Željko Grulović
Skup je otvoren
Simbolično, S.K.U.P. je potpisao ugovor sa Gradskom institucijom za kulturu Atelje 61 na isti datum kada je Atelje 61 osnovan, naravno, sa vremenskom razlikom od oko 60 godina. Nastanak institucije Atelje 61 omogućen je gestom umetnika Boško Petrović koji je donirao vlastiti atelje kao zalog za pokretanje institucije. Inicijativa za pokretanje i formiranje S.K.U.P. potekla je od Multimedijalnog centra Led Art, koji je godinama bio stožer okupljanja na nezavisnoj kulturnoj sceni Novog Sada i pokretanja velikog broja umetničkih akcija i programa.
Prostor S.K.U.P.-a otvoren je 1. marta 2024. godine performansom Aukcija/otvaranje. Sam performans je već na otvaranju pokušao da ucrta neku vrstu „statementa“ o tome čemu S.K.U.P. treba da služi i šta on treba da predstavlja. Ko je te večeri bio prisutan u novootvorenom prostoru, mogao je da vidi raspadnuta radnička kolica, čiji su delovi bili povezani žicom da bi mogla da funkcionišu, a točak izduvan od težine betonskih kocki koje su dugo (i još uvek jesu) lajt-motiv celog kreativnog distrikta. Nedaleko od tih kolica nalazila su se velika potrošačka kolica, koja se koriste u hipermarketima, a koja su bila puna „robe“, u ovom slučaju umetničkih radova. Tu su, naravno bili i ljudi – performeri-članovi S.K.U.P.-a.
Udarcima čekića o drvenu podlogu, predsednik S.K.U.P.-a “ koji je preuzeo ulogu voditelja aukcije započeo je performans. Najmlađa članice S.K.U.P.-a, je teatralnim nastupom prvo vadila umetničke radove iz potrošačkih kolica, a zatim ih prikazivala potencijalnim aukcionarima trudeći se da okupljenoj publici podigne apetit za licitaciju umetničkih radova, odnosno robe. Integralni deo performansa činilo je i iznošenje kocki iz radničkih kolica (kocke su iznosili članovi i članice S.K.U.P-a) svaki put kada bi, nakon licitiranja, roba pronašla svog kupca.
Na kraju aukcije/performansa, osim razmene robe za novac i oslobađanja kolica od tereta (da bi se mogla ponovo koristiti za rad), ostalo je pitanje: da li je to uopšte bio performans? Ko je bio performer, a ko publika? Ko je radnik, a ko stvaralac? I naravno, ona ključna pitanja: kako može da funkcioniše prostor S.K.U.P.-a? I zašto baš S.K.U.P.?
Samoupravno je besmislica?
Samoupravno je kao princip jedan od ključnih (željenih, pretpostavljenih) principa koji stoji iza umetničkog/radničkog kolektiva S.K.U.P. Ono (samoupravljanje) postavlja temeljni izazov kako u razumevanju odnosa umetnosti prema društvu i institucijama, tako i u njegovoj praktičnoj primeni u okviru kolektiva. Svakako da samoupravni principi u umetničkoj praksi teže autonomiji i slobodi, kako u stvaralaštvu, tako i u odnosima među umetnicima i kulturnim radnicima, međutim samoupravljanje podrazumeva i da umetnici i kulturni radnici preuzimaju odgovornost za organizaciju svojih aktivnosti, donose odluke u kolektivnom procesu, i razvijaju modele koji omogućavaju autonomno promišljanje umetničkih procesa i umetničkog rada. Samouprava takođe znači da preuzimaju odgovornost kako za rezultate tako i za celokupni „život” svoga rada, što ne uključuje samo manifestacioni deo umetnosti, odnosno kulture, već i uslove rada i funkcionisanja kao i principe na kojima će se taj život zasnivati, odnosno živeti.
Sama ideja samoupravnog u savremenom (postjugoslovenskom u našem slučaju) društvu i umetnosti nailazi na brojne kontradikcije, posebno u kontekstu predominatnih neoliberalnih (tehnofeudalnih?!) tržišnih uslova u kojima umetnost danas egzistira. Umetnici i kulturni radnici koji teže autonomiji, suočavaju se i najčešće su suprotstavljeni imperativima tržišta i kapitalističkim normama koje oblikuju (ili se trude da preoblikuju) prostor umetnosti, što kao rezultat stvara dilemu o tome da li je moguće održati autonomiju umetničkog stvaranja u sistemu koji favorizuje tržište i ekonomsku valorizaciju umetnosti. Umetnici i kulturni radnici unutar samoupravnih sistema suočavaju se s pitanjem: kako sačuvati autonomiju u sistemu koji je podložan spoljnim ekonomskim i institucionalnim normama?
