Kategorija: Biografije

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Zuzka Medveďová

Významné jubileum – 125 rokov od narodenia Zuzky Medveďovej

Mgr. Anna Séčová-Pintírová

Žena, ktorá naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie

„Ja, akademická maliarka Zuzka Medveďová z Petrovca, celé svoje dielo, ktoré som vytvorila pod vysokým báčanským nebom a tak čudesne krásne kopiacimi sa oblakmi nad žatevnými poľami mojej Podhory a rodiska, teraz životom a prácou uzavreté venúvam svojim drahým rodákom, Petrovčanom a krajanom v Juhoslávii. S veľkou láskou a zriekaním som ho tvorila a do ich lásky ho porúčam. Nech ho milujú s takou láskou ako som ja milovala ich.”

Zuzka stále túžila po svojom rodisku, pravidelne prichádzala do Petrovca do rodičovského domu, a ku koncu života si priala svoje dielo zanechať svojim spoluobčanom. Dňa 19. novembra 1984 Zuzku v Bratislave navštívila delegácia z Báčskeho Petrovca v zložení: Ondrej Dudáš, Miroslav Pucovský a profesor Pavel Mučaji s manželkou Xéniou. Za prítomnosti štátnej notárky urobila sa zmena v testamente tak, že všetky umelecké diela budú súčasťou Galérie Zuzky Medveďovej, ktorá by sa mala v budúcnosti otvoriť.[1] Umelecký závet napísal Pavel Mučaji a Zuzka Medveďová ho s radosťou schválila. Tento závet je vypísaný na mramorovej platni pri vchode do Galérie Zuzky Medveďovej. Na tento spôsob si diela Zuzky Medveďovej našli miesto medzi ľuďmi. „Slováci v Juhoslávii mali ich radi. Ona naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie.“[2]

Život akademickej maliarky Zuzky Medveďovej

Akademická maliarka Zuzka Medveďová sa narodila pred 125 rokmi 5. októbra 1897 v Báčskom Petrovci v roľníckej rodine. Zuzka dostala talent do vienka a za pomoci učiteľov a podporovateľov ho vedela zdokonaľovať a usmerňovať na pravú cestu. Už ako žiačka základnej školy sa venovala kresleniu v triede učiteľa Michala Kellembergera a v tom sa jej darilo viac ako iným deťom. Po základnej škole sa popri domácich prácach a prácach v poli venovala svoj- mu koníčku a pokračovala v kreslení a maľovaní. Na odporúčanie a s podporou učiteľov a nášho prvého akademického maliara Karola Miloslava Lehotského sa Zuzka rozhodla urobiť krok v školení vo výtvarníctve, samozrejme, s povolením rodičov. Začiatkom minulého storočia nebolo celkom bežné, aby dievča z dedinského prostredia šlo študovať, a preto bolo potrebné dosť času učiteľom na presvedčovanie Zuzkiných rodičov, aby to povolili. V rokoch 1920 – 1922 bola na školení u profesora Ferdinanda Engelmüllera v Prahe, ktorý v odporúčaní na prijatie na akadémiu v Berlíne v liste napísanom 11. 10. 1922 v Prahe píše: „Zuzka Medveďová z Juhoslávie študovala v rokoch 1920, 1921, 1922 ako štátna štipendistka na umeleckej škole maliara Engelmüllera, bola usilovná a pravidelne navštevovala školu.“[3] V tejto umeleckej škole sa najviac venovala
a zdokonaľovala v kreslení a maľovaní zátiší, portrétu a aktu.[4]

Zuzkine umelecké školenie sa začalo príchodom do Prahy. Podľa údajov Pavla Mučajiho Zuzka a rodina Dr. Guču do Prahy pricestovali 16. januára 1921.[5] Ako autor pokračuje, o tri dni už bola v škole u profesora Engelmüllera a jeho pani manželka jej našla vhodné bývanie s krásnym výhľadom na mesto. V škole všetko sledovala s nadšením a rýchlo vpíjala nové poznatky a o živote v Prahe pravidelne informovala svojich príbuzných. Z domu dostávala peniaze a skromne ich míňala. Korešpondecia s domom a rodičmi bola rozvinutá aj vďaka známostiam a pánom obchodníkom z Petrovca, ktorí pravidelne prichádzali do Prahy a prinášali jej z domu listy.

V roku 1922 sa pokúsila dostať na školenie do Berlína, pričom jej profesor Ferdinand Engelmüller písal odporúčanie. Tento pokus sa jej nepodaril pre nedostatočné poznanie nemeckého jazyka, a tak sa pre nedostatok prostriedkov na život a školenie v Prahe Zuzka musela vrátiť domov.[6] Avšak dlho nepobudla doma a už v školskom roku 1922/23 sa dostala na Umeleckú fakultu Univerzity Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov, Akadémie pre umenie a umelecký priemysel (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). V Záhrebe sa školila u profesorov Tomislava Krizmana, Dr. Šenoa, prof. Hoekera, prof. Dr. Kovačeviča ako i prof. Valdes Rudolfa. Na štúdiách preukázala svoj umelecký talent, vyjadrovala sa meritórne a skúšky vykonala s vyznamenaním.[7]

Konečne v roku 1923 bola prijatá na Akadémiu výtvarného umenia v Prahe[8] a finančne bola podporená štipendiom Ministerstva školstva a národnej osvety, ktoré dostávala v rokoch 1924–1929. Štipendium bolo vo výške 400 Kč každého prvého v mesiaci na rektoráte od 1. septembra do 30. júna daného školského roku. Štipendium získala naj- mä za pomoci učiteľa Júliusa Kubániho, keďže on písal listy na veľvyslanectvo a na rôzne iné adresy s prosbou a odporúčaním, aby Zuzke bolo udelené štipendium. Jedna z podmienok, že jej bolo udelené štipendium, bola, a ktorá sa spomína je, že sa po úspešnom ukončení akadémie zamestná na gymnáziu ako profesorka kreslenia.[9] Zuzka si svoje povinnosti na štúdiách poctivo vykonávala. V triede profesora Jozefa Loukotu, maliara oddaného akademizmu a výjavom z občianskeho života.[10] Ďalšie dva roky bola u profesora Jakuba Obrovského čím mohla zdokonaliť jej najbližší tematický okruh: portrétnu maľbu a žáner maľby z ľudového života. Od roku 1927 triedu prevzal kreslič a grafik Max Švabinský. Štúdium ukončila v roku 1928 а po absolvovaní jeden čestný rok bola na akadémii u profesora Švabinského (1929).

Po štúdiách

I keď povahou pokorná a tichá, predsa sa pomaly zapájala do spoločenského života a mala veľký záujem o kultúrne diania v jej okolí. K tomu prispeli v najväčšej miere jej profesori s rodinami, ktorí žili veľmi čulým spoločenským životom a ktorí ju pozývali do svojich domov pri každej príležitosti, na výlety do okolia Prahy, na výstavy, koncerty, do múzeí, do divadla alebo na posedenie do reštaurácie.[11] Všetci sa divili jej smelosti, ktorú videli v tom, že opustila dom, rodičov a prostredie a prišla na štúdiá maliarstva. Bol to významný krok a príklad emancipácie žien začiatkom 20. storočia v období, v ktorom sa len hŕstka žien opovážila urobiť rázne kroky. Zuzka je jedna z nich, lebo sa rozhodla ísť za svojím snom a tak prekročiť hranicu svojho domova a prostredia, ktoré poznala.

Už počas štúdia sa dostala do vysokej spoločnosti v Prahe, čo jej pomohlo získať dobré príležitosti na privyrobenie a zabezpečenie dodatočných financií. Tak napríklad v roku 1928 na pozvanie prezidenta Masaryka pobudla v Topoľčiankach, aby namaľovala portrét prezidenta a jeho dcéry Alice. V rokoch 1928 a 1929 často navštevovala Banskú Bystricu s cieľom portrétovania pravotára Fábryho a kamarátenia sa s jeho manželkou publicistkou a prekladateľkou Blankou, ktorá pochádzala z Juhoslávie.

V roku 1929 bola v Prahe, lebo maľovala portréty Rupeldovcov. V Bratislave maľovala portrét rodiny Žuffovcov. Aj popri maľovaní už započatých obrazov si hľadala ďalšiu robotu. V Korytnici na Slovensku bola v rokoch 1930 a 1931, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1932 bola v Padine a vo Vrbase, kde vypracovala obraz záhrady doktorovej pani manželky. V roku 1934 pracovala pre profesora vo Vršci Dr. Ignjata Bokuru. V rokoch 1934 a 1935 maľovala v Trenčíne: portrét Janka Zemana, evanjelického farára, politika a kultúrneho dejateľa, Igora Pietra, riaditeľa Tatrabanky, kresbu pre 17. pluk, portrét Victora de la Rue, riaditeľa, ktorý je jeden z prvých portrétov v Trenčíne. V roku 1935 pracovala v Ružomberku a Korytnici, zábery ktorých sú zachytené na olejomaľbách a nachádzajú sa okrem iných v Galérii Zuzky Medveďovej.[12]

Po ukončení štúdia sa Zuzka síce vrátila do Petrovca, ale značnú časť roka strávila vo vtedaj- šom Československu. Vidíme to podľa korešpondecie, na ktorej sú uvedené jej adresy bývania a zistili sme toto: u brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Takto hovorila pre časopis Živena: „Ináče teraz bývam zväčša v Petrovci. Nič mi ani tu neprekáža, aby som nemohla pracovať, najmä keď teraz spracovávam tunajšie námety. Ale časom žiada sa človeku osviežiť si zmysly a ducha a vtedy ma zlákajú hory, more a zmiznem odtiaľto.“[13] V tridsiatych rokoch 20. storočia mala Medveďová otvorený ateliér v Prahe.[14]

Ako sa dozvedáme čítajúc listy a sledujúc jej cestičky, v roku 1936 pracovala v Trenčíne, Prie-
vidzi a v Prahe, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1936 poslala sestre Márii Spevákovej 7100 dinárov na kúpu vinice[15]. V tom istom roku maľovala i portrét Dr. Milana Hodžu.

