Ивана Јовановић Гудурић
Оперска примадона Меланија Бугариновић је својим животом, каријером и плементим гестом била везана за различите европске градове. Детињство и младалачке дане провела је у банатским градовима Белој Цркви и Темишвару, где стиче и прво музичко образовање. Највећи део професионалне каријере остварила је у Београду, али је као уметница врхунског талента била члан или гост у многобројним оперским центрима, попут Беча, Париза, Берлина, Москве, Бајрота…Не мање важна је њена веза са Новим Садом коју је успоставила одлуком да сву своју покретну и непокретну имовину поклони управо овом граду, а са идејом оснивања фонда за стипендирање младих талентованих вокалних уметника.
Почеци
Меланија Бугариновић је рођена у Белој Цркви 1903. године у економски скромној грађанској породици. У родном месту започела је школовање, као и прве музичке наступе. Како се у време Меланијиног детињства музички живот по мањим градовима одвијао у оквиру локалних музичких друштава и црквених хорова, тако су и њена прва музичка искуства (не баш пријатна) била везана за хор оваквог типа. О томе Верослава Петровић пише: „Још као ученица почела је са „појањем“ у црквеном хору, чији је диригент, незадовољан њеним тамно обојеним гласом, стално оптуживао за „фалш“ певање и непрестано је вукао за уши“(2000, 13).
До краја Првог светског рата Меланијина породица доживела је бројне трагичне догађаје, да би на послетку она остала сама са мајком која их је са великом муком издражавала. Одлука која ће значајно утицати на њихов даљи живот, али превасходно на Меланијин професионални избор, била је селидба у Темишвар 1918. године. Захваљујући великој подршци мајке, она овде започиње своје музичко образовање, учећи клавир код Илоне Цендер, а певање код Беле Бервит. Четворогодишњу Државну музичку школу завршила је за само две године, што је указивало на њен изузетан таленат и амбиције (Петровић 2000, 13).
Долазак у Београдску оперу, прве улоге
Следећи значајан корак на трновитом путу изградње каријере светски признате вокалне уметнице, био је прелазак у Београд 1930. године. Овог пута Меланију је поред мајке пратила и њена осмогодишња ћерка Мирјана Калиновић, коју је добила у кратком браку са др Миланом Калиновићем 1922. године. Тако се трогенерацијска породица сачињена искључиво од женских чланова, предвођена одлучном и самоувереном Меланијом, упутила у ново животно поглавље. У престоници тадашње краљевине Југославије, њен таленат и несвакадишањи глас најпре је препознао Мирко Косић, музички руководилац Радио Београда. Ипак њен радијски ангажман је трајао веома кратко. Након само месец дана пролази аудицију код Милана Предића, управника Народног позоришта и Стевана Христића, директора Опере и постаје чланица Београдске опере. О овом периоду свог живота Меланија је једном приликом изјавила: „Ваљало је издржавати дете и мајку, а и створити себе. Нисам умела честито ни да говорим. Све онако по банатски: певаду, свираду (…) Али, брзо сам учила, пажљиво посматрала старије и искусније колеге, а и они су ми врло радо помагали“ (Лазић 2007, 9). По доласку у Београд наставила је своје музичко образовање код оперске певачице Олге Карањи. Од колега које су јој тада биле узор и од којих је учила и усавршавала своје вокалне способности, сама Меланије је издвајала Ксенију Роговску, Лизу Попову и Теодору Аресновић (Крчмар 2011, 88).
У Oпери Народног позоришта, у великој конкуренцији својих колегиница, брзо је доспела у сам врх уметничког ансамбла. Током прве сезоне 1930/31. наступала је у мањим улогама попут Дворске даме у опери Хугеноти, Албине у опери Таис, Свештенице у Аиди и Крчмарице у Борису Годунову. У приказу опере Морина Јакова Готовца, критичар К. Манојловић осврнуо се на Меланијино извођење епизодне улоге Гораве. Између осталог он примећује „осетно побољшање у њеном гласу и одсуство „мутноће“, закључујући да је „глас гђе сада металнији и чистији“ (Петровић 2000, 20). Овакав коментар још једном потврђује да је ова вокална уметница интезивно радила на развоју својих гласовних способности по доласку у националну позоришну кућу, као и да је веома рано (тумачећи епизодне улоге) привукла пажњу критике и публике.
