Испитивање утицаја степена религиозности на ставове о абортусу опште популације
у Новом Саду
Милица Недељковић
”За некога ко је Жена, други имају много записаних очекивања о томе како треба одрасти, или подредити себе другом полу, стварати породицу, и као жену нико ме никада није питао желим ли то.” (Дее Ана, 2024)
”Феминизам није борба за то да жене постану снажније. Жене већ јесу снажне, феминизам је за промену начина на који свет доживљава ту снагу.” (G.D. Anderson)
„Феминиста је свако ко препознаје једноакост и пуну људскост жена и мушкараца.” (Gloria Steinem)
УВОД
Абортус је тема од виталног друштвеног значаја која изазива дубоке моралне, етичке и религиозне расправе широм света. Иако се законски и културни оквири разликују у различитим друштвима, питање абортуса остаје актуелно као једно од најконтроверзнијих и најизазовнијих у савременом друштву. С једне стране, требало би да постоји право на избор и репродуктивну слободу, док с друге стране, постоје дубоко усађени морални и религијски ставови који обликују индивидуална мишљења и ставове према овом питању.
Ово истраживање се фокусира на један аспект ове комплексне проблематике – на утицај религиозности на ставове према абортусу код опште популације у Новом Саду. С обзиром на мултикултуралну и мултирелигијску природу нашег друштва, као и значај који религија има у формирању моралних вредности, циљ овог истраживања је дубље разумевање како индивидуални степен религиозности може утицати на ставове према абортусу. У овом раду бавићу се анализом утицаја степена религиозности на ставове о абортусу користећи комбинацију квантитативних истраживачких метода и анализе података, путем којих ћу представити комплексне везе између ова два феномена.
Поред теоријских закључака и увида у дубље слојеве овог социолошког феномена до којих се може доћи путем овог истраживања, његови резултати могу имати и практичне импликације на јавну политику, медицинску праксу и друштвене норме. Разумевање овог феномена може помоћи у креирању прилагођених програма едукације и подршке који узимају у обзир различите религијске перспективе и моралне вредности како би се осигурало поштовање индивидуалног права на избор, поред очувања културне разноликости и духовних уверења.
Резултати овог истраживања могу бити значајни из неколико разлога. Прво, пружили би дубље разумевање на то како верска уверења утичу на ставове према абортусу, што је кључно за развој толерантнијег и инклузивнијег друштва, које поштује различите религијске перспективе. Друго, истраживање може помоћи у информисању јавне политике и у обликовању програма едукације и подршке, који су прилагођени различитим верским заједницама. Поред тога, разумевање овог феномена може допринети смањењу социјалне стигме и поларизације око питања абортуса.
ТЕОРИЈСКИ ОКВИР
ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ РЕЛИГИЈЕ
Пре приступа анализама о религиозности, неопходно је дати одговор на питање шта је то религија. Истраживачи религије веома различито тумаче свој предмет и са разлогом се сматра да је тешко наћи дефиницију са којом би сви били задовољни. Како овај рад својој темом не подразумева опсежније залажење у проблем дефинисања религије, назначићемо само она тумачења која су од непосредног значаја за нашу тему.
У ближем одређивању појма религије, код многих истраживача преовладава запажање да прави религијски облик свести јесте вера, веровање. При дефинисању, религију можемо подвести под класу појава коју чини човекова културна активност, која се састоји у стварању најразноврснијих оруђа, институција и симбола помоћу којих човек преобликује, односно сазнаје спољашњу и властиту природу, остварујући при том своје људске сврхе и идеале. Особеност религијске активности је у томе што се у њој човек, да би утицао на природу и објаснио свој положај у свету, обраћа „натприродној“ сили, „оностраном бићу“. Религија се тако може дефинисати као вера у онострани свет, или као веза човека са „оностраним бићем“. Оваквим дефинисањем религије постиже се само њено препознавање, док се конкретније сазнање о религији може добити увидом у саставне елементе њене сложене структуре. Дакле, религија је организовани скуп веровања, осећања, симбола, културних радњи и моралних прописа везаних за идеје или замисао о „оностраном бићу”. Под појмом натприродног подразумева се сваки поредак ствари који превазилази домашај нашег разума (Pavičević 1988: 11–17).
За разлику од научника који замисао о натприродном – “оностраном“ сматрају централном идејом у ближем одређивању религије, по Диркему заједничка карактеристика свих религија је подела ствари на свето и профано (обично). Свето и профано се замишљају као својства потпуно супротна која се суштински разликују и по моћи и по вредности (Dirkem, 1982: 23–35). Ову Диркемову мисао развио је Мирче Елијаде, који је религију дефинисао као специфичну концепцију света, коју карактерише “подвајање“ света на опонентне сфере, на две класе суштински супротстављених ствари.
Подразумева се да је сфера светог, натприродног, оностраног потпуно супротна свету нашег уобичајеног, свакидашњег искуства – то је свет мистерије, несазнатљивог. Оваква концепција света подразумева веровање у “онострано“, затим и одређена осећања која су последица таквог веровања, као и симболички језик којим људи “рационалишу“ своје апстрактне замисли и идеје о “оностраном“ (Eliade,1980: 6).
Сва позната религијска веровања имају заједничко обележје: претпостављају класификацију реалних и идеалних ствари о којима људи мисле у те две класе, у та два супротна реда суштински супротстављених ствари. Опонентност – “подвајање“ света ова два подручја, од којих једно обухвата све што је свето, а друго све што је профано – јесте дистинктивна црта религијске мисли. Између осталог, оваква концепција света произилази из идеје религиозног човека – да смрт не ставља дефинитивну тачку на живот, већ је само другачији вид егзистенције. У негирању да смрт повлачи за собом аутоматско уништење појединачног бића, Едмунд Лич (као и многи други истраживачи) налази централну доктрину свих религија. Овако он развија своју мисао: ако појединац надживљава смрт као “неко друго биће“, онда се то “друго биће“ мора сместити у “неком другом свету“, у “неком другом времену“. Најкарактеристичнија особина тог “другог“ јесте да је оно обрнуто од уобичајеног искуства (Lič, 108).
