Slovačka naivna slikarka Zuzana Halupova, autorka više od dve i po hiljade slika, spada među najznačajnije predstavnike kovačičkog naivnog slikarstva. Njene slike nalaze se po muzejima, galerijama i privatnim zbirkama diljem sveta. Autentična umetnica koja je izlagala po brojnim gradovima – od Pariza, Njujorka, Tokia, Rima, Beča, Bona, Ciriha, Dubrovnika, Kodanja, Štokholma, Diseldorfa do Ženeve i brojnih drugih gradova, a kojoj je UNICEF organizovao osam samostalnih izložbi – bila je prepoznatljiva kao vrlo živopisna pojava po slovačkoj vojvođanskoj nošnji u kojoj je uvek putovala.
Mama Zuzana, kako su je od milja zvali, rođena je 5. februara 1925. u Kovačici u siromašnoj zanatlijskoj porodici kao Zuzana Koreňová. Njen otac Martin bio je stolar a majka Ana domaćica. Zuzana je imala sestru Anu. Pet razreda osnovne škole završila je u rodnom mestu, gde je primećen njen likovni talenat. Za zemljoradnika i vinogradara Adama Halupu, sa kojim su se bavila i pčelarstvom, udala se 14. aprila 1942.
Prvu sliku naslikala je bojama razmućenim u mleku na zid kuće 1948. godine. Na njoj je bio prikazan mladić na konju, devojka sa kofom vode i krave kraj bunara. Svoj likovni izraz je na dugo vreme nalazila samo u vezu, te je zajedno sa drugim ženama iz seoskog udruženja učestvovala na izložbama ručnih radova. Tek 16 godina nakon svoje prve slike, počinje da se bavi slikarstvom. Vodenim bojama 1964. godine uradila je svoje prve dve slike Žene na radu i Pranje prakljačom, kao i ulje na platnu Mlaćenje konoplji. Te godine njeno ime se prvi put pominje u novinama. Slovački nedeljnik Hlas ľudu 4. jula 1964. piše o novoj članici grupe kovačičkih naivnih slikara. Te godine prvi put učestvuje i na kolektivnoj izložbi slika u okviru manifestacije Kovačički oktobar.
Rad Zuzane Halupove je vrlo brzo bio primećen i o tome svedoči činjenica da je već u junu naredne 1965. godine učestvovala na kolektivnoj izložbi u Bratislavi, a odmah zatim i sledeće 1966. na Prvom trijenalu naivne umetnosti u istom gradu.
Za njen dalji rad i uspešno promovisanje likovnog dela bila je značajna saradnja sa Branislavom Grubačem, penzionisanim profesorom iz Beograda, koja započinje 1967. godine i traje punih 25 godina. Oduševljen slikarkinim talentom, Grubač se prihvata da organizuje njene izložbe u zemlji i inostranstvu.
Prvu samostalnu izložbu, na kojoj je izlagala 41 sliku na temu seoskog života, imala je u Dubrovniku 1968. godine. Umetnicu je ohrabrilo veliko interesovanje i prodajni uspeh, tako da je već sledeće 1969. godine izlagala u Parizu u Galeriji Rajmonda Dankana, a zatim još jednom u ovom gradu iste godine – ali ovoga puta u Versaju. Odmah nakon toga u Diseldorfu, gde je na otvaranju učestvovala i književnica Ruta Dirks sa kojom je Halupova kasnije sarađivala i na izdavačkom planu.
Godine 1970. nemačka izdavačka kuća Ernesta Kaufmana objavila je slikovnicu Zuzane Halupove Moja lepa Kovačica sa propratnim tekstom Rute Dirs. Slikovnica je bila uvrštena među deset najuspelijih knjiga za decu koje su te godine objavljene u Nemačkoj.
Tek 1971. godine izlagala je u svom rodnom mestu i to je bila njena jubilarna 10 samostalna izložba, koja je otvorena 6. februara u Galeriji naivnih umetnosti u Kovačici.
Biblijska tematika ju je inspirisala tek u drugoj deceniji stvaralaštva. U martu 1971. u švajcarskom gradu Erlenbahu prvi put je izlagala slike sa verskom tematikom. Zatim su usledile izložbe u Cirihu i Njujorku, da bi naredne 1972. izlagala u Američkom klubu u Beogradu i u luteranskom crkvenom domu u Londonu. Na ovim slikama nalaze se Adam i Eva, Kain i Avelj, Nojeva barka, Rođenje Mojsijevo, David i Golijat, Rođenje Isusovo, Bekstvo u Egipat, Tajna večera, koja je kasnije bila izlagana i u Rimu.
Značajni događaj za umetnicu i Kovačicu dogodio se 22. novembra 1973. godine, kada je slikarkinu kuću posetio francuski političar Fransoa Miteran i tada je Zuzana uspostavila saradnju sa UNICEF-om. Tom prilikom umetnica poklanja sliku Zima dečjem fondu koja je kao novogodišnja čestitka štampana u dva miliona primeraka. Naredne 1974. godine imala je prvu izložbu pod pokroviteljstvom UNICEF-a u Ženevi i tada je za UNICEF naslikala sliku Deca UN, na kojoj se u središtu kompozicije nalazi zemljina kugla a u drugom planu nalazi se zgrada UNICEF-a, Kip slobode, rode, anđeli sa maslinovim grančicama, sveštenstvom, oko kojih se vije kolo dece raznih naroda.
Ne samo veliki uspesi, već i porodična tragedija obeležili su joj 1974. godinu – 11. aprila 1974. joj umire suprug. Godine koje su usledile bile su obeležene saradnjom sa UNICEF-om.
U UNICEF-ovom kalendaru 1975. štampana je njena slika Na prelu. Sledeće 1976. godine izlazi manja monografija o Zuzani Halupovoj pod nazivom Deca – moja radost na četiri jezika u 20 hiljada primeraka, a te godine Zuzana putuje i u Tokio na otvaranje samostalne izložbe koja je organizovana pod pokroviteljstvom UNICEF-a. Halupova 1977. godine učestvuje u UNICEF-ovoj akciji spašavanja Venecije.
