Významné jubileum – 125 rokov od narodenia Zuzky Medveďovej
Mgr. Anna Séčová-Pintírová
Žena, ktorá naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie
„Ja, akademická maliarka Zuzka Medveďová z Petrovca, celé svoje dielo, ktoré som vytvorila pod vysokým báčanským nebom a tak čudesne krásne kopiacimi sa oblakmi nad žatevnými poľami mojej Podhory a rodiska, teraz životom a prácou uzavreté venúvam svojim drahým rodákom, Petrovčanom a krajanom v Juhoslávii. S veľkou láskou a zriekaním som ho tvorila a do ich lásky ho porúčam. Nech ho milujú s takou láskou ako som ja milovala ich.”
Zuzka stále túžila po svojom rodisku, pravidelne prichádzala do Petrovca do rodičovského domu, a ku koncu života si priala svoje dielo zanechať svojim spoluobčanom. Dňa 19. novembra 1984 Zuzku v Bratislave navštívila delegácia z Báčskeho Petrovca v zložení: Ondrej Dudáš, Miroslav Pucovský a profesor Pavel Mučaji s manželkou Xéniou. Za prítomnosti štátnej notárky urobila sa zmena v testamente tak, že všetky umelecké diela budú súčasťou Galérie Zuzky Medveďovej, ktorá by sa mala v budúcnosti otvoriť.[1] Umelecký závet napísal Pavel Mučaji a Zuzka Medveďová ho s radosťou schválila. Tento závet je vypísaný na mramorovej platni pri vchode do Galérie Zuzky Medveďovej. Na tento spôsob si diela Zuzky Medveďovej našli miesto medzi ľuďmi. „Slováci v Juhoslávii mali ich radi. Ona naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie.“[2]
Život akademickej maliarky Zuzky Medveďovej
Akademická maliarka Zuzka Medveďová sa narodila pred 125 rokmi 5. októbra 1897 v Báčskom Petrovci v roľníckej rodine. Zuzka dostala talent do vienka a za pomoci učiteľov a podporovateľov ho vedela zdokonaľovať a usmerňovať na pravú cestu. Už ako žiačka základnej školy sa venovala kresleniu v triede učiteľa Michala Kellembergera a v tom sa jej darilo viac ako iným deťom. Po základnej škole sa popri domácich prácach a prácach v poli venovala svoj- mu koníčku a pokračovala v kreslení a maľovaní. Na odporúčanie a s podporou učiteľov a nášho prvého akademického maliara Karola Miloslava Lehotského sa Zuzka rozhodla urobiť krok v školení vo výtvarníctve, samozrejme, s povolením rodičov. Začiatkom minulého storočia nebolo celkom bežné, aby dievča z dedinského prostredia šlo študovať, a preto bolo potrebné dosť času učiteľom na presvedčovanie Zuzkiných rodičov, aby to povolili. V rokoch 1920 – 1922 bola na školení u profesora Ferdinanda Engelmüllera v Prahe, ktorý v odporúčaní na prijatie na akadémiu v Berlíne v liste napísanom 11. 10. 1922 v Prahe píše: „Zuzka Medveďová z Juhoslávie študovala v rokoch 1920, 1921, 1922 ako štátna štipendistka na umeleckej škole maliara Engelmüllera, bola usilovná a pravidelne navštevovala školu.“[3] V tejto umeleckej škole sa najviac venovala a zdokonaľovala v kreslení a maľovaní zátiší, portrétu a aktu.[4]
Zuzkine umelecké školenie sa začalo príchodom do Prahy. Podľa údajov Pavla Mučajiho Zuzka a rodina Dr. Guču do Prahy pricestovali 16. januára 1921.[5] Ako autor pokračuje, o tri dni už bola v škole u profesora Engelmüllera a jeho pani manželka jej našla vhodné bývanie s krásnym výhľadom na mesto. V škole všetko sledovala s nadšením a rýchlo vpíjala nové poznatky a o živote v Prahe pravidelne informovala svojich príbuzných. Z domu dostávala peniaze a skromne ich míňala. Korešpondecia s domom a rodičmi bola rozvinutá aj vďaka známostiam a pánom obchodníkom z Petrovca, ktorí pravidelne prichádzali do Prahy a prinášali jej z domu listy.
V roku 1922 sa pokúsila dostať na školenie do Berlína, pričom jej profesor Ferdinand Engelmüller písal odporúčanie. Tento pokus sa jej nepodaril pre nedostatočné poznanie nemeckého jazyka, a tak sa pre nedostatok prostriedkov na život a školenie v Prahe Zuzka musela vrátiť domov.[6] Avšak dlho nepobudla doma a už v školskom roku 1922/23 sa dostala na Umeleckú fakultu Univerzity Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov, Akadémie pre umenie a umelecký priemysel (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). V Záhrebe sa školila u profesorov Tomislava Krizmana, Dr. Šenoa, prof. Hoekera, prof. Dr. Kovačeviča ako i prof. Valdes Rudolfa. Na štúdiách preukázala svoj umelecký talent, vyjadrovala sa meritórne a skúšky vykonala s vyznamenaním.[7]
Konečne v roku 1923 bola prijatá na Akadémiu výtvarného umenia v Prahe[8] a finančne bola podporená štipendiom Ministerstva školstva a národnej osvety, ktoré dostávala v rokoch 1924–1929. Štipendium bolo vo výške 400 Kč každého prvého v mesiaci na rektoráte od 1. septembra do 30. júna daného školského roku. Štipendium získala naj- mä za pomoci učiteľa Júliusa Kubániho, keďže on písal listy na veľvyslanectvo a na rôzne iné adresy s prosbou a odporúčaním, aby Zuzke bolo udelené štipendium. Jedna z podmienok, že jej bolo udelené štipendium, bola, a ktorá sa spomína je, že sa po úspešnom ukončení akadémie zamestná na gymnáziu ako profesorka kreslenia.[9] Zuzka si svoje povinnosti na štúdiách poctivo vykonávala. V triede profesora Jozefa Loukotu, maliara oddaného akademizmu a výjavom z občianskeho života.[10] Ďalšie dva roky bola u profesora Jakuba Obrovského čím mohla zdokonaliť jej najbližší tematický okruh: portrétnu maľbu a žáner maľby z ľudového života. Od roku 1927 triedu prevzal kreslič a grafik Max Švabinský. Štúdium ukončila v roku 1928 а po absolvovaní jeden čestný rok bola na akadémii u profesora Švabinského (1929).
Po štúdiách
I keď povahou pokorná a tichá, predsa sa pomaly zapájala do spoločenského života a mala veľký záujem o kultúrne diania v jej okolí. K tomu prispeli v najväčšej miere jej profesori s rodinami, ktorí žili veľmi čulým spoločenským životom a ktorí ju pozývali do svojich domov pri každej príležitosti, na výlety do okolia Prahy, na výstavy, koncerty, do múzeí, do divadla alebo na posedenie do reštaurácie.[11] Všetci sa divili jej smelosti, ktorú videli v tom, že opustila dom, rodičov a prostredie a prišla na štúdiá maliarstva. Bol to významný krok a príklad emancipácie žien začiatkom 20. storočia v období, v ktorom sa len hŕstka žien opovážila urobiť rázne kroky. Zuzka je jedna z nich, lebo sa rozhodla ísť za svojím snom a tak prekročiť hranicu svojho domova a prostredia, ktoré poznala.
Už počas štúdia sa dostala do vysokej spoločnosti v Prahe, čo jej pomohlo získať dobré príležitosti na privyrobenie a zabezpečenie dodatočných financií. Tak napríklad v roku 1928 na pozvanie prezidenta Masaryka pobudla v Topoľčiankach, aby namaľovala portrét prezidenta a jeho dcéry Alice. V rokoch 1928 a 1929 často navštevovala Banskú Bystricu s cieľom portrétovania pravotára Fábryho a kamarátenia sa s jeho manželkou publicistkou a prekladateľkou Blankou, ktorá pochádzala z Juhoslávie.
V roku 1929 bola v Prahe, lebo maľovala portréty Rupeldovcov. V Bratislave maľovala portrét rodiny Žuffovcov. Aj popri maľovaní už započatých obrazov si hľadala ďalšiu robotu. V Korytnici na Slovensku bola v rokoch 1930 a 1931, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1932 bola v Padine a vo Vrbase, kde vypracovala obraz záhrady doktorovej pani manželky. V roku 1934 pracovala pre profesora vo Vršci Dr. Ignjata Bokuru. V rokoch 1934 a 1935 maľovala v Trenčíne: portrét Janka Zemana, evanjelického farára, politika a kultúrneho dejateľa, Igora Pietra, riaditeľa Tatrabanky, kresbu pre 17. pluk, portrét Victora de la Rue, riaditeľa, ktorý je jeden z prvých portrétov v Trenčíne. V roku 1935 pracovala v Ružomberku a Korytnici, zábery ktorých sú zachytené na olejomaľbách a nachádzajú sa okrem iných v Galérii Zuzky Medveďovej.[12]
Po ukončení štúdia sa Zuzka síce vrátila do Petrovca, ale značnú časť roka strávila vo vtedaj- šom Československu. Vidíme to podľa korešpondecie, na ktorej sú uvedené jej adresy bývania a zistili sme toto: u brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Takto hovorila pre časopis Živena: „Ináče teraz bývam zväčša v Petrovci. Nič mi ani tu neprekáža, aby som nemohla pracovať, najmä keď teraz spracovávam tunajšie námety. Ale časom žiada sa človeku osviežiť si zmysly a ducha a vtedy ma zlákajú hory, more a zmiznem odtiaľto.“[13] V tridsiatych rokoch 20. storočia mala Medveďová otvorený ateliér v Prahe.[14]
Ako sa dozvedáme čítajúc listy a sledujúc jej cestičky, v roku 1936 pracovala v Trenčíne, Prie- vidzi a v Prahe, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1936 poslala sestre Márii Spevákovej 7100 dinárov na kúpu vinice[15]. V tom istom roku maľovala i portrét Dr. Milana Hodžu.
V rokoch 1937 a 1938 bola často ubytovaná v hoteli Sršeň v Ružomberku. Práce mala dosť, takže v tom období posielala rodičom každý mesiac pomoc, čo vidno z finančných prevodov.
V roku 1938 mala objednávku od Slovenského národného domu v Kysáči na vyhotovenie diplomu pre potreby tohto domu. V tom istom roku vypracovala množstvo kresieb do učebníc a návrh obálok. Tiež i 36 perokresieb pre kalendár, ktoré zaslala domov z Prahy po Andrejovi Siráckom. Do Prahy jej písali aj objednávku na obraz okresného náčelníka Dr. Eduarda Galvanka (Trenčín).
Zaujímavosťou medzi dokumentmi v Zuzkinej pozostalosti sú napríklad účty z rôznych podnikov. Počas štúdia, ako i neskôr, materiál a všetky maliarske potreby si Zuzka kupovala v Prahe v predajni Jaroslava Novotného na Fochovej ulici číslo 45. Svedčia o tom účty, ktoré si zachovala, a ktoré sa nachádzajú vo fonde.
Zuzka bola charakterovo dobrosrdečná, pokorná, vďačná. Veľmi sa starala o svojich rodičov, a preto im po ukončení štúdia finančne pomáhala. Pravidelne im posielala peniaze, koľko mohla, a to na drevo, uhlie,[16] a tiež im pri príchode domov prinášala oblečenie, obuv od Baťu, stuhy na ľudový kroj. Hlavnou črtou jej osobnosti bolo azda to, že sa nevedela na ľudí hnevať, nevedela ľudí nenávidieť a pamätať na nich v zlom. Všetko im vedela v okamihu odpustiť, ako spomína Pavel Mučaji vo svojej knihe o Zuzkinom živote.[17]
Zuzka bola veľmi vzdelaná, zaujímalo ju všetko a najmä umenie, dejiny, archeológia, satira. Bola informovaná a rozhľadená. Čítala tlač pre ženy, literárne a spoločenské noviny a časopisy a sledovala najaktuálnejšie výstavy v Prahe a v jej okolí, ako i vo Viedni. O tomto nám hovorí dokumentačná pozostalosť, v ktorej sa nachádza množstvo pozvánok na výstavy, katalógov výstav, novín a časopisov. Už od roku 1922 bola členkou slovenského spolku Detvan, kam si chodila vypožičiavať knihy na čítanie. V určitom období bola podporovateľkou časopisu Živena, lebo sa aj osobne poznala s autorkami príspevkov a kultúrnymi dejateľkami. Čítala Slovenské pohľady, Elán, časopis pre literatúru a umenie, Kvítek, Trn, Vesnu, Letem Světem, České slovo a iné. Finančným príspevkom podporovala činnosť Matice slovenskej v Juhoslávii, ako vidno zo zápisu pokladníka Ivana Grúnika z roku 1934.
V čase svojho študijného pobytu v Prahe či neskôr počas celého života si písala s poprednými slovenskými ženami, a to s dcérou Jána Čajaka, pani Gučovou, pani Mičátkovou, pani Oľgou Babylonovou a inými. Tieto priateľské vzťahy boli dlhodobé a obohacovali ju. A tak sa rada stretávala a kamarátila s Garajovcami a Mučajiovcami. Ku Garajovcom chodila k moru do Dubrovníka a Mučajiovcov navštevovala v Petrovci.
Výstavná činnosť
Širšia verejnosť si ju ako nádejnú výtvarníčku prvýkrát všimla počas Národného zhromaždenia, čiže prvých Slovenských národných slávností v Petrovci 28. augusta 1919 na výstave obrazov a ručných prác, ktorú zorganizoval s petrovskými ženami prvý akademický maliar z radov vojvodinských Slovákov Karol Miloslav Lehotský (1879–1929).[18]
Prvá príležitosť predstaviť svoje práce mimo Petrovca sa vyskytla v lete roku 1920 pri organizovaní Radišovej výstavy národného umenia v Záhrebe.[19] Na tejto výstave ľudových výšiviek z celej Juhoslávie boli prezentované slovenské výšivky z Petrovca a spolu s nimi aj práce Zuzky Medveďovej, a to olejomaľby (Slovenská izba). Práce potom prevzala v Novom Sade Štefánia Mičátková a usporiadala z nich výstavu i v Novom Sade.
Zuzka mala svoju prvú samostatnú výstavu v rodnom Petrovci počas štvrtých Slovenských národných slávností 3. – 4. septembra 1922 v budove vtedajše štátnej školy (gymnázia) na Širokej ulici.V tej budove sa dnes nachádza jej galéria. Na tejto výstave veru mala čo ukázať, a tak vystavila 95 prác, z čoho 40 olejomalieb.
Počas Slovenských národných slávností v roku 1924 v Petrovci Zuzka Medveďová vystavovala znovu, ale už ako absolventka 1. ročníka akadémie. Výstava sa uskutočnila v priestoroch gymnázia.[20] Zuzkine práce boli umiestnené v jednej učebni spolu s tlačenými obrazmi z Kníhtlačiarne, účastinnej spoločnosti z Petrovca.
Po ukončení štúdia a návrate domov sa začala jej výstavná činnosť v Petrovci a okolí. Pri príležitosti osláv 10. výročia založenia Spolku československých žien v Juhoslávii Zuzka mala výstavu v Základnej škole v Kysáči 31. mája 1931. V tom istom roku počas Slovenských národných slávností v Petrovci mala tiež výstavu, na ktorej v dvoch miestnostiach vystavila 120 rôznych obrazov. Súčasťou výstavy boli olejomaľby slovenského ľudového kroja, ktoré namaľovala pre Slovenské múzeum v Martine. Okrem toho vystavila svoje najnovšie práce, a to krajinky zo Splitu z pobrežia Jadranského mora.[21] V tomto období maliarka mala výstavy v Kovačici a Kocure, kde vystavila dvadsať obrazov, na ktorých boli znázornené ľudové kroje, žatva, kvety a zátišie.
Výstavná činnosť Zuzky Medveďovej nebola usmernená len na prostredie v Juhoslávii, ale maliarka rovnako vystavovala aj v Československu na kolektívnych výstavách alebo samostatne. Tak v roku 1933 vystavovala v Bojniciach, tiež v Prievidzi, kde bolo prezentovaných 19 obrazov. V tom istom roku mala výstavu v Novom Sade, a pre túto výstavu si zapožičiavala rámy na obrazy. Podľa zoznamu mala vystavených 32 prác, medzi ktorými bola Slovenská svadba, Orgován, Begónie, Hrozno, Portrét pani Mičátkovej a Portrét Dr. B. Miladinovića.[22]
V roku 1934 Spolok slavianskych žien v Trenčíne zorganizoval výstavu Zuzkiných obrazov vo veľkej dvorane hotela Tatra. Výstava mala dva ciele: prezentovať výtvarné umenie slovenskej ženy a pestovať blízke vzťahy s bratskou Juhosláviou, ako sa písalo v dobovej tlači. Na výstave sa prihovorila predsedníčka spolku pani Mičátková, ktorá hovorila o Zuzkinej umeleckej tvorbe, snahe o umelecké vzdelávanie a o jej živote. Okrem nej hovorili Dr. E. Galvánek, Ján Zeman a Ondrej Marsina. Návštevníci si s oduševnením pozreli 40 obrazov, a to krajinky, zátišia, národopisné motívy a portréty (dvojmetrové plátno rodiny Žuffovej, ako i portréty Ruppeldovcov, Zemanovcov, Fábryovcov). Záujem vzbudila busta kráľa Alexandra Zjednotiteľa (v súčasnosti nemáme údaje, kde sa ona nachádza).[23] Všeobecný dojem bol, že maliarka ukázala svoj majstrovský talent a výstava bola výnimočnou kultúrnou udalosťou v Trenčíne.
V Prahe v roku 1937 vystavovala spolu so slovenskými umelcami. Od roku 1940 sa v Bratislave pravidelne zúčastňovala na kolektívnych výstavách v rokoch 1947, 1948 a 1952. V roku 1942 bola členkou Bloku slovenských výtvarníkov, neskôr členkou spolku Bohúň a po utvorení Zväzu slovenských výtvarných umelcov jeho členkou. Na Konkurze na vypracovanie historického cyklu získala prvú cenu a onedlho bola prijatá do Zväzu výtvarných umelcov Československa.[24] V rokoch 1942 – 43 maľovala zložité historické kompozície zo života starých Slovanov, a to Krst kniežaťa Pribinu (1942) a Smrť sv. Metoda (1943).[25]
V roku 1956 bola pripravovaná výstava v Piešťanoch, na ktorej sa mal zúčastniť prezident Tito, ako Zuzka uvádza v liste, ale nemáme údaj, či sa táto udalosť uskutočnila.
Pri príležitosti maliarkiných sedemdesiatin v Petrovci bola usporiadaná výstava Výber z prác v Národnom múzeu dňa 15. októbra 1967 v organizácii Kultúrnej jesene. Na výstave bolo vystavených 42 prác, olejomalieb, pastelov a štúdií k portrétu, tiež niekoľko kresieb, ilustrácií a fotografií prác vo vitríne. Ďalšie jej práce si záujemcovia mohli pozrieť v Stálej galérii v rodnom dome Zuzky Medveďovej, ako sa uvádza v katalógu výstavy.[26] Pri tejto významnej príležitosti Zuzka darovala obrazy múzeu, kultúrnemu domu i zhromaždeniu obce. Výbor Kultúrnej jesene v Báčskom Petrovci sa rozhodol odmeniť Zuzku za umelecké snahy finančnou sumou 150 tisíc dinárov. V rozhodnutí uviedli, že Zuzka túto odmenu získala “za vysoké umelecké prejavy a zobrazenie nášho ľudu”.[27] Rozhodnutie podpísal predseda výboru Ján Šimo a tajomník Andrej Privratský.