Живот тако бива живљен на двоструком плану: као људски и у исто време као трансљудски – као живот Космоса или богова. Дакле, може се рећи да религиозни човек верује да живот има своје порекло, односно да свет постоји зато што су га створили богови (Елиаде 1980: 71, 86).
Религија представља изузетно сложен феномен, који је сачињен од разнородних елемената: представа, митова, ритуала, забрана, етичких принципа, а који, истовремено припадају различитим родовима или класама појава. На основу тога што обреди, као посебна форма, чине опредмећена одговарајућа веровања, представе и идеје, Бандић закључује да је релевантно третирати религију као скуп веровања. Самим тим, она је сврстана у сегменте културе који превасходно служе човеку да изгради и изрази своје погледе на свет, своје виђење света. Религија проистиче из човекове иманентне потребе да унесе известан логички ред у хаотичну стварност која га окружује, да конституише логички оквир унутар кога ће бића, предмети, појаве, догађаји, добити одређени смисао, значење. Стварање таквог општег оквира даје могућност да (артикулише своје размишљање или) смислено размишља о стварима са којима долази у додир – да се оријентише у свету и у сопственом животу (Bandić, 1997: 28)
Ако тражимо онај „род“ или ону општу класу појава под коју религију при дефинисању треба подвести, можемо рећи да ту класу чини човекова културна активност или „производња“ уопште. Људска културна активност састоји се у стварању најразноврснијих оруђа, институција, појмова и симбола помоћу којих човек преобликује односно сазнаје спољашњу и властиту природу, отварајући при том своје људске врхе и идеале. И религија је један облик човекове културне делатности (Pavičević, 1988:11).
У историји човечанства, религија је представљала један од оквира нормативности у друштву. Она је, пре периода секуларизације, утицала на сва битна питања у друштву, од тога ко је владар, на који начин се распоређује богатство и на који начин се уговара брак. Религија је утицала на то које писмо ће да се користи, које информације ће долазити до људи, шта су доминантни наративи неког друштва, који обичаји се славе, на који начин се људи одевају, који стил живота воде и оно на шта је највише утицала директно, шта представља оно што је погрешно, неприхватљиво. Одређени закони су грађени по угледу на одређена религијска правила из чега се може закључити да је религија кроз велики период у историји цивилизације била значајан друштвени фактор са великим утицајем.
Појам религиозности
У постављању тезе да религија утиче на изградњу ставова у односу на одређена витална питања друштва потребно је дефинисати сегмент важан за ово истраживање: религиозност. Религиозност представља индивидуални став о вери и Богу, односно о веровању у натприродна бића и силе. Структура религиозности је заснована на субјективном доживљају, који у крајњем испољавању може бити и мистичан, и зато је тешко подложан емпиријској провери. Религиозност је вишеструк појам јер представља сложен систем пракси, колективних представа о светим стварима, који се испољава као мање-више заокружен поглед на свет, који утиче на друштвено и индивидуално понашање и деловање, а које је усмерено ка неком облику спасења.
Религиозност може бити испољена експлицитно – учешћем у обредима и религијским институцијама и имплицитно – у начину живота уређеног у складу са религијским правилима и вредностима.
У дефинисању религиозности, Вуко Павићевић (1988) је навео његове различите димензије:
• Веровање: Основна димензија религиозности је лично веровање у постојање божанства, трансцендентне силе или духовне стварности.
• Пракса: Ово укључује ритуалне активности, молитве, медитацију, учествовање у богослужењима или другим верским церемонијама.
• Моралност: Религиозна уверења често обликују лични етички код појединца, одређујући морална начела и вредности.
• Заједница: Припадност верској заједници и учествовање у њој може бити кључни елемент религиозности, пружајући друштвену подршку и идентитет.
Вуко Павићевић наводи да индивидуална религиозност играју улогу у изградњи ставова који се тичу друштвених питања. Када је реч о индивидуалним религијским ставовима или о религиозности, морају се узети у обзир и психолошки фактори – психолошке особености самих индивидуа “ (Pavićević, 1988:164).
„У ономе што се издваја као нешто што је више од земаљског, било да га зовемо мана, Брама или Свето тројство, неизбежно се виде далекосежне импликације када је реч о усмеравању људског понашања“ (Gerc, 1988:175).
Без обзира на то које је неко вероисповести и на који начин доживљава свет, његова перцепција „натприродног“, може утицати на његове индивидуалне ставове о битним друштвеним и моралним питањима, а која затим граде систем друштвених ставова и пракси које су „дозвољене“ и оне које су табу. Тако је у неким културама сасвим прихваћено ношење црнине на сахранама, док би се у другим то сматрало погрдним и искључиво се носи бела боја. Постоје различите варијације оног што је нормативно у одређеној култури, с тим да сва друштва са собом доносе понашања и системе који су за њих функционални и смислени. Ово представља веома важан фактор за истраживање друштвених ставова који утичу на уверења људи.
Мерење религиозности
Мерење религиозности је веома комплексан истраживачки подухват, који je пре самог истраживања, обухватио комплетну теоријску анализу научне грађе, различитих наука (историја, социологија, статистика, антропологија, етнологија итд.).
Мерење религиозности је задатак који се социолошком методологијом решава на различите квалитативне и квантитативне начине. Глоково одређење религиозности је било смерница за многобројна истраживања. Он је предложио пет димензија које је потребно испитати да би се могао утврдити ниво и квалитет религиозности: веровање, пракса, знања, искуство и припадање. Наведене димензије религиозности су омогућиле операционализацију, што је олакшало мерење религиозности и пружило смернице истраживачима. Наведене димензије религиозности не морају да буду потпуно повезане, на пример: висок ниво познавања догматских поставки, не мора да значи и висок ниво религиозне праксе (Гавриловић, 2013).
„Може се рећи, да је по правилу, степен религиозности већи уколико се у свом држању реализује више поменутих индикатора религиозности и у већем степену“ (Pavićević, 1988:154). Другим речима, што више показатеља религиозности (као што су веровање, пракса, искуство и религијско припадање) једна особа или група испољава у свом понашању, то је већи њихов укупни степен религиозности.