Desetu godišnjicu od svoje prve samostalne izložbe obeležila je 1978. godine izložbom u pariskoj Galeriji Rajmonda Dankana. U Tokiu izlaže drugi put 1979. godine, ali je ovoga puta izložba otvorena bez prisustva umetnice, pošto u to vreme putuje u Pariz, zatim i Montreal, gde je i za UNESCO naslikala sliku. Te godine povodom Međunarodnog dana deteta izlagala je i u Novom Sadu, a deo prihoda od prodaje slika poklonila je Fondu za pomoć deci Namibije.
Godine 1980. joj je priređena izložba slika sa biblijskom tematikom u Jerusalimu a zatim i u Beču, gde dve godine kasnije – 1982. izlaže ponovo. Povodom proslave petstote godišnjice rođenja Martina Lutera 1983. u Staroj Pazovi je izlagala platna sa biblijskom tematikom.
Desetu godišnjicu svog likovnog rada obeležila je ponovnom izložbom u Dubrovniku 1984. godine a povodom 40 godišnjice Ujedinjenih nacija 1985. godine poklanja sliku Palati UN u Ženevi. Aukciju je tom prilikom vodio čuveni Piter Justinov a celokupan prihod od prodaje bio je namenjen kao pomoć izbeglicama.
Godine 1986. izlaže u slovačkom gradu Nitra i te iste godine u saradnji sa romskim pesnikom Srđanom Šainom izdaje knjigu Zlatna knjiga čerge (Sumnakuno lil cerako). Slede izložbe u Bajrotu (Nemačka, 1988), Briselu (1990), u Krajanskom muzeju u Bratislavi (1991), Banskoj Bistrici (1991), Bardjejovu (1991), Prešovu (1991), Popradu (1991), Sevilji (1992) i Njujorku (1993).
Zuzana Halupova preminula je posle kraće bolesti u 76. godini života 1. avgusta 2001. godine u Beogradu. Sahranjena je u rodnoj Kovačici.
Zuzana Halupova je dobila visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najviše priznanje koje Slovacima u dijaspori dodeljuje Matica slovačka iz Bratislave. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.
Slovačko naivno slikarstvo nastalo je kao poseban umetnički stil u Kovačici. Osnivači ove slikarske škole bili su Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Jan Knjazovic, braća Venjarski i Martin Jonaš. Halupova bila je prva žena u Kovačici koja je iglu i konac zamenila četkicom i bojom. Mada je počela da slika relativno kasno, kao četrdesetogodišnjakinja, u to vreme već je bila na glasu kao najbolja i najveštija vezilja i poznata je bila upravo po tome da je tradicionalne uzroke dopunjavala sopstvenim ornamentima.
Slike Zuzana Halupove su kao prekrasani ornamenti i žanr motivi stilizovane u osoben svet. Predstavljaju vrhunski domet naivnog slikarstva i plene stilom, jednostavnošću, koloritom i inventivnošću. Možda najveću vrednost ovih likovnih dela predstavlja prizor neposrednosti i iskrenosti, koje je umetnica prikazala a motive koje je slikala, nalazila je u ratarskim poslovima, gumnu, u dvorištu, slovačkim običajnima i svakodnevnom životu seljaka. Iz njenih dela zrači spokojstvo i zadovoljstvo seoskim životom u Vojvodini. Ljudi na njima deluju bezbrižno, oseća se jako zajedništvo i harmoničan kolektivitet zajednice. Slike se odlikuju čistom koloritom, jarkim, intenzivnim, ali vedrim bojama, zahvaljujući čemu zrače svežinom i optimizmom.
Sa izuzetkom biblijskih motiva, na slikama Zuzane Halupove pojavljuju se skoro isključivo Slovaci. Sem folklornih i etnografskih elemenata, njene slike predstavljaju svojevrsno svedočanstvo i dokument pošto su na njima, istina stilizovano, ali nedvosmisleno verno, prikazane seoske ulice, kuće, sobe, groblja, crkve, nameštaj, zidane peći, krpare, posteljina, stolnjaci, posuđe… Time njene slike predstavljaju svedočanstvo o načinu stanovanja, običajima i tradiciji Slovaka ovog podneblja. Platna su dokument njihovog života, folklora i običaja. Kroz njene slike se vraćamo u prošlost, upoznajemo se sa svakodnevnim životom tih ljudi, možemo na njima da vidimo kako se nekada pralo, tkalo, oralo, sejalo, kopalo, svadbovalo… Zuzana Halupova je slikala ono što najprisnije poznaje u svakodnevnom životu nepomućenih vrednosti – hranjenje živine, pranje, muženje krava, okopavanje kukuruza, žetvu i druge seoske poslove. Sve ono što je bilo važno za svakodnevni život ove zajednice, ovde je i prikazano. Halupova sa posebnom pažnjom oslikava nošnju, nabore na širokim seljačkim suknjama, vez na košuljama, maramama, čarapama… Neke od slika čine i lični dokument. Na primer, slika Porudžbina na kojoj je prikazan čovek koji je došao kod njenog oca stolara da poruči komad nameštaja a iza kreveta izviruju Zuzana i njena sestra. Ali i motivi na mnogih drugim slikama, predstavljaju autentičan svet i prizore iz njenog života.
Verski praznici, ali i moderne svečanosti i događaji, takođe su vrlo česta tema njenih slika. Na njima je prikazala ne samo tradicionalne praznike – Božić, Uskrs, već i Prvomajsku proslavu, Štafetu mladosti, jedan dan u školi i sve ono što je nakon Drugog svetskog rata bilo svakodnevnica u Kovačici i drugim mestima u Vojvodini. Na slikama se ti motivi – tradicionalni i „moderni“ – mešaju isto kao što se oni u to vreme preplitali i u samom životu i upravo zahvaljujući toj autentičnosti jedni drugima ne smetaju, naprotiv, nadopunjuju se. Na nekoliko slika bavila se i srpskim tradicionalnim temama. Na primer, za Crveni krst Jugoslavije slika Kosovku devojku, ali idejno i kompoziciono složeniju od srpskog izvornika.
