Autor: Gordana Stojaković

Crtica o majčinstvu i abortusima u socijalističkoj Jugoslaviji

Autor članka Od Gordana Stojaković
Datum članka 13. marta 2021.

Gordana Stojaković

Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1946) bio je zakonski utemeljen ravnopravni položaj žena i muškaraca u svim područjima života i rada, s tim što je ženama priznata posebna zaštita u radnom odnosu i što se država obavezala da „naročito štiti interese matere i dijeteta“ (Mimica 1946: 1). Bio je to zakonski temelj na kome je zidan socijalistički model emancipacije žena koji je podrazumevao uključivanje žena u društveno-politički i privredni život zemlje, ali i državnu i društvenu brigu o deci, izgradnju institucija društvenog standarda, te odgovarajuću zakonsku i ekonomsku potporu čitavom ovom sistemu. Bio je to i težak proces promena shvatanja o novim ženskim ulogama kako u društvu, tako i u porodici. Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953), kao najmasovnija organizacija žena je imao izuzetnu ulogu u emancipatorskom procesu, a AFŽ štampa i čitalački časovi su bili najznačajniji kanali prenošenja poruka i kreiranja novih i poželjnih uloga namenjenih ženama.

Dometi socijalističkog modela emancipacije žena bili su sa jedne strane uslovljeni različitim kulturnim, verskim i ekonomskim obrascima unutar republika socijalističke Jugoslavije, a sa druge promenom ideološke matrice koja je do 1950. podržavala aktivne ženske uloge (zaposlena, politički i društveno aktivna žena), da bi uvođenjem samoupravljanja napravljen zaokret ka ekonomiji nege i brige (Stojaković 2012: 38-49; 67-71; 75-77; 82-83). Masovni izlazak žene u javni prostor u prvim godinama socijalističke Jugoslavije, naročito u privredu, proizveo je preispitivanje patrijarhalnih odnosa posebno onih koje su zadirali u lična prva žena i njenu ulogu u porodici. Pokazalo se da žena nije samo ekonomski i politički entitet već da je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir 982: 82).

Materinstvo i dobrobit deteta bili su u fokusu AFŽ-a tokom čitavog perioda rada organizacije, a sekcije „Majka i dete“ najprihvaćenije u socijalističkoj Jugoslaviji. Zdravlje žena, trudnoća, porođaj, negovanje i vaspitanje dece bile su teme mnogih savetovanja, kampanja, seminara, ali i neposrednog obaveštavanja žena u savetovalištima za trudnice, vanbolničkim i bolničkim porodilištima, zdravstvenim ustanovama, dečjim obdaništima i jaslicama. Sve aktivnosti je prenosila AFŽ štampa i to ne samo kao događaje, već i kao pouku o zdravlju žena i dece, negovanju i vaspitanju dece.

Među temama u AFŽ štampi retko se mogu naći i one u vezi sa abortusima. O tome u okviru vojvođanskog AFŽ-a, (koji sam istraživala) nisam pronašla egzatne podatke, već povremene osvrte u AFŽ štampi koji pokazuju da su posledice kriminalnih abortusa bile zabrinjavajuće. To je razlog što ću se u ovom radu baviti odabranim porukama i napisima o majčinstvu i abortusima u AFŽ štampi na srpskom jeziku. Takođe, osloniću se na udaljeno pamćenje akterki[1], koje ne mogu imenovati, u vezi sa molbama za abortus koje su bile adesovane na odgovarajuće komisije pri bolnicama, te na sećanju prof. Lidije Dmitrijev na rad dr Radojke Prudan (1923-2014), prve ginekološkinje u Prizrenu. Cilj je da metodom analize diskursa novinskih tekstova u „Glasu žena“ i „Ženi danas“ u vezi sa abortusom kao i sećanjima koje sam navela dam doprinos rekonstrukciji ideološkog, zakonskog i aktivističkog plana kojim je socijalistička vlast pokušala da odgovori na potrebe majčinstva i probleme koje je nosio kriminalni abortus (hronične bolesti, i smrt žene). Posebnu pažnju sam obratila na tekstove dr Nade Micić-Pakvor, članice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine i direktorki Uprave za zaštitu dece GIONSAR Vojvodine, kao najznačajnije u vezi sa o poželjnim ženskim ulogama u domenu reprodukcije (prokreacije) i materinstva, koji su tokom AFŽ perioda bili deo dominantnog diskursa.

Abortus nije bio tema AFŽ štampe u meri u kojoj je bio u svakodnevnom životu

Materinstvo[2] je u AFŽ periodu socijalističke Jugoslavije shvaćeno kao „najuzvišeniji poziv žene“, „dužnost“, dok je namerni pobačaj, viđen i kao „ubistvo deteta“ koje „ne sme ni jednoj majci da ostane na duši i savesti“ (Micić-Pakvor 1949: 19).

Isečak iz novina Žena danas 82 (1951) 11 — *Žena danas* 82 (1951): 11

Osim u slučaju kad predstavlja opasnost za život i zdravlje žene abortus je unutar AFŽ perioda bio zakonom zabranjen. Zakonski su bile gonjene osobe ili osoba koja je abortus izvršila i pomogla ženi, uz njen pristanak ili ne, da se abortus izvrši, a ne žena nad kojom je izvršen abortus (Stojaković 2012: 74). Da bi se smanjio broj kriminalnih abortusa i posledice koje su ga pratile socijalistička vlast je pored medicinskih indikacija u opravdane razloge ubrajala i izvesne socijalne indikacije.

Materinska uloga je institucionalizovana unutar koncepta „socijalističke zaštite porodice“ gde su „brak i porodica a posebno sva maloletna deca stavljena pod naročitu zaštitu države“ (Sapundžić 1949: 8). Sa jedne strane, ova uloga je bila oslonjena na sistem društvene i materijalne[3] podrške majkama i deci kroz mrežu savetovališta za trudne žene i decu, porodilišta, dojilišta, dečije vrtiće, mlečne kuhinje, a sa druge na sistem potpore i posebnih prava u svetu rada za trudne žene i majke dojilje. I pored toga što sistem institucija društvenog standarda nije bio razvijen[4] smatralo se da je tako strukturirani i institucionalizovani društveni kontekst pružao široke mogućnosti da žena „očuva trudnoću, rodi i othrani svoje dete“ (Micić-Pakvor 1949: 19). Najvažniji instituti zaštite materinstva i porodice su bili: porodiljsko odsustvo, skraćenje radnog vremena, odsustvo radi dojenja u toku radnog vremena, bolovanje radi nege bolesnog deteta, jednokratna pomoć za rođenje deteta i dečji dodatak^[5], umanjeni radni staž, umanjenje godina starosti za sticanje prava na porodičnu penziju, dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, mreža ustanova društvenog standarda.

