sva „društva sa feminističkim, kulturnim ili higijenskim“ programom rada i to u odnosu na pitanja koja sva pomenuta društva u sastavu NŽS mogu realizovati („Оснивање феминистичко-културно-хигијенске секције“. Женски покрет бр. 4. и 5. 1920: 8). Za feministička društva predloženo je održavanje „različitih kurseva i konferencija pod naslovom „Za građansko vaspitanje žene“ (Isto, 8). Za sve druge organizacije predložene su programi edukacija žena pod zajedničkim nazivom „Oplemenjavanje ukusa nedovoljno školovanog ženskog sveta“ i „higijenska predavanja“ koja bi držali „ženski lekari“ o zaštiti zdravlja žena i dece (Isto, 8). Ove programe prihvatio je jedan broj organizacija – članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS. Među njima su bile sledeće zagrebačke organizacije: „Udruga Učiteljica, Katolička Sveza, Udruženje Jugoslovenskih žena, Večernja škola, Organizacija Akademičara, Ženska sekcija demokratske stranke, Patronaža za zaštitu mladeži“[5] (Isto, 8). Među zagrebačkim feministkinjama koje su se istakle na planu edukcije u navedenom izveštaju pominje se samo dr Zdenka Smrekar[6] koja je održala niz predavanja „iz socijalnih nauka“ („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“. Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 372). U istom kontekstu se pohvaljuje nastojanje Zagrepčanke Željke Frangeš „da se uzme u zaštitu rasipanje i propadanje narodnih rukotvorina“ (Isto, 373). Vredno je spomenuti da „Ministarstvo Šuma i Ruda odstupa od zemljišta na Plitvičkim jezerima za gradnju doma za iznemogle žene“ i to na zahtev Zlate Kovačević-Lopašić (Isto, 374).

Prve akcije uprave NŽS su bile podnošenje predstavke Vladi protiv uskraćivanja dodatka za skupoću ženama, državnim činovnicama, predstavke Ministarstvu prosvete o obaveznom školovanju ženske muslimamske dece i opšti zahtev za izmenu Кaznenog i Građanskog zakonika, a u tom kontekstu kao prvi zahtev izjednačavanje muških i ženskih srodnika u naslednom pravu i izjednačavanje dece pred zakonom. ( „Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год.“ Женски покрет бр. 8. 1925: 278-279). NŽS je funkcionisao kroz 11 sekcija[7], a među Zagrepčankama u rad uprava sekcija su bile uključene: Anka Nikolić (Sekcija za zakone), Darinka Leder (šefica Sekcije za jednak moral), Mira Kočonda-Vodvarška[8] (šefica Sekcije za vaspitanje), Darinka Leder (Sekcija za zaštitu dece) (Isto, 283).

Narodni żenski savez Kraljevine SHS se 1929. transformisao u Jugoslovenski żenski savez[9] . Ova promena nije bila samo posledica promena naziva drżave, veċ i posledica podela i rascepa[10] koji se desio 1926. Skupština Jugoslovenskog ženskog saveza održana je u Zagrebu (12.- 15. oktobar) 1930. Predsedavala je Danica Bedeković. NŽS je 1930. članstvu i svim zainteresovanim stranama podneo platformu ženskog aktivizma pod naslovom „Rezolucija i predlozi za budući rad Jugoslovenskog žen. saveza“ čiji su delovi pratili osnovna programska opredeljenja Saveza: „prosvetno-higijenski“ rad na selu, građanske škole, problem pomoćnica-domaćica (domaća posluga), predlozi komisije za emigraciju, borba protiv alkohola („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет бр. 23-24. 1930:1). Među „opštim rezolucijama“ u navedenom dokumentu su sledeći zahtevi: da se osnuju „savetodavnice za pozive“, da se pri konzulatima u vezi sa pitanjima iseljeništva postave i žene, „moralna i materijalna potpora“ za organizovanje biroa koji će posredovati u zapošljavanju žena, da Građanski zakonik bude zasnovan na principu potpune ravnopravnosti muškaraca i žena, uspostavljanje ženske policije, podizanje novih zgrada za ženske škole jer su postojeće u jadnom stanju, da se u sve škole uvede predmet „Nastava o građanskim dužnostima“ (Isto, 1).

Jugoslovenski ženski savez (JŽS) je 1933/4. reorganizovao rad kroz osnivanje banovinskih sekcija. Ženske organizacije iz Zagreba koje su bile uključene u rad JŽS „pripadale“ su Sekciji Savske banovine koju su 1935. činile sledeće ženske organizacije: „Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište ‘Naš Dom’, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje ‘Pjestovališta’, Gospojinski odbor sirotišta ‘Leskovac’, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo ‘Jelena Prister’, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Kneginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija ‘Prehrane’, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo ‘Kustošija’; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara (Sušak i Okučani), Udruženje jugoslovenskih žena (Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica ‘Posestrima’ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja)“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935: 40).

Potpredsednica Jugoslovenskog ženskog saveza i počasna predsednica Sekcije Savske banovine je do smrti, počekom 1938., bila Zlata Kovačević (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Članica Nazornog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza bila je Anka Gvozdenović, na čelu Sekcije Savske banovine bila je Danica Bedeković[11], a članica uprave JŽS iz Sekcije Savske banovine bila je dr Milica Bogdanović (Гласник Југословенског женског савеза бр. 1. 1935: 8). Prema izveštaju o radu JŽS za period 1934-1938. vidi se da su Bedeković i Bogdanović na istim pozicijama u Sekciji Savske banovine JŽS (Гласник Југословенског женског савеза бр. 9-10. 1938: 71-81). Obe zagrebačke predstavnice u upravi JŽS bile su posebno pomenute u navedenom izveštaju u vezi sa problemima koji su se pojavili posle „ukidanja reglemantacije prostitucije“ jer su zahtevale da se posledice Zakona o aboliciji prostitucije posebno razmotre[12] u kontekstu položaja žena u prostituciji (Isto, 80).

Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa

Među zagrebačkim ženskim organizacijama sa feminističkom platformom najpre se pominje „Udruženje Jugoslovenskih žena“[13] („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370). Organizaciju je osnovala Zlata Kovačević Lopašić, a na liderskoj poziciji je najduže bila Danica Bedeković. U „Извештају о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“ stoji da je „Udruženje Jugoslovenskih Žena“ 10. aprila 1921. оdržalo „vanredno uspelu skupštinu“ na kojoj je donešeno više rezolucija za ravnopravni položaj žena na ličnom, porodičnom i političkom planu (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370).

Borba za žensko pravo glasa, pravni status žena, naročito položaj zaposlene žene bili su u fokusu feminističkih organizacija koje su sve više usklađivale svoje aktivističke napore. Tako su Zagrepčanke zajedno sa predstavnicama feminističkih i ženskih organizacija Ljubljane, Sarajeva, Banjaluke, Požarevca i Zaječara prisustvovale skupštini za žensko pravo glasa u organizaciji Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava[14] koja je održana u Beogradu 8. maja 1921. („Рад Друштва за Просвећивање Жене и Заштиту Њених Права /Од почетка маја до краја новембра ове године/“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1921:325-328). Usledila je zgusnuta serija okupljanja žena koje su razmatrale pravni status[15] u državi gde je privatno pravo funkcionisalo kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane (Božić 1939: 10) i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja.

Položaj žena u okviru Građanskog zakonika za Hrvatsku i Slavoniju bio je ozbiljno razmatran već 1921. Tako je na plenarnoj sednici Ženskog saveza[16] u Splitu Mira Kočonda-Vodvarška predstavila rezultate analize pravnog položaja žena u Hrvatskoj i Slavoniji (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 344-451). Zakon o gradovima i opštinama je bio povod održavanja velikog skupa žena koji se održao 27. novembra 1921. u sali zagrebačkog kina „Metropol“. Žene su bile zainteresovane za komunalne probleme i funkcionisanje grada jer je to bilo poprište dešavanja svakodnevnih, životnih prosesa i relacija. Skup je sazvao „Akcioni odbor žena za potpuno izjednačavanje žena sa muškarcima u političkom životu“ na čelu sa Mirom Kočondom-Vodvarškom (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 384). Otvarajući skup ona je rekla „da zakon izričito ne oduzima ženama pravo izberivosti u opštinskoj upravi, pa je zadatak žena, da to svoje zakonom zajamčeno pravo naglase i prevedu u praksu života“ (Isto, 384). Gospođa Martinis je zatim govorila o skupoći i da ako bi „ženama bio pripušten ulazak u gradske uprave“ da bi snabdevanje životnim namirnicama bilo ujednačenije (Isto, 385). Dr Ciraki, gradski lječnik je zatim govorio o lošim higijenskim prilikama u gradu, gospođa Leder, učiteljica gradskog sirotišta na Josipovcu, o problemu zapuštene dece i omladinske delikvencije a Božena Deželić o nedostacima dosadašnjih sanitarnih mera u gradskim osnovnim i srednjim školama. Za Jelisavetu Vavru važno je bilo izgraditi građansku svest žena jer je „žena dosadašnjim radom stekla svest majke i kućanice… njena pojava u školama izgradila je svest učiteljice … a njena pojava u privrednom životu pokazala njenu sposobnost i kod sticanja sredstava za život … (zato) treba joj dati ne samo aktivno pravo glasa, već i pripustiti je u gradsku upravu“ (Isto, 386). Ada Boh je na primeru žena Amerike pokazala koliko je korisna prisutnost žena u javnoj administraciji, Danica Bedeković je upozorila na rad institucija „koje stoje pod zaštitom policije i strašno ponižavaju žensko dostojanstvo“ ili o „velegradskoj prostituciji“, a Adela Milčinović je samo još jednom podvukla pravo žena na sudelovanje u radu gradske uprave (Isto, 386-7). Marija Kumičić[17] je iznela stav da ništa od prethodno rečenog ne može biti rešeno jer nema slobode, na šta je replicirala Olga Kernic-Peleš stavom „da grad Zagreb jednako voli sve Srpkinje, Slovenke kao i Hrvatice koje u njemu žive“ (Isto, 387). Na kraju je donešen sledeći zaključak: „Žene skupljene na skupštini u Zagrebu zahtevaju da se uredba o opštinskim izborima za Hrvatsku i Slavoniju ispravi utoliko, da se žene u dužnostima i pravima potpuno izjednače s muškarcima i da se tako ispravljena uredba protegne na sve pokrajine u državi (Isto, 387).

Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta

Skupovi žena za lična, porodična i politička prava su pokazali da je sazrelo vreme da se feministička udruženja grupišu. Tako je Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, zajedno sa Ženskim pokretom[18] iz Beograda i Sarajeva i „Splošnog Ženskog Društva“ iz Ljubljane, bilo organizacija-osnivačica „Alijansije[19] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ 1923. godine (Женски покрет бр. 7 1923: 326-327). Na osnivačkom kongresu Alijanse bilo je delegatkinja organizacija koje su kao posmatračice pratile rad kongresa. Iz Zagreba su bile prisutne delegatkinje „Katoličkog Saveza“ i Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS (Isto, 326). U upravnom odboru novoosnovane Alijanse, te 1923. nije bilo Zagrepčanki, ali je u okviru institucije povereništva referentkinja za Hrvatsku bila „g-đa Hafner“ (Isto, 327). Organizacije Ženskog pokreta bile su članice NŽS zato možemo naći da su mnoge liderke Ženskog pokreta uključene u rad sekcija NŽS-a.

Prema „Pravilima Femnističke Alijancije u Državi S.H.S“ organizacija je imala za cilj: „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kako u pogledu izmene zakona[20], tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ (Женски покрет бр. 9 и 10. 1923: 455). Od 1926. Alijansija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.

Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, s tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1966: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938[21]), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu.

Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“. Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.
Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“
Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.

Organizacije Ženskog pokreta su u svim mestima gde su postojale bile u obavezi da osnivaju „Berzu Rada Ženskog Pokreta“, čiji je zadatak bio: „da svaki nezaposleni ženski radenik, bilo fizički bilo intelektualni, dođe što pre do rada odgovarajućeg njegovim sposobnostima; da iznalazi posla onima koji su iznenadno prinuđeni da se prihvataju rada; da u slučaju bolesti ili oskudice, usled nezaposlenosti, pomaže redovne članove Berze Rada Ženskog Pokreta besplatnim lečenjem, lekovima, novcem i eventualno hranom“ („Правила Берзе Рада Женског Покрета“ чл. 2. Женски покрет бр 9 и 10. 1923: 461).

Osnivanje[22] organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu se verovatno desio u periodu 1924-1925. budući da organizacija nije postojala 1923. u trenutku osnivanja Alijanse feminističkih društava u Državi SHS, ali je učesvovala u organizovanju Alijase ženskih pokreta 1926. Na čelu organizacije je u kontinuitetu bila Mira Kočonda-Vodvarška. Na Skupštini organizacija Ženskog pokreta održanoj u Bosanskom[23] i Slavonskom[24] Brodu[25] 1926. potvrđeno je ime saveza/alijanse – Alijansa ženskih pokreta, izabrano je rukovodstvo koje su činile: predsednica Alojzija Štebi, potpredsednica Karla Modić i sekretar Cirila Štebi.

Sa skupštine Alijanse održane u Sl. i Bos. Brodu 1926., a povodom novog Zakona o opštinama „Ministarstvu Unutrašnjih Dela“ upućen je memorandum sa zahtevom: „opšte pravo glasa za sve građane i građanke..“ (Isto, 429). Na Skupštini Alijanse ženskih pokreta koja je jedan deo aktivnosti održala i u Bosanskom Brodu Mira Kočonda-Vodvarška je održala „konferenciju o feminizmu“ („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 361).

Feministički diskurs i aktivnosti organizacija Ženskog pokreta bio je vidljiv i u radu NŽS koji je usvojio feminističku platformu „da se ženamam izvojuju ista prava u svim granama rada, za iste dužnosti koje one obavljaju kao njihove muške kolege“ i „da se omogući uticaj žena pri uređenju naše države time, što bi se osugurala saradnja organizovanih žena, pri donošenju svakog zakonskog projekta“ („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). Ovde je važno reći da je princip „za jedanak rad, jednake plate“ usvojen kao opšti princip ženskog pokreta, a feministkinje su ga smatrale velikim svojim uspehom (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43).

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila „Ženski Pokret“ je okupio advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Ovi nalazi grupe advokatkinja i pravnica bili su zatim pretočeni u zahteve, peticije, memorandume, rezolucije Alijanse ženskih pokreta koji su ponekad i urodili plodom. To je recimo bio slučaj kada je „posle duge borbe izabrana prva žena docentkinja na Univerzitetu u Beogradu“[26] (Isto, 36-43). Isto tako „Ministarstvu Prosvete“ je predata rezolucija da se „žene postave za direktore srednjih škola, nadzornice i upraviteljice osnovnih škola“ a ubrzo je usledilo i postavljenje dr Zdenke Smrekar za direktorku „realne ženske gimnazije“ u Zagrebu kao prve žene na tom mestu u Kraljevini SHS („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). „Ministarstvo Prosvete“ je profesorke, članice Ženskog pokreta i NŽS uključivalo u zvanične državne delegacije pa su tako dr Milica Bogdanović (Zagreb) i Katarina Bogdanović (dir. Ženske gimnazie u Nišu) učestvovale na „Internacionalnom profesorskom kongresu“ u Briselu 1930. (Женски покрет бр. 13-16. 1930: 8). Dr Milica Boganović je tom prilikom bila „određena za referenta o pitanjima preopterećenosti đaka u srednjim školama“ (Isto, 8).

Članice Alijanse ženskih pokreta učestvovale su na sastancima Male Antante žena[27] , Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) i Međunarodnog saveza žena (ICW). Među zagrebačkim članicama Ženskog pokreta na međunarodne kongrese je najčešće putovala liderka Ženskog pokreta iz Zagreba Mira Kočonda-Vodvarška. Prvi međunarodni nastup Kočonde-Vodvarške je bio na kongresu Međunarodnog saveza žena u Kristijaniji[28] 1920 (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378; Jанковић 1926:20). Ona je kao članica sekcije za nastavu pročitala referat o obrazovanju naše žene na francuskom jeziku, a u Ženskoj čitaonici u Kristijaniji i predavanje o narodnoj književnosti na nemačkom jeziku (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378). Posebno je pohvaljen njen referat o bračnom pravu koji je iznela na Kongresu Male Antante žena u Atini 1925. („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925-26.г“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 390). Ksenija Atanasijević je svedočila da je Kočonda-Vodvarška u svom izlaganju „o bračnom zakoniku“, budući da nije bila pravnica, govorila „sa stanovišta naučne etike i sociologije čije norme treba da postanu osnovom nove pravne nauke… gde je samo brak zasnovan na principu jednakosti u stanju da usreći supruge i da usavrši celo društvo“ (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Treba dodati da je Adela Milčinović bila članica delegacije NŽS na Kongresu Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Vašingtonu 1925. (Janković 1926: 20).

Mira Kočonda-Vodvarška je kao zamenica predsednice Alijanse ženskih pokreta, uz Milenu Atanacković, tada na poziciji „drugog sekretara Alijanse“ i Leposavu Petković, predsednicu JŽS učestvovala u radu Upravnog odbora Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa 1930. u Beču („Интернационална Алијанса за женско право гласа долази у нашу земљу“. Женски покрет бр. 13-16. 1930: 3). Тada je donešena odluka o održavanju Međunarodne ženske konferencije o razoružanju u Beogradu u maju 1931. u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa.

Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.
Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.

Jedna od važnih karakteristika jugoslovenskog građanskog feminizma između dva svetska rata je bila situacija da je jedan broj feministkinja bio aktivan u više organizacija, što je doprinosilo boljoj koordinaciji u vezi sa mnogim akcijama ili događajima. To se naročito odnosi na članice ženske organizacija i saveze koji su osnovani posle Alijanse ženskih pokreta, a koji su zagovarali aktivnu ulogu žena u društvu, njenu zaštitu u svetu rada i mirovni angažman: Jugoslovensko udruženje univezitetski obrazovanih žena (osn. 1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (osn. 1928). Zagrebačka sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Zagrebu osnovana je 1930[29]. Saradnja se najčešće uspostavljala na planu borbe za žensko pravo glasa, zakonsku zaštitu žena, zaštitu položaja zaposlenih žena, međunarodnu i mirovnu aktivnost.

Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.
Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.

Međunarodna żenska konferencija[30] o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa koja je odrżana u Beogradu u maju 1931. bila je prostor gde su se okupile vodeće feministkinje Kraljevine Jugoslavije.Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je u okviru velikog rada i zalaganja članica Alijanse ženskih pokreta da se organizuje ova međunarodna ženska mirovna konferencija u Beogradu „naročito bio aktivan Zagreb“ (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50). Feministkinje Ženskog pokreta iz Zagreba posebno je pogodila zabrana prikupljanja ženskih potpisa za Konferenciju za razoružanje (Ženeva, 1932) gde su žene iz celog sveta prikupile oko 8[31] miliona potpisa, a žene Jugoslavije su bile sprečene da budu deo tog međunarodnog, ženskog aktivstičkog plana. Zbog ove „pasivnost“ i izostanka žena Jugoslavije sa ženske, svetske mirovne aktivističke scene (makar je to bila posledica političke odluke vlasti Kraljevine Jugoslavije)[32] Zagrepčanke su duboko žalile („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 5). Ali, kao i druge organizacije ženskog pokreta i Zagrepčanke su organizovale predavanja o značaju borbe za mir. Tako je Slava Rastovčan održala predavanje „Liga naroda i njeno djelovanje“ koje je bilo praćeno „sa 60 projekcija“ koje je poslao „Savez francuskih žena“ (Isto, 5).

Priprema Kongresa Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Dubrovniku 1936. reprezentuje tesnu saradnju među feminističkim organizacijama. Među Zagrepčankama u pripremi Kongresa, a „na osnovu kandidacija društava“ neposredno su učestvovale: dr Slava Rastovčan i dr Ljiljana Turkalj-Šarić (Komisija za štampu), Anđa Hristić i Mira Vodvarška-Kočonda (Komisija za pavo glasa), dr Milica Bogdanović –šef i Danica Bedeković (Komisija za jednak moral i protiv trgovine ženama i decom), dr Desanka Ristović –šef i dr Draga Plaškaj (Komisija za higijenu) dr Mira Vodvarška-Kočonda-šef (Komisija za vaspitanje), dr Mojić-Ivanović Angelina (Komisija za žene u pozivu), Elza Kučera (Komisija za književnost) („Рад Ј.Ж. Савеза“. Гласник Југословенског женског савеза бр 6. 1936: 44-45). Glavne teme dubrovačkog kongresa su bile položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu ali je i pitanje mira i antiratni koncept bio takođe u fokusu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14).

Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937)

Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su u saradnji sa JŽS i Jugoslovenskim udruženjem univerzitetski obrazovanih žena počev od 1932. organizovale akcije protiv ozbiljnih restrikcija ženskih prava, pa čak i ukidanjem dostignutih prava žena. Među najdrastičnijim nepravdama prema ženama u svetu rada bila su uskraćivanje visokoobrazovanim ženama zapošljavanja na železnici, restrikcije u PTT službi, zabrana bavljenja sudijskim pozivom, oduzimanje dodatka na skupoću ženama državnim službenicama kojima su muževi takođe bili u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice i nastavnice, kršenje zakona u pogledu prava u vezi sa osiguranjem i porođajnim odsustvom (Božinović 1996: 113; Гласник Југословенског женског савеза бр. 9 и 10. 1938: 73).

 Članice Ženskog pokreta u Zagrebu su na skupštini održanoj 14. decembra 1932. razmatrale kako se restriktivne mere Kraljevske Vlade odražavaju na položaj žena svih slojeva u svom okruženju („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет бр. 1. 1933: 4-7). Predsednica organizacije Mira Vodvarška-Kočonda je pozdravljajući skup istakla težak položaj žena bilo da su majke, supruge i(ili) zaposlene žene i pozvala članice “na složan i predani rad za zajedničke ciljeve i poboljšanje njihovog položaja“. Izveštaj o radu organizacije podnela je tajnica društva, dr Slava Rastovčan. Izveštaj se prvo odnosio na aktivnosti unutar Alijanse ženskih pokreta i saradnju sa inostranim feminističkim pokretima. Otkazivanje kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa koji je trebalo da se održi u Atini 1932. zbog skupoće, za zagrebačke feministkinje nije bio dobra odluka. Prema njihovom sudu moglo se uštedeti na banketima i izletima jer je „važan samo rad na kongresima“ (Isto, 4). Feminističkoj ideji je bio potreban poticaj, novi impuls koji se, kako su Zagrepčanke smatrale, dobija u neposrednom kontaktu sa „odličnim stranim feministkinjama“ (Isto, 4).

Merama štednje koje je doneo novi Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933) nagovešteno je otpuštanje žena činovnica. Zagrepčanke su se usprotivile[33] nacrtu dokumenta Alijanse kojim su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Isto, 5). Smatrale su da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5). Istovremeno Zagrepčanke su konstatovale da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere i da se inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma među kojima su izdvojile stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „ 1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

 Ženski pokret iz Zagreba je okupio članice i simpatizerke da bi saslušao šta one misle o otpuštanju žena „različitih zvanja“ (Isto, 5) ali i zauzeo stav u vezi sa umanjenjem ženskih prava u konkretnim slučajevima koji su se u tom trenutku dešavali u neposrednom okruženju[34]:

  • krojačica, koje su tražile izjednačenje sa muškim kolegama u pogledu istog obrazovanja, istih dužnosti i istih prava (Zakon o radnjama);
  • razvedenih žena kojima prema propisima Rimokatoličke crkve nije pripadalo pravo na porodičnu penziju (razvedene žene drugih vera nisu penziju ni do tada imale) (Zakon o činovnicima);
  • devojaka i žena koje napuštaju seoske zadruge pa gube sva prava jer su zakonska rešenja u vezi sa zemljišnom svojinom i zadružnom i naslednom pravu bila krajnje nepravedna prema ženama (Isto, 6).

Predloge rešenja koja su u vezi sa konkretnim slučajevima uradile Sonja Breberina, dr Angelina Mojić-Ivanović upućena su Alijansi ženskih pokreta, a zatim i odgovarajućim ministarstvima kao predlozi Alijanse.