V roku 1972 pri príležitosti jej 75. narodenín mala Retrospektívnu výstavu obrazov otvorenú 22. októbra v Národnom múzeu v Petrovci. Na výstave boli práce zo štúdií, potréty, krajinky, kvety a zátišia, ako i obrazy s národopisnou tematikou.[28] Návštevníci si mohli pozrieť aj obrazy v jej rodnom dome na Ulici generála Štefánika číslo 20 v Petrovci.
K jej 80. narodeninám v roku 1977 Slovenská redakcia Televízie Nový Sad nakrútila o nej film a zároveň bola v Petrovci sprístupnená jej výstava.[29]
Ocenenia
Významné ocenenie Medveďová získala v roku 1942 od Ministerstva školstva za obrazy s námetmi slovenskej histórie.
Roku 1982 Zhromaždenie Obce Báčsky Petrovec jej udelilo Októbrovú cenu za jej umelecké dielo.
Umelecká pozostalosť
Dokumentačná a umelecká pozostalosť Zuzky Medveďovej sa v najväčšom počte nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Diela Zuzky Medveďovej sa dnes nachádzajú aj v Slovenskej národnej galérii v Bratislave, Galérii mesta Bratislava, Galérii P. M. Bohúňa v Liptovskom Mikuláši, Nitrianskej galérii, Slovenskom národnom múzeu – Historickom múzeu v Bratislave a v múzeu v Martine, Trenčianskom múzeu, Liptovskom múzeu a v ďalších verejných a súkromných zbierkach.
Monografie o Zuzke Medveďovej
Podľa zistení v rozhovore s kolegami z múzeí v Srbsku a analýzou literatúry môžeme uzavrieť, že Zuzku Medveďovú odborná a širšia verejnosť nepozná nadostač alebo nepozná vôbec. Podľa doterajšieho výskumu zisťujeme, že o Zuzke písala dobová tlač ako o žene, úspešnej výtvarníčke, o jej výstavách… Nakoľko vieme, v odbornej literatúre sa jej osobnosť nespomína, a ak sa aj spomína, tak iba ojedinele. K tomuto sa nastoľuje otázka: Prečo? Prečo sme tak rýchlo zabudli na našu významnú umelkyňu, na ženu, ktorá študovala v európskych mestách, žila a pracovala v dvoch štátoch? A tu by sme mohli diskutovať v rôznych smeroch.
O živote a diele Zuzky Medveďovej sú vypracované dve monografie, ktoré sú dokladom toho, že maliarka výrazne prekročila rámec svojho dolnozemského bytia. V roku 1997 bola vydaná monografia pod názvom Zuzka Medveďová Výtvarné dielo autorov Jána Kišgeciho a Vladimíra Valentíka. Vyšla ako prvý zväzok v Edícii Ateliér vo vydavateľstve Kultúra v Báčskom Petrovci, ISBN 86-7103-142-x.
Ďalšia monografia vyšla pod názvom Reminiscencie na prvú slovenskú akademickú maliarku Zuzku Medveďovú, ktorú iniciovala a finančne podporila Naďa Micherová- Žuffová.
Ďalšie odborné spracovanie umeleckého diela sa nachádza v zborníku Výtvarné umenie Slovákov v Juhoslávii, ktorý vyšiel pri príležitosti stého výročia narodenia akademickej maliarky, tiež v zborníku z výtvarníckeho snemovania 30 rokov Galérie Zuzky Medveďovej vo vydaní Múzea vojvodinských Slovákov a i ojedinele v zborníkoch z medzinárodných konferencií v Nadlaku, ktoré organizuje Kultúrna a vedecká spoločnosť Ivana Krasku a Demokratický zväz Slovákov a Čechov v Rumunsku. Príspevky o Zuzke Medveďovej vyšli i v iných nespomenutých publikáciách z pera znalca života a diela Zuzky Medveďovej Vladimíra Valentíka a spisovateľa Pavla Mučajiho. Ojedinele nachádzame príspevky o Medveďovej v mesačníku pre literatúru a umenie Nový život, a to v 60. – 70. rokoch minulého storočia.
Na záver
Od roku 1972 sa Zuzka Medveďová kamarátila s Helenou Velickou, ktorá bola jej oporou, duchovnou i fyzickou, a ktorá sa starala o Zuzku do svojej smrti. Zuzka každú nedeľu chodila k Velickovcom na obed, často tam oddychovala a oni sa o ňu starali. Helena jej dennodenne do ateliéru nosievala jedlo a prala jej bielizeň. Do starostlivosti o Zuzku bol zapojený i Helenin manžel Rudolf Velický, ktorý vybavoval všetky jej písomnosti, lebo bol úradne splnomocnený riadiť tieto veci. Manželia Velickovci vykonávali to bez akejkoľvek úhrady, nezištne, a takto pomáhali svojej kamarátke v núdzi. Veľkou Zuzkinou oporou bola Elenka Stréblová, rodená Medveďová, dcéra brata Zuzky Medveďovej, ktorá žila v Rudnej pri Prahe. V liste Velického zo dňa 29. 1. 1985 sa medziiným píše: „jedine ona so svojím láskavým manželom sa neprestajne zaujíma o jej život, často telefonuje… neraz obaja prišli autom po ňu a odviezli si ju k sebe do Prahy.“ Na sklonku života v zložitej zdravotnej situácii Zuzke pomáhal pán Velický v spolupráci s MUDr. Karolom Šiškom, ktorí urobili všetky kroky, aby sa jej dostala najlepšia lekárska opatera v každom liečebnom ústave. Zuzku Medveďovú liečili v sanatóriu v Krásnej Hôrke, na geriatrickom oddelení v Lehniciach, Biskupiciach a na psychiatrickom ústave v Pezinku. Roky života a cukrovka zapríčinili odchod našej veľkej a skromnej umelkyne.
Najbližší príbuzní – Elena Stréblová, r. Medveďová, neter, Milan Medveď, synovec, Štefan Zorňan, synovec, Pavel Spevák, synovec, a rodina Rudolfa Velického na oznámení o Zuzkinej smrti napísali: „Zuzka Medveďová, akademická maliarka zo školy prof. Maxa Švabinského na Akadémii výtvarných umení v Prahe, od roku 1940 tvoriaca v Bratislave, portrétistka popredných našich dejateľov, členka Zväzu slovenských výtvarných umelcov – odišla z tejto časnosti do blaženej Večnosti pokojne, odovzdaná do vôle Všemohúceho 11. februára 1985 a zanecháva po sebe nehynúcu, žiarivú pamiatku.“ Rozlúčka bola na bratislavskom krematóriu 19. februára 1985.
Na žiadosť samotnej Zuzky Medveďovej, aby bola pochovaná na petrovskom cintoríne, urna s popolom bola prinesená do Petrovca. Priniesli ju členovia delegácie Báčskopetrovskej obce, ktorí sa zúčastnili na pohrebe v Bratislave. Rozlúčka s akademickou maliarkou v jej Petrovci sa začala komemoráciou v slávnostnej sieni Vzdelávacieho strediska Jána Kollára 20. februára 1985. Na tomto zoskupení o živote a bohatom umeleckom diele hovoril náš spisovateľ a ctiteľ umenia Zuzky Medveďovej Paľo Sabo-Bohuš.[30] V nedeľu 3. marca urna bola verejnosti sprístupnená (v deň pohrebu, v malej sieni Domu kultúry). Pri nej sa striedali čestné stráže žiakov a pracovníkov vo verejnej službe a v kultúre. Pohreb sa konal na nádvorí Domu kultúry. Urnu Zuzky Medveďovej potom uložili do spoločnej hrobky s jej rodičmi v starej časti petrovského cintorína na jej vlastnú žiadosť. Na pohrebnej rozlúčke zaspieval chór a spevácke skupiny a prihovoril sa prof. Pavel Mučaji a Dr. Samuel Čelovský a nad hrobom sa k verejnosti prihovoril Dr. Andrej Ferko a Martin Jonáš, insitný maliar.[31]
Zuzka Medveďová svojím závetom zanechala Petrovčanom svoju umeleckú pozostalosť. Tento dar je umiestnený v depozitári galérie, pričom boli davnejšie vykonané určité súpisy, ktoré dnes, žiaľ, nemáme k dispozícii. Posledný dôkladný súpis z roku 2020 a spracovanie zbierkových predmetov nám hovorí o presnom počte Zuzkiných diel. Zoznam obsahuje podrobné informácie o jednotlivých dielach: názov, maliarsku techniku, rozmery, prítomnosť či absenciu signatúry, datovanie, opis diela, fotografiu. V depozite sa nachádza úhrnne 708 prác, z toho počtu 414 olejomalieb a kresieb, skíc, štúdií v rôznych technikách (tempera, ceruza, tuš, uhlík) a tiež dve škatule Zuzkiných dokumentov, žiackych zošitov, rôznych účtov, záznamov, výstrižkov z novín a korešpondencie. Tento materiál sa nachádza uložený v depozite a vnímame ho ako dokument o živote Zuzky Medveďovej a dobovej spoločenskej situácii.
Umelecká a dokumentačná pozostalosť, ktorá sa nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej Múzea vojvodinských Slovákov nám len čiastočne pomôže spoznať maliarkin osobný život. Odborníkov v oblasti umenia azda zaujme výnimočná žena Zuzka Medveďová a prispejú k ďalšiemu výskumu jeј života a diela. V dokumentácii možno sledovať Zuzkin život v tridsiatych rokoch minulého storočia. Od toho obdobia až po jej smrť sa vo fonde nenachádzajú, žial, žiadne predmety. Veríme, že sa v budúcnosti objavia dokumenty, ktoré nám pomôžu ďalej spracovávať a skúmať život Zuzky Medveďovej. Vo fonde múzea sa nachádza jej kufrík s farbami a štetcami, stojan na obraz a paleta, ale osobné predmety, ktoré by nám sprítomnili jej život, sa, žiaľ, nezachovali.
Na záver sa zamyslíme nad Zuzkinými slovami: “i v týchto ťažkých hospodárskych časoch nemalo by byť slovenskej rodiny, ktorá by nemala obrazy od slovenských maliarov. Veď nemať v domácnosti obraz od nášho maliara, to je iste kultúrna hanba a svedectvo veľmi smutné a zahanbujúce”[32].
Literatúra
Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.
ZDROJE
Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
„SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.
[1] Údaje z listu Rudolfa Velického, právneho zástupcu Zuzky Medveďovej, Bratislava, 29. 1. 1985
[3] Údaj z dokumentačnej pozostalosti. V dostupnej literatúre sa uvádza, že Zuzka prišla do Prahy roku 1921. Žiaľ, tento údaj zatiaľ nevieme overiť. Tiež nemáme doklad o tom, či bola štátnou štipendistkou na tomto školení.
[4] Vo fonde sa nachádzajú kresby z tohto obdobia, hlavne kresby ľudských postáv, skice, štúdie tváre a iné. Výber zo spomenutých kresieb urobil Vladimír Valentík a verejnosti ich predstavil roku 1992 pri príležitosti Slovenských národných slávností v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Výstava mala názov Neznáma a známa Zuzka, pričom jednu časť výstavy tvorili už verejnosti známe olejomaľby.
[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 46
[19] Chorvátsky časopis Radiša organizoval v r. 1919 a 1920 podujatie Zagrebački zbor čiže Velesajam na Savskoj cesti s výstavou ručných prác s cieľom propagovania národného ľudového umenia a ručných prác. Výstava sa konala v Umeleckom pavilóne a organizátorkou výstavy bola kultúrna dejateľka Ženka Frangeš. Ženka Frangeš bola jednou zo zakladateliek Ženského združenia pre ochranu a propagovanie chorvátskeho národného remesla a umenia v Záhrebe roku 1913.
[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 23
[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, s. 1
[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, s. 2; J. Z., Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, s. 310-311.
[24] Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, s. 423
Digitalna platforma ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.
Virtuelni ŽeNSki muzej pokrenuo je Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija 2019. godine uz podršku Uprave za kulturu grada Novog Sada, sa ciljem da digitalizuje arhivsku građu i učini je dostupnom javnosti, predstavi istoriju ženske kulture, okupi i poveže istraživačice, istoričarke, teoretičarke, umetnice, aktivistkinje…
ŽeNSki muzej je odgovor na odnos institucija prema ženskom stvaralaštvu, diskriminatorne udžbenike, enciklopedije, školske programe, nevidljivost unutar kulturnog nasleđa i istorije.
Uredništvo: Silvia Dražić, Vera Kopicl, Gordana Stojaković
Slovačka naivna slikarka Zuzana Halupova, autorka više od dve i po hiljade slika, spada među najznačajnije predstavnike kovačičkog naivnog slikarstva. Njene slike nalaze se po muzejima, galerijama i privatnim zbirkama diljem sveta. Autentična umetnica koja je izlagala po brojnim gradovima – od Pariza, Njujorka, Tokia, Rima, Beča, Bona, Ciriha, Dubrovnika, Kodanja, Štokholma, Diseldorfa do Ženeve i brojnih drugih gradova, a kojoj je UNICEF organizovao osam samostalnih izložbi – bila je prepoznatljiva kao vrlo živopisna pojava po slovačkoj vojvođanskoj nošnji u kojoj je uvek putovala.
Zuzana Halupova u svom ateljeu
Mama Zuzana, kako su je od milja zvali, rođena je 5. februara 1925. u Kovačici u siromašnoj zanatlijskoj porodici kao Zuzana Koreňová. Njen otac Martin bio je stolar a majka Ana domaćica. Zuzana je imala sestru Anu. Pet razreda osnovne škole završila je u rodnom mestu, gde je primećen njen likovni talenat. Za zemljoradnika i vinogradara Adama Halupu, sa kojim su se bavila i pčelarstvom, udala se 14. aprila 1942.
Majka, otac, sestra i Zuzana 1932.
Sa venčanja, 1942.
Prvu sliku naslikala je bojama razmućenim u mleku na zid kuće 1948. godine. Na njoj je bio prikazan mladić na konju, devojka sa kofom vode i krave kraj bunara. Svoj likovni izraz je na dugo vreme nalazila samo u vezu, te je zajedno sa drugim ženama iz seoskog udruženja učestvovala na izložbama ručnih radova. Tek 16 godina nakon svoje prve slike, počinje da se bavi slikarstvom. Vodenim bojama 1964. godine uradila je svoje prve dve slike Žene na radu i Pranje prakljačom, kao i ulje na platnu Mlaćenje konoplji. Te godine njeno ime se prvi put pominje u novinama. Slovački nedeljnik Hlas ľudu 4. jula 1964. piše o novoj članici grupe kovačičkih naivnih slikara. Te godine prvi put učestvuje i na kolektivnoj izložbi slika u okviru manifestacije Kovačički oktobar.
Rad Zuzane Halupove je vrlo brzo bio primećen i o tome svedoči činjenica da je već u junu naredne 1965. godine učestvovala na kolektivnoj izložbi u Bratislavi, a odmah zatim i sledeće 1966. na Prvom trijenalu naivne umetnosti u istom gradu.
Za njen dalji rad i uspešno promovisanje likovnog dela bila je značajna saradnja sa Branislavom Grubačem, penzionisanim profesorom iz Beograda, koja započinje 1967. godine i traje punih 25 godina. Oduševljen slikarkinim talentom, Grubač se prihvata da organizuje njene izložbe u zemlji i inostranstvu.
Košenje
Prvu samostalnu izložbu, na kojoj je izlagala 41 sliku na temu seoskog života, imala je u Dubrovniku 1968. godine. Umetnicu je ohrabrilo veliko interesovanje i prodajni uspeh, tako da je već sledeće 1969. godine izlagala u Parizu u Galeriji Rajmonda Dankana, a zatim još jednom u ovom gradu iste godine – ali ovoga puta u Versaju. Odmah nakon toga u Diseldorfu, gde je na otvaranju učestvovala i književnica Ruta Dirks sa kojom je Halupova kasnije sarađivala i na izdavačkom planu.
Godine 1970. nemačka izdavačka kuća Ernesta Kaufmana objavila je slikovnicu Zuzane Halupove Moja lepa Kovačica sa propratnim tekstom Rute Dirs. Slikovnica je bila uvrštena među deset najuspelijih knjiga za decu koje su te godine objavljene u Nemačkoj.
Ispod šatora
Tek 1971. godine izlagala je u svom rodnom mestu i to je bila njena jubilarna 10 samostalna izložba, koja je otvorena 6. februara u Galeriji naivnih umetnosti u Kovačici.
Biblijska tematika ju je inspirisala tek u drugoj deceniji stvaralaštva. U martu 1971. u švajcarskom gradu Erlenbahu prvi put je izlagala slike sa verskom tematikom. Zatim su usledile izložbe u Cirihu i Njujorku, da bi naredne 1972. izlagala u Američkom klubu u Beogradu i u luteranskom crkvenom domu u Londonu. Na ovim slikama nalaze se Adam i Eva, Kain i Avelj, Nojeva barka, Rođenje Mojsijevo, David i Golijat, Rođenje Isusovo, Bekstvo u Egipat, Tajna večera, koja je kasnije bila izlagana i u Rimu.
Značajni događaj za umetnicu i Kovačicu dogodio se 22. novembra 1973. godine, kada je slikarkinu kuću posetio francuski političar Fransoa Miteran i tada je Zuzana uspostavila saradnju sa UNICEF-om. Tom prilikom umetnica poklanja sliku Zima dečjem fondu koja je kao novogodišnja čestitka štampana u dva miliona primeraka. Naredne 1974. godine imala je prvu izložbu pod pokroviteljstvom UNICEF-a u Ženevi i tada je za UNICEF naslikala sliku Deca UN, na kojoj se u središtu kompozicije nalazi zemljina kugla a u drugom planu nalazi se zgrada UNICEF-a, Kip slobode, rode, anđeli sa maslinovim grančicama, sveštenstvom, oko kojih se vije kolo dece raznih naroda.
Ne samo veliki uspesi, već i porodična tragedija obeležili su joj 1974. godinu – 11. aprila 1974. joj umire suprug. Godine koje su usledile bile su obeležene saradnjom sa UNICEF-om.
U Ženevi na izložbi u UNICEF-u
U UNICEF-ovom kalendaru 1975. štampana je njena slika Na prelu. Sledeće 1976. godine izlazi manja monografija o Zuzani Halupovoj pod nazivom Deca – moja radost na četiri jezika u 20 hiljada primeraka, a te godine Zuzana putuje i u Tokio na otvaranje samostalne izložbe koja je organizovana pod pokroviteljstvom UNICEF-a. Halupova 1977. godine učestvuje u UNICEF-ovoj akciji spašavanja Venecije.
Desetu godišnjicu od svoje prve samostalne izložbe obeležila je 1978. godine izložbom u pariskoj Galeriji Rajmonda Dankana. U Tokiu izlaže drugi put 1979. godine, ali je ovoga puta izložba otvorena bez prisustva umetnice, pošto u to vreme putuje u Pariz, zatim i Montreal, gde je i za UNESCO naslikala sliku. Te godine povodom Međunarodnog dana deteta izlagala je i u Novom Sadu, a deo prihoda od prodaje slika poklonila je Fondu za pomoć deci Namibije.
Godine 1980. joj je priređena izložba slika sa biblijskom tematikom u Jerusalimu a zatim i u Beču, gde dve godine kasnije – 1982. izlaže ponovo. Povodom proslave petstote godišnjice rođenja Martina Lutera 1983. u Staroj Pazovi je izlagala platna sa biblijskom tematikom.