Članstvo AFŽ-a je preko AFŽ štampe, čitalačkih časova i uvođenjem stalnih pravnih saveta u vezi sa ženskim pravima bilo redovno obaveštavano o pravima i državnoj podršci zaposlenim ženama, majkama i deci. Tu su bili i aktivi AFŽ-a, okupljeni za rešavanje određenih problema ili situacija među kojima su u Vojvodini bili i oni za pomoć porodiljama, gde se jedan broj žena angažovao da kuva ručak, da paze stariju decu da idu redovno u školu, za pranje veša i sl. Članice AFŽ-a su propagirale porađanje u porodilištima, a negde su i osnivale vanbolnička porodilišta (Stojaković 2012:81). Program AFŽ-a kroz aktive, predavanja i savetovanja žena o svim temama koje se tiču reprodukcije bili su važan deo aktivističkog plana u borbi protiv abortusa. Socijalistička vlast se nije odlučila da kažnjava ženu zbog kriminalnih abortusa već se obrazovanjem žena i društvenom brigom o ženama i deci borila protiv mnogih oblika zaostalih stvatanja, siromaštva i nehigijene.

Ipak, abortusi, čedomorstva i napuštanja vanbračne dece nisu bile retkost, ali se o tome nije izveštavalo. Neda Božinović je svedočila je je „u Vojvodini bilo manje abortusa, ali više čedomorstava“ (Stojaković 2002: 36-37). O smrtnosti žena na porođajima, pobačajima i uzrocima ovih pojava u Vojvodini odabrane podatke je dala dr Nada Micić-Pakvor u članku „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta“ (1950). Tako saznajemo da se u 1949. u Vojvodini „porađa prosečno oko 40.000 žena“, a manje od polovine je prošlo kroz savetovališta za trudnice (Micić-Pakvor 1950: 1). Na porođaju[6] je 1948. umrlo 8, a 1949. 5 porodilja na 1000 porođaja, najviše od eklampsije i to trudnih žena 44,50% u 1948. i 71,40% u 1949, te porodilja u bolnicama 1948. 78,26% a 1949. 50% (Isto, 1). Na osnovu ovih podataka dr Nada Micić-Pakvor je zaključila da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“, da nije bilo dovoljno savetovališta[7] za trudnice, a ona koja su postojala „nisu sva izvršila svoje zadatke“. kao i da je patronažnom službom babica obuhvaćeno samo oko četvrtine trudnih žena (Isto, 1). U jednom drugom ćlanku dr Nada Micić-Pakvor je dala podatak da „u Vojvodini umire pet puta više porodilja nego što je to dozvoljeno prema internacionalnom ključu“ (Micić-Pakvor 1950: 17). Postoje i pozitivni primeri rešavanja problema posredstvom prosvećivanja žena. Tako je smanjena visoka smrtnost dece u kolonističkim naseljima u Srezu pančevačkom jer su se žene porađale krišom u štalama u nehigijenskim uslovima (Stojaković 2012: 73-74).

Izveštaj o pobačajima u Vojvodini dr Nada Micić-Pakvor je započela konstatacijom da postoje „oskudni podaci“ o tom fenomenu koji ipak „ilustruju koliko je zlo rašireno“ (Micić-Pakvor 1950: 1). Podaci iz savetovališta za trudne žene su pokazali da od preko 17. 000 pregledanih trudnica 12, 19% je bilo bolesno, a da je među njima zabeleženo 1,43% pobačaja. Podatak je ilustracija dozvoljenih abortusa. Broj abortusa koji su se dešavali van medicinskih institucija ilustrovan je preko podataka o bolestima za koje se zna ili se pretpostavlja da su posledica kriminalnih abortusa. U vojvođanskim bolnicama statistika bolesnih pokazuje da je u 1949. „najviše bilo ginekoloških oboljenja to jest oboljenja ženskih polnih organa (9,7%) što se može smatrati dobrim delom i posledicama pobačaja“ (Isto, 1). U bolnici u Subotici „broj pobačaja koji dolaze u bolnicu radi ukazivanja pomoći iz godine u godinu raste“; „u bolnici u Somboru ima vrlo mnogo pobačaja“ (Isto, 1).

Učestalo rađanje bilo je poželjno, podsticano i slavljeno kroz instituciju Titovog kumstva koje je svakom devetom detetu darovano kao čast porodici. Trudna žena, majka i dete su bili delovi jedinstvene celine, društveno afirmativnog trojstva koje je moglo imati još jedno pozitivno lice u slučaju da su trudnice i majke bile radnice, zadrugarke tj. žene u svetu rada. Opozicija i negacija društveno poželjne celine trudnica – majka – dete bili su abortus i smrt ili kako je to dr Micić-Pakvor zaključila: „U borbu proviv smrtnosti dece spada i borba protiv pobačaja ne samo zbog izgubljene dece, nego i zbog neplodnosti žena koje usled pobačaja postaju nesposobne za trudnoću.“ ( Isto, 1).

Razmere stradanja stanovništva Jugoslavije tokom II svetskog rata su bile strašne, nestale su čitave generacije pa je u tom kontekstu potreba za mladim naraštajima, graditeljima novog društva, doprinela da se u prvim godinama socijalističke Jugoslavije žene nađu u isrpljućem kolu udarništva i majčinstva.

„Molim gornji naslov“

Sasvim je razumljivo da su molbe za sručni prekid trudnoće upućene odgovarajućim komisijama pri gradskim bolnicama bile strukturirane prema Uredbi o postupku za vršenje dozvoljenog pobačaja koja je definisala uslove koje je žena morala da ispuni. Bili su to zahtevi u formi molbe napisani na papiru, rukom, mastilom ili olovkom, ponekad otkucani na pisaćoj mašini koji su obično započinjali kovanicom „Molim gornji naslov“ a završavali se obaveznim pozdravom „Smrt fašizmu sloboda narodu“ ili S.F. S.N. Molbe su 1957. bile taksirane sa 30. dinara.

Među medicinskim razlozima za odobrenje prekida trudnoće su bili određenje do koje nedelje trudnoće se može izvršiti abortus kao i hronične i akutne bolesti koje su mogle ugroziti zdravlje i život žene. Među socijalne kriterijume, koji su takođe uzimani u obzir, ubrajale su se prilike u kojima su žene živele kao što su siromaštvo, broj dece, stanovanje i porodične prilike. Za odluku su ključni bili medicinski argumenti.

Često rađanje dece, iscrpljenost organizma i nedostatak mleka kod prethodnih trudnoća bio je jedan od razloga koje su mnoge žene navodile kao razlog za prekid trudnoće. U posmatranom periodu često rađanje kod jednog broja žena dovodilo je do slabosti organizma obično praćenog i nedostatkom[8] mleka, te umiranjem deca zbog nemogućnosti da se obezbedi odgovarajuća zamena za majčino mleko. O posledicama učestalog rađanja je na poslednjem Kongresu AFŽ-a svedočila dr Maša Živanović, lekarka iz Sarajeva i predratna liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva. Ona je smatrala da od tako strašnog napora rađanja više od desetoro dece, od kojih mnoga umru, žena otupi. Zato je zahtevalala da, budući da se AFŽ ukidao, druge ženske organizacije sistematski rade na terenu, sa ženama kako bi se ova situacija iskorenila. Zalagala se da se iz škola izbaci domaćinstvo i uvedu higijena i biologija, naročito onaj deo koji se bavi funkcijama ljudskog organizma. Tražila je da se u školske programe uvede i seksualno prosvećivanje omladine (Živanović 1953: 20-21).