Ženski pokret iz Zagreba je 1934. ušao u najplodnije razdoblje rada. Tada je i sedište Alijanse ženskih pokreta bilo u Zagrebu. Bilo je to vreme opšteg napada na ženska prava naročito prava zaposlenih žena, a odgovor koji su zagrebačke feministkinje dale je skup oko šest stotina žena u organizaciji Ženskog pokreta u velikoj dvorani hotela „Esplanade“ 6. marta 1934. Tema skupa je bilo žensko pravo na rad u svetlu mera Kraljevske Vlade koje su najviše pogodile žene u državnoj službi. Mira Kočonda-Vodvarška je, otvarajući zbor žena, između ostalog kazala: „Oduzmemo li ženi pravo na rad koji odgovara njenim sposobnostima, ubićemo u njoj želju i nastojanje, da se obogati znanjem, pa će time u njoj zakržljati i postati bez sadržaja njen osjećajni život čija se vrijednost uvijek toliko naglašavala.. i da je moralna i materijalna sloboda uvjet za uzgajanje čovjeka potrebna današnjem vremenu, to ne treba dokazivati… („Za pravo na rad“. Женски покрет бр. 3. 1934: 18). Sledeća govornica, Anka Miljan-Švrljuga je istakla da „efekat namjerne redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i formiranje novih“ (Isto, 19). Dr Angelina Mojić-Ivanović je govorila o „vrednosti ženinog rada“ i istakla da nije problem žena koja radi u kući već ona koja „radi u zvanju“ i izvan kuće (Isto, 20). Cilj poslodavca (a to je u konkretnom slučaju bila država) je prema Mojić-Ivanović bio da vrednost ženinog rada opet učine nevidljivim „upućujući je da radi samo one poslove koje niko ne vidi i ne plaća“ (Isto, 20). Dr Božena Deželić je upitala šta je alternativa koja se nudi otpuštenim ženama i svim onima obrazovanim ženama koje tek dolaze? Brak sigurno nije. Ljubica Smrečki je govorila o situaciji privatnih nameštenica i dala primer jednog „novčanog zavoda“ koji je otpustio sve „ženske nameštenike“, pri tom se zapitala da li je ova redukcija žena u stvari uskraćivanje prava na život, „jer se samo od rada i zarade može živjeti a na to ima pravo svaki čovjek, bez obzira kojemu spolu pripada“ (Isto, 23). Na kraju je izglasana Rezolucija kojom se od Kraljevske Vlade traži da odustane od restriktivnih mera prema zaposlenim ženama u državnoj službi i poziva na prikupljanje ženskih potpisa u tu svrhu. Ženski pokret u Zagrebu je izdao posebnu brošuru „Otpuštanje žena iz službe“ (Женски покрет бр. 4. 1934: 47). U Savskoj banovini je protiv restriktivnih mera Kraljevske Vlade prikupljeno 9.910 ženskih potpisa (Женски покрет бр. 4. 1934: 34). Odmah zatim je došao i novi udar na položaj državnih službenica kada je Uredbom o dodacima za skupoću Ministarstvo finansija Kraljevije Jugoslavije ukinulo u potpunosti ili u visini od 75% dodatka za skupoću udatih državnih službenica (Женски покрет бр. 5-6. 1934: 52). Predstavnice Alijanse ženskih pokreta i JŽS su Narodnoj skupštini predale Rezoluciju da se potpuno ukinu rešenja iz Uredbe o dodacima na skupoću, a narodni poslanici sa kojima su predstavnice žena razgovarale „su obećali da će izaći našim zahtevima u susret“ („Једна важна интервенција“. Женски покрет бр. 5-6. 1935: 75). Kraljevska Vlada je državnim službenicama delimično vratila oduzeti dodatak za skupoću tek 1. oktobra 1937 („Удате жене у државној и самоуправној служби за своја права“. Женски покрет бр. 3-4. 1937: 32).

Zagreb je bio mesto dešavanja dva važna događaja u organizaciji Ženskog pokreta (Zagreb). Prvo je na sednici Upravnog odbora Alijanse ženskih pokreta razmatrano niz zakona sa stanovišta položaja žena. Referisale[35] su: dr Maša Živanović (Zakon o suzbijanju polnih bolesti i Zakon za zaštitu materinstva), Milica Vlajić (predlog Građanskog zakonika), Milena Atanacković (o minimalnim nadnicama i novom Zakonu o zaštiti dece), dok je o Zakonu o kućnoj posluzi predloge dao Ženski pokret iz Sarajeva (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 45-46). Predlozi feministkinja su zatim bili upućeni nadležnim ministarstvima.

Drugi događaj je bila masovna akcija za žensko pravo glasa. Novi „izborni zakon“ bio je povod da se 1935. širom[36] Kraljevine Jugoslavije 20. oktobra održe zborovi za žensko pravo glasa. U Zagrebu je u dvorani Hrvatskog sokola održan masovni skup žena u organizaciji Ženskog pokreta. Predsedavala je Mira Kočonda-Vodvarška, tada predsednica Alijanse ženskih pokreta. Skup je okupio žene različitih statusa i zanimanja tako da su gotovo sva ženska zanimanja i situacije na zboru dobile svoj specifični glas. U korist ženskog prava glasa su govorile: Dragica Čanić, državna činovnica, Anka Germanović, privatna nameštenica, dr jur. Ljiljana Turkalj-Šarić (predstavnica intelektualki), Anđelina Dilberović, obrtnica, Slava Berislavić i Lucija Borjan („manualne radnice) i Ana Prokop studentkinja („За право гласа жена“. Женски покрет бр. 7-9. 1935: 82). Svi govori žena na svim zborovima objavljeni su u posebnom broju Ženskog pokreta (br. 7-9. 1935). Zbor žena je pozdravio Inicijativni odbor za stvaranje jedinstvene radničke stranke u Jugoslaviji (Isto, 82). Po završetku ove koordinirane i masovne akcije žena predsednica Alijanse ženskih pokreta, Mira Kočonda-Vodvarška je ocenila da je masovnost i odlučnost žena u borbi za pravo glasa „obratila pažnju javnosti“ na ženski aktivizam („Podržimo borbu“. Ženski pokret br. 10. 1935: 118).

 Alijansa ženskih pokreta je 1937. izradila Statut žena, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat IAW na zasedanju u Cirihu 1937. Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 4-5). Dokument je objavljen u Ženskom pokretu (br 1-2. 1937: 6-15). Sastoji se iz sledećih poglavlja: Politička prava, Građanski zakonik, Krivični zakon, Socijalno zakonodavstvo, „Statut ekonomski“[37] (žene u javnoj službi, žene u privatnoj službi, žene u industriji i zanatima, kućne pomoćnice, seljanke-sluškinje u seljačkom gazdinstvu- poljoprivrene radnice), Nastava i Stručno školstvo. U svakoj od ovih oblasti prvo je dat aktuelni položaj žena u odnosu na važeće zakone, a zatim je dat predlog feminističkih zahteva za unapređenje zakonskih rešenja sa obrazloženjima. Tako se zahtevaju politička prava i izrada unificiranog Građanskog zakonika jer je i tada u Kraljevini Jugoslaviji bilo šest pravnih područja („Statut Žene“ Женски покрет бр. 1-2. 1937: 7). U okviru Građanskog zakonika feministkinje su analizirale sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku, pravni položaj žene u porodici, položaj žene u naslednom pravu, vanbračnu decu, žene kao staratelje, imovinsko-pravni položaj žene u braku (isto, 7-10). Stavljanje Statuta žena na dnevni red Društva naroda obeležile su sredinom maja 1938. žene u zemljama članicama Društva naroda kao „Internacionalnu Nedelju Žena“, a Beograđanke su to obeležile 14. maja 1938. (Жена данас бр. 14. 1938: 8).

Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba

Saradnja članica Ženskog pokreta i studentkinja Zagrebačkog sveučilišta započela je 1932 . kada je na poziv Mire Kočonde-Vodvarške jedan broj studentkinja formirao „uži krug“ koji je pod pokroviteljstvom zagrebačkog Ženskog pokreta učestvovao u feminističkom seminaru („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 6). Među studentkinjama su se istakle Sonja Breberina, Elza Hiršl-Karanfilović, Vanda Weinert i Anica Vrbanac (Isto, 6). Na seminaru su proučavana sledeća dela: „Potčinjenost žena (Stjuart Mil), Frauenbewegung“ (Helena Lange), Moderna žena (Bousfield Paul), Žena i socijalizam (August Bebel) (Isto, 6). Ipak, Omladinska podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu formirana je 1934 („Omladinska podružnica Ženskog pokreta“ Ženski pokret br. 3-4. 1935: 59-60). Prve aktivnosti su bile predavanja i diskusije za studentkinje sa ciljem da se izgradi feministički duh polaznica. Posle par meseci rada „studentska sekcija je uspela da proširi rad na Omladinsku podružnicu Ženskog pokreta.. i da pridobije svu naprednu omladinu“ (Isto, 59). Prve aktivnosti Omladinske podružnice su bila otvoreme tribine „Žena i pacifizam“ i „Ekonomski položaj studentica“ koje su još više omasovile Podružnicu. Rad Podružnice se ubrzo proširio osnivanjem pododbora za „brigu oko gradnje Doma studentica, za pacifizam, za borbu za pravo glasa, za uređenje članaka za list, za brigu oko klupskih prostorija i osnivanje knjižnice“ (Isto, 59). Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta dolaze ubrzo u sukob sa upravom Ženskog pokreta koja je na kraju rezultirala raspuštanjem Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu 1937. (Kecman 1978: 323).

Aktivnosti Ženskog pokreta u Zagrebu širile su se i van gradskog područja. U tekstu “Rad zagrebačkog Ženskog pokreta na selu“ saznajemo kojim načinima je feministička ideja krčila put u patrijarhalnim sredinama (Женски покрет бр. 3. 1934: 29-30). Ključ za uspeh bile su feministkinje, „diplomirane sestre pomoćnice“ Higijenskog zavoda u Zagrebu koje su odlazile u sela i držale kurseve kuvanja, kućanstva, higijene, a onda su dolazile i druge feministkinje koje su držale predavanja o ženskim pravima. To je bio slučaj u Jasenovcu gde su, posle aktivnosti „sestara pomoćnica“, Danica Bedeković, dr Slava Rastovčan i Angelina Mojić-Ivanović održale tri predavanja na temu položaja žena i ženskih prava. Rezultat je bio da je u Jasenovcu osnovana organizacija Ženskog pokreta koju su predvodile dve žene sa sela. (Isto, 30).

Možda je preterano poređenje ali sasvim je moguće da se preteča[38] „Vagininih monologa“ pojavila u Zagrebu. To je bila predstava „Monikin slučaј“ rađena prema tekstu poljske književnice Morovicz-Szcepkowske. Povod je bio takođe interesantan. Članice Ženskog pokreta iz Zagreba počele su da organizuju čajanke-druženja članica i simpatizerki sa ciljem da se na drugačiji način obrate „publici koja ne pokazuje previše razumevanja za rad ŽP“ („Rad Ženskog pokreta u Zagrebu za međusobno upoznavanje članica“ Женски покрет бр. 4. 1934: 42). Tako su, tokom jedne od čajanki, koje su uvek imale i aktivistički sadržaj, eminentne dramske umetnice Vika Podgorska i Božena Kraljeva izvele „Monikin slučaj“, dramu koja je posle izvođenja u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani, za razliku od feministkinja, kritika nervozno i nepovoljno primila. Drama je ocenjena kao „promocija moderne žene“ a tekst je imao velikog uspeha kod ženske publike o čemu je pisala zagrebačka književnica Zdenka Marković (Женски порет бр. 4. 1934: 43) i govorila u Sarajevu Mira Kočonda-Vodvarška (Женски покрет бр. 4. 1934: 44).

Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret

Borba putem tekstova koji odgovaraju na pitanja o zahtevima feminističkog pokreta, načinu borbe za ženska prava, odnosu prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe, intenzivirana je tridesetih godina 20. veka. Sa jedne strane bila je uslovljena pojavom fašizma koju su feministkinje ocenile kao veliku opasnost, a pitanje antiratnog angažovanja i antifašizmaocenile su kao primarno. S druge strane, bila je to posledica ulaska skojevki i komunistkinja u Ženski pokret. Оd 1934-1935. komunistkinje i skojevke[39] osnivaju Omladinske sekcije (podružnice) u okviru Ženskog pokreta. Ovo je bila i posledica koordinisane akcije KPJ čije je članstvo zbog zabrane rada KPJ ulazilo u druge organizacije (sindikalne, staleške, ženske) i tako nastavljalo rad. Omladinska sekcija u Beogradu i Omladinska podružnica u Zagrebu su organizovale: predavanja, tečajeve, pronalaženje poslova, akcije razmene garderobe … Sve akcije bile su usmerene prema svim zainteresovanim ženama a pre svega – ženama radnicama, službenicama i nezaposlenim ženama. U Beogradu one pokreću i list Жена данас[40].

Među najznačajnije ideološkinje Alijanse ženskih pokreta u Državi SHS bile su dr Ksenija Atanasijević[41] i Alojzija Štebi[42]. Među Zagrepčankama koje su se bavile ideologijom i metodama rada feminističkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji je dr Angelina Ivanović-Mojić. Sudeći po njenom tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ možemo razumeti kako su feminističke teoretičarke prve polovine 20. veka videle uzroke podređenosti žene u društvu. Ivanović-Mojić je svoj sud oslonila na stavove koje su u knjigama „Die Frauenfrage“ i „Die Frauenbewegung“ izložile Lilly Braun i Helena Lange (Ivanović-Mojić „Šta hoće ženski pokret“. Женски покрет br. 6. 1932: 82-86). Pošavši od podele rada na najnižem stupnju razvitka ljudskog društva, preko uspostavljanja društvene organizacije bazirane na sili i pravu jačeg, žena je bila sve više zapostavljena, da bi se ustanovio princip ženske „prirodne“ inferiornosti u odnosu na muškarca koji je bio zapisan u „raznim citatima biblije, rimskom i kanonskom pravu“, a sve su to osmišljavali muškarci (Isto, 83). Ivanović-Mojić je problematizovala materinstvo kao razlog ženinog ropstva iz čega proizilazi pitanje da li je oslobođenje uopšte moguće u situaciji „jednostranog razvoja društva“ u kome je muškarac mera prirodnih i društvenih zakona? Zato, smatrala je Ivanović-Mojić, feminizam nije borba među polovima niti borba za „vlast nad nekim“, već je to posledica i potreba „kulturnog, ekonomskog i društvenog razvitka čovečanstva“ (Isto, 84). Suština promena je bila posledica „promena samog sedišta rada“ (Isto, 84). Rad žena izvan kuće doneo je mnoge promene. Jedna je bila ta da je usled nedovoljne obrazovanosti žena najčešće bila nekvalifikovana radnica i zato slabije plaćena radna snaga i to ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pri tom, sve radne norme su bile formirane u odnosu na mogućnosti muškarca što je radnicu dovelo u situaciju „smrtne borbe“ u kojoj je ona bila primorana da se organizuje i bori za adekvatne uslove rada (Isto, 84). Pored ovog ekonomskog momenta za razvoj ženskog pokreta važno je bilo i saznanje žena da je obrazovanje i pristup svim znanjima, koja su muškarcima dostupna, važna karika u procesu ženskog oslobođenja. Ivanović-Mojić je prvi talas ženskog organizovanja radi obrazovanja za različite profesije, „pristup na svaki rad“ videla kao borbu za „ekonomsku i socijalnu ravnopravnost“ žene. Taj prvi ešalon borkinja za ženska prava prevideo je da je žena iskorakom u svet rada i dalje imala iste dužnosti u porodici. To je dovelo do takve opterećenosti žena o kojoj je Helena Lange napisala da je prva generacija radnica bila najopterećenije od svih pokoljenja u ljudskoj istoriji (Isto, 85). Zato je drugi talas feminizma, o kome je izravno svedočila Ivanović-Mojić, kao centralno pitanje uveo „priznanje lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“. Ona je uvela kategorije borbe „prema vani“ i borbe „unutar pokreta“ što je u interesu „svih žena: seljanke, radenice, domaćice, intelektualke“ (Isto, 86). Cilj se može postići zauzimanjem političkih prava za žene („borba prema vani“), ali to neće biti dovoljno dok žena ne osvoji i „svest o svojoj vrednosti“ te će u suprotnom žene biti glasačka mašina onih partija koje imaju vešte agitatore. Ženski pokret ima zato zadatak da pored borbe za ženska prava (lična, porodična i politička) osvesti ženama činjenicu da onakve kakve jesu imaju punu vrednost, podjednaku onoj koju imaju muškarci (Isto, 85, 86).

Alojzija Štebi jedna od najuglednijih liderki Alijanse ženskih pokreta је smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu“ i kao što velikom nepravdom smatraju to što su lišene političkih prava žene Jugoslavije istu takvu nepravdu vide i u Građanskom zakoniku Kraljevine Jugoslavije. Stoga je Štebi objavila sledeće konkretne zahteve ženskog pokreta: pravo glasa za žene, puna poslovna sposobnost za sve žene, obavezan građanski brak i nadležnost državnih sudova za bračne sporove, ravnopravnost supružnika u braku, potpuno izjednačenje bračne i vanbračne dece u pogledu svih prava, da žena vrši strateljstvo pod istim uslovima kao muškarac, izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu, podjednako raspolaganje imovinom za oba supružnika, ukidanje miraza, ozakonjenje ženskog rada u domaćinstvu kao proizvodnog rada, osiguranje za slučaj razvoda braka, prestanak važenja zakona da se učiteljice smeju udati samo za učitelje, jednaku naknadu za jednaki rad za sve državne službenike bez obzira na pol, uvođenje žena u inspekciju rada za kontrolu „socijalno zaštitnih i socijalno-higijenskih“ propisa i proširenje prava osiguranja u slučaju bolesti, nesretnih slučajeva, starosti, smrti za poljoprivredno stanovništvo oba pola (Aлојзија Штеби „Наши захтеви“. Жена данас br. 14. 1938: 3-4).

Dr Ksenija Atanasijević je smatrala da je feministički pokret pre svega „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ a koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu (Ксенија Атанасијевић „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет. бр. 9. 1932: 122-123). Zbog toga je Atanasijević smatrala da se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ feministkinja (Isto, 123). Pri tome, kako je pisala Atanasijević, Ženski pokret ne osporava da se „žene organizuju i na drugoj strani, uzimajući agresivniji, recimo i aktivniji, a u svakom slučaju drugačiji stav … ali Ženski pokret, radeći obazrivije želi da rezultati njegovog rada budu trajniji i sociološki opravdaniji…“ trudeći sa uvek da se ne ogreši o „svoje etičke principe“ koji su za Pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Isto, 123).

Mitra Mitrović, predsednica Omladinske sekcije Ženskog pokreta Beograd donoseći glas komunistkinja u Ženski pokret je smatrala da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Скупштина женског покрета“ Жена данас бр. 4. 1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji ograničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[43]Жена данас бр. 26. 1940:17).

Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta iz Zagreba nisu imale svoj list kao što su Beograđanke iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta imale Ženu danas, ali su zato Zagrepčanke tražile izmene uređivačke koncepcije lista Ženski pokret. Marija Stipković, članica Omladinske podružnice iz Zagreba, napisala je urednici Ženskog pokreta Alojziji Štebi da je list „suvoparan“ jer donosi samo informacije o radu organizacija Ženskog pokreta, ali ne piše o temama koje interesuju i omladinke. (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 57). Alоjzija Štebi je pozdravila pojavu omladinki u Ženskom pokretu i odmah objavila informaciju o radu Omladinske podružnice u Zagrebu i tekst Daor Ane pod naslovom „Ženska omladina i ženski pokret“ (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 58-59). U tekstu se između ostalog kaže: „Mnoge feministkinje su mislile da je dovoljno da se one izgrade u feminističkom duhu pa će one onda da prosvjećuju ostale žene i da vode borbu za oslobođenje svih žena. Naivno je bilo vjerovati da će takav način borbe imati uspjeha… Tko će se i obazrijeti na molbe ili proteste nekoliko intelektualki, koje nijesu ojačane masovnom saradnjom?A kakvog ima izgleda na uspjeh onaj pokret iza kojega ne stoji omladina?…Treba okupiti sve žene, iz svih slojeva, stare i mlade, da sve solidarno istupe u odbranu svojih prava… našem su ženskom pokretu manjkale samo ove mlade i borbene snage. Tako se ženska omladina[44] našla nužno prisiljena da stupi u ženski pokret, da ga ojača i pomogne u borbi za svoja prava.. (Isto, 59).

Problem koji je uslovio raspuštanje Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu je bio u političkoj opredeljenosti članica Omladinske podružnice o čemu je Mira Kočonda-Vodvarška između ostalog rekla: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ (Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 5).

U Beogradu je sukob između članica Ženskog pokreta i Omladinske sekcije Ženskog pokreta izašao na površinu 1939. posle Apela za pravo glasa žena, koje je redakcija Жене данас uputila svim ženskim pokretima i ženama svih društvenih slojeva za sakupljanje potpisa za žensko pravo glasa i to mimo odluke predsedništva Alijanse ženskih pokreta[45]. Uprava Alijanse ženskog pokreta (istovremeno i uprava Ženskog pokreta u Beogradu) je bila protiv ove akcije, a članice Omladinske sekcije su to okarakterisale kao stav uprave Ženskog pokreta da je za njih „u ovom momentu borba za politička prava od petorazrednog značaja“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[46]Жена данас бр. 26. 1940:17). Usledili su odvojeni zborovi za žensko pravo glasa 1939[47]. Ovako organizovane paralelne akcije (na istom mestu sa samo tri dana razlike) bile su povod za definitivan razlaz feministkinja i komunistkinja (i skojevki) i uvod u prestanak rada Alijanse ženskih pokreta. Prvo je počela opstrukcija akciji za žensko pravo glasa koju su u Beogradu predvodili profašisti „Zbora“, a u Zagrebu ženska sekcija Hrvatske seljačke stanke (Božinović 1996: 124). Zborove je vlast zabranila u Banovini Hrvatskoj i delu Bosne, ali su u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji (Jagodini, Leskovcu, Vršcu, Peći i u Vojvodini) doživeli potpuni uspeh prema broju žena svih društvenih slojeva koje su učestvovale i prema broju prikupljenih ženskih glasova („Зборови се нижу“ Жена данас бр. 26.1940: 15-16). Posle održanih zborova za žensko pravo glasa gde se pokazala snaga Omladinske sekcije Ženskog pokreta, predsedništvo Alijase (u isto vreme i predsedništvo Ženskog pokreta Beograda) je podnelo kolektivnu ostavku, a većinom glasova je izglasano da se sedište Alijase premesti u Novi Sad. Prema Pravilima rada Alijanse ženskih pokreta predsedništvo ženskog pokreta iz Novog Sada postaje i – predsedništvo Alijanse. U isto vreme je uprava Ženskog pokreta u Beogradu ponudila da članice Omladinske sekcije preuzmu vođenje organizacije Ženskog pokreta u Beogradu. Ponuda je odbijena sa obrazloženjem „da povlačenje“ (uprave Ženskog pokreta u Beogradu) „ne znači demokratsko ustupanje većini“ već „onim snagama kojima Omladinska sekcija neće dati ni sat svoje aktivnosti. Pod takvim okolnostima mi nismo htele da uzmemo Upravu Ženskog Pokreta, sve mi ostale nepoznate za javnost ili bezlično ‘neke’ omladinke… Za nas likvidacija Ženskog Pokreta ne znači likvidaciju rada“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[48]Жена данас бр. 26. 1940:18). Za Omladinke je cilj bio i dalje osvajanje političkih prava za žene ali kako je to definisala Rezolucija Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Kopenhagenu (1940) kroz uključenje „u široke demokratske pokrete naroda“ (Isto, 17). Mitra Mitrović je kasnije svedočila o radu u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i ovo: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“[49] (Jancar-Bwebster 1990: 25).

Članice Omladinske sekcije su napustile Ženski pokret, a to je bilo sasvim u skladu sa stavom Komunističke partije Jugoslavije da feminizam „treba da označimo kao desničarsku, oportuništičku pomoć građanskom ženskom pokretu kod širenja iluzija da se nekim reformama tobože može riješiti žensko pitanje u okviru klasnog društva..“ (Božinović 1996: 128). Mitra Mitrović je pak dala podatak da su feministkinje Ženskog pokreta diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan[50] (Jancar-Webster 1990: 25).

Suština sukoba je bila ideološke prirode, ali i sukob reformskog i revolucionarnog pristupa. Feministkinje su nastojale da dugo, strpljivo, korak po korak prave promene unutar patrijarhata, dok su Omladinke, među kojima su dominirale komunistkinje i skojevke, bile za promenu čitavog sistema. Ta platforma borbe je podrazumevala otvoreni sukob sa kapitalističkim patrijarhatom toga doba uz sve rizike koji ona nosi: hapšenja, prebijanja, robiju, smrt. Mnoge Omladinke Ženskog pokreta ući će u otvoren skuob sa režimom Kraljevine Jugoslavije, borbu će nastaviti kroz Narodnooslobodilačku borbu i kasnije tokom stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada će se zahtevi feministkinja o jednakosti muškaraca i žena u svim sferama života i rada u velikoj meri i realizovati.

Literatura

Атанасијевић, Ксенија. „Извештај са Треће конференције Мале Антанте Жена, одржане од седмог до тринаестог децембра 1925. г. у Атини“. Женски покрет, бр. 1-2 (1926): 36-43.

Атанасијевић, Ксенија. „Поводом последње скупштине београдског Женског покрета“. Живот и рад – социјално књижевни часопис, бр. 4 (1931): 277-280.

Атанасијевић, Ксенија. „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет, бр. 9 (1932): 122-123.

Atanasijević, Ksenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Etika feminizma ed. Ljiljana Vuletić, 42-43. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Atanasijević, Ksenija. „Položaj žene u našem javnom životu“. Etika feminizma, ed. Ljiljana Vuletić, 46-47. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Божић, Ана. Положај жене у приватном праву кроз историју до данас. Београд: Београдски универзитет. Правни факултет, 1939.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Цветић, Боса. ур. Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит, 1975.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc, 1990.

