Eustahija Arsić (1776-1843) was the first Serbian female writer to have her books printed. She was also the first woman to work with the Matica srpska foundation and eventually become its first female member. She was a proponent of the Age of Enlightenment, and particularly vocal on the topic of women’s right to education. She promoted the endowment of Serbian and Romanian educational and religious institutions, as well as the Matica srpska foundation itself. Her writings are included in The Anthology of Olden Serbian Poetry by M. Leskovac.
Judita Horovic (1787-1857) was the first local female independent merchant in the food industry. Hers is the only female name to be found in the records of governing heads of Jewish families in Novi Sad in 1844. She was the first woman to officially submit a proposal for the opening of a women-centered organization in Novi Sad in 1848.
Marija Trandafil (1816-1883) is considered the greatest philanthropist in Serbian history. Her most famous bequest is the “Orphanage of Marija Trandafil for Serbian Orthodox-Christian Children”. The building is now the home of the Matica srpska foundation and the Library of Matica srpska. In addition to helping the needy, she supported the renovation and renewal of many churches in Novi Sad. She established the self-titled foundation for the financial support of Novi Sad’s high school students.
Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878), nicknamed “the fairy of Vrdnik“, was a poet, author, and translator. She was also the first female war correspondent in the region. Her 1862 piece about the bombing of Belgrade entitled “The Heart and the Barricades” was published in the Hungarian Daily Paper the same year. She worked as an associate of Vuk Karadžić, collecting folk proverbs. She published three collections of poetry and two volumes of her diary called In Fruška gora.
Savka Subotić (1834-1918) was a researcher in the field of traditions concerning the social lives of women. She fought for women’s rights to education, and financial independence, and self-sustainability. After her talk “Woman on the East and the West” at the Science Club in Vienna in 1911, she became the most famous woman of the region. She was the first chairwoman of TheSerbian National Women’s Council, The Circle of Serbian Sisters, and The Collective of Serbian Women from Novi Sad.
Draga Dejanović (1840-1871) was the first woman in the Balkan region to offer a clearly formulated feminist theory, influenced by national ideas on the topic. She presented her theories in public lectures (“A Couple of Words about Serbian Women”, “To Serbian Mothers”) and in an essay “The Emancipation of Serbian Women” published in 1870. For her, feminism wasn’t just a theory, but a way of life. She promoted a new vision of a financially independent and modern-thinking woman.
Draga Gavrilović (1854-1917) was the first female novelist in Serbian literature. Her first published work was called “A Young Woman’s Novel”. She is considered the establisher of the category of “women’s fiction” in Serbia, as well as credited as being one of the first Serbian feminists. Alongside novels, she wrote poetry, short stories, humor columns, and opinion pieces. Her work was published in the most significant journals of her time, such as Javor, Orao, Sadašnjost, Neven, and Starmali.
Milica (1854-1881) and Anka (1855-1923) Ninković were the first Serbian feminists with an education in politics, and thus the first feminists joining the political fight. They developed their feminist views within the framework of the socialist movement. They were associates and writers for all socialist papers, as well as translators. Milica is known for translating “Serbia in the East” by Svetozar Marković (from Serbian to Russian).
Adel Nemešanji (1857-1933) was the first woman to hold the position of principal of the Novi Sad Trade School with a teaching program in Hungarian. In 1891 she founded and became chairmen of the “Maria Dorottya” collective that worked on the betterment of the education women receive as well as the organizing of female teachers.
Milica Tomić (1859-1944) writer, journalist and politician, is one of the most important Serbian feminists. From 1911 to 1914, and then again from 1918 to 1921, she was the editor and publisher of the journal called “Woman”. The journal openly discussed political rights of women, advocating an increase in women’s involvement. She was one of the seven women from Vojvodina who were chosen as representatives in the Great Assembly in 1918, after which women quickly gained the legal right to vote.
Mileva Simić (1859-1946) The biography of Mileva Simić from Novi Sad is a surprisingly rich series of important beginnings connected with the entry of women into public space, during the second half of the 19th century, in the Serbian community of Habsburg Hungary. She belonged to the group of the first educated pedagogues who were particularly responsible for creating young female intelligence. She is the first Serbian female author of two textbooks for girls’ schools. In 1902, for her accomplishments in the field of pedagogy and education, along with her work in the field of literature, King Aleksandar Obrenović Ⅰ decorated her with the “Royal Order of the Serbian Crown’’ (Оrdеn Краljеvа Doma Ⅰ stepena sa krunom). Furthermore, in 1925, King Aleksandar Karađorđević also awarded Mileva with the ‘’Order of Saint Sava’’(”Оrden Svetog Save IV stepena), making her one of the rare women whose work was rewarded by both Serbian ruling dynasties. According to her contemporaries, her most significant work „Serbian Folk Songs“ – a collection of two thousand folk songs made by women from Vojvodina, was the reason for her to be included among the members of the ‘’Literary Council of Matica Srpska’’, the most significant cultural and educational institution among the Serbs. Matica Srpska lost Mileva’s work, however, it was published in 2019, based on a copy found in her family’s heritage. Her literary opus (more than a dozen short stories and novellas as well as translations of literary works from the German language) is being rediscovered, and her „children’s plays“ are once again valued as children’s literature. The discovery of Mileva Simić’s pedagogical and literary experience offers new insights into the struggle for women’s recognition in public space.
Jelica Belović Bernadžikovska (1870–1946) was a pedagogue, teacher, and ethnographer, museologist, writer, journalist, and translator. She is the founder of modern ethnology, a collector of national treasures, and the best-known expert on women’s folk weaving and embroidery among the Southern Slavs. She published books and texts under the pseudonyms: “Ljuba T. Daničić’’, ‘’Hele’’, ‘’Jelica’’, ‘’Jele’’, ‘’Jasna’’, ‘’Teta Jelica’’, and ‘’Mlada Gospoja Ana’’. She was born in Osijek where she finished primary and secondary school. After that, she finished Catholic school in a priory in Đakovo, as well as a Teachers’ school in Zagreb. Furthermore, she studied in Vienna and spoke nine different languages. As a teacher, she worked in Zagreb, Ruma, Sarajevo, Banjaluka, Osijek, Mostar, and Novi Sad. She published articles in the fields of literature, pedagogy, psychology, philosophy, and ethnology in numerous magazines, along with short stories, poems, literary essays, and reviews. Some of her noteworthy works include: “Material for the Technological Dictionary of Women’s Handwork” (Građa zа tеhnološki rečnik ženskog ručnog rada), “Serbian Folk Embroidery and Textile Ornamentation’’ (Srpski narodni vez i tekstilna ornamentika), ‘’Croatian Folk Embroidery’’ (Hrvatski narodni vezovi), “The Development of Textile Ornamentation Among Serbs and Croats (O razvitku tetkstilne ornamentike kod Hrvata i Srba), “Album of Serbian Embroidery” (Album srpskih vezova). Thanks to her work, the almanac “Serbian Women‒ Her life and Work, Her Cultural Development and Her Folk Art Until Today” (1913) was published. It represents a cross-section of the history of the intellectual work of more than fifty Serbian women who were writers, philanthropists, intellectuals, artists, teachers, etc. Jelica Belović Bernadžikovska passed away in 1946 in Novi Sad and was buried at ‘’Uspensko groblje’’, where a memorial plaque was placed in 2021.
Mileva Marić Einstein (1875-1948) was educated in Ruma, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Šabac and Zagreb – wherever they would allow women. At the age of 19, she went to Zurich, one of the few European cities where women could study. She first enrolled in medical studies, and then in 1896 she transferred to the State Polytechnic School, to study physics and mathematics. She was the only girl in a group of six students and only the fifth woman to be admitted to the physics and mathematics department at all.
Ljudmila Hurbanova (Stara Pazova, 1878-1969)Slovak playwright, actress, and president of the Central Association of Czechoslovak Women in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. She wrote prose and drama texts, and her most significant engagement was in the theater. In the period from 1903 to 1925 she played, directed, and organized numerous amateur theater plays in Stara Pazova and during which time she was running the theater chronicle of Stara Pazova amateurs (1903-1933), which was only published in Slovak language in 1993 as Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 1903–1933. (Chronicle of theatrical amateurism in Stara Pazova in the years 1903–1933).
Eržika Mičatekova (Kisač 1872–1951)Slovak writer, translator, activist for women’s rights, and president of the Central Association of Czechoslovak Women in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. She wrote prose, and journalistic texts and translated from Serbian, Slovenian and Russian languages. The series of her texts, which she wrote for the newspaper Živena in the period from 1924–1927 under the title Letters from Yugoslavia, is significant for the history of the women’s movement, in which she informed about social events and the work of the association. For her work in the field of enriching folk culture, especially among women in the Slovak community in Vojvodina, she was awarded the Order of St. Sava V class, which she was decorated by King Aleksandar Karađorđević.
Jelena Kon (1883-1942) was a humanitarian who founded the charity “Crust of Bread” in 1925, as well as a Kindergarten. The organizations were open to the general public, regardless of ethnic or religious affiliation. Thanks to her advocacy, Queen Marija Karađorđević oversaw the building of a new institution, the “Crust of Bread Home”, which still houses a kindergarten today. Jelena Kon was murdered in 1942, during the Novi Sad Raid.
Zuska Medveđova Academic painter Zuska Medveđova was born in a peasant family on October 5, 1897, in Bački Petrovac. She began to show her talent in elementary school, while the general public noticed her for the first time at the exhibition of paintings and handcrafts at the first Slovak festivities in Bački Petrovac, on August 28, 1919. Zuska Medveđova‒” The Self-Taught Peasant Girl ’’ was then presented to the public with her paintings and sculptures. She studied at the school of Professor Ferdinand Engelmüller, the famous landscape painter, at the Royal Academy of Arts and Crafts. She also studied at the Academy of Fine Arts in Prague. She held her first solo exhibition in Petrovac in 1922 in the building where her gallery still exists today. Today, the works of Zuska Medveđova can be found in the Slovak National Gallery in Bratislava, the Bratislava City Gallery, the P.M. Bohunja Gallery in Liptovský Mikuláš, the Njitrjan Gallery, the Slovak National Museum – History Museum in Bratislava, the museum in Martin, Trenčany Museum, Liptovsky Museum, as well as other public and private collections. In 1982, the Bački Petrovac Municipal Assembly awarded Zuska Medveđova the October Award. Zuzka Medveđova passed away in Pezinok (Bratislava) on February 11, 1985. Her artwork in Petrovac is kept by the Zuska Medveđova Gallery, which was opened on July 1, 1989.
Anica Savić Rebac (1892-1953) is one of the most learned women of the mid-20th century Serbia. She left a remarkable legacy of poetry, essays and translated works. She was a member of a group of Belgrade female intellectuals who founded the Yugoslav Organization of University Educated Women in 1927. She was one of the first women to be accepted into the Yugoslav PEN Club.
Ida Sabo (1915 -2016) was a communist, anti-fascist, partisan, member of the Yugoslav People’s Liberation Fight, the president of the Women’s Antifascist Front, and a women’s liberation fighter. She has numerous accolades and awards to her name. After World War II, she remained an active politician.