У сезони 1931/32. Меланија већ добија прве велике солистичке улоге, попут Аменерис у Аиди, Далиле у Самсону и Далили, Ацучене у Трубадуру и Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа. Тадашња критика пажљиво је пропратила ове прве значјне роле Меланије Бугариновић. У приказима су хваљене њене гласовне способности, „певачки развој у гласу“, као и срдачност и осећајност у начину певања. Са друге стране критикована је њена несналажљивост на сцени, сценско неискуство и одсуство глумачког израза. Како ће се показати, Меланија ће за кратко време, упорниним радом и истрајношћу отклонити ове недостаке својих наступа. Тако је 1935. године њено извођење лика Марфе у опери Хованшчина описано је следећим речима:
„Једну од најимпресивнијих фигура сцене дала је гђа Бугариновић својом улогом Марфе. И у гласу и у игри гђа Бугариновић је учинила знатан напредак. Подједнако добра у сценама скрушености и сценама високе екстазе, она је уравнотежила своју креацију“ (Крчмар 2011, 109).
Београдска опера имала је ту част да 1935. године угости чувеног оперског певача Фјодора Шаљапина. Меланија Бугариновић се нашла на сцени заједно са великим уметником у опери Борис Годунов, тумечићи улогу Крчмарице и у Дон Кихоту, где је певала Дулчинију. О овом изузетном искуству и уметничком доживљају говорила је и након много година, истичући Шаљапинову посвећеност послу и менторски однос према младим колегама које је храбрио речима да се човек на сцени никад не сме понављати (Петровић 2000, 24).
Улоге попут Амнерис, Кармен, Ацучене и Марфе, а неке од њих је певала и преко две деценије, Меланији Бугариновић ће донети славу у земљи и иностранству. Колико је овај муњевити развој једне вокалне уметнице био несвакидашња појава у тадашњим оперским круговима сведочи и коментар Слободана Туркулова који је објавио неколико деценија након Меланијине појаве на сцени Београдске опере:
„Кад се зна да је Меланија Бугариновић без икакве музичке спреме, први пут ступила на сцену као Свештеница 3. јуна 1930, а да је већ 10. јанура 1932. стала уз Бахрију Нури-Хаџић, као Амнерис, то је, без сумње, један развојни пут који би збунио многе вокалне стручњаке и педагоге…“ (Туркулов 1994, 132).
Долазак у Народно позориште за Меланију Бугариновић био је велики корак у изграњи професионалне каријере, који је нужно довео и до промена у њеном животном стилу. Промена у визуелном идентитету будуће оперске диве приметан је већ крајем треће деценије 20. века, тачније уочи њеног преласка у Београд. У њеној стилској транформацији уочава се прихватање трендова који стижу са запада, а које промовишу, пре свих, филмске глумице и жене са јавне сцене. Она почиње да носи кратку боб фризуру, која је симболизовала независну, јаку и активну „модерну жену“. У том стилу ће се и први пут представити 1930. године београдској публици једном портретном фотографијом (Јовановић Гудурић 2020, 124).
До средине 30-их година, стицањем све већег искуства на сцени, добијањем великих рола и уз позитвну музичку критику, Меланија Бугариновић ће полако градити идентитет оперске диве, праћен високом дозом гламура. Године 1936. она ступа у брак са београдским стоматологом др Александром Јовановићем. Живот са ћерком из првог брака Мирјаном и супругом наставиће у једном сада много стабилнијем породичнокм окружењу у вили на Топчидеру.
Чланица Бечке државне опере
Меланијина узлазна путања у статусу првакиње Oпере београдског позоришта нагло је прекинута 1937. године. Услед лоше финансијске ситуације, управа је била приморана да отпусти неке од својих чланова. Међу њима је била и Меланија Бугариновић, која добија отказ с образложењем да има довољно средстава за живот. Овај изненадни прекид ангажмана уочи почетка нове сезоне је није обесхрабрио. У једном од интервјуа који је дала листу Политика четири деценије касније, отказ у позоришту је описала следећим речима:
„Мене су 1937. године отпустили из Опере! Кад сам највише могла, кад сам летела на крилима, кад сам била у најјачем успону (…) Рекли су ми, ви сте добро удати, не морате да радите. А ја сам толико волела оперу, сцену, да бих и џабе певала! Све сам била спремна да урадим за публику која ме је носила и чије аплаузе и данас чујем…“ (Крчамар 2011, 89).