Јанковић, Зорка. Проблем савеза. Земун: Графички завод Макарије, 1926.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кркљуш Љубомирка, „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88, yр. Младен Стојанов, 93-104. Нови Сад: Матица српска, 1990.

Savić, Svenka. Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet, 1993.

Stojaković, Gordana. ed. Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941). Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE, 2014 www.pravonarad.info

Stojaković, Gordana. Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić, 2014www.pravonarad.info

Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

Štebi, Alojzija. „Osnivanje i razvitak Jugoslovenskog ženskog saveza“. Гласник Југословенског женског савеза бр 1. i 2 (1935): 5, 15.

Ženski listovi:

Гласник Југословенског женског савеза, ур. Лепосава Петковић. Београд: Привредник, 1935-1940.

Жена данас 1/1936 – 33/1944. (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије, 1966.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, 1920-1927.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Алијанса женских покрета Краљевине СХС (Југославије), 1927- 1937.

Жена и свет. ур. Иван Зрнић. Београд: „Илустрација“, 1925-1941.


[1] Informacije o navedenim listovima su date u fuss notama. Tekstovi u navedenim listovima su pisani onim jezikom i pismom kojim se služile autorke tekstova, zato će se unutar teksta koji je pred vama naći latinični naslov teksta i ćirilični naziv lista i obrnuto. Unutar znaka navoda nalaze se nazivi i imena datih u originalnoj ortrografiji. U tekstovima se često daju različiti nazivi, najčešće skraćeni, iste ženske organizacije, što sam pokušala da rešim dodatnim objašnjenjima ili povremenim ponavljanjem već datih objašnjenja. Postoji i jedna doza neočekivane ležernosti u pisanju vlastitih imena osoba koja danas ne bi bila moguća. To sam pokušala da rešim tako što sam tražila tekst osobe (samim tim i potpis) čije ime sam pokušala da odgonetnem. Takođe u Женском покрету postoje nedoslednosti u pisanju dijalekata koje sam stavljala pod znake navoda, jer cenim da su to propusti urednica (Alojzija Štebi i Darinka Stojanović).

[2] Женски покрет (Београд, 1920-1937) glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a od 1927. Alijanse ženskih pokreta Kraljevine SHS (Jugoslavije). Književni odbor lista su činile: Delfa Ivanić, Zorka Kasnar, Mileva Petrović, Paulina Lebl-Albala dr Ruža Vinterštajn-Jovanović. U uredništvu su bili: Petar R. Milosavljević, Zorka Kasnar-Karadžić, Katarina Bogdanović, Mileva Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi, Darinka Stojanović i Branko Miljković. List je izlazio jednom i dva puta u mesecu.

[3] U ženskoj štampi se negde može naći i naziv Međunarodni savet žena.

[4] U ženskoj štampi se prezime Mire Kočonde zapsuje Vodvarka i Vodvarška, takođe se može naći Mira Vodvarška-Kočonda i Mira Kočonda-Vodvarška.

[5] Ortografija je data sasvim kako je data u originalnom tekstu.

[6] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica Društva Hrvatska žena. Do 1928. sarađivala je sa NŽS. Bila je potpisnica peticije hrvatskih ženskih udruženja kojim se tražilo povlačenje Zlate Kovačević-Lopašić iz javnog života Videti: Stojaković, Gordana. “Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[7] Sekcije za: finansije, štampu, mir i razoružanje, zakone, za državljanstvo i ravnopravnost muškaraca i žena, za jednak moral, za narodno zdravlje, za vaspitanje, za iseljeničko pitanje, za ženske pozive, za zaštitu dece.

[8] Mira Kočonda -Vodvarška je još 1909. učestvovala u raspravi o ravnopravnosti polova, a uz nju i Marija Jurić Zagorka i Zofka Kveder-Demetrović. Videti: Slavica Jakobović-Fribec „Žene koje su stvarale povjest – Marija Jurić-Zagorka http://zena.hr/clanak/ostalo/zene_koje_su_stvarale_povijest_-_marija_juric_zagorka/5088 pristupljeno: 18. novembar 2014

[9] Naziv organizacije je negde i Jugoslovenski narodni żenski savez. Гласник Југословенског женског савеза (Beograd, 1935-1940), je bio glasilo organizacije za „emancipaciju i ravnopravnost žena“. Vlasnica i urednica je bila Leposava Petković, a urednicajedno vreme je bila Paulina Lebl-Albala. List je izlazio mesečno.

[10] O previranjima u NŽS više: Stojaković Gordana. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[11] Zabeležene su adrese ovih liderki pa je tako zapisano da je Danica Bedeković te 1935. stanovala u Mrazovićevoj 12, a dr Milica Bogdanović u Mošinskog 9.

[12] Slično se desilo i u Splitu kada je predsednica Sekcije Primorske banovine JŽS, Marija Roca tražila da se pomogne ženama u prostituciji koje su samo bile „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75)

[13] U ženskoj štampi se može naći i da se naziv organizacije piše i Udruženje Jugoslovenskih Žena. Udruženje Jugoslovenskih žena je osnovano 1919. Iste godine je organizovalo skup za žensko pravo glasa 25. februara 1919. (Kecman 1978: 168, 178-179).

[14] Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919) je promenilo naziv u Ženski pokret.

[15] Vidovdanski Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1921) uveo je osnovna načela demokratije: parlamentarni sistem, građanska prava i slobode i liberalne građanske političke i društvene organizacije, ali su kroz zakonsku regulativu, i u primeni, u realnom životu, mnoge ustavne odrebe poništene (Krkljuš 1990: 96). Pasivno i aktivno biračko pravo po odredbama Vidovdanskog Ustava određeno je u odnosu na starost i državljanstvo. Posebnim članom Ustava (čl. 70) predviđeno je bilo da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je i odlučio je da samo muškarci mogu imati biračko pravo (Krkljuš 1990: 96). Kralj Aleksandar Karađorđević je u septembru 1931. proglasio novi Ustav (tzv. Oktoisani) kojim je država definisana kao nasledna monarhija, a mnoge građanske slobode i prava su i formalno ukinuta. Žene su i dalje uskraćene za osnovno političko pravo – pravo glasa, ali su pored toga bile onemogućene da budu u državnoj službi kao sudije i da rade u državnom tužilaštvu (Krkljuš 1990: 97). Zakonom o advokatima za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca (1928) ženama dozvoljeno za budu advokati.

[16] Videti: Stojaković Gordana. „Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić“ http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[17]Marija Kumičić je bila potpredsednica Društva Hrvatska žena iz Zagreba. U ženskoj štampi se mogu naći podaci o sukobima članica Društva Hrvatskih Žena i članica NŽC iz Zagreba (uključujući i članice Ženskog pokreta) zbog neslaganja u vezi sa političkim stavovima Društva Hrvatskih Žena.

[18] Organizacije Ženskog pokreta su 1923. formirale savez koji nazvan Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS („Feministička Alijancija u Državi SHS“), a kasnije samo Alijansa ženskih pokreta (1926). U trenutku osnivanja Alijanse ženskih pokreta na konkresu u Sl. i Bos.Brodu 1926. bilo je 14 organizacija Ženskog pokreta. Na čelu Alijanse je bila Alojzija Štebi a sve predsednice organizacija Ženskih pokreta su bile članice uprave. Sedište je Alijase je prvo bilo u Ljubljani („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 431). Da bi sprečila gašenje organizacije, a zbog Šestojanuarske diktature koju je1929. uveo kralj Aleksandar raspuštajući Skupštinu i zabranjujući rad svih političkih partija, Alojzija Štebi je sazvala vanredan Kongres Alijanse radi izmene Programa rada organizacije. Da ne bi Ženski pokret bio zabranjen iz Programa je (privremeno) izbačen deo koji se odnosio na borbu za politička prava žena („Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду“. Женски покрет бр. 6. 1929: 3).

[19] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija.

[20] Tokom 1925. Ženski pokret u Beogradu je pozvao lidere svih političkih stranaka u Skupštini Kraljevine SHS da u Klubu Ženskog pokreta iznesu mišljenje o političkim pravima žena. Govorili su: Radoslav Agatonović (Demokratska stranka), Svetozar Pribićević (Saostalna demokratska stranka), Dr Hohnjec (Slovenačka ljudska stranka), Uroš Stajić (Zemljoradnička stranka), Stjepan Radić (Hrvatska seljačka stranka), Lazar Marković (član Radikalnog poslaničkog kluba), Nedeljko Divac (Socijalistička stranka), Jaša Prodanović (Republikanska stranka) i Dragoljub Jovanović („predstavnik grupe za socijalnu i kulturnu akciju“) („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 427-428). Zaključak koje su članice Ženskih pokreta predočile na Skupštini Alijanse u Brodu je bio da se „ni jedan glas se nije podigao protiv političkih prava žena u načelu“ a razlike su bile u tome „kada joj ih treba dati“ (Isto, 427).

[21] Za 1934: (Kecman 1978: 285). Za 1938: povodom smrti Vere Kićevac Petrović Alojzija Štebi je na samom početku 1938., u svojstvu predsednice Alijanse ženskih pokreta, objavila tekst o životu i radu preminule feministkinje (Ženski pokret br. 1. 1938: 3). Alojzija Štebi je najduže bila na čelu Alijanse. Bila je jedno vreme i predsednica Ženskog pokreta u Beogradu. Sa Darinkom Stojanović je tridesetih godina 20. veka delila uredništvo Женског покрета.

[22] Neda Božinović takođe tvrdi da je su nova društva Ženskog pokreta u Zagrebu, Splitu Ljubljani Slavonskom Brodu, Varaždinu i Šibeniku formirana posle1923. kada je osnovana Alijansa feminističkih društvava u Državi SHS (Božinović 1996: 113). Jovanka Kecman je navela da se organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu i Splitu formiraju 1925. i 1926. (Kecman 1978: 188).

[23] Bosanski Brod nije slučajno odabran. Organizacija Ženskog pokreta u Bosanskom Brodu osnovana je 1924. Na čelu organizacije sve do iznenadne smrti 31. marta 1928. je bila Anka Popović, „prva žena prokurista“ u banci u Kraljevini SHS. Ona je završila Trgovačku školu u Sarajevu a 1918. postala je „prokurista“ Srpske banke u Bosanskom Brodu (Милена Атанацковић, „Анка Поповић“ (Ин Мемориам) Женски покрет бр. 8. 1928: 1)

[24] Organizacija Ženskog pokreta u Slavonskom Brodu osnovana je 1937. zahvaljujući Ženskom pokretu iz Zagreba („Скупшштина женског покрета“. Жена данас бр. 4. 1937: 2).

[25] Rad Skupštine se odvijao u Slavonskom i u Bosanskom Brodu („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 360-361) .

[26] Radi se o dr Ksenija Atanasijević. Videti: „Прво уступање наше университетске катедре жени“. Женски покрет бр. 8. 1923: 337-338.

[27] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante“ u: Žena danas br. 10. 1938: 10).

[28] Radi se o današnjem Oslu, prestonici Norveške. Pored Kočonde-Vodvarške u Кristijaniji su bile Isidora Sekulić i Ćirila Štebi (Jанковић 1926: 20). O Miri Kočondi-Vodvarški kao o “prekaljenoj” feministkinji piše Ksenija Atanasijević u: Женски покрет бр. 1-2. 1926: 36-43).

[29] Podatak je dala Jovanka Kecman koja pominje i „Junior sekciju“ Univerzitetski obrazovanih žena koja je 1935. osnovana u Zagrebu na čijem čelu je bila Olga Žerdik (Kecman 1978: 276, 280).

[30] Videti Stojaković Gordana „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[31] Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je prikupljeno 6 miliona ženskih potpisa za mir (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50).

[32] Prikupljanje ženskih potpisa za mir u organizaciji Jugoslovenske lиge žena za mir i slobodu uz saradnju organizacija Ženskog pokreta a tamo gde nema Ženskog pokreta organizacija u sastavu JŽS uspelo je 1936. kada je prikupljeno 600.000 ženskih potpisa za mir i razoružanje (Božinović 1966: 120) .

[33] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Женски покрет бр. . 1. 1933: 7). To dokazuju i njena dva teksta „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 2) i „Žene u pozivu i privredna kriza“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 3-6) gde ona traži da se otpuštanje u državnoj službi proširi i na muškarce i gde dokazuje da je među državnim službenicima samo 1/5 žena i da iz tog razloga ne veruje da bi se izbacivanjem žena rešila privredna kriza. Sukobi i neslaganja unutar jugoslovenskog feminističkog korpusa nisu bili izuzeci već jedan od važnih obeležja rasprava po mnogim pitanjima, ali u ovom radu neće biti šire objašnjeni. Česte su bile rasprave i u vezi sa ideologijom feminizma između Julke Hlapec-Đorđević i Alojzije Štebi, poznata je i rasprava komunistkinja okupljenih oko Жена данас sa Milcom Đurić-Topalović i Mir-Jam (Milica Jakovoljević)…

[34] Zabeleženo je da je Ženski pokret iz Zagreba pozvao zagrebačke konobarice koje je napala „sekcija konobara jugoslovenskog nacionalnog radničkog sindikata“ tekstom u novimana pod naslovom „O uposlenju konobarica po manjim zagrebačkim lokalima“ („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет br. 1. 1933, 6). Povod je bio taj što su „neke konobarice ogorčenim protestima odgovorile na te napadaje (koncem 1931)“ (Isto, 6). Na žalost ni jedna od konobarica se nije odazvala pozivu feministkinja.

[35] Milica Vlajić i Milena Atanacković su bile članice Ženskog pokreta iz Beograda, dr Maša Živanović je bila liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva u čiji rad se 1935. uključila i Angelina Mojić-Ivanović dotadašnja vrlo aktivna članica Ženskog pokreta iz Zagreba.

[36] Zborovi žena su održani u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Skoplju, Banjaluci, Novom Sadu, Varaždinu, Jasenovcu i Šapcu. U Varaždinu je zbor žena održan zahvaljujući agilnosti članica Ženskog pokreta iz Zagreba dr Slavi Rastovčan i Ljubici Smrečki, koje su i govorile na zboru žena za žensko pravo glasa (Женски покрет бр. 7-9. 1935).

[37] Malo je poznato da je prema Zakonu o zaštiti radnika (1922), Zakonu o osiguranju radnika (1922) i Zakonu o radnjama (1931) bio zabranjen noćni rad ženama u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, zabranјen rad ženama dva meseca pre i dva meseca posle porođaja, za koje vreme su dobijale naknadu socijalnog osiguranja. Za dojenje deteta vlasnik preduzeća je bio dužan da da pauzu radi dojenja ako je dete u stanu majke 30 min na svakih 4-5 časova rada, ako je dete u „skloništu“ preduzeća 15 minuta na isti vremenski interval. Svako industrijsko preduzeće koje je imalo više od 100 radnika među kojima je bar 25 imalo malu decu koju nisu imali kome da ostave bilo je dužno da organizuje „dečje sklonište“ o sopstvenom trošku. Radnice su imale besplatnu babičku i lekarsku pomoć za porođaj, 6 nedela pre i 6 nedela posle porođaja pravo na „potporu, a od 1932 potpora je orgraničena na dva meseca pre i dva meseca posle porođaja i pomoć za opremu živorođenog deteta“ („Statut žene“ . Женски покрет бр. 1-2. 1937: 10-11). Problem je bio u nepoštovanju zakona kod primenie ovih prava.

[38] Ovde se najpre misli na odbojan stav javnosti i veliku zainteresovanost žena u vezi sa temom ženskog oslobođenja, a ne na sam sadržaj (prim. aut.).

[39] SKOJ -Savez komunističke omladine Jugoslavije, osnovan 1919.

[40] Жена данас (Beograd, 1936-1940). Urednice su bile: Radmila Dimitrijević (1936-1937), Olga Timotijević (1938-1939), Mira Vučković i Ljerka Babić (1940). List je bio glasilo Omladinske sekcije Ženskog pokreta što znači da je to bio list KPJ namenjen ženama. Uredništvom je u praksi rukovodila Mitra Mitrović.

[41] Članci dr. Ksenije Atanasijević su navedeni u literaturi.

[42]Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

[43] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[44]U Жени данас postoje podaci o Ženskoj sekciji „Seljačkog kola“ koju je osnovala grupa zagrebačkih studentkinja i naprednih žena 1938. O tome je u tekstu „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ izvestila Jana Ilijanić, studentkinja agronomije iz Zagreba. Ona je napisala: „Sekcija je bila osnovana već prošle godine, ali se bavila samo ispitivanjem terena i raspoloženja seljaka prema prosvjetnom radu među ženama. Stvarao se program na temelju prilika koje vladaju u našim selima i vršila propaganda za taj rad među studentkinjama i intelektualkama… Ženske sekcije sa mnogo elana i vjere u sebe i seljačku ženu odlučile su da izađu na teren… danas su se i hrvatska i srpska žena našle na istom poslu svoga oslobođenja i na putu da se preporode u svjesnu ženu… Dosadašnji rad ženskih, feminističkih društava može se nazvati pionirskim radom na buđenju svijesti naše žene. Ali taj rad još uvijek nije potpun, jer iako vrši veliki uticaj na žene, iako je dao jedan dobar kadar žena-intelektualki, svjesnih svoje uloge i potreba rada među ženama – još uvjek nije učinio sve da potpomogne stvaranju širokog, opšteg pokreta žena, a čije stvaranje moraju potpomoći i svi ostali pokreti… (Jana Ilijanić „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ Жена данас бр. 22. 1939: 18).

[45] Sedište Alijanse Ženskih pokreta je bilo Beogradu a 1939. aktivne organizacije Ženskog pokreta su bile u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Slavonskom Brodu, Skoplju, Prištini, Novom Sadu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Vršcu i Somboru.

[46] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[47] U Beogradu 23. novembra 1939. održana konferencija za žensko pravo glasa na kojoj su govorile: Olga Timotijević – urednica Женe данас, Milena Atanacković – Ženski pokret, dr Ana Božić – Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Danica Zečević – Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu, Milka Žicina – URSS (Ujedinjeni radnički sindikalni savez), Ljubica Božić – SBOTIČ (Savez bankarskih, osiguravajućih, trgovačkih i industrijskih činovnika), Zora Radovanović – Udruženje učiteljica, Nada Jakovljević, predstavnica poštanskih činovnica, Frida Bergman predstavnica privatnih nameštenika, Danica Pavlović – udruženje „Nezaštićena majka i dete“ Olga Alkalaj predstavnica advokatskih pripravnica i studentkinja Neda Božinović (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74). Među govornicama su dominirale komunistkinje i članice SKOJ-a.

Tri dana kasnije Alijansa ženskih pokreta održala je svoju konferenciju za žensko pravo glasa. Prva govornica je bila KatarinaLengold Marinković kao predsednica Ženskog pokreta iz Novog Sada. Posle nje su govorile: Mohorač Milena članica Ženskog pokreta iz Ljubljane, Dušica Đukić članica Ženskog pokreta iz Niša, Zorka Karadžić predsednica Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena, Slobodanka Boba Đorđević članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i Milena Atanacković predsednica Ženskog pokreta. Među govornicama samo je Slobodanka Boba Đorđević bila komunistkinja (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74).

[48] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[49] „We were Communists. We were satisfied with the Party program. But we did not talk about revolution but about women`s rights“.

[50] The break with the Women`s Alliance came in 1940, when the police informed the „ladies“ (the Youth Section`s term for the elders) that the Youth Section was Communist. The „ladies discretely and elegantly“ told the Youth Section that they had been warned and that the Youth Section would have to mute its strong professions of friendship with the Soviet Union. When the Soviet Union invaded Finland, the split became complete and the Youth Section left the Alliance.“

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)," u ŽeNSki Muzej, 9. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/.
Kategorije
Čitaonica tekstovi

Savka Subotić o Lužičkim Srbima

Savka Subotić je svoj društveni angažman posvetila preporodu srpskog naroda, naročito njegove  ženske polovine. U isto vreme njena široko postavljenja interesovanja korespondirala su sa onima aktuelnim intelektualnim i društvenim temama unutar evropskog kulturnog kruga druge polovine 19. i početka 20. veka. Nacionalni preporod koji je uključivao kulturni i ekonomski napredak naroda, ali i činjenice o narodnom svakodnevnom životu, bili su u fokusu njenog interesovanja. U tom kontekstu Savka Subotić nije propustila mogućnost da sagleda svakodnevni život drugih naroda i da sa jedne strane svom narodu preporuči one modele iz drugih iskustava koji su značili napredak i prosperitet, a sa druge strane da se posebno zadrži na činjenicama o položaju i životu žena.

Serija tekstova o Lužičkim Srbima upravo pokazuje taj njen naum. Istraživanje o životu Lužičkih Srba Savka Subotić je preduzela 1905. Ona je tada imala 71 godinu. Testovi su objavljeni u nastavcima u sarajevskoj Bosanskoj vili početkom 1906. (br. 1:7-8; br. 2: 24-25; br. 3: 42-44), a poruke koju nose govore o ljubavi, poštovanju i brizi za opstanak Lužičkih Srba, „naše rođene braće“, naroda kulturnog i vrednog u „moru tuđinstva“,  kako je zapisala.

Bosanska vila, broj 1

Bosanska vila, broj 2

Bosanska vila, broj 3


Onlajn o Lužičkim Srbima – Serbski muzej u Budišinu

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Savka Subotić o Lužičkim Srbima," u ŽeNSki Muzej, 2. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/02/savka-subotic-o-luzickim-srbima/.
Kategorije
Čitaonica tekstovi

Добротворке у српском народу

 Гордана Стојаковић

Добротворке у српском народу*

Богатима на овом свету заповедај да се не понесу и не уздају у богатство пропадљиво, него у Бога, који нам све даје изобилно за ужитак. Нека чине добро, нека се богате добрим делима, нека буду подашни, љубазни и нека тако себи сабирају добар темељ за будућност, да приме живот вечни. Тим. 6. 17-19.[1]

Појам „добротворка“ односи се на жену која је поклонила или завештала неку вредност (у новцу, личном раду и добрима) у корист неког општег циља (хуманитарни, просветни, духовни). При том сам у обзир узела могућност да је завештање учињено: а) у новцу или добрима; б) сопственим средствима и личним радом у оквиру женске или неке друге хуманитарне или просветне институције; ц) личним радом и прикупљеним средствима у оквиру хуманитарне или просветне институције. Намера ми је била да направим одабир биографија тако схваћених добротворки у српском народу у периоду од половине 19. до почетка Другог светског рата. Определила сам се да дам предност биографијама жена које су своје дело заокружиле до Првог светског рата. Трудила сам се да дам примере доброчинстава и са простора где је живео српски народ ван савремених граница Републике Србије. Међу женама које сам у овом раду издвојила као значајне добротворке биће и оних које рођењем нису припадале српском народу, али нас и данас њихово дело обавезује на вечну захвалност и поштовање.

Ослањала сам се на истраживање које радим већ више од десет година о знаменитим женама Новог Сада и женском активизму северно и јужно од Саве и Дунава од краја 19. века до 1953[2] (Стојаковић 2001; Стојаковић 2002; Стојаковић 2005; Стојаковић 2006; Стојаковић 2007; Стојаковић 2008; Стојаковић 2009; Стојаковић 2010; Стојаковић 2011). Важне податке сам нашла у књигама: „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913), „Женско питање у Србији у XIX и XX веку“ (Београд, 1996) „Жена у историји српској“,Мите Ђорђевића (Нови Сад, 1912) и женској штампи на српском језику: Женски свет (Нови Сад, 1886-1914), Домаћица ( Београд, 1890-1914), Жена (Нови Сад, 1911-1914), Календару Женски свет (Земун, 1910).

У уводу сам дала информације о друштвено-политичком контексту у коме су жене живеле и радиле да би се схватили домети њиховог деловања, и да бих објаснила чињеницу да је највећи број добротворки у српском народу, током 19. века, био у Војводини.

Женске организације јужно и северно од Саве и Дунава током 19. и почетком 20. века биле су темељне добротворне институције чије су чланице хуманитарним радом, новцем и добрима помагале, издржавале и школовале генерације угрожених људи. Овакав вид добротворства се неправедно занемарује, или се само приказује кроз биографије утемељивачица организације. Обично се изостављају напори великог броја чланица које су сопственим радом одржавале живот организација, а хуманитарном раду дале мере које данас не памтимо (број акција и имена људи, жена и деце којима је ублажена патња, или омогућено школовање). Многобројне, често безимене, чланице добротворних женских организација бринуле су о најугроженијим категоријама друштва (сиромашни, деца без родитеља, удовице, болесни, хендикепирани), а често су омогућавале живот у ратом и глађу погођеним областима. Добротворне женске организације су биле живи организми, које сам у овом раду уписала међу добротворке, равноправно са њиховим оснивачицама. Као најзначајније издвојила сам: „Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“[3] (1873), „Београдско Женско Друштво“ (1875) и „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ (1880). Уз биографије наведених организација дала сам и кратке биографије њихових оснивачица и најзаслужнијих чланица. Издвојила сам следеће добротворке: Нину Петровић („Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“), Катарину Миловук („Београдско Женско Друштво“ и „Српски Народни Женски Савез“) и Дафину Нану Натошевић („Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“). Посебно сам издвојила биографију Савке Суботић, почасну председнице свих српских добротворних задруга и друштава укључујући и оних у Америци. Биографија Савке Суботић, прве председнице Кола српских сестара (1903-1905) и „Српског Народног Женског Савеза“ биће омаж свим безименим женама које су сопствени рад, љубав и елан уткале у безбројна доброчинства у корист сопственог народа. У корпус биографија оснивачица просветних друштава даћу биографије добротворки „Друштва Светог Саве“ у Београду: Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке В. Вуковић.