Nedostatak majčinog mleka nadomeštan je tradicionalnim rešenjima (razređeno kravlje mleko, formula sa brašnom ili grizom). A kako je svedočila dr Nada Micić-Pakvor, posledica nedostatka majčinog mleka ili ranog prekidanja dojenja, te „nestručnog prihranjivanja“ odojčadi bila je „velika smrtnost dece u prvoj godini života“ (Micić-Pakvor 1950: 1).

Jedan od ključnih podataka koji se uzimao u obzir kod odlučivanja o pobačaju bio je broj živorođene dece. U AFŽ štampi su dokumentovane priče majki višedetnih porodica kao što je to bilo u slučaju Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice (Jovanović 1950: 17). Ona je bila primer poželjnog majčinstva, jer je pored devetoro dece koje je vaspitavala „u duhu jugoslovenskog patriotizma“ bila aktivistkinja AFŽ-a koja je „prva skinula feredžu“ (Isto, 17). Ali, mnoge žene, uključujući i moje sagovornice, imale su snažno uverenje da su rodivši dvoje – troje dece odužile dug društvu i zahtevima za abortus zahtevale oslobođenje iz neprestanog kruga rađanja. Među ženama koje su zahtevala abortus bilo je i prvoborkinja koje su se izborile za politička prava žena, ali ne i za pravo da odlučuju o sopstvenom telu.

Žena danas 112 (1953):20

Među okolnostima koje su uticale na odluku žena da zatraže prekid trudnoće bile su i one u vezi sa nemogućnostima za negovanje i vaspitanje dece koje su sa jedne strane bile u vezi sa siromaštvom jednog broja molilja, a sa druge, sa nepostojanjem institucija društvenog standarda. Siromaštvo je postojalo, kao i oskudica u stambenom prostoru, opremi za decu, sredstvima za higijenu i sl. Postojale su i očite razlike u razvijenosti republika, pojedinih regiona unutar republika, između grada i sela koje su se direktno ispoljile u načinu života žena. Ova razlika se mogla videti u AFŽ štampi.

Unutrašnja strana korica Žene danas

Patrijarhalni model života koji je vekovima držao ženu u potčinjenom položaju nije se mogao ukinuti dekretom, te su se žene sagibale pod teretom domaćih poslova koji su i dalje bili u njihovoj nadležnosti, čak i kad su u drugom stanju. U takvim uslovima, ukoliko socijalističke vlasti ne bi uzele u obzir socijalne kriterijume za abortus, žene bi se odlučivale za kriminalne pobačaje sa posledicama koje su na kraju postajale društveni problemi (smrt žene i nezbrinuta deca ili hronične bolesti žene).

Izlazak žena u svet rada nije bio praćen odgovarajućom izgradnjom institucija društvenog standarda, naročito u tzv. „pasivnim krajevima“[9], niti se porodica transformisala u meri da je došlo do ravnomernije podele poslova među muškarcima i ženama, što je dovelo do višestruke opterećenosti zaposlenih i društveno aktivnih žena. Dr Bosiljka Milošević, ginekološkinja, profesorka Beogradskog univerziteta i članica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, analizirala je radnu sposobnost žena u novim okolnostima i pokazala da je broj samotrovanja organizma žena zbog trudnoće (gesteza) bio dva puta veći kod zaposlenih žena nego kod domaćica, takođe i broj prevremenih porođaja, vanmateričnih trudnoća, nedonesene dece (Stojaković 2020: 104).

Jedan broj zaposlenih žena, među kojima ubrajam i zadrugarke (članice zemljoradničkih zadruga), suočavala se sa nepostojanjem jaslica i obdaništa što je dovodilo do situacije da se privatno angažuju žene za čuvanje dece. Dešavalo se da su to bile nestručne osobe te su se mnoge majke u toj situaciji pitale šta je majčinstvo ako nisu bile u mogućnosti da, zbog udarničkog posla u fabrikama, na njivama i kod kuće, provode vreme sa sopstvenom decom. Bračne nesuglasice su takođe bile među razlozima za prekid trudnoće. Posebno je bio osetljiv položaj domaćica koje su bile tzv. izdržavana lica. I tada je kao i sada bilo situacija napuštanja žene i dece, alkoholizma i dr.

Iz mnogih ženskih životnih priča u vremenu AFŽ-a mogu se čitati napetosti unutar ženskih uloga: domaćica, supruga, prvoborkinja[10], zaposlena žena i majka i žena koja ne želi više da rađa. Ovu napetost ilustruje i moguća situacija da prvoborkinja zahteva oslobođenje od nametnutog obrasca rađanja i otvoreno brani svoje ratom i rađanjem iscrpljeno telo. Ipak, kontrola rađanja u periodu posleratnog funkcionisanja AFŽ-a bila je uređena zakonom protiv abortusa, ali i birokratskim tumačenjem kroz medicinsku arbitražu zahteva za abortus. Neposredno odlučivanje bilo je prepušteno lekarima koji nisu morali biti deo socijalističkog ešalona za izgradnju boljeg i pravednijeg društva.

U isto vreme, bilo je lekarki koje su se bavile istraživanjima fenomena reprodukcije (prokreacije) i materinstva. Pored prof. dr Bosiljke Milošević tu je bila i dr Radojka Prudan, Novosađanka koja je na lični zahtev radila u Prizrenu i Prištini kao ginekološkinja. Ona je studije medicine započela u Pečuju, a završila u Zagrebu. Lekarski staž je obavila u Prizrenu. Specijalizirala je ginekologiju i akušerstvo u Zagrebu, a zatim radila kao specijalista u Prizrenu i Prištini u periodu od 1955-1960. Izvesno je da se dr Prudan 1960. vratila u Novi Sad gde je radila u struci u Kliničkoj bolnici, ali je vrlo brzo radi stručnog usavršavanja boravila u Zagrebu, Ljubljani, Konstanci i Berlinu. Zatim je usledio i boravak u Alžiru gde je bila angažovana na projektu planiranja porodice. Čini se da profesionalni put dr Prudan od bolnice u Prizrenu, zatim tokom godina usavršavanja i delanja u zemlji i inostranstvu, vodio ka kruni njenog rada – doktorskoj tezi „Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine“ (1979). U tom radu, u delu koji se bavi nedonesenom trudnoćom (vanmaterična trudnoća, spontani i namerni pobačaj) možemo pročitati sledeće: „ … U Vojvodini od 1964. broj pobačaja premašuje porođaje, a taj odnos se kreće 1 porođaj: 1,5 namernih pobačaja…. (Prudan 1979:156). Takođe, pozivajući se i na prethodna istraživanja zaklučila je da postoji „povezanost uzroka steriliteta i namernih pobačaja naročito za prvi poslratni period (1945-1960), pre liberalizacije abortusa“ (Isto, 157).