Свесна свог талента, са стеченим искуством у извођењу великих и захтевних улога, „наоружана“ позитивним критикама Меланија исте године одлази, најпре на аудицију у Државну оперу у Бечу (Staatsoper), а затим и у Берлинску оперу. Резулат је био да је примљена у обе европске оперске куће, а она ће се одлучити за ону у Бечу, где ће бити стална чланица све до 1942. године. Током 1937. године реализовала је и низ успешних гостовања (пре и након потписивања уговора са Бечком опером). Наступала је у Софији, Варни, Александрији, у Прагу где је певала Далилу, Аиду, Кармен, Орфеја и Иродијаду, затим у Грацу и Берлину где је је склопила уговор да пева Ацучену и Кармен (Петровић 2000, 81, 82).
Њени наступи у новом ансамблу одмах су пропраћени позитивним критикама. Када се бечкој публици представила улогом Ацучене, Стеван Христић је пренео речи тамошњег критичара који, између осталог, каже:
„Госпођа Бугариновић, новоангажована алтискиња наше Државне опере, као Ацучена (у Трубадуру) дала је одличан приказ и дакле издржала је сјајно пробну ватру. Веома леп, и пун глас алта, располаже великим обимом, звучи у свима положајима добро, необично је способан у изразу и модулацијама а у висини има сјај и продорност.“
Христић потом закључује:
„Овај заиста велики успех наше уметнице, госпође Бугариновић служи нашој нацији на част, али је у исто време огроман бламаж за управу Београдског народног позоришта (…) јер није била способна да оцени седмогодишњи рад госпође Бугариновић у нашој опери и њену реалну вредност…“ (Крчмар 2011, 113).
Током ангажмана у Државној опери у Бечу добила је прилику да пева у епским операма Рихарда Вагнера, што је била велика потврда њених гласовних могућности и усвојених певачких вештина, али и прилика за даљи развој. Тумачила је улогу Ерде у Зигфриду и Норну и једну од три кћери Рајне у Сумраку богова. У „бечком периоду“, како наводи Верослава Петровић, Меланија Бугариновић је упознала светску сцену, учествујући сасвим равноправно у „великом репертоару, са светским певачким величинама и са светски познатим диригентима“ (2000, 84). О томе како је била прихваћена од стране публике у Бечу, Меланије је једном приликом изјавила: „Ја сам збиља срећна: воли ме Београд, а необично ме воли и бечка публика. Она уме да воли уметнике. Писма стижу сваког дана. Публика ме сачекује пред излазом. Ја се тамо не осећам као да нисам код своје куће“ (Крчмар 2011, 46).
Ангажман у Бечкој државној опери, интернационална гостовања, сарадња са светским музичким именима, као и реакције публике, утицале су на даљу изградњу Меланијиног идентитета оперске диве. Серија њених портретних фотографија настала у бечком фотографском атељу Fayer 1939. године, представљају визуелну потврду овог личног процеса. Поменути атеље се до Другог светског рата налазио надомак Државне опере, а у њему су настали бројни портрети позоришних уметника. На Меланијиним портретима, на којима је заогрнута широким огртачем од природног крзна и са шеширом са нецом преко лица, видљива је естетика, такозване, холивудске гламур фотографије.
Они зраче елеганцијом и софистицираношћу, а препознатљива је сличност са фотографијама холивудских глумица, попут Ирен Дуне и Мери Боланд, насталим исте године (Јовановић Гудурић 2020, 126).
Повратак у Оперу Народног позоришта у Београду, улоге, гостовања, Бајројт, грамофонске плоче
Као чланица Бечке државне опера, Меланија Бугариновић ће наставти да пева и у српском националном театру. Њена повремена гостовања у Београду била су за београдску оперску публику посебни догађаји. Већ 1939. године она је потписала са тадашњим управником Народног позоришта Предићем уговор о сталном ангажману. У децембру исте године наступа у њеној већ „старој“ улози Далиле, а критичар је Милојевић пише:
„Глас потпуно зрео, глумачки гест потпуно слободан, те две компоненте уметности гђе Бугариновић учиниле су да улога Далиле оживи свим својим епско-драмским махом (…) Иако дикција гђе Бугариновић још није довољно јасна, ипак је и у томе правцу наша првакиња учинила знатан корак унапред, па су драмски развоји добили у пластици“ (Крчмар 2011, 125).