V rokoch 1937 a 1938 bola často ubytovaná v hoteli Sršeň v Ružomberku. Práce mala dosť, takže v tom období posielala rodičom každý mesiac pomoc, čo vidno z finančných prevodov.

V roku 1938 mala objednávku od Slovenského národného domu v Kysáči na vyhotovenie diplomu pre potreby tohto domu. V tom istom roku vypracovala množstvo kresieb do učebníc a návrh obálok. Tiež i 36 perokresieb pre kalendár, ktoré zaslala domov z Prahy po Andrejovi Siráckom. Do Prahy jej písali aj objednávku na obraz okresného náčelníka Dr. Eduarda Galvanka (Trenčín).

Zaujímavosťou medzi dokumentmi v Zuzkinej pozostalosti sú napríklad účty z rôznych podnikov. Počas štúdia, ako i neskôr, materiál a všetky maliarske potreby si Zuzka kupovala v Prahe v predajni Jaroslava Novotného na Fochovej ulici číslo 45. Svedčia o tom účty, ktoré si zachovala, a ktoré sa nachádzajú vo fonde.

Zuzka bola charakterovo dobrosrdečná, pokorná, vďačná. Veľmi sa starala o svojich rodičov, a preto im po ukončení štúdia finančne pomáhala. Pravidelne im posielala peniaze, koľko mohla, a to na drevo, uhlie,[16] a tiež im pri príchode domov prinášala oblečenie, obuv od Baťu, stuhy na ľudový kroj. Hlavnou črtou jej osobnosti bolo azda to, že sa nevedela na ľudí hnevať, nevedela ľudí nenávidieť a pamätať na nich v zlom. Všetko im vedela v okamihu odpustiť, ako spomína Pavel Mučaji vo svojej knihe o Zuzkinom živote.[17]

Zuzka bola veľmi vzdelaná, zaujímalo ju všetko a najmä umenie, dejiny, archeológia, satira. Bola informovaná a rozhľadená. Čítala tlač pre ženy, literárne a spoločenské noviny a časopisy a sledovala najaktuálnejšie výstavy v Prahe a v jej okolí, ako i vo Viedni. O tomto nám hovorí dokumentačná pozostalosť, v ktorej sa nachádza množstvo pozvánok na výstavy, katalógov výstav, novín a časopisov. Už od roku 1922 bola členkou slovenského spolku Detvan, kam si chodila vypožičiavať knihy na čítanie. V určitom období bola podporovateľkou časopisu Živena, lebo sa aj osobne poznala s autorkami príspevkov a kultúrnymi dejateľkami. Čítala Slovenské pohľady, Elán, časopis pre literatúru a umenie, Kvítek, Trn, Vesnu, Letem Světem, České slovo a iné. Finančným príspevkom podporovala činnosť Matice slovenskej v Juhoslávii, ako vidno zo zápisu pokladníka Ivana Grúnika z roku 1934.

V čase svojho študijného pobytu v Prahe či neskôr počas celého života si písala s poprednými slovenskými ženami, a to s dcérou Jána Čajaka, pani Gučovou, pani Mičátkovou, pani Oľgou Babylonovou a inými. Tieto priateľské vzťahy boli dlhodobé a obohacovali ju. A tak sa rada stretávala a kamarátila s Garajovcami a Mučajiovcami. Ku Garajovcom chodila k moru do Dubrovníka a Mučajiovcov navštevovala v Petrovci.

Výstavná činnosť

Širšia verejnosť si ju ako nádejnú výtvarníčku prvýkrát všimla počas Národného zhromaždenia, čiže prvých Slovenských národných slávností v Petrovci 28. augusta 1919 na výstave obrazov a ručných prác, ktorú zorganizoval s petrovskými ženami prvý akademický maliar z radov vojvodinských Slovákov Karol Miloslav Lehotský (1879–1929).[18]

Prvá príležitosť predstaviť svoje práce mimo Petrovca sa vyskytla v lete roku 1920 pri organizovaní Radišovej výstavy národného umenia v Záhrebe.[19] Na tejto výstave ľudových výšiviek z celej Juhoslávie boli prezentované slovenské výšivky z Petrovca a spolu s nimi aj práce Zuzky Medveďovej, a to olejomaľby (Slovenská izba). Práce potom prevzala v Novom Sade Štefánia Mičátková a usporiadala z nich výstavu i v Novom Sade.

Zuzka mala svoju prvú samostatnú výstavu v rodnom Petrovci počas štvrtých Slovenských národných slávností 3. – 4. septembra 1922 v budove vtedajše štátnej školy (gymnázia) na Širokej ulici.V tej budove sa dnes nachádza jej galéria. Na tejto výstave veru mala čo ukázať, a tak vystavila 95 prác, z čoho 40 olejomalieb.

Počas Slovenských národných slávností v roku 1924 v Petrovci Zuzka Medveďová vystavovala
znovu, ale už ako absolventka 1. ročníka akadémie. Výstava sa uskutočnila v priestoroch gymnázia.[20] Zuzkine práce boli umiestnené v jednej učebni spolu s tlačenými obrazmi z Kníhtlačiarne, účastinnej spoločnosti z Petrovca.

Po ukončení štúdia a návrate domov sa začala jej výstavná činnosť v Petrovci a okolí. Pri príležitosti osláv 10. výročia založenia Spolku československých žien v Juhoslávii Zuzka mala výstavu v Základnej škole v Kysáči 31. mája 1931. V tom istom roku počas Slovenských národných slávností v Petrovci mala tiež výstavu, na ktorej v dvoch miestnostiach vystavila 120 rôznych obrazov. Súčasťou výstavy boli olejomaľby slovenského ľudového kroja, ktoré namaľovala pre Slovenské múzeum v Martine. Okrem toho vystavila svoje najnovšie práce, a to krajinky zo Splitu z pobrežia Jadranského mora.[21] V tomto období maliarka mala výstavy v Kovačici a Kocure, kde vystavila dvadsať obrazov, na ktorých boli znázornené ľudové kroje, žatva, kvety a zátišie.

Výstavná činnosť Zuzky Medveďovej nebola usmernená len na prostredie v Juhoslávii, ale maliarka rovnako vystavovala aj v Československu na kolektívnych výstavách alebo samostatne. Tak v roku 1933 vystavovala v Bojniciach, tiež v Prievidzi, kde bolo prezentovaných 19 obrazov. V tom istom roku mala výstavu v Novom Sade, a pre túto výstavu si zapožičiavala rámy na obrazy. Podľa zoznamu mala vystavených 32 prác, medzi ktorými bola Slovenská svadba, Orgován, Begónie, Hrozno, Portrét pani Mičátkovej a Portrét Dr. B. Miladinovića.[22]

V roku 1934 Spolok slavianskych žien v Trenčíne zorganizoval výstavu Zuzkiných obrazov vo veľkej dvorane hotela Tatra. Výstava mala dva ciele: prezentovať výtvarné umenie slovenskej ženy a pestovať blízke vzťahy s bratskou Juhosláviou, ako sa písalo v dobovej tlači. Na výstave sa prihovorila predsedníčka spolku pani Mičátková, ktorá hovorila o Zuzkinej umeleckej tvorbe, snahe o umelecké vzdelávanie a o jej živote. Okrem nej hovorili Dr. E. Galvánek, Ján Zeman a Ondrej Marsina. Návštevníci si s oduševnením pozreli 40 obrazov, a to krajinky, zátišia, národopisné motívy a portréty (dvojmetrové plátno rodiny Žuffovej, ako i portréty Ruppeldovcov, Zemanovcov, Fábryovcov). Záujem vzbudila busta kráľa Alexandra Zjednotiteľa (v súčasnosti nemáme údaje, kde sa ona nachádza).[23] Všeobecný dojem bol, že maliarka ukázala svoj majstrovský talent a výstava bola výnimočnou kultúrnou udalosťou v Trenčíne.

V Prahe v roku 1937 vystavovala spolu so slovenskými umelcami. Od roku 1940 sa v Bratislave pravidelne zúčastňovala na kolektívnych výstavách v rokoch 1947, 1948 a 1952. V roku 1942 bola členkou Bloku slovenských výtvarníkov, neskôr členkou spolku Bohúň a po utvorení Zväzu slovenských výtvarných umelcov jeho členkou. Na Konkurze na vypracovanie historického cyklu získala prvú cenu a onedlho bola prijatá do Zväzu výtvarných umelcov Československa.[24] V rokoch 1942 – 43 maľovala zložité historické kompozície zo života starých Slovanov, a to Krst kniežaťa Pribinu (1942) a Smrť sv. Metoda (1943).[25]

V roku 1956 bola pripravovaná výstava v Piešťanoch, na ktorej sa mal zúčastniť prezident Tito, ako Zuzka uvádza v liste, ale nemáme údaj, či sa táto udalosť uskutočnila.

Pri príležitosti maliarkiných sedemdesiatin v Petrovci bola usporiadaná výstava Výber z prác v Národnom múzeu dňa 15. októbra 1967 v organizácii Kultúrnej jesene. Na výstave bolo vystavených 42 prác, olejomalieb, pastelov a štúdií k portrétu, tiež niekoľko kresieb, ilustrácií a fotografií prác vo vitríne. Ďalšie jej práce si záujemcovia mohli pozrieť v Stálej galérii v rodnom dome Zuzky Medveďovej, ako sa uvádza v katalógu výstavy.[26] Pri tejto významnej príležitosti Zuzka darovala obrazy múzeu, kultúrnemu domu i zhromaždeniu obce. Výbor Kultúrnej jesene v Báčskom Petrovci sa rozhodol odmeniť Zuzku za umelecké snahy finančnou sumou 150 tisíc dinárov. V rozhodnutí uviedli, že Zuzka túto odmenu získala “za vysoké umelecké prejavy a zobrazenie nášho ľudu”.[27] Rozhodnutie podpísal predseda výboru Ján Šimo a tajomník Andrej Privratský.