Наглашена разноликост религиозних пракси и уверења утиче на комплексност индивидуалне и колективне религиозности. На пример, неко може показивати висок степен религиозности кроз редовне молитве, учествовања у верским обредима, поседовања дубоког теолошког знања и осећаја припадности одређеној верској заједници. С друге стране, неко други може испољавати нижи степен религиозности посећујући само повремено верска места или кроз симболичне гестове вере.
Због наведене комплексности која указује да религиозност није апсолутна или једнострана, већ да може бити разнолика и слојевита, неопходан је шири спектар метода истраживања . Због тога је веома важно одредити његове индикаторе.
„Од помоћи у коришћењу индикатора могу бити претходна истраживачка искуства, на основу којих је настала подела на тзв. „меке“ (нпр. конфесионална припадност) и „тврде“ показатеље религиозности (нпр. веровање у загробни живот)“ (Кубурић, Стојковић, 2004: 326). „Меки“ показатељи религиозности су обично они који се односе на спољашње манифестације вере, попут конфесионалне припадности или учествовања у верским ритуалима. С друге стране, „тврди“ показатељи се односе на дубља уверења или теолошке концепте, као што је веровање у загробни живот.
За већину људи који верују у загробни живот, можемо претпоставити да су религиозни, јер то имплицира прихватање једне од кључних доктрина или учења верске традиције. Међутим, конфесионално изјашњавање може бити сложеније. Често се конфесионална припадност може везати за традицију или националну припадност, а не нужно за дубоко верско уверење или практиковање вере. На пример, неко може себе идентификовати као припадника одређене верске групе због културних или друштвених разлога, а не због личног верског ангажмана. Тако можемо навести пример православља код становника Србије које је истовремено питање националног идентитета.
Разликовање између „меких“ и „тврдих“ показатеља религиозности може бити корисно за истраживаче за разумевање сложености религиозности и правилног интерпретирања резултата истраживања. Такође, неопходно је разумети важност контекста и индивидуалних мотива приликом процене религиозности појединца или групе. Мерење религиозности обухвата различите приступе у квантификовању и разумевању нивоа верског ангажовања и уверења појединца.
Показатељи религиозности
Индикатори религиозности су елементи који чине основне делове структуре феномена религије. Ови делови укључују веровање, верска осећања, практиковање обреда и култова, моралне норме, као и активно учешће у верским организацијама. Ови индикатори се манифестују кроз различите конкретне активности и обрасце понашања, а њихова присутност и учесталост код верника може одредити интензитет и врсту њихове религиозности. На пример, интензитет веровања може се проценити на основу прихватања верских доктрина и учешћа у верским ритуалима. Основни степен веровања може се одредити путем прихватања кључних верских учења, као што су постојање Бога или божанско тројство у хришћанској вери. „Показатељи религиозности су мерљиви елементи или карактеристике које се користе како би се добила слика о нивоу верског ангажовања и уверења појединца” (Pavičević, 1988:151).
Хамилтон Малком наводи неколико уобичајених показатеља религиозности:
• Присуство на верским обредима: Редовност учествовања у богослужењима, молитвама, верским церемонијама и другим верским активностима, као што су миса, литургија, склапање брака на црквено- верски начин.
• Лична вера: Укорењеност уверења у постојање божанства, духовних сила или трансцендентних стварности.
• Морална уверења: Придржавање верски инспирисаних етичких норми и вредности које утичу на лично понашање и одлуке.
• Припадност верској заједници: Формална чланства црквама, џамијама, синагогама или другим верским заједницама.
• Верско образовање: Стечено знање о верским доктринама, ритуалима и историји путем формалног или неформалног верског образовања.
• Морална ангажованост: Учествовање у добротворним активностима или волонтирање мотивисано верским уверењима.
• Душевно здравље: Утицај религиозности на емоционално и ментално благостање појединца.
• Верско искуство: Лична духовна искуства, попут молитвених тренутака, медитације или тренутака трансценденције.
• Верска толеранција: Отвореност и поштовање према другим верским традицијама и уверењима (Hamilton, 1995).
Интерпретација ових показатеља може варирати и зависити од културног, социјалног и индивидуалног контекста.
Сви ови показатељи захтевају детаљније истраживање како би се квантификовали, јер квантификација зависи од интензитета веровања. На пример, када разматрамо молитву, потребно је истражити да ли верник моли само код куће или у цркви, и колико често. Такође, када је реч о учешћу на богослужењу, треба поставити питања о учесталости и времену када верник учествује (свакодневно, недељно, месечно, само током великих празника). Слично томе, и за причешће и исповест, потребно је размотрити ове детаље. Показатељи ритуалне религиозности такође укључују крштење деце, пост и друге обреде.
Може се рећи да је, по правилу, степен религиозности већи уколико верник у свом држању реализује више поменутих индикатора религиозности и у већем степену. Тешко се може одржати другачија тврдња, према којој слабљење појединих индикатора односно компонената религиозности не мора да значи слабљење саме религиозности. Наравно, могуће је веровати, прихватити постојање више силе, и не учествовати у обредима и не служити се верским симболима. Религиозност је у таквим случајевима (нарочито ако је реч о човеку из масе) очевидно слабија, јер религиозност је не само веровање већ и испољавање култом (Pavičević, 1988: 153).
Кроз навођење свих ових информација и феномена, можемо закључити да је мерење степена религиозности један веома деликатан процес, који захтева, пре свега теоријску основу, а затим квантификација података и приказ резултата истраживања. Само степеновање религиозности зависи највише од објективне, секуларне науке, која је кроз анализу, успела да састави одређене категорије и степене религиозности.
Појам абортус
Абортус или побачај је спонтани или непосредни прекид трудноће одстрањењем или избацивањем ембриона или фетуса из материце. Настаје због смрти фетуса или резултира његовом смрћу. Побачај може настати спонтано, због компликација током трудноће или се може изазвати. Побачај има дугу историју и био је изазиван различитим методама, укључујући биљне абротификанте, употребом оштрих предмета, физичком траумом или другим „традиционалним” методама. Модерна медицина користи лекове и хируршке технике за изазивање побачаја.