Међу добротворкама, оснивачицама сопствених организација и институција одабрала сам оне за које сматрам да су имале велики значај не само за српски народ, већ и за људе свих заједница које су живеле на простору где су те институције, или организације радиле. Одабрала сам биографије: Adeline Pauline Irby, Јелене Кон i Katherine Steward Macphail. Међу добротворкама које су основале институције, а затим прикупљале средства за њихов рад даћу биографије: Даринке Грујић Радовић и др Драге Љочић.

Међу добротворкама које су дале значајне донације, у новцу и (или) добрима којима су лично располагале, за опште циљеве (хуманитарне и просветне) издвојила сам биографије Јевросиме Лакетић, Еуфемије Јовић, Марије Трандафил, Софије Пасковић, Софије Сосе Голупске, Јулијане Обрадовић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић, Стаке М. Пејић и Анастасије Наке Спасић.

Законски положај жена као услов за добротворство

У српском народу који је током 18. и 19. века био расут у две империје, Хабзбуршкој монархији[4] и Османском царству, а јужно од Саве и Дунава имао и сопствену државу[5], еманципација жена имала је различите развојне облике, динамику и домете. Ово је важна чињеница која се мора узети у обзир када се говори о мало познатом феномену – великом, може се рећи непрегледном, броју добротворки у српском народу, нарочито северно од Саве и Дунава. Основ за давање новца и добара у хуманитарне сврхе је да жена поседује имовину да би могла да чини доброчинства и да има избор у односу на активност у јавној сфери.

Жене су, јужно од Саве и Дунава, током 19. и почетком 20. века, биле у неповољнијем законском положају у односу на жене у Хабзбуршкој монархији. Законодавство у Краљевини Србији је искључивало женску децу из наслеђа, те ако би отац умро без тестамента, браћа би имала обавезу да „пристојно удоме“ сестру. Појам „пристојног удомљења“ није јасно дефинисан, а у пракси се тумачио углавном у корист браће. Зато се на III Конференцији „Српског Народног Женског Савеза“, одржаној у Београду 3. октобра 1910. расправљало о предлогу за измену „неких чланова закона о праву наследа женске деце“ (Домаћица 1910, бр 12: 14-16). У расправи је закључено да је женској деци, поред права на наслеђе, ускраћено и право на образовање, какво је омогућено мушкој деци.

Делегаткиње, на челу са председницом, Катарином Миловук, сматрале су да треба најпре да се боре за права у вези са наслеђем женске деце. Помаци који су прављени били су резултат упорне и дуготрајне борбе, која често није могла да утажи превише легализованих „вапијућих неправди“ према женама. (Домаћица Београд 1910. бр 12: 14-16).

 Право на наслеђивање, упављање сопственом имовином и право на школовање су тековине које су најпре користиле Српкиње у Хабзбуршкој монархији, а које су допринеле да се међу њима појави велики број добротворки.

Од 1894. у Војводини као делу Краљевине Угарске у саставу Хабзбуршке монархије на снази је био угарски Грађански закон, који уводи категорију грађанског брака (1896) што значи да је био могућ брак између особа различите вере, с тим да су у случају спора надлежност имали државни судови.

Угарско законодавство стављало је жену у далеко повољнији положај, него што је то био случај код аустријског Грађанског законика. Резултат повољнијих друштвених и политичких прилика северно од Саве и Дунава, које су се очитовале и у законски повољнијем положају жена, била је појава великог броја добротворки и по нека самостална привредница. То доказује и текст Јулке Срдић-Поповић под називом „Српкиње добротворке“ објављен у књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ где преовлађују Војвођанке(Сарајево, 1913: 87-88).

Први камен темељац женског добротворног рада је располагање имовином у новцу и добрима. Други важан темељац су друштвено конструисане улоге које су жене имале у друштву током 19. века. Простори њиховог деловања нису били широко постављени. Још увек су ретко чињени кораци ван породичног круга. Подржаване женске улоге у јавној сфери крајем 19. века су биле организовање женских хуманитарних, ређе просветних организација (задруга). Најмасовније и за друштво најприхватљивије биле су хуманитарне организације као што су у Војводини били Друштво црвеног крста, Добро срце (Jó szív)[6] добротворне задруге, а у Србији женска добротворна друштва.

Добротворне женске организације – темељ женског хуманитарног рада

Задруге Српкиња на подручју Хабзбуршке монархије најзначајније су институције организованог деловања српских жена крајем 19. века. У почетку, основне делатности женских задруга су биле брига за сиромашне, незбринуте и напуштене људе. Касније се установљавају специфичне задужбине или фондови којима се помаже сиромашној и напуштеној женској деци, фондови за школовање даровите женске деце, а забележено је и постојање азила за старице, као и дечјег забавишта за сиромашну децу. Мало је позната чињеница да су женске организације у Хабзбуршкој монархији (па и женске организације Српкиња) била добро организована, а често и богата предузећа. Постојао је јасан систем хијерархије (чланице, потпомажуће чланице, добротворке и добротвори) и план у вези са трошењем средстава. Сваке године завршни рачун организације, уз извештај о раду, јавно су публиковани у женској и другој штампи. Добротворне задруге Српкиња су своје извештаје слале уредништву новосадског Женског света, па се овај месечник може сматрати ризницом података о женском хуманитарном, просветном и активистичком раду у пероду од готово три деценије. Српкиње у Хабзбуршкој монархији нису предњачиле у оснивању посебних организација, али су преузимале и развијале корисна искуства својих суграђанки других вера и нација. Прва женска задруга Српкиња основана је у Великој Кикинди.

„Велико Кикиндска Добротворна Женска Задруга“основана је 1872. Како је на полеђини Устава удружења[7] записано међу чланицама је било „73. Српкиње и 38. осталих чланица“, а затим је дошло до спора око употребе језика тако да су се чланице новооснованог удружења раздвојиле у посебна друштва: „Велико Кикиндску добротворну Задругу Српкиња“ и „Велико- Кикиндско Женско Удружење `Humanitas` (Nagy- Kikindaer Frauenwohlthätigkeitsverein Humanitas)“ (Стојаковић 2010: 6-7). Кикиндска задруга Српкиња је била прво удружење Српкиња које је континуирано радило до почетка II светског рата.

„Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ започиње са радом 1873. заслугом Нине Петровић која је била све до смрти 1908. на њеном челу (Стојаковић 2010: 8-9). На месту „начелнице“ заменила ју је Сида Пачу. Године 1908. Задруга је имала „9 добротвора, и 90 редовних чланица“, а имовину су чиниле кућа у власништву у вредности 7.663,67 круна (К) у којој је радило забавиште и готовина у износу од 18.993,59 К. (1910. је то било око 3.700$[8] ) Задруга је поред забавишта (1. мај 1891), основала и издржавала „раденичку школу“ за девојке. После велике изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884, на којој су Великокикинђанке имале „целу једну дворану“ Задруга је основала „српску ћилимарску школу“. „Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ је приступила „Савезу Српкиња (као задруга)“ основаном 1910. а од власти признатом савезу 1911. Године 1938. Задруга је у власништву имала две куће у центру Кикинде: на углу тадашњих улица Вука Караџића и Николе Пашића и у Вилсоновој улици (Стојаковић, 2010: 8).

Године 1875. у Београду је основано „прво српско Женско Друштво“ (Божиновић 1996: 66). За 1910. капитал „Београдског Женског Друштва“ износио је 25.395 динара. Исте године преко благајне прикупљено је 43.104 динара, а издато 5.850 динара (Жена, Нови Сад 1911: 317). Дом „Београдског Женског Друштва“ изграђен је 1926. а налазио се у Балканској број 17. „Српски Народни Женски Савез“ формиран је 1906. а чиниле су га следеће организације: „Београдско Женско Друштво“, „Друштво Кнегиња Љубица“, „Коло Српских Сестара“, „Јеврејско Женско Друштво“ и „Дом Ученица Средњих Школа“. Организацијом су руководиле Савка Суботић и Катарина Миловук (Лазаревић 1929: 89).

„Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ основана је 1880. Према подацима које је оставио Аркадије Варађанин новосадска задруга је 1908. имала: „… 196 редовних чланица и 32 потпомагачице.. своју кућу на спрат у вредности од 40.000 К и у готовини 20.121,39 К … и Фонд Ђорђа Ф. Недељковића од 11.581,86 К, за одело сироте школ. деце и на огрев сиротињи“(Календар Женски Свет 1910: 99) (Стојаковић 2005: 3).

Значајне тековине новосадске задруге биле су: оснивање првог српског забавишта 1892, покретање иницијативе за оснивање завода за образовање „српских забавиља“, покретање иницијативе за формирање Савеза добротворних задруга Српкиња на простору Аустроугарске и Босне и Херцеговине (основан1921) и финансирање Женске занатске школе, покретање и финансирање часописа Женски свет – женског месечног часописа који је излазио 28. година. Ова Задруга финансирала је школовање прве новосадске лекарке Корнелије Ракић, европски славне оперске певачице, Султане Цијук и прве новосадске професионалне фотографкиње, Тинке Стакић (Стојаковић 2001: 28).

Застава, Нови Сад 6 (19). октобар 1909.

Новосадски Женски свет, у броју од 1. марта 1906. у тексту „Женска удружења у Срба“ доноси попис[9] свих друштава у Хабзбуршкој монархији:

У Угарској имамо 22 Добротворне и Просветне задруге и то: у Вел. Кикинди, Вел.

Бечкереку, Тур. Бечеју, Меленцима, Панчеву, Темишвару, Вршцу, Белој Цркви, Новом Селу, Вел. Сентмиклушу, Сегедину и Батоњи; у Новом Саду, Сентомашу, Ст. Бечеју (просветна задруга), Ади, Суботици, Сомбору, Чуругу, Ст. Футогу, Стапару (у зачетку) и Будимпешти (просветна задруга).

У Хрватској и Славонији: 22 (све су Добротворне Задруге) и то: у Карловцима,

Земуну, Ст. Пазови, Индији, Руми, Митровици, Иригу, Винковцима, Вуковару, Даљу, Осеку, Пакрацу, Броду, Дарувару, Новој Градишци, Загребу, Глини, Госпићу, Петрињи, Огулину, (у Дољ. Лапцу и Шиду су у зачетку).

У Далмацији: има 3 задруге: у Задру, Книну и Дубровнику.

У Аустрији:у Бечу (1). У Босни и Херцеговини: Има 11 Добротворних Задруга, али нису још све добиле званично одобрење. Одобрене су у Бањојлуци, Бос. Дубици, Бос. Петровцу, Приједору, Бијељини, а чекају одобрења задруге у Сарајеву, Мостару, Бос. Шамцу, Санском Мосту, Дољ. Тузли и Брчком…У Србији: поникоше више женских удружења. Најстарије и најјаче је Женско друштво у Београду које има по Србији 25 својих подружница …Поред овог друштва и његових подружница постоје у Крагујевцу и Шапцу још два самостална друштва која су такође у свом кругу основала радничке школе за женску децу. Мимо ових удружења поникоше у Београду у новије доба засебна женска удружења… Друштво Кнегиње Љубице… Коло Српских Сестара … са подружницама у 18 места…Друштво Девојачког дома… Материнско Друштво и Српско-јеврејско женско удружење… Имамо и у Америци две Добротворне Задруге Српкиња у Сан Франциску и Билмердингу (Српско прав. сестринство ´Св. Петка´)…“

У тексту Аркадија Вараданина „Женских удружења међу Српкињама“ број задруга је већи: „… у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, као и Америци има свега 5441 чланица (сваке врсте), а имање им у готовини и другим поседима износи К 927.514,47. Од тог капитала више од трећине поседује сама просветна задруга св. Мајке Ангелине у Будимпешти…“ Америчка удружења у Сан Франциску и Чикагу према забелешци Варађанина, учествовала су са 4720 К или тадашњих 944 USA $. Према односу америчког долара и аустроугарске круне, који је у истом тексту записао Варађанин /1 USA $ вредео је 5 К./ вредност задружне имовине Српкиња Аустроугарске, Босне и Херецеговине и Америке од 927.514,47 К вредела је 1910. године 185.502,89 USA $ (Календар Женски сбет 1910. Земун стр. 97-106)

Оснивачице и лидерке српских, добротворних, женских задруга заслужне су за успешан рад организација. Међу њима сам издвојила следеће:

Петровић Ана Нина (Велика Кикинда, 1833 – Сегедин, 1908) је оснивачица првог модерног удружења жена код Срба: „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“ 1873. Рођена је у угледној породици Кенђелац у Кикинди. Њен отац и брат су били на челу „Диштрикта Велико Кикиндског“ а мајка јој је била из „породице Дукине из Осека“ (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10). У родном граду се удала за кикиндског лекара, Јована Петровића. После изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884., где су кикиндски ћилими и рукотворине заузимали читаву дворану, Нина Петровић је у Кикинди основала „српску ћилимарску школу“, а приписује јој се део заслуга за отварање „ткалачке творнице“ која је у моменту њене смрти припадала Лази Дунђерском. Њена заслуге су и оснивање „српског православног забавишта“, „српске жен. раденичке школе“ и „Девојачког Кола“ у оквиру „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“, као и „заодевање 100-150 сиротих ученика и ученица из срп. осн. нар. школа“ сваке године (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10).Њен најзначајнији допринос еманципацији жена је на пољу „подизања народне индуструје“ када су „женске рукотворине“ постале цењени извозни производи, а жене на селу добиле могућност запослења и зараде. Нина Петровић је одликована почасним чланством „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“, „Београдског Женског Друштва“, а одликована је и „српским Орденом Крста“ (Стојаковић 2010: 15).

Дафина Нана Натошевић ( Нови Сад, 1831-1911)је рођена у породици угледног новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Од удаје за др Ђорђа Натошевића, лекара и реформатора српских народних школа у Угарској, током неколико деценија наћи ће се у средишту културног, просветног и политичког живота новосадских Срба. У време оснивања прве женске организације у Новом Саду 1867. састављене од Новосађанки различитих вероисповести, Нана је „загазила у родољубиви двор пок. кнеза Михајла у Београд да прибави 500 дуката добровољних прилога“ (Стојаковић 2001: 87). Како су се у основаној организацији Српкиње осећале подређено, женско друштво, око Нане Натошевић основало је „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ 1880. Нана је била прва „часница и прва потпредседница“ Задруге, која је поводом двадесет пет година рада те институције, проглашена за почасну чланицу.

Она је била једна од десет угледних Новосађанки, које су на иницијативу Савке Суботић, потписале захтев, упућен српском Народно-црквеном сабору, да се дозволи отварање девојачке школе. У неколико наврата организовала је прикупљање средстава за рад школе. После смрти Ђорђа Натошевића, Нана је „Српској Вишој Девојачкој Школи“ поклонила библиотеку „од 4000. књига“ (Исто, 87 ). Захваљујући, њеној агилности, у Новом Саду је 1875. основана „филијала“ Црвеног кста. За време Српско-турског рата (1876-1877) у њеној кући су Новосађанке припремале завоје за рањене и новчане прилоге за српско становништво. Организовала је и учествовала и у другим хуманитарним акцијама: помоћ поплављенима у Сегедину (1879), пострадалима у пожару у Сарајеву (1879), прикупљању средстава за штампање Змајеве „певаније“ када је сама прикупила „157 дуката и 5 форинти“ (Исто, 87 ). Умрла је у Новом Саду где је и сахрањена.  

Савка Суботић ( Нови Сад, 1834 –1918) је рођена у новосадској породици Полит. Као седамнаестогодишњакиња се 1851. удала за Јована Суботића угледног доктора права, касније познатог српског политичара, писца, председника Матице српске и једног од првака српске политичке и културне сцене северно од Саве и Дунава 19. века. Предводила је акције за отварање виших женских школа у Војводини. Залагала се за квалитетно образовање жена као предуслов за њихову квалификацију за нова занимања Осмислила је и реализовала сопствени програм економског оснаживања сеоских жена кроз “подизање домаће индустрије“ (Савка Суботић, 1904). Користећи знање и вештину сеоских жена у изради платна ћилима, одеће… прилагодила их је европским стандардима што је омогућило да се српско платно и ћилими нађу на светској пијаци.

У књизи „О нашим народним тканинама и рукотворинама“ (Нови Сад, 1904) Савка Суботић је оставила драгоцена сведочанства о раду са женама на селу. Поред домаће радиности учила их је правилној хигијени, превенцији болести, благотворном дејству сунца, чистог ваздуха, правилном неговању болесника, потреби ношења одеће од природних материјала, правилном спремању и чувању хране, неговању деце… Оставила је податке о знању, вештинама, поносу и креативности сеоских жена. Оне су схвативши потребе времена у коме су живеле и законе понуде и тражње, а на основу знања вештина и креативности у изради ћилима, платна на подстрек и савете Савке Суботић продавале сопствене рукотворине (ћилиме, платно, вез) у читавој Европи (Суботић, 1904).Такође је скупљала народно фолклорно благо и бавила се проучавањем и тумачењем орнамената на тканинама.

Била је међу ретким женама тога доба која је имала сопствени поглед на економску политику Србије у односу на развој производних снага и како је сама писала „социално-економске одношаје“ у окружењу. Свој став о свету формирала је на основама материјалистичке философије Хекела[10], Бихнера и Молешота коју је „без менторства освојила“ (Савић-Ребац 1988: 409). Њено дело се остварило кроз непосредан рад са омладином, а пре свега са женама на селу. Зато се акције које је предузимала често приписују колективним успесима жена на селу или у женским задругама. Савка Суботић није много писала.

Предавања, говори и прилози редовно су јој и најчешће објављивани у новосадском Женском свету (Како да заштитимо нашу домаћу индустрију, бр. 2. 1898; Говор на главном скупу Женског друштва у Београду,бр. 7. 1898; Говор у Сиротном дому у Београду, бр. 9. 1898; Сватовски обичаји код неких страних народа (превод) и Успомене Савке Суботић, бр. 4. 1899; Пролеће у Цариграду, бр. 7. 1906; Предавање на Духове у Вуковару, бр. 8. 1906; Говор на десетогодишњој прослави Добротворне Задруге Српкиња Сомборкиња бр. 2. 1907; …).Најзначајније предавање Жена на истоку и западу објављено је 1911, а њена чувена (О)порука објављена је у Женском свету 1914.[11] Књигу О нашим народним тканинама и рукотворинама написала је по сећању 1904. Афоризми „рефлексије“ и путописи штампани су у новинама (углавном) на српском језику крајем 19. и почетком 20. века. Аркадије Варађанин је оставио податак да су јој афоризми штампани и у „американским новинама“, па је можемо сматрати једном од првих афористичарки код нас.

Због великих заслуга на плану борбе за женска права готово сва удружења Српкиња изабрала су је за почасну чланицу. Била је прва председница Српског народног женског савеза. Била је одлична реторичарка, а након предавања у бечком Научном клубу 1910. названа је „Der Mutter ihres Volkes“. У Европским оквирима је била позната као боркиња за женска права. Данас знамо да је сарађивала (или је познавала) Carie Capman Catt[12] (Женски свет бр. 1. 1914: 3.), Rosiku Schwimmer [13] Рускињу Губаревич, а док је Савка била водећа личност Српског народног женског савеза у посету долази и Bertha Pappenheim[14]. Године 1911. на позив угарских феминисткиња одржала је предавање о положају жене у Србији. Говорила је на VII међународном конгресу за женско право гласа у Будимпешти одржаном од 15. до 20. јуна 1913. Савка Суботић је била почасна чланица: „Конгреса за женско право гласа у Штокхолму“ (Женски свет 1911: 160), „Женског друштва из Амстердама“ (Женски свет 1909: 18). Њен утицај је био толики да се Лав Толстој преко Савке Суботић „захвалио српском народном женском савезу на честиткама за 80-ти рођендан“ (Женски свет, 1909: 18).

За свој рад добила је одликовања руског и српског двора и награду на Париској изложби 1900. О њеном делу писала је европска штампа:Le Temps, La Revue Slave, L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – где је проглашена за“Der Mutter ihres Volkes„(1905), Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Neuse Pester Journal (1911), а текстове о њеном раду објављивани су у бечким и пештанским листовима и у посебним издањима поводом конференције Црвеног крста у Лондону , Конгреса жена у Риму (Женски свет бр. 1 1907: 18-19). И поред тога што је била почасна чланица готово свих женских удружења била је у исто време велика критичарка извештачености, претеривања, склоности ка трошењу и другим пропустима који су били чести код већине жена грађанског слоја у то доба. Умрла је у Новом Саду, а сахрањена је у Земуну.

Катарина Миловук (Нови Сад 1844 – Београд 1913) је рођена у породици Ђорђевић у Новом Саду. Школовала се у Русији. Године 1861. је завршила Гимназију у Николајеву („николајевски курс“) и положила велики државни испит на Универзитету у Одеси. Као деветнаестогодишњакиња је 1863. постављена за управницу Више женске школе у Београду на чијем челу је била до 1893. Написала је уџбенике из педагогије и методике (1866), увела стране језике и наставу клавира у програм школе. Њеном заслугом у Београду је 1875. основано „Београдско Женско Друштво“, које је затим основало и издржавало Радничку школу и „Пазар“ као и лист Домаћицу (1879-1914, 1921-1941).

После пензионисања у Солуну је основала и управљала Српском вишом девојачком школом где су се школовале девојке из крајева са турском влашћу. После Балканских ратова ради збрињавања сирочића основала је „Чувалиште Св. Јелена“. Од 1910. на месту председнице „Српског Народног Женског Савеза“ наследила је Савку Суботић. Мање је познато да је основала прво „Женско Музикално Друштво“ (1889-1891) и превела роман Берте фон Сутнер (Bertha von Suttner) „Доле оружје“(1900). Роман је утицао на ширење свести о пацифизму.

Катарина Миловук је представљала Српски народни женски савез [15] на VII Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа (IWSA) одржаног у Будимпешти 1913. У посебном додатку часописа Жена и друштво, уреднице Rosika Schwimmer , међу фотографијама најзначајнијих представница IWSA налази се и њена. Катарина Миловук и др. Поликсена Шишкина из Петрограда биле су једине жене словенског порекла којима је припало то признање. Њен углед у друштву је био толико велики да је 1897. Касациони суд њен захтев да је упишу у бирачки списак одбијен само са једним гласом против. Од Народне скупштине 1902. тражила право гласа за запослене жене. И овај захтев је одбијен. Умрла је у Београду где је и сахрањена. Гробницу је купило „Београдско Женско Друштво“.

„Miss Irby“ и Марија Трандафил

Низ великих добротворки, које су лично богатство уложиле у више фондова и добротворних акција, мора започети од најзначајније – Марије Трандафил. Она је једна од пет жена чије су се биографије нашле у књизи проф. Андре Гавриловића „Знаменити Срби 19. Века“ (Загреб, 1903: 28).

Марија Трандафил (Нови Сад, 1816[16] – Нови Сад, 1883) је рођена у богатој новосадској породици Поповић. Маријин отац је био новосадски трговац грчког порекла, Ћира Поповић, а за мајку се зна да је родом била „Тајчевићева из Осека“. Родитељи су јој рано умрли, па је Марија постала штићеница рођака, трговачке породице Хаџи-Кири Николића из „Осека“ у чијој кући је живела. Хаџи-Кири је 1832. са „непуних шеснаест година“ удаје за свог деловођу, Јована Трандафила коме је тада било четрдесет година (Јоцић 1904: 94) .

Капитал, који је Марија у виду мираза унела у брак, послужиће као замајац за успешне трговинске послове Јована Трандафила. Лука Јоцић је забележио да се Јован обогатио „на памуку“ и „караванима сукна из Ердеља“ (Исто, 96). У Осеку је имао главну радњу и две велике куће из чијих су се прихода, много касније, помагале „осечка, новосадска и сомборска болница“ (Исто, 95), а на основу тестамента Марије Трандафил. Још за живота Јована Трандафила супружници су, оставши без преминуле деце Косте и Софије, сачинили тестамент 1860. којим су велики део имовине оставили у добротворне сврхе.