Desetu godišnjicu svog likovnog rada obeležila je ponovnom izložbom u Dubrovniku 1984. godine a povodom 40 godišnjice Ujedinjenih nacija 1985. godine poklanja sliku Palati UN u Ženevi. Aukciju je tom prilikom vodio čuveni Piter Justinov a celokupan prihod od prodaje bio je namenjen kao pomoć izbeglicama.
Godine 1986. izlaže u slovačkom gradu Nitra i te iste godine u saradnji sa romskim pesnikom Srđanom Šainom izdaje knjigu Zlatna knjiga čerge (Sumnakuno lil cerako). Slede izložbe u Bajrotu (Nemačka, 1988), Briselu (1990), u Krajanskom muzeju u Bratislavi (1991), Banskoj Bistrici (1991), Bardjejovu (1991), Prešovu (1991), Popradu (1991), Sevilji (1992) i Njujorku (1993).
Zuzana Halupova preminula je posle kraće bolesti u 76. godini života 1. avgusta 2001. godine u Beogradu. Sahranjena je u rodnoj Kovačici.
Zuzana Halupova je dobila visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najviše priznanje koje Slovacima u dijaspori dodeljuje Matica slovačka iz Bratislave. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.
Slovačko naivno slikarstvo nastalo je kao poseban umetnički stil u Kovačici. Osnivači ove slikarske škole bili su Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Jan Knjazovic, braća Venjarski i Martin Jonaš. Halupova bila je prva žena u Kovačici koja je iglu i konac zamenila četkicom i bojom. Mada je počela da slika relativno kasno, kao četrdesetogodišnjakinja, u to vreme već je bila na glasu kao najbolja i najveštija vezilja i poznata je bila upravo po tome da je tradicionalne uzroke dopunjavala sopstvenim ornamentima.
Zimska svadba
Slike Zuzana Halupove su kao prekrasani ornamenti i žanr motivi stilizovane u osoben svet. Predstavljaju vrhunski domet naivnog slikarstva i plene stilom, jednostavnošću, koloritom i inventivnošću. Možda najveću vrednost ovih likovnih dela predstavlja prizor neposrednosti i iskrenosti, koje je umetnica prikazala a motive koje je slikala, nalazila je u ratarskim poslovima, gumnu, u dvorištu, slovačkim običajnima i svakodnevnom životu seljaka. Iz njenih dela zrači spokojstvo i zadovoljstvo seoskim životom u Vojvodini. Ljudi na njima deluju bezbrižno, oseća se jako zajedništvo i harmoničan kolektivitet zajednice. Slike se odlikuju čistom koloritom, jarkim, intenzivnim, ali vedrim bojama, zahvaljujući čemu zrače svežinom i optimizmom.
Svadba u Kani
Sa izuzetkom biblijskih motiva, na slikama Zuzane Halupove pojavljuju se skoro isključivo Slovaci. Sem folklornih i etnografskih elemenata, njene slike predstavljaju svojevrsno svedočanstvo i dokument pošto su na njima, istina stilizovano, ali nedvosmisleno verno, prikazane seoske ulice, kuće, sobe, groblja, crkve, nameštaj, zidane peći, krpare, posteljina, stolnjaci, posuđe… Time njene slike predstavljaju svedočanstvo o načinu stanovanja, običajima i tradiciji Slovaka ovog podneblja. Platna su dokument njihovog života, folklora i običaja. Kroz njene slike se vraćamo u prošlost, upoznajemo se sa svakodnevnim životom tih ljudi, možemo na njima da vidimo kako se nekada pralo, tkalo, oralo, sejalo, kopalo, svadbovalo… Zuzana Halupova je slikala ono što najprisnije poznaje u svakodnevnom životu nepomućenih vrednosti – hranjenje živine, pranje, muženje krava, okopavanje kukuruza, žetvu i druge seoske poslove. Sve ono što je bilo važno za svakodnevni život ove zajednice, ovde je i prikazano. Halupova sa posebnom pažnjom oslikava nošnju, nabore na širokim seljačkim suknjama, vez na košuljama, maramama, čarapama… Neke od slika čine i lični dokument. Na primer, slika Porudžbina na kojoj je prikazan čovek koji je došao kod njenog oca stolara da poruči komad nameštaja a iza kreveta izviruju Zuzana i njena sestra. Ali i motivi na mnogih drugim slikama, predstavljaju autentičan svet i prizore iz njenog života.
Prijateljice
Verski praznici, ali i moderne svečanosti i događaji, takođe su vrlo česta tema njenih slika. Na njima je prikazala ne samo tradicionalne praznike – Božić, Uskrs, već i Prvomajsku proslavu, Štafetu mladosti, jedan dan u školi i sve ono što je nakon Drugog svetskog rata bilo svakodnevnica u Kovačici i drugim mestima u Vojvodini. Na slikama se ti motivi – tradicionalni i „moderni“ – mešaju isto kao što se oni u to vreme preplitali i u samom životu i upravo zahvaljujući toj autentičnosti jedni drugima ne smetaju, naprotiv, nadopunjuju se. Na nekoliko slika bavila se i srpskim tradicionalnim temama. Na primer, za Crveni krst Jugoslavije slika Kosovku devojku, ali idejno i kompoziciono složeniju od srpskog izvornika.
Originalnost stila Zuzane Halupove posledica je i njene potpune „naivnosti“, tačnije samoukosti. Naime Halupova nije imala umetničkih uzora. Halupove „Stil sam izgradila sama, imala sam svoje viđenje i bila sam svesna svojih izražajnih mogućnosti. Nisam se ugledala na druge. Modernu umetnost ne razumem. Najbliži su mi bili i ostali slikari čije su slike slične mojima. Iznad svakog belog platna slobodna sam poput ptice, nemam nikakav model, slikam šta želim, kako umem i koliko hoću. Najviše se odmaram dok slikam. Stanem pred stalak, tema je uvek spremna u meni, počnem od sredine i ruka sama klizi po platnu“, govorila je umetnica.
Zuzana Halupova nije imala dece. Možda su upravo zato ona bila glavni motiv i prepoznatljiv pečat njenog stvaralaštva. Na svojim platnima je materijalizovala dečji svet.
„Decu slikam od samog početka. Pošto svoje nisam imala, radovala sam se onoj sa mojih slika. Teme sa decom su neiscrpne. Ona su na ulici, pored reke, u dvorištu, na livadi, zarumene se, igraju se dok sneg veje, okupljena su oko peći ili stola… Ja i odrasle slikam kao decu: okruglih i rumenih obraza. Tako cela slika izgleda mlado! Na otvaranju jedne od mojih izložbi izvesni publicista je izjavio da me smatra najpopularnijom slikarkom dečje duše u naivnom slikarstvu.“
Atelje Zuzane Halupove su činili samo jedna stolica i stalak pored kuhinjskog prozora, gde je provodila najveći deo dana. Miris kolača i kupusa uvek se mešao sa mirisom uljanih boja. Na otomanu pored nje neretko bi sedele komšinice ili rođake kojima bi, dok slika, pričala o svojim putovanjima i doživljajima po svetu. Halupova je bila veoma druželjubiva i njena kuća je uvek bila puna gostiju.
„Vrata moje kuće nikada nisu zatvorena. Radujem se punoj kući, posetiocima i rečima hvale. Žao mi je svake slike. Često neke na rastanku pomilujem. Svaka je slika kao moje dete. Posećuju me uvaženi ljudi: državnici, političari, glumci… Ne pamtim imena svih. Imam album sa tri hiljade posetilaca, hrpe fotografija, ali to je tek delić onoga što mi je ostalo u znak sećanja na one koji su prešli prag mog doma. Najbitnije je da se gostima sviđaju moje slike i što vidim radost u njihovim očima.“
LITERATURA:
Zuzana Chalupová / [text Ivan Melicherčík, Jarmila Ćendićová ; fotografie Anton Fiala ; preklady Mária Kutláková, Milica Lađević, Beba Gavrilović, Linda Krstajić, Ladislav Kováč ; bibliografia Ján Špringeĺ]. Kovačica : Galéria Babka, 1994.
Izložba fotografija “Siluete slobode” Nastasje Šolaje u produkciji SFO “(Re)konekcija” otvorena je 6.11.2024. u 19:00 sati u prostoru Saveza kolektivne umetničke prakse. Izložbu su otvorili Silvia Dražić i Boško Buta
Nastasja Šolaja u “Siluetama slobode” istražuje slojevitost ženskog identiteta kroz niz simboličkih i metaforičnih prizora. Kroz objektiv autorke, posmatrač ulazi u svet u kojem žena ne nosi samo svoje uloge i odgovornosti, već i stege društvenih očekivanja, tradicije i običaja. Ove uloge nisu prikazane kao jednostavne funkcije, već kao složeni identiteti koji osciliraju između prihvatanja, pobune i introspektivne potrage za slobodom. O autorki Fascinacija fotografijom Nastasje Šolaje počela je veoma rano i već sa svojih 11 godina prvi put osvaja nagradu za fotografiju, a nakon toga se nižu razni kursevi fotografije. Nakon završetka gimnazije, odlazi u Holandiju da studira biznis i IT u Ajndhovenu i fotografiju i dizajn na akademiji u Amsterdamu. Njena kreativnost je vodi kroz različite umetničke izraze, poput konceptualnih izložbi (Curves, 2020) i kratkih filmova (I Forgive You, 2021). Aktivno se bavi i dizajnom i iza sebe ima pregršt realizovanih projekata kako u poslovnoj tako i u neprofitnoj sferi.
Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.
Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.
У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).
Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.
Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.
Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.
Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).
Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).
Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.
Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.
УЛОГЕ
Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – ЕсмералдаЧ. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.
Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.
Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.
Pas de six (Робиње) – ШехерезадаН. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.
Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73
Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.
Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.
Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.
Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.
Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.
Помпеа – Вечебалета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.
Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.
Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.
Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.
Сванилда – КопелијаЛ. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.
Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.
Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.
** две улоге у представи
*** три улоге у представи
Izvor : Monografija Dobrile Novkov Sve moje vile, Fondacija Aleksandar Cole Marić – MC OLDMAN, 2022.
Razgovor o Albini Podgradskoj, SKUP, Zdenka Valent BelićНасловна страница књиге Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878Čitaj mi. Trajanje 8 minuta
Албина Подградска је рођена у Новом Саду 1858. године, где је њен отац био професор филологије и филозофије у српској гимназији. Иако пореклом Словакиња (словачки облик њеног имена је: Albína Podhradská), кћи словачког драмског писца и песника, Јосипа Подградског (словачки облик имена: Jozef Podhradský), њено име значајно је пре свега у контексту српске књижевности.
Рођена је у првом браку Јосифа Подградског и имала је осморо браће и сестара. Од рођене мајке Јулијане: Владимира, Платона и Јулију Олгу као и Марију, Милана, Људмилу, Паулину и Ему. Што је са децом из првог брака и Албином било укупно деветоро.
Подградска је написала само један драмски текст Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. који је значајан због тога што је реч о најстаријој, за сада познатој и сачуваној драми, чија је ауторка жена и која је написана на српском језику. На корицама њене посмртно објављене књиге пише: „Умрла је управо када се ова књижица штампала 30. марта у 21. години у Сомбору. Пореклом Словакиња“. Испод назначене цене и стилизованог крстића дописано је: „Чиста добит од ове књижице, по ауторкиној жељи коју је изговорила непосредно пре смрти, намењена је да се на њеном гробу крст постави.“
Албина Подградска је 1864. године завршила основну школу у Новом Саду, затим четири разреда девојачке школе. Српску учитељску школу је уписала у Сомбору 1874. године и завршила ју је након трогодишњег школовања 1877. године. Након што је положила учитељски испит 1878. године, вратила се у Нови Сад и овде је написала драму Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. и положила државни стручни испит, али никада није радила, односно није била запослена. Већ 1880. године отишла је у Сомбор и тамо је умрла 30. марта 1880. године а два дан касније сахрањена.
У матичној књизи крштених српске православне цркве пише да је Албина као неудата 30. јуна 1797. родила сина Петра, који је био крштен 28. јула те године. Отац детета је уписан као непознат, а мајка и син су били лутеранске вероисповести, што је занимљив податак с обзиром да је њен отац, Јосиф Подградски, одмах по доласку на ове просторе, 1964. године у манастиру Ковиљ прешао на православну вероисповест. Петер није доживео трећи рођендан, умро је 16. марта 1880, a две недеље касније 18. марта према старом црквеном календару (30. марта по грегоријанском) од тифуса умрла је и Албина са двадесет и једном годином. Сахрањена је на Светом успенском општом гробљу, како је уписано у Књизи умрлих Српске православне цркве.
Подградској комад са певањем Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. садржи елементе мелодраме, дидактичке тенденције и има изразито сентименталну интонацију. Ауторкин однос према Србима је ангажован и идеолошки обојен. Радња комада се одиграва у српском окружењу у Војводини а главне јунакиње су Српкиње – мајка и ћерка – избеглице из Босне које траже уточиште и нови дом у Војводини у немирним временима босанскохерцеговачког устанка (1875–1878). Подградска пише о патњама српског народа и других словенских народа као маргинализованим европским народима. Албина Подградска је инспирацију нашла у народној традицији а песме, које су део комада, написане су у народном духу:
„Народни хор,
Плач се чује преко Дрине,
И уздисаји из дубине,
Плаче Босна кроз плач јеца
И по Босни српска деца
Где сте Срби браћо мила,
Сатрће вас турска сила,
Не видите жалост Босне,
И зулуме те несносне.
С нама Турчин располаже,
Устај, устај српски књаже;
Турска рука Србе гони,
А ти с Дрине војску склони.
Знате браћо шта су јади
Како плачу сирочади,
и у туђе земље беже,
помози нам српски кнеже.
Херцеговци гину сами
Борећи се са низами,
У крви се сваки топи,
ма да живе у Европи“
(Подградска, 1880 : 14)
Сем позивања на народну књижевност, Подградска помиње и Бранка Радичевића. У драмском делу Албине Подградске уочљив је утицај поетике њеног оца, чије су све драме написане у стиховима (Холуби и Шулек (Holuby a Šulek, 1850), Планина изгубљене наде (Hora stratenej nádeje, 1865), Дична Скаличанка или Ах, ти људски језици, то су страшне навике (Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, 1864), Лепосава и њено губилиште или Новгородске комендије (1869), Одбрана и слава наше Татре (Obrana a sláva našej Tatry, 1882), Избачени студент код Скале (Vyhodený študent pri Skale, 1882) и Трагедија Татре (Tragédia Tatry, 2009, 2012, 2013, 2014).
Сем формалних сличности са очевом поетиком, на основу ове драме видимо да је Подградска била поборница словенског јединства. Примарну ауторску инспирацију налази у приказивању маргинализованог положаја Словена у Европи. Залаже се за ослобађање од „европске деморализације“. У модерној Европи види само претње и има према њој скептичан став: „Ми, Словени сваком желимо добро – нама га не жели нико“ (Подградска, 1880 : 18). У комаду Сирота Милева… ауторка конфронтира две различите српске средине и два менталитета. С једне стране су босански, а с друге војвођански Срби. Прва средина и њене вредности су по схватању ауторке позитивније, зато што су конзервативније и, како она сматра, представљају аутентичне словенске вредности, док другу средину и менталитет млада ауторка критикује, пошто у њој увиђа помодарство и утицај страног размишљања.
Подградска је приказала слику мултиетничке средине. Иако је главни део текста написан на српским језику, у њеној драми налазе се реплике на мађарском, словачком и ромском језику. Писала је о актуелним савременим политичким и културним темама, што је с обзиром на њене младе године необично.
У време када је Подградска живела, на Балкану је било прилично немирно. У Босни и Херцеговини се дигао устанак против Турака (1875), а годину дана касније Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској. Касније им се прикључила Русија (1877–1878). Шездесетих година 19. века у Русији се проширио панславистички покрет. Подградска је заговарала панславистичке идеје и у драми пише да је босански, херцеговачки, црногорски и српски дух један те исти и да је његова одлика да помаже несрећницима, да свакоме жели и да му чини добро.
Занимљив је начин на који се Албинa Подградска бави колективним идентитетима формираним у интеракцији с другим идентитетима, а који је повезан са језичним, националним, културним и другим елементима.
Као прва о Албини Подградској је писала Др Нада Савковић у тексту Први и једини драмски текст Албине Подградске.
ЛИТЕРАТУРА:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1–2. s. 28 – 39.
ВАЛЕНТ БЕЛИЋ, Зденка: Слика Срба у словачкој књижевности. Нови Сад, Матица српска, Архив Војводине, 2022.
Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima “učestvovala u u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove “mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo (“Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkavanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. “Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo ’ne talasaj’, a na brodu izvučenom na suvo ’Tribina mladih’. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).
Čitaj mi. Trajanje 10 minutaKatalin Ladik, performans – Kogolin, 1984. Foto: Žan Lik Lisen
Katalin Ladik počela je svoju karijeru u Novom Sadu u periodu delovanja novosadske neoavangarde ranih sedamdesetih, da bi se devedesetih preselila u Budimpeštu.
Raspon stvaralaštva Katalin Ladik kreće se od književnosti preko glume do interpretacije eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, fonetične i vizuelne poezije, hepeninga, performansa, akcije pa sve do mail arta. Objavila je 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman, od kojih su na srpski prevedeni Erogen zoon, Ikarova senka i Kavez od trave i roman Mogu li da živim na tvom licu (SFO (Re)konekcija, 2021). Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Muzej savremene umetnosti „Verbo-Voko-Vizuelno”, Galerija suvremene umjetnosti „Nova umjetnička praksa 1966–1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washingto, Dubrovačke letnje igre, a trenutno se njen rad predsatavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Rad ove umetnice, prevashodno njena verbo-voko-vizuelna istraživanja (zvučni performansi, video i audio kasete i ploče), (tekstualni) performansi tela, baš kao i obiman i značajan književni kao i rad u oblasti alternativnog teatra, priznati su i prepoznati i u međunarodnim okvirima. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru.
Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016.
Svoje prve pesme objavila je u časopisu Simpozion na mađarskom jeziku (1962) a njena prva zbirka Balada osrebrnom biciklu(Ballada az ezüstbicikliröl)sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine, potom Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka. U prevođenju na srpski joj je pomagala književnica Judita Šalgo, takođe poznata po svojim performativnim izvođenjima poezije.
„Judita Šalgo mi je pomogla u prevodu pesama, a Bogdanka Poznanović me potakla na video-dokumentaciju mog stvaralaštva. Ona je negde 1980-ih nabavila videorekorder za Akademiju umetnosti gde je bila profesorka na Odseku medija i potakla me da snimimo neki moj rad za video. Ja sam sabrala neke motive i elemente svojih performansa iz prethodnog desetljeća koji su mi se činili pogodnima za kameru i video, pa sam ih izvela na stepeništu hodnika Akademije, a video nazvala Poemim. To je ostalo kao jedini dokument onog vremena.“
Pored uticaja Bogdanke Poznanović, koja je tada osnovala na novosadskoj Akademiji umetnosti prvi studio za nove medije, knjigu Bore Ćosića Mixed Media smatrala je jako važnom za njen umetnički razvoj.
Bila je članica grupa Bosch + Bosch od 1973. do 1976, u okviru koje je ipak imala svoju teritoriju zvuka i zvučnog performansa i izvodila vizualne i konceptualne radove. Novoosnovanom Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház pridružila se 1974. i kao članica stalnog ansabla radila do 1992. igrajući u predstavama najznačajnijih mađarskih reditelja, kao što je Jančo Mikloš i predstava Bajer aspirin – pesnička monodrama koju je za nju napisao Oto Tolnai.
Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim TV filmovima i igranim filmovima (jedan od poznatijih je i film Lordana Zafranovića Ujed anđela). Bila je urednica pesničke rubrike književnih časopisa Elet es Irodalom (1993–94) i Ciganifuro (1994–99). Između 1993. i 1998. predavala je u muzičkom i pozorišnom obrazovnom centru Hangar.
Katalin najveći trag ostavlja u svojoj foničnoj i voko-vizelnoj poeziji, ali se najviše pamte njeni performansi i body art u kojima koristi svoje telo kao instrument, često provocirajući intervenciju publike ritualno igrajući različite ženske uloge. Performativno izvođenje njenih „Šamanskih pesama“, dok je ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, bio je jedan od najradikalnijih ženskih umetničkih izraza avangardne scene na tadašnjem jugoslovenskom kulturnom prostoru.
„U početku sam na te radove gledala kao na poetske večeri – znači, prikazivanje poezije počev od njenog čitanja pa sve do govorenja u obliku fonične i gestualne poezije, što je na neki način bio uvod putem kojega sam ljudima dala ključ ka otvorenoj, proširenoj poeziji. Videla sam da ljudi poeziju smatraju samo onom linearnom, koju eventualno recituje glumac ili sam autor, ali govorenje ili pevanje, a kamoli fonična poezija, tada nije postojala.“
Performansi Ja sam javna žena, Blackshave, Rupa koja vrišti,Poem, Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav,Mandora, Tesla samo su neki od najvažnijih, a spacifičnost njenog rada vidi se i u tome što je neke izvodila potpuno različito u drugim kontekstima.
Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.
Katalin Ladik, Sanja Iveković i Vlasta Delimar bile su prve konceptualne umetnice novih medija a njihove umetničke strategije uticale su na poetiku različitih generacija umetnica, od Marine Abramović do nama danas savremene ženske scene. Ali, i one same još aktivno učestviju u kreiranju iste i sve više su prisutne na međunarodnoj sceni
Sama Katalin je iznenađena koliko su mladi umetnici zainteresovani za njen rad:
„Uskoro idem u Švajcarsku gde ću na Muzičkoj akademiji u Baselu održati radionicu na temu novih eksperimentalnih partitura i improvizacije s kompozitorima. I mene samu čudi kako se mlađe generacije zanimaju za mene i moje stvaralaštvo.“
Zanimljivo je pratiti njen odnos prema ženskoj i feminističkoj kulturi. Sama kaže da u početku nije znala puno o feminističkim teorijama, a one koje su do nje dopirale nisu joj bile bliske. Ali svoju umetničku pobunu pokazuje kroz tipično ženske motive iskazujući ne samo odnos prema patrijarhalnim matricama nego i prema represivnom umetničkom kontekstu čak i među svojim istomišljenicima. Inače, konceptualne umetnice prve problematizuju poziciju autorke u umetničkom polju delovanja.
„Stoga sam izražavala svoj bunt kroz one sitne stvari koje radi svaka žena, s uverenjem da to također može da bude predmet umetnosti ili način umetničkog izražavanja. Kada sam počinjala, pišući na mađarskom sredinom 1960-ih, nisam poznavala teoriju feminizma – ne znam ni da li je postojao neki pregled na srpskom. Teorija nije programatski postojala u mom radu, već sam krenula od ličnog iskustva i započela svojevrsno oslobađanje od porodice i radnog mesta kao neki vid protesta u 1970-ima.„
Feministkinje su prepoznale njenu umetnost kao važnu elaboraciju pobunjene žene tako da je bila i gost najveće feminističke međunarodne konferencije u jednoj komunističkoj zemlji Drug-ca 1978. u Beogradu:
„To je bio moj prvi susret s njima i drugim aktivnim feministkinjama iz Zagreba, s kojima sam ostala u kontaktu. Drug-ca Žena me lično obogatila, i tada sam shvatila da feminizam nije ono što sam smatrala američkim feminizmom usko usmerenim protiv muškaraca, već da se radi o prostom zalaganju za prava žena.“
Retrospektivna izložba njenih radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2010. upravo je i nazvana Moć žene prema njenim dominantnim umetničkim postulatima.
Na konferenciji K.A.T. „Umetnost u obrazovanju: interakcije“, u produkciji Saveza feminističkih organizacija (Re)konekcija u Novom Sadu (2017), mogli smo da vidimo njene trenutne umetničke preokupacije internet prostorom koje je nazvala „Alisa u zemlji kodova“.
Fotografija Sanja Anđelković
Katalin Ladik bavi se intrigantnim pitanjem, koje je osnovano na materijalu proširene poezije same umetnice. U unutrašnjoj naraciji svake vizuelne poezije nalazi se promena. Neobičajna medijska tranzicija odnosi se na ove objekte (vizuelnu poeziju i konkretnu poeziju), zatim na živo izvođenje i audio snimanje tih živih nastupa. Veza između vizuelnog i zvučnog je suština odnosa između poezije Katalin Ladik i njene proširene poezije, „otelovljenog perfomansa“.
„Lepota se pojavljuje kao rezultat na površini, na licu dela, ali radost stvaranja se dešava na obrnutom, na naličju materijala. Energija koja se oslobađa ograničenja, raskalašno se pokazuje i prevladava. Ne poštuje pravila, pretvara se u radost i bol. To se ne možete videti s lepe, tj. prednje strane, samo sa „pogrešne“ strane tj. naličja umetničkog dela” – objašnjava autorka.
Izvori:
Miško Šuvaković, Moć žene, MSUV, Novi Sad, 2010.
Teorijski diskursi savremene ženske kulture, priredile S. Dražić I V. Kopicl, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad, 2019.
Judita Horovic (1787-1857) je bila samostalna trgovkinja, jedina žena u popisu glavešina jevrejskih novosadskih porodica i prva koja je podnela zahtev za osnivanje ženske organizacije u Novom Sadu
Apelacija Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u posedu Pavla Šosbergera. Ista se ne može preuzeti.
O Novosađanki Juditi Horovic[1] nema puno podataka, ali ono što je o njoj zabeleženo stavlja je u red prvih borkinja za samostalni rad žena u javnoj sferi na jugu Habzburške monarhije u prvoj polovini 19. veka. Zna se da je živela i radila u okrilju ugledne novosadske porodice Horovic, čijih je nekoliko članova bilo u mesnom Odboru Jevrejske opštine.
Novi Sad je počev od 1748, od kada je
stekao status Slobodnog kraljevskog grada, bio u obavezi da organizuje Jevrejski
kvart (geto) gde su novosadski Jevreji morali da se presele, te danas znamo da
je to bio prostor u kome je Judita Horovic živela i radila. U isto vreme
novosadski Magistrat je odobrio osnivanje Jevrejske opštine, koja je u vreme
kada je Judita Horovic rođena, izgradila treću[2] po redu Sinagogu, imala stalnog rabina i narodnog učitelja. Od
osamdesetih godina 18. veka sve do Bune[3] 1848/9, Novi Sad se ubrzano razvijao, pre svega kao značajno
trgovačko središte. Žene obično nisu neposredno učestvovale u poslovanju i pored
toga što su mogle da nasleđuju imovinu, poslove i pravo na prihodovanje od dobiti.
Krajem 18. i početkom 19. veka, čak i kada su bile isključive vlasnice imovine,
pretežno su unajmljivale druge da za njih rade, ostavljajući ponekad mogućnost
da odlučuju o krupnim poslovnim potezima. Zato će početkom 19. veka pojava
Judite Horovic kao uspešne, samostalne trgovkinje označiti prekretnicu u vezi
sa shvatanjima o poslovnoj sposobnosti žene.
Sudeći prema poslovnoj prepisci[4] možemo pretpostaviti da je u porodici stekla solidno obrazovanje i
da je morala biti upućena u poslovanje porodice Horovic. Zna se da je porodičnu
trgovinu koju je nasledila efikasno vodila. Uspešnosti njenog privrednog
preduzeća verovatno možemo pripisati činjenicu da se, mimo uobičajenih normi
koje su određivale status žena toga doba, godine 1844. njeno ime nalazi u
popisu glavešina novosadskih, jevrejskih porodica. Presedan je utoliko veći
ukoliko dodamo i činjenicu da Judita Horovic u periodu kada je popis rađen,
osim što je bila „vlasnik trgovačke kuće“ takođe bila i „neudata“ (Šosberger
2001: 176) . Ona je napustila tradicionalan obrazac po kome se merila i
vrednovala uloga žene u društvu toga doba. Sa jedne strane bila je poštovana
kao uspešna privrednica, jer za kapital nije presudan pol privrednika, a sa
druge strane kao neudata[5] žena koja egzistenciju nije tražila kroz ulogu supruge morala se
osećati vrlo usamljenom.
Judita Horovic je sopstvenim životom
svedočila potrebu i mogućnost redefinisanja položaja žena u društvenim i
privrednim okvirima, te je razumljiv njen sledeći pokušaj proboja u javnu sferu.
Posredstvom Jevrejske opštine 28. marta 1848. Judita Horovic je, sa grupom
istomišljenica, novosadskom Magistratu podnela zahtev za osnivanje prve ženske
organizacije, koja bi okupljala Jevrejke sa ciljem da se staraju o siročadi,
siromašnim i bolesnim članicama i članovima Jevrejske opštine. Neobičnost
poduhvata je u tome što je lokalna jevrejska zajednica još od 1729. imala Sveto
društvo Hevra Kadiša koje je uspešno ispunjavalo
iste ciljeve. Novo žensko udruženje, prema ideji Judite Horovic i njenih
istomišljenica, trebalo je da organizuje rad mimo Hevre Kadiše, čak su u zahtevu
tražile da „istupe iz Opšteg udruženja za pomaganje siromašnih Jevreja (Hevra
Kadiša)“ (M. Rado i J. Major 1930: 125-126). Zahtev je predat u nepovoljnim
okolnostima, u osvit revolucionarnih događaja 1848/9. koji će dovesti do
razaranja Novog Sada i velikih ljudskih i materijalnih gubitaka.
Postoje različita tumačenja o tome da li je
novosadski Magistrat odobrio ovu molbu ili ne. Ali, istorijske okolnosti su
presudile, jer je 12. juna 1849. topovima sa Petrovaradinske tvrđave dve
trećine Novog Sada porušeno, a između ostalih institucija izgorela je zgrada
Jevrejske opštine. Velika obnova Novog Sada započela je u drugoj polovini 19.
veka.
„Novosadsko izraelitsko dobrotvorno žensko
društvo (Újvidéki Izraelita Jótékony Nőegylet) osnovano je 1876. kao najstarije
novosadsko žensko društvo koje će u kontinuitetu raditi do početka Drugog
svetskog rata. Da je u sopstveni program uvrstilo i deo ideja Judite Horovic
pokazuje činjenica nije nađeno „mnogo tragova zajedničkih odnosa ženske zadruge
i bogoštovne opštine iako ženska zadruga radi pod egidom bogoštovne opštine“
(Rado i Мajor 1930:125).
Judita Horovic je umrla u Novom Sadu.
Sahranjena je na ovomesnom Jevrejskom groblju na grobnom mestu I/04-196. Radi
se o parceli gde se nalaze stari grobovi sa jedva vidljivim ili sasvim nečitkim
slovima. U Novom Sadu danas ne postoji ni jedno obeležje koje bi podsećalo na
ovu znamenitu Novosađanku.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.
Literatura
Andraši, Olga i Fedor Fišl. Popis arhivske građe o Jevrejima u Fondu 1 „Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada“. Arhiva Grada Novog Sada: 1800-1849. Novi Sad: Jevrejska opština, 2017.
Ердухељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Ózer, Ágnes.„Az újvidéki zsidóságról 16“. Magyar Szó, 13. oktobar 2016. Volt egyszer egy Újvidék 143.
Rado, Mirko i Josif Major. Istorija novosadskih Jevreja. Novi Sad: Hevra Kadiša, 1930.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из архива новосадског магистрата. књ. 1. Нови Сад: Град Нови Сад, 1947.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве. књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Србуловић, Ђорђе. Кратка историја Новог Сада (поправљено и допуњено издање). Нови Сад: Прометеј и Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада, 2011.
Stojaković, Gordana. „Judita Horovic“. Znamenite žene Novog Sada I. Urednica Gordana Stojaković, 67-68. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Judita Horovic.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 8-9. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Шосбергер, Павле. „Јеврејска улица као гето“. Свеске за историју Новог Сада бр. 7 (1996): 62-63.
Šosberger, Pavle. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu (2. prošireno izdanje). Novi Sad: Prometeј, 2001.
Prilog
[1] U literaturi se mogu
naći sledeće forme izvornog i transkribovanog pisanja njenog imena: Judith
Horowitz, Judit Horovitz, Horovitz Judit i Judita Horovic Za biografske podatke
o Juditi Horovic dugujem veliku zahvalnost gospodinu Pavlu Šosbergeru,
istraživaču jevrejske baštine Novog Sada i Vojvodine (prim.aut.).
[2] Treću Sinagogu na mestu
prethodne (prim. aut.).
[3] Martovska
revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila
je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli
Evropu (prim. aut.).
[4] Radi se o apelaciji Judite
Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u koju je autorka ovog teksta imala
uvid, a koja je bila u posedu Pavla Šosbergera i koju sam, zahvaljujući
njegovoj ljubaznosti objavila u knjizi Znamenite
žene Novog Sada I (2001) (prim.aut).
[5] U Istorijskom arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenti (period 1829-1848) u kojima se pominje udovica Judita Horovic i Judita Horovic bez drugih odrednica uz njeno ime (supruga ili udovica) te se može prepostaviti da je bilo više osoba sa tim imenom (Andraši i Fišl 2017: 82,83, 88, 89, 90, 92, 96 i 103). Takođe u Arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenta o molbama Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime kao što su supruga ili udovica) u vezi sa intabulcijama (upis vlasništva nekretnine u zemljišne knjige) nekoliko kuća njenih dužnika i to samo u 1848. Pored toga iste godine se ime Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime) pominje u vezi sa slučajevima pozamljivanja novca što govori u prilog pretpostavci da je postojala Judita Horovic (koja nije bila supruga ili udovica), samostalna preduzetnica, vrlo imućna i sposobna trgovkinja. Videti: Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV – 44 805
Марљива, свестарана, скромна, проницљива, интелигентна и даровита. Учитељица, књижевница, етнограф, кустос и шта још не – само су неке од речи које одређују Јелицу Беловић Бернаџиковску. Цео свој живот провела је радећи и градећи илузију једног бољег, једног праведнијег и једног богатијег, у сваком смислу, друштва. Сва своја знања, своја размишљања и визије, јавности је презентовала на различите начине. Кроз писану реч, кроз изложбену делатност, кроз просветарски позив, кроз предавања, кроз хуманитарни активизам, кроз бројна теоретисања, кроз борбу за права жене…
Поред познавања више језика красила ју је и жеља за ширењем својих видика, свога образовања и својих знања. На њу су једнако били поносни и Хрвати, и Муслимани, и Срби. Исто тако су се одрицали њеног имена и једни и други и трећи када им није одговарало оно што је писала или говорила.
Као и дела многих других знаменитих научника и писаца, и Јеличино дело добило је на важности тек када је стекла светску славу и када су странци указали на њен рад. Нажалост, и данас њен рад чешће је предмет пажње страних истраживача док се код нас, готово читав век, траже „меродавни кругови“ који ће га оценити и проценити. На срећу, и то се мења. Долазе генерације које умеју ценити достигнућа Јелице Беловић.
Животни пут Јелице Беловић
Рођена је у Осијеку 25.02.1870. године у породици просветара. Отац Јосим Беловић био је професор у гимназији, најпре у Љубљани, а касније у Осијеку. Породица Беловић потиче из Црне Горе одакле су у 17. веку пребегли у Херцеговину (село Беловићи код Стоца). Јелица наводи да су Беловићи у 18. веку пребегли из Србије у Мађарску и тамо добили мађарско племство. Јосим (Јоза) у Осијеку упознаје Јеличину мајку Немицу Марију (Кату) рођ. Фрагнар чији отац је био учитељ. Породица у којој је Јелица одрасла припадала је образованом, римокатоличком кругу.
За Пољака Јанка Бернадзиковског (1866-1913), витеза реда Фрање Јосифа I, удала се 1896. године. Венчали су се у Мостару где су обоје службовали; Јелица у школи, а Јанко, као виши судија, у Окружном суду. У том браку 1911. године стекла је јединог сина Владислава Габријела (Гавра, Аба) кога касније у наводима потписује са именом Влада или Владимир Бернаджиковски. Владимир је био музички надарен; свирао је клавир, виолину и чело.
Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС
За живота је често мењала место боравка – углавном вођена најпре школовањем, потом пословним ангажовањем, а касније сопственим изборима. У родном Осијеку живи до своје 11-е године, када је жеља за знањем одводи у Ђаково, а потом и у Загреб. Из Хрватске 1894. године одлази у Босну и Херцеговину. Сарајево, Мостар, Бања Лука, кључ су дестинација у којима је Јелица Беловић провела највећи део свога радног века. Последње две деценије живота провела је у Србији, односно Војводини.
Рођена је као Хрватица, а по сопственој жељи, примила је православље. Не зна се тачно од када потиче Јеличина жеља да промени веру, али се зна да је своју дугогодишњу намеру остварила, након смрти супруга, у Сарајеву 1913. године, и да је њен духовник био митрополит Евгеније Летица.
Преминула је у Новом Саду, 30. јуна 1946. године и сахрањена на Успенском гробљу. Како на гробљу није постојало сачувано гробно обележје, Коло српских сестара Епархије бачке је 2016. године покренуло иницијативу за постављање спомен плоче на гробљу у коме почива, са подацима Јелице Беловић што је и учињено 2021. године.
Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године
Образовни пут
Окружена просветарима оцем, мајком и дедом, прво образовање Јелица стиче у кругу породице. И не само то, него и жељу за сталним учењем и сталним усавршавањем. Основну школу завршава у родном граду. Нижу гимназију у Ђакову, у Заводу бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који похађа у периоду 1881-1885. године. Похађање ове школе је добрим делом одредило Јеличин животни пут. Ту је упознала Ј. Штросмајера, а преко њега и дух илиризма и тежње за јужнословенско уједињавање. У Заводу се први пут сусреће и са народним ношњама и везом. То је и место где је започела сакупљање ручно рађених текстилија и стварање своје етнолошке збирке.
Након завршене гимназије у Ђакову, школовање наставља у Загребу где 1889. године завршава самостанску Учитељску школу (Препарандија). Образовање, бар оно званично, наставља у Бечу и Паризу где проводи две године (1889-1891) и где завршава Вишу педагошку школу. На свом самообразовању Јелица је радила до краја живота и тако стекла завидна знања из многих области.
Оно што је красило Јеличино образовање било је познавање страних језика, а знала их је, поред матерњег, још девет. Од родитеља је научила немачки, француски, латински и енглески, самошколовањем је савладала италијански, руски, словачки, и мађарски, а пољски је научила уз супруга Пољака.
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806
Радни век
Радни век Јелице Беловић интересантан је са више становишта. Започела га је са 18, а завршила, бар онај званични, са 66 година живота. Међутим, и након пензионисања 1936. активно је држала предавања, писала и објављивала текстове и учествовала у јавном животу Новог Сада и Београда. Од 48 пуних година рада, чак 29 је провела у раду са младима, односно у школама. За разлику од многих који живот проведу на једном, евентуално два места, она је променила десетак градова на територији Аустроугарске монархије и Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Да се ради о необичној личности говори и податак да је и пензионисање доживела два пута.