Легалност, учесталост и културни погледи према абортусу су различити широм света. У многим деловима света воде се расправе између противника и поборника абортуса о етичким и правним аспектима. Приближан број намерних абортуса изведених у 2003. години у свету износио је око 42 милиона, што је пад у односу на готово 46 милиона абортуса изведених 1995. године (Sajt Svetske Zdravstvene organizacije).
Како наводи др Снежана Стојшин, у свом раду ”Абортус- друштвени аспект и могућности његовог истраживања”, однос према абортусу је кроз своју дугу историју пролазио кроз различите облике. Друштвена условљеност абортуса може да указује на то да степен развијености друштва утичу на учесталост, као и на облик ове појаве. Познато је да су у најранијим људским заједницама вршени намерни прекиди трудноће, као и да је у првом законима који су регулисали права у људским заједницама, био регулисан и овај феномен. Некада је намерни прекид трудноће био забрањен, а инфекције, смртни исходи и трајни стерилитет као његове последице биле су веома честе појаве (Стојшин, 2008: 6).
На промену репродуктивног модела понашања утиче промена друштвених услова, социјалних, психолошких и економских чинилаца. Кључни фактори који утичу на усвајање репродуктивних норми укључују бољу здравствену заштиту, тржишну економију, економске разлике, веће плате, већу мобилност, мање ауторитаран сеоски начин живота, модернизацију села, обавезно школовање, већу независност жена, промењене породичне динамике, веће трошкове за децу и бољу размену информација.
Због прихватања ниских репродуктивних норми, приметне су промене у друштвеним облицима репродуктивног понашања жена, а нарочито на коришћење метода ограничења рађања као што су абортус и контрацептивна средства. Иако постоје ефикасна контрацептивна средства, многе жене се чешће одлучују за намерни прекид трудноће. Овај проблем није специфичан само за Србију, већ се суочавају с њим и многе друге земље, без обзира на степен легализације абортуса. Легализација није довела до очекиваног смањења броја абортуса. Високе стопе абортуса постављају изазове за планирање породице и захтевају истраживање различитих метода за њихово смањење.
Без обзира на јасне показатеље боље здравствене заштите жена и боље услове репродуктивних понашања, абортус је и даље један од најчешћих начина регулисања фертилитета у Србији. То може да покрене разна питања, као што су: да ли едукација и информисаност могу да утичу на другачији исход када је у питању статистика намерних прекида трудноће; који су то индикатори који су уској повезаности са честом употребом овог начина регулисања трудноће. Без обзира на правне факторе који подржавају еманципацију жена у Србији, оне се и даље суочавају са проблемима по овом питању. У оковима старих културолошких вредности, утицаји патријархата се и даље могу осетити у разним друштвеним односима.
Настојања да се обнове традиционалне патријархалне вредности које су уочљиве у Србији последњих деценија, могу да утичу на могућност да се женама додатно одузму права на контролисање сопствене репродуктивности. У духу патријархалног друштва је основни задатак и природна нужност сваке жене неартикулисано материнство. Оно што је битно напоменути је политички контекст у којем се фетус третира као личност и политички субјект већ од момента зачећа, што захтева имагинативно размишљање које се удаљава од реалних друштвених околности повезаних са трудноћом, абортусом, рођењем и родитељством. У овом приступу, наглашава се недостатак поштовања према жени као личности и њеном телесном интегритету, док се истовремено већи фокус ставља на фетуса као носиоца „општих интереса“ нације (Sekulić, 2016: 97).
Политизација тела
Када разматрамо политизацију тела, ми уствари говоримо о томе да кроз целокупну историју људског друштва можемо да одредимо, истраживањем и опажањем, одређене показатеље ”реалног дешавања”. Тако су у људској историји жене приказиване на вазама у врло јасним оквирима своје класне улоге. Њихова улога у друштву је била ”пасивна” или перципирана као ”нестваралачка”. Еквивалентно овој поставци, сексуалност жене је такође била секундарна. Сексуалност жене је окарактерисала само прокреација, док целокупна идеја и филозофија о еросу, је проналазила своје упориште у мушкој сексуалности, где није било места жени и њеном задовољству, снази и лепоти. Временом, кроз историјско утемељење родних улога, политизација тела је постао узрок борбе за доминацију разних културних снага.
Без обзира на сва истраживања која оправдавају идеју о капацитету женског тела и мозга, лаичка веровања и даље се не мичу од идеје пасивности, као ни доминантни друштвени наративи који одређују род жене.
”Религија, култура, друштво и анатомија чешће упућују жене на размишљање када ће имати потомство, него да ли ће имати потомство. Самим тим и други планови (на пример, професионални) се морају уклопити у планове везане за мајчинство, а само мајчинство се уклапа у ограничавајућу форму тзв. биолошког сата. Овај процес Розвотер и Валкер називају утерусна социјализација. Она је базирана на животном циклусу жене изложеном захтевима средине да постигне репродукцију.” (Васиљевић, 2024:98)
С тим речено, можемо претпоставити да став према чину абортуса је друштвено често неприхватљив, с обзиром на женску родну улогу која карактерише, ништа друго, него мајчинство. На тај начин се можемо запитати како је то изгледао процес стварања конструкта рода и његових улога, зашто је женска природа која садржи капацитете менталне и физичке, врло значајне за живот, је и даље перципирана као пасивна, ирелевантна? Ако жена законски добија право да може да бира како ће да живи, да ли је друштвена осуда и морал оно што утиче на њене одлуке? Родна класа и доминантни друштвени наративи су увек у корелацији једни са другим. Тако можемо претпоставити да мизогини наративи који постоје ограничавају потпуну еманципацију жена, тако и одлуке које су везане за њено тело. Начин на који ће имати сексуалне односе, какве љубавне везе ће градити у животу, како ће се облачити, шта ће јој бити циљеви и како ће се осећати.
Феминистички покрети и ставови према абортусу
Феминистички покрети су разнолики, иако многи подржавају права на абортус као део права жена на контролу сопственог тела, битно је навести карактеристике и разлике ставова међу овим покретима
Неки од покрета су:
– Либерални феминизам: Заговара право на избор када је реч о абортусу. Либералне феминисткиње сматрају да би жене требало да имају право да саме одлучују о свом телу без државних ограничења. Према њиховом мишљењу, право на абортус је основно људско право и део личне слободе.