После смрти мужа 1863. Марија Трандафил је морала да води четири парнице (укључујући спор са братом, познатим новосадским трговцем Марком Поповићем), јер су њени, или Јованови мушки сродници сматрали да она, као жена, није способна да управља добрима и издржи судске процесе. Изборивши се за управу над сопственим добрима Марија Трандафил је сама двадесет година стицала и увећавала капитал, претварајући га у различита завештања. Успела је да увећа богатство и формира нова завештања мењајући првобитни, заједнички тестамент. Њено најпознатије завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад“[17] у Новом Саду, у чијој се згради сада налазе Матица српска и Библиотека Матице српске. Фонд који је одредила за ту намену требало је „да нарасте“ толико да се заклада може издржавати из сопствених прихода. Тек 1912. изграђена је зграда по нацрту архитекте Момчила Тапавице, а 1926. здање је примило двадесетак питомаца. Матица српска се у зграду уселила 1928. а ново сиротиште изграђено је на Сајлову. За десет година рада Завода Марије Трандафил школу је завршило око стотину питомаца. Велика добротворка се одлучила да омогући знатан број ученичких стипендија кроз – „Закладу Марије Трандафил за новосадске гимназијске ђаке“под патронатом „Новосадске Српске Велике Гимназије“. Поред те закладе помагала је и друге сиромашне ђаке и сиромашну децу да се образују на вишим школама, али и да постану добре занатлије и тиме допринесу подизању културног и предузетничког капацитета српског народа. Матица српска и Новосадска црквена општина биле су баштиници значајних завештања Марије Трандафил. У тренутку њене смрти вредност свих њених завештања износила је 700.000 форинти. У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ (Сарајево 1913.) на 88. страни дат је следећи податак: „Марија Трандафиљка, родом из Новог Сада 1814. оставила је после себе 1.400.000 круна на стипендије и на фонд за удају сиромашних дјевојака, те за болнице и за ´Завод за српску православну сирочад´…“

Посебну наклоност Марија Трандафил је имала према новосадској Николајевској цркви, сматрајући је задужбином јер су у њој покопани деца и супруг – Софија, Коста и Јован. Она се брижно старала за обнову и одржање ове цркве, али исто тако и за земаљске потребе свештеника, црквењака, свештеничких удовица, црквених хорова. Од католичке заједнице у Новом Саду захтевала је нацрт и финансијски план за изградњу и украшавање у Буни[18] порушене Јерменске цркве. За ту намену дала је 12.000 форинти. При том је добила јавну захвалност католичке заједнице Новог Сада и самог калочког бискупа др Лудвига Хајналда.

На вест о смрти добротворке у Новом Саду је „скоро три дана … хиљадама људи и жена овдашњих и са стане долазило, да још последњи пут виде ако и мртав лик ове велике довротворке и праве матере сиротињи…“ (Јавор, Нови Сад 23. 11.1883: 1348). Чинодејствовао је епископ Бачки, Василијан Петровић уз велики број свештеника из Новог Сада и других места. Дирљив говор је одржао др Илија Огњановић, бивши штићеник Марије Трандафил. Телеграм саучешћа Луки Јоцићу, управнику свих њених добара, упутио је „Њег. Светост –Герман“ из Беча који је на погребу био заступљен „епископом и придворним свештенством“ (Исто, 1348). У тексту објављеном у листу Јавор од 23. октобра 1883. објављен је и тестамент Марије Трандафил са побројаним добрима и њиховом наменом.

Марија Трандафил је оставила и посебан фонд из кога је требало да се у Николајевској цркви држе службе на следеће дане: Св. Јован Крститељ, Св. Никола, Марија Магдалена и Тодорова субота. Последњом обновом Николајевске цркве с краја 20. века, бетониран је под и нема ознака где су тачно сахрањени Софија, Коста, Јован и Марија Трандафил. Високо на стубовима у цркви постављене су плоче које сведоче да су ту сахрањени Марија и Јован Трандафил. На кућама у Пашићевој, Дунавској и Милетићевој, које су биле њено власништво нема никаквих ознака. А нема ни јерменске цркве порушене да би се изградио један савремени булевар у Новом Саду. Трг на који се наслања зграда Матице српске данас носи њено име као и најмодернија основна школа у новосадском предграђу, Ветерник.

Као велика добротворка у српском народу је запамћена и Енглескиња Аделина Паулина Ирби чији је добротворни рад трајао „четрдесет пет година“ а после смрти је „српским друштвима у Сарајеву Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ оставила имање у вредности 700.000 круна (Српски књижевни гласник 1911: 557).

Adelina Paulina Irby (Boyland Hall /Engleska/), 1831- Сарајево, 1911) остаће у памћењу српског народа као велика добротворка „Мис Ирби“. Она је уз књегињу Мешчерску једина странкиња која се нашла у одабиру „знаменитих и заслужних жена“ који је објављен у Календару Женски свет за 1910 ( 71-72). Њено доброчинство се граничи са подвигом у коме је подједнака количина доброчинства, храбрости, истрајности и способности.

Сусрет са балканским народима за „Мис Ирби“ је био резултат њене жеље да упозна Словене који су шездесетих година 19. века живели у Турској империји. Током 1861, 1862. она је са сапутницом и пријатељицом „Мис Мекензи“ (Georgena Muir Mackenzie) на коњима прокрстарила „кроз Турску у Европи“ и обишла Бугарску, Србију (укључујући део Срема), Црну Гору, Босну, Далмацију и Хрватску, учећи језике, обичаје и услове у којима су балкански Словени живели. Своје искуство „Мис Ирби“ и „Мис Мекензи“ преточиле су у књигу „Међу Карпаћанима“ (Српски књижевни гласник, 1911: 558). Друга књига је објавиљена у Енглеској 1867. У преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена 1868. као „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“. Следеће године је из штампе изашло ново издање на енглеском језику са три нове главе о Босни и Херцеговини и предговором енглеског државника, В. Гледстона (W.E. Gladstone). Књига је штампана и у Њујорку 1886. (Српски књижевни гласник, 1911: 559).

Доброчинство „Мис Ирби“ започиње у Сарајеву 1866. када сопственим средствима отвара „женску школу са интернатом за Српкињице православне вере“ (Календар Женски свет за 1910: 71). Ту девојке добијају основна школска и домаћичка знања, а добротворка се старала и за њихове миразе јер им је давала „најпотребније покућство“ (Исто, 71).

У време Херцеговачког устанка (1875-1878) сагледавши стање избеглог становништва – „робља српског из босанских и херцеговачких крајева побеглог у аустро-угарске покрајине“ (Исто, 72) она је у Лондону основала одбор који је прикупљао и редовно слао средства за помоћ избеглицама, расутим у Аустроугарској, Црној Гори и Србији. Енглеска јавност је преко извештаја и писама „Мис Ирби“ могла да прати дешавања за време и после Херцеговачког устанка, и обавештава се о стању избеглог становништва и насиљу Турака. Једно такво писмо је упутила уреднику Тајмса 22. јануара 1876. у коме је описала сву тежну положаја око 30.000 избеглица који су пред Турцима побегли у Војну крајину, на аустријску територију.

Помоћ су избеглом становништву делиле „Мис Ирби“ и „њена помагачица Мис Џонстонова“ (Исто, 72). Зна се да је од краја 1875. до средине 1879. за све видове помоћи угроженима утрошена сума од „3.955.566 круна у злату, а да је од те суме за школе и стипендије утрошено 879.783. и 53 хелера“ (Ђурић 1966: 10). Делом прикупљеног новца „Мис Ирби“ је основала у околини Пакраца 22 школе, у Далмацији 4 школе и једно „склониште за сирочад изгинулих босанско-херцеговачких бораца“ (Календар Женски свет за 1910: 72). После Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Тада настаје период повратка избеглог становништва, а „Мис Ирби“ је учествовала у пружању помоћи повратницима. Тако је током зиме 1878-1879. на босанско-далматинској граници делила помоћ становништву. Забележено је да је ту помоћ примило око 27.000 људи. У новосадском часопису Жена постоји податак да је 1911. вредност завештања „Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ износила 279.000 круна и да ће се експроприсати „један дио замљишта“ које је било део завештања за потребе града Сарајева (Жена бр. 12. 1911: 764). Споменик „Мис Ирбијевој“ освећен је на Спасовдан у Сарајеву 1914. (Женски свет бр 6. 1914: 147). Доброчинство Аделине Паулине Ирбy једно је од најупечатљивијих подвига које је дубоко уткано у памћење српског народа.

Брига о деци је била одговорност жена

Нови Сад је град који има дугу традицију у збрињавању угрожене деце. Дечије село, школа „Милан Петровић“ и Дом за децу и омладину ометену у развоју „Ветерник“ у Ветернику наставак су традиције коју су започеле Јелена Кон, Даринка Грујић Радовић и Katherine Steward Macphail. У Београду је најтежи посао збрињавања тек рођене деце започела др Драга Љочић.

Јелена Кон (Eisenstadt/Ајзенштат (Аустроугарска), 1883 – Нови Сад, 1942) је рођена као Јелена Шпицер, а удајом за познатог новосадског трговца и угледног члана Јеврејске општине Јулија Кона постала је Новосађанка. Током економске кризе двадесетих година 20. века започела је посао организовања хуманитарне организације „Кора хлеба и Дечије обданиште“ и за своју идеју придобила целокупну новосадску јавност.

Била је то екуменска организација која је помагала угрожене без обзира на веру и нацију. У рад организације биле су укључене Новосађанке свих вероисповести. Друштво је почело са радом 1925. у простору Хигијенског завода, а старало се о деци без родитеља и о сиромашној деци, да би касније основано дечије обданиште, ђачка трпеза и дом за одојчад у чијем саставу је радило медицинско саветовалиште.

Захваљујући енергичном залагању Јелене Кон и заначајним донацијама нови дом „Коре хлеба“ је изграђен 1933. под покровитељством краљице Марије. Сиромашним Новосађанима је 1932. подељено 11.920 кг хлеба… Свако јутро су у обданиште Друштва у које су најпре примана деца без оца, од 1 до 6 година, која су мајке доводиле, а по њих долазиле увече. Деца су ту добијала три оброка, била медицински збринута и „учила се лепом понашању, реду и чистоћи“ (Стојаковић, 2001: 35). О деци узраста 3-6 година старала се васпитачица. Деца сиромашних родитеља без обзира на веру која нису имала „топао ручак“ долазила су у Ђачку трпезу. У зимском периоду задржавана су у топлим просторима Друштва све до поласка у школу. У оквиру Ђачке трпезе 1932. подељено 75.000 порција хране. Млечна кухиња у оквиру „Коре хлеба“ основана је 1930. У њој су се под надзором лекара припремала „лековита млека и млечне смеше“ за одојчад (Исто, 35 ). Апаратура која се користила за те сврхе била је најмодернија и најскупља која се могла набавити. Да би осигурала приходе организације Јелена Кон је организовала многобројне хуманитарне концерте. На њен позив у Новом Саду су концертирали Бронислав Хуберман (Bronislaw Huberman) 1928, Артур Рубинштајн (Arthur Rubinstein) 1929, гудачки квартет из Дрездена 1936, а сав приход је био намењен њеним штићеницима. Чак се и гостовање Жозефине Бекер (Josephine Baker) (без веродостојне потврде) приписује њеном успешном посредовању. За време Другог светског рата током злогласне рације 1942. Јелена Кон је као Јеврејка ухапшена и убијена. Бачена је у Дунав, заједно са великим бројем Новосађана, Јевреја и Срба.

Katherine Steward Macphail ( Кетрин Стјуарт Мекфејл, Scotland, 1887- St. Andrews (Scotland), 1974) је са успехом дипломирала медицину 1911. на Qeen Margaret College на Универзитету у Глазгову. По избијању I светског рата, 1915. прикључила се Scotish Women`s Hospital for Foreign Service. Радила је као лекарка-хирург у болницама у Србији под патронатом Шкотске федерације сифражетских организација. Њој је тада било 28 година. У изузетно тешким условима, пожртвовано и предано она је са другим Шкотланђанкама радила у Kрагујевачкој, затим Београдској војној болници, где је оболела од тифуса. После опоравка била је распоређена на рад у Битољску болницу која је током Солунске операције била на самој линији ратних дејстава.

 У слободном Београду 1919. K.S. Macphail је формирала Енглеско-српску болницу, прву дечију ортопедску болницу код нас. Ту је основала прву школу за медицинске сестре и за стручно оспособљавање лекара. Зграду болнице је 1934. откупило Министарство здравља. Током четрнаестогодишњег рада у болници је лечено око 8.600 деце (Микић, 1988 : 197).

Захваљујући пријатељици, Даринки Грујић, чију је установу у Сремској Каменици често посећивала, она је купила кућу у Сремској Каменици (у ул. Марка Орешковића 1) и ту је изградила нову дечију ортопедску болницу. Њој је тада било 47. година. Енглеско-југословенска дечија боница у којој су лечена деца оболела од туберкулозе костију и зглобова, сколиозе, рахитиса… почела је са радом 1934. Била је под патронатом краљице Марије, а рад су делом финансирали Фонд за спасавање деце из Енглеске и Министраство здравља Краљевине Југославије.

Њен живот није био само медицина. Она је била пасионирана чланица Београдског ауто-клуба и одлична фотографкиња, импресионирана нашим народним ношњама. За време Краљевине Југославије одликована је Орденом Св. Саве и Орденом српског Црвеног крста.

Почетком II светског рата болница престаје са радом. K.S. Macphail је морала да напусти свој дом у Сремској Каменици. Вратила се у лето 1945. доносећи опрему и санитетски материјал. Тада је обнављен рад болнице, али нова власт јој дозвољава да ради уз велико подозрење и то само у оквиру УНРЕ. Године 1947. болница је национализована, а она је била присиљена да престане са радом и да оде из земље. У социјалистичку Југославију се вратила 1954. када је последњи пут обишла своју болницу. Тада је изабрана за почасну грађанку Сремске Каменице. Српско лекарско друштво је 1973. изабрало за почасну чланицу. Одељење за ортопедску хирургију, које је радило у згради болнице, коју је купила, названо је по њој, а у дворишту бонице трудом Друштва лекара Војводине постављена је њена биста. Др Katherine Steward Macphailје умрла у родној Шкотској, где је и сахрањена.

Даринка Грујић-Радовић (Крагујевац, 1878 – Београд, 1958) рођена је у Крагујевцу у имућној породици Радовић. Завршила је Вишу девојачку школу у Београду. Пре Другог светског рата је у у Америци, где је једно време боравила и била избрана за председницу организације „Српска жена“ у Њујорку. Захваљујћи средствима које су прикупили чланови српске заједнице у Америци, Даринка Грујић Радовић је 1914. донела санитетску помоћ у ратом опустошену Србију, пуну избеглица.

У маси народа који се повлаче са војском најугроженија су била деца, међу којима је било много ратне сирочади. У тој ситуацији Даринка Грујић-Радовић је новцем Џона Фротингема (John Frotingham) организовала први прихватни избеглички центар у Скопљу 1915. Пратећи реку избеглица она је организовала домове и прихватне центре за децу, од којих су неки имали и школе са забавиштем (Солун, Ница). У ослобођеном Београду основала је дом за децу у чијем саставу су радиле: шивачка радионица и чарапара у којима су запослене углавном старије сиромашне жене, којима је то био једини извор прихода.

Године 1919. Даринка Грујић-Радовић је београдски дом оставила на бригу „Београдском Женском Друштву“ а она је у Сремској Каменици основала Српско-американски дом који се налазио у дворцу Марцибањи-Карачоњи. Године 1929. дворац је откупљен и тако је основана „Задужбина Џона Фротингхама“. Дом је имао одељење за: децу основце, гимназијалце, децу у трговачкој, учитељској и занатској школи, уметничко одељење за народни вез, салон за израду одела, одељење за ткање са курсом ткања, читаво мало газдинство. У Дому су дозволом Министарства трговине и индустрије отворене Нижа и Средња занатска женска школа. Дом је затворен 1930. Даринка се и даље волонтерски старала о деци без родитеља, али сада у Београду, где се преселила. Остаће забележено да је кроз институције које је она оснивала и водила прошло око 2 250 деце. За своје изванредно дело одликована је Орденом америчког Црвеног крста. Даринка Грујић-Радовић није имала времена за лични живот. Умрла је у Београду, где је и сахрањена.

Драга (Љочић) Милошевић (Шабац, 1855 – Београд, 1926) је прва Српкиња која је окончала студије медицине на Универзитету у Цириху 1878. Рођена је у Шапцу у породици Диме и Марије Љочић, цинцарског порекла. У родном граду је завршила основну школу. Вишу женску школу завршла је у Београду а затим започела студије фолософије на Великој школи. Године 1872. уписала је медицину на Универзитету у Цириху. Циришки универзитет је први отворио врата женама па је Драга Љочић била у прилици да се упозна са социјалисткињама Анком и Милицом Нинковић и да стекне пријатељице међу лекаркама из читаве Европе. Међу њима ће се издвојити Марија Фјодоровна Сиеболд рођена у Риги у протестантској породици 1849. Она ће са Драгом Љочић доћи у Србију где ће једно време радити као лекарка.

 Током Српско-турског рата (1876-1877) Драга Љочић је прекинула студије да би радила као лекарка у ратом захваћеној Србији. По добијању дипломе у Србији је 1879. положила Државни испит да би могла да ради као лекарка, прво као помоћна лекарка у Државној болници у Београду, а затим и у фабрици Монопола дувана. Као лекарка је учествовала у Српско – бугарском рату (1885), Првом и Другом балканском рату (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918). У мирнодопским условима је обављала лекарску праксу преко тридесет година и за то време стекла поштовање стручне јавности и пацијената. Године 1883. удала се за Рашу Милошевића, једног од првака Радикалне странке, који је током политичког обрачуна краља Милана и радикала осуђен на смрт (касније је смртна казна замењена казном затвора).

Драга Љочић је учествовала у јавном животу као оснивачица и чланица многих женских удружења. Била је оснивачица „Материнског Удружења“ у Београду, Српског лекарског друштва (од оснивања 1880) и Друштва београдских женских лекара основаног 1920. Поводом седамдесет година живота и тридесет година рада одликована је почасним чланством у Женском покрету. Ипак њен хуманитарни рад највише је везан за „Материнско Удружење“. Новосадски Женски свет у броју од 7.02.1906. на 25. страни доноси између осталог и овај текст:

„.. На Материце децембра 1904. основано је Материнско Удружење коме је цел да новорођену сиротну и напуштену децу, која су лишена неге материнске, прими у своје закриље, да их однегује до школског узраста и да их онда преда општини или Дому Сиротне деце који од 26 година већ постоји у Београду…“

Захваљујући угледу и залагању Драге Љочић Дом је добио зграду у тадашњој Студеничкој улици. Драга Љочић се међу првима ухватила у коштац са проблемом велике смртности деце, нарочито одојчади у српском друштву. Такође се међу првима суочила са проблемом напуштене деце. У том послу од почетка са њом је била и Сара Карамарковић. Да је проблем смањења смртности деце био један од њених приоритетних задатака говори и њен превод књиге Марије Манасејине „Гајење мале деце“ (Годишњица Николе Чупића, Београд 1885). Европској јавности је био познат њен подвиг. Лекарка Unna Ruhnow је објавила два текста под насловом „Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart“ [19] у марту и јулу 1898. у немачком часопису Illustrirte Zeitung[20] где је дала биографије двадесет осам европских лекарки међу којима је било пет лекарки из Србије. Др Драга Љочић је у том одабиру имала врло значајно место.

Драга Љочић је била активна у „Српском Народном Женском Савезу“. Значајан је њен активистички рад за изједначавање услова рада факултетски образованих жена са мушкарцима истог образовања на истим пословима. Заједно са председницом Савеза, Катарином Миловук агитовала је „да се женскиње са истом квалификацијом и као и мушки изједначе са платама“ (Домаћица 1911: 95) као и о праву на наслеђе женске деце. Колико је њен пример био значајан за еманципацију жена сведочи и чланак о др Драги Љочић из пера Савке Суботић, једне од најзначајнијих боркиња за женска права крајем 19. и почтком 20. века код нас, где између осталог пише:“ Др Драга Љочић је такође много допринела својим подузетним духом, својим знањем и пожртвовањем за опште добро, бистрењу појмова о еманципацији жена у нашој српској интелигенцији.“[21] Данас једна улица у Београду носи њено име.

Јужно од Саве и Дунава

 У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913: 87-89) тексту Јулке Срдић-Поповић о српским добротворкама наводе се имена следећих добротворки које су живеле јужно од Саве и Дунава: Даша Савић и Мара Рајковић из Сарајева, Јованка Фуфић из Травника, Марија Јакшић из Дервенте, Марица Смољчић из Праче. Поменуте су и: Даша Будимлић из Сарајева која је оставила своје имање „српској црквеној опћини у Сарајеву“; Ана Добривојевић из Босанске Крупе која је „обасула свој народ многим доброчинствима“; Јелисавета Чавраковић из Београда која је оставила „преко 10.000 динара на просветне цељи“; Јока Илић која је оставила 10.00 К (круна) Београдској трговачкој омладини; Катарина Митровић из Чачка која је оставила кућу чачанској гимназији, а „овећу своту школама и напуштеној српској дјеци“; Сара Јовановић из Г(њ)илана „у бившој Старој Србији која је поклонила српској основној школи половину свог иметка; Београђанка Драгиња Петровић која је основала закладу вредну 20.000 динара „за питомце духовне академије.“ Забележена су доброчинства Јевросиме Лакетић из Херцег Новог, Јованке Фуфић из „Лијевна“, Марије Јакшић из Славонског Брода, Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке Вуковић из Београда. Мита Ђорђевић се одлучио за много ужи списак, дајући предност добртворкама јужно од Саве и Дунава. (Ђорђевић, 1912: 19-34). Оба поменута извора истакла су подвиге дародавки Друштва Светог Саве: Ленку Бељиницу, Катарину Барловац и Анку Вуковић, затим доброчинства Јевросиме Лакетић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић. Овом списку сам, у овом раду, додала и биографије Стаке Пејић и Анастасије Наке Спасић – настављачице великог добротворног дела свог супруга, Николе Спасића.

Друштво Светог Саве је просветна институција основана 1886. у Београду. Циљ је био да се организује просветни и културни рад међу српским становништвом које се тада налазило у Старој Србији и Македонији. Рад Друштва се одвијао кроз непосредан културно-просветни рад, издавачку делатност и изградњу школских установа за школовање деце ван тадашње Краљевине Србије. На челу Друштва је био Светомир Николајевић, професор опште историје и књижевности на Великој школи у Београду. Међу добротворима Друштва било је неколико стотина трговаца, занатлија, чиновника и интелектуалаца а међу њима како пише Мита Ђорђевић „угледно место заузимају три жене“: Ленка Бељиница, Катарина Барловац и Анка В. Вуковић ( Ђорђевић, 1912: 26-27).

Ленка Бељиница (Београд, 1848 – 1889) била је супруга судије и књижевника Тасе Миленковића. Током Српско-бугарског и Српско-турског рата помагала је рањенике. Оставила је више задужбина. Друштву Светог Саве је оставила 600.000 динара и тако послала његова „највећа добротворка“ (Ђорђевић 1912: 27). Једини услов који је поставила је обавеза да Друштво изда годишње „једну или две књиге“ у духу тежњи за „српским уједињењем и ослобођењем“ (Исто, 27).

Катарина Барловац (Београд, 1839-1891) је била удата за београдског трговца Јовицу Барловца. Имали су петоро деце. Катарина се истакла као добротворка током Српско-бугарског и Српско-турског рата. Друштву Светог Саве и „Сиротињском Дому“ је оставила по 500 динара.

Анка В. Вуковић (Земун, 1806- Београд 1891) је рођена у трговачкој породици. Била је позната као вешта ткаља и везиља. Била је у браку са абаџијом Вучком Ивковићем са којим је имала десеторо деце. У животу је остало шесторо деце. После мужевљеве смрти наставила је да се бави абаџијским занатом. Друштву Светог Саве је оставила 500 динара.

Јевросима Лакетић (Србина/Херцег-Нови, 1760-1847) рођена је у породици Владисавић, чији је најпознатији представник био гроф Сава. Јевросимин отац је био Мато Владисавић, а мајка Марија била је братичина Стефана Љубибратића. Удала се за Анта Лакетића, потомка породице Стратимировић. Како је надживела мужа и децу саставила је тестамент по коме је део богатства наменила сиротињи и цркви, а највећи део – кућу и башту оставила је у фонд из кога је 1858. у Србини, делу Херцег-Новог, отворена поморска школа „једина чисто српска у васколиком Српству“ (Ђорђевић 1912: 19). Новац у фонд из кога је финансирана поморска школа пре Јевросиме су оставили Јован Бошковић и Ђура Ђуровић. У тестаменту Јевросиме Лакетић је писало:

„Ова моја кућа у којој живим и башта около куће, те ме је трећи дио допао од очинства, а два дијела купио мој почивши муж од насљедника покојног мог оца, желим да буде на ползу школе (морнарске), која благонадежно очекује да се установи по завештајима почивших Јована Бошковића и Георгија Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилијанским или нашијем црквенијем буквама ради ползе наше младежи.“ (Ђорђевић, 1912: 21).

Школа је започела са радом у кући Јевросиме Лакетић која је обновљена средствима добијеним од продаје добара која је за исте сврхе завештао Јован Бошковић, а финансирана је приходима од кућа у Трсту, које је за исту сврху оставио Ђуро Ђуровић.

Јованка Фуфић (Ливно, 1836 – Травник, 1904) рођена је у породици Кујунџић. О њој се зна само толико да се удала за Гаврила Фуфића познатог добротвора и да је после смрти све што је поседовала оставила у просветне и добротворне сврхе: 20.000 К (круна) српској школи у Травнику, исту суму Српском просветном и културном друштву Просвјета у Сарајеву, а непокретну имовину је оставила српској цркви у Ливну.