Ankica Oprešnik (1919–2005), painter and graphic artist. After completing her undergraduate and master’s studies in Belgrade, she transferred her life and work to Novi Sad, where she became part of the artistic milieu of the city. She integrated the influence of famous professors (Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Milo Milunović, Mihajlo Petrov) into the creation of authentic expression within the framework of intimism, poetic realism, and lyrical expressionism. In the years of general affirmation of Yugoslav graphics, she remains an almost lone example of an artist who dedicated herself to research in the field of visual and poetic possibilities of this technique. From 1952 to 1974, Oprešnikova regularly exhibited at the May Graphics and Color Graphics festivals, and for almost four decades she was closely associated with the Graphic Collective. In 1954, she participated in the Yugoslav selection of the Venice Biennale. She is the winner of the award for graphics at the international exhibition in Lugano, as well as numerous other national and international awards. With her painting and graphic preoccupations, she made a significant contribution to the most advanced artistic aspirations of the second half of the 20th century.
Bogdanka Poznanović (1930- 2013) was one of the founders and members of the editorial board of the Youth Tribune and “Polja” magazine. She was also the editor of the Youth Tribune Salon, an art critic, and a professor at the Academy of Arts in Novi Sad. At the Academy, she founded the first Visual Studio for intermedia research in former Yugoslavia. She developed her own artistic practice which was focused on experimental painting and new artistic practice. Moreover, she was also focused on the interdisciplinary approach, new media, art interventions in public spaces, mail art, installations, and video art. She exhibited her art both independently and at many group exhibitions in Yugoslavia and abroad. She held a retrospective exhibition of her works, at the Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) in Verona.
Judita Šalgo (Novi Sad, 1941-1996) writer. She wrote poetry, prose, and essays, and translated from Hungarian and English. She was the program editor at the Youth Forum and later the editor at the Matica Srpska Publishing Centre. The beginning of her work is connected to the Vojvodina’s neo-avant-garde wave, which shook the Novi Sad literary and artistic scene in the 1960s and 1970s. Language research, experiments in text, genre subversion, and hybrid form have remained permanently inscribed in her literary writing style. She has published three poetry collections, a collection of stories and a collection of essays, as well as two novels.
Katalin Ladik (1942)poet, performer, and actress. She appeared on the Yugoslav art scene for the first time as one of the founders of the Subotica avant-garde group Bosch + Bosch. Her multi-genre experimental work includes literature, poetry and prose, phonic poetry, interpretation of experimental sound compositions and radio games, acting, performances, happenings, actions, and mail art. Katalin Ladik’s performances, as an extension of her female identity, can be classified as subversive feminist practices. She has published 20 poetry collections and one novel. She is the winner of the Lennon Ono Grant for Peace and Courage Award for the Arts 2016.
Mene je tokom celokupnog rada, još od slikanja, interesovao samo proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora, ali pre svega komunikacija na planetarnim koordinatama.
Bogdanka Poznanović
Redefinisanje i kritičko preispitivanje postojeće istorije umetnosti je u internacionalnim okvirima ukazalo na problem neadekvatnog posmatranja, ispitivanja i vrednovanja umetničke prakse umetnica, te se postavlja pitanje na koji način su pojedine važne umetnice u našoj sredini pozicionirane i vidljive u stručnoj i široj javnosti. Dekonstruisanjem ustaljenih znanja, pojava i autoriteta, istoriziranjem marginalnih pojava, otkrivanjem zanemarenih i cenzurisanih umetnica, traganjem za njihovim umetničkim delima, novim vrednovanjem i uključivanjem u istorijske tokove, bavili su se pojedini tekstovi i u Srbiji[1].
Potreba za prikupljanjem višeslojnih informacija o životu i radu Bogdanke Poznanović, posmatranim iz različitih uglova, istovremeno povezanim sa društvenim okruženjem u kojem je stvarala, javila se 2011. godine, kada sam za master tezu izabrala njenu bogatu profesionalnu praksu[2]. U tom momentu, činilo mi se da njen doprinos nije bio dovoljno priznat i uočljiv u stručnoj javnosti u odnosu na istraživanja posvećena njoj savremenoj praksi. Nakon odbrane rada 2012. godine, usledilo je objavljivanje monografije Bogdanka Poznanović: Kontakt art (2015), u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, institucije u kojoj sam zaposlena kao kustoskinja. Cilj izdanja je bio sagledavanje umetničke i edukativne profesionalne prakse Bogdanke Poznanović, slikarke, multimedijalne umetnice, kritičarke i profesorke, uočavanje problema prisutnih u afirmaciji i valorizaciji njenog interdisciplinarnog rada, uz ukazivanje na moguće alternative koje bi ga učinile vidljivijim i korisnim za istraživanja i rad drugih umetnica. Ispitivala sam nekoliko važnih segmenata njenog rada, kao što su: umetnička praksa, angažman na Tribini mladih, kritički tekstovi, aktivnosti na Akademiji umetnosti i komunikacija sa drugim umetnicima. Za objavljenu publikaciju sam dobila prestižnu nagradu „Lazar Trifunović” Društva istoričara umetnosti, Katedre za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda za najbolji kritički tekst u 2015. godini. Na Konferenciji K.A.T. održanoj u MSUV 2017. godine, predstavila sam segment ovog istraživanja, a za potrebe objavljivanja Zbornika Konferencije obradila sam deo objavljenog teksta.
U više časopisa, kataloga i knjiga pisano je o umetničkoj aktivnosti Bogdanke Poznanović, ali je malo tekstova koji su celi posvećeni njenom radu. Među njima su tekstovi Oskara Daviča (1970) i Balint Sombatija (Balint Szombathy, 1979), te poetsko-vizuelna književna dela Marka Ristića (1973), Slavka Bogdanovića (1975–1983), Vujice Rešina Tucića (1983) i Slavka Matkovića (1985), dugačak intervju u knjizi Vojvođanke 1917–1931: životne priče, urednice Svenke Savić (2001) i monografije Bogdanka i Dejan Poznanović, Miška Šuvakovića (2012) te, već pomenuta, Bogdanka Poznanović: Kontakt art, Sanje Kojić Mladenov (2016). Osim njih, uglavnom preovlađuju istorijski pregledi i antologijski tekstovi posvećeni određenom periodu, umetničkom pravcu, mediju i sl., u kojima se Bogdanka Poznanović samo fragmentarno spominje. Takođe, profesionalni rad autorke pojavljuje se i u izjavama učesnika/ca umetničke scene, njenih saradnika/ca, kao i u dostupnoj dokumentaciji javnih i privatnih organizacija.
Bogdanka Poznanović je rođena u Begeču (1930). Završila je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1956). Bila je jedna od osnivača i članova uredništva Tribine Mladih i časopisa „Polja”, urednica Salona Tribine mladih, likovna kritičarka i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu, gde je osnovala Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja (1979), prvi predmet posvećen novim medijima u eks-Jugoslaviji. Takođe je, zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem, 1961. osnovala Ateljea DT20 – mesto susreta mnogih lokalnih i inostranih umetnika tokom više od tri decenije. Uporedo sa društvenim angažovanjem razvijala je sopstvenu umetničku praksu, koja je na početku bila okrenuta eksperimentalnom slikarskom izrazu bliskom enformelu i slikarstvu materije, da bi se vremenom usmerila ka novoj umetničkoj praksi, interdisciplinarnom pristupu i novim medijima. Jedna je od prvih umetnika i umetnica kod nas koja se bavila akcijama, umetnošću u javnom prostoru, meil artom, knjigom umetnika, instalacijama i video-umetnošću kao novim, konceptualnim kategorijama. Kao prva iz Vojvodine, bila je stipendistkinja Ministarstva inostranih poslova Italije i boravila po tri meseca (1968/69) u Firenci i Rimu, a zatim bila na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujuća profesorka na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Od 1956. godine izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a više puta se predstavila i samostalno. Imala je retrospektivnu izložbu u Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) u Veroni. Nagrada za mladu autorku festivala „VideoMedeja” nosi njeno ime od 1996, a 2001. je formiran Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Umrla je u Novom Sadu 2013. godine.
UMETNIČKA PRAKSA
Slikarstvo
Počeci umetničke prakse Bogdanke Poznanović vezani su za grafički dizajn i modernističko slikarstvo, blisko lirskoj apstrakciji, enformelu i slikarstvu materije. O ranim radovima, nastalim od perioda diplomiranja 1956, gotovo da nije pisano, a i malo je njih sačuvano. Crteže i slike je uglavnom poklanjala prijateljima, nije pravila evidenciju o tome, niti razmišljala o mogućnostima prodaje. Nije želela da „zavisi od laičkih otkupnih komisija” (Poznanović u Savić, 2001: 307). Sama pominje da je u početku slikala čudne ptice sa voskom i tuševima kao vinjete koje su „odletele” na sve strane. „Oduševljavaju me ptice jer su slobodne, ne znaju za granice” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Za svoje radove dobila je prve nagrade i pohvale stručne javnosti u Beogradu[3].
To je vreme kraja socijalističkog realizma i vreme uspostavljanja novog, socijalističkog modernizma i neoavangardi u umetnosti, period kada je kultura „bila u uzletu, a posebno literatura” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Umetnička praksa Bogdanke Poznanović je bila usmerena ka kritici socijalističkog modernizma, koji je u vreme početaka njenog stvaralaštva bio dominantan umetnički pravac. Tokom studija u Beogradu nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti i umetnosti[4]. Privlačio ju je duh avangarde i alternativna umetnička scena, pogotovo krug beogradskih nadrealista[5]. Redovno je posećivala Kinoteku, gledala filmove Makavejeva i Žike Pavlovića, odlazila u pozorište i na izložbe, među kojima je isticala Lubardinu i Henrija Mura (Henry Moore), kao i susret sa radovima nadrealističko-metafizičke umetnice i pesnikinje Milene Pavlović Barili.
U periodu 1959–1968. nastaje većina njenih slika, u kojima je eksperimentisala sa mnogim materijalima i teksturama. Slike su uglavnom malih i srednjih dimenzija, izvedene kombinovanom tehnikom. Podloge su joj bile kartoni i drvene ploče obojene belom uljanom bojom sa različitim, posebno komponovanim fakturama i mnogim vezivima, na koje je nanosila bronzu i tuševe u boji. Kolorit, koji je blizak drevnim makedonskim i ruskim ikonama, posle 40 godina ostao je nepromenjen, na šta je bila posebno ponosna. Slike su joj lišene figurativnih i predmetnih predstava, izvedene snažnim, brzim gestom, sa naglaskom na bogatstvu slojeva (materije) i procesu rada, ali takođe i primesi lirskog, nadrealnog raspoloženja.