Након периода у којем је паралелно наступала у Бечу и Београду, Меланија ће се по завршетку Другог светског рата у потпуности вратити Народном позоришту, где остаје све до пензионисања 1968. године. По повратку она наставља да наступа у већ препознатљивим главним ролама које даље усавршава.
Како наводи Верослава Петровић, београдска међуратна и послератна публика везивала је дуго име Меланије Бугариновић за улогу Амнерис у опери Аида, а у којој је тријумфовала дуги низ година, певајући је скоро петнаест сезона(1932-1937, 1938-1940, 1948-1955.) (Петрвић 2000, 23). За креацију овог лика додељено јој је Одликовање Владе ФНРЈ, 1949. године.
Још једна од њених антологијских улога била је свакако Кармен коју је наставила да тумачи и у послератном периоду од 1948. до 1953. године, када стиче епитет „бесмртне Кармен“. Једном приликом сама Меланија је изјавила: „Двадесет година певала сам Кармен и после двадесет година питала сам саму себе – да ли би то све могло бити и боље и другачије“ (Петровић 2000, 24).
Ова реченица потврда је њеног односа који је имала према послу и улогама, а који су обележили константан рад на усавршавању свих аспеката изведбе.
Према мишљењу Верославе Петровић, Меланија Бугариновић је ипак највећи број година у својој уметничкој каријери посветила креирању лика Ацучене у опери Трубадур. Како је већ наведено, ову улогу је почела да пева већ на самом почетку каријере, а по повратку у Београд наставила је са њеним тумачењем преко десет сезона. Интересантно је споменути да се Меланија управо са улогом Ацучене представила новосадској публици на свом првом (и последњем) гостовању 1959. године. Приликом гостовања у Темшвару, њено тумачње лика Ацучене тамошња критика описала је следећим речима: „Меланија Бугариновић преживаљавала је убедљиво драму Ацучене на једноставан начин, без спољних оптерећења улоге некорисним патетичним гестовима, на шта иначе вуче интерпретација ове личности. И музичка линија улоге била је изражена са истом једноставношћу доброг квалитета“ (Петровић 2000, 38, 39).
Дуги низ година Меланија Бугариновић је тумачила и лик Кончаковне у опери Кнез Игор, која је после десет година поново постављена у Народном позоришту у Београду 1946. године. Њено тумачење Кончаковне је у тадашњој штампи описано следећим речима: Меланија Бугариновић је остварила певачку партију Кончаковне распевано и страсно, са свим квалитетом свога мецосопрана, који је неодољиво пленио“ (Петровић 2000, 42. Овом улогом је потврдила и своју светску славу певајући је са ансамблом Београдске опере пред публиком у Паризу (1956), Висбадену (1956), Лозани (1959), Каиру (1961), Барселони (1962) и Атини (1964).
Још једна опера са којом се национални театар представио успешним гостовањима била је Хованшчина од Мусорског. Меланија је у њој тумачила улогу Марфе, са којом је такође стекла светску славу, певајући је дуги низ година, у периодима 1955–1957, 1959–1963. као и 1968. године. У режији Бориса Гавеле, ова опера је постављена 1955. године, а у главним улогама су поред Меланије Бугариновић, били још и Никола Цвејић, Алескандар Маринковић, Драго Старц и Мирослав Чангаловић. Са Хованшчином се београдски театар представио на већ поментом гостовању у Висбадену (1956), када је критичар тамошњег листа, између осталог, написао: „
„Заиста је било величанствено како је Меланија Бугариновић својим волуминозним, нијансама богатим алтом изразила различита расположења која су се међусобно преплитала. Њена велика певачка уметност нарочито се показала у пијанисиму, када нас је тако стварно и најдубље потресла“ (Петровић 2000, 58).
Уследила су гостовања Хованшчине у Венецији (1960), затим (заједно са још неколико представа углавном словенских аутора) у Варшави (1960), Единбургу (1962), да би 1964. било крунисано извођењем у Бечкој Државној опери. У својој некадашњој оперској кући Меланија Бугариновић је поново задивила публику и критику својим тумачењем Марфе. Један од критичара је том приликом написао: „И Мела (сада Меланија) Бугариновић чула се у улози Марфе као контраалт, који по боји гласа, изразу и савршеним пијано – наступима не треба да се плаши, као ни до сада, никаквог поређења…“ (Петровић 2000, 62). За улогу Марфе награђена је и Октобарском наградом града Београда.