Originalnost stila Zuzane Halupove posledica je i njene potpune „naivnosti“, tačnije samoukosti. Naime Halupova nije imala umetničkih uzora. Halupove „Stil sam izgradila sama, imala sam svoje viđenje i bila sam svesna svojih izražajnih mogućnosti. Nisam se ugledala na druge. Modernu umetnost ne razumem. Najbliži su mi bili i ostali slikari čije su slike slične mojima. Iznad svakog belog platna slobodna sam poput ptice, nemam nikakav model, slikam šta želim, kako umem i koliko hoću. Najviše se odmaram dok slikam. Stanem pred stalak, tema je uvek spremna u meni, počnem od sredine i ruka sama klizi po platnu“, govorila je umetnica.
Zuzana Halupova nije imala dece. Možda su upravo zato ona bila glavni motiv i prepoznatljiv pečat njenog stvaralaštva. Na svojim platnima je materijalizovala dečji svet.
„Decu slikam od samog početka. Pošto svoje nisam imala, radovala sam se onoj sa mojih slika. Teme sa decom su neiscrpne. Ona su na ulici, pored reke, u dvorištu, na livadi, zarumene se, igraju se dok sneg veje, okupljena su oko peći ili stola… Ja i odrasle slikam kao decu: okruglih i rumenih obraza. Tako cela slika izgleda mlado! Na otvaranju jedne od mojih izložbi izvesni publicista je izjavio da me smatra najpopularnijom slikarkom dečje duše u naivnom slikarstvu.“
Atelje Zuzane Halupove su činili samo jedna stolica i stalak pored kuhinjskog prozora, gde je provodila najveći deo dana. Miris kolača i kupusa uvek se mešao sa mirisom uljanih boja. Na otomanu pored nje neretko bi sedele komšinice ili rođake kojima bi, dok slika, pričala o svojim putovanjima i doživljajima po svetu. Halupova je bila veoma druželjubiva i njena kuća je uvek bila puna gostiju.
„Vrata moje kuće nikada nisu zatvorena. Radujem se punoj kući, posetiocima i rečima hvale. Žao mi je svake slike. Često neke na rastanku pomilujem. Svaka je slika kao moje dete. Posećuju me uvaženi ljudi: državnici, političari, glumci… Ne pamtim imena svih. Imam album sa tri hiljade posetilaca, hrpe fotografija, ali to je tek delić onoga što mi je ostalo u znak sećanja na one koji su prešli prag mog doma. Najbitnije je da se gostima sviđaju moje slike i što vidim radost u njihovim očima.“
LITERATURA:
Zuzana Chalupová / [text Ivan Melicherčík, Jarmila Ćendićová ; fotografie Anton Fiala ; preklady Mária Kutláková, Milica Lađević, Beba Gavrilović, Linda Krstajić, Ladislav Kováč ; bibliografia Ján Špringeĺ]. Kovačica : Galéria Babka, 1994.
Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.
Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.
Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.
Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925), Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).
У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.
Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња
У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ” (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен. У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе.
Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).
Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.
У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).
Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).
Женска читаоница Посестрима
Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.
Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).
Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.
Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.
„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).
Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб (Исто, 25).
Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.
Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).
Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем. Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.
У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:
„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)
Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.
Коло напредних женскиња
Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:
„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).
Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:
„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).
Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић, благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).
Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава 1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава 1919 б).
На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.
О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).
Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.
Матица напредних жена
Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.
Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.
Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.
Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.
Кора хлеба и дечје обданиште
Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.
Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.
Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.
Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).
Од 1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази у данашњој улици Соње Маринковић, пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).
Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.
Женско музичко удружење
У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.
Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:
”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).
Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“, базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског женског савеза у Загребу.
Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.
Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду
Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).
Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.
Литература и извори:
Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.
Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.
Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.
Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.
Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.
Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.
Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.
Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.
Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.
Нови Сад. 1934. 10. март.
Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”, 1. јун.
Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”, 6. март.
Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.
Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.
Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.
U pravcu sagledavanja položaja žena u svetu, čemu inkliniraju feministički pravci, feminističke i rodne studije, te brojni centri istraživanja koji se fokusiraju na pojedine (feminine) aspekte života u prošlosti i danas, muzeji žena predstavljaju samo logičnu posledicu raslojavanja centara znanja i napora u njegovom afirmisanju. Istorijat razvoja i generisanje podataka u vezi sa njima nužno nas povezuje sa brojnim sajtovima koji, za sada, jesu najpozvaniji kada se ova tema istražuje. Na srpskom jeziku postoje brojni katalozi koji, najčešće, preko etnološke, te istorijske i istorijsko-umetničke građe, pristupaju ženi kao temi i ključnoj reči za skup određenih pojava, artefakata i slično. Strani sajtovi pak pružaju uvid u jedan već razgranat fenomen ženskih muzeja i centara koji teže ka fizičkom uobličenju onoga što bi moglo da se smatra muzejom.
Prema definiciji
Međunarodnog saveta muzeja (International Council of Museums)[1]
odnosno ICOM-a, prihvaćenoj 2007. godine u Beču na Generalnoj konferenciji
ICOM-a, muzeji su „neprofitne, trajne institucije na usluzi društvu i njegovom
razvoju, otvoreni su javnosti, te sakupljaju, čuvaju, istražuju, komuniciraju i
izlažu fundus u svrhe izučavanja, edukacije i užitka kako u stvarnim tako i u
materijalnim dokazima o ljudima i njihovoj okolini“.[2]
Sve naglašenija potreba muzeja za učestvovanjem na tržišištu i prilagođavanjem
svog rada ubrzanim promenama koje nalažu i generišu globalizacija,
informatizacija i (hiper)modernizacija današnjeg društva, donekle radikalizuju
i menjaju osnovnu definiciju muzeja. Njena dalja dopuna jeste neminovna, a
pripreme za buduće predefinisanje su u toku.[3]
U teorijskim
radovima, a najpre u praksi, se odavno uočilo kako bi muzeji trebalo da
razvijaju programe osposobljavanja i učenja u skladu sa osobenostima zajednice
unutar koje muzej deluje, te se oni usmeravaju na prepoznavanje potreba
okoline, naročito izolovanih i marginalizivanih članova društva. Problem
njihove participacije opravdava između ostalog i funkciju muzeja, kako ne bi
služili samo onima koji su ionako kulturno uključeni.