Enformel u slikarstvu pripada istoj duhovnoj klimi u kojoj je nastalo pozorište apsurda, filozofija i književnost postnadrealizma i egzistencijalizma. Javlja se kao izraz pesimističkog posleratnog raspoloženja, osećanja „otuđenosti” i materijalne oskudice, a kod nas nastaje kao kritička reakcija na vladajući posleratni umetnički sistem – socijalistički realizam, povezan sa kritikom socijalističkog birokratizma, površnog esteticizma i lažnog postrevolucionarnog optimizma, koje Bogdanka takođe kritikuje. Kao alternativni, apstraktni umetnički pravac, enformel i slikarstvo materije izazvali su u domaćoj sredini znatna nerazumevanja i otpore. „Nerado sam izlagala u svojoj sredini, jer se moji radovi u to vreme nisu uklapali u vladajuću estetiku” (Poznanović u Savić, 2001: 307)[6].
Prve samostalne i grupne izložbe Bogdanke Poznanović su uglavnom bile prezentovane u umetničkim centrima bivše Jugoslavije i u Italiji. U Novom Sadu prvi put samostalno izlaže nakon toga, u Salonu Tribine mladih (27. aprila 1970), u vreme kada je već interesuju drugačiji načini umetničkog izražavanja i dematerijalna umetnost. Iako izlaže slike, ona samoj izložbi ne pristupa na tradicionalan način. Slike postavlja tako da obrazuje ambijent, a Slobodan Tišma, jedan od članova tek oformljenje novosadske neoavangardne grupe KôD, izložbu otvara nekonvencionalno, „presecanjem lanca”. Za vreme trajanja izložbe okupljala je prijatelje u izložbenom prostoru da zajedno čitaju časopise i puštaju muziku Džona Kejdža (John Cage). Pesnik Oskar Davičo je u katalogu izložbe napisao gotovo postnadrealistički tekst u kojem je uporište za Bogdankino slikarstvo materije pronašao u egzistencionalističkoj filozofiji, nazvaši njene slike metaforom psihički mobil.
Svoju selektivnu produkciju slika Bogdanka je svesno zaustavila i potpuno prekinula 1968. godine, nakon što je zadovoljila sopstvenu potrebu za istraživanjem u ovom mediju. Većinu slika je tokom godina poklonila, a veliki deo ovog opusa je ostao u Veroni po završetku njene velike retrospektivne izložbe (1990). Njene slike su izlagane na mnogim grupnim izložbama kao primer lirske apstrakcije, umetničke prakse enformela i slikarstva materije kod nas, a za Bogdanku je najznačajnije učešće na izložbi „Legat Marka Ristića – nadrealistički zid” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (1993–94), zajedno sa delima svetskih začetnika nadrealizma: Ernsta, Masona (Masson) i Taglija (Tanguy). „To je važan podatak koji govori o intelektualnom kontekstu u kome je rad Bogdanke Poznanović bio prepoznat, respektovan, visoko vrednovan” (Ješa Denegri u Savić, 2011: 307).
Akcije, performansi i procesi
Godina 1968. bila je društveno-politički burna u celoj Evropi. To je vreme studentskih demonstracija, hipi pokreta, situacionističkih i konceptualnih aktivnosti u umetnosti. „Moja umetnička delatnost je deo te klime… Napustila sam rad na slici kao fiksnom objektu i okrenula se prostoru, akciji i komunikaciji” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Interesovao ju je pokret, mesto i proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora. Okrenula se javnom prostoru, društveno-umetničkim akcijama, procesima i internacionalnoj komunikaciji kroz multimedijalni pristup, simbiozu vizuelnog, verbalnog i zvučnog.
Kao podsticaj za njena nova umetnička istraživanja pomogla su joj putovanja po bivšoj Jugoslaviji i Italiji. „Bilo je to vreme studentskih pokreta, a Rim je bio stecište omladine i avangardnih umetnika iz celog sveta” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Stekla je brojne prijatelje okupljene oko Tribine mladih, Želimira Žilnika, članove grupa KôD i (Ǝ, kao i OHO iz Kranja i Ljubljane, koji su među prvima u bivšoj Jugoslaviji izvodili umetničke akcije, performanse i intervencije u javnom prostoru. „U Novom Sadu se zaista stvarala nova umetnička praksa, ali su bili snažni ideološki otpori, u stvari je bilo vrlo dramatično” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Nova iskustva stečena na putovanjima, nova poznanstva, kao i atmosfera unutar lokalne zajednice snažno su uticali na Bogdankin pristup umetnosti i promene u njenom načinu izražavanja.
Ubrzo posle samostalne izložbe slika, Bogdanka Poznanović je, 20. septembra 1970, u Novom Sadu izvela svoju prvu akciju Srce – predmet, u kojoj je pozvala prijatelje da objekat u obliku srca od stiropora nose kroz grad, od Varadinskog mosta do galerije Tribine mladih, sa idejom povorke koja inicira karnevalsku atmosferu. „Bila je to komunikacija sa gradom, ljudi su komentarisali, učestvovali…” (Poznanović u Savić, 2001: 304–305). U galeriju su srce uneli preko bele plahte koja je prekrivala pod, da bi ga postavili na sredini prostora, gde se nalazila četvrtasta ploča sa postavljenim tanjirima, noževima, viljuškama, kašikama i čašama – sve prazno, fiksirano i belo. „Prišla sam, otkačila metronom… bila je potpuna tišina, mi smo bili živi okvir i „čuli” vlastite pulseve… Taj projekat je povezan i sa našim običajima: kad nevesta ulazi u kuću, korača preko belog platna” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Prvi izlazak Bogdanke Poznanović u otvoreni prostor grada bio je ujedno i jedna od prvih akcija u javnom prostoru kod nas. Bitan segment rada takođe je i komparacija dva različita ambijenta u kojima je akcija izvedena: otvorenog prostora ulice i intimno pripremljenog galerijskog prostora ispunjenog identitetom žene, predmetima i simbolima kućnih, tradicionalno shvaćenih ženskih aktivnosti (kuhinjski elementi, uloga mlade, srce, bela boja, platno).
Ovaj događaj izazvao je različitu reakciju okoline. Bogdanka kaže: „U „Dnevniku” je objavljeno da je „zaraza počela” akcijom „Srce” Bogdanke Poznanović. Zatim je počela afera na Višoj pedagoškoj školi. Šef odseka je bio poznati „humanista” Jovan Soldatović, a i druge kolege su me optužile da sam, kao profesor, prekršila opštepoznate zakonitosti umetnosti. Naivno sam počela da se branim, uzalud! Najzad sam rekla: „Znate šta, to uopšte nije umetnost!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Suočava se tada prvi put sa otporom, otvorenim neodobravanjem i osudom okoline, što će je pratiti i kasnije. Međutim, njene mlade kolege umetnici su joj pružile podršku, kao i pojedinci sa međunarodne umetničke scene. Fotografije akcije su objavljene u slovenačkoj reviji „Problemi” i u Nemačkoj, u prestižnoj knjizi Klausa Groha (1972). Takođe, stižu joj mnogi pozivi za učestvovanje na internacionalnim izložbama i događajima. „Tokom moje karijere bilo je još bezbroj nesporazuma, ali sam ja zaista verovala u tu vrstu kreativnog rada i dobijala brojne satisfakcije iz drugih jugoslovenskih centara i iz sveta. To me je držalo” (Poznanović u Savić, 2001: 306).
Zatim izvodi još akcija: Kocke – Reke (Cubes-Rivers, 11. novembra 1971), na obali Dunava u Novom Sadu; Reke (Rivers Transmission, 29. juna na Dunavu i 29. jula na obali Ženevskog jezera u Montreu), na izložbi „Montreux espace situation”. Ideja je takođe bila u komunikaciji. „Reke su za mene jako važne, one spajaju, one su kao krvotok!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Ovi koncepti su bliski umetničkoj praksi izmeštanja umetnosti izvan galerija i muzeja u neočekivane prostore i medije koja se javlja od šezdesetih godina 20. veka.
Takođe, svojim akcijama kao što je La consumazione dei complementari (Konzumiranje komplementara) (Tribina mladih od 19 do 19:30 č, 22. decembra 1971) i Signalne vatre – cinepiroarte (1974) – ukazuju na važnost „dematerijalizacije umetnosti”, kako umetnost sedamdesetih definiše Lusi Lipard (Lucy Lippard). Reč je o tome da umetnički objekt ne mora više da bude konzistentni fizički predmet, već se može ispoljiti u raznim trenutnim i prolaznim događajima o kojima nakon završetka radnje ne ostaje gotovo nikakav trag osim vizuelne ili tekstualne dokumentacije. Ova umetnička praksa je podstaknuta kritikom modernističke paradigme, vladajuće umetničke prakse i autoriteta, i kao takva predstavlja nastavak kritičke prakse Bogdanke Poznanović.
Istovremeno, od kraja šezdesetih godina, sa konceptualnom umetnošću dolazi do ključne promene u upotrebi ženskog tela u likovnoj umetnosti. Ono počinje da se koristi ne samo kao nemi objekt već i kao subjekt umetničkog rada u delima žena umetnica koje sada postaju akterke, kao što je to Bogdanka Poznanović. Izbor predmeta i simbola uključenih u njene akcije bio je vrlo promišljen i direktno povezan sa konceptom rada, uključen u kontekst javne i intimne komunikacije, i njenih sličnosti i razlika.
Vizuelna poezija i meil art
Prvi meil art rad Bogdanke Poznanović, Feedback Letter box – informacija – odluka – akcija (1973–1974), istovremeno je i prva velika meil art akcija kod nas, izvedena uz učešće i poštansku komunikaciju 38 umetnika[7] iz zemlje i inostranstva. Akcija je počela kada je Bogdanka na adrese umetnika poslala foto-kopije fotografije svog poštanskog sandučeta sa molbom da joj odgovore tako što će joj poslati crtež ili fotografiju svog sandučeta, kako sama kaže „tog „neuglednog” dela kućnog inventara koji za učesnike interpersonalnih estetskih komunikacija ima posebno značenje” (Poznanović, 1980: 46). Italijanski kritičar Đermano Ćelant (Germano Celant) definisao je meil art kao metamorfozu umetnosti u medije komuniciranja, što znači da je za umetničko delo proglašena komunikacija i slanje poruka posredstvom birokratskog državnog aparata. Za Bogdanku je cilj bio „da upravo interpersonalna komunikacija dođe u prvi plan – razmene, kontakti, učešća, poznanstva i nova upoznavanja (načelno) bez granica u prostoru” (Poznanović u Savić, 2001: 309). Naglašava da je u pitanju najdemokratičniji, alternativni oblik komunikacije, koji se ne povinuje strogo kodifikovanim pravilima i zbog toga doživljava mnoge transformacije. Slavko Bogdanović projekat naziva „globalno selo Bogdanke Poznanović” (Bogdanović, (1975–83) 1997: 104). Bogdanka piše o mobilnosti, dinamičnosti, procesualnosti, fleksibilnosti i socijalnom aspektu meil arta. Takođe, vidljiva je njena kritika vladajućeg birokratskog i institucionalnog sistema, naročito aktuelne muzejsko-galerijske prakse, težnje ka sakralizaciji umetničkih objekata, hijerarhijskog shvatanja i vrednovanja umetničke produkcije. Ističe efemernost materijala, ravnopravnost pošiljaoca i primaoca poruke, i model „mogućeg alternativnog i marginalnog ponašanja” (Zabala u Poznanović, 1980: 45).