V roku 1972 pri príležitosti jej 75. narodenín mala Retrospektívnu výstavu obrazov otvorenú 22. októbra v Národnom múzeu v Petrovci. Na výstave boli práce zo štúdií, potréty, krajinky, kvety a zátišia, ako i obrazy s národopisnou tematikou.[28] Návštevníci si mohli pozrieť aj obrazy v jej rodnom dome na Ulici generála Štefánika číslo 20 v Petrovci.

K jej 80. narodeninám v roku 1977 Slovenská redakcia Televízie Nový Sad nakrútila o nej film
a zároveň bola v Petrovci sprístupnená jej výstava.[29]

Ocenenia

Významné ocenenie Medveďová získala v roku 1942 od Ministerstva školstva za obrazy
s námetmi slovenskej histórie.

Roku 1982 Zhromaždenie Obce Báčsky Petrovec jej udelilo Októbrovú cenu za jej umelecké dielo.

Umelecká pozostalosť

Dokumentačná a umelecká pozostalosť Zuzky Medveďovej sa v najväčšom počte nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Diela Zuzky Medveďovej sa dnes nachádzajú aj v Slovenskej národnej galérii v Bratislave, Galérii mesta Bratislava, Galérii P. M. Bohúňa v Liptovskom Mikuláši, Nitrianskej galérii, Slovenskom národnom múzeu – Historickom múzeu v Bratislave a v múzeu v Martine, Trenčianskom múzeu, Liptovskom múzeu a v ďalších verejných a súkromných zbierkach.

Monografie o Zuzke Medveďovej

Podľa zistení v rozhovore s kolegami z múzeí v Srbsku a analýzou literatúry môžeme uzavrieť, že Zuzku Medveďovú odborná a širšia verejnosť nepozná nadostač alebo nepozná vôbec. Podľa doterajšieho výskumu zisťujeme, že o Zuzke písala dobová tlač ako o žene, úspešnej výtvarníčke, o jej výstavách… Nakoľko vieme, v odbornej literatúre sa jej osobnosť nespomína, a ak sa aj spomína, tak iba ojedinele. K tomuto sa nastoľuje otázka: Prečo? Prečo sme tak rýchlo zabudli na našu významnú umelkyňu, na ženu, ktorá študovala v európskych mestách, žila a pracovala v dvoch štátoch? A tu by sme mohli diskutovať v rôznych smeroch.

O živote a diele Zuzky Medveďovej sú vypracované dve monografie, ktoré sú dokladom toho, že maliarka výrazne prekročila rámec svojho dolnozemského bytia. V roku 1997 bola vydaná monografia pod názvom Zuzka Medveďová Výtvarné dielo autorov Jána Kišgeciho a Vladimíra Valentíka. Vyšla ako prvý zväzok v Edícii Ateliér vo vydavateľstve Kultúra v Báčskom Petrovci, ISBN 86-7103-142-x.

Ďalšia monografia vyšla pod názvom Reminiscencie na prvú slovenskú akademickú maliarku Zuzku Medveďovú, ktorú iniciovala a finančne podporila Naďa Micherová- Žuffová.

Ďalšie odborné spracovanie umeleckého diela sa nachádza v zborníku Výtvarné umenie Slovákov v Juhoslávii, ktorý vyšiel pri príležitosti stého výročia narodenia akademickej maliarky, tiež v zborníku z výtvarníckeho snemovania 30 rokov Galérie Zuzky Medveďovej vo vydaní Múzea vojvodinských Slovákov a i ojedinele v zborníkoch z medzinárodných konferencií v Nadlaku, ktoré organizuje Kultúrna a vedecká spoločnosť Ivana Krasku a Demokratický zväz Slovákov a Čechov v Rumunsku. Príspevky o Zuzke Medveďovej vyšli i v iných nespomenutých publikáciách z pera znalca života a diela Zuzky Medveďovej Vladimíra Valentíka a spisovateľa Pavla Mučajiho. Ojedinele nachádzame príspevky o Medveďovej v mesačníku pre literatúru a umenie Nový život, a to v 60. – 70. rokoch minulého storočia.

Na záver

Od roku 1972 sa Zuzka Medveďová kamarátila s Helenou Velickou, ktorá bola jej oporou, duchovnou i fyzickou, a ktorá sa starala o Zuzku do svojej smrti. Zuzka každú nedeľu chodila k Velickovcom na obed, často tam oddychovala a oni sa o ňu starali. Helena jej dennodenne do ateliéru nosievala jedlo a prala jej bielizeň. Do starostlivosti o Zuzku bol zapojený i Helenin manžel Rudolf Velický, ktorý vybavoval všetky jej písomnosti, lebo bol úradne splnomocnený riadiť tieto veci. Manželia Velickovci vykonávali to bez akejkoľvek úhrady, nezištne, a takto pomáhali svojej kamarátke v núdzi. Veľkou Zuzkinou oporou bola Elenka Stréblová, rodená Medveďová, dcéra brata Zuzky Medveďovej, ktorá žila v Rudnej pri Prahe. V liste Velického zo dňa 29. 1. 1985 sa medziiným píše: „jedine ona so svojím láskavým manželom sa neprestajne zaujíma o jej život, často telefonuje… neraz obaja prišli autom po ňu a odviezli si ju k sebe do Prahy.“ Na sklonku života v zložitej zdravotnej situácii Zuzke pomáhal pán Velický v spolupráci s MUDr. Karolom Šiškom, ktorí urobili všetky kroky, aby sa jej dostala najlepšia lekárska opatera v každom liečebnom ústave. Zuzku Medveďovú liečili v sanatóriu v Krásnej Hôrke, na geriatrickom oddelení v Lehniciach, Biskupiciach a na psychiatrickom ústave v Pezinku. Roky života a cukrovka zapríčinili odchod našej veľkej a skromnej umelkyne.

Najbližší príbuzní – Elena Stréblová, r. Medveďová, neter, Milan Medveď, synovec, Štefan Zorňan, synovec, Pavel Spevák, synovec, a rodina Rudolfa Velického na oznámení o Zuzkinej smrti napísali: „Zuzka Medveďová, akademická maliarka zo školy prof. Maxa Švabinského na Akadémii výtvarných umení v Prahe, od roku 1940 tvoriaca v Bratislave, portrétistka popredných našich dejateľov, členka Zväzu slovenských výtvarných umelcov – odišla z tejto časnosti do blaženej Večnosti pokojne, odovzdaná do vôle Všemohúceho 11. februára 1985 a zanecháva po sebe nehynúcu, žiarivú pamiatku.“ Rozlúčka bola na bratislavskom krematóriu 19. februára 1985.

Na žiadosť samotnej Zuzky Medveďovej, aby bola pochovaná na petrovskom cintoríne, urna s popolom bola prinesená do Petrovca. Priniesli ju členovia delegácie Báčskopetrovskej obce, ktorí sa zúčastnili na pohrebe v Bratislave. Rozlúčka s akademickou maliarkou v jej Petrovci sa začala komemoráciou v slávnostnej sieni Vzdelávacieho strediska Jána Kollára 20. februára 1985. Na tomto zoskupení o živote a bohatom umeleckom diele hovoril náš spisovateľ a ctiteľ umenia Zuzky Medveďovej Paľo Sabo-Bohuš.[30] V nedeľu 3. marca urna bola verejnosti sprístupnená (v deň pohrebu, v malej sieni Domu kultúry). Pri nej sa striedali čestné stráže žiakov a pracovníkov vo verejnej službe a v kultúre. Pohreb sa konal na nádvorí Domu kultúry. Urnu Zuzky Medveďovej potom uložili do spoločnej hrobky s jej rodičmi v starej časti petrovského cintorína na jej vlastnú žiadosť. Na pohrebnej rozlúčke zaspieval chór a spevácke skupiny a prihovoril sa prof. Pavel Mučaji a Dr. Samuel Čelovský a nad hrobom sa k verejnosti prihovoril Dr. Andrej Ferko a Martin Jonáš, insitný maliar.[31]

Zuzka Medveďová svojím závetom zanechala Petrovčanom svoju umeleckú pozostalosť. Tento dar je umiestnený v depozitári galérie, pričom boli davnejšie vykonané určité súpisy, ktoré dnes, žiaľ, nemáme k dispozícii. Posledný dôkladný súpis z roku 2020 a spracovanie zbierkových predmetov nám hovorí o presnom počte Zuzkiných diel. Zoznam obsahuje podrobné informácie o jednotlivých dielach: názov, maliarsku techniku, rozmery, prítomnosť či absenciu signatúry, datovanie, opis diela, fotografiu. V depozite sa nachádza úhrnne 708 prác, z toho počtu 414 olejomalieb a kresieb, skíc, štúdií v rôznych technikách (tempera, ceruza, tuš, uhlík) a tiež dve škatule Zuzkiných dokumentov, žiackych zošitov, rôznych účtov, záznamov, výstrižkov z novín a korešpondencie. Tento materiál sa nachádza uložený v depozite a vnímame ho ako dokument o živote Zuzky Medveďovej a dobovej spoločenskej situácii.