Osim toga, kolektivno samoupravljanje unosi dodatne izazove vezane za samostalan – individualan rad umetnika, jer unutar samoupravnog sistema često dolazi do potrebe za konsenzusom, što može dovesti do kompromisa i smanjenja autonomije u pogledu umetničke slobode pojedinca, odnosno stvaraoca (bilo da je on umetnik ili kulturni radnik što je tema za duboku diskusiju).
Na kraju ili na početku, samoupravno kao termin u našem slučaju u sebi sadrži naboj antagonizma jer se ne može o njemu misliti bez jasne odrednice prema samoupravnom socijalizmu Jugoslavije. Antagonizam pokretanja bilo čega samoupravnog na kulturnom, društvenom pa i političkom prostoru u kome su takvi „eksperimenti” doživeli poraz, sa verovanjem u uspeh već „dokazano” poraženog, jeste možda apsurd po sebi. Međutim, ukoliko se fokus, odnosno perspektiva, izmesti iz pozicije poraza, moguće je opredeljenje za samoupravno delovanje posmatrati ne kao nastavak, već kao početak novog eksperimenta ili drugim rečima, pogrešimo/padnimo bolje.
Kolektivno je utopija?
Kolektivno, zajedničko, povezano jeste srž funkcionisanja S.K.U.P.-a, jer se temelji na zajedničkom upravljanju umetničkim prostorom, resursima i projektima. Sam kolektivni rad udruženih pojedinaca i organizacija različitih senzibiliteta, znanja i veština, pomaže i razvija interdisciplinarne pristupe umetnosti, kroz koje se umetnost može koristiti kao pozitivni društveni instrument. Kolektivna organizacija omogućava umetnicima i kulturnim radnicima uključenim u procese kolektivnog da prepoznaju vlastite umetničke pozicije unutar šireg društvenog i političkog okvira, kao i da razvijaju strategije za alternativne pristupe umetničkoj praksi.
S druge strane, kolektivna organizacija umetničkog i kulturnog rada u aktuelnom društvenom trenutku, gde je prenaglašeni individualizam (koji neretko prerasta u narcisoidnost) pre pravilo nego izuzetak, nosi sa sobom različite izazove. Unutar samog kolektiva, pred umetnike i kulturne radnike postavlja se imperativ uspostavljanja ravnoteže između zdrave kreativne potrebe za umetničkom i kreativnom slobodom, i kolektivne odgovornosti koja često u sebi sadrži potrebu za odricanjem, kompromisom i prihvatanjem drugačijih ideja.
Na širem društvenom planu, ovakve napetosti dodatno se pojačavaju usled konstantne izloženosti fenomenima sistematske praznine ne/postojećeg tržišta i ograničenog polja za ostvarivanje materijalne egzistencije koje državni, odnosno politički sistem obezbeđuje.
Na kraju, bez obzira na navedene antagonizme i prepreke, odabir kolektivnog je (verujem) apsolutno neophodan u vremenu koje nas okružuje, jer omogućuje polje za vežbanje i nastanak nečeg novog, a učesnicima u tom procesu/poduhvatu daje mogućnost da svoju praksu ugrade u izgradnju nove društvene, a samim tim i političke paradigme. U kontekstu samog S.K.U.P.-a, ovo pre svega znači razvijanje onih umetničkih praksi i umetničkog mišljenja koji u svojoj osnovi imaju alternativno, drugačije; onih praksi koje sagledavaju, istražuju i na kraju prihvataju stvarnost postojanja institucija, društva i komercijalnih interesa, onakvih kakve one zaista jesu, kao primarni uslov za njihovu neophodnu promenu. Kolektivni rad, dakle kolektivno mišljenje, postaje na taj način eksperimentalni alat koji ima cilj da se u javnoj – društvenoj sferi eksperimentiše sa novim (potencijalnim svetom).
Upravljanje je nemoguće?