Učestvovala je i u sličnim kontakt i meil art projektima svojih internacionalnih kolega. Godinama je bila aktivna u stvaranju internacionalne mreže vizuelnih pesnika, pesnikinja i meilartista. Kod nas i u inostranstvu izlagala je na mnogim značajnim izložbama[8] na kojima je predstavljen meil art[9], a, takođe, polako je ušla u domaće i internacionalne antologije posvećene ovom mediju. Meil art je u našoj sredini bio kritika vladajućeg umetničkog sistema, njegovih institucija i autoriteta, ali takođe i kritika kapitalističkog umetničkog sistema, koji je prihvatao umetnost iz umetničkih centara Severne Amerike i zapadne Evrope, ali ne i sa periferije, kao što je Srbija (Jugoslavija), čega su naši umetnici tada bili svesni. Radovi koji su nastajali bili su internacionalno čitljivi, jer su, za razliku od klasične književnosti, svojim jednostavnim vizuelno-verbalnim jezikom prevazilazili granice nacionalnog. Kao i koncept meil arta, signalizam i vizuelna poezija bili su sredstvo bunta i slobode Bogdanke Poznanović, kao i njena kritika institucionalnog sistema, koji je u to vreme veličao manuelni rad, masivnost i trajnost objekata.
Knjige umetnika
Knjigom umetnika kao medijem izražavanja Bogdanka Poznanović počinje da se bavi od 1973. godine. Tada realizuje svoju prvu knjigu umetnika Stellata, kao transparentni mini-buklet. Realizovaće petnaestak knjiga umetnika do 1980. Neke od njih su: Permutazione dei venti – perturbazione dei venti (1975), Nomination (1975), Respiratory book (1978), Memorial Booklet (1980), Proscribe Booklet (1980), Violent Booklet (1980), Envenomed Booklet (1980), Nutritive Booklet (1980). Nazivi knjiga su uglavnom apstraktni pojmovi (knjiga o nasilju, vetru, disanju, memoriji i sl.) na italijanskom ili engleskom jeziku. U nekima se pojavljuju latinske reči, nazivi vetra, zvezde, rendgenski snimci pluća, snimak rada srca, otisci delova tela, njena umetnička dokumentacija, znakovi pošte (žigovi, datumi, marke, adrese) i sl. Knjige umetnika povezane su praksom meil arta, vizuelnom poezijom, signalizmom i uopše komunikacijom. Transparent book, 1974. sa sazvežđima ukrug ispisanim na latinskom, zahtevala je aktivnog čitaoca koji bi morao da okreće knjigu kako bi pročitao tekst. Tokom okretanja, linije na dlanovima se spajaju sa linijama sazvežđa i stvaraju se spirale. Konceptualno se vizualizuje veza mikroprostor sa makroprostorom, a „planetarne koordinate” sa individualnim, intimnim delovima tela.
Nove tehnologije
Bogdanka Poznanović je jedna od prvih kod nas koja je u savremenoj umetničkoj praksi koristila nove tehnologije. Realizovala je više takvih projekata, među kojima su i: akcija Computer tape & body (22. avgust 1973), u kojoj je projektovala korišćene kompjuterske trake uokvirene u dijareme označene brojevima preko tela 10 učesnika sa idejom dehumanizacije ljudskog tela i pronalaženja novog identiteta u kompjuterskom vremenu; zvučna komunikacija Telefon Art (n. datum), realizovana tako što se u određeno vreme javila telefonom i sa kasete puštala cvrkutanje ptica direktno u III program Radio Beograda, emisiju Vladana Radovanovića; audio-rad Conceptus respiratio (1975), koji je izvela kada je na magnetofonskoj traci snimila disanje različitih ljudi u jednakim vremenskim intervalima, od dva minuta i 45 sekundi i time dokumentovala specifični bio-trag individua sa idejom kako se o životu može svedočiti bez učešća čula vida; Bioelektronska komunikacija (1980), izvedena kao istovremena komukacija Stana Filka (Stano Filko) u Bratislavi i nje u Vizuelnom studiju Akademije umetnosti i Transmisija prostora moga ateljea u tri vremenska intervala (1980), zamišljena kao dijaprojekcija na celim zidnim površinama u prostoru njenog ateljea, kako bi se publika integrisala u njega.
O ovim projektima ima malo podataka i materijalnih tragova, ali, i pored toga, mnogi su postali značajni jer su korišćeni kao polazište za razne eksperimente mladih umetnika upućenih ka novim tehnologijama i internet kulturi. Jedan od uzora je i multimedijalna instalacija Piramida – lavirint (Liber in labyrinthus), koju je izložila 1986. godine u Subotici; u pitanju je ambijentalna celina sastavljena od prostornog objekta: piramide lavirinta i zlatne jabuke postavljene da visi sa plafona kao simbola ’drveta saznanja’. Lavirint je predstavljao svojevrsni put čoveka ka konačnom znanju, a kao njegov krajnji cilj, u središtu je bila smeštena vrednost kao tajna – kapitalne knjige – ’liberi’.
Video art
Video je takođe sredstvo komunikacije, te mu Bogdanka Poznanović pristupa već u prvoj polovini sedamdesetih godina, a aktivnije krajem te decenije. Početak njenog bavljenja videom povezan je sa težnjom umetnice da svoje akcije snimi kamerom i pretvori u dokumentarni umetnički video. Tako nastaju Collage (super 8, kolor, 1973), Ars acquatilis (1974), Stone- Water- Light (super 8, kolor, 1974). Krajem sedamdesetih godina aktivnije se bavi ovim medijem, kao profesorka Akademije umetnosti, na kojoj uvodi u upotrebu AKAI kameru i poseban predmet posvećen novim medijima (1979). Takođe, videu pristupa kao umetnica zainteresovana za eksperimente sa video-slikom i njenim estetsko-komunikacijskim mogućnostima delovanja na posmatrača. Godine 1980. realizuje čitavu seriju eksperimentalnih video-radova: Expansion of Light (5 min.), Pulseimpulse – Electronic Environment (5 min.), Onoric ring (3 min.), Obductio coram (Pokrivanje velom, 3 min.), Vita Lattea (3 min.). Snimila je video-performans sa Katalin Ladik Poemim (1979/1980) i sa Rastkom Čurčićem (1982), kao i dokumentarno-kolažni film kojim je na demonstrativan način prezentovala svoju video-poetiku i predstavila svoju video-dokumentaciju i radove svojih studenata (1982).
Prvo bavljenje videom Bogdanke Poznanović u vezi je sa tretiranjem pokretne slike kao sredstva za dokumentovanje efemeralija, odnosno kratkotrajnih i prolaznih akcija i događaja, odnosno procesualnih umetničkih radova. Uloga beleženja događaja prisutna je i u njenim video-performansima sa Katalin Ladik i Rastkom Čurčićem, ali je sada uloga videa donekle izmenjena. U radu Poemim kamera registruje telesnu aktivnost performerke, ali ima i ulogu publike, a video-snimak postaje krajnji cilj događaja. Odnosno, performans se ne odigrava pred publikom, već zbog kreiranja videa, što predstavlja radikalnu razliku. Fokus kamere je usmeren ka telu i licu umetnice, čime se naglašava govor umetnice „u prvom licu”, karakterističan za feminističku, postavangardnu umetničku praksu. Saradnja sa Katalin Ladik, glumicom i vizuelnom umetnicom, značajna je za Bogdanku, jer se njihovim saučestvovanjem u kreiranju novog ruše granice stereotipnog u našoj sredini. Treća grupa video-radova Bogdanke Poznanović, nastala tokom 1980. godine, okrenuta je istraživanju video-tehnologija zbog postizanja estetskih vrednosti elektronskom slikom. Kameru naziva „elektronskom četkicom” (Poznanović u Savić, 2001: 303) i na taj način interveniše njom, kreirajući svetlosne, tekstualne i aktivističke pokretne slike, bliske sličnim eksperimentima slovenačkih i hrvatskih kolega.
Značaj Bogdankinog pionirskog bavljenja videom kod nas naglašava i potvrđuje nagrada festivala „VideoMedeja” iz Novog Sada, koja nosi ime Bogdanke Poznanović, što je umetnica doživljavala „kao veliko priznanje” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Inicijatorka nagrade i njenog naziva je Vera Kopicl, autorka festivala osnovanog 1996. godine sa fokusom na žensko pismo u umetnosti novih medija, sa posebnim usmerenjem na video art istočnoevropske scene.
Angažman na Tribini mladih (urednica)
Bogdanka Poznanović je zajedno sa svojim suprugom Dejanom bila među onim mladim, kreativnim osobama koje su učestvovale u osnivanju i formiranju početne koncepcije Tribine mladih u Novom Sadu. Osnovana 1954. godine, u atmosferi umerene demokratizacije Jugoslavije i u trenutku Titovog odvajanja od Istoka i okretanja ka Zapadu, Tribina mladih postaje mesto okupljanja, promovisanja i afirmacije mlade novosadske neoavangardne scene, internacionalnih ideala i savremene umetničke prakse. Bogdanka sama kaže: „Tribina mladih je prvo sedište savremene umetnosti i kulture u zemlji” (301–302). Svojevrstan „prozor u svet”, kako se često navodi u literaturi. Mnogi umetnici iz Jugoslavije i inostranstva rado su dolazini i gostovali na Tribini mladih[10].
Bogdanka Poznanović je bila saradnica prve redakcije (1954–55), od drugog broja urednica likovne rubrike časopisa „Polja” i urednica Salona (1956–57). Pisala je i objavljivala tekstove o savremenoj umetnosti u časopisu. Aktivno je pratila umetničku scenu, upoznavala, okupljala umetnike, prezentovala njihove radove kroz razgovore, predavanja, tribine, performanse ili izložbe u Salonu Tribine mladih. Uključivala je i već renomirane umetnike i umetnice, često iz drugih sredina, a kroz formu razgovora pokazivala je aktuelne teme iz umetnosti i društva. Od 1970. Bogdanka Poznanović u „Poljima” kao poseban segment uređuje strane posvećene savremenoj umetnosti, a prevodi njenih strana se pojavljuju i u časopisu na mađarskom jeziku „Új Symposion”, takođe u izdanju Tribine mladih. Iste godine veoma je aktivna i u Likovnom salonu Tribine mladih, gde priređuje svoju prvu samostalnu izložbu i izvodi svoje prve akcije.
