Ivana Markovljev Архиве

председница Добротворне Задруге Српкиња у Суботици

Анђела Плећаш

Ивана Плећаш

Милица Личина

Миа Ивановић

Живот у Аустроугарској

Податке о животу Милице – Мице Радић, добијамо најпре од ње саме, из аутобиографије коју је написала и која се чува у Архиву Војводине, у Збирци др Јована Милекића али и из новина као што су Застава, Српски Сион, Женски Свет, Време, Правда, Друштво Св. Саве и Женски покрет. Рођена је 23. фебруара 1863. по Јулијанском календару, у Жабљу, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, која је 1876. постала Аустроугарска. Била је ћерка Петра Емила Сарајлића и Марије Сарајлић рођене Сарчевић. Основно образовање стицала је у Новом Саду где је касније школовање наставила у Српској Вишој Девојачкој Школи, која је основана 1871. Одатле су ученице обично ишле у интернате који су се налазили у данашњој Румунији, Мађарској или Аустрији, а тек после на универзитете. Мица се одлучила за Интернат у Пешти, који су пре ње похађале њене тетке и Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. У Интернату изучавала је стране језике, историју, географију, математику, физику, музику, граматику, ручне радове и веронауку. Одлазак на веронауку и верска настава на матерњем језику, били су важни ради очувања идентитета јер су Срби у Монархији имали само црквено-школску аутономију, па су се окупљали око српских школа и цркава, нарочито када су боравили у местима где српских школа није било. Мица се у Пешти школовала на мађарском језику који је говорила као матерњи. Поред мађарског, учила је и немачки језик јер је то био најважнији језик Аустроугарске, на ком се школовало, трговало и писало.

Њено ангажовање у друштвеном животу Срба у Монархији, почиње њеним учлањењем у Добротворну Задругу Српкиња у Суботици. За председницу ове задруге изабрана је први пут 1901. године. Пошто се показала као добра на том положају, 1930. изабрана је за доживотну председницу. На том положају је остала до 1940. године када је коначно прихваћена њена оставка. Задруга чија је била председница помагала је ученицама занатских, основних и виших државних школа у Суботици и другим градовима Монархије, стипендирала је сиромашне ученице и жене свих узраста али и културно-просветне институције попут Матице српске, Српског девојачког интерната у Загребу и Српског учитељског конвикта.

Године 1882. удала се за Јована-Јоцу Радића, председника Српске читаонице у Суботици. Мица и Јоца, пошто нису имали децу, сву своју имовину оставили су српском народу. Обоје су били познати по добротворном раду јер су помагали Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња[1], Коло Младих Срба у Будимпешти, Српско академско друштво Зоре у Бечу[2] и православну општину Ђирску ради подизања тамошње школе. Уз то, били су приложници подизању српске Гимназије у Новом Саду, изградњи споменика митрополиту Стратимировићу[3] и преносу Вукових[4] костију из Беча у Београд 1897. Мица лично, била је донаторка Српског Народног Позоришта[5] у Новом Саду, Српске Књижевне Задруге[6], Привредника, Добротворне Задруге Мајка Ангелина у Пешти и Добротворне Задруге Српкиња Жабљакиња. Захваљујућиуспешном вођењу Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и хуманитарном раду ван задруге, на позив Краљевског угарског министра за унутрашње послове била је чланица Одбора за сиротишта напуштене деце. За заслуге које је постигла на пољу хуманитарне делатности, одликована је од мађарских власти Крстом са краљевском круном.

Балкански ратови и Први светски рат

Током Балканских ратова, у којима је Краљевина Србија учествовала од 1912-1913. године, хуманитарним радом тј. прикупљањем новчаних и других средстава, помагала је војску и рањенике посредством Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и личним прилозима. За узврат, од Краљевине Србије одликована је Орденом Св. Саве V степена за заслуге стечене током Балканских ратова. Након Првог светског рата, током ког је заједно са Буњевкама покренула акцију којом је комплетно уређена једна болница која је могла примити 200 рањеника, награђена је Орденом Св. Саве IV реда.

Живот у Краљевини Југославији

Када је Суботица ослобођена 1918. и ушла и састав нове државе (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Мица је наставила да потпомаже школовање српске женске деце како би се на тај начин жене укључиле у грађанско друштво али је прихватила и идеју југословенства. Године 1921. изабрана је за суботичку повереницу Главног одбора Друштва Св. Сава, чије је седиште било у Београду. Истовремено, успела је да Добротворну Задругу Српкиња у Суботици повеже са другим задругама Краљевине Југославије. Тако је задруга, на чијем је челу била, постала члан Народног Југословенског Женског Савеза.[7] Године 1907. Мица Радић је изабрана за управницу овог савеза из Суботице. Заједно са чланством у два женска добротворна удружења, 1933. постала је и председница суботичке гране Кола Српских Сестара[8]. После оставке у Добротворној Задрузи Српкиња у Суботици, у оквиру које је два пута организовала државни избор за Мис Суботице, указом краља намесника а, на предлог министра социјалне политике и народног здравља, 1941. одликована је Орденом Св. Саве III реда. Исте године, након капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату, ухапсиле су је мађарске власти. Била је ухапшена, пребијана и након краћег боравка у затвору пуштена кући. Како се тортура мађарске војске наставила и по њеном повратку у суботичку кућу, на коју и око које су пуцали, напустила ју је и отишла у Мађарску. Умрла је после 1944. госине, када се последњи пут њено име помиње у новинама.

ЛИТЕРАТУРА:

Архив Војводине, RS 002, F.444,

Збирка др Јована Милекића 1841-1963;

Застава, 19.11.1882, 4; 13.11.1883, 4; 15.3.1895, 3; 21.3.1897, 4; 4.10.1898, 4; 13.8.1897,4; 15.4.1900, 3; 10.3.1901, 4; 10.2.1904, 5;

Српски Сион, 1.5.1894,13; 20.11.1898, 3;

Женски свет, 1902, бр. 8, 128; 1903, бр.11, 76; 1905, бр.4, 83,91, 95; 1906, бр. 4, 95; 1906, бр. 5, 113, 114; 1907, бр. 5, 205; 1908, бр. 3, 105-106; бр.5, 106-107; 1913, бр. 3, 106-107;

Време, 17.10.1927, 3; 23.10.1927, 3; 16.12.1929, 2; 15.1.1932, 7; 25.10.1932, 7; 19.1.1941, 9;

Правда, 11.2.1933, 14; 14.11.1933, 5;

Друштво Светог Саве, 1921, 286; Женски покрет, 1.11.1927, 4.

[1] Задруга је основана 1880. како би помагала материјално угроженим породицама, оснивала забавишта, помагала при школовању девојака и сакупљала прилоге за рањенике Српско-бугарског рата.

[2] Друштво је окупљало српске ђаке на високим школама у Бечу. Основано је 1863.

[3] Стефан Стратимировић (1757-1863), био је карловачки митрополит који је изабран 1790. године.

[4] Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор српског језика, умро је у Бечу 1864. године одакле су му кости пренете у порту Саборне цркве у Београду.

[5] Позориште је основано 1861. године, у Новом Саду, на предлог Јована Ђорђевића

[6] Задруга са богатом издавачком делатношћу у области српске литературе. Основана је 1892. године.

[7] Савез је основан 1919. године како би повезао женска удружења која већ постоје у различитим крајевима нове државе.

[8] Коло Српских Сестара основано је 1903. у Београду. Своја представништва је имало у многим градовима Краљевине Србије, а затим и Краљевине Југославије. Удружење постоји и данас.