Upravljanje umetničkim prostorom, naročito u kontekstu državnih ili javnih resursa, postavlja važna pitanja o sistemu moći koji oblikuje sve aspekte umetničke produkcije i distribucije. Ispred članova S.K.U.P.-a postavlja se pitanje: Šta je dozvoljeno, odnosno zabranjeno izvesti, izložiti, stvoriti? Šta je poželjno, odnosno nepoželjno distribuirati? Šta ugrožava korišćenje prostora, a šta ga potencijalno podstiče? Korišćenje javnog prostora, koji je u vlasništvu države, unosi paradoks u težnju za autonomijom umetničkog kolektiva. S jedne strane, kolektiv teži da upravlja prostorom na način koji omogućava (podstiče) slobodu i nezavisan rad, dok s druge strane, država, politika (sami tim i aktuelni format kapitalističkog tržišta) i njene institucije postavljaju okvire izvan kojih se umetničkoj i kulturnoj produkciji direktno i indirektno predlaže da ne izlazi. Upravo se u toj činjenici nalazi potencijal S.K.U.P.-a. Potencijal da unapred pretpostavljeni konflikt između kolektivnog samoupravljanja i institucionalnog okvira posluži kao polje za ispitivanje i potencijalno formiranje strategija, ne samo za upravljanje u takvoj specifičnoj postavci, već i za razvijanje strategija za drugačiji pristup funkcionisanju u aktuelnom sistemu koji je formiran oko čvrsto povezanih tržišnih normi/sila i političkih i društvenih normativa/interesa.
Dakle, pred S.K.U.P.-om je ogroman prostor, doduše suženih mogućnosti za istraživanje sistema u kojem je osnovna ideja vodilja da je umetnost predmet tržišnog vrednovanja i profita, nasuprot ideji da je umetnost, odnosno umetnička praksa i misao, nesputana i nematerijalno određena. Upravljanje prostorom je, dakle, u ovom trenutku unapred pretpostavljena igra između autonomnih umetničkih i kulturnih ciljeva sa jedne strane i ekonomskih interesa tržišta, ali i same države, sa druge. Sve to ne znači unapred ni poraz ni pobedu, već samo priznavanje postojećeg stanja, a samim tim i otvaranje pitanja: Šta mi tu možemo da uradimo?
Prostorom se može slobodno raspolagati?
Terminom prostor možemo da opišemo neki objekat u kojem sprovodimo svoje aktivnosti ali, takođe, kao prostor možemo da opišemo i određeno polje za razmenu stavova i mišljenja. Prostor S.K.U.P.-a ili prostor u kojem S.K.U.P. funkcioniše, postavlja pred nas od samog starta kontradikciju između autonomije umetnosti i njenog institucionalnog okvira. Samoupravni kolektiv, kao što je S.K.U.P., koristi državni prostor, što znači da mora da pregovara sa institucionalnim normama, državnom regulativom, dok se, sa druge strane, nalazi u okruženju u kojem je sve veći tržišni uticaj na umetnički i kulturni sektor. Iako je prostor S.K.U.P.-a tehnički javnog karaktera — dakle, opštedruštvenog karaktera — on nije neutralan; on je oblikovan i unapred određen od strane birokratskih procedura i pravila, tržišne logike, savremenih kapitalističkih interesa i zakona.
Korišćenje javnog prostora postavlja izazov kako u održavanju umetničke slobode i kritičke pozicije unutar sistema, tako i u organizaciji, ali i u materijalnoj operativnosti samog prostora, u sistemu u kojem umetnost ubrzano postaje sredstvo za komercijalizaciju i legitimaciju postojećih političkih i ekonomskih normi. Kako onda umetnička praksa i misao koja nastaje ili treba da nastaje u S.K.U.P.-u može biti potencijalno kritična ili subverzivna, kada je njen prostor u osnovi pod kontrolom države i podložan kapitalističkim interesima i logici?
Prostor, u ovom kontekstu, postaje jedna vrsta paradoksa, dakle, paradoksalni prostor: s jedne strane, on je platforma za produkciju umetnosti koja teži da stvori alternativne i kreativne, sveže i, što da ne, disruptivne pristupe, dok s druge strane, on je prostor moći u kojem umetnost mora da se uklopi u okvire koji favorizuju tržište i savremeni kapitalizam (tehnofeudalizam). Fuko, u svojoj analizi discipline i moći u umetničkim institucijama, pokazuje kako prostor može biti oblikovan tako da reguliše umetnost i njene stvaralačke procese, pa čak i kada se čini da pruža slobodu. U tom smislu, prostor u kojem S.K.U.P. funkcioniše postavlja pitanje: Kako umetnost može ostati autonoman proces u svetu gde su svi prostori (kako mentalni, tako i svi ostali) postali podložni tržišnim i političkim normama?
Fotografije: David. Hrubik