Tih godina (kraj šezdesetih i početak sedamdesetih) na Tribini mladih deluje desetak mladih umetnika, uglavnom književnika, okupljenih u dve umetničke grupe: Grupu KôD i Grupu (Ǝ. Družili su se još i sa Želimirom Žilnikom, članovima subotičke grupe Bosch + Bosch (Balint Sombati, Slavko Matković i Katalin Ladik), kao i sa Nušom i Srečom Dragan iz Slovenije. Vodio ih je kolektivni duh zajedništva i grupnog rada, te su mnoge zajedničke projekte realizovali kroz sastanke i grupne nastupe. Iako nešto stariji od njih, Bogdanka i Dejan Poznanović su blisko sarađivali sa mnogim članovima ovih grupa. „Veoma je bitno da smo na Tribini stupili u kontakt s Bogdankom i Dejanom Poznanovićem, koji su nas uputili u glavne tokove savremene umetnosti. Od njih smo i čuli za konceptualnu umetnost” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012). „Bilo je to doba tzv. nove osećajnosti koju su propagirali Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Suzan Sontag (Susan Sontag). U suštini, mi smo bili anarhistička družina koja je uzurpirala jednu državnu kulturnu instituciju kakva je bila Tribina mladih u Novom Sadu. Tu se svakodnevno tokom 24 sata odvijao veoma dinamičan program. Praktično, mi smo tamo živeli, bila je to neka vrsta gradske komune. […] Počeli samo da radimo 1969. na Tribini mladih. Udarne godine su bile 1970. i 1971. Uspeli smo da izdržimo dve-tri godine, dok establišment nije shvatio o čemu se radi. Bili smo veoma otvoreni prema svetu i bili smo u toku tada najaktuelnijih zbivanja u umetnosti” (Tišma u Nedeljković, 2012).
Tribina je većinom bila prihvaćena od strane publike, ali slabije od strane vlasti zbog svojih naprednih, radikalnih umetničkih ideja i usmerenosti ka međunarodnoj umetničkoj sceni. Mnogi koji su bili uključeni u rad Tribine mladih imali su problema. „Bilo je apsurdno što su Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović, zbog svojih shvatanja i umetničkog rada, izdržali drastične kazne zatvora (prvi devet, drugi osam meseci). Judita Šalgo, autentičan stvaralac, ostala je zbog delovanja na takvoj Tribini nekoliko godina bez radnog mesta” (Poznanović u Savić, 2001: 308). U to vreme su filmovi Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića bili zabranjivani. „U stvari, nas nije interesovala politika, nismo imali iluzija o tome da delujemo u tom smislu, mi smo samo hteli da živimo umetnost. Političarima to i nije toliko smetalo – imali su važnija posla – međutim, reakcionarni umetnički sloj nas je mrzeo. Ti umetnici su nas opanjkavali kod političara i policije, a ovi su posle obavili posao, pošto veoma vole da pokažu moć, u fazonu ’samo kaži koga’. I tako su ovi tradicionalisti uspeli da nas, kao opasne konkurente, eliminišu, ili, bar prividno i samo privremeno, eliminišu iz igre. Iako, činjenica je da smo tematizovali politiku u okviru umetničkog medija, a to se u ono vreme nikako nije smelo” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012).
Kritičkitekstovi
Bogdanka Poznanović preuzima na sebe ulogu likovne kritičarke i urednice, što predstavlja bitan segment njenih društveno-umetničkih aktivnosti na Tribini mladih. Časopis „Polja” počinje da izlazi 1955. godine, a Bogdanka i Dejan sarađuju sa njim od početka. Kao urednica likovne rubrike Bogdanka piše više tekstova o izložbama, pokazujući od početka interesovanje ka praćenju umetničke scene, koja nije samo lokalnog karaktera, kao i novih tema i problema u savremenoj umetničkoj praksi, neafirmisanih u to vreme. Jedan od takvih tekstova (1955) jeste onaj o radu umetnice Mileni Pavlović Barili, u to vreme gotovo nevidljive u našoj sredini. Pojedine tekstove je posvetila svom umetničkom radu i praksi, pruživši neku vrstu pojašnjenja sopstvene strategije i težnje ka sagledavanju svog rada u određenom kontekstu.
Istovremeno je pokrenula informacione projekte realizovane samostalno ili u saradnji sa Dejanom Poznanovićem u različitim časopisima i izdanjima 1970–1975. godine[11], te posebne segmente pod nazivom „Informacije o vizuelnim umetnostima u redakciji Bogdanke Poznanović” ili kao „Atelje DT 20 / b&d poznanović Novi Sad informiše”, kojih je objavila ukupno oko 60. Informacije se sastoje od klasifikovanih, neinterpretativnih informacija koje se prezentuje na jednostavan način, kratkim tekstom i ilustracijom, kao svojevrsni mikroizveštaji o trenutnom stanju u umetnosti u kojima se uočava lični izbor autorke. U pitanju je promena kritike koja je proizvod promena u umetnosti i nove uloge kritičara koju ona sama želi da preuzme. Miško Šuvaković u monografiji piše da se Bogdankin doprinos kritici odigrao na kraju šezdesetih godina, kada je, bliska italijanskoj akritičnoj kritici[12], ona započela da se bavi umrežavanjem informacija o tada savremenoj internacionalnoj umetničkoj sceni i njihovim predstavljanjem u aktuelnoj štampi. Od kritičara se u to vreme više nije očekivalo da analizira, interpretira i vrednuje umetnička dela estetskim kriterijumima, već da on, kao i umetnik, aktivno učestvuje i deluje u kreiranju umetničko-društvenih uslova i savremene scene, kroz model zajedništva kritičara i umetnika, odnosno kritičara koji postaje akter umetničke scene.
Aktivnost na Akademiji umetnosti /Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja
Bogdanka Poznanović je ostvarila sve stepene pedagoškog rada: od osnovne škole, gimnazije, više pedagoške škole do zvanja redovne profesorke na Akademiji umetnosti[13]. Veliki značaj dala je iniciranjem osnivanja Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja, Akademije umetnosti u Novom Sadu, 1979. godine, kao prvog takve vrste u bivšoj Jugoslaviji. „Uverena da je neophodno prevazići tradicionalne tehnike, uspela sam, uz otpor mojih kolega, da osnujem Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja sa adekvatnim instrumentarijem” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Studio je bio primarno okrenut istraživanju i produkciji video-umetnosti i novih medija, organizovan kao prostor za intenzivniji i istraživački kreativni rad studenata u domenu multimedijalne umetničke prakse. Zalaganjem Bogdanke Poznanović, Akademija je nabavila četvrtinčnu AKAI kameru, koja se koristila u nastavnom procesu i za produkcijske potrebe, što je studentima omogućilo prvi susret sa tehnikom kreiranja video-radova, te realizaciju mnogih individualnih i kolektivnih projekata u periodu 1979–1992. „Nastali kao istraživanje novog medija, često su uticali i na opredeljenost sada već bivših studenata karakterišući njihovo samostalno umetničko delovanje i angažovanost kroz formu video arta” (Srebotnjak Prišić, 1999: 152). „Iako je vizuelni studio bio uspešan, stalno sam bila sumnjičena od nekih kolega, pa sam morala da se branim rečima: – Molim vas da shvatite da je video kamera u stvari elektronska četkica!” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Bogdankino delovanje na Akademiji bilo je pionirsko i od konzervativne struje tada prisutne na Akademiji razlikovalo se po svom otvorenom i inovativnom pristupu. Zapravo, ona je prvi profesor novih medija i video-umetnosti na jednoj umetničkoj akademiji ili fakultetu u Jugoslaviji. Miško Šuvaković piše da je za rad Bogdanke Poznanović bitan pojam postpedagogije, koja po Gregori Ulmeru (Gregory L. Ulmer) „ukazuje na dekonstrukciju konvencionalne umetničke i medijske pedagodije ka eksperimentalnom i aktivističkom radu do uspostavljanja pedagogije u eri elektronskih medija” (Šuvaković, 2012: 127). Postpedagogija je na određeni način, kao i akritička kritika, težila promeni međuljudskih odnosa i odnosa moći u jednoj nasleđenoj piramidalnoj strukturi, sada odnosa studenata i profesora. Takođe, smatrala je da bi Akademija trebalo da osim tradicionalnih smerova (slikarstvo, vajarstvo, grafika) otvori i ravnopravno usmerenje za intermedijalne komunikacije, što se kasnije, 2002, i dogodilo. To je bilo veliko iskustvo u radu sa mladima. „Za mene je rad sa studentima bio potpuno izjednačen sa sopstvenim stvaralaštvom” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Za Bogdanku je ideja o videu kao nastavnom sredstvu proistekla iz utopijskog razmišljanja da video kao demokratično, decentrirajuće sredstvo ima moć da izvrši određene promene u društvu. Ideja da je video revolucionarni medij koji će svojom prirodom, autonomnošću, mrežnom distribucijom, mogućnošću kopiranja i montaže – uspeti da preobrazi svet, nasuprot televiziji, koja stvara armiju subjekata potrošačke kulture, bila je prisutna tada u stavovima zapadnih video umetnika i umetnica.
Studentski video-radovi realizovani na Akademiji umetnosti predstavljani su javnosti više puta od 1980. godine, u lokalnoj i međunarodnoj sredini. Predstavljanje video-radova novosadskih studenata u Evropi i Americi je tokom devedesetih godina predstavljalo redak primer internacionalnog prezentovanja lokalne umetničke scene. To su omogućili mnogi kontakti koje je imala Bogdanka Poznanović, njeno lično zalaganje i angažovanje, kao i jednostavna prenosivost samog medija.
Atelje DT20 i komunikacija
Bogdanka je 1961. godine zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem osnovala Atelje DT20, u prostoru koji su dobili za atelje na adresi Dimitrija Tucovića 20 u Novom Sadu. „To potkrovlje je bilo centar u koji su rado dolazile brojne ličnosti iz svih krajeva zemlje i sveta. Prostor je bio prepun knjiga i časopisa, slika, muzike. U njemu su se kultivisali naši senzibiliteti” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Tu se skoro svakog dana okupljala novosadska alternativna umetnička scena, razmenjivale su se informacije sa putovanja, prepričavali događaji, pratili pojedinačni uspesi, a i razgovaralo se o problemima, društvenim, umetničkim i životnim. Moglo bi se reći da je reč o slučaju balansiranja umetnosti i života, odnosno o ideji da je umetnost kao život, a i život kao umetnost. Atelje DT20 je bio mesto na kom je organizovana i prva izložba knjiga umetnika iz Jugoslavije (Knjiga kao mesto istraživanja, Jugoslavija), a odatle su krenule i mnoge meil art pošiljke, planirane akcije Bogdanke Poznanović i projekat koji koristi komunikaciju kao svoju suštinu – Umetnost interpersonalne komunikacije (1974–77). Koncipiran kao fotografski dokument susreta Bogdanke i Dejana sa mnogim njima bliskim ljudima iz sveta umetnosti, taj projekat predstavlja zapis života, odnosno prikaz svakodnevnih situacija koje postaju umetnički objekt kada ih tako definiše umetnica.
Aktivizam Bogdanke Poznanovića nije bio grub i prodoran, već nežan, emancipatorski i prijateljski. Poticao je iz druženja, prijateljstva i razmene ljudskih vrednosti u savremenom svetu, iz sprege umetnosti i života. To je praksa samoorganizovanja umetnika u cilju stvaranja otvorenog i slobodnog prostora za rad i komunikaciju.