Марија Јакшић (Славонски Брод, 1852 – Дервента, ?) рођена је у породици Кочић. Удала се за трговца из Дервенте, Васу Јакшића коме је то био други брак. Четворо деце Васе Јакшића, из првог брака су рано помрла, а Јованка је после смрти супруга поштовала заједничку намеру да сво имање у новцу и добрима оставе у добротворне сврхе. Тако је Српско привредно друштво Привредник из Загреба добило 20.064,25 К, а исту суму и Српско просветно културно друштво Просвјета из Сарајева. Кућу и виноград је оставила српској црквеној општини у Славонском Броду, а Српској црквеној општини у Требињу – кућу у Задру.

Стака М. Пејић (Лешница ? – ?) рођена је у породици Божић, а већ за живота је уврштена у избор знаменитих жена због констаног добротворног рада који је сама предузимала о сопственом трошку збрињавајући сиромашне и гладне. (Ђорђевић, 1912: 34). Међу добротворна дела која ће се памтити спадају изградња школе и обнова цркве у Лешници (Мачва). Поред тога дала је значајна средства Друштву Светог Саве , „Друштву Кнегиња Љубица“, Гимназији у Шапцу. Њено највеће завештање је капитал од 100.000 динара која треба да послужи да се из камате на докапитализовану суму плаћа „сиротињски лечник“. За те потребе Стака је изградила и стан за лекара. Њена готово свакодневна хуманитарна мисија учинила је да су је у народу звали „Сиротињском Мајком“ или „Стака Милосављевица“ (Ђорђевић, 1912: 34).

Анастасија Нака Спасић (Оршава, 1864 – Београд, 1953) рођена је у породици Стевана и Јелисавете Лујановић. Као двадесетогодишњакиња склопила је брак са Адолфом Хартманом, капетаном дуге пловидбе. После супругове смрти, будући да нису имали деце Анастасија се вратила у родитељску кућу. По други пут се 1907. удала за београдског трговца и добротвора Николу Спасића и тако постала Београђанка. Никола Спасић (1838-1916) је још за живота био један од најзначајнијих српских добротвора и задужбинара јер је своју имовину завештао у добротворне, привредне и просветне сврхе. У литератури се наводи податак да се вредност Задужбине Николе Спасић (Задужбина Николе Спасића за подизање болница, дом за сироте и изнемогле српске грађане и на опште и привредне циљеве и Задужбина Дом српско-народног инвалидског фонда Свети Ђорђе), могла поредити са износом Нобелове награде. Међу најзначајнијим објектима изграђеним захваљујући његовој Задужбини наводе се КБЦ Звездара и Градска болница у Београду. Добротворним радом се после његове смрти интензивно бавила Анастасија (Нака) Спасић. Богату Београђанку су бирали за председницу многих женских и хуманитарних организација као што су: „Друштво Кнегиња Љубица“, „Дом Ученица Средњих Школа“, „Друштва Насушни Хлеб“. Била је међу чланицама управе следећих организација: „Коло Српских Сестара“, Друштва Црвеног крста и других. Поред тога била је на челу Задужбине Николе Спасића, Дома инвалидског фонда Свети Ђорђе, а супруга је наследила на челу Хуманитарног друштва Краљ Дечански. Забележено је да је у свим приликама сопственим радом и средствима доказивала посвећеност потреби да помогне угроженим људима, женама и деци. Посебно се истиче њен рад у оквиру „Друштва Кнегиња Љубица“ где се са посебном пажњом бавила радом Дома милосрђа у Штимљу (осн. 1920), где су била смештена деца без родитеља са Косова и Метохије. Анастасија Нака Спасић није имала деце, али је читав београдски период живот посветила добротворном раду, незбринутој деци и сиромашним женама. За хуманитарни рад је добила следећа одликовања: „Крст Милосрђа“ за рад у помоћној болници у Београду током Балканских ратова (1912-1913), Орден Светог Саве III степена, Орден Белог орла V реда и Орден Црвеног крста. Једна улица у Београду данас носи њено име.

Северно од Саве и Дунава

Почев од краја 18. века у Хабзбуршкој монархији имамо примере да су жене из српске заједнице, користећи се важећим законима, а не обичајним правом, успеле да наследе, а затим управљају наслеђеним добрима. Закон је у то доба једино поштовао и штитио институцију мираза. Жене су, тек као удовице, или на основу развода брака, могле, по свом нахођењу, располагати добијеном имовином. То је разлог што је већина првих добротворки била у статусу удовица (Стојаковић 2001: 13). Међу Војвођанкама чије је добротворство забележено почеком 20. века налазимо имена четрдесет жена које су „многим доброчинствима обасуле свој народ“, са подацима о каквим се задужбинама ради и који је капитал у њих уложен („Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“Сарајево, 1913: 87-89). Ту су: Софија Дунђерски „мајка српског народа, која сваки дан пружа доказ своје велике племените душе“; Софија Дражић из Великог Бечкерека, „која је својим радом и штедњом свој иметак тако увећала, да је пред смрт богато обдарила свој народ“; Јулијана Недељковић из Вршца, која је „Матици српској предала 30.000 форинти“; Драгиња Арадски из Суботице која је „своје имање у вредности од 16.000 круна оставила у добротворне сврхе“; Милица Петковић и Анка Константиновић, „добротворке панчевачке Више девојачке школе“; Терезија Кањижа из Уљме која је „оставила на располагање свом народу преко 40.000 круна“; Наста Сладићка из Старог Бечеја која је „оставила 26 ланаца земље и кућу у вароши“; Катарина Димитријевић из Руме која је „сав свој иметак оставила учитељском конвикту“; Емилија Мунчић – Векецки која је „даровала 300.000 круна за добротворне сврхе“; Јелисавета Стојковић из Сомбора која је „оставила преко 50.000 форинти за потпомагање сиромашних учитељских приправника и приправница“; Јелена Коскиница која је „оставила српској Великој гимназији у Сремским Карловцима 50.000 форинти“; Наталија Николић из села Томашевца у Банату „оставила је 65.000 круна за цркву и школу“; Ана Стојановић из Панчева „оставила је 10.000 круна за потпомагање двију сиротих старица“; Кристина Недељковић која је „даровала 36.000 круна Српској црквеној општини“; Еуфимија Јовић која је „оставила 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју за оснивање задужбине за образовање српске деце. Из задужбине се на ђаке годишње троши 10.000 круна“; Јелена Бозда из Сентандреје која је „оставила 1800. задужбину у вредности од 300.000 круна која се издаје српским трговцима у Пешти и Сентандреји“; Софија Соса Голупска из Меленаца која је „оставила за српске књижевнике сав свој велики иметак у земљи“; Марија Радосављевић из Панчева и Катица Ивошевић из Винковаца оставиле су Привреднику прва „велико имање“, а друга 40.000 круна. У тесту се помињу завештања Новосађанки Марије Трандафил, Софије Пасковић и Кате Јовановић из Илока, али се не помиње завештање Марије (рођ. Миланковић) Петровић, која је, поштујући жељу свога брата Луке Миланковића и на темељу његове заоставштине, тестаментом оставила земљу у вредности од 25.000 форинти, за стипендије.

У овом раду сам код одабира биографија дала предност дародавкама које су се определиле за просветне и књижевне циљеве, за помоћ сиротим женама и деци и помоћ девојачким школама.

Еуфимија Јовић (Сентандреја, 1790 – Стари Бечеј, 1861) рођена је у породици Јанковић. Отац јој је био „капетан потиског дистрикта“, Ђорђе пл. Јанковић, потомак богате породице која је 1690. дошла у Панонију. Зна се да је Еуфемијин отац купио „курију у Ст. Бечеју“, а она је у мираз добила село Буњу. После братове смрти припала јој је и земља у Старом Бечеју. Она је била једна од многих добротворки која је направила завештање у тренутку када је била удовица. Њено завештање било је намењено „за образовање српске деце у војничким, трговачким, занатлијским и ратарским наукама“ (Ђорђевић, 1912: 22), а за те потребе оставила је 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју. Фонд задужбине је био довољан за 12 стипендија. Поред тога она је подигла две цркве и за сваку оставила по 10 јутара земље. Приходе од последњих 10 јутара наменила је за мираз „једној српској удавачи која ће се венчати у њеној црквици на салашу“ (Ђорђевић 1912: 22).

Софија Пасковић (Нови Сад, 1809 – Беч, 1874) је рођена у богатој новосадској породици Камбер. Биће упамћена као добротворка коју су, због помоћи коју је пружала сиромашним ђацима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, звали “омладинском матером”. Њено најзначајније завештање је “Фонд Ђоке Пасковића” формиран 1871. као успомена на рано преминулог сина. Намера добротворке је била да се из тог фонда “потпомажу и српска књижевност и сиромашни ученици.” Фонд је требало да отпочне са радом када “нарасте” до износа од 12.000 форинти. Првенство код добијања стипендија имали су ђаци из Новог Сада, Вуковара и „Осека“. Управу над Фондом Софија Пасковић је поверила Матици српској.У књизи „Матица српска 1826 – 1926“ издатој у Новом Саду 1927. о Задужбини Софије Паковић пише и ово: Како добротворка у опоруци није тачно назначила колико прихода да се употреби на књижевност а колико на помоћ сиромашним ученицима, то је решењем Главне Скупштине Матице Српске од 1891. установљено да ће се од чистог прихода, што по одбитку свих трошкова преостане, свагда две трећине употребљавати за награђивање књижевника а једна трећина на стипендије сиромашним ученицима…“

Новосадском средином се шездесетих година 19. века ширио Омладински покрет[22], коме су се са великим одушевљењем прикључиле и жене. Међу њима је била и Софија Пасковић. Неоспорне су њене заслуге за формирање „женског омладинског одбора“ који је требало да „међу женскињем оне послове који мушки буде вршио међу мушким“. Због заслуга за оснивање Одбора и због прилога који је дала у фонд за бригу о сиромашним и болесним људима, изабрана је за председницу. Познате су њене заслуге за оснивање женских школа, а за ту сврху, на њен предлог, основан је посебан одбор. Софија Пасковић је 1871. на дочеку Светозара Милетића, (најзначајнијег српског политичара у Угарској у 19. веку), који се враћао из затвора у Вацу одржала говор, потврдивши тако значајно место које је имала у друштвеном, па и политичком животу Новог Сада. Добротворка, председница и активисткиња Женског омладинског покрета у Новом Саду, Софија Пасковић умрла је у Бечу 1874.

Јулијана Обрадовић (Чаково/Темишвар, 1825 – Вршац, 1888) се као старија девојка са добрим миразом, који јој је припао после братове смрти, удала за удовца Јоцу Обрадовића из Вршца. Он је из првог брака имао три кћери и сина који су још у младости умрли од туберкулозе. Јулијана је надживела мужа и на подстицај вршачког лекара Ђоке Јовановића основала фонд под називом „Задужбина Јоце Обрадовића и жене му Јулијане рођ. Новак из Вршца на српске књижевне цели“ (Ђорђевић, 1912: 28). У те сврхе дародавка је оставила износ од 33.871,24 К (круне) са упутством да се може користити када главница нарасте до износа од 60.000 К. То се десило 1907. па се од наведене године камата користила за ауторске хонораре и штампање књижевних и научних дела и популарних књига. Задужбином је по жељи дародавке управљала Матица српска.

Софија Соса Голупска (Меленци, 1824 – Србобран (Сентомаш), 1900) се као Софија Живановић удала за сентомашког капетана Новака Голупског. Надживела је мужа и читаво заједничко имање оставила је у добротворне сврхе: 52 јутра земље за фонд под називом „Задужбина Новака Голупског, бившег народног капетана у бурној години 1848. – 1849. и његове супруге Софије Голупске“ (Ђорђевић, 1912: 29). Задужбином је управљала Матица српска а циљ је био да се из прихода од дароване земље исплаћују ауторски хонорари и издају белетристичка, научна и популарна дела која ће „просвету у српском народу ширити“. Софија Голупска је Српској православној црквено-школској општини у Сентомашу оставила 37 јутара земље да се из прихода од те земље набављају одећа, обућа и књиге за сиромашне ђаке.

Епилог

У овом раду направила сам одабир добротворки у српском народу у периоду од половине 19. века до почетка Другог светског рата. Критеријум за одабир није био само вредност завештања, већ и могућности слободног деловања које су жене имале (или нису имале) у различитим друштвено-политичким системима. Када би се само ценила вредност и дугорочност завештања онда би Војвођанке добротворке биле најзаступљеније. Али, међу дародавкама у овом раду налази се готово једнак број жена северно и јужно од Саве и Дунава, јер су добротворни планови жена које су живеле јужно од Саве и Дунава ретка, али драгоцена дела.

Дело Adeline Pauline Irby, Katherine Steward Macphail и делом Јелене Кон настала су ван контекста у коме су се одвијали животи српских добротворки. Њихова доброчинства су настала ван патријархалног оквира у коме су живеле, јер су црпеле своје хуманитарне планове из другог политичко-економског контекста.

Биографију Савке Суботић сам у овом раду издвојила као изузетно значајну. Њено дело је оргоман рад које је осмислила и без менторства спровела у дело а настао је у директном контакту са женама на селу, али и са европском „интелигенцијом“ (Суботић, 1904). Њени планови су били далекосежни, модерни и остварљиви. Она је била жена од акције, а не од речи. Њене акције су у основи значиле да треба примером и речју у директном контакту научити неуког и гладног и тиме му дати могућност да сам зарађије. Овај план је најуочљивији у процвату „народне индустрије“. Многа њена дела, будући да нису била пре очима домаће интелигенције, заборављена су, или се приписују народном генију.

Као што се и из овог рада може видети у другој половини 19. века налазимо значајан низ дародавки међу којима доминирају Војвођанке. Оне су захваљујући законском оквиру могле да наслеђују имовину и да њоме слободно располажу. И поред тога што је већина била у статусу удовице, многе (као Марија Трандафил) су увећале богатство и измениле тестамент који је укључивао вољу преминулог супруга. Фондови или закладе Војвођанки рађена су у складу са тада важећим прописима који су превиђали да се „закладе уведу у живот“ тек када постане могуће да се из камате од главнице испуне све намере дародавки. Решењем проблема дугорочног финансирања заклада и фондова омогућено је да се воља војвођанских дародавки протегне у будућност. По томе су доброчинства Војвођанки препознатљива и незаобилазна карика у развоју српске културе и привреде, али и смањењу разлика између сиромашних и богатих.

Завештања добротворки јужно од Саве и Дунава су ређа и скромнија и у већини прате претходну вољу преминулог супруга. Законски и друштвени контекст крајем 19. и почетком 20. века јужно од Саве и Дунава није омогућавао да жене делују самостално. Овај образац видљив је и почетком 20. века судећи по биографији Анастасије Наке Спасић. Завештања која су оне установиле, често на темељу ранијег тестамента, или договора постигнутог са преминулим супругом, обично су ишла у корист просветних, хуманитарних циљева, или у корист Српске православне цркве. Из биографија се може видети да међу оснивачицама, или дародавкама просветних институција преовлађују необразоване жене. По томе су доброчинства жена настала у патријархалним срединама јужно од Саве и Дунава подвизи који се не могу изоставити из нашег памћења.

Добротворке северно и јужно од Саве и Дунава чиниле су доброчинства верујући у хришћанске вредности, изнад свега у то да свако трајно дело мора бити учињено у славу Бога и на корист народа, а то су увек велики, далекосежни планови. Културни, економски и духовни развој српског народа, ма где живео, био је у основи њихових завештања.

Рад свих добротворних институција, заклада и фондова прекинут је одмах након завршетка Другог светског рата, успостављањем нових друштвено-политичких односа у социјалистичкој Југославији.

Извори и литература

Архив Кикинде

Извештај о раду (1938) Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња, Ф.350, кутија 2.

Рукописно одељење Матице Српске

М 5.577 Савка Суботић, Сећања, афоризми

Литература  

Алексијевић, Властоје (1941) Наша жена у књижевном стварању. Београд. Штампарија Ж. Маџаревића.

Božinovic, Neda (1996) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetcetvrta.

Беловиц-Бернаџиковска, Јелица (уред) (1913) Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни

развитак и њезина уметност до данас. Сарајево. Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.

(Ин Мемориам) Нина Петровићка, Женски свет. Нови Сад. бр. 1. 1909: 9-10

Ераковић, Тадија (1994) Молитва. Сремска Каменица. СОС Дечије село „др Милорад Павловић“.

Гавриловић Андра (1990) Знаменити Срби XИX века. Загреб. Српска штампарија1903. Репринт: Београд. Култура. Књига I: 28.

Говор госпође Савке Д-р. Ј. Суботића одржан у сали Велике Школе 5. октобра 1903 (1903) Београд. Прво издање Кола српских сестара.

Ђорђевић Мита (1912) Жена у историји српској. Нови Сад. Електрична штампарија др. Св. Милетића.

Ђурић Хајрудин (1966) Енглескиња у Херцеговачком устанку у: Политика, Београд. 18. 09. 1966:10

Идеали Српкиње (1913). Нови Сад. Електрична штампарија Д.Д. Браника.

Јоцић Лука (1904) Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Кљајић Лепосава (1998) Заслужни новосадски Грко-Цинцари с краја 18. и у 19. веку. Нови Сад. Скупштина Града Новог Сада.

Лазаревић Јелена (1929) Енглескиње у српском народу. Београд. Београдско Женско Друштво.

Микић Желимир (1988) Увек ваша – Живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад. Матица српска.   

Мис Аделина Павлија Ирби (Ин Мемориам) у: Жена. Нови Сад. 1. 10. 1911: 622.

Савић-Ребац Аница (1988)- Савка Суботић у: Студије и огледи И-ИИ, Књижевна заједница Новог Сада. стр .407-410.

Ruhnow Unna (1898) Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart, Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 & 14. o6. 1898.

Софронијевић Мира (2009) Даровале су своме отечеству – Племените жене Србије. Београд. Библиотека Града Београда.

Столић Ана уред (2001) Успомене Савке Суботић. Београд. Српска књижевна задруга.

Stojaković Gordana (ur.) (2001). Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad . Futura publikacije.

Stojaković Gordana (2005). Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)- specijalistički rad. Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije www.nsac.yu

Stojaković Gordana (2006) Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet: u: Savić, Svenka és Veronika Mitro ur. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei (9-17). Újvidék. Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja.

Stojaković Gordana (2007) Naša savremenica Savka Subotić – dramski prikaz. Novi Sad. Izdanje autorke. ISBN 987-86-909833-1-5

Stojaković Gordana (2008) Domaća radinost i angažovanje žena u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. veka u: Marina Blagojević ur.Seoske ženske organizacije u Vojvodini (19-33). Novi Sad. Zavod za ravnopravnost polova AP Vojvodine.

Stojaković, Gordana (2009) Ein Gespenst geht um in Serbien, Die Frauenbewegungshistoriographie besitzt gute Perspektiven im: Hg. Johanna Gehmacher und Natascha Vittorelli, Wie Frauenbewegung Geschreiben wird. Wien. Löcker. (279-283).

Stojaković, Gordana (2010) Education of Serbian women in domestic and foreign universites in: Popov Čedomir ed. Serbia the cultural bridge between East and West. Novi Sad. Matica srpslka. (176-177), Matica srpska.

Варађанин Аркадије (Ин мемориам) Нана Натошевић у: Календар Женски свет за 1910. Земун. 1910: 86-88.

Суботић Даринка (1925) Савка Суботић– Говор на свечаној седници Матице напредних жена 25.11.1924. Нови Сад. Застава.

Суботић Савка (1904) О нашим народним тканинама и рукотворинама. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

Суботић, Савка (1911) Жена на истоку и западу. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Šosberger Pavle (2001) Novosadski Jevreji. Novi Sad. Prometej.

Варађанин, Аркадије (1906) Споменица двадесетпетогодишњег рада (1880 – 1905) Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

А. В. (Варађанин Аркадије) (1910), Женска удружења међу Српкињама у: Женски свет- Календар за 1910. Земун. 1910. 97-106.

Женски часописи и календари

Жена, Нови Сад (1911-1914) уреднице Милице Томиц. Штампа Српска штампарија др Св. Милетица.

Женски свет, Нови Сад (1886-1914)лист Добротрних задруга Српкиња. Издање Добротворна Задруга Српкиња

Новосаткиња.

Календар Женски свет за 1910, Земун. Штампарија Милана Илкића. (део Знамените и заслужне жене / Савка Суботић (70-71), Мис Аделина пл. Ирбијева (71-73), Др Драга Љочић (73-75), Зорка Ховоркова (75-77), Кнегиња Мешчерска (77-79), Јелица Беловић-Бернадзиковска (79-81), Катица А. Крајићева (82-83), Милица Стојадиновић Српкиња (83-86), Нина Петровићка (86-88), Персида Пинтеровић (89- 90), Елодија Мијатовићка (90-92), Јелена Ђ. Поповић (92-93), Марија удова Др. М. Радојчића (94), Јелена Деметровићка 95-96).

Домаћица, Београд (1890-1914) лист Београдског Женског Друштва и његових подружница. Издаје Београдско Женско Друштво.

A Nö és a Társadalom Budimpešta (1910-1914). Urednica Roza Švimer. Organ ugarskih feministkinja.

Ženski svet, Trst 1925. Urednica Pavla Hocevarjeva. Glasilo ženskih društava Julijske krajine. Izdaje

Žensko dobrodelno udruženje u Trstu.

Календар Женски свет за 1910. Земун 1910. Уредник Аркадије Вараданин. Издавач Милан Илкиц.

Остали часописи и новине

Српство, орган Српске народне странке у Угарској. Нови Сад. 1913.

Браник, орган Српске народне слободоумне странке. Нови Сад (1913 – 1914).

Бранково Коло, лист за забаву поуку и књижевност. Сремски Карловци (1910, 1913)

Српска ријеч. Сарајево. 1913.

Србобран – Народни српски календар. Загреб. Српско коло.д.д. 1914.

Застава. Нови Сад. 6 (19) октобар 1909.

Српски књижевни гласник. Београд. 1911 књ. 27. св.7: 557-559.

Јавор. Нови Сад. 23. октобра 1883. бр 43. стр. 1348.


*Рад је написан 2013. и није до сада објављен.

[1] Текст се налази на надгробном споменику добротворима Луки Миланковићи и његовој сестри Јелени Петровић. Споменик и текст су дело челних људи „Српске православне црквене општине новосадске“.  Надгробни споменик се налази на Успенском гробљу у Новом Саду. Данас је име Луке Јоцић видљиво, јер је недавно премезано црном бојом, али не и име Марије Петровић.

[2] Прве женске организације Српкиња се формирају током седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а 1953. је престао да постоји АФЖ Југославије (Антифашистички фронт жена Југославије), најмасовнија женска организација у нашој историји.

[3] Називи организација дати су у оригиналној транскрипцији.

[4] Под Хабзбуршком монархијом овде подразумевам сложену државу коју уједињује династија Хабзбург и Хабзбург -Лорен а која је у периоду (1867-1918) који претежно обухвата овај рад имала назив Аустроугарска монархија (прим.аут.).

[5] Кнежевина Србија (почев од Хатишерифа 1830, мада је међународно призната 1878)  и Краљевина Србија (од 1882).

[6] Хуманитарна организација жена у Краљевини Угарској чији је део била савремена Војводина до 1918.

[7] Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња,  Архив Кикинде Ф.350 кутија 2.

[8]Податак је добијен на основу односа круна – долар који је у тексту „Женска удружења међу Српкињама“ дао Аркадије Варађанин (Календар Женски свет 1910: 97-106)  .

[9] Транскрипција је у потпуности преузета из изворног документа.

[10] Погледати: Савка Суботић и Ернст Хекел, универзитетски професор у Јени у: Женски свет бр. 6 стр. 138.

[11]Женски свет, Нови Сад 1914.  бр 7-8, стр. 180-181.

[12] Оснивачица и председница Интернационалне алијансе за женско право гласа (International Woman Suffrage    Alliance) Кери Чепмен Кет је на челу организације од оснутка до 1923.

[13] Rosika Schwimmer (1877-1948)  је 1903. основала  Угарско удружење запослених жена – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savet žena – Nöegyesületek Szövetsége а, 1904. Феминистичко удружење Угарске -Feministák Egyesülete. Била је једна од најзначајнијих европских феминисткиња и мировњакиња почетком 20. века. Чланак Розе Швимер о Савки Суботић објавио је будимпештански лист на немачком језику Neuse Pester Journal a пренео новосадски  Женски свет (бр. 1. 1912: 7).

[14] Bertha Pappenheim је била боркиња против трговине „белим робљем“ и проституције. Била је позната у европским оквирима. У Србију је дошла да придобије српске женске организације за борбу против проституције.

[15]  Српски Народни Женски Савез је био члан IWSA од 1911.

