Draga Gavrilović
(odlomci)
Hoćeš da znaš, dragi brate, da li se ja slažem sa idejom emancipacije ženskinja – pa kad hoćeš, a ti me čuj!
Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego tek možda ljudi koji će živeti tek posle sto i više godina. I tada će to oslobođenje biti blagoslov po čitavo čovečanstvo. A desili se kakav preobražaj, kakva „korupcija“ pre toga vremena (npr. posle 10-20 godina) koja bi ženskinje s muškinjem sasvim izjednačila, bilo bi štetno kako po samu ženu, tako i po čovečanstvo uopšte. Pitaćeš, možda, a zašto? Pa da ti kažem i uzrok – muškinje još nije doraslo da živi sa oslobođenom ženom. Nemoj da se smeješ, ovo nije šala, nego sveta istina! Jeste, ono, sadašnje muškinje, još jednako uživa u lutki ili robinji. Pa kako po prirodnim zakonima ne teži samo muškinje za ženskinjem, nego i obratno; zar nije dakle prirodno da će pored muškinja, kakvo je sada, emancipacija ženskih slabo vajditi?…
Jeste, tako je to.
Prerana emancipacija bila bi kratka veka… Žena bi i posle emancipacije tražila muža i muž ženu; samo s tom razlikom što bi se ženi i posle dopadao čovek, a ne lutak, a sadašnjem čoveku i opet lutka, pa lutka!…
Pitam te dakle, dragi brate, šta bi sa takvom emancipacijom postigli? – Postigli bismo to da imamo više emancipovanih lutaka nego emancipovanih žena… Pa, šta bi onda sljedovalo pored muškinje i onako grubljeg i fizično jačeg od žene? Odgovor je lak – i sama ideja emancipacije postala bi smešnom, i ženskinje bi patilo ono što pati i sad. I zato treba pre no što se ženskinje emancipiše, da se muškinje u neku ruku degenerira… Jeste, muškinje se mora pre emancipacije ženskinja potpuno emancipovati svog trulog ukusa i mnogih mana, koje su, nažalost, i suviše ovladale njima. A ovako, kakvo je muškinje sada -ovde ne računam izuzetke – nije ni doraslo ni vredno slobodne ženskinje. Ono bi joj svojim trulim ukusom i fizičkim nadmoćnijem i opet pokvarilo sve, jer da je ženskinje – bar kakvo je sad – fizično slabije; o tome nema spora, pa kako je uz to plemenitija i osetljivija, brzo bi podlegla grubosti, sebičnosti pa i lukavstvu protivnika svojih.
I zato, vidiš, ja držim da pitanje emancipacije mora ići sporo, vrlo sporo, osobito kod nas Srba.
Ono mora ići naporedo sa emancipacijom muških od trula ukusa i mana njihovih. Samo tada, kada samo muškinje – a ne tek izuzeci – bude težilo za pravom ženom, a ne za lutkom, i kad bude i samo težilo za oslobođenjem sestara, kćeri i drugarica svojih, biće ono od koristi; a dok god je većina muških protiv nje, slabo će ona kome vajditi, pa baš da se i ostvari.
Po ovome što sam rekla moje je mišljenje, dragi brate, da mi Srbi svi, muško i žensko, treba pre svega da nastojimo da najpre obrazuje valjano i pošteno društvo uopšte, društvo u kome bi članovi oba pola bili ljudi na svom mestu, ljudi obrazovani i naučeni, ali manje sebični, a više pravedni nego što smo mi sada.