Od dela materijala[14] koji je činio Atelje DT20 2001. godine formiran je Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Legat obuhvata građu iz perioda nove umetničke prakse šezdesetih i sedamdesetih godina, iz naše zemlji, regiona i Evrope. Nešto kasnije se javila ideja da se fizički prostor DT20 zadrži kao simbolički važno mesto i nanovo koristi, kroz formiranje „Instituta Neo-avangarde – Legata Bogdanke i Dejana Poznanovića”. Ova inicijativa Centra kuda.org pronašla je partnera u MSUV, ali projekat nije podržan u čitavom nizu pregovora sa gradskim i pokrajinskim strukturama vlasti.
Zaključak
Svojim pristupom umetnosti, Bogdanka Poznanović aktivno je učestvovala u prekidu posleratnog umerenog modernizma i lokalne mitologizacije „zavičajnog pejzaža” u slikarstvu. Pokrenula je pitanja vezana za status slike i uopšte stanja umetničkog objekta, čime je započela jedan, za našu sredinu, radikalan internacionalni govor shvatanja umetničkog rada. Svojim specifičnim izborom materijala i medija u umetničkoj praksi, naglasila je važnost komunikacije kao primarne karakteristike. Ovakvi stavovi Bogdanke Poznanović povezani su sa idejama arte povere, konceptualne umetnosti i uopšte težnje ka dematerijalizaciji umetničkog objekta, ali takođe i sa njenim ličnim rukopisom, u kojem je, tokom njene umetničke prakse, sve prisutnije bio izražen njen identitet i pol. Kako lično može postati političko i kako porodični odnosi, društvena i politička pitanja mogu biti koncepti umetničkih dela, pitanja su koja su bila aktuelna u umetničkoj praksi šezdesetih i sedamdesetih, istovremeno sa drugim talasom feminizma. Pristupi umetnica su bili različiti, ali im je zajedničko bilo to što se u njihovim radovima počeo uočavati lični pečat autorke, akterke, odnosno njen pol i seksualnost su postali istaknuti, a ne više zamaskirani.
Bogdanka Poznanović je tokom svog umetničkog rada bila usmerena ka uspostavljanju planetarne komunikacije, dijalogu sa umetnicima iz inostranstva, kao i kritici tradicionalizma, konzervatizma i zatvorenog društvenog sistema. Svojim radom je istupala kao antifašistkinja, antirasistkinja, kritički nastrojena ka socijalističkom realizmu u umetnosti, kontroli države nad pojedincem i diktaturi socijalizma. Težila je uvođenju novih umetničkih praksi, odbacivanju nametnutih autoriteta i afirmaciji mladih. Istupala je kao osvešćena žena, svesna svog identiteta, ali bez potrebe za njegovim posebnim isticanjem. Kao alternativu promene sistema Bogdanka je još početkom sedamdesetih svojim komunikacijskim i multimedijalnim projektima razvijala sistem mreže i principa ʼtiha voda i breg roniʼ (bliskih feminističkim alternativama).
Jedan od razloga nedovoljne vidljivosti Bogdankinog rada delom leži u samoj prirodi njenog stvaranja, koje je bilo multimedijalno i interdisciplinarno. Kratkotrajnost, efemernost i nestabilnost medija kojima se bavila takođe su publiku i stručnu javnost usmerili na dokumentarni materijal, čime je umanjen pristup informacijama, a tokom vremena oslabljenja komunikativnost, koja je najčešće bila cilj svih njenih projekata. Bez kontakta sa publikom i uključenosti u društvenu stvarnost, umetnička praksa Bogdanke Poznanović postaje isključena i nefunkcionalna, a bez lične podrške i zainteresovanosti savremenika može pasti u zaborav. Zbog toga je bitno da se njena umetnička dela i dalje prezentuju javnosti kroz samostalne i grupne izložbe, video-projekcije, publikacije, predavanja i sl. Takođe, bitno je njen legat učiniti vidljivijim i aktivnijim. U procesu održavanja njenog konstantnog prisustva na savremenoj umetničkoj sceni i javnosti značajnu ulogu moraju imati pojedinci/pojedinke i institucije kulture. Uočene probleme, odnose i rešenja moguće je primeniti u istraživanjima umetničke prakse i drugih umetnica, kako bi se njihov rad afirmisao, institucionalizovao i valorizovao.
Citirana literatura:
Bogdanović, Slavko (1975–83). „Feedback letter-box personal comunication in continue ili globalno selo Bogdanke Poznanovićˮ. u: Bogdanović, Slavko i Miško Šuvaković (1997). Politika tela: izabrani radovi: 1968–1997 / Slavko Bogdanović. Eseji o Slavku Bogdanoviću. Novi Sad: Prometej i Književni novosadski krug K21K, str. 104–106.
Davičo, Oskar (1970). Ono što uzbuđuje mene… (katalog samostalne izložbe), Likovni salon Tribine mladih. Novi Sad, 27. april – 9. maj, str. n.n.
Kojić Mladenov, Sanja (2015). Bogdanka Poznanović: Kontakt Art. Novi Sad: MSUV.
Poznanović, Bogdanka (1978). „Mail Art: šta je to? (Mail Art: What is it?)”. iz kataloga Feedback poštansko sanduče. Zagreb.
Poznanović, Bogdanka (1980). Feedback poštansko sanduče, iz: „Poštanska umetnost / poštanska poezija: Mail Art / Mail Poetry” (temat). Beograd: Delo, br. 2, str. 44–45.
Savić, Svenka (pr.) (2001). Vojvođanke 1917–1931: životne priče. Novi Sad: Futura publikacije, str. 299–312.
Srebotnjak Prišić, Lidija (1999). „Vizuelni studio, Akademija umetnosti, Novi Sad”. u: Video umetnost u Srbiji. Beograd: Centar za savremenu umetnost. str. 150–152.
Szombathy, Balint (1979). „Umetnost Bogdanke Poznanović između 1970–1977. godine”. Beograd: Umetnost, br. 63–64, str. 59–60.
Šuvaković, Miško (2012). Bogdanka i Dejan Poznanović. Zagreb: Institut za istraživanje avangarde, Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Beograd: Orion Art.
[1] „Feministička umetnost”, Dubravka Đurić (1995); „Uvod u feminističke teorije slike”, Branislava Anđelković-Dimitrijević (2002); „Ženski performans: mapiranje identiteta”, Miško Šuvaković (2002); „Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu”, Vera Kopicl (2005); „Umetnost u Vojvodini u XX veku i problemi rodnih identiteta”, Nikola Dedić (2008); „Rod i umetnost”, Sanja Kojić Mladenov (2011); „Utišani glasovi”, Ivana Inđin (2012); Silvia Dražić, „Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo” (2013)…
[2] Mentorka prof. emeritus Svenka Savić, ACIMSI – Centar za rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, „Pristup feminističkoj metodologiji iz perspektive multimedijalne umetnosti: Bogdanka Poznanović” (2012).
[3] Drugu nagradu za sliku na izložbi Mladi – likovno stvaralaštvo, Beograd (1959) i nagradu izložbe Zlatno pero Beograda (1962): Plaketa za najbolju vinjetu.
[4] Među njima ona ističe: svoje profesore Zorana Petrovića i Mila Milunovića (kod kojeg je diplomirala), Vaska Popu, Miju Pavlovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Leonida Šejku, Lazara Trifunovića i kolege Dadu Đurića i Uroša Toškovića.
[5] Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Radomir Konstantinović, Aleksandar Vučo i Miroslav Krleža.
[6] Koliko su enformel i slikarstvo materije bili progresivni i kritički usmereni ka vladajućem umetničkom sistemu, potvrđuje osuda ovakvih aktivnosti koja je stigla sa samog vrha države, kroz poznati Titov govor protiv apstraktne umetnosti (januar 1963). U pitanju je presedan u odnosima političke vlasti i savremene umetnosti u istoriji socijalističke Jugoslavije, koji je prouzrokovao medijsko ignorisanje ove umetničke prakse. „Nije se jedno vreme mogla videti nijedna nefigurativna slika, skulptura” (Poznanović u Savić, 2001: 307).
[7] Kao što su: Jozef Bojs (Joseph Boys), Klaus Groh, Laslo Beke (László Beke), Klemente Padin (Clemente Padin), Predrag Šiđanin, Balint Sombati i Miroljub Todorović.
[8] „Lotta Poetica 9” (1972), „Poética Visualis” u Museu de Arte Contemporanea da Universidade u Sao Paolu (1977), „L’arte sperimentale” u Veroni (1977), „Poesia e prosa delle avantguardie 1971–1975” u Museo di Castelvecchio u Veroni (1978), „VerboVokoVizuel” (1980) u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, po konceptu Vladana Radovanovića, sve do izložbe „Vizuelna poezija” (1983) u Gradskoj biblioteci u Subotici, i „Signalizam” u Galerija suvremene umjetnosti u Zagrebu (1974).
[9] Realizuje meil art i signalističke radove, kao što su: Nevidljiva komunikacija – dah (1974), Gde je kome sever? (1978), Respiromessagio (1978), Via Lattea (Mlečni put, 1981), Original Body Prints (1983–1984) i Kontakt Art (1984), kao kolaže sastavljene od otisaka tela umetnice (usne, šake), dokumentacije njenih ranije izvedenih akcija, poštanskog aksesoara (marke, pečati, datumi, nazivi mesta), delova kompjuterske trake, slajdova, fotografskog filma, kardiograma i slično, s kojima kombinuje medije komunikacije, umetničku dokumentaciju i svoje intimno-individualno prisustvo.
[10] Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobrica Cesarić, Dušan Matić, Marko Ristić, Miodrag B. Protić, Radomir Konstantinović, Sol Belou, Majkl Kirbi (Michael Kirby), Đetulio Alviani (Getulio Alviani), Mikelanđelo Pistoleto (Michelangelo Pistoletto) i grupa LO ZOO/Zoološki vrt, grupe OHO.
[11] „Polja”, „Index”, „Új Symposion”, „Wow”, „Student”, „Treći program Radio Beograda”, „Ekran”, „Új Symposion”.
[12] Termin 1970. uvodi italijanski kritičar Đermano Ćelant da bi ukazao na potrebe siromašne (arte povera) i konceptualne umetnosti za drugačijim pristupom kritičara.
[13] Predavala je Likovno obrazovanje u OŠ „Ivo Lola Ribar” u Novom Sadu (1959–61), zatim u novosadskoj gimnaziji „Moša Pijade” (1961–65). Na Odseku likovnih umetnosti na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu počinje da radi 1965. godine. Predavala je Slikanje sa tehnologijom do 1975, a zatim Likovne elemente sa vizuelnim istraživanjima na novoformiranoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za docentkinju je izabrana 1975, vanredna profesorka postaje 1981, a redovna 1986.
[14] U pitanju su: autentične knjige i katalozi, knjige sa ličnim posvetama, pisma, fotografije, negativi, slajdovi, video-trake, SVHS, VHSC i audio-trake, ploče, foto-kopije i originali umetničkih radova.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena
Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu
ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
AlbínaPodhradská sa narodila v roku 1858 v Novom Sade, kde bol jej otec profesorom filológie a filozofie na srbskom gymnáziu. Pôvodom Slovenka, dcéra slovenského dramatika a básnika Jozefa Podhradského (srbská podoba jeho mena je Josif Podgradski), jej meno je významné predovšetkým v kontexte srbskej literatúry (srbská podoba jej mena je: Албина Подградска).
