Grupa „Četa – ŠTAB za savremeni ples i umetnost“
Članice i članovi grupe: Andreja Kargačin, Aleksandra Čavić, Nađa Davidović, Nina Putnik i Konstantinos Petrović
Kada sam prvi put pročitala reč holopartizanke, bez ikakvog uvida šta to treba da predstavlja, postavilo mi se pitanje šta uopšte znam o partizankama i šta nam je danas ostalo od njih?
Naziv „Holopartizanke“ nastao je spajanjem dve reči: hologramske i partizanke, što je i ujedno naziv performansa grupe „ČETA – Štab za savremeni ples i umetnost“. Kad raščlanim naziv, nekako se nameće da je u pitanju određeni istorijski period, jedno žensko kulturno nasleđe o kojem sve manje možemo čuti usmenim predanjem, ali i specifičnom načinu prikazivanja neke pojave, što slikovitije u sadašnjosti, dakle u vidu hologramskih projekcija.
Tek novonastala umetnička grupa „ČETA – Štab za savremeni ples i umetnost“, pre svega orijentisana ka savremenoj plesnoj umetnosti, u saradnji sa vizuelnim umetnikom Konstantinosem Petrović, ali i raznim akterima_kama na sceni iz oblasti audio – vizuelnih umetnosti (fotografi_kinje, dizajneri_ke zvuka, vizuelni_e umetnici_ce itd.) predstavila je audio – vizuelni događaj „Holopartizanke“ u okviru Kaleidoskopa kulture 2024. godine. Ovaj događaj je ujedno plesni performans, instalacija, predstava sa scenografijom, izložba.
Ipak, noseću ulogu imaju televizori starije generacije (analogni, sa katodnom cevi), te je vizuelni sadržaj koji se na njima emituje ujedno i najdominantiji.
Kako i zašto se grupa „ČETA – Štab za savremeni ples i umetnost“ bavi temom partizanki?
Projekat „Holopartizanke“ je podeljen na dve različite postavke i izvedbe. Može se zaključiti: na dinamičnu i statičnu, odn. onu koja se bavi današnjim tumačenjem partizanki i arhivskim materijalom koji nam je ostavljen da se možemo informisati o njima.
Prvi deo postavke (dinamični), koji se bavi današnjim tumačenjem partizanki čini koreografiju četiri umetnice – plesačice koja se izvodi u scenskom zatvorenom prostoru, pored četiri televizora na kojima se nalazi hologramska projekcija istih umetnica koje izvode koreografiju i audio – materijal koji prati ovu izvedbu. Sve četiri umetnice uniformisano obučene (plesni bež bodi i crvene hulahopke i obrnuto) igraju koreografske tačke koje su posvećene životu, smrti i značaju partizanki.
One ne znaju mnogo o partizankama, sem što su pročitale raznu literaturu posvećene ženskoj narodnoslobodilačkoj borbi. Vreme partizanki je daleko iza njih, jer je činjenica da su sve umetnice rođene na samom kraju 20. i početkom 21. veka. Umetnice igraju pored televizora, dok se na televizorima nalaze hologrami „partizanki“ (takođe ove četiri umetnice koje solidarno igraju, „padaju“ po sceni i međusobno se pomažu u izvođenju koreografskih tački, dok vizuelnom manipulacijom „iskaču“ iz jednog TV-a u drugi). Umetnice u realnosti gledaju holograme, pokušavajući da prate njihovu dinamiku. Ovaj simulakrum realnog i projektovanog na televizoru i konfuzija koje izazivaju su u plesnoj sinhronizaciji. Koreografija je podeljena na četiri scene: „Spomenici“, „Umrlice“, „Nijednu reč nije rekla“ i „Holopartizanke“, koje su koncipirane tako da sadrže audio – snimak, koreografiju plesačica u realnom prostoru i koreografiju plesačica koje se emituju na televizorima u vidu holograma.
„Spomenici“
(Scena I)
Prva scena nam daje šlagvort šta je danas „ostalo“ od partizanki u javnim prostorima.
Ako uzmemo u obzir koliko je spomenička kultura bila važna nakon narodnooslobodilačke borbe i perioda formiranja Jugoslavije, teško je ne upitati se kome su ti spomenici bili posvećeni, ali i da li su partizanke, predstavnice narodnooslobilačke borbe ravnopravno zavredile pažnju u formiranju spomeničke kulture. Na TV-ima je prikazana hologramska projekcija plesačica koje svojim telima formiraju spomeničke oblike. Umetnice u realnom prostoru posmatraju ove projekcije mirno i bez igranja. Audio – snimak koji prati prvu scenu predstavlja prikupljene snimke razgovora koje su članice „ČETE“ vodile sa ženama raznih odnosa i starosnih kategorija (sestre, majke, ćerke, bake, komšinice, mlađe i starije doba). Tema razgovora je bila da ispričaju šta one znaju o partizankama i kako ih zamišljaju.
„Umrlice“
(Scena II)
U drugoj sceni se prikazuje događaj pre nego što neka ličnost dobije spomenik u znak sećanja, smrt. U hologramskoj projekciji jedna plesačica zauzela je statičnu poziciju kao vizuelni perfomativni prikaz mrtvog tela. Ostale tri plesačice zauzimaju opozitni stav pokušavajući da ovu plesačicu pokrenu. U realnom prostoru plesačice se „vuku“ po podu oko hologramskih projekcija. Audio – snimak je zbir čitanja tekstova u knjizi u kojima je pisano o smrti partizanki (tekstovi iz knjige „Žene srbije u NOB-u“, Nolit, Beograd 1975. godine). Tekstove čitaju žene koje su i u prvoj sceni učestvovale u kreiranju audio – snimka.