Umelecká a dokumentačná pozostalosť, ktorá sa nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej Múzea vojvodinských Slovákov nám len čiastočne pomôže spoznať maliarkin osobný život. Odborníkov v oblasti umenia azda zaujme výnimočná žena Zuzka Medveďová a prispejú k ďalšiemu výskumu jeј života a diela. V dokumentácii možno sledovať Zuzkin život v tridsiatych rokoch minulého storočia. Od toho obdobia až po jej smrť sa vo fonde nenachádzajú, žial, žiadne predmety. Veríme, že sa v budúcnosti objavia dokumenty, ktoré nám pomôžu ďalej spracovávať a skúmať život Zuzky Medveďovej. Vo fonde múzea sa nachádza jej kufrík s farbami a štetcami, stojan na obraz a paleta, ale osobné predmety, ktoré by nám sprítomnili jej život, sa, žiaľ, nezachovali.

Na záver sa zamyslíme nad Zuzkinými slovami: “i v týchto ťažkých hospodárskych časoch nemalo by byť slovenskej rodiny, ktorá by nemala obrazy od slovenských maliarov. Veď nemať v domácnosti obraz od nášho maliara, to je iste kultúrna hanba a svedectvo veľmi smutné a zahanbujúce”[32].

Literatúra

  • Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
  • Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
  • Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
  • Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
  • Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
  • Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
  • Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
  • stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
  • Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
  • a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
  • Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
  • Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
  • Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
  • Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
  • Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
  • Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
  • Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.

ZDROJE

  • Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
  • „SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
  • V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
  • Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
  • J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
  • J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
  • Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
  • Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
  • Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
  • Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
  • Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
  • Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.

[1] Údaje z listu Rudolfa Velického, právneho zástupcu Zuzky Medveďovej, Bratislava, 29. 1. 1985

[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 68   

[3] Údaj z dokumentačnej pozostalosti. V dostupnej literatúre sa uvádza, že Zuzka prišla do Prahy roku 1921. Žiaľ, tento údaj zatiaľ nevieme overiť. Tiež nemáme doklad o tom, či bola štátnou štipendistkou na tomto školení.

[4] Vo fonde sa nachádzajú kresby z tohto obdobia, hlavne kresby ľudských postáv, skice, štúdie tváre a iné. Výber zo spomenutých kresieb urobil Vladimír Valentík a verejnosti ich predstavil roku 1992 pri príležitosti Slovenských národných slávností v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Výstava mala názov Neznáma a známa Zuzka, pričom jednu časť výstavy tvorili už verejnosti známe olejomaľby.

[5] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 15

[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 22

[7] Údaje z dokumentačnej pozostalosti

[8] Potvrdenie rektorátu Akadémie výtvarného umenia v Prahe vydané 24. septembra 1923

[9] Dopis z rektorátu Akadémie výtvarného umenia v Prahe

[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, s. 57

[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 32

[12] Údaje o týchto prácach sú z dokumentačnej pozostalosti, vďaka ktorej sledujeme Zuzkin život

[13] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, s. 164

[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Strana z dobovej tlače v dokumentoch Zuzky Medveďovej.

[15] list z februára 1936

[16] list z Prahy, dec. 1929

[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s 53

[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 46

[19] Chorvátsky časopis Radiša organizoval v r. 1919 a 1920 podujatie Zagrebački zbor čiže Velesajam na Savskoj cesti s výstavou ručných prác s cieľom propagovania národného ľudového umenia a ručných prác. Výstava sa konala v Umeleckom pavilóne
a organizátorkou výstavy bola kultúrna dejateľka Ženka Frangeš. Ženka Frangeš bola jednou zo zakladateliek Ženského združenia pre ochranu a propagovanie chorvátskeho národného remesla a umenia v Záhrebe roku 1913.

[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 23

[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, s. 1

[22] Údaj z dokumentačnej pozostalosti

[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, s. 2; J. Z., Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, s. 310-311.

[24] Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.

[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, s. 423

[26] Katalóg výstavy obrazov k životnému jubileu Zuzky Medveďovej, Kultúrna jeseň, 1967 Báčsky Petrovec

[27] List zo dňa 11. októbra 1967

[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.

[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 52

[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, s. 11

[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, s. 15

[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, s. 164

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Zuzana Halupova  

(1925–2001)

Zdenka Valent Belić

Čitaj mi. Trajanje 15 minuta

Slovačka naivna slikarka Zuzana Halupova, autorka više od dve i po hiljade slika, spada među najznačajnije predstavnike kovačičkog naivnog slikarstva. Njene slike nalaze se po muzejima, galerijama i privatnim zbirkama diljem sveta. Autentična umetnica koja je izlagala po brojnim gradovima – od Pariza, Njujorka, Tokia, Rima, Beča, Bona, Ciriha, Dubrovnika, Kodanja, Štokholma, Diseldorfa do Ženeve i brojnih drugih gradova, a kojoj je UNICEF organizovao osam samostalnih izložbi – bila je prepoznatljiva kao vrlo živopisna pojava po slovačkoj vojvođanskoj nošnji u kojoj je uvek putovala.

Zuzana Halupova u svom ateljeu

Mama Zuzana, kako su je od milja zvali, rođena je 5. februara 1925. u Kovačici u siromašnoj zanatlijskoj porodici kao Zuzana Koreňová. Njen otac Martin bio je stolar a majka Ana domaćica. Zuzana je imala sestru Anu. Pet razreda osnovne škole završila je u rodnom mestu, gde je primećen njen likovni talenat. Za zemljoradnika i vinogradara Adama Halupu, sa kojim su se bavila i pčelarstvom, udala se 14. aprila 1942.

Majka, otac, sestra i Zuzana 1932.
Majka, otac, sestra i Zuzana 1932.
Sa venčanja, 1942.

Prvu sliku naslikala je bojama razmućenim u mleku na zid kuće 1948. godine. Na njoj je bio prikazan mladić na konju, devojka sa kofom vode i krave kraj bunara. Svoj likovni izraz je na dugo vreme nalazila samo u vezu, te je zajedno sa drugim ženama iz seoskog udruženja učestvovala na izložbama ručnih radova. Tek 16 godina nakon svoje prve slike, počinje da se bavi slikarstvom. Vodenim bojama 1964. godine uradila je svoje prve dve slike Žene na radu i Pranje prakljačom, kao i ulje na platnu Mlaćenje konoplji. Te godine njeno ime se prvi put pominje u novinama. Slovački nedeljnik Hlas ľudu 4. jula 1964. piše o novoj članici grupe kovačičkih naivnih slikara. Te godine prvi put učestvuje i na kolektivnoj izložbi slika u okviru manifestacije Kovačički oktobar.

Rad Zuzane Halupove je vrlo brzo bio primećen i o tome svedoči činjenica da je već u junu naredne 1965. godine učestvovala na kolektivnoj izložbi u Bratislavi, a odmah zatim i sledeće 1966. na Prvom trijenalu naivne umetnosti u istom gradu.

Za njen dalji rad i uspešno promovisanje likovnog dela bila je značajna saradnja sa Branislavom Grubačem, penzionisanim profesorom iz Beograda, koja započinje 1967. godine i traje punih 25 godina. Oduševljen slikarkinim talentom, Grubač se prihvata da organizuje njene izložbe u zemlji i inostranstvu.

Košenje

Prvu samostalnu izložbu, na kojoj je izlagala 41 sliku na temu seoskog života, imala je u Dubrovniku 1968. godine. Umetnicu je ohrabrilo veliko interesovanje i prodajni uspeh, tako da je već sledeće 1969. godine izlagala u Parizu u Galeriji Rajmonda Dankana, a zatim još jednom u ovom gradu iste godine – ali ovoga puta u Versaju. Odmah nakon toga u Diseldorfu, gde je na otvaranju učestvovala i književnica Ruta Dirks sa kojom je Halupova kasnije sarađivala i na izdavačkom planu.

Godine 1970. nemačka izdavačka kuća Ernesta Kaufmana objavila je slikovnicu Zuzane Halupove Moja lepa Kovačica sa propratnim tekstom Rute Dirs. Slikovnica je bila uvrštena među deset najuspelijih knjiga za decu koje su te godine objavljene u Nemačkoj.

Ispod šatora

Tek 1971. godine izlagala je u svom rodnom mestu i to je bila njena jubilarna 10 samostalna izložba, koja je otvorena 6. februara u Galeriji naivnih umetnosti u Kovačici.

Biblijska tematika ju je inspirisala tek u drugoj deceniji stvaralaštva. U martu 1971. u švajcarskom gradu Erlenbahu prvi put je izlagala slike sa verskom tematikom. Zatim su usledile izložbe u Cirihu i Njujorku, da bi naredne 1972. izlagala u Američkom klubu u Beogradu i u luteranskom crkvenom domu u Londonu.  Na ovim slikama nalaze se Adam i Eva, Kain i Avelj, Nojeva barka, Rođenje Mojsijevo, David i Golijat, Rođenje Isusovo, Bekstvo u Egipat, Tajna večera, koja je kasnije bila izlagana i u Rimu.

Značajni događaj za umetnicu i Kovačicu dogodio se 22. novembra 1973. godine, kada je slikarkinu kuću posetio francuski političar Fransoa Miteran i tada je Zuzana uspostavila saradnju sa UNICEF-om. Tom prilikom umetnica poklanja sliku Zima dečjem fondu koja je kao novogodišnja čestitka štampana u dva miliona primeraka. Naredne 1974. godine imala je prvu izložbu pod pokroviteljstvom UNICEF-a u Ženevi i tada je za UNICEF naslikala sliku Deca UN, na kojoj se u središtu kompozicije nalazi zemljina kugla a u drugom planu nalazi se zgrada UNICEF-a, Kip slobode, rode, anđeli sa maslinovim grančicama, sveštenstvom, oko kojih se vije kolo dece raznih naroda.

Ne samo veliki uspesi, već i porodična tragedija obeležili su joj 1974. godinu – 11. aprila 1974. joj umire suprug. Godine koje su usledile bile su obeležene saradnjom sa UNICEF-om.  