Načelno rešavanje ženskog pitanja uvođenjem zakonskim normi i seta pratećih zakona koje to potvrđuju, te institucija društvenog standarda koji u fokus stavljaju poseban položaj žene, posebno zaposlene žene, nije rešio mnoge protivrečnosti i napetosti u društvu već je sve zaustavljeno na nivou „diskretno modernizovane patrijarhalnosti“ (Papić 2012:69). Raskorak između ideala socijalističke kulture i njene prakse bio je još drastičniji u seoskim sredinama i u onim oblastima socijalističke Jugoslavije gde su tradicionalizam, sujeverje i patrijarhalni autoriteti bili snažno ukorenjeni. Nesklad između, sa jedne strane propisanog, te narativa poželjnog položaja žena, i sa druge strane realne ženske situacije, osim velike regionalne različitosti, imao je jednu opštevažeću neprincipijelnost, a ta je da je država određivala meru ženske slobode a ona je bila na najnižoj tački u odnosu na reproduktivna prava žena.

Literatura:

Jovanović, Danica. „Majka devetoro dece“ Zora 55 (1950): 17.

Micić-Pakvor, Nada. „O pobačajima.“ Glas žena 11 (1949): 19.

Micić-Pakvor, Nada. „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta.“ Glas žena 10 (1950): 1-2.

Micić-Pakvor, Nada. „O smrtnosti porodilja“. Glas žena 11 (1950): 17-18.

Mimica, Blaženka. „Ravnopravnost žena u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.“ Žena danas 38-39 (1946): 1-3.

Mršević, Zorica ur. (1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova. Beograd: IP „Žarko Albulj“.

Papić, Žarana (2012) „Emancipacija u granicama tradicionalne svijesti“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. 67-70. ur. Adriana Zaharijević, Zorica Ivanović i Daša Duhaček. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike/ Rekonstrukcija Ženski fond/ Žene u crnom.

Popov, Dušan (2003) „Prudan dr Radojka“ u: Enciklopedija Novog Sada 22. ur. Dušan Popov. 169. Novi Sad: Novosadski klub / Dnevnik.

Prudan, Radojka (1979) Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine – doktorska disertacija. Novi Sad: Medicinski fakultet.

Rudik, Sara (2001)„Misliti kao majka“ u: O rađanju. 36-39. Beograd: AŽIN

Sapundžić, Mira. „Socijalistička zaštita porodice.“ Glas žena 12 (1949): 8-10.

Stojaković, Gordana (ur.) 2002. Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije.

Stojaković, Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.

Stojaković, Gordana (2020) Antifašistički front Vojvodine 1942-1953 https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/antifasisticki-front-zena-vojvodine-1942-1953/

Tadić, Ruža. „O dečjoj nedelji“. Glas žena septembar (1949): 3-5.

Vilenica, Ana (2013) „Postajanje majkom: Od neoliberalnog režima materinstva ka radiklanoj političkoj subjektivizaciji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 9-31. Beograd: uz)bu))na))).

Višić, Tanja (2013) „Nacionalne populacione politike i konstrukcije materinstva u post-socijalističkoj Srbiji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 91-130. Beograd: uz)bu))na))).

Živanović, Maša. „Iz diskusije“. Žena danas 112 (1953): 20-21.

[1] Radi se o ženama iz mog okruženja dobrog pamćenja o vremenu njihove mladosti (prim. aut).

[2]O materinstvu, definiciji i značenjima postoji konstantna rasprava u feminističkoj literature. U Rečniku osnovnih feminističkih pojmova materinstvo je defisano kao “praksa rađanja dece” (Mršević ur. 1999: 79), Karol Smart je u univerzalnoj poziciji materinstva napravila razliku između majčinstva i materinstva (Smart prema Višić 2013: 94), Sara Rudik piše o praksi materinstva kroz tri zahteva „očuvati život, podsticati rast i podići prihvatljivu decu“ (Rudik 2001: 36) dok Adrijen Rič razlikuje „iskustvo“ materinstva od „institucija“ materinstva“ (Mršević ur. 1999; 81), gde instituciju materinstva vidi kao agens patrijarhalnog sistema (Vilenica 2013: 9).

[3] Kao ilustracija ove tvrdnje neka posluži činjenica da je socijalistička Jugoslavija u 1948. izdvojila oko 6 milijardi dinara za dečju zaštitu ili 65% više nego 1947. (Stojaković 2012: 137).

[4] Koliko su zaista institucije društvenog standarda bile podrška zaposlenim majkama pokazju podaci iz referata Ruže Tadić, predsednice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine: „U staroj Jugoslaviji bilo je svega dvoje jasala, 1948 godine imamo 99 jaslica sa 2.625 kreveta. U Vojvodini danas imamo 10 jaslica. Savetovališta za odojčad i malu decu bilo je 1939 godine 90, a u 1948 godini 397. U Vojvodini imamo 58 savetovališta. Mlečnih kuhinja u 1939 godini bilo je 3 a danas samo u Vojvodini 4… Stalnih dečjih vrtića u zemlji imamo 248 sa 12.246 dece, a u Vojvodini 31. U našoj pokrajini u periodu od prošle dečje nedelje do sada otvoreno je 7 dečjih jasala, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad, 19 mlečnih restorana… (Stojaković 2012: 137). Tadić je ovde nedostatak institucija društvenog standarda ublažila koristeći poređenje sa situacijom u Kraljevini Jugoslaviji.

[5] Država je 1949. za opremanje novorođenčeta plaćala 2000 dinara jednokratno i 600 dinara mesečno tokom tri meseca za pojačanu ishranu majke dojilje. Uredbom o dečijim dodacima 1949, za svako dete u zavisnosti od prihoda porodice isplaćivano je od 170 do 500 dinara mesečno. Porodicama sa više dece od rođenja trećeg deteta isplaćivala se jednokratna pomoć za svako novorođeno živo dete po 1000 dinara tako da se kod rođenja desetog deteta isplaćuje 10.000 dinara (Stojaković 2012: 137-138).

[6] U citiranom tekstu dr Nade Micić-Pakvor podaci su dati na način da više skrivaju nego što otkrivaju. Recimo na početku teksta su dati podaci o porođajima da bi na sasvim drugom mestu dat podatak „da je u bolničkim i vanbolničkim porodilištima u godini 1949 obavljeno 25% od svih porođaja. Podatke o smrtnosti trudnica i porodilja imamo samo iz porodilišta, a to je svega 25% porodilja“ (Micić-Pakvor 1950: 2). Uz ovo se vezuje podatak smrtnosti porodilja od eklampsije u bolnicama (1948. 78,26% i 1949. 50%) bez da se zna koliko je bila smrtnost porodilja u bolnicama osim konstatacije da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“ (Isto, 1).

[7] Ovde treba dodati činjenicu da se eklampsija određenom terapijom i ishranom kod mnogih žena mogla sprečiti, pod uslovom da su bile pod nadzorom medicinskih radnika u savetovalištima za trudnice, što znači da je zdravstvena zaštita trudnih žena zakazala (prim. aut).

