Ljiljana Jokić Kaspar
SUTRA ĆE BITI bolje, pomisli Rita, spuštajući poklopac klavira, zamišljajući svoj sutrašnji dan i sebe uvek u istoj pozi,kako ukočenih leđa i vrata završava nešto što se ne da završiti, što počinje niotkuda, a tu je i postoji samo zato da nam olakša život na ovom svetu i uputi nas u večnost, spašavajući naše mizerne duše od smrti.
— To je ono što svi žele, reče gospođa Frida Petrović, njena mati, zureći u ekran malog televizora. Da nisi bila tako tvrdoglava, mogla si se ti brčkati u ovom bazenu na Floridi umesto nje, izgovori poluglasno. Vidi kako se prolepšala, više nije debela.
— Nije.
— Čitala sam u novinama, ima tri pasoša, ne znam tačno kojih država.
— Zato je i otišla odavde.
— Postala je počasni građanin Kanade. Peva za naše emigrante tamo preko…
— Neka peva.
— Mogla si i ti da pevaš. Imaš lep glas. Ti nećeš.
— Da pevam?
— Ne nego da me slušaš! Što nisi uzela onaj posao u muzičkoj školi?
— Da učim decu da pevaju i sviraju? Neću.
— Moramo od nečega da živimo Rita!
— Imaj strpljenja, dok ne završim ono što sam započela.
— Kako su joj lepa deca! Bože koliko ta žena ima sreće u životu! Toliko je srećna da ne verujem da će ikada umreti.
Ne, sigurna sam da joj se to nikada neće desiti. Pogledaj, kakva divna kuća!
— Iznajmljena je.
— Što ti ne iznajmiš bilo šta, kad si tako pametna?
— Mogla bih ako neko plati ono što radim.
— Ali neće! Zašto nisi otišla u sinagogu da vidiš šta Singer nudi? Šta fali muziciranju tamo ?
— Neću da sviram tuđu muziku.
— Ništa nećeš da uradiš.
— Davno sam odlučila, neću da se vraćam na početak.
Svako može da nauči da svira. Muzika se uči, ali ona velika se pronalazi, reče Rita.
— Ja sam naučila generacije da sviraju. Naučila sam i tebe. Hleb sam ti dala u ruke a ti samo fantaziraš. Misliš kako će se neko danas umilostiviti i prihvatiti tvoju muziku!? Sve što je bilo zaboravljeno je, sada se traži nešto novo, drugačije i zanimljivo…
— A to je? Ne misliš valjda na ono đubre koje nude na televiziji? Uostalom, baš me briga šta ko očekuje. Ja radim svoj posao i radiću ga dok budem imala snage. Više od toga ne očekuj.
— Ko zna koliko će sve ovo trajati. Mogla bi da sviraš na koncertima, to se plaća. Šta će im tvoja muzika, ako ni sa ovom ne znaju šta će. Ko će da sluša tvoje eksperimente?
— Ja sam slušala i još uvek slušam tebe! Gde su nijanse ljudske krvi o kojima si mi pričala? Gde je to što je u samo nebo zapisano?
— Platno neba je odavno ispisano i ne treba mu ništa dodavati. Bog je neke obeležio svojom iskrom i ne dopušta da se oni izgube u mraku. Uostalom, sama odlučuješ o svom životu. Ko ti bilo šta brani?
— Ne odlučujem! Odlučuju svi osim mene! Vidiš da je sve propalo.
— Koješta! Propali su oni koji više ne veruju ni u šta. I ti više ne veruješ !
— Tvoja domaća psihoterapija nema nikakvog smisla, mama. Na mene više ne deluje.
— A šta deluje? To što sediš u kući i komponuješ. Kome?
Rita nije odgovorila.
— Zato sve i propada. I sve to nizašta! Znam, sve se promenilo.
Pa šta? Nema više ni Golde Meir, pa Jevreji nisu propali. To je bila žena ipo! A tebi niko nije kriv, što ne umeš da se snađeš. Patiš zbog sopstvene gluposti i naivnosti, govorila je svako bogovetno veče gospođa Frida Petrović, zureći u nečiji tuđ život na ekranu malog televizora.
Rita više ne postavlja pitanja. Ona misli da zna sve odgovore i sada, dok sedi ispred televizora ukočenog vrata i onda kada svira sebi ili komšiji koji se smeška kao lud na brašno uvek kad je sretne. Sigurno voli muziku, zaključila je.
Dolazi zima, nekako će je preživeti. I ovu koja upravo stiže. Sve iole dobro u njenom životu potrošilo se, samo beda zime traje i vraća se po isteku svake godine da naplati svoje dugove a Rita živi i čeka da živi neki drugi, novi, život. Život je trajao i morao se potrošiti jer je sve na ovom svetu moguće istanjiti, pohabati, uništiti. Rita je potrošila samo deo i veruje da još uvek ima nečeg osim borbe za goli opstanak. Ako nema, onda mora biti nade u iskupljenju za proćerdano.