U Ženevi na izložbi u UNICEF-u

U UNICEF-ovom kalendaru 1975. štampana je njena slika Na prelu. Sledeće 1976. godine izlazi manja monografija o Zuzani Halupovoj pod nazivom Deca – moja radost na četiri jezika u 20 hiljada primeraka, a te godine Zuzana putuje i u Tokio na otvaranje samostalne izložbe koja je organizovana pod pokroviteljstvom UNICEF-a. Halupova 1977. godine učestvuje u UNICEF-ovoj akciji spašavanja Venecije.

Desetu godišnjicu od svoje prve samostalne izložbe obeležila je 1978. godine izložbom u pariskoj Galeriji Rajmonda Dankana. U Tokiu izlaže drugi put 1979. godine, ali je ovoga puta izložba otvorena bez prisustva umetnice, pošto u to vreme putuje u Pariz, zatim i Montreal, gde je i za UNESCO naslikala sliku. Te godine povodom Međunarodnog dana deteta izlagala je i u Novom Sadu, a deo prihoda od prodaje slika poklonila je Fondu za pomoć deci Namibije.

Godine 1980. joj je priređena izložba slika sa biblijskom tematikom u Jerusalimu a zatim i u Beču, gde dve godine kasnije – 1982. izlaže ponovo. Povodom proslave petstote godišnjice rođenja Martina Lutera 1983. u Staroj Pazovi je izlagala platna sa biblijskom tematikom.

Desetu godišnjicu svog likovnog rada obeležila je ponovnom izložbom u Dubrovniku 1984. godine a povodom 40 godišnjice Ujedinjenih nacija 1985. godine poklanja sliku Palati UN u Ženevi. Aukciju je tom prilikom vodio čuveni Piter Justinov a celokupan prihod od prodaje bio je namenjen kao pomoć izbeglicama.

Godine 1986. izlaže u slovačkom gradu Nitra i te iste godine u saradnji sa romskim pesnikom Srđanom Šainom izdaje knjigu Zlatna knjiga čerge (Sumnakuno lil cerako). Slede izložbe u Bajrotu (Nemačka, 1988), Briselu (1990), u Krajanskom muzeju u Bratislavi (1991), Banskoj Bistrici (1991), Bardjejovu (1991), Prešovu (1991), Popradu (1991), Sevilji (1992) i Njujorku (1993).

Zuzana Halupova preminula je posle kraće bolesti u 76. godini života 1. avgusta 2001. godine u Beogradu. Sahranjena je u rodnoj Kovačici.

Zuzana Halupova je dobila visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najviše priznanje koje Slovacima u dijaspori dodeljuje Matica slovačka iz Bratislave. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Slovačko naivno slikarstvo nastalo je kao poseban umetnički stil u Kovačici. Osnivači ove slikarske škole bili su  Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Jan Knjazovic, braća Venjarski i Martin Jonaš. Halupova bila je prva žena u Kovačici koja je iglu i konac zamenila četkicom i bojom. Mada je počela da slika relativno kasno, kao četrdesetogodišnjakinja, u to vreme već je bila na glasu kao najbolja i najveštija vezilja i poznata je bila upravo po tome da je tradicionalne uzroke dopunjavala sopstvenim ornamentima.

Zimska svadba

Slike Zuzana Halupove su kao prekrasani ornamenti i žanr motivi stilizovane u osoben svet. Predstavljaju vrhunski domet naivnog slikarstva i plene stilom, jednostavnošću, koloritom i inventivnošću.  Možda najveću vrednost ovih likovnih dela predstavlja prizor neposrednosti i iskrenosti, koje je umetnica prikazala a motive koje je slikala, nalazila je u ratarskim poslovima, gumnu, u dvorištu, slovačkim običajnima i svakodnevnom životu seljaka. Iz njenih dela zrači spokojstvo i zadovoljstvo seoskim životom u Vojvodini. Ljudi na njima deluju bezbrižno, oseća se jako zajedništvo i harmoničan kolektivitet zajednice. Slike se odlikuju čistom koloritom, jarkim, intenzivnim, ali vedrim bojama, zahvaljujući čemu zrače svežinom i  optimizmom.

Svadba u Kani

Sa izuzetkom biblijskih motiva, na slikama Zuzane Halupove pojavljuju se skoro isključivo Slovaci. Sem folklornih i etnografskih elemenata, njene slike predstavljaju svojevrsno svedočanstvo i dokument pošto su na njima, istina stilizovano, ali nedvosmisleno verno, prikazane seoske ulice, kuće, sobe, groblja, crkve, nameštaj, zidane peći, krpare, posteljina, stolnjaci, posuđe… Time njene slike predstavljaju svedočanstvo o načinu stanovanja, običajima i tradiciji Slovaka ovog podneblja. Platna su dokument njihovog života, folklora i običaja. Kroz njene slike se vraćamo u prošlost, upoznajemo se sa svakodnevnim životom tih ljudi, možemo na njima da vidimo kako se nekada pralo, tkalo, oralo, sejalo, kopalo, svadbovalo… Zuzana Halupova je slikala ono što najprisnije poznaje u svakodnevnom životu nepomućenih vrednosti – hranjenje živine, pranje, muženje krava, okopavanje kukuruza, žetvu i druge seoske poslove. Sve ono što je bilo važno za svakodnevni život ove zajednice, ovde je i prikazano. Halupova sa posebnom pažnjom oslikava nošnju, nabore na širokim seljačkim suknjama, vez na košuljama, maramama, čarapama… Neke od slika čine i lični dokument. Na primer, slika Porudžbina na kojoj je prikazan čovek koji je došao kod njenog oca stolara da poruči komad nameštaja a iza kreveta izviruju Zuzana i njena sestra. Ali i motivi na mnogih drugim slikama, predstavljaju autentičan svet i prizore iz njenog života.

Prijateljice

Verski praznici, ali i moderne svečanosti i događaji, takođe su vrlo česta tema njenih slika. Na njima je prikazala ne samo tradicionalne praznike  – Božić, Uskrs, već i Prvomajsku proslavu, Štafetu mladosti, jedan dan u školi i sve ono što je nakon Drugog svetskog rata bilo svakodnevnica u Kovačici i drugim mestima u Vojvodini. Na slikama se ti motivi – tradicionalni i „moderni“ – mešaju isto kao što se oni u to vreme preplitali i u samom životu i upravo zahvaljujući toj autentičnosti jedni drugima ne smetaju,  naprotiv, nadopunjuju se.  Na nekoliko slika bavila se i srpskim tradicionalnim temama. Na primer, za Crveni krst Jugoslavije slika Kosovku devojku, ali idejno i kompoziciono složeniju od srpskog izvornika.

 Originalnost stila Zuzane Halupove posledica je i njene potpune „naivnosti“, tačnije samoukosti. Naime Halupova nije imala umetničkih uzora.  Halupove „Stil sam izgradila sama, imala sam svoje viđenje i bila sam svesna svojih izražajnih mogućnosti. Nisam se ugledala na druge. Modernu umetnost ne razumem. Najbliži su mi bili i ostali slikari čije su slike slične mojima. Iznad svakog belog platna slobodna sam poput ptice, nemam nikakav model, slikam šta želim, kako umem i koliko hoću. Najviše se odmaram dok slikam. Stanem pred stalak, tema je uvek spremna  u meni, počnem od sredine i ruka sama klizi po platnu“, govorila je umetnica.

Zuzana Halupova nije imala dece. Možda su upravo zato ona bila glavni motiv i prepoznatljiv pečat njenog stvaralaštva. Na svojim platnima je materijalizovala dečji svet.

„Decu slikam od samog početka. Pošto svoje nisam imala, radovala sam se onoj sa mojih slika. Teme sa decom su neiscrpne. Ona su na ulici, pored reke, u dvorištu, na livadi, zarumene se, igraju se dok sneg veje, okupljena su oko peći ili stola… Ja i odrasle slikam kao decu: okruglih i rumenih obraza. Tako cela slika izgleda mlado! Na otvaranju jedne od mojih izložbi izvesni publicista je izjavio da me smatra najpopularnijom slikarkom dečje duše u naivnom slikarstvu.“

Atelje Zuzane Halupove su činili samo jedna stolica i stalak pored kuhinjskog prozora, gde je provodila najveći deo dana. Miris kolača i kupusa uvek se mešao sa mirisom uljanih boja. Na otomanu pored nje neretko bi sedele komšinice ili rođake kojima bi, dok slika, pričala o svojim putovanjima i doživljajima po svetu. Halupova je bila veoma druželjubiva i njena kuća je uvek bila puna gostiju.

