Ljiljana Jokić Kaspar
NEVERNIKE JE UJUTRO probudio zvuk sirena koje su zavijale ispuštajući stravične zvuk. Do tada su ih slušali jednom mesečno, svake srede, kada su u njihovom gradu vežbali opštu sigurnost građana. Istrčavali su na ulice sluđeni i bunovni, u pižamama i šlafrocima, gledajući suznih očiju u suncem obasjano nebo, ne verujući onom što vide, ne znajući šta da rade i kuda da idu. Mnogi su krenuli prema podrumima a mnogi se vratiše u svoje kuće i stanove razočarani jer su sirene utihnule, samo se glas spikera sa TV ekrana orio ulicama i mešao sa žamorom radoznale, uplašene gomile.
Gospođa Mitić je napravila ručak na brzinu, smatrajući da se srpska jela dugo kuvaju, te ne mora baš sa njima započeti bračnu sreću. Uključila je televizor da čuje šta se dogodilo. Ništa nije razumela, ali je videla svoju omiljenu spikerku kako muca. Tako zabrinuta zaboravila je da zaprži čorbu, a umesto srpskog jela napravila je kinesko. Doktor Mitić se vratio izuzetno nervozan s posla i zatekao je kako pije. Obradovao se i ohrabrio, nalivši sebi duplu votku, sav srećan što ga žena u svemu podržava. Proslavljao jc tu činjenicu do večeri, ne okusivši ni zalogaja, a ceo kineski ručak završio je u stomaku nove mlade i zadao joj grdne nevolje. Oni koji su ceo dan čučali po podrumima, sedeći ili leškareći na starim madracima i dušecima, obradovali su izgladnele buve. One se još uvek nisu lepile i grickale, zbog novog začina u ljudskoj krvi kojeg je doktor Mitić kasnije spominjao kao adrenalin.
Vili Gregec se pitao o čemu će pisali pisci koji su poslednjih godina posmatrali nebo iz prikrajka, pričajući da su bolešću i kostoboljom osujećeni u svojim poštenim, umetničkim namerama.
Krunica Etinski je šetala po gradu usred urlika sirena i uživala na suncu koje je sijalo i grejalo joj obraze.
Uživala je u njegovoj blagotvornoj toploti, ne razmišljajući o novim pegama. Njen šiljati nos štrčao je visoko ka nebu, trudeći se da namiriše kišu, osipajući se svakog minuta novim flekama.
Velike količine vodene pare sa zemlje i asfalta zamaglile su nebo a avionic odleteli u svoje baze neobavljena posla. Nisu izbacili ni jednu bombu do večeri.
Krunica se vratila kući i zatekla gospodina Etinskog potpuno treznog. Kada je zamolio da mu skuva kafu, koju je ispio na dušak, doživela je šok. Nije ništa popio do večeri, izrazivši želju, kao pred streljanje, da sutradan pojede burek za ručak. Tužni su bili oni koji su tada imali rođendan, jer ga se niko nije setio. Nigdc nije bilo nikakvog slavlja, sve je bilo pusto i tiho a strah ogrnut velom noći šunjao se ulicama.
Za samo jednu noć oterao je sve klošare, prosjake, pijance I pse lutalice u haustore, šupe i podrume. Grad je bio prazan i u potpunom mraku. Nigde nije zasijala ni sijalica, ni žižak, ni kandilo, niko nije promolio ni nos na prozoru. Hrabri su drhtali, vireći među roletnama, a kukavice sedele po podrumima.
Psi nisu izlazili na pišanje.
Cezar je zabrinui čučao u predsoblju, ne želeći ni za živu glavu da se makne od vrata. Krunica je pokušala da ga izvede napolje, ali je on preteći režao i držao se zubima za dovratak.
Iskoristio je dozvolu da piški u saksiju cveća na terasi. Deca su se potukla za večerom, sporeći se oko toga da li je počeo rat ili vojnici vežbaju. Krunicu je nazvao ljubavnik, koji se hitno vratio s puta.
— Halo, znaš li šta se događa!?
— Ne znam.
— Bombarduju nas!
— Zašto nas?
— Čula si!
— Nisam.
— Nisi gledala TV?
— Ne.
— Onda ništa ne znaš!
— Ne znam.
— Moraš znati!
— Jesam li znala do sada?
— Jesi!
— Od loga se oscćam loše.
— Nema nam pomoći!
— Nema — reče ona i spusli slušalicu.
