priredila Vera Kopicl
crtež prema arhivskoj fotografiji
Saradnica Vuka Karađžića, cenjena u krugu romantičara Đ. Rajkovića, Njegoša a njen rad je pomagao i knez Mihailo. Prikupljala je i narodne umotvorine, a u svom dnevniku pominje narodne pevačice od kojih je beležila narodnu poeziju: slepa Jela, Pava, Kata, Ruža, Ana i Anđelija.
Bavila se i prevođenjem Getea i Balzaka.
Nјen dnevnik je imao 433 pretplatnika i to u Beču (200), Budimu (20), Beogradu (84), Šapcu (20), Vukovaru (40), Karlovcima (49) i u Mitrovici (20).
Delo Milice Stojadinović Srpkinje je imalo veoma dobru recepciju i bila je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti.
Ustanovljena je nagrada u čast njenog rada i imena, a dodeljuje se u okviru manifestacije Milici u pohode Centra za kulturu “Miloš Crnjanski”.
dela:
Pesme (1850), Pesme , knjiga 2 (1855), U Fruškoj gori 1854. (1861), U Fruškoj gori 1854. sv.2 (1862), U Fruškoj gori 1854 sv.3 (1866), Pesme Milice Stojadinović (1869)
Izbor iz dela Milice Stojadinović Srpkinje
KAD SE NEBO MUTI
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!
Skriva se zemlja pod pokrov noći
Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek nek ne otkriva.
U podne, il veče života svoga
Potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Та pre će primit zemlja me tavna.
U Fruškoj gori 1854.
Maja 4. jutrom rano
Kad sam u Beč polazeći preko bregova Fruške gore prešla, onda se nije nigde ni pupoljka zelenog videlo, svud bijaše tamno i-neveselo, a sad:
Svaka s grana već zeleni, Glas tičice na sve strane
Svud veselo cveće cveta; Kroz zelenu čuje s goru,
Priroda sva srce pleni! Svaka s svoje hiti grane
Šta je lepše ovog sveta? Da pozdravi letnju zoru.
Nastalo je već proleće, Oj zorice lepa letnja,
Nit se gdegod mrazi bele Ja te suzom, ah, pozdravljam,
Svud se rosom krepi cveće Zašto? Nek ta pesma ne zna,
Sve do sunca, noći cele Sa kojom se tebi javljam.
Samo jedan više svega
Pred kojim ja ovde stojim-
On zna,-k Njemu srce bega,
Njemu ovo smerno pojim.
Docnije
PISMO JEDNOME PESNIKU
Vi ste meni jedanput pisali, kad u Grčku i Carigrad odete, imaćete dosta predmeta o kojima ćete mi pisati. Vaše obećanje od tolike mi je važnosti, da se radujem što mi se dala prilika podobnim vas zadužiti.
Jednog lepog prolećnjeg jutra rađalo se sunce od onog kraja gde se Avala plavi, a parna kola presecala su zmijevidno poljane požunske k Beču, na njima ja sam se udaljavala. U jednom odelenju kola bili smo: moj najstariji bratac i njegova ljuba, jedan Srbin trgovac i jedna Srpkinja, svi Sremci. Sve njih lepa zora razbudila nije, samo su moje oči gledale kroz otvoren prozorčić onamo otkud sunce dolazi — gde su naši kraji. Tu mi neki rod tuge srcem ovlada.. Preda mnom se talasalo žito, i bregovi visoko su se dizali, kao i u našem podnebiju, ali je ipak stran obraz bio, koji udaljene samo većma svoga kraja seća, tako i ja čisto se bolno sećam ostavljena domaćih bregova, koje će priroda krasotom uviti, a ja daleko biti; pak se setim i moga srednjeg brata u Ameriki daljnoj, kako i njega možda tako slika kakva opominje na domaće kraje; i kao što je nežno čuvstvo lako ražaliti, suze su moje tekle, a živo uobraženje donese mi glase tugujućeg brata:
Oj gorice čarna, Kao da sam došao
Ti me varaš marna U rošen kraj ušao,
Sa tvojim jelama, I tu ću da počivam,
Mirisnim lipama. Svojim se odzivam.
Jele ja poznajem, Ne poznajem glase
Ali ne poznajem Što se ore tuda,
Tebe zemljo nova Jedva znam i za se
Iz mlogih stanova Kad je tuđin svuda.
U tom se digne žubor putnika, da se toronj sv. Stefana vidi, koji je sve vidniji bivao; a kod mene jedno čuvstvo zamenjavalo drugo. Ja nežno pomislim: Mina! tvoja prijateljica se približuje! Naskoro zatim zazvonim ja na jedni vrati, i ne pazeći na reči služavke poletim na poznata mi vrata k Mini u sobu, — koju nađem u sali već, gde kod prozora sedeći jutrenji čas svojoj krasnoj veštini — živopisanju posvećuje. — Mina! Milice! — začuju se po sali naši glasovi nepritvorne radosti, kojom se davno neviđeni prijatelji pozdravljaju. „To će biti Milica“ ču se opet u drugoj sobi, i vrata se otvoriše, i Minina majka raširi na mene ruke s rečma: „A gle moje kćeri iz Fruške“! „Ovamo ovamo“! vikne starac Vuk. I to vam bijaše pravi prijateljski doček — Ja ostanem njin gost za sve vreme bavlenja u Beču, a moj brat i snaha uzmu kvartir u komšiluku.
