roman Архиве - ŽeNSki Muzej

Ljiljana Jokić Kaspar

Čitaj mi. Trajanje 11 minuta

SUTRA ĆE BITI bolje, pomisli Rita, spuštajući poklopac klavira, zamišljajući svoj sutrašnji dan i sebe uvek u istoj pozi,kako ukočenih leđa i vrata završava nešto što se ne da završiti, što počinje niotkuda, a tu je i postoji samo zato da nam olakša život na ovom svetu i uputi nas u večnost, spašavajući naše mizerne duše od smrti.

— To je ono što svi žele, reče gospođa Frida Petrović, njena mati, zureći u ekran malog televizora. Da nisi bila tako tvrdoglava, mogla si se ti brčkati u ovom bazenu na Floridi umesto nje, izgovori poluglasno. Vidi kako se prolepšala, više nije debela.

— Nije.

— Čitala sam u novinama, ima tri pasoša, ne znam tačno kojih država.

— Zato je i otišla odavde.

— Postala je počasni građanin Kanade. Peva za naše emigrante tamo preko…

— Neka peva.

— Mogla si i ti da pevaš. Imaš lep glas. Ti nećeš.

— Da pevam?

— Ne nego da me slušaš! Što nisi uzela onaj posao u muzičkoj školi?

— Da učim decu da pevaju i sviraju? Neću.

— Moramo od nečega da živimo Rita!

— Imaj strpljenja, dok ne završim ono što sam započela.

— Kako su joj lepa deca! Bože koliko ta žena ima sreće u životu! Toliko je srećna da ne verujem da će ikada umreti.

Ne, sigurna sam da joj se to nikada neće desiti. Pogledaj, kakva divna kuća!

— Iznajmljena je.

— Što ti ne iznajmiš bilo šta, kad si tako pametna?

— Mogla bih ako neko plati ono što radim.

— Ali neće! Zašto nisi otišla u sinagogu da vidiš šta Singer nudi? Šta fali muziciranju tamo ?

— Neću da sviram tuđu muziku.

— Ništa nećeš da uradiš.

— Davno sam odlučila, neću da se vraćam na početak.

Svako može da nauči da svira. Muzika se uči, ali ona velika se pronalazi, reče Rita.

— Ja sam naučila generacije da sviraju. Naučila sam i tebe. Hleb sam ti dala u ruke a ti samo fantaziraš. Misliš kako će se neko danas umilostiviti i prihvatiti tvoju muziku!? Sve što je bilo zaboravljeno je, sada se traži nešto novo, drugačije i zanimljivo…

— A to je? Ne misliš valjda na ono đubre koje nude na televiziji? Uostalom, baš me briga šta ko očekuje. Ja radim svoj posao i radiću ga dok budem imala snage. Više od toga ne očekuj.

— Ko zna koliko će sve ovo trajati. Mogla bi da sviraš na koncertima, to se plaća. Šta će im tvoja muzika, ako ni sa ovom ne znaju šta će. Ko će da sluša tvoje eksperimente?

— Ja sam slušala i još uvek slušam tebe! Gde su nijanse ljudske krvi o kojima si mi pričala? Gde je to što je u samo nebo zapisano?

— Platno neba je odavno ispisano i ne treba mu ništa dodavati. Bog je neke obeležio svojom iskrom i ne dopušta da se oni izgube u mraku. Uostalom, sama odlučuješ o svom životu. Ko ti bilo šta brani?

— Ne odlučujem! Odlučuju svi osim mene! Vidiš da je sve propalo.

— Koješta! Propali su oni koji više ne veruju ni u šta. I ti više ne veruješ !

— Tvoja domaća psihoterapija nema nikakvog smisla, mama. Na mene više ne deluje.

— A šta deluje? To što sediš u kući i komponuješ. Kome?

Rita nije odgovorila.

— Zato sve i propada. I sve to nizašta! Znam, sve se promenilo.

Pa šta? Nema više ni Golde Meir, pa Jevreji nisu propali. To je bila žena ipo! A tebi niko nije kriv, što ne umeš da se snađeš. Patiš zbog sopstvene gluposti i naivnosti, govorila je svako bogovetno veče gospođa Frida Petrović, zureći u nečiji tuđ život na ekranu malog televizora.

Rita više ne postavlja pitanja. Ona misli da zna sve odgovore i sada, dok sedi ispred televizora ukočenog vrata i onda kada svira sebi ili komšiji koji se smeška kao lud na brašno uvek kad je sretne. Sigurno voli muziku, zaključila je.

Dolazi zima, nekako će je preživeti. I ovu koja upravo stiže. Sve iole dobro u njenom životu potrošilo se, samo beda zime traje i vraća se po isteku svake godine da naplati svoje dugove a Rita živi i čeka da živi neki drugi, novi, život. Život je trajao i morao se potrošiti jer je sve na ovom svetu moguće istanjiti, pohabati, uništiti. Rita je potrošila samo deo i veruje da još uvek ima nečeg osim borbe za goli opstanak. Ako nema, onda mora biti nade u iskupljenju za proćerdano.

U prvom hladnom zimskom danu, obučena u novi second hand kaput, osećajući sneg u vazduhu, zaputila se uzanim, vijugavim ulicama ka Podbari i na prvom ćošku gledajući u niske prizemne kućice i osvetljene prozore, izgubila strpljenje. Odlučila je da kod gimnazije preseče put i izađe u Pašićevu. Iz nekadašnje pekare Dva goluba zamirisa joj u sećanju svež hleb i ona pogleda u izlog očekujući da vidi dverumene cipovke naslikane na staklu. Umesto naslikanog hleba, dočeka je hladan odsjaj iza koga se krilo mnoštvo šarenih flašica, kutijica, doza, raznobojnih sprejova i kutija stranih cigareta. Kroz otvorena vrata zapahnu je težak, ustajao miris duvana. Beše to dvadeseta trafika u istoj ulici na razdaljini od svega stotinak metara a iz svake je kao po pravilu virila, čučnuta iza tezge, crnokosa devojka. Vlasnici malih trafika u starom delu grada imali su isti ukus u izboru prodavačica.

Na nekadašnjoj autobuskoj stanici behu parkirana samo četiri prepuna kontejnera. Čopor mršavih mačaka, slepljene i zamašćene retke dlake, frktao je razvlačeći otpatke, otimajući se oko nekog privlačnog zalogaja. Rita u polumraku čkiljavih uličnih sijalica spazi dve, kako se nadvlače tegleći zubima nešto nalik na parče konopca. Mačke umeju da se igraju, za razliku od pasa kojima su uvek potrebni ljudi, pomisli, setivši se svojih koji su najčešće očekivali da ih ona zabavi. Kad god bi ih ostavljala same ili bi napravili neku štetu ili se pobili. Zastala je za trenutak i gledala kako mačke žvaću i sporo gutaju konopac dok se razdaljina između njih smanjivala. Kada su im se njuške sasvim približile, nisu prestajale da žvaću niti htele da prepuste onoj drugoj poslednji zalogaj. Ipak, jedna beše brža i zari zube u gubicu manje proždrljive. Uz grozne zvuke mačijeg urlika Rita zaobiđe kontejnere i krvav trag bačenih svinjskih creva na asfaltu.

Iza ugla pred njom iskrsnu mračna raskrsnica stvorena za dilemu levo ili desno a koju je kao dete zamišljala u liku žene koja širi ruke i pokazuje joj pravac. I ako je tako zamišljala uputstvo gde i kuda ići, bila je uvek zbunjena u strahu da ne promaši svoj cilj i izgubi se na putu do kuće. Kao devojčica često je imala dilemu koja je leva a koja desna ruka zamišljene žene. Iz njenih rukava širile su se dve duge vijugave ulice,Temerinska i Kisačka. Neverovatno slične a toliko različite zbog razlike među ljudima koji su živeli u niskim kućicama kitnjastih fasada. Te dve ulice slične kao bliznakinje, držale su se za ruke i za Ritu bile nerazdvojne drugarice koje iz predgrađa kreću u centar grada na svoj prvi sastanak.

U Kisačkoj je nekada boravio Albert Ajnštajn ludi Marićev zet, šetajući u kratkim pantalonama sa svojom ženom Milevom, a u Temerinskoj beše najveća pijaca u gradu. Na toj pijaci na glavnom trgu davno, pre više od tri veka obavljala su se javna pogubljenja. Novi Sad je tada imao i svog ličnog dželata. Čak ga je ponekad i drugim gradovima pozajmljivao.

Pozajmljeni dželat šetao bi od grada do grada obavljajući revnosno svoj posao, terajući pravdi mak na konac u velikom, poslednjem carstvu Evrope. Možda je zbog te i takve pravde Novi Sad doživeo strašnu kaznu i u vreme Mađarske revolucije bio spaljen do temelja. Od tada je obnavljan i popravljan bezbroj puta. Posle 1848, na grb slobodnog carskog grada sleteo je golub a sto godina kasnije nestao. Neki tvrde da su ga videli u prirodnjačkom muzeju na Petrovaradinskoj tvrđavi kao običnu, prepariranu, strugotinom ispunjenu pticu.

Tamo možda još uvek, čami u polutami, dok ga jedu vlaga zidova tvrđave, insekti i pomrčina. Danas, posle pedeset godina, od goluba je ostala samo nejasna, mutna slika. Pijaca beše davno preseljena a geniji Milena i Ajnštajn mrtvi.

Devojčica Rita imala je još jedan znak kojim je određivala pravac kretanja do svog cilja. Na ulasku u Temerinsku ulicu naišla bi na malu prodavnicu galanterije u čijem izlogu je bila jasno ispisana reč Salajka. Salajka je bio putokaz da će uistinu stići kući.

Uoči nastupajuće zime, kasno popodne stigla je do prodavnice i uočila da je postavljen nov izlog od belog aluminijuma. Na ulazu, iznad samih vrata, velikim slovima pisalo je:

Prodavnica Bosna via. Pored reči via beše nacrtana krupna, zelena, četvorolisna detelina. Pretrpan izlog beše osvetljen neonskim svetlom i prepun neobične staklarije. Rita se strese od osećanja nailazeće zime, okrenu na peti i vrati putem kojim je dolazila.

(odlomci iz romana Ćelavi psi, Narodna knjiga — Alfa, Beograd 1998)

Draga Gavrilović

Čitaj mi

[odlomak]

Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.

Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud božji.

Između devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.

– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.

Zagledajmo i mi u sobu.

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom.

Njima ode i ženskinja što se ukazala na prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš kuću će razneti.

One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad.

Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo. Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.

Prvi pogled kazuje nam da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih blaži je no u onih dveju.

U njihovim je očima više žara koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.

– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.

– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj rad. U tvojim sam očima još uvek dete.

Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.

– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.

– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!

– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! – branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.

– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.

– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.

– Ima momenata u životu kad su i junaci slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.

– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.

– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane pozleđuje.

– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče Bosiljka značajno.

Darinka se trže.

– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka. – Kako to da razumem?

– Onako kako treba! Svako je svoje sreće kovač – naljuti se Bosiljka.

– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. – Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko otražak.

– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost.

– Bura se stišava – reče, došavši opet na svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.

– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.

– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…

– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu.

Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.

– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.

– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo da si htela.

– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam. Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?

– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti može.

– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.

– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu.

– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je zadovoljno.

– A zašto da nije?

– Zato što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj ko je nevin.

– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.

– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se Darinka.

– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug.

Darinkine se usne razvukoše lakim, ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa.

– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta. Izreci ih!

– Bolje da ih progutam nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.

– Ako ne valja – ruši je!

– To je najlakše. Samo je neko rekao: „Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”

– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju! Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.

– Sad sam se odista kolebala – primeti ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena, verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad. Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo pitanje koliko traje takva ljubav.

– Ta valjda nisu takvi baš svi?

– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom? Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga. Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.

– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.

– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj.

– Ne razumeš me – reče nestrpljivo Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.

– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?

– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?

– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.

– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.

– Pretpostavka se često obara – smešila se Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu. Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga, ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.

– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. – Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!

– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?

– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si bar znala pobliže.

A Darinka stade naglije vesti.

– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne pojmim.

– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše Darinka.

A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:

– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a i neću udati!

– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je dobru teča nadzornik? – upita Ružica.

– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno vesela.

Ružica pljesnu rukama:

– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista smešno, neverovatno. Ta to je čovek…

– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i dovrši s ironijom Darinka.

(Draga Gavrilović: Devojački roman (1889), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)