 „Vrata moje kuće nikada nisu zatvorena. Radujem se punoj kući, posetiocima i rečima hvale. Žao mi je svake slike. Često neke na rastanku pomilujem. Svaka je slika kao moje dete. Posećuju me uvaženi ljudi: državnici, političari, glumci… Ne pamtim imena svih. Imam album sa tri hiljade posetilaca, hrpe fotografija, ali to je tek delić onoga što mi je ostalo u znak sećanja na one koji su prešli prag mog doma. Najbitnije je da se gostima sviđaju moje slike i što vidim radost u njihovim očima.“

LITERATURA:

Zuzana Chalupová / [text Ivan Melicherčík, Jarmila Ćendićová ; fotografie Anton Fiala ; preklady Mária Kutláková, Milica Lađević, Beba Gavrilović, Linda Krstajić, Ladislav Kováč ; bibliografia Ján Špringeĺ]. Kovačica : Galéria Babka, 1994.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Siluete slobode

Izložba fotografija Nastasje Šolaje

Čitaj mi. Trajanje 1 minut

Izložba fotografija “Siluete slobode” Nastasje Šolaje u produkciji SFO “(Re)konekcija” otvorena je 6.11.2024. u 19:00 sati u prostoru Saveza kolektivne umetničke prakse. Izložbu su otvorili Silvia Dražić i Boško Buta

Nastasja Šolaja u “Siluetama slobode” istražuje slojevitost ženskog identiteta kroz niz simboličkih i metaforičnih prizora. Kroz objektiv autorke, posmatrač ulazi u svet u kojem žena ne nosi samo svoje uloge i odgovornosti, već i stege društvenih očekivanja, tradicije i običaja. Ove uloge nisu prikazane kao jednostavne funkcije, već kao složeni identiteti koji osciliraju između prihvatanja, pobune i introspektivne potrage za slobodom. O autorki Fascinacija fotografijom Nastasje Šolaje počela je veoma rano i već sa svojih 11 godina prvi put osvaja nagradu za fotografiju, a nakon toga se nižu razni kursevi fotografije. Nakon završetka gimnazije, odlazi u Holandiju da studira biznis i IT u Ajndhovenu i fotografiju i dizajn na akademiji u Amsterdamu. Njena kreativnost je vodi kroz različite umetničke izraze, poput konceptualnih izložbi (Curves, 2020) i kratkih filmova (I Forgive You, 2021). Aktivno se bavi i dizajnom i iza sebe ima pregršt realizovanih projekata kako u poslovnoj tako i u neprofitnoj sferi.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

ŽeNSki muzej

Čitaj mi. Trajanje: 2 minuta

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.

Virtuelni  ŽeNSki muzej pokrenuo je  Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija 2019. godine uz podršku Uprave za kulturu grada Novog Sada, sa ciljem da digitalizuje arhivsku građu i učini je dostupnom javnosti, predstavi  istoriju ženske kulture, okupi i poveže istraživačice, istoričarke, teoretičarke, umetnice, aktivistkinje…

ŽeNSki muzej  je odgovor na  odnos  institucija prema ženskom stvaralaštvu, diskriminatorne udžbenike, enciklopedije, školske programe, nevidljivost unutar  kulturnog nasleđa i istorije.

Uredništvo: Silvia Dražić, Vera Kopicl, Gordana Stojaković

web:  Mirjana Isakov

Novo u čitaonici

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Добрила Новков

Фотографија Добриле Новаков
Добрила Новаков

Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.

Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.

У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).

Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.

Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.

Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.

Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).

Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).

Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.

Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.

УЛОГЕ

Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.

Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.

Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.

Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.

Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73

Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.

Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.

Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.

Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.

Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.

Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.

Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.

Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.

Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.

Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.

Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.

Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.

Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.

Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.

** две улоге у представи

*** три улоге у представи

Izvor : Monografija Dobrile Novkov Sve moje vile, Fondacija Aleksandar Cole Marić – MC OLDMAN, 2022.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Албина Подградска

(1858–1880)

Зденка Валент Белић

Razgovor o Albini Podgradskoj, SKUP, Zdenka Valent Belić
Albina Podgradska (1858–1880) Završila osnovnu školu u Novom Sadu, četiri razreda devojačke škole, Srpsku učiteljsku školu u Somboru. Nakon što je položila učiteljski ispit 1878. godine, vratila se u Novi Sad gde je napisala dramu Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878. Na koricama je zabeleženo da je umrla “baš kad se ova knjižica štampala”. Podgradska je napisala samo ovaj jedan dramski tekst Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878. koji je značajan zbog toga što je reč o najstarijoj za sada poznatoj i sačuvanoj drami, čija je autorka žena i koja je napisana na srpskom jeziku. Tako je njeno delo važno pre svega u kontekstu istorije srpske književnosti. Pisala je o aktuelnim političkim i kulturnim temama. https://nova.rs/kultura/demilitarizacija-drame-scensko-citanje-tri-komada-u-narodnom-pozoristu-subotica/
Насловна страница књиге Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878
Čitaj mi. Trajanje 8 minuta

Албина Подградска је рођена у Новом Саду 1858. године, где је њен отац био професор филологије и филозофије у српској гимназији. Иако пореклом Словакиња (словачки облик њеног имена је: Albína Podhradská), кћи словачког драмског писца и песника, Јосипа Подградског (словачки облик имена: Jozef Podhradský), њено име значајно је пре свега у контексту српске књижевности.

Рођена је у првом браку Јосифа Подградског и имала је осморо браће и сестара. Од рођене мајке Јулијане: Владимира, Платона и Јулију Олгу као и Марију, Милана, Људмилу, Паулину и Ему. Што је са децом из првог брака и Албином било укупно деветоро.

Подградска је написала само један драмски текст Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. који је значајан због тога што је реч о најстаријој, за сада познатој и сачуваној драми, чија је ауторка жена и која је написана на српском језику. На корицама њене посмртно објављене књиге пише: „Умрла је управо када се ова књижица штампала 30. марта у 21. години у Сомбору. Пореклом Словакиња“. Испод назначене цене и стилизованог крстића дописано је: „Чиста добит од ове књижице, по ауторкиној жељи коју је изговорила непосредно пре смрти, намењена је да се на њеном гробу крст постави.“

Албина Подградска је 1864. године завршила основну школу у Новом Саду, затим четири разреда девојачке школе. Српску учитељску школу је уписала у Сомбору 1874. године и завршила ју је након трогодишњег школовања 1877. године. Након што је положила учитељски испит 1878. године, вратила се у Нови Сад и овде је написала драму Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. и положила државни стручни испит, али никада није радила, односно није била запослена. Већ 1880. године отишла је у Сомбор и тамо је умрла 30. марта 1880. године а два дан касније сахрањена.

У матичној књизи крштених српске православне цркве пише да је Албина као неудата 30. јуна 1797. родила сина Петра, који је био крштен 28. јула те године. Отац детета је уписан као непознат, а мајка и син су били лутеранске вероисповести, што је занимљив податак с обзиром да је њен отац, Јосиф Подградски, одмах по доласку на ове просторе, 1964. године у манастиру Ковиљ прешао на православну вероисповест. Петер није доживео трећи рођендан, умро је 16. марта 1880, a две недеље касније 18. марта према старом црквеном календару (30. марта по грегоријанском) од тифуса умрла је и Албина са двадесет и једном годином. Сахрањена је на Светом успенском општом гробљу, како је уписано у Књизи умрлих Српске православне цркве.

Подградској комад са певањем Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. садржи елементе мелодраме, дидактичке тенденције и има изразито сентименталну интонацију. Ауторкин однос према Србима је ангажован и идеолошки обојен. Радња комада се одиграва у српском окружењу у Војводини а главне јунакиње су Српкиње – мајка и ћерка – избеглице из Босне које траже уточиште и нови дом у Војводини у немирним временима босанскохерцеговачког устанка (1875–1878). Подградска пише о патњама српског народа и других словенских народа као маргинализованим европским народима. Албина Подградска је инспирацију нашла у народној традицији а песме, које су део комада, написане су у народном духу:

„Народни хор,

Плач се чује преко Дрине,

И уздисаји из дубине,

Плаче Босна кроз плач јеца

И по Босни српска деца

Где сте Срби браћо мила,

Сатрће вас турска сила,

Не видите жалост Босне,

И зулуме те несносне.

С нама Турчин располаже,

Устај, устај српски књаже;

Турска рука Србе гони,

А ти с Дрине војску склони.

Знате браћо шта су јади

Како плачу сирочади,

и у туђе земље беже,

помози нам српски кнеже.

Херцеговци гину сами

Борећи се са низами,

У крви се сваки топи,

ма да живе у Европи“

(Подградска, 1880 : 14)

Сем позивања на народну књижевност, Подградска помиње и Бранка Радичевића. У драмском делу Албине Подградске уочљив је утицај поетике њеног оца, чије су све драме написане у стиховима (Холуби и Шулек (Holuby a Šulek, 1850), Планина изгубљене наде (Hora stratenej nádeje, 1865), Дична Скаличанка или Ах, ти људски језици, то су страшне навике (Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, 1864), Лепосава и њено губилиште или Новгородске комендије (1869), Одбрана и слава наше Татре (Obrana a sláva našej Tatry, 1882), Избачени студент код Скале (Vyhodený študent pri Skale, 1882) и Трагедија Татре (Tragédia Tatry, 2009, 2012, 2013, 2014).

Сем формалних сличности са очевом поетиком, на основу ове драме видимо  да је Подградска била поборница словенског јединства. Примарну ауторску инспирацију налази у приказивању маргинализованог положаја Словена у Европи. Залаже се за ослобађање од „европске деморализације“. У модерној Европи види само претње и има према њој скептичан став: „Ми, Словени сваком желимо добро – нама га не жели нико“ (Подградска, 1880 : 18).  У комаду Сирота Милева… ауторка конфронтира две различите српске средине и два менталитета. С једне стране су босански, а с друге војвођански Срби. Прва средина и њене вредности су по схватању ауторке позитивније, зато што су конзервативније и, како она сматра, представљају аутентичне словенске вредности, док другу средину и менталитет млада ауторка критикује, пошто у њој увиђа помодарство и утицај страног размишљања.

Подградска је приказала слику мултиетничке средине. Иако је главни део текста написан на српским језику, у њеној драми налазе се реплике на мађарском, словачком и ромском језику. Писала је о актуелним савременим политичким и културним темама, што је с обзиром на њене младе године необично.

У време када је Подградска живела, на Балкану је било прилично немирно. У Босни и Херцеговини се дигао устанак против Турака (1875), а годину дана касније Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској. Касније им се прикључила Русија (1877–1878). Шездесетих година 19. века у Русији се проширио панславистички покрет. Подградска је заговарала панславистичке идеје и у драми пише да је босански, херцеговачки, црногорски и српски дух један те исти и да је његова одлика да помаже несрећницима, да свакоме жели и да му чини добро.

Занимљив је начин на који се Албинa Подградска бави колективним идентитетима формираним у интеракцији с другим идентитетима, а који је повезан са језичним, националним, културним и другим елементима.