[8] Jedno od tek rođene dece koje majka nije mogla da doji sam bila i ja. Dok je moja majka ostala u bolnici posle porođaja, sasvim izgubivši mleko, brigu o meni u januaru 1957. preuzela je moja baka Mara. Kako nisam podnosila nikakve tada dostupne „formule“ – zamene za mleko moja baka me uzela u naručje i plačući krenula od žene do žene za koje je znala da doje svoje bebe sa molbom da me nahrane. To je tokom zime 1957. prihvatila da radi učiteljica Vanja Kovačević bez ikakve nadoknade, u skladu sa tada važećom nesebičnom osetljivošću u odnosu na nevolje drugih, često nepoznatih ljudi (prim. aut).

[9] „Pasivni krajevi“ je kovanica koja se koristila za nerazvijene tj. siromašne regione socijalističke Jugoslavije (prim. aut.).

[10] Aktivna učesnica Narodnooslobodilačke borbe od 1941. (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Crtica o majčinstvu i abortusima u socijalističkoj Jugoslaviji," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/03/13/crtica-o-majcinstvu-i-abortusima-u-socijalistickoj-jugoslaviji/.

audio Čitaonica Razgovori

Sećanje Gizele Sabo

Autor članka Od Gordana Stojaković
Datum članka 28. septembra 2020.

Gordana Stojaković

Gospođu Gizelu Sabo sam kontaktirala telefonom, jer je tokom decembra 2006. bila u Nemačkoj u poseti svojoj kćerki. Zahvaljujući glavnom uredniku Enciklopedije Novog Sada, gospodinu Dušanu Popovu dobila sam broj telefona i još važnije preporuku za taj razgovor. Pozvala sam je i objasnila šta radim i zamolila da pomogne moj napor da rekonstruišem bar deo događaja u toku postojanja AFŽ-a Vojvodine. Poslala sam i radni materijal koji je stigao prepakovan i raskupusan, ali ceo. Uz materijal sam poslala i pismo sa pitanjima na koje je gospođa Gizela Sabo pismeno odgovorila. Njeno svedočanstvo je dragoceni deo čitavog projekta, a njen sud o poslatom materijalu za mene je najkompetentnija recenzija. Gospođa Gizela Sabo preminula je u Novom Sadu 30. novembra 2016. O tome je izvestio Magyar Szó https://www.magyarszo.rs/hu/3227/kozelet/156913/Elhunyt-Szab%C3%B3-Gizella.htm

1. Napišite nešto o sebi, ono što biste želeli da se o Vama zna.

Zovem se Sabo Gizela (Szabó Gizella), rođena 6. decembra 1926. u Nagyvárad-u u Rumuniji. Danas imam osamdeset godina. Školovala sam se u rodnom gradu, posle u Starom Bečeju, žurnalistiku u Beogradu i Višu školu društveno-političkih nauka u Novom Sadu. Od mladosti sam aktivno učestvovala u radu omladinskih frontovskih organizacija u KPJ i SKOJ-u.

Odmah po formiranju lista vojvođanskih Mađara, Magyar Szó (1944) u Novom Sadu, pozvana sam da radim kao novinar. Krajem 1945. postala sam saradnik, kasnije urednik u toj redakciji.

U oktobru 1946. Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu postavio me je na mesto glavnog i odgovornog urednika ženskog lista na mađarskom jeziku Dolgozó Nő. U novinarstvu sam provela više od 35. godina na raznim funkcijama i zaduženjima. Vodila sam rubriku unutrašnje politike, pisala sam o društvenim organizacijama, uglavnom o socijalnoj politici, organizaciji zdravstvene i medicinske službe, o dečjoj zaštiti, o zdravstvenom i penzionom osiguranju, o brizi za stare osobe. Pre 40. godina prva sam u Jugoslaviji pokrenula rubriku za penzionere. Jednom nedeljno cela stana je bila posvećena problemima starih, penzionerima, gerijatriji, organizaciji penzijskih fondova itd. U toku mog radnog veka bila sam aktivna u svim društveno-političkim organizacijama.

U toku izbora 1974. sam kao delegat Novog Sada, Titela, Žablja, izabrana za člana Veća udruženog rada Skupštine Republike Srbije, gde sam predložena za člana Ustavne komisije. U Skupštini RS sam na raznim dužnostima radila ceo mandat od četiri godine. Paralelno sam radila kao novinar.

Posle penzionisanja, još oko deset godina sarađivala sam u listu Magyar Szó, u ostalim listovima na mađarskom jeziku i u TV Novi Sad.

Imam dvoje dece, kćerku i sina. Oboje su lekari.

Interesantno je da sam u tokom radnog života bila uvek među najmlađima: u AFŽ-u kao omladinka, a u novinarskoj školi najmlađa sa najvišom funkcijom – glavnog urednika Dolgozó Nő.

Novinarstvo sam završila sa obukom mladog mađarskog novinarskog kadra. Kao priznanje, između ostalog, dobila sam Nagradu za životno delo Svetozar Marković Saveza novinara Vojvodine.

Sada sam penzioner, živim u Novom Sadu, povremeno boravim u Nemačkoj.

Szabó Gizela

2. AFŽ je u Vojvodini, a i šire, postojao u periodu 1942-1953. Šta biste mogli da kažete o samoj organizaciji, njenim ciljevima i Vašem viđenju rezultata koji su postignuti?

Pročitavši ceo vaš materijal, koji obuhvata period od 1942. do 1953. u radu organizacije. Ne bih imala ništa da dodam, samo to da je bilo pogrešno ugasiti organizaciju.

3. Da li biste izdvojili neke ličnosti koje su bile aktivne u AFŽ-u? To mogu biti poznate, ili manje poznate ličnosti.

Poznate ličnosti koje su radile u AFŽ-u ste uglavnom nabrojali. Dodala bih, ili istakla Kizur (Etelku) Etu iz Subotice, ženu poznatog partizana Kizur Ištvana, Luko (Šulman) Terezu iz Zrenjanina, koja je kasnije bila novinar u Magyar Szó-u i vodila rubriku za žene (sestra Ruže Šulman iz Zrenjanina), Brašnjo Bora iz Bačke Topole, Márton Rozaliju iz Nove Crnje (član KPJ od 1929, osuđena kao komunista, kasnije aktivna na planu dečje zaštite), Rekecki (Šilić) Eržebet iz Sente, Spahić Sofiju-Sofiku iz Subotice, Lőbl Margitu iz Novog Sada, Malušev Borišku iz Novog Sada, Nagy (rođ. MáK) Veru iz Bečeja, Sóti –Holó Mariu iz Bečeja, Herbatin Juliju iz Bačke Topole, Dognar Veru iz Bačke Topole, Iboljku Kalmár (udatu Mišić) koja je radila kao novinar od 1947, a mnogo kasnije je osnovala časopis „Nada“.

4. Kažite nešto o Vašem radu kao urednice Dolgozó Nő. Kako je došlo do toga da preuzmete taj posao? Ko su bile Vaše saradnice?