[16] Податак о датуму рођења преузет је из књиге Луке Јоцића „Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884“, Нови Сад 1904, стр. 94. Лука Јоцић се позива на „својеручне њене забелешке“ и даје податке о датуму њеног рођења „25. децембар 1916. лицем на римски Божић“. Проф. Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19 века“  (Загреб, 1903 –репринт Београд, 1990: 28) наводи да је Марија рођена 1811. или 1814., а у књизи Лепосаве Кљајић „Заслужни Новосађани Грко – Цинцари с краја 18. и 19.века“  (Нови Сад, 1998) наведена је 1815. као година рођења.

[17] У књизи Андре Гавриловић „Знаменити Срби XIX века I књига, стр 28. Српска штампарија Загреб, 1903. Репринт „Култура“, Београд 1990.  назив завештања гласи: „Завод за негу  и издржавање сироте и сиромашне српске деце“.

[18] 1848-1849.

[19] Aktivne lekarke sadašnjosti.

[20] Dr Unna Ruhnow, Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart in: Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 i 14. o6. 1898.

[21] Савка Суботић, Др Драга Љочић, Женски свет бр. 10, Нови Сад 1909, стр 229.

[22] Ради се о Уједињеној омладини Српској (прим. аут.).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Добротворке у српском народу," u ŽeNSki Muzej, 5. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/10/05/dobrotvorke-u-srpskom-narodu/.
Kategorije
tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Umetnice u muzejima

Razmišljanje o ženskom
umetničkom nasleđu

Jelena Ognjanović

Povod za razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu bio je projekat Percepcije, koji je Galerija Matice srpske u saradnji sa British Council-om realizovala kroz izložbu Žena po meri društva? Podstaknuti studijskom posetom kolekciji British Council-a, kao i samom temom projekta koja se bavi (ne)vidljivosti umetnica na umetničkoj sceni i percepcijom umetnica u javnosti, izložba je postavila dela savremenih britanskih umetnica u dijalog sa delima srpskih umetnica iz kolekcije Galerije, kako bi se istakla vanvremenska pitanja ženskog stvaralaštva. Platforma K.A.T. u okviru koje je u vreme trajanja izložbe Percepcije. Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske održana konferencija na temu Žensko kulturno nasleđe – modeli čuvanja i prezentacije bila je više od dobre prilike da se priča o umetnicama u novosadskih muzejima.

Kada je 1971. godine u časopisu Art News (br. 69) Linda Noklin objavila članak Why Have There Been No Great Women Artists? postavila je niz problemskih tema koje su sadržane u pitanju zbog čega u prošlosti nije bilo veliki umetnica. Ono zapravo ističe široko polje jedne sveopšte mistifikacije umetnosti izvan političkih i ideoloških pitanja koje se tiču žena. U srži pitanja stoje mnoge naivne, iskrivljene i nekritičke pretpostavke o stvaranju umetnosti odnosno stvaranju „velike umetnosti“. Zahvaljujući njima u istoriji umetnosti su se izrodili umetnički „superstarovi“ poput Mikelanđela, Rafaela, Van Goga, ili u srpskoj istoriji umetnosti – Paje Jovanovića, Uroša Predića, Save Šumanovića itd. Takođe, pitanje nas usmerava na razmišljanje da umetnost nije slobodna, autonomna aktivnost koju stvara obdarena individua, pod uticajem prethodnih umetnika i društvenih sila, već da je stvaranje umetnosti, razvijanje umetnika, kao i priroda i kvalitet samog umetničkog dela integralni element date društvene situacije, vođene i utvrđene specifičnim društvenim i umetničkim institucijama – umetničkim akademijama, patronima, kolekcionarima, umetničkom tržištu kao i muzejima i galerijama.

U svetu istorije umetnosti „beli–zapadnoevropski muški pogled“ nesvesno je prihvaćen kao pravi i jedini pogled tradicionalne nauke. Iz perspektive čoveka kraja XX i početka XXI veka, on postaje neadekvatan, ne samo u smislu njegove moralne ili etičke osnove, već i one intelektualne. Na neki način, otkrivajući jedan neuspeh većeg dela akademske istorije umetnosti, razvijaju se tzv. rodne studije koje na različite načine osvetljavaju „izgubljene“ ili „zaboravaljene“ umetnice i umetnike, i posmatraju poznata dela iz nove perspektive.

Međutim, pristup u kojem samo dodajemo spisak imena umetnica u postojeću istoriju umetnosti nije dovoljan, ukoliko istražujući njihovu umetnost, ipak ne preispitamo celokupan metod istorije umetnosti koji je zasnovan na principu postavljanja umetnika na određeno mesto u vremenskoj liniji umetnosti. Danas želimo da utvrdimo načine i radnje koje su dovele do marginalizacije određenih umetnika/umetnica, a isticanja drugih.

Muzej i njegova kolekcija su s jedne strane određeni akademskim postulatima istorije umetnosti, a s druge strane društveno–političkim okolnostima u kojima nastaju i deluju. Kolekcije novosadskih muzeja razvijale su se na različite načine i to mahom tokom XX veka, sa izuzetkom Galerije Matice srpske čija je kolekcija osnovana 1847. godine. Sa jasnim opredeljenjem i delovanjem: Galerija Matice srpske, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Spomen–zbirka Pavla Beljanskog i Galerija likovne umetnosti poklon–zbirka Rajka Mamuzića baštine i predstavljaju sveobuhvatno umetničko stvaralaštvo Srbije, Vojvodine i Novog Sada od XVI veka do danas. Međutim, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri u tim kolekcijama postoji stvaralaštvo umetnica?

Ako posmatramo muzej XXI veka, on za razliku od gore navedene odrednice, treba da teži da postane platforma za pokretanje najrazličitijih društvenih pitanja. Koncept kritičkog muzeja odnosi se na kreiranje muzeja kao mesta u kojem se promišljaju i dovode u pitanje različiti aspekti života savremenog čoveka u korelaciji sa istorijom, nasleđem, savremenom umetnosti, tehnologijama i prirodnim naukama. Podstaknuti tezom Linde Noklin, ali i potrebom da odgovorimo na stremljenja društva XXI veka, kustoskinje iz pomenutih novosadskih muzeja sastavile su spisak umetnica čija se dela nalaze u njihovim kolekcijama.  Taj osnovni nivo istraživanja, otvorio je mogućnost za razmišljanja koja se tiču zastupljenosti ženskog umetničkog stvaralaštva u kolekcijama ovih muzeja i politici akvizicija, tačnije načinu na koji su dela pristizala u kolekcije i kako se danas nabavljaju, načinu interpretacije u kontekstu istorije izložbene delatnosti ali i današnjem vidu prezentacije.

Iz osnovnog uvida može se zaključiti da se u kolekcijama novosadskih muzeja nalazi izvestan broj imena umetnica koje su stvarale na teritoriji Srbije, Vojvodine i Novog Sada u periodu od tridesetih godina XIX veka pa sve do danas. Međutim, ako se posmatra u odnosu na zastupljenost i broj dela njihovih muških kolega, procenat stvaralaštva umetnica je veoma mali. Opravdanje se može delom pronaći u istorijskim činjenicama da je umetnika tokom XIX i prve polovine XX veka bilo znatno više, imajući u vidu društveni kontekst vremena. Ali, druga polovina XX veka, kao i umetnost današnjice ne zaostaje u ženskom stvaralaštvu u odnosu na muško. Iz tog razloga, novosadski muzeji pretežno u svojim kolekcijama i imaju dela umetnica druge polovne XX veka, a mnogo manje onih iz prošlih epoha.

Zanimljivo je napomenuti da su kolekcije većine novosadskih muzeja nastajale i dan danas se razvijaju zahvaljujući poklonima i zaveštanjima. Često motivisani željom da budu zapamćeni i vrednovani od strane muzejskih ustanova i javnosti uopšte, umetnici i umetnice su svoja dela poklanjali muzejima. Na taj način je u muzejske kolekcije pristizao i određeni broj dela umetnica. Pored toga, naslednici i kolekcionari su takođe upisivani kao veliki darodavci muzejskih kolekcija. Najređe su generalno otkupljivana umetnička dela, a još ređe umetnička dela autorki. I dan danas, najveće akvizicije novosadskih muzeja jesu pokloni. Činjenica je da ne postoji jasna strategija na nivou muzejskih ustanova niti kulturna politika države koja uređuje sistem muzejskih akvizicija, a još da je on i rodno ravnopravan kao što su primera radi to učinili muzeji Velike Britanije (Tejt muzej ili kolekcija British Council-a). S jedne strane to govori o društvu koje nije svesno potrebe za ravnopravnosti na svim nivoima funkcionisanja, a s druge o sporoj transformaciji muzeja u kritički muzej. Kada je reč o izlagačkoj delatnosti ženskog stvaralaštva, takođe su dela umetnica u kolekcijama novosadskih muzeja retko posmatrana kroz prizmu ili u odnosu na feministički diskurs i u javnosti su se uglavnom prezentovala u okvirima određenih umetničkih pravaca, tema ili monografski. Sve ovo uticalo je na percepciju javnosti i neznanje većine stanovništva o postojanju ženskog umetničkog stvaralaštva, pa čak i o imenima srpskih umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja daju povod za pravo istraživanje i analizu o zastupljenosti umetnica kolekcijama novosadskih, a možda i šire svih muzeja u Srbiji. Na tim osnovama se dalje mogu sagledavati same kolekcije i žensko stvaralaštvo, donositi pravi zaključci, razvijati politike akvizicija i ponuditi nova čitanja istorije društva, kulture i umetnosti u kojima neće biti „velikih“ i „malih“ umetnika i umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja:

GALERIJA MATICE SRPSKE

Judita Ajzenhut (? – posle 1922)

Danica Dokić Atanacković (1913–1978)

Ana Atanacković (1949–2000)

Ivanka Acin (1925−2011)

Milena Pavlović Barili (1909–1945)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Milica Bešević (1892–1941)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Miomira Blagojević (1945)

Olivera Brdarić (1960)

Anka Burić (1956)

Tamara Vajs (1985)

Angela Varga (1925)

Marija Atanasijević Veselinović (1842–1891)

Draginja Vlašić (1928–2011)

Beta Vukanović (1872–1972)

Vilhemina (Mina) Karadžić Vukomanović (1828 –1894)

Adela Ber (Berova) Vukić  (1888–1966)

Milica Vučković (1946)

Biljana Gavranović (1956)

Biljana Golubović (1961)

Tamara Delić

Vukosava (Vukica) Obradović Dragović (1933)

Ivanka (Vanča) Adamović Dunđerski (1901–1984)

Mirjana Đurić (1938)

Jelena Đurić (1978)

Maja Erdeljanin (1971)

Dragana Cigarčić Živanović (1931)

Zdenka Živković (1921–2011)

Sanja Žigić (1985)

Vera Zarić (1948)

Katarina Zarić (1966)

Katarina Ivanović (1811–1882)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jovanka Jagodić (? –1962)

Olga Jančić (1929–2012)

Svetlana Kuljić Jeftić (1967)

Danica Jovanović (1886–1914)

Jelena Jovanović (1908−?)

Dragana Jokić (1966)

Vidosava Jocić (1921–2002)

Branka Janković Knežević (1950)

Bosiljka (Bosa) Kićevac (1932–2016)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Vera Koko (kraj 19–prva polovina 20. veka)

Milena Jeftić Ničeva Kostić (1943)

Ljubica Ratkajec Kočica (1935)

Katarina Klauber (sredina 18. veka)

Julijana Kiš (1944)

Milena Kuzmanović

Majda Kurnik (1920–1967)

Staša Lorbek (1963)

Emina Čamo Lorbek (1932)

Jelena Lacković

(prva polovina 20. veka)

Morin But Lusia (1939)

Zora Matić (1923–1999)

Ana Marinković (1882–1973)

Aranka Mojak (1932)

Margareta Šefer–Martinko

Olga Medvedska

Dragana Milisavljević (1941)

Grozdana Mikitišin (1947)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Vukica Mogin (1949)

Ljiljana Mirković (1963)

Ljubica Mrkalj (1946)

Desa Kerečki Mustur (1936–2011)

Olga Nikolić (1926–1983)

Dunja Dokić Nikolić (1948–2017)

Višnja Nikolić (1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Ružica (Beba)Pavlović (1927)

Živka Pajić (1919–1994)

Anka Krizmanić Paulić (1896–1987)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelena Popović (1977)

Cveta Popović (1892–1965)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Marica Radojčić Prešić (1943–2018)

 Stoja Ljiljana Rudić

Olga Radović (1916–1995)

Marija Grigorijevna Gagarin Rajevska (1851–1941)

Ljubica Radović (1950)

Drinka Radovanović (1943)

Olivera (Vera) Čohadžić Radovanović (1910–2003)

Nasta Rojc (1883 –1964)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)  

Kristina Ristić (1973)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Zorka Stevanović

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Ljiljana Stojanović (1955)

Paulina Sudarski (1914–1943)

Sonja Kovačić Tajčević (1894–1968)

Ranka Maček Tepser (1921)

Nina Todorović (1973)

Poleksija Todorović (1848–1939)

Jelena Ćirković (1910–1975)

Slavka Ćurčin  (kraj 19. – početak 20. veka)

Zuzana Halupova (1925– 2001)

Dora Car (1889 –1964)

Gala Čaki (1987)

Zlatana Čok (1939)

Milena Čubraković (1924–2004)

Mirjana Šipoš (1916–1996)

MUZEJ VOJVODINE

Ljiljana Antić (1956)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Anica Radošević Babić (1972)

Ana Babjakova (1949)

Dina Barešić (1986)

Valerija Barna (1956)

Dušanka Bodulić (1947)

Mirjana Blagojev (1974)

Jelena Vasiljević (1991)

Bela Virag (1872)

Jelena Vuković (1981)

Sonja Vrkatić (1987)

Marija Davidović (1960)

Nada Denić (1954)

Jelena Dobrović (1979)

Isidora Dunđerski (1977)

Rada Drakulić

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Olja Ivanjicki (1931–2009)

Gordana Kazimirović Jankov (1963)

Leda Janković (1980)

Stojanka Jasika (1918–2004)

Milijana (Juca) Jovanović (1944)

Gordana Knežević Janković

Ksenija Kovačević (1974)

Luiza Koc

Anđelka Lugonja (1974)

Dejana Marišan (1971)

Branka Knežević Marković

Marina Milanović (1988)

Nada Mojak (1964)

Iva Nedeljković

Višnja Nikolić (1983)

Šarlota Nojbauer

Ida Dropka Obućina (1965)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Olivera Gavrić Pavić (1964)

Kristina Pantelić (1982)

Ksenija Pašić (1971)

Milena (Nena) Popović (1991)

Štefica Radovanović (1931)

Maja Radosavljević

Simonida Rajčević (1974)

Tatjana Savić (1984)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Leposava Milošević Sibinović (1950)

Milica Slaćanin (1981)

Ljubica Đurđev Stanković (1943)

Jelena Sredanović (1982)

Višnja Stojanović

Tamara Terzić (1977)

Marija Čoban (1977)

Isidora Čoban (1978)

Marija Škaljac (1979)

Zita Šuhajda (1970)

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE

(data su imena većine umetnica čija se dela nalaze u kolekciji MSUV-a)

Marina Abramović (1946)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Mira Brtka (1930–2014)

Biljana Bakaluca (1971)

Vera Zarić (1948)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jelena Janev (1972)

Jelena Jureša (1974)

Gordana Kaljalović (1951)

Branka Janković Knežević (1950)

Julijana Kiš (1944)

Miroslava Kojić (1949)

Ksenija Kovačević (1974)

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Katalin Ladik (1942)

Zita Majoroš

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Dejana Nešović (1976)

Tanja Ostojić (1972)

Andrea Palašti (1984)

Vesna Perunović (1960)

Darinka Pop Mitić (1975)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Jelena Radić (1978)

Marica Radojčić (Prešić) (1943–2018)

Vahida Ramujkić (1973)

Marijeta Sidovska (1973)

Lidija Srebotnjak Prišić (1961)

Jelena Sredanović (1982)

Ivana Stojanović (1979)

Mirjana Subotin Nikolić (1960)

Nataša Teofilović (1968)

Isidora Todorović (1984)

Milica Tomić (1960)

Olga Ungar (1975)

Jasmina Cibic (1979)

Milena Čubraković (1924–2004)

Rada Čupić (1951)

Katarina Šević (1979)

MUZEJ GRADA NOVOG SADA

Nina Antoković

Nada Poznanović Adžić (1944)

Branka Veselinović

Zora Stefanović Vučetić

Mirjana Đurić (1938)

Katinka Evinger-Kovačević

(1904–1990)

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Bosiljka Lečić Zirojević (1971)

Branka Knežević Janković (1950)

Jelena Jeropoljska

Julijana Kiš (1944)

Mila Kostić (1965)

Luiza Koc

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Olivera Marić (1966)

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Maja Mišević (1948)

Aranka Mojak (1932)

Mira Narandžić (1925–2008)

Mirjana Nikolajević (1927–1984)

Olga Nikolić (1926–1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Ana Popov (1964)

Marina Popović (1976)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)

Helena Sivč (1922–2016)

Marina Kostić Sujetova (1941)

Ilonka Vagner Tatić

Etelka Tobolka (1919–1989)

Smilja Hadžić (1936)

Rada Čupić (1951)

SPOMEN ZBIRKA PAVLA BELJANSKOG

Danica Antić (1916–1989)

Bosa Tucaković Beložanski

Beta Vukanović (1872–1972)

Olivera Galović (1923–2000)

Milica Zorić (1909–1989)

Danica Jovanović (1886–1914)

Desanka (Desa) Glišić Jovanović (1911–1991)

Gordana Kaljalović (1951)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Liza Križanić (1905–1982)

Emilija Lazarević

Ljubica Luković

Ana Marinković (1982–1935)

Leposava St. Pavlović (1906–2004)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelisaveta Petrović (1896–1969)

Milica Lozanić Petrović

(1915–2003)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Pravda Ristić

Miroslava (Mira) Sandić

 (1924–2010)

Milica Simić (1928)

Ljubica Sokić (1914–2009)

Olga Stojsavljević Jadviga Šperling Četić

GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA

Danica Antić (1916–1989)

Kosara Boškan (1925–2009)

Ksenija Divjak (1924–1995)

Angelina Gatalica (1924–2001)

Ljubinka Mihailović Jovanović (1922–2015)

Olivera Kangrga (1923–1999)

Majda Kurnik (1920–1967)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Milica Ribnikar (1931–2002)

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Umetnice u muzejima," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/umetnice-u-muzejima/.
Kategorije
Čitaonica tekstovi

Muzeji žena u svetu – pregled i značaj

Lidija Mustedanagić

U pravcu sagledavanja položaja žena u svetu, čemu inkliniraju feministički pravci, feminističke i rodne studije, te brojni centri istraživanja koji se fokusiraju na pojedine (feminine) aspekte života u prošlosti i danas, muzeji žena predstavljaju samo logičnu posledicu raslojavanja centara znanja i napora u njegovom afirmisanju. Istorijat razvoja i generisanje podataka u vezi sa njima nužno nas povezuje sa brojnim sajtovima koji, za sada, jesu najpozvaniji kada se ova tema istražuje. Na srpskom jeziku postoje brojni katalozi koji, najčešće, preko etnološke, te istorijske i istorijsko-umetničke građe, pristupaju ženi kao temi i ključnoj reči za skup određenih pojava, artefakata i slično. Strani sajtovi pak pružaju uvid u jedan već razgranat fenomen ženskih muzeja i centara koji teže ka fizičkom uobličenju onoga što bi moglo da se smatra muzejom.

Prema definiciji Međunarodnog saveta muzeja (International Council of Museums)[1] odnosno ICOM-a, prihvaćenoj 2007. godine u Beču na Generalnoj konferenciji ICOM-a, muzeji su „neprofitne, trajne institucije na usluzi društvu i njegovom razvoju, otvoreni su javnosti, te sakupljaju, čuvaju, istražuju, komuniciraju i izlažu fundus u svrhe izučavanja, edukacije i užitka kako u stvarnim tako i u materijalnim dokazima o ljudima i njihovoj okolini“.[2] Sve naglašenija potreba muzeja za učestvovanjem na tržišištu i prilagođavanjem svog rada ubrzanim promenama koje nalažu i generišu globalizacija, informatizacija i (hiper)modernizacija današnjeg društva, donekle radikalizuju i menjaju osnovnu definiciju muzeja. Njena dalja dopuna jeste neminovna, a pripreme za buduće predefinisanje su u toku.[3]

U teorijskim radovima, a najpre u praksi, se odavno uočilo kako bi muzeji trebalo da razvijaju programe osposobljavanja i učenja u skladu sa osobenostima zajednice unutar koje muzej deluje, te se oni usmeravaju na prepoznavanje potreba okoline, naročito izolovanih i marginalizivanih članova društva. Problem njihove participacije opravdava između ostalog i funkciju muzeja, kako ne bi služili samo onima koji su ionako kulturno uključeni.

Upravo su muzeji mesta koja naglašavaju važnost međukulturnog i međugrupnog dijaloga, zastupaju politike saradnje i doprinose uočavanju vrednosti svih društvenih dometa, čime se obogaćuju društveno-kulturne, grupne i pojedinačne vizije života. An Laishun, izvršna direktorka Međunarodnog muzeja prijateljstva iz Pekinga muzejima pripisuje važnu ulogu jer „pružaju strukturisanu platformu za interakciju između kultura što ih čini idealnim ambasadorima interkulturne komunikacije“.[4]

Prema ICOM-ovom etičkom kodeksu, muzeji su zaduženi za očuvanje i promociju prirodnog i kulturnog nasleđa, odnosno, za upravljanje prirodnom i kulturnom baštinom kao i resursima koji svedoče i prenose znanja. U svim tim aspektima ugrađena je društvena komponenta, pa je njihova svrha usmerena na društvenu dobrobit i kulturno sazrevanje. Odatle i potreba da sarađuju sa zajednicama iz kojih potiču zbirke, kako bi se celovito predstavio i uvažio njihov prirodni i kulturni kontekst. Takođe je važno nameniti sadržaje svim društvenim grupama, a naročito onima koji su marginalizovani i društveno izolovani, te voditi brigu o interesima svih populacija i prilagođavati se njihovim mogućnostima, što je jedan od ključnih motiva muzejskog rada. Iz tog razloga vidimo da se u poslednjoj deceniji naročita pažnja posvećuje osobama sa posebnim potrebama, tako da i muzeji uveliko osiguravaju prilaz za invalide, prilagođavaju izložbe njihovim mogućnostima, a stručno muzejsko vođstvo – način izlaganja – usklađuju potrebama posetilaca svih kategorija. Primer isključenosti bile su, i još uvek jesu, brojne etničke zajednice, društvene i kulturne grupe, a u brojnim primerima su to, šire gledano, (bile) i žene.

Iz istih tih razloga još i danas je važno, u pojedinim društvenim zajednicama, odnosno državama, uvesti i fokus tumačenja društvenih fenomena na osnovu rodne odnosno polne zapostavljenosti, te je iz tih istih razloga i većina ženskih muzeja nastajala. U pojedinim istorijskim ne tako davnim vremenima i žene su spadale u marginalizovanu grupaciju, kojoj puno toga nije bilo dostupno.

Muzeji žena su ustanovljeni da dokumentuju i učine vidljivom žensku istoriju, te da ponude alternativu pristrasnosti i nepotpunosti prezentacija tradicionalnih muzeja u oblasti istorije, umetnosti i kulture, i na taj ih način usmere ka promeni. Žene su ovo traganje započele 60-ih godina prošlog veka, a 80-ih su artikulisale koncepte muzeja kakvi su im nedostajali i počele sa osnivanjem muzeja u skladu sa njima. Ovi muzeji su razvili i iskoristili koncept herstory[5] koji žene predstavlja kao aktivne aktere, u prošlosti i danas. U okviru postojeće istoriografije govorilo se ne samo o heroinama, nego i o ulozi žena u prošlosti, njihovoj potčinjenosti i motivima za delovanje na polju politike.

Neophodnost postojanja ženskih muzeja ukazala se sa feminističkim pokretom 70-ih godina 20. veka koji je uveo interdisciplinarno istraživanje u ženskim studijama. Muzeji žena su postali mesta gde se mogu razmenjivati rezultati tih istraživanja i gde se moglo diskutovati sa širom publikom. Ispostavili su se kao nužnost jer su ženska strana istorije i drugih oblasti našle svoj prostor za afirmisanje, a takođe su nudili slobodu s obzirom na to da su „nove vizije, kreativna energija i projekti do kojih je dovela dinamika ženskih pokreta otvorili široki put, otkrivajući neodoljivu draž diverziteta u skoro svakom aspektu života, uključujući kulturu, umetnost i nauku.“[6]

Porast broja muzeja žena od 90-ih godina do danas bio je pokrenut zamahom ženskih i rodnih studija (teoretskih i empirijskih) u raznim oblastima znanja, kao i pojava koncepta rodne muzeologije, koji pretpostavlja primenu rodnih perspektiva u današnjoj muzeologiji, odnosno razmatranje ženskog položaja kao strukturišuće teme stalnih ili privremenih muzejskih zbirki i muzejskih aktivnosti. Ovaj novi teoretski okvir rezultat je kombinacije različitih faktora koji proističu iz određene oblasti muzeologije i ženskih i rodnih studija. U slučaju ovog prvog, može se navesti pojava nove muzeologije koja poziva na socijalnu i inkluzivnu ulogu muzeja, vrednosti koje su nastale na tragu odluka objavljenih u Deklaraciji Santjago de Čile 1972. i Deklaraciji iz Kvebeka 1984, tekstovima koji ustanovljavaju integrisani muzej „u službi društva“, povezujući ga sa novim socijalnim funkcijama, kao agente komunikacije i društvene intervencije, čiji epicentar predstavljaju pojedinac i zajednica, što znači da se oni više ne smatraju samo skladištima za zbirke i sećanja, već se bliže „strukturisanoj platformi za interakciju između kultura“, kako ih je opisala pomenuta An Laishun.