„Nijednu reč nije rekla“
(Scena III)
U trećoj sceni, u kojoj obično biva preokret situacije ili peripetija, hologrami se ne prikazuju.
Umetnice su okrenute ka publici. Njihovi glasovi se čuju u formi audio – snimka, ali one u realnom vremenu ne govore. Na audio – snimku se mogu čuti njihova mišljenja šta su to partizanke i na šta ih asocira ovaj pojam. Koreografija se takođe ne izvodi u ovoj sceni, dok svaka umetnica kada čuje svoj glas, ustane i sedne u početnu, gotovo klečeću poziciju.
„Holopartizanke“
(Scena IV)
U četvrtoj sceni naziv „Holopartizanke“ dobija vizuelno i plesno objašnjenje.
Na audio – snimku možemo čuti kako članice „ČETE“ pričaju mitove o partizankama.
Na TV-u je uz pomoć „LumaAI“ programa (Artificial inteligence program Luma) i na osnovu plesne koreografije koja se mogla videti na TV-ima u prethodnim scenama, kreirana vizuelna manipulacija u kojoj ljudske forme postaju apstraktne, dok plesačice u realnom prostoru koreografski kao da uranjaju u TV ekrane.
Četvrta scena predstavlja današnje viđenje članica „ČETE“ o partizankama.
Holopartizanke su zapravo slike ili imaginacije partizanki. Prave partizanke su gotovo zaboravljene. Od svih interpretacija koje smo imali, ostaju mitovi, zamišljanja ili pak traženje novog smisla u današnjem kontekstu ženske borbe. U iskazu (stejtmentu) članica „ČETE“ koji se nalazi u prospektu u kojem se navode scene po hronološkom redu piše:
Od partizanki ostaje imidž, koja je reazlika izmeđi partizanki (koje mi danas pojmimo) i pravih partizanki. Razvijanje mita. Partizanke su naša refleksija. Slika postaje dominantnija nego one same.
Ipak dokumentarni deo na osnovu kojeg i gradimo današnje narative nije izostao u ovom audio -vizuelnom performansu. Ulaskom u drugi prostor, nalazi se prezentacija prikupljenog arhivskog materijala koji je štampan na providnim folijama koje su okačene tako da gotovo lebde u izložbenom prostoru. U pitanju su biografije, izjave i parcijalne prepiske koje su nam ostavile partizanke u raznim izvorima, a koje se mogu naći u literaturi, kinematografiji i sl.
Takođe u centralnom delu prostorije je knjiga „Heroine Jugoslavije“ (izdavač SPEKTAR, Zagreb, 1980. godine), u kojoj su opisani životi partizanki proglašene narodnim heroinama.
U najmanjoj prostoriji u okviru dokumentarne postavke, nalaze se i prototipi hologramskih projekcija izvedeni staklenim objektima i mobilnim ekranima. Ovaj model prikazivanja holograma je već predstavljen na prethodnim izložbama na kojima je grupa učestvovala, dok hologrami na TV ekranima sa katodnom cevi prikazuju varijaciju i nadogradnju ovog projekta.
Kada se „vratimo“ vek unazad, u period nakon I i početak II svetskog rata, kada se žene priključuju narodnoslobodilačkoj borbi u kojoj aktivno učestvuju do završetka II svetskog rata, postavlja se pitanje šta je danas ostalo od te borbe. Kako (ženska) feministička borba i dalje aktivno učestvuje u ostvarivanju ravnopravnosti žena, znamo da se neki izvori današnje borbe zasnivaju na ogromnom zalaganju AFŽ-a. Dobro je i osvrnuti se i pitati ko su danas heroine koje beleže savremenu borbu i gde se nalaze njihovi „frontovi“?
Ipak, ova estetizovana verzija partizanki prikazana u „Holopartizankama“ u kojoj članice uniformisano i solidarno igraju, dok su kanali prikazivanja, od realnog pokreta tela do tehnologije iz 20. veka, pa do audio reprodukcije i korišćenja „AI“ programa, nije ono što smo pročitali u knjigama o njima, niti je očekivan način njihove interpretacije. „Igra“ partizanki je bila drugačija: na frontu, organizacijama, bolnicama, boljnom polju, u partijama, u prvim redovima. Danas su te „igre“ reinterpretirane na ekranima, knjigama, javnim prostorima posvećenim kulturi i umetnosti, dok se borba svakodnevno nastavlja na ulicama, u medjima, društvenim mrežama, građanskim organizacijiama, javnim institucijama, na sceni – (metaforično) umetničkoj, i (bukvalno) pozorišnoj. Na umetničkoj sceni možemo reći da se često pitanja istorijiskih događaja mogu romantizovati, kritički analizirati, čitati nova tumačenja dajući nova utemeljenja i slično. Tako gledano, kada vidimo da predstavnice „ČETE“, partizanke doživaljaju kao holograme, odnosno kao jednu apstraktnu imaginaciju, postavlja se pitanje koje je ujedno i zaključak.
Da li gotovo vek kasnije možemo imati objektivnu interpretaciju jednog istorijskog poglavlja, tako što ćemo sistematično pristupiti svim izvorima koje posedujemo ili ćemo u sadašnjosti biti ipak subjektivni prema interpretaciji svojih doživljaja i shvatanja i priznati kako nam od istorije često ostaje samo mit? U tom slučaju, događaj „Holopartizanke“ je ilustracija da nam ponekad umetnički akt služi za otkrivanje, interpretiranje i razumevanje novih mitova.
Autorka teksta:
Darija Dragojlović