Narodila sa v prvom manželstve Jozefa Podhradského a mala osem súrodencov. Od svojej rodnej matky Juliany: Vladimíra, Platóna a Júliu Oľgu, ako aj Máriu, Milana, Ľudmilu, Paulínu a Emmu.
Podhradská napísala iba jeden dramatický text Chudobná Mileva z Bosny v našej civilizácii v roku 1878, ktorý je významný tým, že ide o najstaršiu známu a zachovanú drámu, napísanú ženou po srbsky. Na obálke jej posmrtne uverejnenej knihy píše: „Zosnula, práve keď sa táto knižočka tlačila 30. marca v 21. roku v Sombore. Rodom Slováčka“. Pod naznačenou cenou v hodnote 25 mincí a štylizovaným krížikom bolo dopísané: „Čistý zisk z tejto knižočky, podľa spisovateľkinho želania, ktoré vyslovila tesne pred smrťou, je určený na to, aby sa na jej hrobe kríž postavil.“
V roku 1864 v Novom Sade skončila základnú školu, následne štyri triedy dievčenskej školy. Do Srbskej učiteľskej školy v Sombore sa zapísala roku 1874 a skončila ju po trojročnom školení 1877. Po zložení učiteľskej skúšky v roku 1878 sa vrátila do Nového Sadu a tu napísala hru Chudobná Mileva… Neskladala štátnu odbornú skúšku a nikdy nebola zamestnaná. V roku 1880 odišla do Somboru, tam aj zomrela 30. marca 1880 a následne bola pochovaná.
V Protokole pokrstených pravoslávnej cirkvi je zapísané, že Albína za slobodna 30. júna 1878 porodila syna Petra, ktorý bol pokrstený 28. júla toho istého roku. Otec dieťaťa je zapísaný ako neznámy, matka a syn mali luteránske vierovyznanie, čo je zaujímavá informácia vzhľadom na to, že jej otec Jozef Podhradský hneď po príchode do Vojvodiny v roku 1964 v monastieri Kovilj prestúpil na pravoslávnu vieru. Peter sa nedožil tretích narodenín, zomrel 16. marca 1880 a o dva týždne neskôr, 18. marca podľa starého cirkevného kalendára (vlastne 30. marca podľa nového) dvadsaťjeden ročná Albína zomrela na týfus. Pochovaná je o dva dni neskôr na Svätom uspenskom všeobecnom cintoríne, ako je zaznamenané v Protokole zomretých pravoslávnej východnej cirkvi.
Podhradskej hra so spevom obsahuje prvky melodrámy, didaktické tendencie a výrazne sentimentálnu intonáciu. Jej vzťah k Srbom je angažovaný a ideologicky zafarbený. Dej hry sa odohráva v srbskom prostredí a protagonistky sú Srbky – matka a dcéra – utečenky z Bosny, ktoré vo Vojvodine hľadali záchranu počas bosniansko-hercegovinského povstania (1875–1878). V hre Podhradská píše o utrpení srbského ľudu a o Slovanoch ako o marginalizovanom národe v Európe. Albína Podhradská si našla inšpiráciu v ľudovej tradícii a piesne, ktoré sú súčasťou skladby, boli napísané v ľudovom duchu:
„Ľudový zbor:
Plač počuť cez Drínu,
aj povzdychy z diaľky,
Plače Bosna cez plač vzlyká.
A po Bosne srbské deti. Kde ste Srbi, bratia milí,
Pomárni nás turecká sila,
Nevidíte smútok Bosny,
A útlaky preveliké. S nami Turek nakladá,
Vstávaj, vstávaj srbské knieža;
Turecká ruka Srbov stíha,
А ty s Dríny vojskou prac. Viete, bratia, čo zármutok je.
Keď siroty nariekajú,
A do cudzej zeme utekajú,
Pomôž nám srbské knieža. Hercegovci hynú sami
Bojujúc snížinami,
V krvi sa každí topí,
Aj keď žijú v Európe.“
(Podhradská, 1880 : 14).
Podgradska okrem odkazu na ľudovú slovesnosť spomína aj chýrečného srbského básnika Branka Radičevića. V dramatickej tvorbe Albíny Podhradskej je badateľný vplyv poetiky jej otca, ktorého všetky hry boli písané vo veršoch. (Holuby a Šulek, (1850), Hora stratenej nádeje, (1865), Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, (1864), Leposava i njeno gubilište ili Novgorodske komendije (Leposava a jej popravisko alebo novohradské veselohry, 1869), Obrana a sláva našej Tatry (1882), Vyhodený študent pri Skale (1882) a Tragédia Tatry (2009, 2012, 2013, 2014).
Okrem formálnej podobnosti s otcovou poetikou na základe tejto hry vidno, že Podhradská bola zástankyňou slovanskej jednoty. Primárnu autorskú inšpiráciu nachádza v zobrazení marginalizovaného postavenia Slovanov v Európe. Presadzuje zbavenie sa „európskej demoralizácie“. v modernej Európe vidí len nástrahy a má k nej skeptický postoj: „My, Slovania, každému prajeme dobro – nám ho nepraje nik“ (Podhradská, 1880 : 18).
V hre Chudobná Mileva… autorka konfrontuje dvojaké srbské prostredie a mentalitu. Na jednej strane sú bosnianski, a na druhej vojvodinskí Srbi. Prvé prostredie a jeho hodnoty sú podľa nej pozitívnejšie, preto že je konzervatívnejšie a zachováva staré slovanské hodnoty, a druhé mladá autorka pozoruje kriticky, keďže v tom vidí módnosť a vplyv cudzieho myslenia.
Podhradská predstavila obraz multietnického prostredia. Hoci hlavná časť textu je napísaná v srbskom jazyku, v jej dráme sú repliky v maďarskom, slovenskom a rómskom jazyku. Písala o aktuálnych súčasných politických a kultúrnych témach, čo je vzhľadom na jej mladý vek nezvyčajné.
V čase keď Podhradská žila, v Bosne a Hercegovine sa došlo k povstaniu proti Turkom (1875), o rok neskôr Srbsko a Čierna Hora vypovedali vojnu Turecku, neskoršie sa k nim pripojilo Rusko (1877 – 1878). V šesťdesiatych rokoch 19. storočia sa v Rusku rozšírilo panslavistické hnutie. Po Berlínskom kongrese Srbsko a Čierna Hora získali samostatnosť, ale Rakúsko-Uhorsko nedovolilo, aby sa časti Bosny a Hercegoviny pripojili k Srbsku. Podhradská bola rozhorčená, verila, že európske národy nedoprajú Slovanom ani „štipku slobody.“ Presadzovala panslavistické myšlienky a v dráme píše, že bosniansky, hercegovinský, čiernohorský a srbský duch je rovnaký a ich spoločná vlastnosť je pomáhať nešťastným, priať a činiť iným dobro.
Zaujímavý je spôsob, akým sa Albína Pohradská zaoberá identitami skupín, formovanými v interakcii s inými identitami, vychádzajúc z lingvistických, národných a kultúrnych prvkov.
Doktorka Nada Savković ako prvá napísala o Albíne Podhradskej v texte Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej.
LITERATÚRA:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1 – 2. s. 28 – 39.
VALENTOVÁ-BELIĆOVÁ, Zdenka: Obraz Srbov v slovenskej literatúre. Nový Sad, Matica srpska, Archív Vojvodiny, 2022.
The role of women in the political and cultural history of Serbia is still not adequately recognized or visible in public discourse. Women’s roles in Serbian history, their contributions to culture, economic and political development, as well as influence in international relations, are all largely excluded from the dominant public discourses (history, culture, politics, economy). Women are additionally largely excluded from school curricula and the national cultural legacy presented in museums. Furthermore, women are excluded from the spaces we occupy in our everyday lives: naming of streets, squares, schools, awards, institutions, and foundations.
The WomeN’S Museum is a digital collection of data in connection with the lives and works of women who have left a mark on the history of Novi Sad (photography, documentation, texts, artistic work; albums, posters; secondary literature: theoretical and critical texts). It additionally features representations of practical objects, photographs, documents, artifacts, and handiwork which illustrate the everyday lives of women of a particular time period. The museum is historically contextualized by research projects and theoretical texts.
Alongside the historical perspective, the WomeN’S Museum supports and displays contemporary art and writing by women through its Online Gallery and Reading Room. This emphasizes the main goal of the museum: the strengthening of the feminist scene in all its areas, securing a space for women in the history of art, art critique, and critical theory. The bedrock of the museum is created by the combination of this database, publishing efforts, and curated collections and libraries created through other projects of The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection, such as K.A.T (a multimedia platform of contemporary women’s culture, activism and theory). The museum aims to become a stepping stone for further research, education, and promotion of a variety of exhibitions dedicated to the women of the region.
Književnica, urednica, kritičarka, novinarka, kolumnistkinja. Pisala je priče i romane kao i televizijsku, filmsku i pozorišnu kritiku, TV kritiku za dnevne novine Dnevnik. Bila je i stalna kolumnistkinja dnevnih novina Građanski list.
Sa Oskarom Davičom
Objavila je prozna dela Ampula noćnog leptira , Ne propusti nikad trikove čarolije, Liliputanci putuju u XXI vek, Četiri male žene, Ćelavi psi, YU File. Radila je kao saradnica i novinarka kulturne rubrike časopisa Glas omladine i Radio Novog Sada; kao scenaristkinja i autorka emisija kulturnog, dokumentarnog i obrazovnog programa, „Kulturnog magazina“, TV serije „Rušilački temelji“, bila je urednica emisije „U sazvežđu knjiga”. Takođe je radila i kao urednica i sekretarka časopisa za kulturu i umetnost Polja.
Sa Aleksandrom Tišmom
Kao stipendistkinja Akademie der Kunste boravila je u Berlinu, a radila je i kao dopisnica Radio Berlina “Radio multikulti”.
Čitaj mi. Trajanje 28 minutaПортретна фотографија Меланије Бугариновић, Темишвар, 1921. година (Музеј града Новог Сада)
Оперска примадона Меланија Бугариновић је својим животом, каријером и плементим гестом била везана за различите европске градове. Детињство и младалачке дане провела је у банатским градовима Белој Цркви и Темишвару, где стиче и прво музичко образовање. Највећи део професионалне каријере остварила је у Београду, али је као уметница врхунског талента била члан или гост у многобројним оперским центрима, попут Беча, Париза, Берлина, Москве, Бајрота…Не мање важна је њена веза са Новим Садом коју је успоставила одлуком да сву своју покретну и непокретну имовину поклони управо овом граду, а са идејом оснивања фонда за стипендирање младих талентованих вокалних уметника.
Почеци
Меланија Бугариновић је рођена у Белој Цркви 1903. године у економски скромној грађанској породици. У родном месту започела је школовање, као и прве музичке наступе. Како се у време Меланијиног детињства музички живот по мањим градовима одвијао у оквиру локалних музичких друштава и црквених хорова, тако су и њена прва музичка искуства (не баш пријатна) била везана за хор оваквог типа. О томе Верослава Петровић пише: „Још као ученица почела је са „појањем“ у црквеном хору, чији је диригент, незадовољан њеним тамно обојеним гласом, стално оптуживао за „фалш“ певање и непрестано је вукао за уши“(2000, 13).