- Радикални феминизам: Радикални феминистички покрет такође генерално подржава право на абортус, али у ширем контексту борбе против патријархата. Радикалне феминисткиње често посматрају ограничења абортуса као средство којим се врши контрола над женама у друштву и подржавају слободан приступ абортусу као део борбе за ослобађање жена од патријархалних структура.
- Социјалистички феминизам: Социјалистичке феминисткиње често повезују право на абортус са класним питањима, тврдећи да је право на абортус део ширег права на здравствену заштиту и економску сигурност. Социјалистичке феминисткиње верују да би абортус требало да буде слободан и доступан свим женама, без обзира на њихове социјалне или економске прилике.
- Екофеминизам: Екофеминисткиње имају различите ставове према абортусу. Неки правци у екофеминизму подржавају абортус да буде доступан женама као део њихових права, док други (посебно они усмерени на поштовање природних процеса) имају резервисанији став према абортусу и наглашавају одговорно планирање породице у складу са природом.
- Културни феминизам: Културне феминисткиње су често за избор, али с нагласком на културолошке факторе и подршку која би помогла женама да избегну нежељене трудноће кроз образовање и подршку породицама. Абортус се овде често посматра као једно од последњих решења, а нагласак је на превентивним мерама.
Наводећи ове феминистичке перспективе, можемо да закључимо да сам покрет и основне феминистичке теорије прихватају абортус као чин. Да ли можемо да закључимо да је женска родна улога одређена друштвеним системом у којем живимо и да је постојало погодно тло за настајање оваквих покрета у друштву, баш због потешкоћа у друштвеним и личним процесима кроз које су жене пролазиле. Абортус представља један од чинова који су на друштвеном нивоу врло опипљиви или ”забрањени”, али разоткривањем ставова према истом можемо да уочимо одређене друштвене чиниоце, као утицаје на саму изградњу вредности у друштву, наратива и једне културе сећања која утиче на родне идентитете и свега шта ови идентитети представљају.
Религија као микро и макро фактор утицај у друштву
По питању друштвених утицаја, социологију можемо подвести на макро и микро социологију. Макро социологија проучава друштвену (глобалну) структуру и промене, а микро социологија одлике друштвености, обрасце културе, стил и начин живота, мање групе, односно заједнице.
На нивоу држава ефекти религиозности могу утицати на изградњу религијских убеђења људи која се тичу ставова о абортусу, што нам показује зашто има толико различитих погледа на абортус свуда у свету око нас. Поред тога, истраживање из културалне социологије приказује како ниво економског развоја може утицати на личну религиозност, односно, на различита уверења у вези са питањем о прихватању или неприхватању абортуса у односу на степен богатства друштва (Baker, 2000; Hofstefe, 2001; Schwartz, 2006) ( Welch, 1983; Hadaway, Peterson 1984). Ова студија је прва која показује на који начин микро и макро религијски повезани фактори утичу на абортус.
Ранија истраживања која постоје су различитог типа у разним државама. На пример, у неким државама се абортус није истраживао, док у другим јесте, што такође може бити један од индикатора за претпоставку какви су ставови о абортусу.
У САД-у су спроведена два мета-извештаја о ставовима према абортусу. Као што је наведено раније, установљено је да је религија један од константних и најбитнијих фактора који утичу на грађење ставова појединаца о абортусу. Ова истраживања су показала да жене и млађи људи, као и они који имају висока примања и који су високо образовани, имају углавном либералне погледе и подржавају абортус, као и обрнуто.
Ретко која студија је обухватала више држава и нација у исто време. Углавном су прављена истраживања богатијих земаља у Европи или Северној Америци, што показује да није довољно истражено питање самог абортуса као и различитих религијских утицаја који могу да постоје и да утичу на ставове о абортусу а самим тим и на учесталост абортуса у већем броју држава, култура итд.
Лична религијска уверења и истраживања
У Европи и Северној Америци постоје многа истраживања која су посвећена разумевању фактора који утичу на изградњу јавног мишљења о абортусу, а религија је представљена као један врло моћан фактор. Све велике религије (ислам, католицизам, протестантизам, хиндуизам, јудаизам и будизам) дају аргументе који се противе абортусу. Као пример можемо да наведемо перспективу Јудео-Хришћанске вере која абортус посматра као неприхватљив зато што се истичу „бриге“ које се тичу сексуалне моралности. Лидери Ислама наводе да је абортус проблематичан зато што жена и деца имају битно место у породици као и питање „прокреације“. Остале велике религије имају сличне тврдње.
Религија је углавном схваћена као мултидимензионални концепт. Откако све велике религије перципирају абортус као неприхватљив, друге мере могу бити битне. Придржавање свакодневним религијским праксама (нпр. читање Библије), може да више допринесе ставу неприхватања абортуса као чина. Због тога је једна од главних хипотеза истраживања „Efekat lične religioznosti na stavove prema abortusu, razvodu i rodnoj Ravnopravnosti“ („The effect of Personal Religiosity on Attitudes toward Abortion, Divorce and Gender Equality- Does Cultural Context Make a Difference“) , које је спроведено на факултету Криминалне правде у Нју Јорку 2013:
Х1: Како се повећава степен нечије религиозности, тако се смањује степен подржавања абортуса (Adamczyk, 2022: 818).
Различите религијске традиције и ставови према абортусу
Различите религијске традиције и верске доктрине имају различите ставове и приступе према питању абортуса, који су често утемељени на интерпретацијама светих списа, традицији и теолошким учењима. Како наводи Горан Голдбергер:
Ставови Католичке цркве о намерном прекиду трудноће видљиви су из бројних докумената који наглашавају промицање вредности живота и примат институције породице као основу друштва. Други ватикански концил строго је осудио абортус као ужасан злочин, а казна за абортус, према Закону канонског права, аутоматско је изопћење (Документи Другог ватиканског концила, пасторална конституција Gaudim Etspes, 51; Законик канонског права, кан. 1398). Иван Павао II описује га као „тешки морални неред, јер садржи убиство недужног људског бића, јер је противан Закону Божијем, написаном у срцу сваког човека, разумом препознатљив и од Цркве проглашен (Goldberger, 2005: 412).