Vi znate da Beč ima premlogo predmeta koji su kadri razum čoveka zanimati, samo kad čovek za takve predmete čuvstva ima; jer mlogi, ako te predmete i vide, ipak im od očiju dalje ne idu. — A mnogi opet vide Beč, ali im nije do toga da znadu kakve sjajne znamenitosti njegovi srećni zidovi skrivaju. Ja da sam ih tražila, to ćete vi i bez mene znati, a vama da ih kazujem bilo bi rđavo povtoravanje onoga što ste vi iz knjiga pocrpili i očima viđeli. Moje će pero za vas druge predmete potražiti.
Prvi dani bavlenja u Beču protekli su ponajviše u polaženju poznatih i u gledanju priprema za doček carske neveste, koju sam takođe viđela pri njenom svečanom ulasku u Beč prvi dan našega Uskrsa, koja je tako lepa i umilna, u proleću dana svojih, te je kao i prolećna ružica: svakog obajava koji je pogledi. Na svadbi cara i velikog vojvode ovostranskih Srba bio je i udaljeni knjaz otečestva vašeg sa svojom lepom tuđinkom ljubom. Knjaz je bio obučen u krasnom od zemlje i naroda svoga. — Posle venčanja bilo je prdstavljanje, i sve velikaše predstavi carici ober- sthofmajster, a knjaza i knjaginju Obrenovića sam car. — No ja sam prešla čak k večeru jednoga dana kom sam i živila, pa prešla na predmete koje mojim očima viđela nisam, — dakle, dopustite da se k jutru vratim.
O, to vam nije bilo lepo jutro našeg podnebija, se sunce iza brega rađa i rosno cveće osijava, biše tamne visoke zidine, koje su zaklanjale i sunce, pa po toj tamnoj ladovini išle smo, Mina i ja u rusijsku kapelu na liturgiju. — Iz crkve odemo posetiti poznatog nemačkog pesnika i prevoditelja naših narodnih pesama dr Frankla, no ne nađemo ga doma, a ni ljubu mu, već ostavimo naše karte. — Taj je dan bilo ladno, a meni oko srca moga još ladnije, beše naš praznik, naše Voskresenije, a ja udaljena od moga naroda, od moje kuće, gde se radosti punom reči „Hristos voskrese“! svi pozdravljamo. — posle podne nismo nikud izlazile. Mina je živopisala, a ja sam čitala knjigu neke nemačke spitateljke, Diringsfeld, za koju mi Mina kaza da je Dalmaciji učila godinu dana srpski i na glas smrti materine vratila se sa svojim mužem u domovinu, kad je i srpskog literatora Vuka pohodila. Čitajući njeno sačinenije, divila sam se duhu njenom i MISLIMA ženske glave. —
Drugo veče, treći dan našega Uskrsa, bila je varoš divno osvetljena i ulice pune sveta, da je čovek morao paziti da ne bude udavljen. Mi to veče imasmo u poseti čestitog vladiku slavne Dalmacije sa valjanim protisinđelom Petranovićem. Počem oni odu, pođemo i mi, gospođa Vukova, Mina, moj brat, sna i ja, gledati osvetlenje, u kom se oduševlenje bečkih građana prema svome vladaocu ogledalo. Kuća barona Sine osvetlenjem se odlikovala i meni najviše u pameti ostala, jer sam se tu od društva moga izgubila bila, kad smo hteli na drugu stranu sokaka preći, i kako smo se jedno za drugo držali, pa mene gurajuća se svetina od tog lanca otkine i podaleko sobom odvuče. Srećom izbavim se, ali jao! od mog društva nikoga, a veče, svet stran, — sokaci nepoznati, — čisto se zgrozim od stra šta ću. Onda mi kao munja proleti misao da se vratim od kuda smo otišli, i Bog milostivi dade te smo te srećne po mene misli svi bili. Kad ja tamo, a oni svi stoje pred Sininom kućom, pa se poplašeno obziru od kuda će me viditi. S njima stajaše jedan sekretar sa svojom suprugom, s kojom se usred tih talasajućih se gomila radosno pozdravim, jer me ti tuđinci za čudo rado imaju (još kad sam prvi put u Beču bila, poznali smo se, a onda su i čuli da sam došla, i vidili se sa mnom; jer ih nismo prije doma našli, a nismo hteli ostavljati naše karte). — Posle su mi govorili da im s.. budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga za koje bi’ ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost tako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.
Sutradan dobijem ja pismo s jednom knjigom od dr Frankla. U pismu žali se što ga je vila pohodila, a on doma ne bijaše, i što on nju sad potražiti ne može, jerbo je bolestan; a knjigu da mi šalje zato što nosi ime slavenske knjaginje Libuše i što moja prijateljica u njoj rolu ima. —
Petnajstog tek odem sa g. Vukom kod njiovih knjažeskih Svetlosti. Knjaza nađemo u jednoj sobi punoj knjiga, gde je g. Vuk mislio da ćemo i knjaginju zastati; no ona veće beše otišla u svoje sobe. Kod knjaza smo dugo sedili i razgovarali, i mogu vam kazati da se iz Mihailovih reči poznaje srce u kom ni vreme ni udaljenost nije mogla čuvstva prema svome rodu i domovini oslabiti, a mutni pogledi izdaju da bi to srce tamo, gde ga je majka u kolevci nijala i otkud ga je ljuta sudbina otrgla. — Na jednom stolu stajala je jedna gomila knjiga, a najgornja beše — Pesme M. S. Srpkinje. —
(Милица Стојадиновић Српкиња, У Фрушкој гори 1854, Просвета, Београд, 1985)