Hrabrost da se ospori autoritet tradicionalnih muzeja u pogledu sakupljanja, interpretiranja i prezentacije prošlosti ispoljena je tek sa početkom pojavljivanja muzeja žena, čime je promena bila neizbežna. Rodna muzeologija je rezultat konvergencije novih oblasti istraživanja i prezentuje se kao kritički diskurs o društvenoj i političkoj ulozi muzeja u savremenom društvu, tražeći pre svega da se obnove ženska sećanja i nasleđe i obezbedi vidljivost aktivnog uključivanja žena u sve oblasti života, kako u prošlosti tako i danas. Danas predstavlja sumu znanja koja se nedovoljno primenjuju u praksi i koje je podcenjeno u smislu „epistemološke refleksije, naročito u poređenju sa drugim naučnim oblastima u kojima su se ženske i rodne studije znatno razvile, kao što je antropologija, lingvistika i studije književnosti, ili čak i istorija.“[7]

Postavka da su muškarac i žena društveno i kulturno konstruisane kategorije, a ne biološke datosti uticala je na to da feministički orijentisana antropologija 70-ih godina uspostavi razliku između biološkog pola (sex) i društveno i kulturno utemeljenog roda (gender). U društvenim naukama, gde se ova terminologija ubrzo odomaćila, smatralo se da su rodni odnosi kulturne konstrukcije i da se kategorije muškosti i ženskosti ne mogu posmatrati kao prirodne datosti. Tako je omogućeno širokoj lepezi istoričara da relaciju između muškarca i žene posmatra u širem kontekstu drugih promenljivih kategorija, kao što su rasa ili klasa u različitim epohama. Na istoričnost roda ukazala je i Džoan Skot, videći ga kao „konstitutivni element društvenih odnosa zasnovanih na shvatanju razlika između polova, pri čemu je kategorija roda jedan od primarnih puteva konstituisanja i označavanja odnosa moći u društvu.“[8]

Novi uvidi u saznavanju uloge žene kroz istoriju, koji se nisu ticali njene biološke već društvene stvarnosti, pokazali su da su žene, izvan političkih programa i retorike, učestvovale u kreiranju istorijskih tokova. To se posebno odnosi na epohu uspostavljanja nacionalnih država u 19. i početkom 20. veka, kada su imale veliku važnost u programima nacionalnih mobilizacija, kao deo populacije koji biološki i kulturno učestvuje u produkciji i reprodukciji nacije.

Danas mnogi činioci utiču na to da se rodna politika menja u skladu sa politikom poštovanja ljudskih prava, te se istraživanja kroz rodni objektiv sprovode kako unutar akademskog sveta, tako i van njega. Nauka, umetnost i kultura nude neograničene mogućnosti koje vode ka promeni rodne politike. Ženski muzeji, koji su se pojavili kao rezultat promena koje su inicirane ovim naporima i raspravama, utiču na savremenu rodnu politiku tako što otvaraju nova mesta za diskusiju i aktualizuju brojne teme i učesnike.

Prvi muzeji žena, hronologija, tipologija i umreženost

Mada je opravdano početak istorije ženskih muzeja vezati za 80-te godine prošlog veka, kada je nastao prvi muzej koji je nazvan „muzejom žena“, ne bi trebalo zaboraviti ni one koji su ranije nastali, kao na primer Muzej žena pilota koji su 1929. u Oklahomi osnovale žene piloti iz Sjedinjenih Država, kako bi se istakle u profesiji kojom dominiraju muškarci. Šezdesetih godina se pojavila inicijativa nazvana Ženska galerija slavnih, koja se zalagala za ispravljanje pisane istorije. Žene koje su predvodile ovu inicijativu reagovale su na prikazivanje samo muških biografija na mestima kakva su galerije slavnih ili spomen-kuće pionira. One su stvorile alternativnu Žensku galeriju slavnih ili Spomen kuću pionirki (kao što je ona u Brizbejnu, u Australiji, 1967). Godine 1969. osnovana je Nacionalna ženska galerija slavnih (National Women´s Hall of Fame) u gradu Seneka Fols (Njujork, SAD).

Pod uticajem kritičkih studija i intenzivnih feminističkih debata 80-ih godina, prešlo se na traganje za alternativnim muzejom koji bi ponudio promenu. U deceniji od 1980. do 1990. godine osnovano je 15 ženskih muzeja u zemljama kao što su Nemačka, SAD, Danska, Australija, Vijetnam, Italija, Holandija i Indija.

Iste godine kad je osnovan prvi muzej žena – Frauenmuseum, 1981. Vilhelmina Koul Holadej (Wilhelmina Cole Holladay), kolekcionarka ženskih umetničkih dela, otvorila je svoju kolekciju za javnost u Vašingtonu, 1983. godine, nakon što je kupila i renovirala zgradu (nekadašnji masonski hram) u blizini Bele kuće. Ovaj Nacionalni muzej žena u umetnosti (NMWA) inaugurisan je izložbom Američke umetnice: 1830–1930.

Drugi primer je Skriveni muzej (Das verbogene Museum), koji je osnovan u Berlinu 1986. Grupa istoričarki umetnosti sastavila je manifest sa ciljem da sačuvaju od zaborava umetnice čiji radovi leže u muzejskim depoima, te su tako ponovo otkrivene brojne nemačke autorke koje danas baštine zavidnu reputaciju. Ovaj muzej, smešten u skromnom i malom prostoru u prizemlju jedne zgrade, takođe sprovodi značajna istraživanja iz ženske istorije. On nema zbirku ni stalne postavke. U skladu sa svrhom osnivanja, sve njegove aktivnosti, kao što su arhivska istraživanja, organizovanje izložbi o ponovo otkrivenim umetnicama i priprema tematskih publikacija vode volonteri. Iako njihov broj nije veliki, postoje muzeji koji su osnovani u okviru ženskih i/ili rodnih istraživačkih centara sa ciljem da omoguće interakciju teorije i prakse. Tako je Muzej žena (Women´s Museum) u Sudanu 1995. godine osnovan pri ženskom univerzitetu (Ahfad University for Women). Kineski Muzej ženske kulture (Women´s Culture Museum) osnovan je 2002. godine u okviru Shaanxi Normal University, u pokrajni Šensi (Kina). Muzej žena Dubai, prvi privatni muzej žena u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, otvoren je zahvaljujući ličnoj inicijativi profesorke Rafije Obaid Gubaš (Rafia Obaid Ghubash) sa Arapskog Galf univerziteta (Arabian Gulf University), koja je omogućila njegovu realizaciju.

Prema rečima Meral Akent (Akkent), osim malog broja izuzetaka, većina ženskih muzeja su autonomne institucije. Imaju neredovne izvore finansiranja, kao što su donacije i finansijska podrška projektima ili programi podrške koje odobravaju nacionalne i međunarodne institucije. Održivost je postignuta zahvaljujući stručnosti i dobrovoljnom, ali ipak profesionalnom radu na temama od interesa, kao i tome što imaju značajnu ulogu u kulturnom životu grada, sela ili regiona u kojem deluju.

Mnogi muzeji žena imaju svoj fizički prostor, a mnogi ga nemaju, neki imaju sopstvene zbirke, ali postoje i muzeji bez zbirki i oni organizuju samo privremene izložbe. Pojedini muzeji žena se radije opredeljuju za virtuelnu platformu dok ne nađu fizički prostor, mada ima i obrnutih slučajeva, a Međunarodni muzej žena (IMOV) je upravo takav primer. On je nastao od Muzeja ženskog nasleđa osnovanog 1985. kao muzej sa fizičkim prostorom. Da bi proširio sferu uticaja i polje interesovanja, promenio je koncept. Sa zahtevom da ukaže na globalne promene, ohrabri kolektivni pokret i uspostavi transnacionalna partnerstva, 2006. postaje virtuelni muzej pod imenom Međunarodni muzej žena (International Museum of Women – IMOW). Osmišljene su interaktivne izložbe kojima se podstiče kreativnost, svesnost i akcija usmerena ka globalnim problemima za žene. Godine 2014. spojio sa Global Fund for Women, koji podržava male projekte u ženskom pokretu. Atribut „feministički“ je 2002. godine prvi put ušao u naziv jedne državne ustanove: Bruklinski muzej (Brooklyn Museum) u Njujorku otvorio je Centar za feminističku umetnost „Elizabet Sakler“. Uz to, virtuelna arhiva feminističke umetnosti je postala dostupna u okviru muzeja.

Još jedan važan događaj koji je poslužio kao podsticaj u pravcu razvijanja ženskih muzeja predstavlja izložba Centra Pompidu u Parizu 2009. godine, koja je bila sastavljena od dela umetnica iz Nacionalnog muzeja savremene umetnosti, pod rukovodstvom kustoskinje Kamij Morino (Camille Morineau). Ovakva izložba je bila neophodna zato što su od 2.300 slika u Nacionalnoj galeriji u Londonu samo četiri dela umetnica i zato što u zbirci Muzeja u Orseju (Musée d´Orsay) i pariskog Luvra, koji je najposećeniji muzej u svetu sa 35.000 slika u svojoj kolekciji, ima veliki broj ženskih aktova, ali nema nijedne slike koju je stvorila žena. Sa završenim studijama istorije umjetnosti i ženskim studijama u Engleskoj Kamij Morino je, nakon što je dobila mesto kustoskinje u Centru Pompidu, najpre započela sa povećavanjem udela umetničkih dela autorki u muzejskoj zbirci, što joj je omogućilo da postavi izložbu elles@Centrepompidou koja je obuhvatila 500 dela 200 umetnica. Morino je s pravom naglasila uspeh ovog poduhvata kojim je „po prvi put u svetu muzej prikazao žensku stranu sopstvene kolekcije“. Ona je takođe skretala pažnju na rodnu neravnopravnost u društvu upoređujući procenat umetnica u zbirci (17%) sa istom stopom zastupljenosti žena u parlamentu Francuske 2009. godine.

Ženski muzeji se međusobno razlikuju prema razlogu osnivanja, sadržaju, ulogama i značaju koje imaju u svojim okruženjima. Međutim, svim muzejima je zajedničko da razvijaju sećanje i iniciraju žensku vidljivost u muzejima, da predstavljaju novi model kulturnog života, da se pojavljuju kao akteri koji podstiču transformaciju u tradicionalnim muzejima i da pokušavaju da povećaju vidljivost ženskih muzeja u društvu. Ovi muzeji – koji privlače pažnju ljudi svih uzrasta oba pola i koji doprinose konkretizaciji poštovanja ženskih ljudskih prava – još uvek nemaju sigurne radne uslove i redovna finansijska sredstva. Ipak, muzeji žena proširuju polje svoga rada demonstrirajući mogućnost da muzeji drugačijeg tipa mogu da iznesu alternativni pogled na istoriju, grad, umetnost i život. Oni rade zajedno i dele svoje probleme, otvaraju prostore kolektivnog rada i međusobno se podržavaju.

Njima se odaje poštovanje ženama koje su doprinele razvoju društva u raznim oblastima, od politike do sporta, uključujući umetnost i druge oblasti. Muzeji Latinske Amerike naročito pridaju važnost ženskom aktivizmu koji je podržao pokrete za nezavisnost u 19. veku, dok je u nekim azijskim muzejima centralna tema izložbi nasilje nad ženama, bilo da je reč o vezivanju stopala u Kini (Muzej ženske kulture u Šensiju) ili o žrtvama seksualnog nasilja u ratno doba (Ženski aktivni muzej rata i mira u Tokiju; Muzej rata i ženskih ljudskih prava u Seulu). U okviru ove teme osuđivanja ratnog nasilja, neke institucije iz drugih muzejskih kategorija su stvorile spomen obeležja ženama, uključivši Anglo-Boer muzej rata u Južnoj Africi.

Znatan broj ženskih muzeja je povezan sa feminističkim pokretima/grupama, i zbog ideologije koju prenose i zbog činjenice da njima upravljaju žene, to jest sa misijom koja je usmerena na borbu protiv rodno zasnovane diskriminacije u savremenom društvu, čak i kada se odnose na prošlost. Još jedan aspekt koji ovi muzeji stavljaju u prvi plan je privatni i svakodnevni život (rad, porodica, život u kući, telo i rođenje), uključujući teme povezane sa istorijom mode i ženskim nakitom. Zasnovani na istoriji ili istoriji etnografije, ženski muzeji u Danskoj, Norveškoj i Vijetnamu su primeri ove kategorije ili, kao što je to slučaj sa Muzejom žena u Meranu (Museo della Done de Merano), preko mode istražuje evoluciju položaja žena tokom vremena.

Glavna misija „muzeja ženskih prava i antidiskriminacije“, kako ih je kategorisala Irene Vakinhas (Vaquinhas), je da doprinesu novim inicijativama ili osiguraju da se one zabeleže, naročito u vezi sa društvenom odgovornošću koja uključuje ženski pol. Dijalog između generacija, etničkih ili verskih grupa, borba protiv seksualnog nasilja, uključujući porodično nasilje, ili problematizacija odnosa između polova i institucija vlasti, jesu pokretačka snaga svih tipova muzeja koji su blisko povezani sa savremenim društvom. Reprezentativni primeri uključuju Međunarodni muzej žena u San Francisku, Ženski muzej u Istanbulu i, po pitanju porodičnog nasilja, Muzej roda u Harkovu (Ukrajina). Muzeji umetnosti imaju za cilj da prikažu stvaralaštvo žena, sačuvaju njihovo nasleđe u vizuelnim umetnostima i osiguraju da se ono izloži.

Mali je broj muzeja žena koji se redovno finansiraju iz budžeta. Neki primeri muzeja koje podržavaju vlade, opštine ili države su: Muzej žena u Danskoj (Kvindemuseeti Denmark), Nam Bo muzej žena (Ho Ši Min, Vijetnam), Muzej žena Hanoj (Vijetnam), Frojenmuzeum (Frauenmuseum – Hitisau, Austrija), Muzej rumunskih seljanki Maramuresa (Dragomiresti, Romania), Muzej ženske kulture (Šensi, Kina) i Ženski istorijski muzej (Umea, Švedska), koji je osnovan 2014. kada je Umea bio evropski kulturni centar.

U zemljama kao što su SAD, zahvaljujući kulturi doniranja, ženski muzeji opstaju zahvaljujući privatnim donacijama pojedinaca. Postoji još jedno zajedničko transkontinentalno pitanje – osim malog broja privilegovanih, ženski muzeji, naime, moraju obavljati svoj rad pomoću volontera koji podnose teret posla. Iako problemi koji se tiču fondova i ključne uloge volontera važe za sve ženske projekte, i premda oni ozbiljno koče razvoj kulturnog rada, to ne predstavlja nužno prepreku njihovoj kreativnosti. Nije lako održati autonomnu kulturnu instituciju, ali je moguće.

Muzeji „ženske istorije“ koji osporavaju patrijarhalnu istoriografiju tradicionalnih muzeja, muzeji „ženske umetnosti/umetnica“ čiji cilj je promena muškog koncepta umetnosti, muzeji koji rade na promovisanju interkulturalnosti u zemljama imigracije i mnogi drugi muzeji sa bezbrojnim konceptima, raznovrsnih podkategorija i širokog opsega profila odražavaju savremene feminističke debate o „ženskom putu muzeja“. Jedan od načina je i njihovo povezivanje i umrežavanje. Juna 2008. godine Muzej žena u Meranu (Italija) bio je domaćin Prve međunarodne konferencije ženskih muzeja i tada je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (International Association of Women´s Museums – IAWM).[9] Predstavnice 40 ženskih muzeja iz Evrope, Azije, Amerike i Afrike su tada posebno naglasile zahtev za vidljivošću i društvenim priznanjem ženskih muzeja. Nakon što je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (IAWM), Astrid Šenveger (Schönweger), koordinatorka udruženja, pripremila je interaktivnu mapu muzeja žena u svetu da bi olakšala razvoj mreže. Mapa obuhvata ženske muzeje koji su članice Udruženja i koji to nisu, kao i druge ustanove sa delatnošću u oblasti rodnih studija. Na početku 2019. godine, ova mapa uključuje 73 ženska muzeja sa fizičkim prostorom, 19 virtuelnih ženskih muzeja, a postoji i 47 inicijativa za ženski muzej.[10] Ove grupe neumorno nastavljaju da rade da bi se realizovali virtuelni ili fizički muzeji žena.

Međunarodno udruženje muzeja žena ima za cilj povezivanje muzeja žena širom sveta kako bi zastupali njihove interese. Udruženje vodi bord sačinjen od šest članova sa svih kontinenata. Promoviše kulturu, umetnosti, obrazovanje i obuku sa stanovišta rodne pripadnosti. Štaviše, unapređuje razmenu, umrežavanje, uzajamnu potporu i globalnu kooperaciju između muzeja žena. Usmeravana istraživanja i razvoj projekata, izložbi, novih inicijativa, seminara i konferencija je drugi cilj. Udruženje promoviše i jača prihvatanje ženskih muzeja, kako bi afirmisalo njihovu globalnu saradnju i uzajamnu podršku i postiglo međunarodno priznavanje u svetu muzeja. Članstvo ženskih i rodnih muzeja širom sveta zagovara prava žena i rodno demokratsko društvo. Udruženje radi kao spona i kao centralno kontaktno mesto za medijaciju za ženske muzeje i inicijative, a takođe vrši nadzor nad njima. Obezbeđuje bazu podataka ženskih muzeja i promoviše i širi aktivnosti i izložbe, organizuje međunarodne kongrese i dopire do drugih mreža radi saradnje. Umrežava ženske muzeje u kooperaciju i kolektivne projekte, kao što su EU-projekti i She Culture. Radi na razmeni i saradnji sa drugim ženskim ili rodnim muzejima i muzejskim mrežama, odnosno udruženjima.

Danas ženski muzeji postoje na svim kontinentima. Proistekli su nezavisno jedni od drugih. Ženski muzeji Sjedinjenih Država i Evrope imaju svoje poreklo u periodu drugog talasa feminizma i svoje novo razumevanje istorije kao rodne istorije. Slično njima muzeji sa drugih kontinenata imaju svoje korene u modernom feminizmu. Oni žele da sprovedu uvid u žensku istoriju, kulturu ili umetnost kod zainteresovane publike. Važni su zbog obrazovanja ženske populacije, njihovog osnaživanja i samopouzdanja. Obezbeđuju osvešćenu obuku, mogućnosti za nezavisne akcije i alatke u prevazilaženju diskriminacije.

Ženski muzej u Meranu i Senegalu organizovali su prvi kongres gde je 25 ženskih muzeja sa pet kontinenata prisustvovalo. Po rečima iranske nobelovke Širin Ebadi (Shirin Ebadi), koja je prisustvovala kongresu „ženski muzeji su oni koji pišu istoriju sveta. U svakoj zemlji mora postojati ženski muzej.“ Ove reči su postale moto čitave mreže. Konačno, udruženje je svoju pravu verifikaciju dobilo na 4. međunarodnom kongresu ženskih muzeja u Alis Springsu (Australija) 2012. godine. Od tada se organizuju kongresi svake četiri godine, a po želji, i u međuvremenu. Do sada su bili održani u Meranu 2008, Bonu 2009, Buenos Ajresu 2010, Berlinu 2011, Alis Springsu 2012, Berlinu 2013, Bonu 2014, Meksiko Sitiju 2016. i Istanbulu 2018. Do sada je realizovano pet međunarodnih kongresa, četiri evropska i jedan evro-azijski koji je zajedno sa evropskim održan u Istanbulu 2018. Za 2020. planira se šesti međunarodni kongres u Hitisau (Austria).[11]


[1] ICOM – International Council of Museums – Međunarodni savet muzeja je neprofitna, nevladina, međunarodna organizacija osnovana 1946. godine u sistemu Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu UNESKO. ICOM je međunarodna organizacija muzeja i muzejskih profesionalaca posvećenih očuvanju, zaštiti i predstavljanju svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa, sadašnjeg i budućeg, materijalnog i nematerijalnog najširem društvu. ICOM predstavlja mrežu od 32.000 članova iz 172 zemlje sveta, 117 nacionalnih komiteta i 31 internacionalna komiteta posvećenih različitim aspektima muzejskog rada i zaštite kulturnog nasleđa. Aktivnosti Međunarodnog saveta su usmerene na izazove sa kojima se susreću muzejski profesionalci tokom rada, kao i na njihove potrebe, a to su: saradnja i komunikacija profesionalaca; širenje znanja i informisanje javnosti; trening profesionalaca; razvoj profesionalnih standarda; promovisanje profesionalne etike; očuvanje kulturnog nasleđa; borba protiv ilegalne trgovine. Međunarodni savet muzeja ima tri zvanična jezika, i to su engleski, francuski i španski jezik. (http://network.icom.museum/icom-serbia/o-nama/icom-international/, pristupljeno 5. 11. 2018)

[2] https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/

[3] „Muzeji nisu samostalne, suverene, neograničene institucije, već oblikovane i duboko utkane u mnogostruke ekonomske i političke svrhe, u izgradnju nacije i oblikovanje nacionalnih identiteta, u regionalnu i komunalnu revitalizaciju, regeneraciju, urbanu obnovu – i naravno ovih dana značajno u turističko tržište. Postoje potrebe za njihovom daleko ekstenzivnijom nadležnošću i transparentnošću nego što se jednostavnim terminom ’ne-profitne’ razjašnjava kako muzeji treba da oslove, definišu i da se pridržavaju svojih principa i steknu i koriste materijalne, finansijske, društvene i intelektualne raspoložive resurse.“ (iz Dokumenta koji je  podneo Stalni komitet za muzejsko definisanje, prospekte i potencijale (Standing Committee for Museum Definition, Prospects and Potentials – MDPP), a koji je prihvatio Izvršni bord ICOM-a (ICOM Executive Board), 7). Dostupan 20. 12. 2018. na https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/. Redefinisanju će se pristupiti septembra 2019. na Generalnoj skupštini ICOM-a u Kjotu (Japan).

[4] Prema: Ivana Brstilo, Željka Jelavić, Kultura kao prostor mogućnosti: muzej kao čimbenik društvene integracije, 148. Dostupno 20. 11. 2018. na https://hrcak.srce.hr/index.php?show= clanak&id_ clanak_jezik = 93489

[5] Nasuprot his story (=history), igra rečima na engleskom.

[6] Meral Akkent, Kratka istorija ženskih muzeja, U: Žene i muzeji – Čitanka o ženskom/rodnom nasljeđu, Podgorica: NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2016, 9.

[7] Irene Vaquinhas, Ženski muzeji danas: njihovo stvaranje, ciljevi i doprinos istoriji, U: Žene i nasljeđe – Ka osnivanju Muzeja žena Crne Gore, NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2015, 36. (Dostupno 12. 12. 2018. na https://www.muzejzena.me/img-library/23/1523645887_zene-i-nasljedje-verzija-mala2.pdf)

[8] Ana Stolić, Od politike ka novim naučnim disciplinama: ženska i rodna istorija – Koncepti o ženskoj emancipaciji krajem 19. i početkom 20. veka u srpskoj istoriografiji, U: Humanizacija univerziteta, knj. 1, Zbornik radova (ur. Bojana Dimitrijević), Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, 2013, 380.

[9] https://iawm.international/

[10] Ove platforme, virtuelni muzeji, sajtovi i inicijative koje se preko virtuelnog i raznih oblika realnih manifestacija (skupovi, knjige, dokumenta, etc.) takođe mogu nositi onu odgovornost za koju se zalaže i MDPP u okviru ICOM-a uočavajući sve disperzivnije oblike postojanja i uloge muzeja u svetu: „Dok su novi muzeji, specijalistički muzeji i inicijative nalik muzejima stvoreni naročito da oslove neke od spornih problema etničke pripadnosti, ljudskih prava, pola, održivosti ili čak i budućnosti, u odgovor na izražene društvene, upravne i potrebe zajednice, ostaje jaz između ovih suštinskih relacija i tema koje dominiraju istraživanjem, sakupljanjem, izlaganjem i događajima u tradicionalnim, mejnstrim muzejima.“ (Vidi fusnotu 2).

[11] Prema: https://en.wikipedia.org/wiki/International_Association_of_Women’s_Museums (dostupno 22. 12. 2018)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Muzeji žena u svetu – pregled i značaj," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/muzeji-zena-u-svetu-pregled-i-znacaj/.
Kategorije
Čitaonica estetika fotografija književnost obrazovanje Politike i prakse publikacije Razgovori scenske umetnosti scenske umetnosti stav savremenica tekstovi Umetnost Vizuelne umetnosti

Čitaonica

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.