Међу значајним улогама које је Меланија Бугариновић изводила дуги низ година и по повратку на београдску сцену издвајају се још и Далила у опери Самсон и Далила, Улрика у опери Бал под маскама, Марина Мнишек у опери Борис Годунов, Сузуки у опери Мадам Батерфлај, Ката у опери Коштана и Филипјевна у опери Евгеније Оњегин.
Поред већ набројаних интернационалних гостовања са ансамблом Београдске опере, Меланија Бугариновић је током педесетих и шездесетих година 20. века остварила и низ запажених концертних наступа и гостујућих ангажмана на светским позорницама. Са групом солиста из Загреба и Београда, 1950. године наступала је у Тел Авиву, Јерусалиму и Хаифи. Две године касније певала је Вагнерову Ерду у Венецији. У Аугсбургу је 1953. године гостовала на Фестивалу италијанске оперске музике. Заједно са београдским колегом Душаном Поповићем реализовала је 1956. тронедељну турнеју по тадашњем Совјетском Савезу, наступајући у Минску, Лењинграду, Москиви и другим градовима. Исте године са пијанисткињом Мелитом Лорковић одржала је концерт у Атини. Године 1957. била је гошћа Краљевске фламанске опере у Антверпену, а 1960. у улози Ацучене гостовала је у Државној опери у Темишвару. У неколико наврата током шесдесетих година гостовала је и у Монте Карлу.
Један од свакако најзначајних ангажмана у каријери Меланије Бугаринић било је њено учешће на Бајројтским свечаностима 1952. година. Овај аутентичан музички фестивал осмислио је и за његове потребе изградио посебну оперску кућу, Рихард Вагнер 1876. године. Од самог настанка, па све до данас, свечаности се одржавају по строгим правилила која важе како за учеснике, тако и за публику. Бавећи се социолошком анализом овог својеврсног културолошког и музичко-сценског феномена, Драгана Јеремић Молнар између осталог наводи:
„Још увек актуелно мишљење да Бајројт исијава трајном и тајном моћи, као и утисак да Вагнерова музичко-драмска дела презентована једино у Бајројтском позоришту зраче дејством чији су квалитет, интензитет и учинак незамисливи и непостизиви у конвенционалним оперским институцијама почивају, ипак, понајвише на чињеници да је своје свечаности – чију је концепцију осмишљавао и усавршавао дуже од две деценије – Рихард Вагнер на известан начин инструментализовао, додељујући им функцију централног медијума за распрострањивање сопственог светоназора“ (2006, 435).
За вокалне уметнике учешће на Бајројтским свечаностима значи бити „одабран“. Меланија је имала потребно искуство у извођењу Вагнерових дела које је стекла, како је већ наведено, у Бечкој државној опери. У једном предратном интервјуу, говорећи о ангажману у Бечу и Берлину, између осталог је изјавила: „Ту сам имала прилике да будем од стране славних диригената упућена у лепоту и високу вредност музике Вагнера, који ми је сада постао највећи идол…“ (Петровић 2000, 86).
За то је посебно био заслужан тадашњи директор и диригент опере Ханс Кнапертсбуш, који ће се почетком 50-их година наћи у улози сталног диригента у Бајројту. На фестивалу у лето 1952. године Меланија Бугариновић је тумачила следеће улоге: Ерду, богињу Земље у Рајнском злату и Зигфриду, Гримгерде, једну од осам Валкира и Фрике, богињу заштитницу брака у Валкири и Валтрауте и Норну у Сумраку богова (Петровић 2011, 87). Постала је је трећа Југословенка и прва Српкиња која је учествовала на Бајројтским свечаностима, уписујући још једном своје име у анале савремене музичке историје.
Током педесетих и шездесетих година 20. века Меланија Бугариновић jе са колегама снимила и неколико комплета грамофонских плоча. У издању дискографске куће Decca 1954. године објављења је опера Борис Годунов са Меланијом у улози Марине, док је 1963. изашла плоча са истом опером у издању куће Angel Rekords на којој је Меланија тумачила лик Дадиље, а њена ћерка Мирјана лик Крчмарице. У издању куће Decca трајно су звучно забележена и Меланијина извођења Коначаковне, Марфе, Филипјевне, као и Грофице у Пиковој дами. Дискографска кућа La Voix de Son Maitre објавила је 1959. године оперу Живот за цара са Меланијом Бугариновић у улози Вање.