Nakon 1946. pozvana sam u Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu gde me je primio sekretar, Dobrivoje Vidić. Saopštio mi je da je u PK odlučeno da pokrene ženski list za Vojvodinu i to u okviru AFŽ-a. Za glavnog i odgovornog urednika lista na mađarskom jeziku, Dolgozó Nő (Radna žena) predlagali su mene, devetnaestogodišnju devojku Szabó Gizelu, novinarku Magyar Szó. Drug Vidić mi je odmah čestitao i naznačio da će mi u tom teškom i odgovornom zadatku pomagati moje koleginice iz Magyar Szó i drugarice iz Pokrajinskog odbora AFŽ-a, pa i aktivistkinje sa terena. Ja sam odgovarala za sve, a trebalo je da organizujem i dopisnu mrežu. Nije bilo lako, jer sa devetnaest godina života i jednom godinom novinarskog staža pokrenuti i izdati list ogroman je zadatak. U to vreme ja sam bila prva i jedina novinarka koja je pisala na mađarskom jeziku – i to je istorija. Pisci, pesnici, novinari kolege pisali su mi po „porudžbini“ a sam obilazeći gradove i sela pronašla pismene aktivistkinje koje su mi opisivale rad AFŽ-a i šire. Preuzimali smo članke i iz drugih ženskih listova. Saradnice su bile uglavnom žene, devojke, učiteljice, upravnice dečjih domova, domova za stara lica, pa i domaćice aktivne u organizacijama žena. Više imena sam već navela.

5. Napišite nešto o uređivačkoj politici lista: sadržaji, teme koje su bile primarne, kako ste dolazili do tekstova, o distibuciji lista, čitanosti…

Disribucija je išla preko AFŽ-a i tu gotovo da nisam učestvovala. Koliko se sećam mesečni tiraž je dostigao 25. 000 primeraka. Čitanost je bila orgomna, članci su se čitali u čitalačkim grupama, u domovima, jer uvek smo dali aktuelne tekstove ne samo jugoslovenskog već i gradskog značaja, zatim mnogo članaka iz fabrika, sa akcija …

6. Urednica Glasa žena je bila Kristina Babin. Da li ste je poznavali i sarađivali sa njom?

Kristinu Babin – Dacu sam poznavala, mislim da je bila učiteljica. Često smo izmenjivale članke, slike, dopise. Nismo radile u istoj zgradi, ali smo se susretale na sednicama Pokrajinskog odbora AFŽ-a gde smo dobijale uputstva za dalji rad. Bila je vedra, vesela i radna žena.

7. Urednica AFŽ lista na rumunskom jeziku Femeia nouă je bila Marija Todor (kasnije Florika Štefan). Da li ste ih poznavali i sarađivali sa njima?

Mariju Todor nisam poznavala ili je se ne sećam. Sa Florikom Štefan sam kasnije sarađivala, kao sa penikinjom i novinarkom.

8. Šta Vam je bilo najteže a šta najlakše dok ste radili kao urednica lista. Kada je i zašto list ukinut?

Dolgozó Nő je izlazio 5 godina a ugašen je uglavnom zbog nedostatka novinske hartije. Ja nisam radila u listu do njegovog gašenja zbog selidbe u Beograd gde sam nastavila studije. Na moj predlog list je preuzela Kizur Eta. Ja sam i dalje sarađivala šaljući članke. A šta je bilo najteže? Tada sam paralelno radila dva odgovorna mesta. U Magyar Szó sam morala napisati 2-3 stupca vesti, članaka, prenositi govore, izvestiti o akcijama, uspesima frontovskih, omladinskih i ženskih organizacija počevši od osnivanja porodilišta, skupljanja pomoći za koloniste, narodnog zajma do omladinskih brigada, dečijih domova i sl. U isto vreme sam morala da planiram i pišem članke za mesečni list, preradim dospele dopise i dajem na štampanje, i to na vreme. Sama sam pregledala prelome – naravno u olovu. Bilo je to herojsko vreme ženskog novinarstva u AP Vojvodini.

9. Šta mislite o današnjoj ženskoj štampi i koje su po Vama bitne razlike u odnosu na Vaš list? Šta biste poručili ženama danas?

Iako imam osamdeset godina redovno čitam dnevnu štampu i gledam TV – gde sam nekada „tezgarila“ (TV NS). Žensku štampu ne kupujem i ne čitam. Vidim da ima luksuznih izdanja sa prelepim slikama – sve skupa – to naše žene ne mogu kupiti. No, ima ih vrlo mnogo i vrlo različitih. Ne volim baš golotinju u izlogu, ali to je moda. Kao da kod nas ne postoje prosečne žene, majke, bake, obične vredne seljanke, fabričke radnice, barem ne u novinama. Nemam mišljenje o ženskim listovima, jer ih ne čitam.

Za AFŽ-om i dan danas žalim kao za ženskom organizacijom kao takvom! Gde bi mi danas bili da je ta divna dobrovoljna, humanitarna organizacija i dalje postojala i radila? Imali bi omladinskih domova, pionirske kutke po školama – pod nadzorom nastavnika, pristupačne klubove za žene – a ne diskaće za orgije… I naravno barem 30-40% žena poslanika u opštinskim, gradskim i Republičkoj skupštini raznih profesija i nacija. Možda sam staromodna, ali treba da postoji energična, intelektualna, pravična, dobro organizovana ženska organizacija u Srbiji i naravno u Vojvodini.

Gospođa Gizela Sabo je dobrog zdravlja i raspoloženja pa je bilo veliko zadovoljstvo razgovarati sa njom. I to nije samo moje mišljenje. U Wiesbaden-u, gde se trenutno nalazi, postoji praksa da gradonačelnik lično čestita svim stanovnicima grada 80-ti rođendan. Taj lepi običaj ovekovečen je u lokalnim novinama.

Erbenheimer Anceiger Weisbaden, 15. decembar 2006. str. 25.

Novi Sad – Weisbaden, 2006.

Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.

Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.

Uz dozvolu gospođe Gizele Sabo tekst je objavljen na sajtu Mreže antifašistkinja Zagreba http://www.maz.hr/2014/08/18/gordana-stojakovic-vreme-afz-novinarstva-u-vojvodini-secanja-gizele-szabo/

Citiranje: Gordana Stojaković, "Sećanje Gizele Sabo," u ŽeNSki Muzej, 28. septembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/secanje-gizele-sabo/.

Oznake Dolgozó Nő, Politička prava, Politike i prakse, ženska štampa

audio Čitaonica stav savremenica

O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama

Autor članka Od Gordana Stojaković
Datum članka 10. decembra 2019.

