Gordana Stojaković
U još nenapisanoj Istoriji Novog Sada iz ženskog ugla jedna crtica bi trebalo da pripadne Amaliji Stratimirović (Novi Sad, 1821 – 1911). Ova Novosađanka rođenjem je pripadala uglednoj porodici Šupljikac, a udajom isto tako prominentnoj porodici Stratimirović. Obrazovana, ambiciozna i smela srčano se uključila u istorijska zbivanja, koja su obeležila istoriju grada i srpskog naroda u Ugarskoj, sredinom 19. i početkom 20. veka. Njeni podvizi nisu zapisani u tradicionalnoj istoriji grada, ali jesu u sećanja savremenika i u štampi s početka 20. veka.
Biografiju Amalije Stratimirović objavila sam u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001), ali ne i njenu fotografiju jer u kalendarima, almanasima i novinama u vreme kada je živela nije objavljena. Ispostavilo se da njen lik nije izgubljen jer se nalazi u umetničkom fondu Galerije Matice srpske. Portret ove uglednice naslikao je Jovan Klajić. Zahvaljujući dozvoli za objavljivanje fotografije portreta, dobijenoј iz Galerije Matice srpske, Amalija Stratimirović likom i biografijom (koju ne bih menjala) stoji pred nama.
AMALIJA STRATIMIROVIĆ (1821- 1911)
Imućne i obrazovane novosadske gospođe učestvovale su u javnom životu grada, pre svega kroz humanitarni i prosvetni rad, a bilo je i onih koje su značajno doprinele njegovoj kulturnoj istoriji. Samo najsmelije usudile su se da javno istupe na političku pozornicu. Dve zapažene epizode u tom nastojanju Novosađanki, pripadaju Amaliji Stratimirović. Poštovana gospođa Amalija potiče iz poznate vojvođanske porodice Šupljikac. Pre 1848. udala se za Radivoja Sratimirovića, uglednog i politički vrlo angažovanog građanina, koji je tokom revolucionarnih događaja 1848/9. bio na čelu pobunjenih Srba u Novom Sadu. U jednom, za pobunjenike nepovoljnom trenutku, Radivoje je pobegao u Karlovce, ostavljajući Amaliju samu, pod stalnim pritiskom Mađara. Neizvesnu i opasnu situaciju ona je rešila smelo i neuobičajeno: Amalija (je) sama pobegla na Rimski Šanac u srpski logor, noću, možda preobučena u muško odelo.. jer je, tvrdili su svedoci, Košut bio naredio da se uzme kao talac i odvede u Segedin ili Baju.
Devedesete godine 19. veka u Novom Sadu bile su u znaku tragičnog ubistva Miše Dimitrijevića i sudskih procesa protiv počinioca ubistva, Jaše Tomića, kome je u nekoliko navrata suđeno. U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih, tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo preko 3000 žena i devojaka 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Odlazak delegacije Novosađanki i Amalijin govor u sabornici zemaljskoj izazvao je žučnu polemiku sa dosta preterivanja u Zastavi i Braniku. Govor sedamdesetogodišnje Amalije neopterećen političkim stavovima, dobio je komentar u Braniku u broju od 27. marta 1892. gde je odlazak ženske delegacije prikazan kao ružan, odvratan i gadan gest, a ružnoću čina pojačavala je navodna ružnoća članica deputacije. Tako se u istom izvoru kaže da su se mađarski poslanici čudili kako su članice deputacije sve ružne, jer da nije bilo među njima ni jedne mlade ni lepe.
Poslednjih dana marta i početkom aprila 1892. Zastava je bila puna članaka (čiji su autori muškarci) u odbranu novosadske ženske inicijative. Interesantna je Priposlana poruka, u rubrici za koju ne odgovara uredništvo Zastave, koja glasi:
Počem smo mi trgovačkog, zanatlijskog i ratarskog staleža, te ne možemo pre Vaznesenija s vami razračunavati za nanešene uvrede našim ženama, to ostavljamo za posle svetaca razračunavanje. U Novome Sadu, 1. aprila 1892.
U polemiku se uključio i Jovan Jovanović Zmaj pismom, u kome odaje priznanje Amaliji Stratimirović:
Veleštovana Gospođo!
Kad sam čuo da ste vi na čelu ženske deputacije zatrudili se u Peštu, tome sam se obradovao i kao vaš prijatelj i poštovalac. Međer gospođa Amalija, rekoh nije ostarila, ona se živo interesuje za događaje koji se u nas događaju, ona ne krije svoje mišljenje i uverenje, ona putuje, izlazi pred ministra, slovoslovi, i vraća se zdrava i zadovoljna kući – to je znak da je još i sada mlada i snažna i telom i duhom. Ja vam na svemu tome čestitam…
Poslednje godine života Amalija Stratimirović, provela je u svojoj kući u Jovanovskom kraju. Umrla je u Novom Sadu. Sahranjena je na Uspenskom groblju.
Govor Amalije Stratimirović prema pisanju Zastave od 27. 03. 1892:
Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu.
Grobnica porodice Stratimirović
Портрет: Јован Клајић (Нови Сад, 1815 – Турија, 1883) Амалија Стратимировић рођ. Шупљикац, супруга Радивоја Стратимировића, 1850 – 1860. Уље на платну, 30,3 x 21 cm. Није потписано ни датирано. Портрет је из уметничког фонда, а фотографија из фототеке Галерије Матице српске. ГМС/У 4216.
Biografija je objavljena u knjizi Znamenite žene Novog Sada I Novi Sad: Futura publikacije. 2001, 79-80.
Fotografija groba porodice Stratimirović: Gordana Stojaković