Средином педесетих година 20. века Меланија Бугариновић је у потпуности формирала идентитет оперске диве, што се може пратити на њеним портретним фотографијама насталим у овом периоду. Одевена у одећу једноставног и елегантног кроја, са дискретним модним додацима и накитом, самоувереног става у начину позирања, она се представља као уметница доказаних квалитета и утицајна припадница јавне сцене. Из овог периода сачуване су и бројне фотографије из њеног приватног живота, настале у амбијенту породичне виле, на путовањима и у тренуцима провођења слободног времена. Овде је видљива тежња Меланије и њеног супруга Александра да очувају идентитет грађанске породице, а у складу са њиховим пореклом, образовањем и професионалним каријерама.
***
Након пуне четири деценије фасцинантног уметничког рада и преко шездесет остварених улога, Меланија Бугариновић се 1968. године опростила од своје публике.
Њена последња улога коју је отпевала на сцени Народног позоришта у Београду била је очекивано Марфа у опери Хованшчина. Две године касније у интервјуу који је дала за лист ТВ Новости, свој однос према уметничкој каријери описала је следећим речима:
„За мене је сцена била мој други део живота, можда и мој прави живот. Када сам падала, онда је то било падање. Нисам штедела своје тело. Кад сам певала, онда нисам чувала глас. Певала сам као да сам последњи пут на сцени (…) На сцени сам и волела и патила и умирала свом својом душом и телом“(Крчмар 2011, 77).
Фонд за унапређење вокалне уметности младих „Меланија Бугариновић и Мирјана Калиновић Калин“
Након преране смрти ћерке Мирјане Калиновић Калин, такође признате вокалне уметнице, Меланија Бугариновић је донела одлуку да сву своју непокретну и покретну имовину поклони граду Новом Саду, како би се након њене смрти формирао фонд за стипендирање младих талентованих певача. Нови Сад је одабрала, према речима Весне Крчмар, као град богате позоришне и оперске традиције (2011, 20).
У време када се и писмено обратила Градоначелнику Новог Сада са овом идејом, грађена је нова, модерна зграда Српског народног позоришта, а основана је и Академија уметности са музичким, ликовним и драмским одсецима. Уговор о поклону са налогом за оснивање Фонда Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин за унапређење вокалне уметности младих у Новом Саду закључен је 30. марта 1978. године. Управни одбор Фонда 1989. године донео је Правила Фонда, према којима је, између осталог, утврђено да се средства користе за стипендирање ученика Музичке школе (воклани смер) и студената Академије уметности у Новом Саду (студенти соло певања и пијанисти/корепетитори). У претходне четири деценије Фонд је кроз месечне новчане стипендије помогао школовање и образовање бројних младих вокалних уметника и пијаниста, споводећи племениту мисију Меланије Бугариновић.
У поменутом Уговору о поклону, наведено је и да се из покретне имовине која се уноси у Фонд издвоје предмети везани за Меланијин уметнички развој и стваралаштво, као и њене ћерке Мирјане Калиновић и на одговарајућ начин учине доступним јавности. Годину дана након смрти Меланије Бугариновић извршена је примопредаја покретне имовине између Скупштине града Новог Сада и Музеја града Новог Сада уз обавезу Музеја да од преузетих предмета оформи Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. То је и учињено, па се Меморијал, као посебна музејска збирка и данас налази у саставу Музеја. Поред документарног материјала који сведочи о светским каријерима вокалних уметница, овде се чувају и публици презентују предмети ликовне и примењене уметности којима је Меланија Бугариновић некада била окружена у свом дому.
Попис улога Меланије Бугариновић у Народном позоришту Београд (Преузето из Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије)
Свештеница, Ђ. Верди, Аида, 1930, 1931, 1932.
Клорис, Молијер, Жорж Данден, 1930.
Крчмарица, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1930–1935.
Златија, П. Крстић, Зулумћар, 1930, 1932.
Лола, П. Маскањи, Кавалерија рустикана, 1930, 1931, 1934, 1943–1944, 1946–1947.
Половецка девојка, А. Бородин, Кнез Игор, 1930–1931.
Ђована, Ђ. Верди, Риголето, 1930, 1933.
Пратилица, Ђ. Пучини, Турандот, 1930.
Сабурова, Н. Р. Корсаков, Царска невеста, 1930, 1931.
Мерцедес, Ж. Бизе, Кармен, 1930-1932.
Глас матере, Ж. Офенбах, Хофманове приче, 1930, 193–1935.
Салче, П. Коњовић, Коштана, 193–1933.