У већини религијских традиција постоје, поред учења, и свети списи који приказују став о томе да те религије не подржавају абортус, а ипак постоје државе у којима је висок степен религиозности а абортус је легалан. Секуларизација је довела до скоро потпуне одвојености цркве и државе, тако да жене које су религиозне (нпр. у Италији), а имају потребу за абортусом, могу то да ураде легано, и да наставе да буду религиозне, на свој начин. Са друге стране постоје државе где то право често регулише (ако је демократска држава у питању) скупштина, која је под утицајем црквених и неких других учења, као нпр. Пољска, где је абортус забрањен.
Еманципација и право на мишљење довели су до овако великих разлика у изградњи норматива који уређују право на абортус, али свакако на само друштво утиче и на индивидуалне ставове утиче догматичност и толерантност одређене вероисповести.
Када су у питању одређене вероисповести и ставови о абортусу могу се уочити разлике које би неминовно водиле ка диференцијацијама и у личним ставовима по овом питању.
Хришћанство:
У хришћанској традицији, ставови о абортусу могу варирати. Неке деноминације, попут Римокатоличке цркве и Православне цркве, обично се противе абортусу и сматрају га морално недопустивим, осим у изузетним ситуацијама попут опасности по живот мајке. Други, као што су неке протестантске деноминације, могу имати блаже ставове о абортусу, мада то може зависити од појединачних верских лидера или заједница.
Ислам:
У исламској традицији, ставови о абортусу такође варирају. Већина исламских правних школа сматра абортус неприхватљивим осим у специфичним ситуацијама, као што су опасност по живот мајке или ако је трудноћа резултат силовања. Међутим, ставови се могу разликовати између различитих правних школа и култура.
Јудаизам:
Јудаизам такође има различите приступе абортусу. Ортодоксни јудаизам обично забрањује абортус осим у ситуацијама опасности по живот мајке, док неки либерални и реформски јеврејски приступи могу бити либералнији по питању абортуса, узимајући у обзир друге факторе као што су здравље мајке или феталне абнормалности.
Ово je преглед општих ставова неколико различитих религијских традиција према абортусу, док постоји много варијација унутар сваке традиције у зависности од контекста и интерпретација. Дакле, у зависности од културолошког контекста, зависиће и став појединаца према абортусу. Религија представља важан фактор када је у питању вредносни оквир појединца и самим тим одражава се на корпус ставова које појединац има о различитим феноменима.
По попису становништва Србије који је извршен 2022. године, најбројнији су припадници православне вероисповести:
Припадници хришћанске вероисповести чине 86,6 % грађана Републике Србије (81,1% су православци, 3,9% су католици, 0,8% су протестанти, а 0,9% су лица која су навела да припадају другим хришћанским црквама или су се изјаснили само као хришћани. После хришћана, најбројнији су припадници исламске вероисповести (4,2%). Око 2,5% становника је искористило своје Уставом загарантовано право да се не изјасни на питање о верској припадности, док је 1,1% становника изјавило да нису верници (атеисти) и око 0,1% да су агностици. према Републичком заводу за статистику
Када је у питању православље као доминантна вероисповест у Србији можемо да цитирамо др Душана Бандића (2010) који је деведесетих година 20. века рекао да живимо у време ревитализације православља. После интензивне атеистичке пропаганде током друге половине 20. века, црква уз помоћ државе, улаже велике напоре да „народ врати вери“. У основне школе је 2001. године уведен предмет веронаука, који је могао да изврши утицај на припаднике млађе генерације. Говорећи о народном православљу данас у Србији које је најизраженије у сеоској средини у којој је вековима суштина хришћанства била ослоњена на дубоко укорењена паганска веровања, може се претпоставити да се изјашњавање православља доживљава као потврђивање културне традиције и поистовећивање са националним идентитетом.
Таква би ревитализована вероисповест код Срба могла да указује на то да је део оних који се изјашњавају као православци могу да имају прокламовану а не стварну религиозност са лабавијим ставовима по питањима намерног прекида трудноће.
ФОРМУЛИСАЊЕ ПРОБЛЕМА И ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА
Ово истраживање се фокусира на разумевање како верска уверења обликују мишљење људи о овој теми, односно на везе између степена религиозности и ставова о абортусу опште популације у граду Новом Саду.
Предмети истраживања су:
- Религиозност: Разматрање различитих димензија религиозности, укључујући верску припадност, веровања, верске праксе и духовности међу општом популацијом у Новом Саду.
- Ставови о абортусу: Испитивање ставова опште популације према абортусу, укључује њихова мишљења, уверења, моралне и етичке перспективе на ову тему. Ставови према абортусу се на почетку могу класификовати као они који подржавају или се противе абортусу.
- Утицај религиозности на ставове о абортусу: Анализираће се како степен религиозности утиче на формирање ставова о абортусу опште популације у Новом Саду, укључујући могуће корелације, асоцијације или предикције. Када је у питању религиозна позадина, ставови према абортусу могу варирати у складу са верским уверењима и интерпретацијама. Нпр. неке религије се обично противе абортусу, сматрајући га морално неприхватљивим због веровања у светост људског живота од зачећа. С друге стране, неке друге религије, можда имају флексибилније ставове према абортусу, узимајући у обзир различите околности и индивидуалне ситуације.
ЦИЉЕВИ И ХИПОТЕЗА ИСТРАЖИВАЊА
Циљ овог истраживања је испитивање везе између религиозности и ставова о абортусу. Основна хипотеза овог истраживања гласи: Постоји веза између степена религиозности и ставова о абортусу
Претпостављамо да:
- Испитаници који су високо религиозни не подржавају абортус.
- Испитаници нижег степена религиозности подржавају абортус.
Ово су индикатори који утичу на став опште популације о намерном прекиду трудноће:
- Степен религиозности – религијска пракса (учесталост одласка у цркву, поштовање верских правила у свакодневном животу пост, молитва), верска уверења, верска припадност, верско образовање, морална и етичка веровања
- Подржавање или не подржавање абортуса – Ставови према абортусу се на почетку могу класификовати као они који подржавају или се противе абортусу. Степен подржавања или не подржавања ће бити утврђен преко следећих индикатора: перцепција о абортусу, коришћење контрацепције, које видове контрацепције популација познаје, број извршених абортуса.