Porodica, dakle, treba da nam se osniva na uzajamnoj ljubavi muža i žene, ali ne na onoj životinjskoj sebičnoj ljubavi koja se zove strast, već na ljubavi koja bez poštovanja ne može ni da ponikne, ili bar koja je sa poštovanjem tesno skopčana. Pa kad bude dovoljno tako osnovanih porodica, biće dovoljno i ljudi u kojih će biti i pamet i srce na svom mestu; a čim dođemo do toga, biće i želja za emancipacijom izlišna – ona će biti i neosetno već sprovedena!…
Jeste, brate, i muško i žensko biće tada u znanjima i veštinama i po broju izjednačeno; pa ako baš i ne bude odmah ženskih ministara i poslanika, biće ih docnije. No tim više biće ženskinja lekara (i sad su nam već preka potreba!), apotekara, profesora, učitelja, pravnika i mernika, zanatlija, veštaka i svakovrsnih trgovaca, i svega što je zgodno za prirodu koju. A poziv taj vršiće svaka ženskinja sve dotle dok se ne uda, tj. dok ne nađe sebi muškog druga koji će joj samo iz ljubavi reći – mi se ljubimo, pa da sklopimo i porodicu. Mi smo oboje razumna stvorenja božja i sposobna za rad u društvu i izdržavanje porodice, ali ti si fizično slabija, pa dopusti da se odsad ja brinem za tebe i sebe. Ja ću raditi a ti ćeš mi pomagati i negovati i mene i porod naš, jer bi bez tvoje nege i staranja, pored plaćenih ruku, propao i ja i deca naša…
A iznemognem li ja, ili me nestane onda u ime božje delaj što si do sada. Ja ću s mirnom dušom u grob leći, jer sam uveren da nam porodica pored tebe propasti ne može…
Jeste, brate, tako će zboriti drug, zboriti muž obrazovane i oslobođene žene. A žena, takvom mužu ravna žena, biće na to već spremna, pa čim postane mati biće tek pomagačica mužu svome, a glavna briga njezina postaće od toga trenutka dom, muž i deca njezina, koju će voleti i čuvati kao i lavica svoje mlade, ali će ih razumnije negovati i vaspitavati od žene sadašnje… Ona će večito imati na umu – to su deca moja, ali budući članovi društva i budući naraštaj, pa zar da mi služe za sramotu meni i mužu mome koji je s poverenjem predao njih i ostavio ih nezi i staranju mome!…
Tako će misliti udata oslobođena žena, a neudata će se između ostalog i za to spremati, i nikad neće morati doći u iskušenje ili nepriliku da prevari budućeg svog druga, i da pođe za njega tek zato da je on izdržava ili da joj dade ime svoje.
Ona će biti sretna i po zasluzi uvažena pa ma se nikad ne udala, jer će se moći zahraniti i izdržavati i bez pomoći muške.
ETO takvu emancipaciju, dragi brate, želim ja za naše Srpkinje.
No kad pogledam po svetu, kad pogledam oko sebe, uvek se rastužim. Želja će moja ostati još dugo, dugo, samo –
želja…
Ovo je, brate, žalosno, ali je istina, i zato i držim da nije zgodno vreme za pokretanje misli o emancipaciji ženskih u drugom smislu van onog koji sam napred izložila. Suviše smo rastrojeni za posao taj pa bi samo načinili veću zbrku. Mi najpre treba da nastojimo da se obrazuju pravi ljudi i da se svi, i muški i ženske, emancipišemo od suviše sebičnosti, nečovečnosti, neznanja i kojekakvih zabluda naših, i onda tek da pristupimo emancipaciji ženskinja u smislu pravome. No kao što napred rekoh, tada neće to teško biti proizvesti – emancipacija će doći i sama – emancipovani, od zablude emancipovani čovek, neće umeti ni zamisliti drukčije do sebi ravno i potpuno slobodno ženskinje!…
To je vreme još daleko, no ono će doći, mora doći; samo ako budemo nastojali da se u ženskinju budi još veća volja za samostalnim položajem, i ako budemo težili, svo i muško i žensko jednoj meti – da budemo dostojni imena čoveka, najsavršenijeg stvorenja na zemlji.
I zato ću, dragi brate, da budem tako slobodna, pa da u ime sretna početka u pravcu tom, doviknem i tebi i omladini. – Živela omladina osnovateljica porodice, osnovane na uzajamnoj ljubavi muža i žene, osnovane po pravilima svete pravoslavne crkve; živela omladina, reformatorka i emancipatorka vaskolikog čovečanstva!
Tvoja posestrima
Draga Gavrilović, učiteljica
(Draga Gavrilović, Pismo pobratimu (1894), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)