Као учитељица почела је радити најпре у Загребу (1888), још за време школовања. Загребу се враћа и 1891. године, по завршетку студија, где ради као стручна учитељица.
Наредне две године (1892-1894) службује у Руми и Осијеку.
Свој радни век наставља 1894. године у Босну и Херцеговину где ће остати, уз краће изнимке, наредне 32 године. Најпре се запошљава као професор у Трговачкој школи у Сарајеву (од 1908. године Стручна трговачка школа). Годину дана касније (1895), на позив босанских власти, а пре свега Љубоја Длустуша, прелази у Мостар где проводи две године у Државној вишој дjевојачкој школи. У том периоду, у кругу „Зора“ дружи са чувеним песницима Ј. Дучићем, А. Шантићем, А. Шолом, С. Ћоровићем и др. На сопствену молбу 1896. године премештена је из Мостара у Државну вишу дјевојачку школу у Сарајеву где остаје до 1898. године. Наградом за свој дотадашњи рад доживљава премештање у Бања Луку, где је годину дана касније (1899) именована за управницу Више дјевојачке школе. На тој позицији доживеће и своје прво пензионисање 1901. године. Разлози њеног превременог пензионисања су били искључиво политички. Наиме, у Бања Луци су државне власти, нешто раније, укинуле Српску школу, а ученике су преместили у Вишу дjевојачку школу. Због рада са српском децом и познавања српске националне историје, односно улоге Светог Саве у српском школству, новопостављена управница је настојала да и у школу коју похађају српска деца уведе Светосавље као школску славу. За то је тражила дозволу од тамошњих власти. Првобитно позитиван одговор убрзо је негиран, а Јелица за своју идеју била проглашена „политички неподобном“. Одлука власти није ју деморалисала и спутала у исказивању емпатије према српству и српском народу. Због јавног изношења критика власти, често је позивана на саслушавање и морално уподобљавање. Како нису могли да утичу на промену њених ставова, држава ју је пензионисала у 31. години живота уз образложење да је „тешко болесна“ од очних болести.
Казна аустроугарских власти није стигла само Јелицу. Кажњен је и њен супруг премештењем у мали крајишки град Кључ. Она га, као „умировљеник“, прати на том путу. Да у сваком злу има нешто добро доказ је и њихово пресељење. Доласком у Кључ, дружењем са женама различитих националности и упознавањем са богатством народне историје и стваралаштва, Јелица се посвећује истраживању богате прошлости свога новог завичаја и „старој љубави“ – прикупљању и изучавању ручних радова.
За Јеличину опсесију и изузетно познавање народних рукотворина знали су многи. Због тога је позвана од стране Земаљске владе у Загребу да уреди етнографске збирке у два музеја: Земаљском умјетничко-обртном музеју и Трговачко-обртном музеју. На тим пословима радила је 1906. и 1907. године.
Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине
Можда и због тог рада у Загребу, враћена је у педагошку службу октобра 1908. године, на место професора у Трговачкој школи у Сарајево где остаје да ради до 1913. године. Због ангажовања у издавању алманаха Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1913), промене вере и избијања Великог рата, Јелица је морала, по трећи пут, да напусти Сарајево. Ратне године проводи у родном Осијеку. Због својих заслуга реактивирана је 5. новембра 1918. године. Наставља просветни рад у Стручној трговачкој школи у Сарајеву коме се враћа по четврти пут. У исто време уређује часопис Наша снага. У периоду 1925-1927. године ради као наставница у Женској грађанској школи у Сарајеву (раније Државна виша дјевојачка школа).
По сопственој жељи 1927. године долази у Нови Сад где се, као учитељица немачког језика, запошљава у Женској грађанској школи, која касније постаје Мешовита. У овој школи остаје до свог другог пензионисања, односно до 1936. године. Иако умировљена није престала са радом. Своје пензионерске дане користила је за писање и држање предавања и ангажовање у радио емисијама где је говорила на теме из српског фолклора, историје, обичаја и веровања.
Боравак у Новом Саду
Нови Сад је био последње одредиште Јелице Беловић. Њеном доласку претходило је дугогодишње дописивање са челницима Матице српске. Са собом је довела и сина Владимира. Боравак у Новом Саду био је везан за више адреса. Зна се да је живела у улици Земљане ћуприје 2, у кући која још увек постоји. Један период (1937-1938) станује у Улици Ђурђа Бранковића 6. На том месту изграђена је нова стамбена зграда. На основу једне дописнице из 1940. године може се претпоставити да је неко време живела и у Улици Лазе Телечког 28. Адреса у којој је Јелица дочекала крај свога живота јесте Улица Југословенске армије 6 (некада Јеврејска, Ференц Ракоција или Мала Футошка). Почетком 70-их година 20. века срушена је и ова кућа ради изградње СНП-а.
Рад Јелице Беловић
Међу бројним научницима и истраживачима који су, крајем 19. и почетком 20. века, проучавали народно стваралаштво југословенских простора, било је мало жена. Једна од њих јесте Јелица Беловић Бернаџиковска.
Текстови Јелице Беловић дотакли су се многих области људског живота, а у некима је била зачетник. Професија педагога одредила је само део њених будућих интересовања. Сакупљала је и проучавала народне песме, приче и приповетке. Одушевљавала се народном реториком и умотворинама. Изучавала народну историју и народну музику. Писала је романе, приповетке, песме, афоризме… Због тога су је њени савременици, писци њене биографије, сматрали теоретичарем књижевности за децу и омладину, писцем, песником, баштиником народног изворног блага. Посебне почасти указиване су јој за рад на очувању народне традиције – најчешће везилачке уметности. Она је једна од ретких која је увидела вредност женског рукотворства, која га је сакупљала, обрађивала, изучавала и кроз текстове публиковала.
Међутим, ни друге теме Јелици нису биле непознате. Једна од њених опсесија биле су јавне расправе на различите актуелне друштвене теме. Није се устручавала да свој став изнесе о политичким темама, о тада готово забрањеним темама попут еротике и секса. Заслужна је за превођење бројних народни епских песама на стране језике. И сама је преводила текстова са других језика на српски или хрватски језик, нарочито педагошког садржаја.
Укупан рад Јелице Беловић може се сагледавати са педагошко просветног, књижевног, етнографско музејског становишта и као рад на еманципацији жене.
Педагошко просветни рад Јелице Беловић Бернаџиковске
Рад у просвети Јелица Беловић је користила на више начина. Онај основни јесте да, као учитељица/наставница/професорица, пренесе своја знања новим генерацијама. Свој готово тридесетогодишњи рад у школи није свела на пуко репродуковање стечених знања деци, него је настојала да, увођењем новина у школски систем, иновативним методама, допре до сваког детета и пружи му максимум. Радећи у просвети имала је прилику да, у директном контакту са децом, увиди њихове потребе, жеље, схвати њихова размишљања, и да, на основу тога, тражи корекције постојећег просветног система и метода рада. У ту сврху се и сама перманентно образовала, читала стране часописе, пратила светске трендове, преводила корисне чланке из светске литературе, али и сама писала како би њени ставови били доступни и другим просветним радницима. Своје текстове и преводе објављивала је у тадашњим педагошким часописима попут Школског вјесника, Хрватског учитеља, Школе, Напредка, Школског одјека… Због тога је многи сматрају првом женом – педагошким писцем на нашим просторима.
Дијапазон њеног познавања педагошке проблематике био је широк, а потицао је, добрим делом, из личног искуства. Сматрала је да је за успешан просветни рад изузетно важно изучавање дечје психологије Стога је тој теми посветила неколико књига као и велики број радова. Најчешћи поводи за Јеличино писање били су свакодневни догађаји. Она о детету пише као о младој биљци којој треба прићи нежношћу и топлином како би што пре одрасло и осамосталило се. По узору на европске критичаре и она се критички односи према тадашњој стварности у којој школа не увиђа дечју индивидуалност и сензибилитет, нема разумевања за дечје ћуди и у неком проценту убија дечји дух. Заступала је тезу по којој деца треба да развијају самосталност и жељу за самопотврђивањем. Залагала се за промену положаја деце у породици, школи и животу.
Хрватско педагошко-књижевни збор је имао позитиван став о настојањима Јелице Беловић, те је 1898. године именована за члана Збора. Исти мишљење је имало и Друштво за унапређење узгоја у Загребу које ју је 1905. године укључило у тадашњу реформу школства. Јелица је инсистирала на неговању естетике, увођењу уметности у школе, а нарочито оне традиционалне. Заговорала је изучавања народних везова у школској настави и употребу народних мотива на свим декорацијама, нарочито јавним. Њеном заслугом у школама се почео уводити народни вез и учење везилачких техника и орнамената.
Борбу за увођење традиционалних вредности у школски систем, али и гимнастике као обавезних предмета наставила је и доласком у Нови Сад (1927). У оквиру новоформиране државе Краљевине Југославије, сачинила је предлог увођења гимнастике у програмску шему школа, као и изучавање народних обичаја (игра, песма, вез, обреди) на простору целе државе. Сматрала је да ће унификација програма, уз свесрдно залагање свих учитеља, допринети неговању југословенства. У том циљу извршила је одабир народних игара, дала њихов опис и тумачење њихове важности у развоју не само детета него и југословенске државе. За Јелицу … светковање поједини успомена на прошлост сваком је народу прирођено а југословенском оно је потреба душе.
Јелица се није бавила децом само када су у школи. Она своја истраживања проширује на анализу породичних односа, анализу појединих осећања младих попут досаде. Интересовало ју је како деца користе своје слободно време и шта читају. Сматра да и омладинска литература мора бити врхунска уметност, односно да само прави писци и песници треба да пишу за децу и омладину што изражава речима: Слог нека је детињи, али не и детињаст. Због тога је пратила књижевни рад у Европи на пољу дечје литературе и настојала да, на тим основама, успостави сопствени критички систем. Своје виђење тог проблема изнела је у чланку „Наша омладинска литература“ (Школски вјесник, 1897) у коме се залаже за нов приступ књижевном делу. И на овом пољу, пољу дечје литературе, али и критике дечје и омладинске књижевности, многи је сматрају предводником на нашим просторима. Њена књига Меандри важила је за најбољу омладинску књигу тога доба.
Већина њених текстова, просветно дидактичког садржаја, посвећена је стању школства у Босни и Херцеговини с краја 19. и почетка 20. века. Радови су јој испуњени цитатима тадашњих знаменитих педагошких радника и белетристичких писаца што јој текстове чини продуховљеним, разумљивим и лако читљивим.
Рад Јелице Беловић на пољу књижевности
Књижевни рад Јелице Беловић има неколико печата. Сакупљачки који се односи на бележење народних прича, бајки, легенди, пословица, загонетки… Литерарни где се са мање или више успеха отиснула у песничке и прозне воде. Преводилачки захваљујући коме су јужнословенским народима били доступни бројни, пре свега педагошки текстови, али и руске и пољске народне приче, филозофски радови, феминистички чланци.
Како је Јелица постала писац у време када је јако мало жена узимало перо у руке? Све је кренуло сасвим случајно. Према сопственим речима њен рад у школи у којој је започела радни век и у којој се истицала, не само младошћу (била је најмлађа), него и својим радом, дипломом и новчано наградио је надзорник школе. Биће да је баш та награда, која изазва задиркивање и завист остатка колектива, била повод да се млада учитељица, о својим повређеним осећањима, повери папиру. Тај текст, под псеудонимом, послала је педагошком часопису Хрватски учитељ (1893) који га је објавио. Захваљујући том чланку Јелица је наставила писати. Међутим, још пре тога, своје прве песме објавила је са само 15 година (1885) у Glasniku sv. Juraja.
Лепоту и значај народних умотворина ЈББ је рано схватила. Да би их сачувала за будућа поколења, почела их је записивати и објављивати. Сакупљене приповетке, приче, бајке, легенде, песме, загонетке, пословице и изреке објављивала је у часописима Школски вјесник, Босанска вила, Споменак, Смиље, Бршљан, Школски одјек. Прикупљене народне фразе и умотворине често је и тумачила. Поред сакупљања и штампања, пише и расправе о улози и значају народних песама у језикословној настави (Школски одјек). Бавила се и анализом поједини епских песама и тумачењем њиховог садржаја и симболике. Захваљујући њеном раду сачувана су народна сећања на народне хероје (Марко Краљевић, Омер Велагић, Петар Пеција Поповић, Алија Ђерзелез, последњи босански краљ Стјепан Томашевић), духовна лица (Исус Христ, Свети Илија, Свети Сава, Свети Никола, Свети Балбине). Из њеног писања није видљива граница између српског, хрватског или босанског. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између три народа. Исти дојам оставља и њена прича Братска љубав, а то се може осетити и у стиховима: Да нестане суше у срцима људским, / да не буде злобе, јала, свађе и зала. / Да брат брату о глави не ради, / јер: брат је мио, које вјере био, / када братски ради и братски се влада.
Највећи део сакупљене грађе објавила је за време рада у Босни и Херцеговини, односно за време аустроугарске власти. Поред штампања у периодичним публикацијама, издала је и три самосталне збирке: Пољско цвијеће (Народне приповијетке из Босне и Херцеговине, 1899), Разговор цвијећа (1901) и Хрватске Јелице (1908). Једна од народних приповедака „Узајамност“ коју је забележила у збирци Пољско цвијеће нашла се у избору Милана Црнковића међу сто најлепших дечјих прича.
Јелица се бавила књижевношћу како за одрасле, тако и за децу и младе. За децу је писала драме и приче са практичним саветима, а за одрасле приповетке и романе. Једна од првих књига намењених младим, нарочито девојкама била је њена збирка приповедака Меандри (1900). Важила је за најбољу омладинску књигу у нашој литератури тога доба. У збирци је објављено, садржајем и формом, 100 различитих, али попут меандара испреплетених приповетки у којима се откривају многе народне мудрости. Свака од прича представља психолошку фотографију девојачке ћуди, осећања и мишљења. Сличног садржаја јесте и књига Hrvatske jelice (1908) у којој су приповетке које могу читати и деца и одрасли, али ће их свако схватити на свој начин. У ову област спада и збирка прича и песама Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (1918) која је штампана тројезично на српском, хрватском и словеначком језику.
Издала је и три романа. У књизи Из мог албума доноси менталитет младих девојака „празне главе и празна срца“ из имућних слојева. Роман Млада учитељица је са доста аутобиографских елемената, а Бијело робље је посвећен проблему проституције.
Писала је и приказе, односно критике књижевних дела, попут приказа Романа из харемског живота од Ј. Димитријевић, Приповјест савременог живота од Ф. Хорвата Киша, С далматинских жала од Динка Сировице, Наше село од Јосипа Биничког, Ни из чега од Стевана Радића и многе друге. Приказе пише и за стране књиге, нарочито пољску књижевност. Посебно је ценила пољску поетску стварност, а са најбољима међу њима упознала је и јужнословенску јавност. То су песници Болеслав Прус и Марек Ржетковски и романсијер Хенрик Сјенкјевич. Текстове је посветила и Американцу Марку Твену, Аустријанцу Херману Бахру, Русу Владимиру Загорском, Италијану Паолу Монтегазију. Врло често, Јелица је своје писање усмеравала и на критику. Тако се под оштрицом њеног пера нашао и Рудолф Мађер, песник, за кога није имала лепе речи. Због тих критика добила је не само злонамерне антикритике, него је завршила на суду. Поред књижевне, као новинарка, бавила се и музичком и позоришном критиком.
Део њеног књижевног опуса чине биографски текстови и некролози. Биографске чланке је посветила хуманисткињи Савки Суботић, књижевницима Јелени Димитријевић, Велимиру Дежелићу, Лази Костићу, Вуку Караџићу, Људевиту Штуру, али и учитељима Ђури Кларићу и Аркадију Варађанину. Некрологе је писала о учитељима Вјекославу Фрагнеру, Густи Милчић, Јелисавети Павловић, Хенрику Сјенкјевичу, Антонију Слосарском, Димитрију Нешковићу, оперском певачу Фернанду Теркузију (Fernando Tercuzzi), хрватском глумцу Андрији Фијану…
Своје радове често је потписивала и различитим псеудонимима. Чинила је то из два разлога. На први је била „приморана“ јер су јој аустроугарске власти, због њених сталних критика система, забрањивале рад и јавно појављивање. Други јој је дао могућност објављивања већег броја текстова у истим часописима. Решење је пронашла у непознатим именима, али од писања није одустала. Потписивала се, поред различитим варијантама свога имена и презимена у ћириличном и латиничном облику, са псеудонимима: Млада родољупка, Бианка (Bianca), В., Јелица, Јелена, Јелица Б.Б., Ј.Б.Б., J., J.B.-B., Jasna, Jela, Jasna Belović-Bernadžikovska, Јеле, Јасна Беловић, Хеле, Hela, teta, тета Јелица, Љуба Т. Даничић, Млада Ана госпоја, Голубинка, Љ.Д., Ellen Withening… Неке текстове је потписивала и именом свога сина, Влада Бернаджиковски (Југословенски дневник)
Рад Јелице Беловић као преводиоца
Рад ЈББ на пољу превођења може се сагледавати са три становишта. Текстове које је она преводила на стране језике; страни текстови које је преводила на српски/хрватски језик, њени ауторски текстови које је преводила или објављивала на другим језицима.
Народне песме са Косова и народне приповетке биле су прва Јеличина преводилачка искуства и то на француски и немачки језик. На том послу сарађивала је са францускom књижевницом коју је упознала у Сарајеву 1906. године. У Јеличиној заоставштини налази се и податак да је на француски језик превела 20-ак народних песама и прича из збирки Вука Караџића и Вука Врчевића, те да их је послала у Париз, на академију, чувеном слависти Луjу Легеру. Захваљујући Јеличиним препорукама и сарадњи са Ф. Краусом, бројне народне епске песме су преведене и објављене на немачком језику.
Многи текстови преведени са страних језика штампани су у нашим публикацијама захваљујући Јеличином познавању девет језика. Преводила је како стручне текстове тако и народну књижевност. Највише педагошких текстова преводила је са француског, енглеског, пољског, руског, шпанског и чешког, а објавњивала их је у Школском вјеснику, Школском одјеку, Школском листу, Српској домаји, Новом васпитачу. Са француског језика превела је публикацију Интелектуални и морални развитак дјетета од Г. Компејреа која је у два дела штампано 1903, односно 1904. године као самостално издање. Њену пажњу привлачили су и афоризми. Преводила их је са француског, немачког италијанског, грчког, руског, енглеског, латинског и пољског језика и објављивала у Женском свету и Новом васпитачу. Поред педагошких текстова и текстова из области дечје психологије на српски језик је преводила руске, украјинске и пољске народне приче, текстове о борби за женска права, психолошке и астролошке теме.
Многи њени радови су преведени на чешки, пољски, словачки, руски језик. Неке је објавила и у немачким, француским и енглеским часописима. Бројне текстове, па и књиге, које је објавила на немачком језику никада нису објављени на српском или хрватском језику. То је случај и са њеним чувеним делом Die Sitten der Südslawen (Културна историја Јужних Славена) које је штампано у Дрездену 1927. године.
Рад Јелице Беловић као уреднице
Уредништвом Јелица Беловић се бавила у периоду пре и после избијања Првог светског рата. Пре рата уређивала је алманах Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, а после рата часопис Наша снага. Једно време је била члан уредништва берлинског листа Frauenwelt.