Upravo su muzeji mesta
koja naglašavaju važnost međukulturnog i međugrupnog dijaloga, zastupaju
politike saradnje i doprinose uočavanju vrednosti svih društvenih dometa, čime
se obogaćuju društveno-kulturne, grupne i pojedinačne vizije života. An
Laishun, izvršna direktorka Međunarodnog muzeja prijateljstva iz Pekinga
muzejima pripisuje važnu ulogu jer „pružaju strukturisanu platformu za
interakciju između kultura što ih čini idealnim ambasadorima interkulturne
komunikacije“.[4]
Prema ICOM-ovom
etičkom kodeksu, muzeji su zaduženi za očuvanje i promociju prirodnog i
kulturnog nasleđa, odnosno, za upravljanje prirodnom i kulturnom baštinom kao i
resursima koji svedoče i prenose znanja. U svim tim aspektima ugrađena je
društvena komponenta, pa je njihova svrha usmerena na društvenu dobrobit i
kulturno sazrevanje. Odatle i potreba da sarađuju sa zajednicama iz kojih
potiču zbirke, kako bi se celovito predstavio i uvažio njihov prirodni i
kulturni kontekst. Takođe je važno nameniti sadržaje svim društvenim grupama, a
naročito onima koji su marginalizovani i društveno izolovani, te voditi brigu o
interesima svih populacija i prilagođavati se njihovim mogućnostima, što je
jedan od ključnih motiva muzejskog rada. Iz tog razloga vidimo da se u
poslednjoj deceniji naročita pažnja posvećuje osobama sa posebnim potrebama,
tako da i muzeji uveliko osiguravaju prilaz za invalide, prilagođavaju izložbe
njihovim mogućnostima, a stručno muzejsko vođstvo – način izlaganja – usklađuju
potrebama posetilaca svih kategorija. Primer isključenosti bile su, i još uvek
jesu, brojne etničke zajednice, društvene i kulturne grupe, a u brojnim
primerima su to, šire gledano, (bile) i žene.
Iz istih tih
razloga još i danas je važno, u pojedinim društvenim zajednicama, odnosno
državama, uvesti i fokus tumačenja društvenih fenomena na osnovu rodne odnosno
polne zapostavljenosti, te je iz tih istih razloga i većina ženskih muzeja
nastajala. U pojedinim istorijskim ne tako davnim vremenima i žene su spadale u
marginalizovanu grupaciju, kojoj puno toga nije bilo dostupno.
Muzeji žena su
ustanovljeni da dokumentuju i učine vidljivom žensku istoriju, te da ponude
alternativu pristrasnosti i nepotpunosti prezentacija tradicionalnih muzeja u
oblasti istorije, umetnosti i kulture, i na taj ih način usmere ka promeni.
Žene su ovo traganje započele 60-ih godina prošlog veka, a 80-ih su
artikulisale koncepte muzeja kakvi su im nedostajali i počele sa osnivanjem
muzeja u skladu sa njima. Ovi muzeji su razvili i iskoristili koncept herstory[5]
koji žene predstavlja kao aktivne aktere, u prošlosti i danas. U okviru
postojeće istoriografije govorilo se ne samo o heroinama, nego i o ulozi žena u
prošlosti, njihovoj potčinjenosti i motivima za delovanje na polju politike.
Neophodnost
postojanja ženskih muzeja ukazala se sa feminističkim pokretom 70-ih godina 20.
veka koji je uveo interdisciplinarno istraživanje u ženskim studijama. Muzeji
žena su postali mesta gde se mogu razmenjivati rezultati tih istraživanja i gde
se moglo diskutovati sa širom publikom. Ispostavili su se kao nužnost jer su
ženska strana istorije i drugih oblasti našle svoj prostor za afirmisanje, a
takođe su nudili slobodu s obzirom na to da su „nove vizije, kreativna energija
i projekti do kojih je dovela dinamika ženskih pokreta otvorili široki put,
otkrivajući neodoljivu draž diverziteta u skoro svakom aspektu života,
uključujući kulturu, umetnost i nauku.“[6]
Porast broja
muzeja žena od 90-ih godina do danas bio je pokrenut zamahom ženskih i rodnih
studija (teoretskih i empirijskih) u raznim oblastima znanja, kao i pojava
koncepta rodne muzeologije, koji
pretpostavlja primenu rodnih perspektiva u današnjoj muzeologiji, odnosno
razmatranje ženskog položaja kao strukturišuće teme stalnih ili privremenih
muzejskih zbirki i muzejskih aktivnosti. Ovaj novi teoretski okvir rezultat je
kombinacije različitih faktora koji proističu iz određene oblasti muzeologije i
ženskih i rodnih studija. U slučaju ovog prvog, može se navesti pojava nove muzeologije koja poziva na
socijalnu i inkluzivnu ulogu muzeja, vrednosti koje su nastale na tragu odluka
objavljenih u Deklaraciji Santjago de Čile 1972. i Deklaraciji iz Kvebeka 1984,
tekstovima koji ustanovljavaju integrisani muzej „u službi društva“, povezujući
ga sa novim socijalnim funkcijama, kao agente komunikacije i društvene intervencije,
čiji epicentar predstavljaju pojedinac i zajednica, što znači da se oni više ne
smatraju samo skladištima za zbirke i sećanja, već se bliže „strukturisanoj
platformi za interakciju između kultura“, kako ih je opisala pomenuta An
Laishun.