Gordana Stojaković

Pre nekoliko godina sam dobila CD sa informacijama o ženama hemičarkama u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, izdatog 2011. povodom Međunarodne godine hemije (2011). Letimičnim pregledom Ženskog sveta uočila sam da nedostaje podatak o Milici Jakšić koja je 1898. u Ženevi „proizvedena“ u doktora hemije, a to znači da je (izgleda) prva Srpkinja hemičarka (Ženski svet br. 9 1898: 142). Iz ove činjenice saznajemo da je vrlo diskutabilno koja je žena prva u nekoj oblasti ili profesiji i to iz dva razloga: prvo, o istoriji žena u Srbiji vrlo malo znamo i drugo, zato što se ponekad u savremenim istraživanjima u Srbiji iz istorijskog diskursa sa pridevom „srpski“ izostavlja istorija žena u Vojvodini tokom 19. veka. Pitanje je da li je bilo, i ako jeste, ko su Vojvođanke drugih vera i nacija koje su završile studije hemije na nekom od evropskih univerziteta, jer i njima (ako ih ima) moramo danas dati srpski pasoš isto tako kao što smo dali rimskim carevima rođenim na tlu današnje Republike Srbije. Takođe, dok se ne otkriju neki drugi podaci, Juditu Horovic treba uvrstiti među prve žene u Srbiji koja je još 28. marta 1848. pokrenula pitanje ženskog udruživanja u javnoj sferi, a Adel Nemešanji (uz Novosađanku po rođenju Katarinu Milovuk) među prve direktorke viših (devojačkih škola), koja je na tom mestu bila od 1884. do penzionisanja…

Čini se da postoji neka tajna veza između rezultata istraživanja istorije žena i mesta gde živi autor/autorka kao i činjenice u kojim bibliotekama i arhivima je autor/ka radio/la. Radeći istraživanje o znamenitim Novosađankama i Vojvođankama, tokom 19. veka i sve do 1918, bila sam svesna da se radilo o građankama Habzburške monarhije[1]. To dalje znači da su živele po zakonima koji su bili neuporedivo povoljniji za žene nego oni koji su važili u Kneževini/Kraljevini Srbiji. Ova činjenica se u nekim radovima o Srpkinjama 19. veka relativizuje, pa čak i prenebregava, zato sam u biografijama koje slede dala primere korišćenja austrijskih i ugarskih građanskih zakona[2] u korist žena u okviru konkretnih životnih priča.

Ovde bih se zadržala na nekoliko važnih situacija za koje mislim da će koristiti budućim istraživačima/istraživačicama. Često se citira podatak iz knjige Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd 1994) gde ona najpre piše o tome da je žena po Ugarskom građanskom zakoniku bila gotovo izjednačena sa muškarcem uz navođenje tačnih podataka o tome da bi na kraju završila ovom tvrdnjom koja potire sav taj prethodni progres: „ Ali Srpkinje su se retko koristile ovim prednostima i pravima, pa su se tako sestre i prilikom nasleđivanja držale se običajnog prava i odricale nasledstva u korist braće“ (Božinović 1996: 23). Ona se pozivala na istraživanje Vase Stajić objavljeno u knjizi Ženski pokret u Vojvodini – prilikom proslave pedesetogodišnjice rada svog izdala Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja (Novi Sad 1933). A Vasa Stajić je o istom, na istom mestu napisao i ovo: „.. i kad se odriče u korist brata ne odriče se alature[3] svog miraza nego zadržava pravo da njom raspolaže i testamentarno… razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo s bratom u očevini i to dokazivala sudom“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13). Zatim i ovo: „Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom), izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… Od svega napred spomenutog važnije je da zakon ženi priznaje sposobnost sticanja i pravo da vodi radnju. To je moralo znatno razvijati samosvest žene i smisao za učešće u javnom životu (Isto, 20, 25).

Vlasništvo nad imovinom (u novcu i nekretninama) koje su žene u Habzburškoj monarhiji stekle proizvelo je kategoriju dobrotvorki od kojih su mnoge imovinu zaveštale za različite ciljeve, često u korist ženske dece i žena, bilo kao lični čin, bilo preko ženskih organizacija (dobrotvorne i prosvetne zadruge). Postojala je i koordinacija aktivnosti dobrotvornih zadruga u Vojvodini i saradnja ženskih organizacija različitih konfesija. Koliko su ženske zadruge bile uspešna i bogata preduzeća može da posluži podatak o udruženjima Srpkinja: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin[4] 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) bi vrednost te imovine iznosila 5.001.583,00 $. Sasvim je jasno da su ženske organizacije Vojvođanki drugih nacija i konfesija bile isto tako uspešne, kao i udruženja Srpkinja.

Novac kojim su raspolagale Vojvođanke značio je moć, koja je najpre korišćena na humanitarnom i prosvetnom planu, ali i za građenje ženske mreže koja će iznedriti ženske glasove u vezi sa zahtevima za transformaciju porodičnih odnosa i političkim pravima za žene. U tome su veliku ulogu imali ženski listovi koje su uređivale i posedovale žene. Samo u Novom Sadu je početkom 20. veka bilo četiri urednice novina/časopisa (samo jedan sa naslovom ženski) od kojih su tri bile i vlasnice istih. O tome sam pisala u više navrata, a ovde će biti samo spomenute u okviru biografije Milice Tomić. Od sedamdesetih godina 19. veka raste broj Vojvođanki koje se školuju na evropskim univerzitetima i to ne samo onih iz bogatih porodica, jer su postojali fondovi za školovanje siromašne i darovite ženske dece čak i na inostranim univerzitetima. Takav fond, za školovanje Srpkinja na pedagoškim i medicinskim studijama u Švajcarskoj i Nemačkoj, je osnovala Anastasija Kolarović (1811-1891).

U Habzburškoj monarhiji je nemački jezik bio jezik[5] komunikacije, a zatim i mađarski. Srpske više devojačke škole se otvaraju da bi se omogućilo školovanje devojaka na maternjem jeziku i sprečilo odnarođavanje, ali ipak jedan broj Srpkinja (i Nemica) u Vojvodini bira školovanje na mađarskom jeziku. Ako pogledamo biografije znamenitih Vojvođanki u 19. i početkom 20. veka uočićemo da je bilingvalnost, trilingualnost ili multilingualnost uobičajena. I kroz biografije koje su ovde date videćemo da znamenite Srpkinje iz Habzburške monarhije govore nemački, mađarski, a poneke još i francuski i ruski jezik. U Habzburškoj monarhiji je znanje više jezika bilo stanovita prednost koja se nije odnosila samo na bogatiji sloj stanovništva već i na srednji stalež. U Novom Sadu se u svakoj radnji, koja je računala na profit, držao običaj da se sa kupcem razgovara na jeziku na kojem je rekao dobar dan. Lerovi[6] za devojčice koje su držale Nemice, kao i dadilje Nemice bili su vrlo traženi i u srpskoj zajednici u Vojvodini, te se i u biografijama koje slede mogu naći kritički stavovi o tome. Znanje jezika pre svih nemačkog i mađarskog bio je uslov za bilo kakav napredak. To je doprinelo da se mnoge ideje i znanja brzo usvajaju i šire. Nije beznačajna činjenica da su se jedno vreme pedagozi srpske zajednice u Vojvodini školovali u Goti (Gotha u Nemačkoj), (neki kao Arkadije Varađanin[7] kod čuvenog pedagoga Karla Kera /Karl Kehr (1830-1885), gde su se napajali mnogim idejama i preuzimali mnogi uzori.