Публикација Српкиња коју је Јелица уређивала и у којој је објавила поред уводног и већи број биографских и ауторских текстова, представља пресек историје интелектуалног рада више од 50 Српкиња – књижевница, добротворки, интелектуалки, уметница, учитељица. Ово дело је огледало рада Српкиња у прошлости на културно просветном пољу. Илустрована је њиховим фотографијама и детаљима веза из области где Срби живе или су живели (Србија, Црна Гора, Далмација, Војводина, Босна и Херцеговина). Због рада на овој публикацији, која је издата 1913. године, Јелица Беловић је морала, избијањем Великог рата, напустити Сарајево. Склониште је пронашла у родном Осијеку.
Рад Јелице Беловић на пољу етнографије и женског рукотворства
Ако се … по јутру дан познаје, онда није необично што се Јелица Беловић посветила прикупљању и проучавању народне текстилне радиности. Наиме, како је сама написала, од малена је волела носити народно, везено одело, а и бавити се ручним радовима.
У нашој историји мало је било сакупљача народне уметности који су то чинили искључиво да би је сачували за будућа поколења. Јелица јесте једна од њих. Народно благо је прикупљала на свим просторима Балкана где живи или је живео хрватски, муслимански и српски народ.
Иако се школовала за учитељицу и у том позиву имала изузетне успехе, а и писање јој је ишло од руке, ипак је њено опредељење да се бави проучавањем народне уметности, пре свега текстилне, имало највећи одјек. На ову уметности указао јој је Ј. Штросмајер још у Заводу који је похађала у Ђакову. Схватила је да је то тема која је слабо или готово никако истражена, а да представља једну неисцрпну и богату ризницу. За разлику од народних песама, музике и игре за које је постојало интересовање код већег броја истраживача и сабирача, па и саме Јелице, код текстила то није био случај.
Поред женског рукотворства проучавала је и друге етнографске теме попут дечјих игара, народних обичаја и веровања, народне игре. Због тог рада многи је сматрају зачетницом модерне етнологије на простору јужних Словена.
Женско рукотворство
Сакупљање, изучавање и презентовање женског рукотворства били су послови које је Јелица Беловић својевољно прихватила, чему је посветила највећи део свога живота и у чему је оставила најзначајније резултате. Како је сама забележила везови су јој били омиљена тема. Њено ангажовање на том послу дешава се у време када се код нас на ручни рад гледало са ниподаштавањем, време када се народна ношња замењује грађанском, време у коме се све чешће у везу користе страни елементи. Јелица, која је изузетно ценила домаће женско рукотворство, није могла да прихвати промене које су биле евидентне. Није могла да прихвати ни чињеница да многи наши везови завршавају на европским тржиштима и то не као српски или хрватски, него као персијски, орјентални, бугарски, мађарски… Таква ситуација нагнала ју је да се определи да заштита и очување народног умећа буду њена мисија на којој ће истрајно радити цео живот.
За Јелицу Беловић израда тканина процесом ткања, украшавање различитим техникама веза и разнородност шара, нису били само насушна потреба жене за стварањем неког употребног предмета. За њу је то била права примењена уметност. Да би је што боље проучила и разумела, бавила се проучавањем њене историје. Чинила је то кроз проучавање народне књижевности, народних епских песама, народних легенди и обичаја везаних за женско рукотворство. За 40 година ишчитавања књижевних дела створених у народу открила је преко 1500 дела у којима се помиње домаћа делатност жене. У њима се, врло често, наводи да су виле заштитнице везиља.
Јелицу нису занимали само ручни радови њених савременица. Изучавала је старије сачуване текстилије, као и тканине откривене археолошким ископањима. Учинила је то са тканинама пронађеним код Шида и Винче у чијем идентификовању и одређивању старости је лично учествовала.
Бављење домаћом радиношћу Јелице Беловић било је свеобухватно и заокружено. На терену се бавила сакупањем етнолошких текстилних предмета. Њихово идентификовање, одређивање и истраживање обављала је на лицу места у разговору са ткаљама и везиљама, користећи страну и малобројну домаћу литературу, и консултујући стручна лица. Презентовање стечених знања вршила је кроз штампање бројних текстова што у периодичним публикацијама, што као самосталне монографије или лексиконе. Своја знања, али и сакупљене збирке, јавности је приказивала и кроз различите изложбе и музејске поставке, али и одржавањем бројних предавања. У њој је јужнословенска народна текстилна уметност имала правог тумача и светског промотера са широким уметничким схватањем и стручним знањем.
Сакупљачки рад
Јеличино познавање народне традиције, поред велике љубави, везано је за њен предан рад на терену. Своје слободно време користила је за путовања кроз различите крајеве тадашње Аустроугарске и за упознавање народног живота, али и народног духа. На тим путовањима обишла је многе дворове, богате градске куће, сеоска имања, али и сиромашне кућерке и чобанске колибе. Да би што боље разумела женски домаћи рад настојала је да свој боравак искористи поистовећивајући се са народом. Зато је са радошћу седела крај чобанске ватре и са чобанима водила разговоре. Посматрала жене и девојке уз огњишта како преду, ткају или везу и слушала породичне разговоре уз светлост свеће. Шетала цветним ливадама, шумама и покрај бистрих потока. Уживала у народном колу на сеоској свадби или учествовала у песми на моби. Посећивала је сијела и прела, зборове и саборе – места на којима се народ окупљао и на коме је показивао своје најсвечаније рухо. Гледала момке у витешким борбама попут рвања и бацања камена са рамена. Уживала у диванима са прељама које се од преслице не одвајају ни када чувају стоку. Укључивала се у пољопривредне радове попут жетве пшенице или комушања кукуруза. А све то како би на лицу места записивала народно називље, учила специфичне везилачке бодове, бележила значење појединих шара са циљем да што веродостојније интерпретира женско везилачко умеће.
На путовањима сакупљала је драгоцене примерке пре свега ношње, али и других текстилија. Поред прикупљања за своје личне збирке, чинила је то и за музеје, оне у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Београду. Највише узорака сакупила је на простору Босне и Херцеговине и Хрватске.
Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске
Изучавање народног рукотворства
Увиђајући лепоту, оригиналност и специфичност народне уметности исказану кроз ткање и вез, Јелица Беловић се релативно рано опредељује за истраживање ових тема. Изучавањем историјских аспеката долази до сазнања да је словенска култура у прошлости била на високом нивоу. Проучавала је и тумачила многе стихове из народне епске књижевности у којима се помиње женски ручни рад или текстилије како би их боље разумела. Уједно, ти извори указују на дуготрајност веза код Словена на Балкану.
Са етнолошког становишта Јелица је успела да класификује народне везове и везилачке технике, систематизује њихову разнолику терминологију и проучи симболику многих везених орнамената.
Поделу везилачких техника на везове бројем и везове по писму преузела је од Савке Суботић. Јелица их је додатно описала и дефинисала. У класификацијама веза примењује и уважава народне термине забележене од ткаља и везиља. Успела је да идентификује око 80 различитих везилачких бодова. Многи од њих су своја прва одређења добили у Јеличиним текстовима. Захваљујући њеном раду и знању неке „изумрле“ везилачке технике су обновљене. Тако је вез ђинђанка (перленарбајт) који су Херцеговке изводиле на малим разбојима, успела 1910. године да, уз помоћ Миле Ђорђевић, реконструше у Сарајевској радионици за народне везове.
Иако је ценила све везилачке технике, ипак је неке издвајала што због тежине изведбе, што због лепоте израде. Такви су били златовез, везови из околине Копривнице, сељачке чипке „мрижице“ са острва Пага, чипке из Истре, а сматрала је и да, на далеко позната венецијанска чипка, води порекло из Дубровника. Са одушевљењем је писала да славенске везове краси … бујна машта, живот, верва, дражест, милота, складност, сликовитост и одабран добар укус.
Орнаменти и симболика
Проучавајући стилизоване орнаменте са везених текстилија и кроз разговор са рукотворкама, открива тајно писмо везено кроз шаре, значење појединих и њихову скривену симболику. Сматра да су шаре јужнословенских народа аутентичне, оригиналне и да ниједан други народ у Европи нема такве. Њено је мишљење да су везени украси код Словена увек одраз мисли и емоција. Посматра их као део словенског писма, као пиктограме, и као део словенске нематеријалне баштине која сведочи о степену развитка словенског народа у прошлости. У том циљу упоређује словенску орнаментику са египатском, индијском, орјенталном и указује на многе сличности и заједништво, али и на разлике. Предочава употребу средњовековних словенских мотива у тада модерним стиловима западне и средње Европе. Наводи да су Немци, Италијани, Французи, често куповали и односили тканине са Балкана и присвајали их као своје.
На основу прикупљене збирке и бројних цртежа појединих шара, извршила је класификацију орнамената и то према различитим критеријумима. Према времену настанка дели их на митолошке, хришћанске, турске и модерне. Према изгледу и значењу на геометријске, животињске (зооморфне), биљне (вегетабилне), човечије (антропоморфне) и религиозне. Према симболици на једне којима се изражава срећа и друге којима се упућује на клетву, бол, љубомору…
Бројни су текстови у којима Беловић тумачи шаре са народних везова. Она сматра да су везени радови адвокати везиље, јер говоре уместо ње и представљају њене тајне поруке. Тако марамице које су девојке поклањале момцима представљају љубавни дар, а шаре на њима се зову „тајнице“. Тим шарама се изражава наклоност, љубавна чежња и симпатије. Понекад представљају „златна слова“ којима везиља жели, магијским путем, извршити утицај на вољену особу. За многе везене украсе успела је спојити назив и скривено значење. Дукати су везени на крајевима зубуна и душанке (кошуља), а значе срећу, обиље и богатство и дају се вереници/ку. Змија која загриза сопствени реп указује на грех који сам из себе рађа казну и испаштање. Петлићи (петлаш) значе плодност и здравље. Руже су симбол девојачке среће и имају магијску моћ над лепотом, а руже у бокалу представљају младу жену. Јелен је симбол момка, орао краља и јунака, а лабуд краљице или госпође. Уже око гроба симбол је бесмртног загробног живота. Птице су симбол и гласник љубави и плодности… Неки од орнамената које на текстилу углавном израђују девојке и млађе жене представљају и одраз интимног и еротског осећања.
Текстови из области женског рукотворства
Схватајући значај традиционалних вештина украшавања текстила, али и време у којем је живела настојала је, своја сазнања на ову тему, публиковати и тако пренети широј јавности. Чинила је то кроз самостална издања и бројне периодичне часописе.
Од самосталних издања на тему веза објавила је 15 књига. Својим обимом и јединственошћу издаваја се Грађа за технолошки рјечник женског ручног рада (Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada). Од других дела треба поменути О ренесанси наше везиљачке умјетности (1905), О препороду хрватске везиљачке умјетности (1906), Хрватска читма (1906), О развитку текстилне орнаментике у Хрвата и Срба (1906), Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907)…
Грађа за технолошки рјечник је штампана у периоду 1898-1906. године и представља лексикон народног ручног рада. Познато је да се називи коришћени при ручном раду, било да се ради о техникама, бодовима, материјалу, прибору или шарама, разликују не само од области до области, него од села до села. Може се рећи и од куће до куће. На предлог Земаљске владе и часописа Школски вјесник покренута је иницијатива за сакупљање народних израза из области кућне радиности, како би се систематизовали називи и како би се олакшао рад учитељицама које су ручни рад предавале у школама. Један од порива био је спречавање коришћења страних речи и израза, и у народу и у школама. Та мисија је поверена Јелици Беловић као особи која је већ имала иза себе плодан књижевни рад, а записивала је и народне речи. У први мах је сакупљено преко 20000 речи. Помоћ су јој пружиле учитељице из Хрватске, Славоније и Босне (Јосипа Глембај, Марија Кулиер, Ана Крагић, Анка Малешић, Љуба Дубравчев). Лексикон који је издат на 444 стране са преко 2000 назива + додатак на 196 страна са око 900 речи штампан је у наставцима, најпре у часопису Школски вјесник (Сарајево, 1898-1906), а потом и Нови васпитач (Сремски Карловци, 1906-1913). Као засебно дело изашао је 1906. године, а под називом Народно техничко називље штампано је у Сремским Карловцима сепаратно издање на 366 страна. У књизи су описани делови народних ношњи и везова тако да представљају слику краја из кога потичу. При описима задржала је оригиналне изразе, понекад и са дикцијом. Поред народних назива, у лексикону су коришћене речи и изрази из још шест језика (немачки, енглески, француски, грчки, латински, италијански), па се за ово дело с правом може рећи да jе полиглотско. Технолошки лексикон је прилог, подршка, похвала и подстицај домаћој индустрији и уметности женске руке. Лексикон је Ф. Хефеле назвао … дјелом недогледне части и користи народне. Дело тог обима и квалитета у то време нису имале ни знатно веће земље попут Немачке. И данас представља најбоље дело ове врсте код нас. Писано је тако да може послужити и етнографима, књижевницима у проучавању народне уметности, али и везиљама у свакодневном послу.
Друго значајно дело које је на најбољи начин описало српско везилаштво издато је у Новом Саду 1907. године под називом Српски народни вез и текстилна орнаментика. Ова оригинална монографија написана на основу историјских докумената награђена је од стране тадашње задужбине Јована Остојића.
Своје текстове посвећене текстилној радиности и индустрији објавила је у часописима Народне новине (1896), Ручни рад (1898), Школски вјесник (1898-1906), Српска везиља (1903-1906), Бановац (1904-1909), Женски свет (1904-1907), Народност (1904), Освит (1904), Сијело (1904), Школа (1904), Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена (1905-1906), Мали добротвор (1905-1907), Напредак (1905), Нови васпитач (1905-1913), Просвјета (1905), Тршћански лојд (1905), Црвена Хрватска (1905), Босанска вила (1906), Народна просвјета (1906-1907), Народни лист (1906), Срђ (1906-1908), Српска ријеч (1906-1907), Учитељски глас (1906), Педагошки летопис (1908) и другим. Поучне чланке у којима је промовисала традиционалну текстилну орнаментику објављивала је и у страним часописима.
Како ткање и вез не би остали само делатност у оквиру дома и породице, предлагала je увођење везилачке уметности у народну привреду. У Загребу је почетком 20. века основано Друштво за унапређење узгоја под председништвом свеучилишног професора Х. Храниловића, са задатком да развија естетску и уметничку страну код детета, обраћајући посебну пажњу на народну уметност и орнаментику. Позивала је на модернизацију домаће радиности и текстилне индустрије уклапањем у модерне светске стилове. Недавно јавио се је и стил сецесије, па енглески стил у текстилној орнаментици… Па како је наша народна орнаментика за чудо веома у складу с тим новим модерним струјама, то би ми на основу народних традиција могли створити дивну ренесансу умјетничке текстилне и декоративне индустрије, која би ипак и са модерним духом била у лијепом складу. Међутим сматрала је да се при том не сме изгубити дух народне уметности, односно да се прилагођавање увек мора извршити стручно и опрезно.Са истим циљем је основала Удругу госпођа за подизање народних везова у Петрињи на чијем челу је била Злата Ковачевић, као и Удругу за очување народних везова у Сарајеву 1909. године.
Како би народне мотиве учинила доступним везиљама, настојала их је публиковати. Чинила је то преко листа Српска везиља који је давао бројне практичне савете како да се израде и украсе најразличитији предмете од текстила. Јеличине књиге, нарочито албуми, били су коришћени у женским школама као модели за ручни рад (вез). То потврђује и писмо књижничара Матице српске из 1913. године.
Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.
Изложбена делатност
Према речима Јелице Беловић: Изложбе народних везова, представљајући у високој културној утакмици оно што је најбоље и најотменије сабрано, вазда су једна јасна и изразита смотра… Оне показују најлепше до којих се ступњева вештине у датом тренутку дошло.
Јелица је врло рано почела да прати светске изложбе на којима је излаган текстил. Тако је посетила Свенародну изложбу у Прагу 1895. године и Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896. Због репутације изузетног познаваоца женског народног рукотворства позивана је на све значајније изложбе у Европи (Беч, Берлин, Дрезден, Лавов, Париз, Минхен, Милано, Ишл, Краков, Брно, Праг), али и на домаћем терену (Загреб, Сарајево, Биоград, Љубљана…). Врло често је била члан жирија за одабир најбољих и најлепших радова. Поред жирирања, организатори изложби су је често ангажовали као предавача што је користила за популарисање јужнословенског народног веза.
Учествовала је у припреми и реализацији изложбе „Српска жена“ која је на позив Средишњег друштва чешких жена, и њихове председнице Зорке Ховоркове, одржана у Прагу 1910. године. Отварању ове изложбе присуствовао је и проф. Нидерле који је похвалио целокупан дотадашњи Јеличин рад.
Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2
Јеличин рад на формирању музеја
За Јелицу се с правом може рећи да је била једна од првих жена кустоса или популарно речено кустоскиња. Као изузетан познавалац текстилних предмета позивана је да учествује у формирању музеја који су, у својим збиркама, баштинили текстилне артефакте из народне радиности. Колико интересовање су изазивали ови предмети код Јелице, још већа је била њена заинтересованост за њихово очување. А музеји су били савршена места за то. Доказ за то је и њен текст из 1903. године Како би ваљало инсталирати наше народне умјетнине из женске руке у изложбама у коме упућује у начине чувања и излагања предмета од вунених, кудељних, ланених, памучних и свилених влакана.
Међу првима била су то два музеја у Загребу: Музеј за обрт и примењену умјетност (касније: Музеј за умјетност и обрт) и Трговачко-обртнички музеј (касније: Етнографски музеј). На позив Земаљске владе у Загребу 1906. године уређује етнографске збирке Музеја за обрт и умјетност Обртне школе који је тада имао сакупљених преко 6000 предмета. За Каталог хрватске народописне збирке Трговачко-обртниког музеја у Загребу урадила је комплетну идентификацију и систематизацију предмета са детаљним описима. Изашао је у два дела 1906. године, а штампан је на три језика (хрватски, француски и немачки). По успешно обављеном послу, стигао је нови задатак: уређење Музеја трговачке-обртничке коморе. И за овај Музеј уредила је тројезични Каталог текстилне збирке Земасљког умјетничко – обртног музеја у Загребу (1907). Захваљујући њеним сазнањима, за овај Музеј је откупљена изузетно вредна колекција етнолошких предмета Саламона Вергера. Трећи музеј у Хрватској, у чијем оснивању и формирању је учествовала, био је Етнографски музеј у Сплиту
У то време, сакупљајући предмета на терену, сарађује и са Етнографским музејом у Београду и њеним тадашњим управником Симом Тројановићем, као и са Земаљским музејом у Сарајеву.
Јеличина неиспуњена жеља била је да музеј формира у свом родном граду – Осијеку. За ту идеју била је спремна да свом родном граду поклони две породичне куће за зграду будућег музеја са комплетном личном збирком прикупљених текстилних експоната. Њен једини захтев био је да за свог живота буде неплаћени кустос у истом. Међутим, тадашње власти нису имале разумевања за њену понуду.
Долазак Јелице Беловић у Нови Сад добрим делом везан је за музејски рад. Наиме, њена жеља је била да своју прикупљену колекцију етнолошких предмета, као и богату библиотеку, кад већ није успела родном Осијеку, поклони Матици српској, односно, да се у оквиру Матице формира Етнолошки музеј Матице српске. О томе је вођена дугогодишња преписка (1913-1931).