Као прва о Албини Подградској је писала Др Нада Савковић у тексту Први и једини драмски текст Албине Подградске.

ЛИТЕРАТУРА:

SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1–2. s. 28 – 39.

ВАЛЕНТ БЕЛИЋ, Зденка: Слика Срба у словачкој књижевности. Нови Сад, Матица српска, Архив Војводине, 2022.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Judita Horovic

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 9 minuta

Judita Horovic (1787-1857) je bila samostalna trgovkinja, jedina žena u popisu glavešina jevrejskih novosadskih porodica i prva koja je podnela zahtev za osnivanje ženske organizacije u Novom Sadu

Ova slika ima prazan alt atribut; ime njene datoteke je horovic-703x1024.jpg
Apelacija Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u posedu Pavla Šosbergera. Ista se ne može preuzeti.

O Novosađanki Juditi Horovic[1] nema puno podataka, ali ono što je o njoj zabeleženo stavlja je u red prvih borkinja za samostalni rad žena u javnoj sferi na jugu Habzburške monarhije u prvoj polovini 19. veka. Zna se da je živela i radila u okrilju ugledne novosadske porodice Horovic, čijih je nekoliko članova bilo u mesnom Odboru Jevrejske opštine.

Novi Sad je počev od 1748, od kada je stekao status Slobodnog kraljevskog grada, bio u obavezi da organizuje Jevrejski kvart (geto) gde su novosadski Jevreji morali da se presele, te danas znamo da je to bio prostor u kome je Judita Horovic živela i radila. U isto vreme novosadski Magistrat je odobrio osnivanje Jevrejske opštine, koja je u vreme kada je Judita Horovic rođena, izgradila treću[2] po redu Sinagogu, imala stalnog rabina i narodnog učitelja. Od osamdesetih godina 18. veka sve do Bune[3] 1848/9, Novi Sad se ubrzano razvijao, pre svega kao značajno trgovačko središte. Žene obično nisu neposredno učestvovale u poslovanju i pored toga što su mogle da nasleđuju imovinu, poslove i pravo na prihodovanje od dobiti. Krajem 18. i početkom 19. veka, čak i kada su bile isključive vlasnice imovine, pretežno su unajmljivale druge da za njih rade, ostavljajući ponekad mogućnost da odlučuju o krupnim poslovnim potezima. Zato će početkom 19. veka pojava Judite Horovic kao uspešne, samostalne trgovkinje označiti prekretnicu u vezi sa shvatanjima o poslovnoj sposobnosti žene.

Sudeći prema poslovnoj prepisci[4] možemo pretpostaviti da je u porodici stekla solidno obrazovanje i da je morala biti upućena u poslovanje porodice Horovic. Zna se da je porodičnu trgovinu koju je nasledila efikasno vodila. Uspešnosti njenog privrednog preduzeća verovatno možemo pripisati činjenicu da se, mimo uobičajenih normi koje su određivale status žena toga doba, godine 1844. njeno ime nalazi u popisu glavešina novosadskih, jevrejskih porodica. Presedan je utoliko veći ukoliko dodamo i činjenicu da Judita Horovic u periodu kada je popis rađen, osim što je bila „vlasnik trgovačke kuće“ takođe bila i „neudata“ (Šosberger 2001: 176) . Ona je napustila tradicionalan obrazac po kome se merila i vrednovala uloga žene u društvu toga doba. Sa jedne strane bila je poštovana kao uspešna privrednica, jer za kapital nije presudan pol privrednika, a sa druge strane kao neudata[5] žena koja egzistenciju nije tražila kroz ulogu supruge morala se osećati vrlo usamljenom.

Judita Horovic je sopstvenim životom svedočila potrebu i mogućnost redefinisanja položaja žena u društvenim i privrednim okvirima, te je razumljiv njen sledeći pokušaj proboja u javnu sferu. Posredstvom Jevrejske opštine 28. marta 1848. Judita Horovic je, sa grupom istomišljenica, novosadskom Magistratu podnela zahtev za osnivanje prve ženske organizacije, koja bi okupljala Jevrejke sa ciljem da se staraju o siročadi, siromašnim i bolesnim članicama i članovima Jevrejske opštine. Neobičnost poduhvata je u tome što je lokalna jevrejska zajednica još od 1729. imala Sveto društvo Hevra Kadiša koje je uspešno ispunjavalo iste ciljeve. Novo žensko udruženje, prema ideji Judite Horovic i njenih istomišljenica, trebalo je da organizuje rad mimo Hevre Kadiše, čak su u zahtevu tražile da „istupe iz Opšteg udruženja za pomaganje siromašnih Jevreja (Hevra Kadiša)“ (M. Rado i J. Major 1930: 125-126). Zahtev je predat u nepovoljnim okolnostima, u osvit revolucionarnih događaja 1848/9. koji će dovesti do razaranja Novog Sada i velikih ljudskih i materijalnih gubitaka.

Postoje različita tumačenja o tome da li je novosadski Magistrat odobrio ovu molbu ili ne. Ali, istorijske okolnosti su presudile, jer je 12. juna 1849. topovima sa Petrovaradinske tvrđave dve trećine Novog Sada porušeno, a između ostalih institucija izgorela je zgrada Jevrejske opštine. Velika obnova Novog Sada započela je u drugoj polovini 19. veka.

 „Novosadsko izraelitsko dobrotvorno žensko društvo (Újvidéki Izraelita Jótékony Nőegylet) osnovano je 1876. kao najstarije novosadsko žensko društvo koje će u kontinuitetu raditi do početka Drugog svetskog rata. Da je u sopstveni program uvrstilo i deo ideja Judite Horovic pokazuje činjenica nije nađeno „mnogo tragova zajedničkih odnosa ženske zadruge i bogoštovne opštine iako ženska zadruga radi pod egidom bogoštovne opštine“ (Rado i Мajor 1930:125).

Judita Horovic je umrla u Novom Sadu. Sahranjena je na ovomesnom Jevrejskom groblju na grobnom mestu I/04-196. Radi se o parceli gde se nalaze stari grobovi sa jedva vidljivim ili sasvim nečitkim slovima. U Novom Sadu danas ne postoji ni jedno obeležje koje bi podsećalo na ovu znamenitu Novosađanku.

Izvori

  • Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Literatura

  • Andraši, Olga i Fedor Fišl. Popis arhivske građe o Jevrejima u Fondu 1 „Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada“. Arhiva Grada Novog Sada: 1800-1849. Novi Sad: Jevrejska opština, 2017.
  • Ердухељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
  • Ózer, Ágnes. „Az újvidéki zsidóságról 16“. Magyar Szó, 13. oktobar 2016. Volt egyszer egy Újvidék 143.
  • Rado, Mirko i Josif Major. Istorija novosadskih Jevreja. Novi Sad: Hevra Kadiša, 1930.
  • Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из архива новосадског магистрата. књ. 1. Нови Сад: Град Нови Сад, 1947.
  • Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве. књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
  • Србуловић, Ђорђе. Кратка историја Новог Сада (поправљено и допуњено издање). Нови Сад: Прометеј и Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада, 2011.
  • Stojaković, Gordana. „Judita Horovic“. Znamenite žene Novog Sada I. Urednica Gordana Stojaković, 67-68. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Judita Horovic.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 8-9. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
  • Шосбергер, Павле. „Јеврејска улица као гето“. Свеске за историју Новог Сада бр. 7 (1996): 62-63.
  • Šosberger, Pavle. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu (2. prošireno izdanje). Novi Sad: Prometeј, 2001.

Prilog

[1] U literaturi se mogu naći sledeće forme izvornog i transkribovanog pisanja njenog imena: Judith Horowitz, Judit Horovitz, Horovitz Judit i Judita Horovic Za biografske podatke o Juditi Horovic dugujem veliku zahvalnost gospodinu Pavlu Šosbergeru, istraživaču jevrejske baštine Novog Sada i Vojvodine (prim.aut.).

[2] Treću Sinagogu na mestu prethodne (prim. aut.).

[3] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli Evropu (prim. aut.).

[4] Radi se o apelaciji Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u koju je autorka ovog teksta imala uvid, a koja je bila u posedu Pavla Šosbergera i koju sam, zahvaljujući njegovoj ljubaznosti objavila u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001) (prim.aut).

[5] U Istorijskom arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenti (period 1829-1848) u kojima se pominje udovica Judita Horovic i Judita Horovic bez drugih odrednica uz njeno ime (supruga ili udovica) te se može prepostaviti da je bilo više osoba sa tim imenom (Andraši i Fišl 2017: 82,83, 88, 89, 90, 92, 96 i 103). Takođe u Arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenta o molbama Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime kao što su supruga ili udovica) u vezi sa intabulcijama (upis vlasništva nekretnine u zemljišne knjige) nekoliko kuća njenih dužnika i to samo u 1848. Pored toga iste godine se ime Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime) pominje u vezi sa slučajevima pozamljivanja novca što govori u prilog pretpostavci da je postojala Judita Horovic (koja nije bila supruga ili udovica), samostalna preduzetnica, vrlo imućna i sposobna trgovkinja. Videti: Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Judita Horovic," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/judita-horovic-2/.
Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Judita Šalgo

(1941-1996)

Čitaj mi. Trajanje 5 minuta

Silvia Dražić

Judita Šalgo, foto portret
Judita Šalgo

Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima “učestvovala u u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove “mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo (“Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.

Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.

Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkavanja  umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. “Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo ’ne talasaj’, a na brodu izvučenom na suvo ’Tribina mladih’. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)

S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.

Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat  ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.

Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.

Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom  (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).