Hrabrost da se
ospori autoritet tradicionalnih muzeja u pogledu sakupljanja, interpretiranja i
prezentacije prošlosti ispoljena je tek sa početkom pojavljivanja muzeja žena,
čime je promena bila neizbežna. Rodna muzeologija je rezultat konvergencije
novih oblasti istraživanja i prezentuje se kao kritički diskurs o društvenoj i
političkoj ulozi muzeja u savremenom društvu, tražeći pre svega da se obnove
ženska sećanja i nasleđe i obezbedi vidljivost aktivnog uključivanja žena u sve
oblasti života, kako u prošlosti tako i danas. Danas predstavlja sumu znanja
koja se nedovoljno primenjuju u praksi i koje je podcenjeno u smislu
„epistemološke refleksije, naročito u poređenju sa drugim naučnim oblastima u
kojima su se ženske i rodne studije znatno razvile, kao što je antropologija,
lingvistika i studije književnosti, ili čak i istorija.“[7]
Postavka da su muškarac i žena društveno i kulturno konstruisane kategorije, a ne biološke
datosti uticala je na to da feministički orijentisana antropologija 70-ih
godina uspostavi razliku između biološkog pola (sex) i društveno i kulturno utemeljenog roda (gender). U društvenim naukama, gde se ova terminologija ubrzo
odomaćila, smatralo se da su rodni odnosi kulturne konstrukcije i da se
kategorije muškosti i ženskosti ne mogu posmatrati kao prirodne datosti. Tako
je omogućeno širokoj lepezi istoričara da relaciju između muškarca i žene posmatra
u širem kontekstu drugih promenljivih kategorija, kao što su rasa ili klasa u
različitim epohama. Na istoričnost roda ukazala je i Džoan Skot, videći ga kao
„konstitutivni element društvenih odnosa zasnovanih na shvatanju razlika između
polova, pri čemu je kategorija roda jedan od primarnih puteva konstituisanja i
označavanja odnosa moći u društvu.“[8]
Novi uvidi u
saznavanju uloge žene kroz istoriju, koji se nisu ticali njene biološke već
društvene stvarnosti, pokazali su da su žene, izvan političkih programa i
retorike, učestvovale u kreiranju istorijskih tokova. To se posebno odnosi na
epohu uspostavljanja nacionalnih država u 19. i početkom 20. veka, kada su
imale veliku važnost u programima nacionalnih mobilizacija, kao deo populacije
koji biološki i kulturno učestvuje u produkciji i reprodukciji nacije.
Danas mnogi
činioci utiču na to da se rodna politika menja u skladu sa politikom poštovanja
ljudskih prava, te se istraživanja kroz rodni objektiv sprovode kako unutar
akademskog sveta, tako i van njega. Nauka,
umetnost i kultura nude neograničene mogućnosti koje vode ka promeni rodne
politike. Ženski muzeji, koji su se pojavili kao rezultat promena koje su
inicirane ovim naporima i raspravama, utiču na savremenu rodnu politiku tako
što otvaraju nova mesta za diskusiju i aktualizuju brojne teme i učesnike.
Prvi muzeji žena, hronologija, tipologija i umreženost
Mada je opravdano početak istorije ženskih muzeja vezati za 80-te godine
prošlog veka, kada je nastao prvi muzej koji je nazvan „muzejom žena“, ne bi
trebalo zaboraviti ni one koji su ranije nastali, kao na primer Muzej žena
pilota koji su 1929. u Oklahomi osnovale žene piloti iz Sjedinjenih Država,
kako bi se istakle u profesiji kojom dominiraju muškarci. Šezdesetih godina se
pojavila inicijativa nazvana Ženska
galerija slavnih, koja se zalagala za ispravljanje pisane istorije. Žene
koje su predvodile ovu inicijativu reagovale su na prikazivanje samo muških
biografija na mestima kakva su galerije slavnih ili spomen-kuće pionira. One su
stvorile alternativnu Žensku galeriju slavnih ili Spomen kuću pionirki (kao što
je ona u Brizbejnu, u Australiji, 1967). Godine 1969.
osnovana je Nacionalna ženska galerija slavnih (National Women´s Hall of Fame)
u gradu Seneka Fols (Njujork, SAD).
Pod uticajem
kritičkih studija i intenzivnih feminističkih debata 80-ih godina, prešlo se na
traganje za alternativnim muzejom koji bi ponudio promenu. U deceniji od 1980.
do 1990. godine osnovano je 15 ženskih muzeja u zemljama kao što su Nemačka,
SAD, Danska, Australija, Vijetnam, Italija, Holandija i Indija.
Iste godine kad je osnovan prvi muzej žena – Frauenmuseum, 1981.
Vilhelmina Koul Holadej (Wilhelmina Cole Holladay), kolekcionarka ženskih
umetničkih dela, otvorila je svoju kolekciju za javnost u Vašingtonu, 1983.
godine, nakon što je kupila i renovirala zgradu (nekadašnji masonski hram) u
blizini Bele kuće. Ovaj Nacionalni muzej žena u umetnosti (NMWA) inaugurisan je
izložbom Američke umetnice: 1830–1930.
Drugi primer je Skriveni muzej (Das verbogene Museum), koji je osnovan u
Berlinu 1986. Grupa istoričarki umetnosti sastavila je manifest sa ciljem da
sačuvaju od zaborava umetnice čiji radovi leže u muzejskim depoima, te su tako
ponovo otkrivene brojne nemačke autorke koje danas baštine zavidnu reputaciju.
Ovaj muzej, smešten u skromnom i malom prostoru u prizemlju jedne zgrade,
takođe sprovodi značajna istraživanja iz ženske istorije. On nema zbirku ni
stalne postavke. U skladu sa svrhom osnivanja, sve njegove aktivnosti, kao što
su arhivska istraživanja, organizovanje izložbi o ponovo otkrivenim umetnicama
i priprema tematskih publikacija vode volonteri. Iako njihov broj nije veliki,
postoje muzeji koji su osnovani u okviru ženskih i/ili rodnih istraživačkih
centara sa ciljem da omoguće interakciju teorije i prakse. Tako je
Muzej žena (Women´s Museum) u Sudanu 1995. godine osnovan pri ženskom
univerzitetu (Ahfad University for Women). Kineski Muzej ženske kulture
(Women´s Culture Museum) osnovan je 2002. godine u okviru Shaanxi Normal
University, u pokrajni Šensi (Kina). Muzej žena Dubai, prvi privatni muzej žena
u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, otvoren je zahvaljujući ličnoj inicijativi
profesorke Rafije Obaid Gubaš (Rafia Obaid Ghubash) sa Arapskog
Galf univerziteta (Arabian Gulf University), koja je omogućila njegovu
realizaciju.