Nema nam pomoći! Ne može sc više ovako — reče Krunica,
jureći po mraku, trčkarajući iz jedne prostorije u drugu, udarajući glavom, nogama i rukama u zidove, dovratke i prozore, kao zarobljena muva u praznoj flaši. Nigde nije bilo izlaza a ogroman strah rastao je neverovatnom brzinom, hvatajući sve živo u svoju zamku, da se i sama smrt prepala i pobegla na drugi kraj sveta. Da je bilo ko poželeo u tom trenutku da umre, ne bi mogao ni prirodnom ni neprirodnom smrću. Otvorio se bezdan nad gradom i pretio da proguta bedne ostatke života a ljude zauvek ostavi da lebde u izmišljenoj priči, kao sićušna bića planktona u beskrajno dubokoj vodi. Ta nemoćna bića plutala su nošena hladnom strujom, iščekujući ogromna usta da ih progutaju. Bezdan je rastao I razvijao se neverovatnom brzinom, lebdeo nad Krunicinom glavom, osetila ga je po hladnoći koja je nadirala i padala joj na ramena a tle pod nogama tonulo je i nestajalo u praznini.
Beše mračno i hladno na dnu okeana. Pri najmanjem tračku svetlosti čovek može videti bilo šta, a u totalnom mraku samo ono što želi, pomisli Krunica, te pruži ruku i napipa šiljati predmet, koji se dao naslutiti u tami. Zamahnu velikim makazama, škljocajući sečivom, i poče da seče svoju kratku kosu, bacajući male pramenove oko sebe. Onda odbaulja u kupatilo, nasapuna glavu i napipa brijač gospodina Elinskog na polici iznad ogledala. Vrelina čelične oštrice oprlji joj prste a toplota sopstvene krvi zagreja za trenutak sleđcnc dlanove. Ona podiže brijač iznad glave i spusli sjajno sečivo na nasapunano teme, stružući po lobanji sve dok njena obrijana glava nije zasijala u mraku kao bilijarska kugla obasjana suncem. U ogledalu vide svoje lice kako se osmehujc. Sva sreća, pomisli Krunica, moja glava svetli umraku!
Cezar je i dalje sedeo u predsoblju i povremeno cvileo. Nije obraćao pažnju na izmenjen lik svoje gazdarice, samo je podigao njušku kad je njena glava zasvetlela u prolazu. Ona pri sopstvenoj svetlosti načini nekoliko koraka, uđe u svoju sobu i širom otvori prozor.
Dah proleća i miris napupelog lišća, kojeg je u toku dana ugrejalo sunce, grunuše u sobu i svaki kutak. Zvuk treperenja limenih krovova, koji su drhtali od nailazećih aviona, pomešan s mirisom proleća, uspavao ju je zajedno sa grmljavinom eksplozija koja je dopirala izdaleka.
Pred jutro ju je probudio užasan tresak, od kojeg su popadala sva stakla na prozorima. Skočila je sa kreveta i sa celom porodicom, uključujući Cezara, našla se u predsoblju. Za trenutak se zamislila i naredila oblačenje.
Marko je predložio da siđu na ulicu. Nešto se pokrenulo u Krunicinoj obrijanoj glavi i reklo joj: nikako. Onda je nastala pometnja na vratimaa Cezar se upiškio. Upiškio se i gospodin Etinski, ali to niko nije primetio. Otišao jc u sobu da se presvuče i provirio kroz prozor. Ogromna usijana kugla letela je pravo na njega. Nije mu bilo prvi put da je vidi, u poslednje vreme mu se svašta priviđalo. Zato nije ni beknuo kad je tresnulo još jače. Više nije bilo dileme, moralo se napolje. Svitalo je. Na ulicu su izašli svi koji su umeli i mogli da hodaju, preskačući gomile razbijenog stakla i ostataka cigle i maltera. Gospodin Etinski se pitao čije roletne leže po ulici, ne shvatajući da na njegovim prozorima nema nijedne. Krunica je prepoznala svoju, na travnjaku ispred zgrade.
Kad je uplašena gomila izbila na ozidani kej reke, ukazao se sasvim neočekivan i nov prizor. Na stotinak metara od njihove kuće ležala je, delimično u vodi, konstrukcija gvozdenog mosta, koju je nepoznata, ogromna neman htela da proguta, a onda, ipak, posle žvakanja, odlučila da ispljune.
Kroz mrežu mlevene gvožđurije, u debelim mlazevima, tekla je bistra voda. Sunce se rodilo i tog jutra, obećavajući topao dan. Niko nije slutio da su kiše prestale i da suvi i bezvodni dani behu na pomolu.
(odlomak preuzet iz romana Ljiljane Jokić Kaspar YU file: kripto-roman o maloj sreći, Dereta, Beograd 2000)