Полина, П. П. Чјаковски, Пикова дама, 1931, 1933–1934, 1940.
Албина, Ж. Масне, Таис, 1931, 1932–1935.
Ката, Ст. Христић, Сутон, 1931.
Дворска дама, Ђ. Мајербер, Хугеноти, 1931.
Кармен, Ж. Бизе, Кармен, 193–1937, 1948–1953.
Ацучена, Ђ. Верди, Трубадур, 1932–1936, 1939.1941, 195–1955, 1958–1962, 1964–1965.
Ларина, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1932, 1962, 1964–1965.
Мати Аделова, Ј. Хаце, Адел и Мара, 1932–1933.
Горава, Ј. Готовац, Морина, 1932, 1934–1936.
Амнерис, Ђ. Верди, Аида, 1932–1937, 1938–1941, 1948–1955.
Уокл. Ђ. Пучини, Девојка са Запада, 1932–1933.
Кончаковна, А. Бородин, Кнез Игор, 1932, 1935–1936, 1940–1941, 1946–1949, 1955–1956, 1958–1964.
Хата, Б. Сметана, Продана невеста, 1932–1936, 1940–1941.
Далила, К. Сен-Санс, Самсон и Далила, 1932–1935, 1940, 1961–1962.
Софија, С. Моњушко, Халка, 1933–1935.
Гарава цура, Н. Черепњин, Вањка кључар, 1933.
Први гост, М. Мусоргски, Сорочински сајам, 1933, 1937, 1938.
Хиврија, М. Мусоргски, Сорочинки сајам, 1933, 1963.
Хасанагиница, Л. Шафранек Кавић, Хасанагиница, 1934.
Марина Мнишек, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1934, 1940–1941, 1948–1949, 1951, 1953–1956.
Цита, Ђ. Пучини, Ђани Скики, 1934., 1936.
Сузуки, Ђ. Пучини, Мадам Батерфлај, 1934, 1946–1953, 1957–1959.
Марфа, М. Мусоргски, Хованшчина, 1935, 1955–1957, 1959–1963, 1968.
Дулчинеја, Ж. Масне, Дон Кихот, 1935, 1960.
Емилија, Ђ. Верди, Отело, 1936–1937, 1953.
Улрика, Ђ. Верди, Бал под маскама, 1938, 1940–1941, 1951–1957, 1959–1960, 1962, 1964–1965.
Лаура Адорно, А. Понкијели, Ђоконда, 1940–1941.
Орфеј, К. В. Глук, Орфеј и Еуридика, 1940.
Шарлота, Ж. Масне, Вертер, 1946–1947.
Јевросима, П. Коњовић, Кнез од Зете, 1946–1947.
Мадалена, Ђ. Верди, Риголето, 1946–1948, 1958.
Марта, Е. д̕ Албер, У долини, 1946–1947.
Вања, М. Глинка, Иван Сусањин, 1947–1948.
Грофица, П. И. Чајковски. Пикова дама, 1947–1949, 1956.
Јежижаба, А. Дворжак, Русалка, 1948.
Ката, П. Коњовић, Коштана, 1950, 1955, 1959–1960.
Весна, Н. Р. Корсаков, Сњегурочка, 1952.
Мара Никшина, Ст. Христић, Сутон, 1954.
Стара мајка, М. де Фаља, Живот је кратак, 1954.
Мајка, Л. Калински, Аналфабета, 1954.
Ксенијина дадиља, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1955–1956, 1960–1961.
Кабањиха, Л. Јаначек, Каћа Кабанова, 1956, 1959.
Баба, Н. Херцигоња, Горски вијенац, 1958–1960.
Филипјевна, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1960–1965, 1968–1969.
Литература
Јеремић Молнар, Драгана. 2006. „Бајројтске свечаности као поље за примену Бергерове и Лукманове Теорије социјалне конструкције реалности“. У Социолошки преглед, вол 40, бр. 3: 433 – 456.
Јовановић Гудурић, Ивана. 2020. „Портретне фотографије Меланије Бугариновић, изградња идентитета једне оперске диве“. У Годишњак Музеја града Новог Сада, бр. 15, 119 – 139.
Крчмар, Весна. 2011. Меланија Бугариновић, примадона чаробног гласа. Нови Сад: музичка омладина Новог Сада.
Лазић, Љиљана. 2007. Кармен заувек, Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. Нови Сад: Музеј града Новог Сада.
Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије.