Рад Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду у периоду 1929-1943.

Душанка Марковић

Увод

Општи развој друштва, нарочито индустријализација и урбанизација, у 18. и 19. веку, као и развој школства, доводе до стварања нових друштвених слојева, нових елита, са јасно израженим националним ставовима. То је време у коме се оснивају партијска, али и грађанска удружења идеолошког карактера која окупљају истомишљенике и људе са заједничким интересима. То је време у коме своја удружења формирају и жене које су свој елитни статус стицале на два начина; један је рођењем или удајом, а други се базирао на образовању. Реч је о релативно малом броју жена које су уживале велики углед у својим срединама. Разлози њиховог окупљања су двојаки. Једни се односе на еманципацију жене у друштву и њен бољи социјални статус, а други на хуманитарни рад и потребу да допринесу својим ангажовањем бољитку заједнице. Са тим циљевима оснивају се грађанске организације чији основни задаци ће бити решавање неких од друштвено политичких проблема којима се државна власт не бави или не бави довољно.

Истовремено са формирањем женских друштава у Европи и свету, формирају се и удружења на просторима где Срби живе. Разлога за оснивање хуманитарних удружења жена било је много. Један од основних, почетком 20. века, биле су недаће српског народа. Страдање у јужним српским областима, Македонији и Старој Србији, нагнало је Српкиње да се окупе око идеје сакупљања помоћи српском народу који је под терором Отоманске власти.

Група интелектуалаца, предвођена Надеждом Петровић, Делфом и Иваном Ивановићем, Браниславом Нушићем и другима, тражећи начин како да се помогне српским страдалницима под турском управом, дошли су на идеју о оснивању удружења које би окупило жене у Београду, а и шире, са циљем прикупљања и дистрибуције помоћи сиромашном и угрошеном становништву. Сам назив „Коло српских сестара“  (у даљем тексту: Коло или КСС) одредио је Бранислав Нушић, а на основу два предлога Ивана Ивановића: „Друштво српских сестара“ и/или „Коло Српкиња“. Рад на оснивању и конституисању КСС привукао је пажњу великог броја жена које су подржале ту идеју. Преко 50 оснивачица било је укључено у организацију прве Скупштине. Оснивачки скуп је одржан на Велику Госпојину 15/28. августа 1903. година на Коларцу. Скупило се преко 3000 људи, од којих највише жена. Изабрано је прво руководство, а за прву председницу именована је Савка Суботић.

Савка Суботић (Нови Сад, 23.10.1834. – Земун, 25.11.1918.) је рођена и највећи део живота провела у Новом Саду. Потиче из чувене трговачке породице Полит, од оца Јована и мајке Јулијане рођ. Десанчић. Била је удата за политичара и књижевника Јована Суботића са којим је имала осморо деце.

Рад Савке Суботић се може посматрати са различитих становишта; етнолошког, уметничког, социолошког, филозофског или хуманитарног. За њу се може рећи да је цео живот била друштвени активиста јер је радила на еманципацији жене у српском друштву. Bорбу за бољи статус жене у породици и друштву водила је на различите начине. Један од њих био је и стварање женских друштава. Прво удружење, „Одбор госпођа“ основала је у Загребу 1865. године, а „Прву женску задругу“ 1867. године у Новом Саду. Основни задатак ове задруге био је помагање сиромашних девојака да се школују за учитељице. Из Задруге ће се издвојити Српкиње у засебан „Женски одбор“ из ког ће 1880. године бити формирана „Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња“. Циљеви Задруге дефинисани су речима … да бедне и невољне помаже, гладне нахрани, жедне напоји, наге заодене, болне подиже, мртве погребе, неуке обучи и на пут рада и заслуга упути, како би својим знањем и умењем, вредноћом и разбором водили у зрелијим годинама частан и поштен живот. Задруге се оснивају и у другим насељима на простору Аустроугарске, Србије, па и у САД-ма. За непуних 40 година основано је преко 120 задруга Српкиња.

Због свог рада, познатог не само домаћој интелигенцији него и у светским круговима, бирана је за председницу Српског народног женског савеза, али и за прву председницу Кола српских сестара. Ту функцију обављала је у периоду август 1903 – јесен 1905.

Коло је изузетно добро прихваћено од стране београдских жена, а чланство у њему је представљало и ствар друштвеног престижа. Истовремено, жена је радом у Колу постајала активни учесник у друштвеном развоју Србије и добијала могућност јавне афирмације. Треба нагласити да је то време у коме се на оснивање и рад женских удружења није гледало благонаклоно. Тако је и Коло често наилазило на подсмех и омаловажавање, чак и у тадашњим штампаним медијима.

Активности Кола, као културно-просветног, доброчинског, духовног и патриотско-хуманитарног друштва, биле су морално и материјално потпомагање Срба у неослобођеним и новоослобођеним крајевима; прикупљање финансијских средстава и усмеравање онима којима је помоћ потребна, као и рад на образовању, нарочито женске деце. У првим годинама КСС се бавило прикупљањем прилога у новцу, роби (жито, храна, огрев, одећа, обућа, постељина), санитетском материјалу, лековима. За сирочад са ратом захваћених простора обезбеђивана су склоништа. Организовани су течајеви за обуку мисионарки и болничарки. Поред прикупљања материјалне помоћи КСС је настојало, својим активностима, сачувати и духовну страну српства. Зато су редовно палиле свеће и обављале помен за погинуле у ратовима. Свој рад желеле су приближити широј јавности, па су издавале годишњи календар „Вардар“ у коме су, поред верског календара и редовних извештаја о раду одбора Кола, објављивале текстове и фотографије родољубивог и историјског садржаја. Коло је, према потреби, подизало болнице, стационаре, чајџинице, домове за инвалиде или сирочад, занатске школе, интернате, па и универзитете. Врло често штићеници Кола биле су и особе несрпске националности.

Рад овог Кола инспирисао је жене и у другим крајевима да се удруже и оснују своје одборе. Крајем 20-их година 20. века Главни одбор Кола срспких сестара са седиштем у Београду бројао је преко 100 одбора. Многа од њих налазила су се ван Србије, у Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, али и ван тадашње Краљевине СХС, односно Југославије, у САД-а. Једно од њих било је и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду.

Оснивање Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду

Ширење мреже одбора Кола српских сестара најспорије се одвијао у Војводини. Разлози су двојаки. Постојање већ бројних женских удружења која су се бавила хуманитарним радом, попут Добротворних задруга Српкиња. Други разлози леже у чињеници да је Војводина, до 1918. године била у саставу Аустроугарског царства у коме су живеле бројне етничке заједнице.

Релативно касно, тек 30. маја 1929. године основано је Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду. Аргументи за овакву ситуацију  налазе се у чињеници да је Нови Сад, деценијама уназад, имао удружења која су се са великим успехом, поред осталог, бавила и доброчинитељским радом. Пре свега то су Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга, Хумано друштво „Кора хлеба и дечје обданиште“, Орфелинат, Задруга „Добротвор“, Девојачко удружење за изображење у српском духу, Удружење „Посестриме“, Коло српских девојака, Црвени крст, као и бројна просветно културна друштва.

Удружење под називом Коло српских девојака постојало у Новом Саду још крајем 19. и почетком 20. века, а његове чланице биле су ћерке  познатих интелектуалца и виђенијих Новосађана: Зора (Илија) Вучетић, Анђелија (Александар) Сандић, Јелисавета (Стеван) Барако,  Милка (Михајло) Полит, Јелена (Коста) Чавић, Невена (Димитрије) Јовановић, Даница (Милан) Јовановић, Емилија (Александар) Адамовић, Даринка (Коста) Милутиновић. Ово Коло је било подмладак  Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. 

Коло је приређивало базаре са игранкама и музичке догађаје хуманитарног карактера на којима су наступале чланице.  Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и  Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији.

По узору на централно Коло у Београду и новосадско је оснивало своје пододборе. Пододбор у Степановићеву формиран је 1936. године, а две године касније (1938) и у Сиригу. Новосадско Коло је све време пружало материјалну и новчану помоћ овим пододборима. Да би привукли пажњу млађих популација Коло је 1936. године основало Подмладак Кола српских сестара.

Од 1939. године рођење пресвете Богородице – Мала Госпојина која се празнује 08/21. септембра прославља се не само као слава КСС у Београду, него и Одбора у Новом Саду. Кума славе 1939. и 1940.  била је Љубица Рајх Поповић.

Основни задаци Кола

Једно од геслова рада КСС уопштено било је бољитак општег добра. Рад како Главног одбора Кола српских сестара са седиштем у Београду, тако и свих одбора био је регулисан „Правилима Кола српских сестара“ и „Упутством“. У првим Правилима Друштва из 1903. године јасно су дефинисани разлози за оснивање: У доброј жељи да приме и понесу сваки део дужности према своме народу, удружују се све сестре српкиње под именом Коло српских сестара…, као и циљеви: …морално и материјално помагање своје браће и сестара из потлачених крајева српских, који су услед сталних нередовних прилика у тим крајевима на сестринску помоћ упућени, као и подржавање и потпомагање сваке тежње за ослобођењем српства“.

Чланство у Колу је добровољно, а представља и част. Бити члан значи чинити добро другима.

Новосадски одбор КСС настао у Краљевини СХС, односно Југославији, поред хуманитарног, просветног и културног рада, имао је задатак да ради на буђењу родољубља и националне свести Југословена и међусобном духовном зближавању свих јужнословенских народа. Вођене таквим циљевима чланице су сакупљале помоћ за сиромашну децу, за исхрану новосадске сиротиње, болесницима обезбеђивале повратнe карте након лечења, брзу помоћ давале бедницима, припремале забаве, игранке, чајанке, организовале бројна предавања и помене, учествовале у обележавању важних историјских догађаја…

Органи и чланство Кола

Чланство у Колу је искључиво на добровољној бази, а може бити редовно, као утемељачи, почасно и добротворно. Редовне чланице учествују у раду Кола и дужне су плаћати месечну или годишњу чланарину. Статус утемељача се добијао уплаћивањем одређене суме новца, а добротвора завештањем веће финансијске донације. Почасне чланове је именовала Скупштина КСС, а на основу изузетног доприноса општем интересу српског народа или заслуга у раду Кола.

Главни орган рада КСС била је Скупштина. Од управљачких органа Коло је именовало управни и надзорни одбор. Управни одбор је бројао шест чланова: председницу, две потпредседнице, два секретара и благајницу. Надзорни одбор чинила су три до четири члана од којих је једна била председница. Поред ових органа постојала је и одборничка група која је бројала 25–38 чланица. Према потреби Коло је именовало саветне чланове.

Почасни председник Скупштине КСС од његовог оснивања (1929) био је Његово Високопреосвештенство Господин Епископ бачки др Иринеј Ћирић, а од 1934. ту част је прихватио Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава. Почасне председнице, по својој функцији, биле су супруге банова који су столовали у Новом Саду: Љубица Дуњић, супруга Радосава Дуњића (1930), Станка-Стана Матић, супруга Светомира Матића (1930–1931), Цајка Николић, супруга Милана Николића (193–1933), Маргита Пауновић, супруга Светислава Пауновића (1935–1936) и Олга Радивојевић, супруга Јована Радивојевића (1939–1940). Само чланство именованих госпођа говори о угледу који је Коло имало код новосадске елите. Почасне чланице, на основу својих заслуга у раду Кола, биле су Емилија Софић (1862–1955), Јованка Петровић (1911–1973) и Ружа Јевтић. Јелисавета-Јелена Клицин је била почасна чланица Кола.

Својим добровољним прилозима посебно су се истакли лично Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ и др Михајло Пупин. Поред њих треба истаћи доброчинства Стевана Бороте, Мите Клицина, Јованке Милошевић, Вукосаве Радовановић и Александра Секулића. Због тога су именовани за почасне добротворе.

За 14 година постојања и 12 година активног рада (у период 1941–1943 Коло није било активно) Колом су председавале три Новосаткиње. Прва председница била је Емилија Софић која је ту функцију најдуже обављала, од 1929. до 1938. године. Исту функцију, пре формирања Кола обављала је у Друштву кнегиње Зорке за Бачку област. У периоду 1938–1941. Колом је руководила Јелисавета Суботин, док се у документима за време Другог светског рата као заступник Кола наводи Даринка-Дара Мандић-Могин. Изузетно важну улогу секретара Кола обављале су Олга Геровац, Олга Диклић, Лепосава-Лепа Матијашевић, Гизела Повољни, Меланија Кун, Вида Вуковић и Наталија Поповић.   

За само годину дана постојања (1930) Коло је имало око 300 чланица, а за све време постојања у раду Кола је учествовало преко 400 Новосаткиња. За то време у раду Одбору Кола активно је било 88 одборкиња. Иако у самом називу Кола стоји предзнак „српски‟ многе чланице су биле несрпске националности (види: Списак чланица Кола српских сестара 1929–1943).

За свој рад председница и потпредседница КСС у Новом Саду су добиле одликовање Св. Саве V степена од Краља Александра I Ујединитеља. Уручено им је 1931. године приликом Краљевог доласка у Нови Сад на свечано освећење Дома Трговачке омладине.

Првих година од оснивања Коло је користило простор у Ул. Ђуре Јакшића 16. Склапањем споразума о сарадњи са Соколским удружењем коришћен је простор Народног дома (Соколски дом). Крајем четврте деценије Коло је поседовало своје просторије у Улици Марка Миљанова 12. Поред просторија за редован рад Коло је често, своје активности одржавало у хотелу „Слобода“, Официрском дому, Народном дому, Згради Бановине…

О раду Кола, поред часописа „Вардар“ чији издавач је Коло српских сестара – Главни одбор у Београду, редовно су извештавали новосадски часописи „Новосадске новине‟, „Дан‟, и „Југословенски дневник‟, као и београдски листови „Време‟ и „Правда‟.

Финансирање Кола

За реализацију планова које су чланице Кола стављале себи у задатак била су неопходна финансијска и материјална средства. Финансијска средства стицале су путем донација, новчаних помоћи, добровољних прилога, продајом својих роба и услуга. Донатори су били државне власти, приватна и државна предузећа, црква, акционарска друштва, занатлијске радње, али и физичка лица. КСС се често за финансирање обраћала тадашњем властима, на различитим нивоима и углавном добијала помоћ и подршку. Чинили су то Градско поглаварство, власти на нивоу Дунавске бановине, али и Краљевска влада, па и Краљ лично. Од државних функционера међу дародавце су уписани Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе, Стеван Ћирић, министар просвете, Милан Недић, министар војске и морнарице, Августа Стојадиновић, супруга бившег председника Владе.

Од институционалних субјеката добротворство су показале банке (Краљевска, Трговачка, Југословенска и Аграрна банка), осигуравајућа друштва, Електрична централа, Црквена општина. Од фабрика, редовни донатори били су грађевинар Аврамовић, индустријалац Драгутин Ристић, власник млина Вилим Шулц, Творнице шећера у Врбасу и Црвенки, али и новосадски трговци и занатлије. Дрво за огрев годинама је Коло добијало од дрваре Крајачевић и Страјин чије супруге су биле чланице Кола. Списак физичких лица која су, својим улозима, помагала рад Кола је предугачак, те га нећемо износити.

Да би обезбедиле средства за хуманитарни рад Кола, чланице су организовале различите активности. Када су у питању финансијска средства стечена радом чланица, то су, поред редовних годишњих чланарина, и приходи стечени организацијом игранки, чајанки, концерата, забава, приредби… На овим културним дешавањима сакупљани су и добровољни прилози. Чајанке су се одржавале заједно са игранком. Називане су „Бела чајанка“. Одржаване су у хотелу „Слобода“ (касније Дом ЈНА, Трг Слободе 5), Официрском дому (Дунавски кеј). За госте је припреман квалитетан уметнички програм уз суделовање бројних тадашњих естрадних уметника. КСС је организовало дочек Нове године 1933. године са програмом, забавом и дечјом игранком, чији приход је био намењен у добротворне сврхе. Нарочито су популарне биле Свесловенске забаве.

Допуну буџета чланице Кола су вршиле и продајом адекватних значака, часописа „Вардар“, сакупљањем прилога на улици.

Обичај продавања ђурђевданског цветка на Ђурђевдан, који је увела још Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, КСС је преузело 1938. године, са одобрењем Задруге.

Део прихода била је и камата на средства која би Колу претекла, те су их улагали код банака или су куповале акције код Аграрне банке.

Прилози су сакупљени на бази утемељача, али и на име покојника. Међу утемељачима наводе се Милан Инђић и Божидар Петровић. Утемељачки улог су могли положити и чланови породице или пријатељи на име покојника. Тако је за Јулију Киш Адамов прилог дала њена унука Јулија Будимска, за Душана Поповића, инспектора Банске управе, уплату су извршили његови пријатељи Риста и супруга Шајин-Милетић, тадашњи управник државне болнице у Новом Саду. Милета Николића, сина бана Милана Николића, у утемељиваче је уписао Ђока Дунђерски. У име Александра Секулића прилог је дала мајка Јелисавета Секулић. Имена уписаних су стављана на читуљу и помињани су на парастосу које је Коло организовало сваке године.

Када су материјални прилози у питању могу се груписати у покретне и непокретне. Од покретних то је различита роба: одећа, обућа, храна, слаткиши за децу, огрев… Добар део одеће се припремао у оквиру Кола, тако што су саме сестре на мобама плеле, кројиле и шиле.

Од непокретне имовине, у Извештају из 1935. године наводи се поседовање земљишта чија вредност је процењена на 59.818. динара, за коју се зна да је купљена од Града. Оно што се не зна јесте порекло објеката које је Коло поседовало 1942/43 године у улици Марка Миљанова.

Aктивности Кола

Основне активности централног Кола српских сестара које је основано у Београду дефинисане су Правилима и Упутствима којих су се морали придржавати сви новоосновани одбори, па и новосадски.

Од свог формирања Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду је радило на више фронтова. Његове чланице бавиле су се различитим активностима хуманитарног, културног, просветног, васпитног, па и образовног садржаја. Свакако да је најзначајнији био и остао доброчинитељски рад.

Иако Коло већ у називу има реч „српски“, оно је било опредељено на пружање помоћи не само Србима, него и невољницима других националности. Рад на пружању како новчане, тако и материјалне помоћи, може се сагледавати са више аспеката; као помоћ избеглицама, помоћ деци, школама и ђацима, помоћ сиротињи, помоћ болеснима, помоћ старијим особама, помоћ пострадалима у временским непогодама, помоћ црквама и добровољачким удружењима. Неретко су то чиниле и изван територије тадашње Краљевине Југославије. Један део њихове активности био је усмерен на праћење друштвених и културно историјских догађања и манифестација.

Немогуће је навести сва племенита дела која је Коло, за дванаест година активног рада учинило. Да би се стекао дојам о том раду навешћемо неке од њих. Међу првима милост Кола су осетили избегли Срби са тада окупираних територија Истре и Далмације. За католички Божић, оденуле су зимским оделом и обућом 12-оро деце истарских избеглица. Истовремено пружана је помоћ руским избеглицама, удовицама и сирочади руских ратника, као и емигрантима из Бугарске.

Помоћ деци и ђацима се очитавала у пружању једнократних финансијских помоћи, стипендирању, материјалном награђивању, као и финансирању изградње и рада појединих школа. Помаган је рад основних школа и гимназија попут Николајевске и О.Ш. „Светозар Милетић“, Женске гимназије, Државне грађанске школе, Мушке гимназије, Учитељске школе. Обичај је био и да се одређеном броју деце из основних школа обезбеди одећа за Божић. Тако је 1930. оденуто и слаткишима награђено 20-оро деце из школе „С. Милетић“, 1934. године 40-оро ученика Змај Јовине школе, а 1938. године обучено је и слаткишима даривано 35-оро деце из школе „С. Милетић“. Овај пут на Материце. Исте године обрадовано је и 10-оро деце у добровољачком насељу Сириг.

Више штићеника је примало редовне месечне стипендије, а добри ђаци су награђивани углавном на Видовдан. За поједине девојке Коло је припремало и девојачку спрему – штафир. Традиционално су, на Лазареву суботу, организоване дечје забаве са националним програмом, али и послужењем. Тог дана посећивано је и Дечје село.

Чланице Кола су биле ангажоване у кухињи градског одбора за социјално старање, као и градској кухињи на Салајци. Одржавале су 6-недељни хигијенски течај за прву помоћ који су завршиле неке од чланица КСС. Особама са слабијим материјалним статусом додељиване су једнократне финансијске накнаде.

Бригу о болеснима слабијег имовног статуса, показивале су редовним посећивањем болница и обезбеђивањем новца за путне карте и повратак болесних кући. Помагале су рад Црвеног крста донацијом постеља, душека и постељине, а новчане прилоге сакупљале за Лигу против туберкулозе.

Редовна месечна примања Коло је обезбеђивало сиромашним старицама, удовицама и самохраним мајкама. Старију популацију, смештену у убошки дом у Петроварадину редовно су посећивале и даривале на верске празнике: Велику суботу, Божић или Духове. Новчану помоћ пружале су и учитељицама са недовољним примањима.   

Ни пострадали у временским непогодама (поплаве, суше, пожари, земљотреси) нису били заобиђени. Прилоге су сакупљале и слале за унесрећене у Скопљу (1929/30), поплављене у Француској и пострадале у Чешкој.

Добровољним прилозима доприносиле су изградњи и раду цркава и подизању споменика. Тако је Коло донирало прилоге за Светосавску цркву у Београду, цркве у Брадињи, Сиоковцу, Гушевцу, Лапљем Селу (Косово), руској цркви у Берлину, цркви у добровољачкој колонији у Хоргошу,  Љубљанској православној цркви, цркви у Самодражу и др. Поред учешћа у градњи верских објеката, своју хуманост показале су и помажући рад верских институција попут Српске православне црквене општине у Сиригу и Чапљини.

Бројни споменици подигнути су захваљујући и учешћу КСС. Неки од њих су Споменик Доброславу Добри Јовановићу у Брчком (1932), Споменик Краљу Александру I Ујединитељу и Краљу Петру I у Бачкој Паланци, Споменик Краљу Александру I у Врњцима, Спомен костурница херојима на Куманову.

Помагале су и рад других одбора КСС (Одбори у Скопљу, Вишеграду, Тополи, Призрену, Вршцу), и редовно посећивале изложбе и активности других одбора. За Базар изложбу британског Црвеног крста и формирање Фонда Флорене Најтингал, Коло је поклонило неколико вредних ручних радова. Потпомагале су и тесно сарађивале са Соколским удружењем. Једно време користиле су просторије Соколског дома за своје седнице, за чување својих ручних радова и народних одела. Ни прекршиоци закона нису заборављени. Сакупљале су књиге које су поклањале затворским установама.

Културно просветни рад је организован кроз бројне приредбе, игранке, предавања, изложбе, помоћ уметницима, обележавање и праћење важних историјских датума, едукативне курсеве… На сваком од њих обављано је прикупљање добровољних прилога или наплата улазница.

Од оснивања (1929), у сарадњи са Јадранском стражом, сваког четвртка, одржаване су чајанке. На чајанкама се, поред уметничког програма, често бирала најлепша млада жена и најлепша девојка у Новом Саду. Коло је учествовало активно и у избору за Мис Југославије. Од 1938. увеле су забаву Весело вече и дочек Нове године.

Свесловенске забаве, сматрајући их националном манифестацијом Словенства и једним од начина очувања народне баштине и обичаја, одржаване су по узору на Свесловенске балове Главног одбора у Београду. На забаве су долазили, поред Срба, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси, Словаци, Пољаци, Руси, Лужички Срби. Обичај је био да сви буду одевени у народна одела. Програм је укључивао и ревије народних костима. Често су забаве имале своје покровитеље. Забележено је да су то биле бановица Каја Матковић и супруга команданта места Љубица Николајевић (1935). Покровитељке 1937. године биле су бановица Маргита Пауновић и супруга армијског генерала Катарина Стојановић, а одржан је у просторијама Народног дома. У програму су учествовали знаменити уметници попут Маге Магазиновић са њеним ученицима, песникиње и учитељице Цвете Бингулац која је на бини изводила српску свадбу или композитора и музичара Светолика Пашћана Којанова.

Само Коло је имало лепу колекцију народних ношњи које је и издавало за различите потребе и на тај начин стицало приходе. О вредности и лепоти тих костима сведочи и чињеница да су, у Годишњим извештајима, били наведени као покретна имовина. Да би набавиле што већи број оригиналних српских ношњи чланице Кола су сарађивале са Одбором за пропаганду женских народних рукотворина, те преко њих проналазиле старе ношње и откупљивале их за Коло.

Својим прилозима Коло је омогућавало изградњу и рад многих културно просветних институција: Народног позоришта, Омладинског друштва Карађорђе, Чика Јовиног фонда за сироту децу, Трговачког удружења, Црвеног крста, новосадског Привредника, Дома војвођанских студената у Београду, Певачког друштва „Ратар“ у Крстуру, Задужбине Вука Караџића, Истарског друштва „Орјен“, Хрватског просветног клуба, Удружења Руса. Уметнике и књижевнике су помагале откупом или штампањем њихових дела. Омогућиле су штампање збирке новела Димитрија-Мите Клицина „Успомена на славне дане – једва дочекане“ (1939).

Коло је активно учествовало у раду других хуманитарних, културних и просветних удружења, попут Главног одбора КСС у Београду, Југословенског женског савеза, Југословенске Уније за заштиту деце, Народне одбране Црвени крст, Југословенско-бугарске лиге, Соколског друштва, Јадранске страже, Женског покрета, Савеза културних друштава.  Статус Потпомажућег члана имале су код „Пријатеља ликовне уметности“.

Да би биле информисане о дешавањима на другим просторима где Срби живе биле су претплаћене на бројне часописе попут охридског Мисионара, Гласника (Југословенског женског савеза), Жена и свет, Чување здравља, Народне игре…

Ниједно значајније дешавање у граду није могло протећи, а да чланице Кола нису биле присутне као организатори, суорганизатори или посетиоци. Једнако важно је било обележити државне и верске празнике, као и дочекати госте из других градова или држава. Њихово присуство је било забележено на концерту Крагујевачке женске задруге, на 60-годишњици Задруге Срба занатлија, на дочеку учесника слета, на именовању банова, дочеку Краљевске владе, на доласку сестара из Сплита или Здружених жена Вардарске Бановине.

Водиле су рачуна о важним датумима из историје; Дан мира, Дан уласка српске војске у Нови Сад, рођендан Краља.

Посебна почаст одавана је Дану мира (11. новембар) одржавањем помена у цркви, посећивањем и освећивањем гробова палих бораца, организовањем свечане академије са пригодним предавањем.

Сваке године организована су тематска предавања, а предавачи су били важне јавне и верске личности попут Јелице Беловић Бернаџиковске (1930), др Добриле Симић (1931), Епископа бачког др Иринеја Ћирића (1932, 1934), др Николе Мрвоша (1935), проф. Милисава Савулца, директора Женске учитељске школе В. Младеновића (1938), директора Друге мушке гимназије Светислава Марића (1940). Овим обележавањима присуствовали су представници војне и цивилне власти и бројно грађанство.

Дан уласка српске војске у Нови Сад (09. новембар) након победе у Првом светском рату обележаван је свечано, а тим поводом, 1938. године предавање је одржао Игњат Павлас, председник Савеза културних друштава.

Датуми и догађаји везани за владајућу краљевску породицу Карађорђевић (рођендани, помени, годишњице и дочекивања) обележавани су присуством на богослужењу, полагањем венца на споменику Краљу Петру Великом Ослободиоцу на Опленцу, присуством на прослави 10-годишњице владавине Њ. В. Краља Александра I, као и сваком доласку Краља у Нови Сад. Присуство чланица Кола је било приметно и на комеморацији и сахрани Краља Александра I Ујединитеља.

Чување успомене на знамените Новосађане, чланице Кола су чиниле обилажењем споменика на које су постављале цвеће и палиле свеће, попут Савке Суботић, чика Јове Змаја и др.

Да би рад Кола био целисходнији било је неопходно обезбедити прикладан простор. Због тога су, од самог оснивања, чланице КСС износиле идеју о градњи дома. На Скупштини КСС која је одржана у згради Дунавске бановине 1935. године одлучено је да се крене са градњом таквог објекта. Претходно је Коло од Града купило земљиште на Булевару Краљице Марије на коме је требао бити саграђен дом. Један од повода за градњу дома био је реализација програма „Заштите девојака“ намењен збрињавању сиромашних и незаштићених  девојака. У дому је планирано одржавање домаћичких течајева, ћилимарске школе, смештај конвикта, али и организовање просветног, хуманог и социјалног рада. Такође и формирање ђачке трпезе.

Чланице Кола су увеле обичај и да кумују на крштењу деце из Дома за матере и одојчад.

У периоду пред Други светски рат, којим је добар део Европе већ био захваћен, Коло се припремало правећи топлу одећу за будуће отаџбинске браниоце, обучавајући чланице на курсевима за болничарке, али и ажурирајући, у име „Уније за заштиту деце“, спискове корисника помоћи, и изналажење решења за њихово евентуално збрињавање у случају рата, правиле пописе жена које могу бити ангажоване у одбрани земље у случају рата.

Чланице Кола су биле изузетно уважаване од стране друштва. За своје активности имале су специјалне попусте у саобраћајном превозу. Потврда о чланству били су значка КСС или потврда. Највећи број чланица биле су учитељице и наставнице. Њихово ангажовање у раду Кола сматрало се оправданим и на то се гледало благонаклоно. Слична ситуација је била и са другим запосленим женама.

Престанак рада Кола

Према сведочењу тадашње председнице Кола, Даринке Мандић-Могин, рад Кола је престао ратним дејствима 1941. године. Формално, Коло је престало са радом 22.07.1943. године Одлуком мађарских власти број: 196.063/1943.VII.b. Имовина расформираног Кола, истом одлуком, донирана је Новосадској грчко-источној (православној) цркви. Од имовине наводи се земљиште заведено у катастарским књигама као 4.777 A.I. 1-2. (плац преко пута Соколског дома); и кућа са двориштем на бројевима 4815/14. и 4817/10. Уз кућу дат је и сав ентеријер. Површина некретнина износила је 344 кв. хвата. Кућа се налазила у улици Марка Миљанова 12 (Lórántffy Zsuzsanna utca, 1941–1944). Списи о препису имовине Кола српских сестара на име Српске православне цркве налазе се у Историјском архиву Града Новог Сада.

Рад Кола у Новом Саду, од почетка рата, 06.04.1941. остаје неистражен из више разлога. Документација о раду Кола уништена је у току рата, али и у периоду након рата. Наиме, мађарске власти нису благонаклоно гледале на удружења са српским предзнаком. Због тога су неке од чланица Кола и страдале већ у Рацији 1942. године. То је био разлог да остале чланице униште највећи део архиве КСС. Ништа боља ситуација није била ни након завршетка рата. Комунистичке власти су задржале одлуке о забрани рада националних и женских удружења, а њихову имовину су конфисковале. Разлог је био идеолошке природе. Рад су несметано наставила само Кола која су постојала у дијаспори.

Коло српских сестара Епархије бачке у Новом Саду – обнова рада

Почетком деведесетих година 20. века, ратна атмосфера надвила се над територијом тадашње СФР Југославије. Српски народ је поново био угрожен на многим просторима. Нажалост, поново се указала потреба за различитим хуманитарним деловањима каква је чинило Коло српских сестара за време свога постојања (1929–1941). То је иницирало обнову његовог рада. Оснивачка Скупштина Кола српских сестара – добротворног удружења при Епархији бачкој одржана је 04.03.1991. године у Алмашком светосавском дому, са геслом да се прикључе … све сестре које желе чинити дела милосрђа и бити на услузи свом народу у хуманитарним акцијама. Иницијатори су били Миланка Радоњић – Ћурчић и прота Мирко Тишма, уз благослов Његовог Преосвештенства Владике бачког Г. др Иринеја Буловића.  

Задаци су им били исти: помоћ подручјима која су ратом захваћена, пре свега у Хрватској и Босни и Херцеговини. Прикупљање и достава одеће, обуће, хране, санитетског материјала, лекова и друго српском народу на ратом захваћеним подручјима. Коло је активно и када је у питању помоћ рањеницима у новосадским болницама и стационарима, као и избеглим лицима која су уточиште пронашла у Новом Саду и околини. Због постојања великог броја деце без једног или оба родитеља и потребе за њиховим скрбништвом основан је Фонд ратне сирочади (1992). За многобројне незбринуте Коло је основало кухињу и организовало лекарске прегледе за социјално угрожене.

Активност Кола није се сводила само на помагање становништва угроженог ратним дејствима. Помоћ су пружале домовима старих, школама, деци ометеној у развоју. У оквиру Кола основана је и секција „Треће чедо“ која је новчано и материјално даривала породице са троје деце. Такође, сваке године награђују прворођену бебу на Српску нову годину, помажу изградњу цркава, посећују и освештавају гробове знаменитих Новосађана.

На културно просветном пољу су покренуле ликовно песничку манифестацију „Светосавље и наше доба“, Ликовну колонију, Видовдански концерт… Окренуте су и очувању православних обичаја и традиције.

За свој рад Коло је награђено са Граматом Српске православне цркве (1992) и Октобарском наградом Града Новог Сада (2015).

Кроз рад Кола, у периоду 1991-2023, прошло је око 300 чланица, а фунцију председнице обављале су:  Миланка Радоњић (1948), Савка Гојковић (1933-2020), Милена Гавриловић (1925), Миљана Кузмановић Костић (1958), Славојка Тодоров (1949), Светлана Прокић (1961) и Мирјана Шећеров Шуљманац (1949). Од 2018. Коло је члан Сабора Кола српских сестара Републике Србије.

Закључак

Коло српских сестара је формирано 1903. године као женско друштво патриотски оријентисано, чији рад је, за све време постојања, за разлику од многих других женских друштава, у први план истицало хуманитарни и рад на националном идентитету и изградњи најпре српске државе у прве две деценије 20. века, па до идеје о југословенском суживоту након стварања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Борба за женска права није била у опсегу њиховог ангажовања. У периоду између два светска рата то је најбројнија и најбоље организована грађанска женска организација.

Да би рад Кола српских сестара био доступан на што већем простору и да би се одвијао брже и ефикасније, оснивани су одбори на свим територијама где су Срби живели. Један од њих основан је и у Новом Саду 1929. године. Иако је његово постојање везано, највећим делом, за мирнодопски период (до 1941) ипак је недаћа, сиромаштва и беде било на претек. За такве КСС је било мирна лука и зрачак светлости. У њему су невољници могли бар делимично да ублаже своју беду.

Сестрaма у Колу није мањкало мотивације јер су радећи на хуманом пољу радиле за опште добро српског народа. Тај рад се сводио на помагање породица без домова и огњишта, помоћ деци без родитеља, немоћним и старијим особама.

Културно просветни рад Кола огледао се у помагању књижевника и уметника, откупу књижевних дела и давању прилога уметницима. Посећивале су сва важна предавања, изложбе и приредбе културно просветног садржаја. Коло је настојало и да делује стимулативно. Стога је добре ђаке стипендирало или награђивало поклонима и новчано.

У то име слава и хвала чланицама Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду, које је било активно пуних 12 година. За то време њихов плодан рад био је српском народу, али и шире, на понос, корист и дику.

Литература

• Н.Н. Женски свет – Лист Добротворних задруга Српкиња, бр. 9, Нови Сад 1903.
• Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1903.
• Вардар : календар, Издање : Друштво „Кола српских сестара“, Београд 1906–1940.
• Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња, Штампарија српске књижаре браће М. Поповића, Нови Сад 1906.
• Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1921.
• Упутство, Коло српских сестара, Штампарија „Св. Сава“, Београд 1928.
• Н.Н, Коло Српских Сестара у Новом Саду, Нови Сад, бр. 42, Нови Сад 1930.
• Време, Београд 1929–1940.
• Правда, бр. 10527, Београд 1934.
• Алманах хуманитарних друштава, Београд 1940.
• Јованка Кецман, Жене Југославије у народном покрету и женским организацијама 1918–1941, Народна књига, Институт за савремену историју, Београд 1978.
• Зорка Поповић, Моје сестре у Колу српских сестара Епархије бачке – кратке биографије, Нови Сад 1995.
• Милица Растовић, Историјат Кола српских сестара, Нови Сад 1995.
• Коло српских сестара Епархије бачке – Нови Сад 1991. г. – 2001. г., Нови Сад 2001, 2.
• Савић, Јелена, Коло српских сестара – Одговор елите на српско питање, Годишњак Етнографског музеја у Београду, Београд 73/2009.
• Грујовић, Вучко, Коло српских сестара, Чачак 2013.
• Коло српских сестара Епархије бачке Новог Сада – Наших 25 година, Нови Сад 2016.
• Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад 1991–2021., Нови Сад 2022.

Документа и извори:

– Позив и програм за концерт са игранком који организује Коло српских девојака, вл: Музеј Града Новог Сада, КИ- 3166/3.

– Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, ознака: M. 14720, вл. Рукописно одељење Матице српске.

– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1929–30. год, Нови Сад 1930.

– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1930–31. год, Библиотека Матице српске П III 17218.

– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1934-1935. год, Историјски архив Града Новог Сада.

– Молба Кола српских сестара Краљевској банској управи Дунавске бановине за субвенцију за зидање дома, 03.06.1933, вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 IV 33217/933.

– Молба Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду Градском савету Нови Сад од 12.07.1935, Историјски архив Града Новог Сада, F 150  63299-35.

– Молба Кола српских сестара Градском поглаварству за субвенције за свој рад, Историјски архив Града Новог Сада, ИД: 149953; фонд: 150; год: 1935; фасц: 63299, арх. бр: 867.

– Извештај са Главне скупштине Кола српских сестара у Новом Саду од 02.05.1935. године. Вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 II 30266/1935.

– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1937–1938. год, Библиотека Матице српске, бр. 138855.

– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1939–1940. год, Библиотека Матице српске, бр. П III 17218.

– Списи о преносу имовине Кола српских сестара у Новом Саду, 1943, вл. Историјски архив Града Новог Сада, ИД:165937.

– Одлука о расформирању Кола српских сестара у Новом Саду од 26. јула 1943, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 29327-43.

– Годишњи извештај 1993–94. год. Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад, 1994, вл. Библиотека Матице српске инв. бр. 1121148.

Електронски извори:

• https://zenskimuzejns.org.rs/2022/11/16/zenske-organizacije-u-novom-sadu-u-drugoj-polovini-19-veka/

Списак чланица Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду

У периоду 1929-1943 [1]

Почасни председник Скупштине КСС:

1. Његова Светост патријарх српски господин Варнава

Почасни члан:

1. Његово Високопреосвештенство Епископ бачки, др Иринеј Ћирић

Почасне председнице:

1. Љубица Дуњић, супруга бана Радосава Дуњића (1930)
2. Станка-Стана Матић(1900-1970), супруга бана Светомира Матића (1930-1931)
3. Цајка Николић, супруга бана Милана Николића (1931-1933)
4. Маргита  Пауновић, супруга бана Светислава Пауновића (1935-1936)
5. Олга Радивојевић, супруга бана Јована Радивојевића (1939-1940)
6. Јованка Петровић (1911–1973)
7. Ружа Јевтић

Чланови Управног и Надзорног одбора КСС

1. Емилија Софић (1862-1955), председница УО Кола (1929–1938) и почасна председница Кола
2. Јелисавета др Ст. Суботин, председница УО Кола (1938–1941)
3. Даринка-Дара Мандић-Могин, председница Кола
4. Јелисавета-Јелена Клицин (1875–1933), подпредседница УО Кола и почасна чланица Кола
5. Славка-Слава Ковачевић, потпредседница УО Кола
6. Аница Ракић (1883–1941), потпредседница УО Кола, председница НО Кола, чланица Одбора Кола
7. Олга Бугарски (1888-1963), подпредседница УО Кола
8. Лепосава Петковић, подпреседница УО Кола, чланица Одбора Кола
9. Јулка Мицић, подпреседница УО Кола
10. Мира Јаковљевић, подпреседница УО Кола
11. Евица Стефановић (1882–1944), потпредседница УО Кола и чланица Одбора Кола
12. Лепосава-Лепа Матијашевић, секретар УО Кола
13. Гизела-Гиза Повољни (1899–1965), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
14. Меланија Кун (1891–1967), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
15. Олга Диклић (1865–1954), секретар УО Кола, члан НО Кола
16. Бранка Ковачевић Бојовић, секретар Кола
17. Олга Геровац, секретар УО Кола
18. Вида Вуковић (1902–1971), секретар УО Кола
19. Наталија Поповић (1911-1980), секретар УО Кола, чланица Одбора и потпредседница Кола
20. Маргита (Маргарета) Пшеничник (1890–1930), чланица УО Кола
21. Ангелина-Анђелија Страјин (1895–1966), чланица УО Кола, чланица Одбора Кола
22. Зора Гркинић, благајница УО Кола
23. Добрила Брашован Увалић (1888–1961), благајник УО Кола
24. Катица Антоновић, благајница УО Кола и чланица Одбора Кола
25. Јулијана Вучерић, председница НО Кола
26. Добрила Моротвански, председница НО Кола и чланица Одбора Кола
27. Јелена Марковић-Финас (1863–1939), чланица НО Кола
28. Марија Маца (1894–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
29. Љубица Рајх-Поповић, чланица НО Кола
30. Даринка-Дара Стојковић (1875–1938), благајница Кола, чланица НО Кола,
31. Вера инг. Тошић(1892–1972), чланица НО Кола
32. Јелисавета-Савета Шикопарија (1897–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
33. Сида Кадић, чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
34. Олга Обрадовић, чланица НО Кола

Чланови Одбора КСС:

• Анка Аврамовић (1894–1967)
• Лела Барловац
• Иванка Бељански
• Марија Богосављевић
• Ружа Бојкић
• Јулка Борота (1887–1962)
• Станислава Бошковић
• Зора Гавриловић
• Зора Давидовић(1892–1982)
• Драга Дебељак
• Бланка Деђански (1891–1981)
• Вукосава Дера
• Наталија- Ната Драгомировић
• Боса Дринчић,
• Даница или Драгица Живадиновић
• Вида Живановић
• Даница Иватовић
• Љубица Игњатовић(1884–1967)
• Тинка Инђић
• Јованка Илић
• Олга Јанкелић
• Смиљана-Смиља Јанкулов (1885–1954)
• Бранка Јанчикић
• Зора Јелачић
• Ивана Јовановић
• Љубица Јовановић
• М. Јовановић-Микић
• Катица Капамаџија (1892–1970)
• Санда Ковачевић
• Јелена Конрођ. Шпицер (1883–1942)
• Радмила-Рада Костић
• Даринка-Дара Крајачевић (1892–1970)
• Вукосава-Вукица Лазић
• Олга Маргетић
• Стојанка Марјановић
• Агница Марковић
• Вида Марковић
• Мара Мацедонић (1896–1970)
• Душица Милетић
• Милица Милошев
• Олга Мирилов (1882–1958)
• Софија Михајловић (1869–1944)
• Бојана Михалџић
• Славка-Славна Ненадовић
• Ружа Орлић, чланица Одбора Кола
• Т. Павловић
• Ерна Пауловић
• Кића Пејовић
• Милосава Петковић
• Вида Петровић
• Зора Петровић
• Тинка Петровић,
• Маргита Писничник
• Ирина Плавшић (1881–1945)
• Беба Поповић
• Мила Поповић
• Мајица Радивојевић
• Љубица Савић (1???–1940)
• Љубица Сазданић рођ. Димовић (1899–1942)
• Јелена-Јела Секулић
• Мор др Силаши
• Добрила др Симић
• Радмила др Худак Симеоновић
• Зора Стефановић
• Даница Стопић
• Н. Страјин
• Данка Суботић
• Катица Сувајџић (1894–1967)
• Стевка Сувајџић (1912–1950)
• ЈованкаТаталовић
• МилицаТатарски (1900–1992)
• Анђелија (Анђелка) Тодоровић (1896–1943)
• Вида Тотовић
• ЈеленаТрајановић
• Богданка Хрговић
• Милица Шикопарија