МЕТОД И УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА
Метод
За спровођење овог истраживања, користиће се упитник и прикупљаће се подаци полуструктурисаног интервјуа. Овај поступак је најбољи зато што може да прикаже резултате који су највалиднији. Поред тога, тема која се обрађује је врло осетљива и путем интервјуа испитаници ће¸ претпоставља се, лакше одговарати на питања која су им дата. Подаци ће се прикупљати намерним узорком путем грудве снега, која представља метод специфичне организације у којем се испитаници сами ланчано повезују и „вуку“ друге испитанике у ток истраживања.
Полуструктурисани интервју представља метод прикупљања информација, тако што истраживач постављајући низ унапред формулисаних, али отворених питања, долази до конкретних одговора у упитнику. Током интервјуа, истраживач може да дође и до података који нису очекивани, али су добри показатељи других феномена у истраживању . Ово је свакако један од најважнијих метода у истраживањима због тога што представља непроцењив извор валидних података.
Узорак
Узорак ће обухватити по четири испитаника из три најбројније религије у Србији (православље, католицизам и ислам), све укупно 12 испитаника. Из узорка је потребно извући следеће индикаторе који ће бити кључни за потврђивање или оповргавање наведених хипотеза: став према намерном прекиду трудноће, степен религиозности.
Добијене податке о демографским подацима испитаника је потребно разврстати на различите категорије.
Упитник садржи 32 питања отвореног и затвореног карактера Први део, односно сам почетак упитника чине питања социодемографских карактеристика (године, степен стручне спреме, место становања…). Затим ће испитаници одговарати на питања о односу према религији, религиозним уверењима и степену религиозности. Следећи део чине питања о абортусу, између осталог које су позитивне, а које негативне стране абортуса и да ли абортус треба забранити или не. Методологија описује основну демографску сегментацију и анализу ставова према абортусу на основу степена религиозности.
Поред тога, осигураће се јасноћа и неутралност питања како би се избегло навођење на одговоре.
Планира се такође укључивање графикона и визуалних приказа података, што ће обезбедити визуализацију налаза.
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
Одговори на истраживање били су прикупљани од двадесетог до двадесет и седмог новембра 2024. године.
Прва група питања је испитивала социодемографске карактеристике испитаника. Број испитаника је био 12 од којих je 58,33% било женског пола, а остатак (41,67%) мушког пола: односно 7 испитаница женског пола и 5 испитаника мушког пола.
Испитано становништво је узраста од 19 до 60 година старости. Ови подаци су за потребе истраживања подељени на групу старијег становништва (25 година и старији) од којих је 41,6 % и групу млађег становништва (24 године и млађи), који чине 58,3 %. Сви испитаници су били становници Новог Сада.
Стечени ниво образовања становника смо поделили у 3 категорије, од којих у категорију основних академских студија (8 испитаника) чини 66,6 % испитаника, категорију мастер студија (2 испитаника) 16,6 % испитаника и категорију средње школе (2 испитаника) 16,6 %.
Другом групом питања испитиван је степен религиозности становништва. Резултати показују да је највећи део испитаника изјашњава да је религиозан, односно да припада исламу 33,3 %, католичанству 33,3 % и православљу 33,3 %.
Што се тиче питања која показују степен религиозности испитаника, 50% упражњава верске обичаје у свакодневном животу, а 50 % испитаника никада не упражњава верске обичаје.
Када је у питању молитва, само један испитаник односно 8,3 % се моли сваки дан, проценат испитаника који се моле једном недељно је 16,6 %, проценат испитаника који се моле само кад оду у цркву 33,3 % и проценат испитаника који се никада не моле је 41,6%.
Када је у питању отворено питање ”Који је Ваш однос према религији”, испитаници су изразили различита мишљења. 50 % испитаника има позитиван однос према религији, 16,6 испитаника немају позитиван однос према религији и 33,3 испитаника је индиферентно у односу према религији.
Када је у питању верско образовање, 75 % је похађало веронауку а 25 & испитаника није похађало никакав верски образовани програм.
Када је у питању одлазак на службу (литургију, мису, џуму), испитаници су одговорили: који иду једном недељно 8,3%, 25 % испитаника иде на службу само када су празници, а 66,67 % не иде никада на црквену службу.
На питање да ли верујете у Бога, 53% испитаника је одговорило да верује, а остатак 47% да не верује.
Када је у питању важност религије у свакодневном животу, постоји разноврсност мишљења о важности религије међу испитаницима. Пет испитаника сматра да је врло важна (41,6 %), пет испитаника је одговорило да је просечно важна или важна због друштвених фактора (41,6 %) и двоје оних којима религија није важна чине свега 16,6 %.
Трећом групом питања испитиван је став према абортусу. Испитивано је да ли испитаници подржавају абортус. Према истраживању, девет испитаника подржава абортус (75 %), два испитаника не подржавају абортус (16,6%) и један испитаник (8,3 %) је неутралан по овом питању.
Када је у питању морална оправданост абортуса, 10 испитаника сматра да је абортус морално оправдан (83,3%), да није морално оправдан сматра један испитаник (8,3%), и да јесте морално оправдан у неким случајевима сматра један испитаник (8,3 %).
На питање да ли држава треба да регулише право на абортус, девет испитаника (75 %) сматра да држава треба да регулише право на абортус, два испитаника сматра да то треба да буде одлука појединца (16,6 %), и један испитаник (8,3 %) сматра да зависи у којим случајевима би се радио абортус.
На питање да ли су људи који имају абортус лоши људи 100% испитаника (12) је одговорило да нису лоши људи, од чега је један испитаник рекао да је сам чин неморалан, али „да то човека не чини лошим”.
На питање да ли бисте осуђивали пријатељицу која је имала абортус, 100% је одговорило да је не би осуђивало. Такође, на питање да ли је у реду зато што је абортус легалан у нашој држави и да ли сматрају да не треба, испитаници су одговорили да је сасвим у реду што је легалан (100%).