Prema rečima Meral
Akent (Akkent), osim malog broja izuzetaka, većina ženskih muzeja su autonomne
institucije. Imaju neredovne izvore finansiranja, kao što su donacije i
finansijska podrška projektima ili programi podrške koje odobravaju nacionalne
i međunarodne institucije. Održivost je postignuta zahvaljujući stručnosti i
dobrovoljnom, ali ipak profesionalnom radu na temama od interesa, kao i tome
što imaju značajnu ulogu u kulturnom životu grada, sela ili regiona u kojem
deluju.
Mnogi muzeji žena
imaju svoj fizički prostor, a mnogi ga nemaju, neki imaju sopstvene zbirke, ali
postoje i muzeji bez zbirki i oni organizuju samo privremene izložbe. Pojedini
muzeji žena se radije opredeljuju za virtuelnu platformu dok ne nađu fizički
prostor, mada ima i obrnutih slučajeva, a Međunarodni muzej žena (IMOV) je
upravo takav primer. On je nastao od Muzeja ženskog nasleđa osnovanog 1985. kao
muzej sa fizičkim prostorom. Da bi proširio
sferu uticaja i polje interesovanja, promenio je koncept. Sa zahtevom da ukaže
na globalne promene, ohrabri kolektivni pokret i uspostavi transnacionalna
partnerstva, 2006. postaje virtuelni muzej pod imenom Međunarodni muzej žena
(International Museum of Women – IMOW). Osmišljene su interaktivne izložbe
kojima se podstiče kreativnost, svesnost i akcija usmerena ka globalnim
problemima za žene. Godine 2014. spojio sa Global Fund for Women, koji
podržava male projekte u ženskom pokretu. Atribut „feministički“ je 2002.
godine prvi put ušao u naziv jedne državne ustanove: Bruklinski muzej (Brooklyn
Museum) u Njujorku otvorio je Centar za feminističku umetnost „Elizabet
Sakler“. Uz to, virtuelna arhiva feminističke umetnosti je postala dostupna u
okviru muzeja.
Još jedan važan
događaj koji je poslužio kao podsticaj u pravcu razvijanja ženskih muzeja
predstavlja izložba Centra Pompidu u Parizu 2009. godine, koja je bila
sastavljena od dela umetnica iz Nacionalnog muzeja savremene umetnosti, pod
rukovodstvom kustoskinje Kamij Morino (Camille Morineau). Ovakva izložba je
bila neophodna zato što su od 2.300 slika u Nacionalnoj galeriji u Londonu samo
četiri dela umetnica i zato što u zbirci Muzeja u Orseju (Musée d´Orsay) i
pariskog Luvra, koji je najposećeniji muzej u svetu sa 35.000 slika u svojoj
kolekciji, ima veliki broj ženskih aktova, ali nema nijedne slike koju je
stvorila žena. Sa završenim studijama istorije umjetnosti i ženskim studijama u
Engleskoj Kamij Morino je, nakon što je dobila mesto
kustoskinje u Centru Pompidu, najpre započela sa povećavanjem udela umetničkih
dela autorki u muzejskoj zbirci, što joj je omogućilo da postavi izložbu elles@Centrepompidou koja je obuhvatila
500 dela 200 umetnica. Morino je s pravom naglasila uspeh ovog poduhvata kojim
je „po prvi put u svetu muzej prikazao žensku stranu sopstvene kolekcije“. Ona
je takođe skretala pažnju na rodnu neravnopravnost u društvu upoređujući
procenat umetnica u zbirci (17%) sa istom stopom zastupljenosti žena u
parlamentu Francuske 2009. godine.
Ženski muzeji se
međusobno razlikuju prema razlogu osnivanja, sadržaju, ulogama i značaju koje
imaju u svojim okruženjima. Međutim, svim muzejima je zajedničko da razvijaju
sećanje i iniciraju žensku vidljivost u muzejima, da predstavljaju novi model
kulturnog života, da se pojavljuju kao akteri koji podstiču transformaciju u
tradicionalnim muzejima i da pokušavaju da povećaju vidljivost ženskih muzeja u
društvu. Ovi muzeji – koji privlače pažnju ljudi svih uzrasta oba pola i koji
doprinose konkretizaciji poštovanja ženskih ljudskih prava – još uvek nemaju
sigurne radne uslove i redovna finansijska sredstva. Ipak, muzeji žena
proširuju polje svoga rada demonstrirajući mogućnost da muzeji drugačijeg tipa
mogu da iznesu alternativni pogled na istoriju, grad, umetnost i život. Oni
rade zajedno i dele svoje probleme, otvaraju prostore kolektivnog rada i
međusobno se podržavaju.
Njima se odaje
poštovanje ženama koje su doprinele razvoju društva u raznim oblastima, od
politike do sporta, uključujući umetnost i druge oblasti. Muzeji Latinske
Amerike naročito pridaju važnost ženskom aktivizmu koji je podržao pokrete za
nezavisnost u 19. veku, dok je u nekim azijskim muzejima centralna tema izložbi
nasilje nad ženama, bilo da je reč o vezivanju stopala u Kini (Muzej ženske
kulture u Šensiju) ili o žrtvama seksualnog nasilja u ratno doba (Ženski
aktivni muzej rata i mira u Tokiju; Muzej rata i ženskih ljudskih prava u
Seulu). U okviru ove teme osuđivanja ratnog nasilja, neke institucije iz drugih
muzejskih kategorija su stvorile spomen obeležja ženama, uključivši Anglo-Boer
muzej rata u Južnoj Africi.
Znatan broj
ženskih muzeja je povezan sa feminističkim pokretima/grupama, i zbog ideologije
koju prenose i zbog činjenice da njima upravljaju žene, to jest sa misijom koja
je usmerena na borbu protiv rodno zasnovane diskriminacije u savremenom
društvu, čak i kada se odnose na prošlost. Još jedan aspekt koji ovi muzeji
stavljaju u prvi plan je privatni i svakodnevni život (rad, porodica, život u
kući, telo i rođenje), uključujući teme povezane sa istorijom mode i ženskim
nakitom. Zasnovani na istoriji ili istoriji etnografije, ženski muzeji u
Danskoj, Norveškoj i Vijetnamu su primeri ove kategorije ili, kao što je to
slučaj sa Muzejom žena u Meranu (Museo della Done de Merano), preko mode
istražuje evoluciju položaja žena tokom vremena.