U prvom hladnom zimskom danu, obučena u novi second hand kaput, osećajući sneg u vazduhu, zaputila se uzanim, vijugavim ulicama ka Podbari i na prvom ćošku gledajući u niske prizemne kućice i osvetljene prozore, izgubila strpljenje. Odlučila je da kod gimnazije preseče put i izađe u Pašićevu. Iz nekadašnje pekare Dva goluba zamirisa joj u sećanju svež hleb i ona pogleda u izlog očekujući da vidi dverumene cipovke naslikane na staklu. Umesto naslikanog hleba, dočeka je hladan odsjaj iza koga se krilo mnoštvo šarenih flašica, kutijica, doza, raznobojnih sprejova i kutija stranih cigareta. Kroz otvorena vrata zapahnu je težak, ustajao miris duvana. Beše to dvadeseta trafika u istoj ulici na razdaljini od svega stotinak metara a iz svake je kao po pravilu virila, čučnuta iza tezge, crnokosa devojka. Vlasnici malih trafika u starom delu grada imali su isti ukus u izboru prodavačica.
Na nekadašnjoj autobuskoj stanici behu parkirana samo četiri prepuna kontejnera. Čopor mršavih mačaka, slepljene i zamašćene retke dlake, frktao je razvlačeći otpatke, otimajući se oko nekog privlačnog zalogaja. Rita u polumraku čkiljavih uličnih sijalica spazi dve, kako se nadvlače tegleći zubima nešto nalik na parče konopca. Mačke umeju da se igraju, za razliku od pasa kojima su uvek potrebni ljudi, pomisli, setivši se svojih koji su najčešće očekivali da ih ona zabavi. Kad god bi ih ostavljala same ili bi napravili neku štetu ili se pobili. Zastala je za trenutak i gledala kako mačke žvaću i sporo gutaju konopac dok se razdaljina između njih smanjivala. Kada su im se njuške sasvim približile, nisu prestajale da žvaću niti htele da prepuste onoj drugoj poslednji zalogaj. Ipak, jedna beše brža i zari zube u gubicu manje proždrljive. Uz grozne zvuke mačijeg urlika Rita zaobiđe kontejnere i krvav trag bačenih svinjskih creva na asfaltu.
Iza ugla pred njom iskrsnu mračna raskrsnica stvorena za dilemu levo ili desno a koju je kao dete zamišljala u liku žene koja širi ruke i pokazuje joj pravac. I ako je tako zamišljala uputstvo gde i kuda ići, bila je uvek zbunjena u strahu da ne promaši svoj cilj i izgubi se na putu do kuće. Kao devojčica često je imala dilemu koja je leva a koja desna ruka zamišljene žene. Iz njenih rukava širile su se dve duge vijugave ulice,Temerinska i Kisačka. Neverovatno slične a toliko različite zbog razlike među ljudima koji su živeli u niskim kućicama kitnjastih fasada. Te dve ulice slične kao bliznakinje, držale su se za ruke i za Ritu bile nerazdvojne drugarice koje iz predgrađa kreću u centar grada na svoj prvi sastanak.
U Kisačkoj je nekada boravio Albert Ajnštajn ludi Marićev zet, šetajući u kratkim pantalonama sa svojom ženom Milevom, a u Temerinskoj beše najveća pijaca u gradu. Na toj pijaci na glavnom trgu davno, pre više od tri veka obavljala su se javna pogubljenja. Novi Sad je tada imao i svog ličnog dželata. Čak ga je ponekad i drugim gradovima pozajmljivao.
Pozajmljeni dželat šetao bi od grada do grada obavljajući revnosno svoj posao, terajući pravdi mak na konac u velikom, poslednjem carstvu Evrope. Možda je zbog te i takve pravde Novi Sad doživeo strašnu kaznu i u vreme Mađarske revolucije bio spaljen do temelja. Od tada je obnavljan i popravljan bezbroj puta. Posle 1848, na grb slobodnog carskog grada sleteo je golub a sto godina kasnije nestao. Neki tvrde da su ga videli u prirodnjačkom muzeju na Petrovaradinskoj tvrđavi kao običnu, prepariranu, strugotinom ispunjenu pticu.
Tamo možda još uvek, čami u polutami, dok ga jedu vlaga zidova tvrđave, insekti i pomrčina. Danas, posle pedeset godina, od goluba je ostala samo nejasna, mutna slika. Pijaca beše davno preseljena a geniji Milena i Ajnštajn mrtvi.
Devojčica Rita imala je još jedan znak kojim je određivala pravac kretanja do svog cilja. Na ulasku u Temerinsku ulicu naišla bi na malu prodavnicu galanterije u čijem izlogu je bila jasno ispisana reč Salajka. Salajka je bio putokaz da će uistinu stići kući.
Uoči nastupajuće zime, kasno popodne stigla je do prodavnice i uočila da je postavljen nov izlog od belog aluminijuma. Na ulazu, iznad samih vrata, velikim slovima pisalo je:
Prodavnica Bosna via. Pored reči via beše nacrtana krupna, zelena, četvorolisna detelina. Pretrpan izlog beše osvetljen neonskim svetlom i prepun neobične staklarije. Rita se strese od osećanja nailazeće zime, okrenu na peti i vrati putem kojim je dolazila.
(odlomci iz romana Ćelavi psi, Narodna knjiga — Alfa, Beograd 1998)