"Položaj književnosti" performans, fotografije
„Položaj književnosti“ performans
Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Katalin Ladik

                                              (1942, Novi Sad)

Priredila Vera Kopicl

Čitaj mi. Trajanje 10 minuta
KATALI LADIK (1942) pesnikinja, perfomerka, glumica. Na jugoslovenskog umetničkoj sceni prvi put se pojavljuje kao jedna od osnivačica subotičke avangardne grupe Bosch + Bosch. Njeno multižanrovsko eksperimentalno stvaralašto obuhvata književnost, poeziju i prozu, foničku poeziju, inperpretaciju eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, glumu, performanse, hepeninge, akcije i mail art. Performansi Katalin Ladikse kao ekstenzija njenog ženskog identiteta mogu se svrstati u subverzivne feminističke prakse. Objavila je 20 zbirki poezije i jedan roman. Dobitnica je nagrade za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016.
Katalin Ladik, performans – Kogolin, 1984.
Foto: Žan Lik Lisen

Katalin Ladik počela je svoju karijeru u Novom Sadu u periodu delovanja novosadske neoavangarde ranih sedamdesetih, da bi se devedesetih preselila u Budimpeštu.

Raspon stvaralaštva Katalin Ladik kreće se od književnosti preko glume do interpretacije eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, fonetične i vizuelne poezije, hepeninga, performansa, akcije pa sve do mail arta. Objavila je 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman, od kojih su na srpski prevedeni Erogen zoon, Ikarova senka i Kavez od trave i roman Mogu li da živim na tvom licu (SFO (Re)konekcija, 2021). Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Muzej savremene umetnosti „Verbo-Voko-Vizuelno”, Galerija suvremene umjetnosti „Nova umjetnička praksa 1966–1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washingto, Dubrovačke letnje igre, a trenutno se njen rad predsatavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Rad ove umetnice, prevashodno njena verbo-voko-vizuelna istraživanja (zvučni performansi, video i audio kasete i ploče), (tekstualni) performansi tela, baš kao i obiman i značajan književni kao i rad u oblasti alternativnog teatra, priznati su i prepoznati i u međunarodnim okvirima. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru.

Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost  Lennon Ono Grant for Peace 2016.

Svoje prve pesme objavila je u časopisu  Simpozion na mađarskom jeziku (1962) a njena prva zbirka Balada o srebrnom biciklu (Ballada az ezüstbicikliröl) sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine, potom  Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka. U prevođenju na srpski joj je pomagala književnica Judita Šalgo, takođe poznata po svojim  performativnim izvođenjima poezije.

„Judita Šalgo mi je pomogla u prevodu pesama, a Bogdanka Poznanović me potakla na video-dokumentaciju mog stvaralaštva. Ona je negde 1980-ih nabavila videorekorder za Akademiju umetnosti gde je bila profesorka na Odseku medija i potakla me da snimimo neki moj rad za video. Ja sam sabrala neke motive i elemente svojih performansa iz prethodnog desetljeća koji su mi se činili pogodnima za kameru i video, pa sam ih izvela na stepeništu hodnika Akademije, a video nazvala Poemim. To je ostalo kao jedini dokument onog vremena.“

Pored uticaja Bogdanke Poznanović, koja je tada osnovala na novosadskoj Akademiji umetnosti prvi studio za nove medije, knjigu Bore Ćosića Mixed Media smatrala je jako važnom za njen umetnički razvoj.

Bila je članica grupa Bosch + Bosch od 1973. do 1976, u okviru koje je ipak imala svoju teritoriju zvuka i zvučnog performansa i izvodila vizualne i konceptualne radove.  Novoosnovanom Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház pridružila se 1974. i kao članica stalnog ansabla radila do 1992. igrajući u predstavama najznačajnijih mađarskih reditelja, kao što je Jančo Mikloš i predstava Bajer aspirin – pesnička monodrama koju je za nju napisao Oto Tolnai.

Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim TV filmovima i igranim filmovima (jedan od poznatijih je i film Lordana Zafranovića Ujed anđela). Bila  je urednica pesničke rubrike književnih časopisa Elet es Irodalom (1993–94) i Ciganifuro (1994–99). Između 1993. i 1998. predavala je u muzičkom i pozorišnom obrazovnom centru Hangar.

Katalin najveći trag ostavlja  u svojoj foničnoj i voko-vizelnoj poeziji, ali se najviše pamte njeni performansi i body art u kojima koristi svoje telo kao instrument, često provocirajući intervenciju publike ritualno  igrajući različite ženske uloge. Performativno izvođenje njenih „Šamanskih pesama“, dok je ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, bio je jedan od najradikalnijih ženskih umetničkih izraza avangardne scene na tadašnjem jugoslovenskom kulturnom  prostoru.

„U početku sam na te radove gledala kao na poetske večeri – znači, prikazivanje poezije počev od njenog čitanja pa sve do govorenja u obliku fonične i gestualne poezije, što je na neki način bio uvod putem kojega sam ljudima dala ključ ka otvorenoj, proširenoj poeziji. Videla sam da ljudi poeziju smatraju samo onom linearnom, koju eventualno recituje glumac ili sam autor, ali govorenje ili pevanje, a kamoli fonična poezija, tada nije postojala.“

Performansi Ja sam javna žena, Blackshave, Rupa koja vrišti, Poem, Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav,Mandora, Tesla samo su neki od najvažnijih, a spacifičnost njenog rada vidi se  i u  tome što je neke izvodila  potpuno različito u drugim kontekstima.

Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.
Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.

Katalin Ladik, Sanja Iveković i Vlasta Delimar bile su prve konceptualne umetnice novih medija a njihove umetničke strategije uticale su na poetiku različitih generacija umetnica, od Marine Abramović do nama danas savremene ženske scene. Ali, i one same još aktivno učestviju u kreiranju iste i sve više su prisutne na međunarodnoj sceni

Sama Katalin je iznenađena koliko su mladi umetnici zainteresovani za njen rad:

 „Uskoro idem u Švajcarsku gde ću na Muzičkoj akademiji u Baselu održati radionicu na temu novih eksperimentalnih partitura i improvizacije s kompozitorima. I mene samu čudi kako se mlađe generacije zanimaju za mene i moje stvaralaštvo.“

Zanimljivo je pratiti njen odnos prema ženskoj i feminističkoj kulturi. Sama kaže da u početku nije znala puno o feminističkim teorijama, a one koje su do nje dopirale nisu joj bile bliske. Ali svoju umetničku pobunu pokazuje kroz tipično ženske motive iskazujući ne samo odnos prema patrijarhalnim matricama nego i prema represivnom umetničkom kontekstu čak i među svojim istomišljenicima. Inače, konceptualne umetnice prve problematizuju poziciju autorke u umetničkom polju delovanja.

„Stoga sam izražavala svoj bunt kroz one sitne stvari koje radi svaka žena, s uverenjem da to također može da bude predmet umetnosti ili način umetničkog izražavanja. Kada sam počinjala, pišući na mađarskom sredinom 1960-ih, nisam poznavala teoriju feminizma – ne znam ni da li je postojao neki pregled na srpskom. Teorija nije programatski postojala u mom radu, već sam krenula od ličnog iskustva i započela svojevrsno oslobađanje od porodice i radnog mesta kao neki vid protesta u 1970-ima.„

Feministkinje su prepoznale njenu umetnost kao važnu elaboraciju pobunjene žene tako da je bila i gost najveće feminističke međunarodne konferencije u jednoj komunističkoj zemlji Drug-ca 1978. u Beogradu:

„To je bio moj prvi susret s njima i drugim aktivnim feministkinjama iz Zagreba, s kojima sam ostala u kontaktu. Drug-ca Žena me lično obogatila, i tada sam shvatila da feminizam nije ono što sam smatrala američkim feminizmom usko usmerenim protiv muškaraca, već da se radi o prostom zalaganju za prava žena.“

Retrospektivna izložba njenih radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2010. upravo je i nazvana Moć žene prema njenim dominantnim umetničkim postulatima.

Na konferenciji K.A.T. „Umetnost u obrazovanju: interakcije“, u produkciji Saveza feminističkih organizacija (Re)konekcija u Novom Sadu (2017), mogli smo da vidimo njene trenutne umetničke preokupacije internet prostorom koje je nazvala „Alisa u zemlji kodova“.

Katalin Ladik danas, Foto: Sanja Anđelković
Fotografija Sanja Anđelković

Katalin Ladik bavi se intrigantnim pitanjem, koje je osnovano na materijalu proširene poezije same umetnice. U unutrašnjoj naraciji svake vizuelne poezije nalazi se promena. Neobičajna medijska tranzicija odnosi se na ove objekte (vizuelnu poeziju i konkretnu poeziju), zatim na živo izvođenje i audio snimanje tih živih nastupa. Veza između vizuelnog i zvučnog je suština odnosa između poezije Katalin Ladik i njene proširene poezije, „otelovljenog perfomansa“.

„Lepota se pojavljuje kao rezultat na površini, na licu dela, ali radost stvaranja se dešava na obrnutom, na naličju materijala. Energija koja se oslobađa ograničenja, raskalašno se pokazuje i prevladava. Ne poštuje pravila, pretvara se u radost i bol. To se ne možete videti s lepe, tj. prednje strane, samo sa „pogrešne“ strane tj. naličja umetničkog dela” – objašnjava autorka.

Izvori:

Miško Šuvaković, Moć žene, MSUV, Novi Sad, 2010.

Teorijski diskursi savremene ženske kulture, priredile S. Dražić I V. Kopicl, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad, 2019.

https://www.iserbia.rs/ifermin/katalin-ladik-zivot-kao-performans

https://www.xxzmagazin.com/patrijarhat-u-jugoslovenskom-drustvu-i-umjetnosti

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Galerija Ankica Oprešnik

Ankica Oprešnik Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na lesonitu, vl. Savremena galerija Zrenjanin
Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na lesonitu, vl. Savremena galerija Zrenjanin
ankica Oprešnik, Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada
Accessibility by WAH