Glavna misija
„muzeja ženskih prava i antidiskriminacije“, kako ih je kategorisala Irene
Vakinhas (Vaquinhas), je da doprinesu novim inicijativama ili osiguraju da se
one zabeleže, naročito u vezi sa društvenom odgovornošću koja uključuje ženski
pol. Dijalog između generacija, etničkih ili verskih grupa, borba protiv
seksualnog nasilja, uključujući porodično nasilje, ili problematizacija odnosa
između polova i institucija vlasti, jesu pokretačka snaga svih tipova muzeja
koji su blisko povezani sa savremenim društvom. Reprezentativni primeri
uključuju Međunarodni muzej žena u San Francisku, Ženski muzej u Istanbulu i,
po pitanju porodičnog nasilja, Muzej roda u Harkovu (Ukrajina). Muzeji
umetnosti imaju za cilj da prikažu stvaralaštvo žena, sačuvaju njihovo nasleđe
u vizuelnim umetnostima i osiguraju da se ono izloži.
Mali je broj muzeja
žena koji se redovno finansiraju iz budžeta. Neki primeri muzeja koje
podržavaju vlade, opštine ili države su: Muzej žena u Danskoj (Kvindemuseeti
Denmark), Nam Bo muzej žena (Ho Ši Min, Vijetnam), Muzej žena Hanoj (Vijetnam),
Frojenmuzeum (Frauenmuseum – Hitisau, Austrija), Muzej rumunskih seljanki
Maramuresa (Dragomiresti, Romania), Muzej ženske kulture (Šensi, Kina) i Ženski
istorijski muzej (Umea, Švedska), koji je osnovan 2014. kada je Umea bio
evropski kulturni centar.
U zemljama kao što
su SAD, zahvaljujući kulturi doniranja, ženski muzeji opstaju zahvaljujući
privatnim donacijama pojedinaca. Postoji još jedno zajedničko
transkontinentalno pitanje – osim malog broja privilegovanih, ženski muzeji,
naime, moraju obavljati svoj rad pomoću volontera koji podnose teret posla.
Iako problemi koji se tiču fondova i ključne uloge volontera važe za sve ženske
projekte, i premda oni ozbiljno koče razvoj kulturnog rada, to ne predstavlja
nužno prepreku njihovoj kreativnosti. Nije lako održati autonomnu kulturnu
instituciju, ali je moguće.
Muzeji „ženske
istorije“ koji osporavaju patrijarhalnu istoriografiju tradicionalnih muzeja,
muzeji „ženske umetnosti/umetnica“ čiji cilj je promena muškog koncepta
umetnosti, muzeji koji rade na promovisanju interkulturalnosti u zemljama
imigracije i mnogi drugi muzeji sa bezbrojnim konceptima, raznovrsnih
podkategorija i širokog opsega profila odražavaju savremene feminističke debate
o „ženskom putu muzeja“. Jedan od načina je i njihovo povezivanje i
umrežavanje. Juna 2008. godine Muzej žena u Meranu (Italija) bio je domaćin
Prve međunarodne konferencije ženskih muzeja i tada je osnovano Međunarodno
udruženje ženskih muzeja (International Association of Women´s Museums – IAWM).[9]
Predstavnice 40 ženskih muzeja iz Evrope, Azije, Amerike i Afrike su tada
posebno naglasile zahtev za vidljivošću i društvenim priznanjem ženskih muzeja.
Nakon što je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (IAWM), Astrid
Šenveger (Schönweger), koordinatorka udruženja, pripremila je interaktivnu mapu
muzeja žena u svetu da bi olakšala razvoj mreže. Mapa obuhvata ženske muzeje
koji su članice Udruženja i koji to nisu, kao i druge ustanove sa delatnošću u
oblasti rodnih studija. Na početku 2019. godine, ova mapa uključuje 73 ženska
muzeja sa fizičkim prostorom, 19 virtuelnih ženskih muzeja, a postoji i 47
inicijativa za ženski muzej.[10] Ove
grupe neumorno nastavljaju da rade da bi se realizovali virtuelni ili fizički
muzeji žena.
Međunarodno
udruženje muzeja žena ima za cilj povezivanje muzeja žena širom sveta kako bi
zastupali njihove interese. Udruženje vodi bord sačinjen od šest članova sa
svih kontinenata. Promoviše kulturu, umetnosti, obrazovanje i obuku sa
stanovišta rodne pripadnosti. Štaviše, unapređuje razmenu, umrežavanje,
uzajamnu potporu i globalnu kooperaciju između muzeja žena. Usmeravana
istraživanja i razvoj projekata, izložbi, novih inicijativa, seminara i
konferencija je drugi cilj. Udruženje promoviše i jača prihvatanje ženskih
muzeja, kako bi afirmisalo njihovu globalnu saradnju i uzajamnu podršku i
postiglo međunarodno priznavanje u svetu muzeja. Članstvo ženskih i rodnih
muzeja širom sveta zagovara prava žena i rodno demokratsko društvo. Udruženje
radi kao spona i kao centralno kontaktno mesto za medijaciju za ženske muzeje i
inicijative, a takođe vrši nadzor nad njima. Obezbeđuje bazu podataka ženskih
muzeja i promoviše i širi aktivnosti i izložbe, organizuje međunarodne kongrese
i dopire do drugih mreža radi saradnje. Umrežava ženske muzeje u kooperaciju i
kolektivne projekte, kao što su EU-projekti i She Culture. Radi na razmeni i
saradnji sa drugim ženskim ili rodnim muzejima i muzejskim mrežama, odnosno
udruženjima.
Danas ženski muzeji postoje na svim kontinentima. Proistekli su
nezavisno jedni od drugih. Ženski muzeji Sjedinjenih Država i Evrope imaju
svoje poreklo u periodu drugog talasa feminizma i svoje novo razumevanje
istorije kao rodne istorije. Slično njima muzeji sa drugih kontinenata imaju
svoje korene u modernom feminizmu. Oni žele da sprovedu uvid u žensku istoriju,
kulturu ili umetnost kod zainteresovane publike. Važni su zbog obrazovanja
ženske populacije, njihovog osnaživanja i samopouzdanja. Obezbeđuju osvešćenu
obuku, mogućnosti za nezavisne akcije i alatke u prevazilaženju diskriminacije.