У једном чланку из 1931. године, у Југословенском Дневнику, наводи се да је Јелица Беловић још 1913. године, била позвана од стране Матице српске да помогне при формирању музејске збирке од, до тада прикупљених предмета, као и од предмета који су њено власништво. Исти часопис наводи и да су два сандука са књигама и Јеличиним предметима које је она послала из Сарајева, нестала на путу (почео Први светски рат). Након завршетка Великог рата преговори су обновљени, те се Јелица обрела у Новом Саду 1927. године. Са собом је донела 15 сандука са оригиналним везовима, цртежима и личном библиотеком. Међутим, по њеном доласку у Нови Сад, Матица српска је доспела у финансијску, али и моралну кризу, тако да договор није испоштован и до формирања музеја није дошло. Јелица је била приморана да преузме своје сандуке од Матице српске. Како наводи Александар Моч (в. д. потпредседник Матице српске), са Беловићком је вођена преписка о формирању Етнографског музеја после 1921. године. Њени услови су били да добије запослење у некој школи у Новом Саду, и да … доживотно уз умерени хонорар буде кустос ове и других збирки, које би Матица прикупила за Војвођански Музеј. Наводи да Беловићкина збирка има преко 2200 предмета од чега преко 650 текстилија, око 1200 научних књига из етнографије и око 360 цртежа и слика народних ношњи. Вредност наведене збирке процењена је на 40.000, а библиотеке на 16.000 тадашњих динара. Матица је првобитно понуду у начелу прихватила, заложила се да г-ђа Беловић добије место у Женског грађанској школи (јесен 1927) и да јој се призна национални рад како би остварила националну мировину. Међутим, потпредседник Моч наводи да је дошло до измене услова под којима Јелица жели уступити своју збирку. Челници Матице нису могли или нису желели прихватити измењене услове, те до договора није дошло. Иначе, сандуци са Јеличиним предметима стигли су у Нови Сад пре ње и били су депоновани у књиговодственим канцеларијама Матице српске. Пар година касније (1936), у Новом Саду, ипак је основан Музеј Матице српске из кога ће касније проистећи Музеј Војводине, Галерија Матице српске, па и Музеј Града Новог Сада.
Друге етнолошке теме
У различитим периодима живота Јелицу Беловић су занимале различите теме. Док се у младости опредељивала за проучавање дечјих игара и играчака, у зрелим годинама то је било текстилно рукотворство, а народним обичајима, обредним радњама, словенској митологији, као и специфичним обичајима других народа посветила се у познијим годинама (након 60-е).
На тему дечје забаве и игре издала је још 1894. године изузетно корисну књигу 110 игара за младеж (4. издање изашло 2005.) која је била корисна и деци и родитељима, али и васпитачима. Игру сматра основним елементом дечјег здравог одрастања. Већи број текстова на исту тему објавила је у педагошким публикацијама (Нови Васпитач, Глас народа, Нови Сад, Хрватски учитељ, Школски вјесник, Школа, Смиље, Мали добротвор, Млади Истран, Југословенски дневник ….). То је био и повод Чешком одбору етнографа да јој 1913. године упуте позив да приреди изложбу народних играчака. Игра и коло биле су јој теме изучавања и са становишта култа, али и историјски.
Доласком у Нови Сад, а нарочито након пензионисања, бави се изучавањем словенске митологије, народних обичаја, веровања и симболиком празновања. Инспирација су јој били словенски богови (Световид, Триглав, Радогост), митска бића и култови; њихова међусобна повезаност и условљеност. У својим текстовима бавила се обичајима попут Лазарица, Русалки, Божића, Ускрса, Нове и старе године, Вратоломија, култова мртвих, Сунца и воде, сакралним обичајима, и бројним другим. Посебно су јој интригирала народна веровања испољена у поштовању натрприродних сила и митских бића (виле, вештице, вукодлаци, вампири). Део своје пажње усмерила је и на верске празнике попут Видовдана, Јовањдана, Ђурђевдана, Ивањдана, Илиндана, Светих врача, Огњене Марије, објашњавајући обредне радње везане за њих. Писала је и о улогама појединих биљака (босиљак, ружа, каранфил, рузмарин, дуња, јабука) и животиња (во, змија, птице) у религиозним ритуалима. Пише и о давно заборављеним играма и песмама, попут прпоруша, чоројица. Неке текстове посветила је и музичком фолклору, нарочито гусларству. Своја истраживања није заснивала само на обичајима словенских народа, него је вршила упоредбе и са сличним обичајима германских и романских народа, па и других цивилизација.
Радове на ове теме обелодањује у часописима Југословенски дневник (1930-1934), Глас народа (1934-1935) и Нови Сад (1935-1941). О истим темама држала је предавања на Радио Београду у периоду 1933-1941. године.
Према мишљењу многих страних критичара, најзначајније и најсвеобухватније њено дело је Die Sitten der Südslawen (прев: Културна историја Јужних Славена), објављено у Дрездену 1927. године које никада није преведена ни на један од јужнословенских језика. У тој књизи своје ставове о народним обичајима изнела је на необичан и поетичан начин. Књига је добила похвале од страних стучњака, али није наишла на одобравање ни код Хрвата, ни код Срба. О њеним недостацима писали су Мирко Кус-Николајев и Јован Ердељановић. Николајев се о књизи изјаснио не баш похвалним речима, док Ердељановић, уз одавање почасти Беловићки за дотадашњи рад, сматра да књига нема научни карактер, те да наслов не одговара садржају.
Визит карта Јелице Беловић
Рад Јелице Беловић на еманципацији жене
У борбу за остваривање већих права за жене, не само код нас, него и целој југоисточној Европи, од њеног зачетка, активно се укључила и Јелица Беловић. Образована, интелигентна и изузетно осетљива на родну неравноправност, настојала је да утиче на промену женске улоге у друштву с краја 19. и почетка 20. века. Сматрала је да модерна жене не треба да буде ограничена улогом супруге и мајке, него да треба да је начитана и школована, јер једино на тај начин може постати комплетна индивидуа. Она је својим примером, радом и залагањем помогла образовању, грађанској еманципацији и укључивању у културни, а самим тим и јавни живот, великог броја жена. Нарочито је активна и поштована била у Босни и Херцеговини. Рад на решавању „женског проблема“ потицао је из њене унутрашње потребе да ради, али је и ту активност чинила уз пуно поштовање народне традиције.
Сарађивала је Беловић са многим познатим списатељицама и феминисткињама свога времена, нарочито са јужнословенских простора. Међу њима су Мара Малагурски-Ђорђевић, Алојзија Штеби, Мага Магазиновић, Зора Прица, Зофка Кведер. Са њима је водила и оштре полемике. Своје поштовање према зачетницама феминизма, попут Франке Пашкец, Марије Франковић, Милене Мразовић, Савке Суботић, исказала је у текстовима које је објављивала у часопису Школа. Највећи број радова у којима износи своје ставове и идеје о модерној жени и жени будућности публиковала је у периоду 1895-1903. године. Чинила је то углавном у педагошким часописима: Школски вјесник, Напредак, Зора, Школски лист, Нови васпитач, Карловачки гласник, Школски Одјек... О питањима феминизма ипак је највише текстова, како сама каже, написала и објавила на немачком језику – преко 800 разних фељтона (Bosnische Post, Frankfurter Zeitung…). Део својих писања посветила је не само феминисткињама, него и женама које су се избориле за своја права у, до тада, мушким занимањима, попут адвоката, доктора, научника, политичара, архитеката…
Поред питања еманципације, Јелица се бавила и питањима проституције, секса и еротике. Тема која је и савременом човеку често непријатна, пре свега због осуде околине, Јелици је била изазов или нормална ствар. Због храбрости да се упусти у анализирање ових питања и начина на који је то чинила, бирана је за почасну чланицу Бечког фолклорног друштва. Посебно успешну сарадњу је имала са чувеним немачким професором, приповедачем, сексологом, фолклористом, Фридрихом Саломом Краусом (Friedrich Salom Krauss). Текстове на немачком језику објављивала је у часопису Anthropophyteia, чији дугогодишњи уредник је био Ф. Краус, а део и у словеначком Словану. Штампани су у периоду 1909-1913. година.
Неколико предавања у којима је окценат на жени одржала је 30-их година 20. века. Једно од њих на тему „Светски мир и жена“ одржала је у згради Бановине у Новом Саду. Иако се цео живот борила за већа права и поштовање жена, умела је итекако да изнесе и критички осврт на рад појединих женских удружења или на рад појединих интелектуалки. Такође, своју борбу за женска права није поистовећивала са правом за равноправност полова.
Рад Јелице Беловић на пољу филозофије и политике
Филозофске и духовне теме, попут питања живота, смрти и морала, Јелицу Беловић су интересовале од ране младости. Неке од филозофских расправа којима се бавила дотичу се педагогије, попут питања досаде, дечје хировитости, пријатељства, морала у школи… Сматра да је права слобода личности у самоконтроли. Занима се и за људске пороке, нарочито алкохолизам, злочин и проституцију. Критикује појам идеализма наводећи све његове недостатке. Проучава морал и шта све утиче на њега. Информације црпи из стране литературе и личног искуства, а филозофске текстове, за које сматра да могу бити корисни нашој јавности, преводи са француског, енглеског и пољској језик и објављује највише у Школском вјеснику.
Од филозофа посебно је ценила теоретисања Ж. Ж. Русоа, И. Канта и Ј. Г. Фихтеа, поготово њихове ставове о одгоју деце. Није се устручавала да јавно искаже своје неслагање са појединим филозофским идејама. Отворено је критиковала Ничеову теорију о вишој раси. Код Спенсерове теорије о развоју човека прихватала је идеју о социјалном дарвинизму, али се није слагала са мишљу да у човечјем развоју прошлост, као битан елемент његовог морала, мора бити искључена.
Због отвореног изношења својих ставова на многе теме, па и политичке, често је била осуђивана од стране противника, нарочито „франковаца“ и антиклериста. Критиковала је националистичке идеје, нарочито Чисте странке права (Франковци). Због неприхватања угњетавања Срба у Босни, коришћења ћириличног писма и текстова које је објављивала у српским часописима, често је наилазила на затворена врата код других часописа, као што је Обзор који је уређивала Марија Јурић Загорка.
Цео живот је била поборник југословенства. То ју је понекад коштало и посла. Њен братски однос према три народа у Босни најбоље се очитује у тексту Родољубље у Босни, али не само са политичког становишта. У том тексту описала је однос народа у Босни према власти, али и неке од њихових карактерних особина. Заступајући „југословенске ставове“ изазвала је, у трећој деценији 20. века, реакцију Радићеваца. Повод је била Јеличина књига Die Sitten der Südslawen (превод: Културна историја Јужних Славена) која је 1927. године изашла у Лајпцигу, а која је одлично оцењена од стране европских стручних кругова. Своје ставове морала је доказивати пред судом, а казне ју је спасила амнестија Краља Александра.
Јелица се критички односила и према марксистима 30-их година 20. века, сматрајући да ниподаштавање и уништавање народних вредности није напредак.
Њен став када је у питању бављење жене политиком био је да жена треба да буде упућена у политичка дешавања, али да не треба да се директно бави политиком. Сматрала је да је то мушки посао, а да жена треба да остане „царица“ у својој кући. Без обзира на овакав став, Јелица се критички односила према многим политичким дешавањима у местима где је живела.
Бавила се Јелица и хуманитарним радом помажући бројна удружења на различите начине, а нарочито Коло српских сестара. Интересантна је и прича о новчаној помоћи коју је Јелица Беловић упутила Колу српских сестара у Београду. Наиме, Јелица Беловић је 1912. године прихватила позив Frankfurter Zeitung да напише два текста о српској жени и о српским јунацима (време Балканских ратова). Чланке су од Frankfurter Zeitung преузеле и друге новине у Немачкој и Аустрији. Обавештење о томе Јелица добија од берлинског контролног листа Die Feder који јој је понудио да, за провизију од 2%, покупи све хонораре за објављене текстове, уколико она то одобри. Јелица је понуду прихватила, добила релативно високу суму новаца коју је поклонила г-ђи Љубици Луковић, тадашњој председници Кола српских сестара у Београду, за потребе рада болнице коју су основале и одржавале чланице Кола.
Други о Јелици
У више од 200 различитих извора описан је њен живот и рад. Први биографски текст објављен је још 1895. године, када је имала само 25 година. Већ тада је њен рад завређивао пажњу.
За свог радног века сарађивала је са многим оновременим домаћим и светским стручњацима. Једна је од ретких жена у свету, тога времена, са тако опсежном преписком са образованим и стручним људима из целог света.
Само они који су сами учинили нешто вредно и велико умеју да цене и туђу вредност. Стога не чуди што су само речи хвале са рад Јелице Беловић имали њени савременици, најзначајнији научници са српских простора на пољу етнологије, етнографије, географије, антропогеографије, педагогије попут Јована Цвијића, Вида Вулетића Вукасовића, Тихомира Ђорђевића, Савке Суботић, Тихомира Остојића, Јована Ердељановића, Антонија Вучетића, Паје Радосављевића који су и писали о њеном раду. Са Ј. Цвијићем је имала блиске научне везе и учествовала у организацији прикупљања етнографских предмета и објеката. Њен рад је ценила и знаменита Новосађанка Савка Суботић која о њој пише следеће: Госпођи Јелици Беловићки нема равне као етнографској књижевници, у њезину лексикону у речи и слици има и орнамената северних Словена од најстаријих времена до данас, па и орнамената других народа, у колико стоје у свези са словенскима. Све је то описано на шест разних језика. Заиста нешто јединствено у својој врсти! На најбољи начин рад Јеличин окарактерисао је Тихомир Остојић: што је Вук за народну усмену књижевност, Богишић за обичајно право, Станковић за црквену музику, Кухач за народне попевке, Цвијић за српску антропогеографијуто је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и орнаментику српског народа.
Професор Универзитета у Њу Јорку, Паја Радосављевић, упоређује рад ЈББ са радом Јелене Анжујске истичући да две Јелене, поред имена, повезује и чињеница да су обе биле једнако слављене и од стране католика и од стране православних. Царица Јелена је била један од првих примера у српској историји која је, културном делатношћу, успела да превазиђе верске јазове. Исто је учинила и Јелица Беловић у првој половини 20. века. Најобимнију њену биографију оставио је Душан Јелкић. Штампана је у два издања (1925, 1929). Многи сматрају да је то Јеличино аутобиографско дело.
Њен рад ценили су Хрвати: Фердо Хефеле, Вјекослав Цвјетишић, Јован Храниловић, Љубоје Длустуш, Стјепан Широла, Лавослав Селингер, Рудолф Малдини, Јосипа Глембај, Фрањо Бартуш, Томо Једрлинић, Људевит Дворниковић, Јосип Краљић, Звонимир Бинички, као и Словенци: др Фран Илешич, Антон Кристан, Павла Хочовар, Нико Жупанич… Дописивала се са филологом и славистом Матијом Мурком. Многи од њих писали су не само биографске чланке него и приказе њених књига.
Од страних стручњака записе о њеном раду оставили су чешки, руски и немачки научници. Чешки научник, познат и у пољским круговима, др Јосип Карашек (Karasek) који њен научни рад сматра да је писан „француском лакоћом“ и „словенским заносом“. Слично мисли и чешка етнографкиња Власта Хавелкова која сматра да из Јеличиних дела одише чист патриотизам и да и Хрвати и Срби треба да буду поносни на њу. Ласкав суд добила је и од професора Универзитета у Казану, руског научника Ј. Александрофа. Он је истакао да су Срби, када је у питању народни епос, важили за народ …Хомер славјенства, а да је Јелица Беловић указала и на његову богату текстилну традицију. Посебно истиче монографију Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907) какве нема ни код Руса. Чувени лењинградски етнолог Владимир Зелењин сматра да је њена заслуга на пољу изучавања обичаја и духовног живота јужних Словена равна раду Вука Караџића. И пита се : да ли постоји неко ко не зна за Вука, а колико их је који знају за Јелицу? Учитељица из Александрије, Гизела Бергова, истиче да је Јелица одабрана од Бога за добро свог народа – јер су многи позвани, а само неколико изабрани.
ЈББ је била инспирација и поетама. Своје стихове посветили су јој барун Рудолф Малдини Вилденхаински и Изаије Митровић.
Jelici Belović – Bernadzikovskoj
Neumornoj hrvatskoj spisateljici
Od svih vila s hrvatskog Parnasa
Ti si naša najmarnija vila,
S Tvoje ruke nijednoga časa
Struna lire nije ušutila.
S dravskih vala Ti nam mlada dođe
U tu našu Herceg Bosnu krasnu,
I put utrt prot neznanju pođe
Noseć svim nam prosvjete luč časne.
Rudolf barun Maldini
Wildenhainski
Pozdrav
gospođi Jelici Belović-Bernadzikowskoj
Blago tebi, dična kćeri,
Kad Ti Bože dade pera,
Da narodu, otačestvu
Neumrla pišeš dela.
Blago tebi, dična kćeri!
Svjetlost Te je sv′jtu dala,
Nad njim zv′jezda Tvoga žića
Alemom je zasijala.
I ta sv′jetlost sjajnog uma
Veličajne duše Tvoje,
Podičila mnoge ljude
A čitavo pleme – svoje.
Neumorna ruka Tvoja
Sama sebi v′jence splela
A narod je k nebu digo
Tvoja djela neuvela!
Pa će tamo vječna biti,
Dok god sunce nama grije
I tvoje će lijepo ime
Potomstvima da zasija.
Izaije Mitrović
Рад Јелице Беловић, почетком 21. века, постао је поново интересантан бројним истраживачима како у земљи, тако и у иностранству. Биљана Дојчиновић, Гордана Стојаковић, Дубравка Осрећки Јакелић, Салко Шарић, Милош Окука, Јелица Здеро, Сњежана Шушњара, Сарита Вујковић, Марина Габелица, Сања Поткоњак, Соња Дујмовић, Драга-Даша Гајић, Едина Каменица, Светлана Томић, Јелена Милинковић, Татјана Лош, Љиљана Радић, Катарина Новаковић, Павао Дабинић, Драгана Томашевић, само су неки од њих. Од страних истраживача то су Celia Hewkesworth (Велика Британија), Natascha Vittorelli (Италија), Diana Reynolds-Cordileone (САД), Tomasz Lis (Пољска).
Овој вредној списатељици, етнографу, педагогу и просветном раднику посвећен је и документарни филм „Јелица Беловић – благо народне традиције“, снимљен 2010. године у продукцији РТВ који је приказан и на Смотри етнографског филма. Сценариста филма био је Борислав Хложан, режисер Хелена Глушица, а стручни сарадници Душанка Марковић, кустос Музеја Града Новог Сада, и Мирјана Марковић, председница Удружења ткаља Нови Сад.
Како је рад Јелице Беловић обухватао различите друштвене дисциплине, тако је за анализу резултата њеног рада неопходно спојити стручњаке из различитих области. То је делимично и учињено 2016. године, организовањем Конференције у њену част. Округли сто је одржан 26. новембра на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Скуп под називом Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница… организован је као једна од активности истраживачког пројекта „Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године“. Учешће су узели истраживачи из Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрвтаске и САД. На Скупу су говориле Биљана Дојчиновић (Филолошки факултет у Београду), руководилац пројекта Књиженство, Јулијана Вучо, продекан за међународну сарадњу Филолошког факултета Универзитета у Београду. О месту и улози Јелице Беловић Бернаџиковске у пројекту Књиженство, о њеној лиминалности, те о „породичној романси“ и стварању женске етнографије говориле су Соња Дујмовић (Институт за историју, Сарајево) и Дајана Рејнолдс Кордилеоне (Univerzitet Poit Loma Nazarin, San Diego). У њену библиографију упутили су Бојан Дражић (Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор) и Карла Селихар (Педагошки факултет, Сомбор). О њеном поимању „духа народног“ и збирци традиционалних дејчих игара излагале су Јасмина Катински (Институт за књижевност и уметност, Београд) и Весна Марјановић (Висока школа струковних студија, Кикинда). Душанка Марковић (Музеј Града Новог Сада) је увела аудиторијум у пројекцију филма „Јелица Беловић – Благо народне традиције“. Светлана Томић (Факултет за стране језике : Алфа БК универзитет, Београд) је говорила о алманаху Српкиња из 1913. године из перспективе жанра, настанка и судбине те публикације. Истом публикацијом бавила се Јеленка Пандуревић (Филолошки факултет, Бања Лука), али у контексту очувања и заштите нематеријалног културног наслеђа. Жарка Свирчев (Филолошки факултет у Београду) је представила (прото)авангардни културни програм Јелице Беловић Бернаџиковске. О раду Јелице Беловић Бернаџиковске на пољу етнографије говориле су Катарина Новаковић Радисављевић (Музеј Војводине, Нови Сад) и Ирена Филеки (Етнографски музеј у Београду).