На групу питања о контрацепцији, која припада трећој групи питања испитаници су имали различите одговоре. Осам (66,6%) испитаника је одговорило да користи контрацепцију, три (25 %) испитаника је одговорило да не користи контрацепцију, од чега једна испитаница се изјаснила да има 60 година и да нема потребу за контрацепцијом, и један (8,3%) испитаник користи контрацепцију понекад.
На питање који вид контрацепције испитаници користе или су користили, осам (66,6 %) користи кондом, двоје (16,6 %) користи спиралу, један (8, 3%) користи прекинути сношај и један (8,3 %) користи анти-бејби пилулу.
На питање о информисаности о различитим методама контрацепције, шест испитаника (50 %) је врло добро информисано, пет испитаника (41,6 %) је прилично добро информисано и један испитаник (8,3 %) зна само за пилулу и кондом.
На питање да ли испитаници сматрају да би боља едукација о контрацепцији смањила потребу за абортусом, десет (83,3 %) испитаника сматра да би боља едукација смањила потребу за абортусом, а двоје (16,6 %) сматра да нису сигурни.
На питање да ли познајете девојку/жену која је имала абортус, десет (83,3%) познаје некога ко је имао абортус, а двоје (16,6 %) не познају.
На питање да ли сте Ви имали абортус, десет (83,3 %) испитаника је одговорило да није имало абортус, а двоје (16, 6 %) је одговорило да је имало абортус.
Закључак
Главни циљ овог истраживања је утврђивање везе између религиозности и ставова о абортусу у општој популацији у граду Новом Саду. На основу анализе резултата истраживања, можемо закључити да постоји статистички значајна веза између степена религиозности и ставова о абортусу. Високо религиозни испитаници изразили су већу склоност да се противе абортусу у односу на испитанике са нижим степеном религиозности. Овај закључак подржава основну хипотезу истраживања. Потврђена је хипотеза да постоји веза између степена религиозности и ставова о абортусу.
Степен религиозности је извршио значајан утицај на ставове о абортусу кроз различите аспекте религијске праксе, верских уверења, верске припадности и моралних веровања. Ови резултати имају значајне импликације за разумевање и приступ различитим друштвеним питањима, укључујући законодавство о абортусу, приступ здравственој заштити и образовање о сексуалном и репродуктивном здрављу.
Додатне анализе, о вези између степена религиозности и ставова о абортусу могу допринети дубљем разумевању механизама који граде ову „везу” и могу омогућити развој циљаних интервенција за промовисање здравља и добробити опште популације.
ЛИТЕРАТУРА
Стојшин, С. (2008). Абортус – друштвени аспект и могућности његовог истраживања. Нови Сад: Школска књига.
Adamczykk , A. (2013) .The Effect of Personal Religiosity on Attitudes Toward Abortion, Divorce, and Gender Equality – Does Cultural Context Make a Difference?. City University of New York – John Jay College of Criminal Justice, New York, USA
Adamczyk, A. (2008). Religion as a micro and macro property: investigating the multilevel relationship between religion and abortion attitudes across the globe. Department of Sociology, John Jay College of Criminal Justice, New York, USA
Bandić, D. (1997).Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: Biblioteka XX vek.
Bandić, D. (2010). Narodno pravoslavlje. Beograd: Biblioteka XX vek.
Dirkem. E. (1982). Elementarni oblici religijskog života. (A. Mimica, prev.). Beograd: Prosveta.
Eliade, M. (1980). Sveto i profano. Vrnjačka banja: Zamak culture.
Vasiljević, L. (2024). Nesavršene: Mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju. Agora. str. 98
Gavrilović D, Nedeljković J, Krstić N (2016). Vrednovanje porodice u svetlu religioznosti- komparativna analiza istočnoevropskih društava. Istraživanje obavljeno u okviru SCOPES programa finansiranog od Swiss National Science Foundation
Gavrilović, D. (2013). Doba uotrebe- religija i moral u savremenoj Srbiji. The Age of Use Morality and Religion in Contemporary Serbia. Niš: Univerzitet u Nišu.
Gerc, K. (1988).Tumacenje Kultura I-II. (S. Glišić, prev.). Beograd: Biblioteka XX vek i Čigoja štampa.
Goldberger, G. (2005) Revitalizacija religije u sjeni naslijeđa liberalne zakonske regulative: stavovi o pobačaju.Institut za društvena istraživanja u Zagrebu: Sociologija i prostor: časopis za istraživanje prostornoga i sociokulturnog razvoja, Vol. 43 No. 2 (168). str. 409 – 437.
Tong, Rosemarie. (2009) Feminist Thought: A more Comprehensive Introduction. 3rd Edition, Westview Press.
F. Alcoff, Linda. (2006) The Blackwell Guide to Feminist Philosophy. Blackwell Publishing
Hamilton, M. (2003). SOCIOLOGIJA RELIGIJE – Teorijiski i uporedni pristup (Đ. Trajković, prev.). Beograd: Clio.
Hoffmann, J. Mills Johnson, S. (2005). Attitudes Toward Abortion Among Religious Traditions in the United States: Change or Continuity?“. Faculty Publications.
Dee, Ana. (2024) Tok misli umorne žene. Književna omladina Srbije.
Kuburić Z., Stojković, N. (2004). Religijski self u transformaciji – društvene promene i religioznost građana Vojvodine, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Sociološki pregled, vol. 38, br. 1-2, str. 321 – 342.
Lič, E. (1983). Kultura i komunikacija. (B. Hlebec, prev.). Веоgrad: Biblioteka XX vek.
Pavićević, V. (1988). Sociologija religije: sa elementima filozofije religije. (3. izd.). Beograd: Beogradski Izdavacko-Graficki Zavod.
Sekulić, N. (2016). Kultura rađanja Istraživanje o seksualnoj i reproduktivnoj socijalizaciji žena. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Сајт републичког завода за статистику
Svetska zdravstvena organizacija
Илустрације:
Дее, А. Дом за напуштене. (2022) Нови Сад.
Недељковић, М. Жене као секундарне. (2023) Нови Сад.