Остале чланице КСС

1. Тинка Аврамовић
2. Даница Адамовић
3. Марија др Адамовић
4. Вукосава-Вукица Ајваз (1893–1956)
5. Ксенија Ајваз
6. Мара Акшамовић
7. Славка Аларгић (1901–1954)
8. Вера Алексић (1898–1968)
9. Милена Андрић (1890–1973)
10. Анђелка Анокић
11. Катица Антонијевић
12. Милена Арсенијевић
13. Супруга дра Милорада Арсенијевић
14. Катица Атанацковић рођ. Ђокић (1885–1942)
15. Ана Барта (1896–1951)
16. Славка Бастајић
17. Ирина Белајчић
18. Мила Белегешањин
19. Јелена Белеслин
20. Марија-Мара Белеслин (1906–1986)
21. Ђурђинка-Ђурђина Белић (1899–1962)
22. Вера Бењак (1903–1981)
23. Марија Бибић (1888–1972)
24. Зорка Билиц
25. Цвета Бингулац (1874–1950)
26. Даница Бичански (1878–1949)
27. Милена Богдановић
28. Олгица Богдановић
29. Радмила Бојић
30. Катарина-Катица Бокшан (1888–1942)
31. Косана-Косара Бокшан (1886–1942)
32. Јелка-Јела др Борота (1906–1989)
33. Јованка Борота
34. Олга Бошњаковић
35. Смиља Бошњаковић
36. Десанка Бранчић (1903–1971)
37. Кристина Браовић
38. Јованка Брил
39. Босиљка Бубањ
40. Јулија Будимска
41. Радмила др Буљик (1???-1930 ili 1931)
42. Катица Бургхарт
43. Даница Вајнфелд
44. Вера Васјута
45. Катица др Веселиновић (1892–1980)
46. Олга Вилић
47. Зорка Влалукин (1882–1965)
48. Софија Влалукин (1907–1979)
49. Теодора Воркапић (1895–1955)
50. Анкица Вранић
51. Цица Враћевић
52. Ружа Вујаклија
53. Анкица Вујић (1881–1973)
54. Катица Вујић (1885–1969)
55. Љубица Вујић
56. Лепосава Вуковић (1910–1963)
57. Нада Вукотић
58. Ана Вучетић(1900–1984)
59. Даница Вучковић
60. Зора Вучковић
61. Јелисавета др Вучковић (1906-1990)
62. Магда Гавриловић
63. Зорица Галетић
64. Ленка Гашпарини
65. Видосава А. Грбић
66. Зорка Грбић (1895–1971)
67. Олга Грковић (1885–1941)
68. Мици Грос
69. Јулија Дамјанов (1876–1944)
70. Грозда Дејановић
71. Олга Димилд
72. Зорка Димитријевић
73. Марија Динчић (1921–1974)
74. Супруга Јосифа Домби
75. Мара Дорнштетер
76. Жанета Драговић
77. Марија Драговић
78. Габриела Дулић
79. Катарина Дунђеров
80. Вера Дунђерски (1879–1951)
81. Дора др Дунђерски
82. Елза Дунђерски (1878–1955)
83. Олга Дунђерски
84. Боса Ђаковић
85. Лепосава Ђеровић
86. Софија Ђисаловић (1883–1962)
87. МараЂитков (1904–1992)
88. МараЂукић
89. МараЂурић
90. Дренка Ердељан
91. Јованка Живић
92. Дана Живковић
93. Милица Жикић
94. Невена Жикић
95. Љубица Завишић (1894–1948)
96. Маргита Заплетан
97. Аглаја Зечевић (1897–1944)
98. Мила Зотовић
99. Рава Зрнић
100. Олга Иванчевић (1906–1994)
101. Анђелка Ивезић
102. Даринка Ивковић (1865–1936)
103. Марина Ивковић
104. Мила Ивковић
105. Радослав Илијћ (1894–1980)
106. Јелица Илић
107. Невена Илић
108. Ксенија Искруљев (1899–1970)
109. Мица Јаковљевић
110. Олга др Јаковљевић
111. Вукосава Јакшић
112. Марија Јанковић (1868–1942)
113. Олга Јанковић
114. Бранка Јанчекић
115. Јелисавета Јанчић
116. Илинка Јапунџић
117. Смиља Јапунџић
118. Јелена др Јевремовић
119. Милена Јегдић (1900–1972)
120. Зорка Јелешић
121. Олга Јелинак
122. Олга Јеремић
123. Ружа Јеремић
124. Мара Јовановић (1??? –193?)
125. Олга Јовановић
126. Марија Јорговић
127. Невена Јорговић
128. Мара Јоцић
129. Зорка Калуђерски (1881-1960)
130. Мара Карловарис
131. Анђелка Катурић
132. Вида Каћански (1918–1942)
133. Љубица Каћански
134. Фрида Каурински
135. Станислава Кентеров
136. Аранка Керекеш (1893–1959)
137. Христина-Кристина Кириловић (18741957)
138. Марија Кирић
139. Дара Кобалд
140. Зорка Ковачевић
141. Александра Коларски (1900–1970)
142. Јелисавета Коларски (1890–1957)
143. Удовица И. Кољари
144. Марија Коњевић
145. Олга Короди
146. Даница-Дана Костић (1876–1953)
147. Олга П. Костић
148. Катица Крајачевић
149. Милена Лазачев
150. Милица Лалић
151. Ила Лампел
152. Хермина Лампел
153. Јелисавета др Лацковић
154. Пава др Лемаић
155. Мара Ловрековић
156. Фани Лустиг
157. Мара Максимовић (1900–1956)
158. Персида Малин Перица (1899-1968)
159. Катица Манојловић
160. Вукосава Маргетић (1897–1974)
161. Илинка Марковић
162. Савета Марцикић (1886–1971)
163. Марија Матејка
164. Даринка-Дара др Матић (1869–1951)
165. Мира Матић
166. Смиљка Матић
167. Зорка Микетић (1900-1966)
168. Ружа Микин
169. Олга др Милетић
170. Емина Милић
171. Зорка Миличев
172. Зоранка-Зорка Миливојев (1902–1975)
173. Милева Милованов (1858–1949)
174. Гордана Милошев
175. Јелена Милунов (1908–1982)
176. Мила Миросављевић (1882–1961)
177. Зора Михајловић
178. Нада др Мицић Паквор
179. Вукосава Мишић-Бичански (1872–1940)
180. Зорка-Зорадр Могa (1910–2006)
181. Милица др Моч (1893–1983)
182. Матилда Мудрински (1880–1966)
183. Катица Мургашки
184. Милена Мургашки
185. Софија Мургашки (1888–1949)
186. Иванка Нађвински (1896–1972)
187. Злата Настић (1894–1981)
188. Мара Настић
189. Анка Недић, (1886–1934)
190. Гизела Павловић Неше
191. Вида Николић (1903–1957)
192. Драгица Николић
193. Живка Николић (1895–1976)
194. Јулка Николић
195. Персида Николић (1889–1940)
196. Невена Нишевић
197. Зора Новаковић (1889–1956)
198. Нада Обрадовић
199. Јелена др Орешковић
200. Савета Орешковић (1894–1956)
201. Даница Пајинов
202. Здравка Пауловић
203. Ерна др Пауловица
204. Јелка Первас
205. Ирма Песинг
206. Јулка Петковић (1886–1937)
207. Амалија Петровић (1898–1974)
208. Бујимка Петровић
209. Нада Петровић
210. Радмила Петровић
211. Јованка Пецић (1892–1955)
212. Мара Плесничар
213. Ангелина Попов
214. Олгадр Попов
215. Александра др Поповић (1890-1964)
216. Анастасија Поповић (1894–1975)
217. Десанка Поповић
218. Љубица Поповић
219. Меланка Поповић
220. Мила Даке Поповић
221. Мира Поповић
222. Невена Поповић
223. Мила Поповицки
224. Нада Прекајска
225. Вида Прешић
226. Катица Продановић
227. Славка Прокић
228. Исидора Пушић (1899–1977)
229. Ирина Пшеничник (1???-1937 или 8?)
230. Олга Радовић (1???-193?)
231. Љубица Радивојевић (1906–1983)
232. Марија Радивојевић (1905–1974)
233. Сида Радованов
234. Вера др Рајковић
235. Аница Ракић (1883–1941)
236. Мара Ралетић (1898–1955)
237. Марија Ралетић (1879–1970)
238. Нада Релић
239. Елза Ристић
240. Иванка Савић
241. Зорка Сакетић (1891–1968)
242. Јелисавета Секулић (1869-1953)
243. Анселма-Селма Секулић (1866–1966)
244. Милева Сенћанин (1886–1978)
245. Загорка Сенчанин
246. Јулка Сивчев (1907–1992)
247. Милева Симић (1858–1946)
248. Емилија Софић
249. Славка Спорић
250. Ранка Сретеновић
251. Ангелина Станојевић
252. Софија Станојевић (1887–1958)
253. Милица Стојановић
254. Јулка Стојков
255. Радмила Суботић
256. Јелена Тајбнер
257. Ракила Танурџић (1891–1937)
258. Зора Тапавица
259. АнђелкаТеодоровић
260. Мара Теодоровић (1908–1989)
261. Перса Теодоровић
262. Милка Тепавац
263. Мара Тешић
264. Спасенија Тошић
265. Десанка Ћулум (1900–1982)
266. Адела Фелдман рођ. Ајсман (1896–1942)
267. Вера Филиповић (1898–1972)
268. Александра Фишер
269. Пирошка Форгач
270. Вида Француз (1875–1963)
271. Магда Хајом
272. Санда др Хаџи
273. Ангелина Хес (1900–1965)
274. Ида Хуберт рођ. Заборовски (?-1942)
275. ? др Чаковац
276. Бојана Чирх
277. Нада Шијаков (1913–1990)
278. Зора Шилић (1888–1965)
279. Зорка Шилић (1897–1963)
280. Милица Шилић
281. Персида Шилић (1912–1999)
282. Клара Шлангер
283. Оскар Шосбергер
284. Селма Шпицер
285. Јелена Шрам
286. Вера Штефановић
287. Љубица Штрасер
288. Маргарита Штула

Почасни чланови добротвори:

• Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ
• Стеван Борота
• Мита Клицин (1869–1943)
• Јованка Милошевић
• Михајло др Пупин (1854–1935)
• Вукосава Радовановић (1901–1980)
• Александар Секулић

Саветни чланови:

• Милорад др Арсенијевић (1898–1975)

• Радослав др Илијћ (1894–1980)
• Павле Инђић
• Мираш др Кићевић
• Јефта др Поповић
• Јован др Поповић

Утемељачи:

• Милан Инђић
• Јулија Киш Адамов, коју је уписала и прилог дана њена унука Јулија Будимска
• Миле Николић
• Божидар Петровић
• Душан Поповић, инспектор Банске управе, кога су његови пријатељи Риста и његова супруга Шајин-Милетић, управник државне болнице у Новом Саду, уписали за утемељача.
• Миле Николић, син бана М. Николића, кога је за утемељача уписао Ђока Дунђерски
• Александар Секулић, кога је  уписала и у његово име прилог дала мајка Јелисавета Секулић.

Молба: Обраћамо се свим читатељкама овог текста, да уколико имају било какву информацију о наведеним чланицама Кола у периоду између два светска рата, препознају некога на фотографијама или примете да је неко име изостављено, а знају да су им преткиње биле сестре у Колу, контактирају ЖеНСки музеј ради размене информација. Сваки документ, свака фотографија и сваки предмет везан за рад Кола у овом периоду представља драгоценост за даље изучавање деловања ове женске организације. Захваљујемо унапред.

---

[1]Списак начињен на основу прегледа бројне грађе: Извештаји о раду Кола српскихсестара 1929-1940; Вардар –календар 1929–1941; https://novosadskaracija.com/spisak-zrtava-racije/