Kada sada sagledavamo doprinos Vojvođanki iz Habzburške monarhije kulturnoj i političkoj istoriji Srbije onda se ne može prenebregnuti da se radi o konkretnom i specifičnom kontekstu i da, ako se iz tog multietničkog miljea u srpsku istoriografiju preuzimaju doprinosi pojedinih žena, onda se mora jasnije sagledati na čijim to ramenima one stoje, čijim su se primerima i idejama napajale. Kada je feminizam u pitanju u par biografija koje slede biće pomenuti uticaj Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895), Helene Lange[8] /Helene Lange (1848-1930) i Rožike Švimer /Rózsa Bédy-Schwimmer /Rosika Schwimmer (1877-1948) na ideje i aktivizam Vojvođanki.

Ukazujem i na činjenicu da je patrijarhat srpske zajednice u Habzburškoj monarhiji imao stanovita ograničenja u vezi sa uticajem na žene jer su one koristeći zakonske norme udajom ili preseljenjem u Beč, Prag, Požun… mogle da promene veru, običaje i položaj, što su mnoge i činile. Proces odnarođavanja unutar srpske zajednice je za srpsku elitu u Vojvodini bio ozbiljan problem[9]. Zato ne treba da čudi tako masovno pozivanje na srpsku narodnu baštinu, tradicionalne vrednosti zapisane u narodnim pesmama i pričama, pa i kada se radilo o idejama emancipacije žena. Postojao je stanoviti manir u Ugarskoj u 19 veku, ali i kasnije, da se ime udate žene sasvim zaklanja imenom muža. Srbi su to preuzeli, čak i kada su perjanice borbe za ženska prava u pitanju, kao „Savka dra Jovana Subotića“[10]. I kada su proklamovali borbu protiv protiv tuđih uticaja, kao što sam napred navela, isti su bili preuzimani naročito ako je to značilo neku vrstu društvene afirmacije.

Za mene je važan podatak bila saradnja Rožika Švimer – Milica Tomić na planu političke borbe za ženska prava jer dokumentuje simultane akcije onih snaga u habzburškoj Ugarskoj koje su imale u agendi politička prava za žene bez obzira na nacionalne predznake. Političkoj borbi dela građanskih partija u habzburškoj Ugarskoj (Socijaldemokratska stranka, neki poslanici Mađarske nezavisne stranke i Srpska napredna radikalna stranka), gde je doprinos žena očigledan, treba pripisati zasluge za uvođenje ženskog prava glasa koji se 1918. desio istovremeno u Vojvodini i Ugarskoj u vreme raspada Habzburške monarhije. Taj proces se kao politička kampanja odvijao počev od prvih godina 20. veka simultano na čitavoj teritoriji habzburške Ugarske. Treba podvući da političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj u to doba nisu bile ni slabe, ni simbolične. Poznato je da su Srpkinje 1907. sakupile 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole. Političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj, započet pre nego što su izborile pravo glasa, savremenici su ocenili ovako: „Naše ženskinje je stupilo u redove srpske slobodoumne stranke pa je te redove znatno popunilo. To ženskinje se odlikovalo i u radovima književnosti, negovanju pesme, u svim političkim i društvenim radovima. U političkoj borbi na mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist“ (M.K. 1920: 64)[11]. Aktivistički rad jedna od najznačajnijih evropskih i svetskih feministkinja i mirovnjakinja Rože Švimer dokumentuje deo upornog i vrednog napora Mađarica u borbi za žensko pravo glasa.

Političke elite koje su u agendi imale borbu za pravo glasa, došavši u situaciju da odlučuju o ustrojstvu država i entiteta koji su nastajali po završetku I svetskog rata, odlučile su u korist tog prava, naravno ceneći i druge potrebe i okolnosti. Tako je u Ugarskoj, koncem 1918. donesen Izborni zakon, koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina. Tada je izabrano sedam[12] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

U novoj državi Kraljevini SHS/Jugoslaviji pravni sistem se sastojao i od prethodno važećih građanskih zakona na teritorijama na kojima su važili do tada (austrijski, ugarski, srpski, crnogorski i šerijatsko pravo), te je u tako složenom sistemu žensko pravo glasa bilo manje važno pitanje. U Kraljevini SHS/Jugoslaviji političke elite različitih vera, koje su odlučivale o svim važnim pitanjima, nisu se nadalje bavile ženskim pravima na konzistentan i plodonosan način. Između dva svetska rata ženske organizacije i asocijacije vodile su snažnu, ali neplodnu kampanju za ženska politička i druga prava. Beograd, Zagreb, Ljubljana i Sarajevo su bili centri feminističkih aktivnosti koja je uključivala borbu za žensko pravo glasa. Moram naglasiti da je u toj borbi (nepravedno skrajnutoj u socijalističkoj Jugoslaviji) bilo izvanrednih dometa (Ženska stranka, Berza rada Ženskog pokreta…). U tom kontekstu Novi Sad je izgubio status perjanice ženskog aktivizma. Žensko pravo glasa u Vojvodini ponovo će biti potvrđeno Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946, ovog puta trajno.

[1] U biografijama koje slede najčešće sam državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[2] Od 1894. u današnjoj Vojvodini na snazi je Ugarski građanski zakonik koji između ostalog uvodi kategoriju građanskog braka i nadležnost državnih sudova, a ne crkvenih sudova (konzistorija) kao do tada (prim. aut.).

[3] Alatura je miraz ili novac za idržavanje kuće (prim.aut.).

[4] Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.

[5] Ovde mislim na jezik u svakodnevnom životu, književnosti, novinama, jer je do sredine 19. veka latinski bio službeni jezik (prim.aut).

[6] Reč dolazi od nemačke reči lernen (naučiti) i označavala je školu za devojčice.

[7] Podaci o tome koliko je vredan doprinos A. Varađanina ženskom aktivizmu i njihovom radu na planu kulture dati su u tekstu Podrška stvaranju ženske umetničke elite kroz primere školovanja Katinka Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović (prim.aut.).

[8] Uticaj Helene Lange na feminističku misao u Jugoslaviji moguće je pratiti sve do tridesetih godina 20. veka preko ideja koje izlaže dr Angelina Ivanović-Mojić. Videti: Stojaković, G. Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940) http://pravonarad.info/?p=350

[9] Savka Subotić je u „Uspomenama“ ostavila primer da je unuka velikog srpskog dobrotvora i srpskog patriote kao vatrena katolikinja mrzela sve pravoslavno (prim.aut.).

[10] Na mađarskom je to izrazitije: dr Anna Czimmer, udata Gresz (1906-1967) sahranjena je kao Gresz Belané (žena Gres Bele) (prim.aut.).

[11] М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.

[12] U časopisu Žena zapisana su imena šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović. Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

Citiranje: Gordana Stojaković, "O istoriji žena u Vojvodini i pridevu „srpski“ i nekim drugim temama," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/o-istoriji-zena-u-vojvodini-i-pridevu-srpski-i-nekim-drugim-temama/.