Ženski muzej u Meranu i Senegalu organizovali su prvi kongres gde je 25
ženskih muzeja sa pet kontinenata prisustvovalo. Po rečima iranske nobelovke
Širin Ebadi (Shirin Ebadi), koja je prisustvovala kongresu „ženski muzeji su
oni koji pišu istoriju sveta. U svakoj zemlji mora postojati ženski muzej.“ Ove
reči su postale moto čitave mreže. Konačno, udruženje je svoju pravu
verifikaciju dobilo na 4. međunarodnom kongresu ženskih muzeja u Alis Springsu
(Australija) 2012. godine. Od tada se organizuju kongresi svake
četiri godine, a po želji, i u međuvremenu. Do sada su bili održani u Meranu
2008, Bonu 2009, Buenos Ajresu 2010, Berlinu 2011, Alis Springsu 2012, Berlinu
2013, Bonu 2014, Meksiko Sitiju 2016. i Istanbulu 2018. Do sada je realizovano
pet međunarodnih kongresa, četiri evropska i jedan evro-azijski koji je zajedno
sa evropskim održan u Istanbulu 2018. Za 2020. planira se šesti međunarodni
kongres u Hitisau (Austria).[11]
[1] ICOM – International Council of Museums – Međunarodni
savet muzeja je neprofitna, nevladina, međunarodna organizacija osnovana 1946.
godine u sistemu Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i
kulturu UNESKO. ICOM je međunarodna organizacija muzeja i muzejskih
profesionalaca posvećenih očuvanju, zaštiti i predstavljanju svetskog prirodnog
i kulturnog nasleđa, sadašnjeg i budućeg, materijalnog i nematerijalnog
najširem društvu. ICOM predstavlja mrežu od 32.000 članova iz 172 zemlje sveta,
117 nacionalnih komiteta i 31 internacionalna komiteta posvećenih različitim
aspektima muzejskog rada i zaštite kulturnog nasleđa. Aktivnosti Međunarodnog
saveta su usmerene na izazove sa kojima se susreću muzejski profesionalci tokom
rada, kao i na njihove potrebe, a to su: saradnja i komunikacija
profesionalaca; širenje znanja i informisanje javnosti; trening profesionalaca;
razvoj profesionalnih standarda; promovisanje profesionalne etike; očuvanje
kulturnog nasleđa; borba protiv ilegalne trgovine. Međunarodni savet muzeja ima
tri zvanična jezika, i to su engleski, francuski i španski jezik.
(http://network.icom.museum/icom-serbia/o-nama/icom-international/,
pristupljeno 5. 11. 2018)
[3]
„Muzeji nisu samostalne, suverene, neograničene institucije, već oblikovane i
duboko utkane u mnogostruke ekonomske i političke svrhe, u izgradnju nacije i
oblikovanje nacionalnih identiteta, u regionalnu i komunalnu revitalizaciju,
regeneraciju, urbanu obnovu – i naravno ovih dana značajno u turističko
tržište. Postoje potrebe za njihovom daleko ekstenzivnijom nadležnošću i
transparentnošću nego što se jednostavnim terminom ’ne-profitne’ razjašnjava
kako muzeji treba da oslove, definišu i da se pridržavaju svojih principa i
steknu i koriste materijalne, finansijske, društvene i intelektualne
raspoložive resurse.“ (iz Dokumenta
koji je podneo Stalni komitet za
muzejsko definisanje, prospekte i potencijale (Standing Committee for Museum
Definition, Prospects and Potentials – MDPP), a koji je prihvatio Izvršni bord
ICOM-a (ICOM Executive Board), 7). Dostupan 20. 12. 2018. na
https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/.
Redefinisanju će se pristupiti septembra 2019. na Generalnoj skupštini ICOM-a u
Kjotu (Japan).
[4] Prema:
Ivana Brstilo, Željka Jelavić, Kultura
kao prostor mogućnosti: muzej kao čimbenik društvene integracije, 148.
Dostupno 20. 11. 2018. na https://hrcak.srce.hr/index.php?show= clanak&id_
clanak_jezik = 93489
[5]
Nasuprot his story (=history), igra
rečima na engleskom.
[6] Meral Akkent, Kratka
istorija ženskih muzeja, U: Žene i
muzeji – Čitanka o ženskom/rodnom nasljeđu, Podgorica: NVO NOVA Centar za
feminističku kulturu, 2016, 9.
[7] Irene Vaquinhas, Ženski muzeji danas: njihovo stvaranje, ciljevi i doprinos istoriji,
U: Žene i nasljeđe – Ka osnivanju Muzeja
žena Crne Gore, NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2015, 36.
(Dostupno 12. 12. 2018. na
https://www.muzejzena.me/img-library/23/1523645887_zene-i-nasljedje-verzija-mala2.pdf)
[8] Ana Stolić, Od politike ka
novim naučnim disciplinama: ženska i rodna istorija – Koncepti o ženskoj
emancipaciji krajem 19. i početkom 20. veka u srpskoj istoriografiji, U: Humanizacija univerziteta, knj. 1,
Zbornik radova (ur. Bojana Dimitrijević), Filozofski fakultet Univerziteta u
Nišu, 2013, 380.
[10] Ove platforme, virtuelni muzeji, sajtovi i inicijative koje se
preko virtuelnog i raznih oblika realnih manifestacija (skupovi, knjige,
dokumenta, etc.) takođe mogu nositi onu odgovornost za koju se zalaže i MDPP u
okviru ICOM-a uočavajući sve disperzivnije oblike postojanja i uloge muzeja u
svetu: „Dok su novi muzeji, specijalistički muzeji i inicijative nalik muzejima
stvoreni naročito da oslove neke od spornih problema etničke pripadnosti,
ljudskih prava, pola, održivosti ili čak i budućnosti, u odgovor na izražene
društvene, upravne i potrebe zajednice, ostaje jaz između ovih suštinskih
relacija i tema koje dominiraju istraživanjem, sakupljanjem, izlaganjem i
događajima u tradicionalnim, mejnstrim muzejima.“ (Vidi fusnotu 2).