Одавно је познато да велики научници, са својим новим и пажње вредним идејама, наилазе на препреке и упућени су на борбу за остварење својих замисли. Ово правило није заобишло ни Јелицу Беловић. Њена богата биографија и још богатија библиографија требало би да су пропраћене и са бројним наградама и признањима. Међутим, то није случај. Друштвена признања су је заобилазила. Најчешће она стигну нешто касније, али Јелица није имала ни ту судбину. Награде је добијала на пољу књижевности, етнографије и у виду чланства у појединим удружењима.
Од књижевних награда добитник је прве награде у Прагу на конкурсу листа Сијело (1904) за новелу Пашино ашиковање, а признање и похвални декрет за литерарни рад уручило јој је Славонско учитељско друштво за град Осијек 1905. године. У области етнологије, од стране Задужбине Јована Остојића и жене му Терезе, награђена је њена монографија Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907). Ако се наградом могу назвати позиви у комисије и одборе за организацију интернационалних изложби какве су биле у Берлину (1909), Прагу (1910), онда их је имала поприлично. Петрињска удруга жена, чији је била оснивач, прогласила ју је својом почасном чланицом, а почасни члан је била и Бечког фолклорног друштва.
Бити нечији идол и инспирација су награде које су немерљиве. А Јелица је својим писањем подстакла и инспирисала многе младе жене да крену њеним путем, нарочито у Босни и Херцеговини. Треба заслужити и бити достојан једне теме докторске дисертације. Животно дело Јелице Беловић инспирисало је Соњу Поткоњак да му посвети свој докторат.
Оставила је тако много народима на Балкану, а за узврат добила јако мало. За сада само једна улица, и то у Новом Саду, носи њено име, а заслужила је да их има и у Бања Луци, Сарајеву, Мостару, Загребу, Осијеку, Сплиту. Признање за Јеличин рад Град Нови Сад је исказао на два начина; давањем њеног имена једној од новосадских улица и поставањем спомен плоче на Успенском гробљу. На Сајлову, од 2020. године, једна улица носи њено име, а иницијативу за именовање поднео је Музеј града Новог Сада. Коло српски сестара Епархије бачке 2016. године је поднело Савету за културу града Новог Сада иницијативу за постављање спомен плоче овој знаменитој жени. Иницијатива је прихваћена и реализована 2021. године. Слична иницијатива, за постављање спомен плоча на кући у Габелиној улици бр. 10, где је Јелица годинама живела, покренута је и у Сарајеву.
Библиографија радова Јелице Беловић
Врло често, уз име Јелице Беловић, њени савременици су наводили Његошеву реченицу: Благо томе ко до вјека живи – имао се рад шта и родити. С обзиром на целокупан рад и број библиографских јединица, и не чуди ово поређење. О ком броју се тачно ради још није утврђено. Сама Јелица наводи да је 01.01.1911. године имала написаних 2578 великих чланака и 617 приказа. Половином четврте деценије 20. века, у једној аутобиографији, наводи да је објавила 57 књига и око 4000 већих студија (Глас народа, 1934). Радом на њеној биографији и библиографији (истраживање није завршено) аутор овог текста је сакупио око 60 самосталних књига и преко 2200 текстова у периодичним домаћим и старним публикацијама. Тај број је фасцинантан и за данашње време, а поготово за време у коме је она живела. Време када није било интернета и компјутера, када се све слало поштом која није била тако брза, када се све куцало на писаћој машини или руком писало. И не само време у коме је живела, него и чињеница да је била жена, супруга и мајка – чини тај број импресивним.
Теме о којима је писала биле су књижевност, педагогија, просвета и школство, дјечја психологија, филозофија, етнологија, женско рукотворство, а објавила је доста текстова и о феминизму, па и о спорту. Поједини текстови су, у идентичном облику, штампани у више периодиних часописа. У бројним је водила жестоке јавне полемике.
OLYMPUS DIGITAL CAMERAsmartOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAНеке од књига Јелице Беловић БернаџиковскеНеке од књига Јелице Беловић Бернаџиковске
Прве радове објавила је са 15 година, а у периоду задње деценије 19. и прве 20. века била је највреднија и најплоднија списатељица и књижевница и у Срба и у Хрвата. Прве подстицаје за писање добила је од својих професора А. Мауровића и Ј. Ланга. Самостална издања штампала је на хрватском, српском, немачком, чешком и пољском језику. То су: 110 igara za mladež (Zagreb 1894, 2. издање 1902, 3. издање 1991, 4. издање 2005); Iskrice iz svjetske književnosti (Zagreb 1896); Moja učiteljica, (Sarajevо 1896); Наша омладинска литература(Сарајево 1897); Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada (Sarajevo 1898-1906); Дјечја психологија данашњега времена (Сарајево 1898); Poljsko cvijeće (Zagreb 1899, 2. издање 1912); Из могa албума – психолошке фотографије (Сарајево 1900); Meandri: za zabavu dobrim kevicama, (Zagreb 1900); Slikanje na drvetu, glini, kamenu i dr, (Zagreb 1901); Razgovor cvijeća: Narodne priče (Zagreb 1901); Co vila vyprávĕla…, Sbirka narod. povidek a pověsti jihoslovanských (Praha 1902); Poljsko cvieće (Praha 1902); Kako bi valjalo instalirati naše narodne umjetnine iz ženske ruke u izložbama (Požega 1903); Kompayre, Gabrijel, Intelektualni i moralni razvitak djeteta, I i II deo, prevela s franscuskog (Zagreb 1903. i 1904); Наша кевица –Прилог психологији (Сремски Карловци 1904); О renesansi naše veziljačke umjetnosti (Trst 1905); О препороду хрватске везиљачке умјетности (Задар 1906); Meandri: za zabavu dobrim kevicama (Zagreb 1906); Hrvatska čitma (Požega 1906); О razvitku tekstilne ornamentike u Hrvata i Srba (Zagreb 1906); Vezilačka umjetnost u Hrvata i Srba (Zагреб 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu, I i II deo (Zagreb 1906, drugo izdanje 1910); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906, 2. издање 1926); Hrvatska domaća vezilačka umjetnost (Sarajevo 1906); O razvitku naše narodne tekstilne ornamentike (Zagreb 1906); Katalog tekstilne zbirke Zemalj. umjetničko-obrtnog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1907); Српски народни вез и текстилна орнаментика (Нови Сад 1907); Božićnice, pripovijesti i priče sa slikama hrvatskoj mladeži (Zagreb 1907); Албум српских везова, (Сарајево 1906); Народно техничко називље – Допуна Gрађи за технолошки ријечник женског ручног рада (Сремски Карловци 1906-1913); Mali album hrvatskih vezova : za osnovne škole (Mali Lošinj 1907-1908); Hrvatske jelice – narodne priče : većinom iz Bosne i Hercegovine (Pula 1908); Млада учитељица (Сремски Карловци 1909); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1910); Mala vezilja (Pula 1911); Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (Сарајево 1913, 2. издање 2013); Bei Hodscha’s Zauberverschreibungen (Leipzig 1913); Kochzauberkünste der Südslawen (Leipzig 1913); Die Frauenschürze bei den Südslaven (Leipzig 1914); Der Webstuhl im Zauberglauben der Südslaven(Leipzig 1914); Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (Сарајево 1918); Bijelo roblje – Problem prostitucije (Koprivnica 1923); Musik und Gesang bei den Südslawen (Berlin 1923); Das Guslarenlied (Leipzig 1925); Die Sitten der Südslawen (Dresden 1927); Das Liebesleben auf dem Balkan – mit ueber Hundert Lichtdrucktafeln und Abbildungen (Dresden 1927); Kalendar podmlatka Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za školsku1929/1930 (Beograd 1929); Југословенски народни везови (Нови Сад 1933); Autobiografske beleške: da li g. Dušan Jelkić mistifikacija? (Novi Sad 1933. и 1936).
Своје текстове, јавне расправе, приче, белешке, песме, преводе објављивала је на простору јужнословенских народа у преко 90 различитих периодичних публикација и у 15-ак страних часописа. Интересантно је и у којим све градовима су ти часописи излазили: Загреб, Београд, Нови Сад, Сарајево, Љубљана, Пожега, Мали Лошињ, Пула, Карловац, Сремски Карловци, Осијек, Високо, Сомбор, Мостар, Бања Лука, Панчево, Вршац, Петриња, Задар, Земун, Дубровник, Трст, Илок, Шибеник, Суботица. Сами називи часописа говоре о Јеличином карактеру, енергији и о распону њених интересовања. То су: Glasnik sv. Josipa – zabavno-poučni mjesečni list za puk katolički (Zagreb, 1885); Narodne novine (Zagreb, 1892-1896); Hrvatski učitelj – časopis za srednje i pučke škole (Zagreb, 1893-1895); Napredak – časopis za učitelje, uzgojitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1894-1906); Škola – list za učiteljstvo i prijatelje školstva (Osijek, Vukovar, Karlovac, 1894-1904); Školski Vjesnik – stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu(Sarajevo, 1895-1901); Smilje – zabavno poučni list za mladež obojega pola (Zagreb, 1895-1905); Нада – поуци, забави и умјетности (Сарајево, 1895-1898); Bršljan – list mladeži (Zagreb, 1896-1908); Liljan – list za omladinu i puk (Karlovac, 1896-1898); Prosvjeta – list za zabavu, znanost i umjetnost (Zagreb, 1896-1911); Женски свет – лист Добротворних задруга Српкиња Новосаткиња (Нови Сад, 1897-1910); Franjevački glasnik (Visoko-Mostar, 1897-1899); Школски лист (Сомбор, 1899-1902); Школски Одјек (Нови Сад, 1897-1905); Mali dobrotvor (Zagreb, 1897-1909); Pobratim – zabavni i poučni list za odrasliju mladež (Zagreb, 1897-1908); Nada – hrvatski (karlovački) kalendar (Karlovac, 1897-1900); Нови Васпитач – орган за педагошку књижевност (Ср. Карловци, 1897-1913); Ручни рад – лист за мушки и женски рад у српској школи (Београд, 1898); Споменак – лист за забаву и поуку српској деци (Панчево, 1898-1910); Зора – лист за забаву, поуку и књижевност (Мостар, 1899-1900); Na domaćem ognjištu–list za porodicu (Zagreb, 1900-1901); Српска домаја – лист за забаву и поуку (Нови Сад, 1902); Narodna obrana (Osijek, 1903-1908); Српска везиља (Вршац, 1903-1906); Banovac – list za pouku, trgovinu, obrtnost i gospodarstvo (Petrinja, 1904-1909); Дело – лист за науку, књижевност и друштвени живот (Београд, 1904-1905); Sijelo – list za zabavu i pouku (Prag-Zagreb, (1904-1905); Dalmatinska smotra (Zadar, 1904-1908); Народност – лист за политику, привреду и просвету (Земун; 1904); Новi васпитач(Сремски Карловци, 1904-1905); Narod (Požega, 1905); Crvena Hrvatska (Dubrovnik, 1905); Tršćanski Lloyd (Trst, 1905); Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slovena (Zagreb, 1905-1906); Hrvatska (Zagreb, 1905); Almanak hrvatskoj mladeži (Osijek,1906); Mladi Istran (Mali Lošinj, 1906-1908); Narodni list – glasilo za interese hrvatskog naroda (Zadar, 1906); Anđeo čuvar – list za hrvatsku katoličku mladež (Ilok, Zagreb, 1906-1909); Preporod – Pedagoška smotra za roditelje, učitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1906-1907); Босанска вила – лист за забаву, поуку и књижевност (Сарајево, 1906-1910); Hrvatski dnevnik za interese bosansko-hercegovačkih Hrvata (Sarajevo, 1906); Narodna prosvjeta – mjesečnik za školarstvo, prosvjetu i umjetnost (Pula, 1906-1908); Срђ-Srgj – лист за књижевност и науку (Дубровник, 1906-1908); Српска ријеч – лист за политику, просвјету и привреду (Сарајево, 1906-1924); Učiteljski glas (Šibenik, 1906); Novo doba (Osijek, 1907); Savremenik – mjesečnik društva hrvatskih književnika (Zagreb, 1908); Osječki tjednik (Osijek, 1908); Ustavnost (Zagreb, 1908); Pedagoški letopis (Ljubljana, 1908); Slovan: mesečnik za književnost, umetnost in prosveto (Ljubljana, 1909); Дневни лист (Загреб, 1910); Koledar pokrajinskog muzeja za narodni obrt i umjetnost u Splitu(Split, 1913-1914); Ženski svijet – mjesečnik za kulturne, socijalne i političke interese žena (Zagreb, 1918); Mladi Istranin (Trst, 1922); Novi čovjek (Sarajevo, 1928-1930); Застава (Нови Сад, 1928); Југословенски дневник (Суботица, Нови Сад, Велики Бечкерек, Крагујевац, 1930-1934); Глас народа (Сомбор, 1934-1935); Нови Сад (Нови Сад, 1935-1941); Ви и Ми (Нови Сад, 1937).
Писала је и за домаће новине које су излазиле на немачком језику попут: Bosnische Post, (Sarajevo), Agramer Zeitung (Zagreb), Belgrader Nachrichten (Београд) и Die Drau (Osijek). Од страних часописа објављивала је на немачком за Frankfurter Zeitung (Frankfurt), Anthropophyteia (Leipzig), Slavonische Presse (Leipzig), Die Zeit (Wien), Ciba Zeitschrift (Basel); на француском за паришке Revue des Deux Mondes и Revue des ѐtudes ethnographiques et sociologiques; на енглеском за Journal od the Gupsy Lore Society (Оксфорд); на руском за Детскиј и школный театр (Москва, Петроград); на чешком за прашке Mladý Čech и Narodni listy, на словачком за Národný hlásnik (Martin).
Неки од часописа у којима је Јелица Беловић објављивала своје текстове
Са 19 својих књига учествовала је на Изложби удружења универзитетских образованих жена у Београду 1935. године.
Заоставштина
Заоставштина, грађа, лична преписка, рукописи и текстилне збирке Јелице Беловић чувају се на више места. Највећи део у Новом Саду, а делимично у Сарајеву, Загребу, Лос Анђелесу, Бечу…
Музеј Војводине, Рукописно одељење Матице српске и Архив Војводине баштине сачуване збирке, личну преписку и документацију, породичне фотографије и библиотеку. Јелица је тестаментом завештала сву своју имовину Заводу за слепе у Земуну који је своје право на наследство, због изузетног културног значаја Јеличине колекције, пренео на Музеј Матице српске (касније Музеј Војводине). Ради се о предметима који су били тема преговора са Матицом српском око оснивања Етнографског музеја Матице српске. Музејско архивска збирка Јелице Беловић Бернаџиковске која се чува у Музеју Војводине садржи личну преписку, њене дневнике, породичне фотографије, личне предмете, писану грађу… Сачувана је њена текстилна колекција узорака веза сакупљена на простору Босне, Славоније и Далмације. Најбројнији део чини библиотечки материјал.
У Хисторијском архиву у Сарајеву чува се аутобиографски рукопис и фрагментарна документа из периода 1893-1909. Рукопис је Архиву предао њен рођак Лео Сиелски, 15.11.1957. године. Заведени су као Мемоари под именом Ljuba Т. Danichic, што је био један од псеудонима Јелице Беловић Бернаџиковске.
Национална и свеучилишна библиотека у Загребу чува рукопис Чеврница, у Каталогу рукописа.
У збирци Фридриха Крауса у Лос Анђелесу (Friedrich Salomo Krauss University Research Library University of California, Los Angeles, SAD) међу његовим сачуваним текстовима, у одељку „Slavenart“, налазе се и Јеличини манускрипти. Распоређени су у серијама: Народне расправе и народне збирке, О играма, обичајима, веровањима и народном обичајном праву, Прслук у обичајима и народним веровањима, Рукопис о дрвећу у фолклору, Хиљаду легенди и бајки јужних Словена, Женска лепота и жена у друштву, Плес и музика, као и разни други списи. Неки од њих су штампани у годишњаку Anthropophyteia, а неки нису ни објављени.
Уместо закључка
Зашто је Јелица Беловић Бернаџиковска и поред наведеног радног опуса остала скрајнута и поприлично непозната? Разлога је више. Један од њих јесте и немогућност њеног „смештања“, као ауторке, у одређену област, али и у одређени национални корпус. Рођена је као Хрватица, већи део живела као Босанка, a умрла као Српкиња. Цео живот волела и поштовала само бољу страну и једних, и других, и трећих. Припадала је и једнима, и другима, и трећима, а опет је остала само своја. Није имала границе ни када је вера у питању, ни када су то слова, односно писмо (латиница, ћирилица), ни када је у питању језик или дијалект. Прилагођавала се она свакој средини у којој се нашла, али не због жеља да се некоме допадне, него из поштовања према народу о коме пише и коме се обраћа. Њена народна „несврстаност или свестраност“ определила ју је, те се врло често изјашњавала као Словенка (Славенка), па су је и њени савременици описивали као једну топлу словенску душу.
Рад Јелице Беловић може се сагледавати и проучавати са различитих страна. Једнако успешна, предана и одговорна била је и када је био у питању њен педагошки рад, сакупљање народних прича, бајки, песама и њихово објављивање, писање сопствених прича и романа, превођење стране литературе, рад на сакупљању етнолошког материјала и писање етнографских текстова, рад на стварању и обради музејских збирки, писање филозофских расправа, критика позоришне и музичке сцене, или изношење личних ставова на поједина друштвена догађања.
Њен књижевни рад може се сагледавати и са становишта ширења братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Подједнако је била окренута културним тековинама свих народа који су живели на простору Босне и Херцеговине. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Јелица није крила свој патриотизам, своју опчињеност лепотом народних мотива и народног веза. Многи јој то и замерају. Али то не умањује вредност њеног дела, вредност њених истраживања и вредност њене промоцији српског, хрватског и босанског народног стваралаштва. Своја сазнања преточила је у стотине стручних текстова објављених у периодичним стручним часописима и у засебним књигама, највише на хрватском, српском и немачком језику.
Јелица Беловић је ауторка која је својим деловањем обележила културни, књижевни и друштвени живот ових крајева на крају 19. и у првој половини 20. века. Била је жена која је живела испред свога времена. Данас би свака особа са њеном биографијом, а нарочито библиографијом, била сигурно члан Академије и то не само Србије. Заслужила је она да буде и члан француске, пољске, немачке, чешке, руске академије, а о академијама на Балкану да и не помињем. Свакој је требала бити част да је њен члан. Живела је и радила поносно и пркосно. Без обзира на последице пратила је свој инстикт и није одступала од својих идеја и свог мишљења. Једино је књига и перо никада нису издали, нити се она за живота одрекла те две ствари.