До краја Првог светског рата Меланијина породица доживела је бројне трагичне догађаје, да би на послетку она остала сама са мајком која их је са великом муком издражавала. Одлука која ће значајно утицати на њихов даљи живот, али превасходно на Меланијин професионални избор, била је селидба у Темишвар 1918. године. Захваљујући великој подршци мајке, она овде започиње своје музичко образовање, учећи клавир код Илоне Цендер, а певање код Беле Бервит. Четворогодишњу Државну музичку школу завршила је за само две године, што је указивало на њен изузетан таленат и амбиције (Петровић 2000, 13).
Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Букурешт, 1928. година (Музеј града Новог Сада)
Долазак у Београдску оперу, прве улоге
Следећи значајан корак на трновитом путу изградње каријере светски признате вокалне уметнице, био је прелазак у Београд 1930. године. Овог пута Меланију је поред мајке пратила и њена осмогодишња ћерка Мирјана Калиновић, коју је добила у кратком браку са др Миланом Калиновићем 1922. године. Тако се трогенерацијска породица сачињена искључиво од женских чланова, предвођена одлучном и самоувереном Меланијом, упутила у ново животно поглавље. У престоници тадашње краљевине Југославије, њен таленат и несвакадишањи глас најпре је препознао Мирко Косић, музички руководилац Радио Београда. Ипак њен радијски ангажман је трајао веома кратко. Након само месец дана пролази аудицију код Милана Предића, управника Народног позоришта и Стевана Христића, директора Опере и постаје чланица Београдске опере. О овом периоду свог живота Меланија је једном приликом изјавила: „Ваљало је издржавати дете и мајку, а и створити себе. Нисам умела честито ни да говорим. Све онако по банатски: певаду, свираду (…) Али, брзо сам учила, пажљиво посматрала старије и искусније колеге, а и они су ми врло радо помагали“ (Лазић 2007, 9). По доласку у Београд наставила је своје музичко образовање код оперске певачице Олге Карањи. Од колега које су јој тада биле узор и од којих је учила и усавршавала своје вокалне способности, сама Меланије је издвајала Ксенију Роговску, Лизу Попову и Теодору Аресновић (Крчмар 2011, 88).
У Oпери Народног позоришта, у великој конкуренцији својих колегиница, брзо је доспела у сам врх уметничког ансамбла. Током прве сезоне 1930/31. наступала је у мањим улогама попут Дворске даме у опери Хугеноти, Албине у опери Таис, Свештенице у Аиди и Крчмарице у Борису Годунову. У приказу опере Морина Јакова Готовца, критичар К. Манојловић осврнуо се на Меланијино извођење епизодне улоге Гораве. Између осталог он примећује „осетно побољшање у њеном гласу и одсуство „мутноће“, закључујући да је „глас гђе сада металнији и чистији“ (Петровић 2000, 20). Овакав коментар још једном потврђује да је ова вокална уметница интезивно радила на развоју својих гласовних способности по доласку у националну позоришну кућу, као и да је веома рано (тумачећи епизодне улоге) привукла пажњу критике и публике.
У сезони 1931/32. Меланија већ добија прве велике солистичке улоге, попут Аменерис у Аиди, Далиле у Самсону и Далили, Ацучене у Трубадуру и Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа. Тадашња критика пажљиво је пропратила ове прве значјне роле Меланије Бугариновић. У приказима су хваљене њене гласовне способности, „певачки развој у гласу“, као и срдачност и осећајност у начину певања. Са друге стране критикована је њена несналажљивост на сцени, сценско неискуство и одсуство глумачког израза. Како ће се показати, Меланија ће за кратко време, упорниним радом и истрајношћу отклонити ове недостаке својих наступа. Тако је 1935. године њено извођење лика Марфе у опери Хованшчина описано је следећим речима:
„Једну од најимпресивнијих фигура сцене дала је гђа Бугариновић својом улогом Марфе. И у гласу и у игри гђа Бугариновић је учинила знатан напредак. Подједнако добра у сценама скрушености и сценама високе екстазе, она је уравнотежила своју креацију“ (Крчмар 2011, 109).
Београдска опера имала је ту част да 1935. године угости чувеног оперског певача Фјодора Шаљапина. Меланија Бугариновић се нашла на сцени заједно са великим уметником у опери Борис Годунов, тумечићи улогу Крчмарице и у Дон Кихоту, где је певала Дулчинију. О овом изузетном искуству и уметничком доживљају говорила је и након много година, истичући Шаљапинову посвећеност послу и менторски однос према младим колегама које је храбрио речима да се човек на сцени никад не сме понављати (Петровић 2000, 24).
Улоге попут Амнерис, Кармен, Ацучене и Марфе, а неке од њих је певала и преко две деценије, Меланији Бугариновић ће донети славу у земљи и иностранству. Колико је овај муњевити развој једне вокалне уметнице био несвакидашња појава у тадашњим оперским круговима сведочи и коментар Слободана Туркулова који је објавио неколико деценија након Меланијине појаве на сцени Београдске опере:
„Кад се зна да је Меланија Бугариновић без икакве музичке спреме, први пут ступила на сцену као Свештеница 3. јуна 1930, а да је већ 10. јанура 1932. стала уз Бахрију Нури-Хаџић, као Амнерис, то је, без сумње, један развојни пут који би збунио многе вокалне стручњаке и педагоге…“ (Туркулов 1994, 132).
Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Дворске даме у опери Хугеноти, Београд, 1931. године (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Далиле у опери Самсон и Далила, Београд, 1932. године (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Албине у опери Таис, Београд, 1934. године (Музеј града Новог Сада)
Долазак у Народно позориште за Меланију Бугариновић био је велики корак у изграњи професионалне каријере, који је нужно довео и до промена у њеном животном стилу. Промена у визуелном идентитету будуће оперске диве приметан је већ крајем треће деценије 20. века, тачније уочи њеног преласка у Београд. У њеној стилској транформацији уочава се прихватање трендова који стижу са запада, а које промовишу, пре свих, филмске глумице и жене са јавне сцене. Она почиње да носи кратку боб фризуру, која је симболизовала независну, јаку и активну „модерну жену“. У том стилу ће се и први пут представити 1930. године београдској публици једном портретном фотографијом (Јовановић Гудурић 2020, 124).
До средине 30-их година, стицањем све већег искуства на сцени, добијањем великих рола и уз позитвну музичку критику, Меланија Бугариновић ће полако градити идентитет оперске диве, праћен високом дозом гламура. Године 1936. она ступа у брак са београдским стоматологом др Александром Јовановићем. Живот са ћерком из првог брака Мирјаном и супругом наставиће у једном сада много стабилнијем породичнокм окружењу у вили на Топчидеру.
Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1932. година (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1936. година (Музеј града Новог Сада)
Чланица Бечке државне опере
Меланијина узлазна путања у статусу првакиње Oпере београдског позоришта нагло је прекинута 1937. године. Услед лоше финансијске ситуације, управа је била приморана да отпусти неке од својих чланова. Међу њима је била и Меланија Бугариновић, која добија отказ с образложењем да има довољно средстава за живот. Овај изненадни прекид ангажмана уочи почетка нове сезоне је није обесхрабрио. У једном од интервјуа који је дала листу Политика четири деценије касније, отказ у позоришту је описала следећим речима:
„Мене су 1937. године отпустили из Опере! Кад сам највише могла, кад сам летела на крилима, кад сам била у најјачем успону (…) Рекли су ми, ви сте добро удати, не морате да радите. А ја сам толико волела оперу, сцену, да бих и џабе певала! Све сам била спремна да урадим за публику која ме је носила и чије аплаузе и данас чујем…“ (Крчамар 2011, 89).
Свесна свог талента, са стеченим искуством у извођењу великих и захтевних улога, „наоружана“ позитивним критикама Меланија исте године одлази, најпре на аудицију у Државну оперу у Бечу (Staatsoper), а затим и у Берлинску оперу. Резулат је био да је примљена у обе европске оперске куће, а она ће се одлучити за ону у Бечу, где ће бити стална чланица све до 1942. године. Током 1937. године реализовала је и низ успешних гостовања (пре и након потписивања уговора са Бечком опером). Наступала је у Софији, Варни, Александрији, у Прагу где је певала Далилу, Аиду, Кармен, Орфеја и Иродијаду, затим у Грацу и Берлину где је је склопила уговор да пева Ацучену и Кармен (Петровић 2000, 81, 82).
Њени наступи у новом ансамблу одмах су пропраћени позитивним критикама. Када се бечкој публици представила улогом Ацучене, Стеван Христић је пренео речи тамошњег критичара који, између осталог, каже:
„Госпођа Бугариновић, новоангажована алтискиња наше Државне опере, као Ацучена (у Трубадуру) дала је одличан приказ и дакле издржала је сјајно пробну ватру. Веома леп, и пун глас алта, располаже великим обимом, звучи у свима положајима добро, необично је способан у изразу и модулацијама а у висини има сјај и продорност.“
Христић потом закључује:
„Овај заиста велики успех наше уметнице, госпође Бугариновић служи нашој нацији на част, али је у исто време огроман бламаж за управу Београдског народног позоришта (…) јер није била способна да оцени седмогодишњи рад госпође Бугариновић у нашој опери и њену реалну вредност…“ (Крчмар 2011, 113).
Током ангажмана у Државној опери у Бечу добила је прилику да пева у епским операма Рихарда Вагнера, што је била велика потврда њених гласовних могућности и усвојених певачких вештина, али и прилика за даљи развој. Тумачила је улогу Ерде у Зигфриду и Норну и једну од три кћери Рајне у Сумраку богова. У „бечком периоду“, како наводи Верослава Петровић, Меланија Бугариновић је упознала светску сцену, учествујући сасвим равноправно у „великом репертоару, са светским певачким величинама и са светски познатим диригентима“ (2000, 84). О томе како је била прихваћена од стране публике у Бечу, Меланије је једном приликом изјавила: „Ја сам збиља срећна: воли ме Београд, а необично ме воли и бечка публика. Она уме да воли уметнике. Писма стижу сваког дана. Публика ме сачекује пред излазом. Ја се тамо не осећам као да нисам код своје куће“ (Крчмар 2011, 46).
Плакат за оперу Аида, у улози Амнерис најављена Меланија Бугариновић, Беч, 1938. година (Музеј града Новог Сада)Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, у друштву ћерке Мирјане Калиновић, Беч, 1941. година (Музеј града Новог Сада
Ангажман у Бечкој државној опери, интернационална гостовања, сарадња са светским музичким именима, као и реакције публике, утицале су на даљу изградњу Меланијиног идентитета оперске диве. Серија њених портретних фотографија настала у бечком фотографском атељу Fayer 1939. године, представљају визуелну потврду овог личног процеса. Поменути атеље се до Другог светског рата налазио надомак Државне опере, а у њему су настали бројни портрети позоришних уметника. На Меланијиним портретима, на којима је заогрнута широким огртачем од природног крзна и са шеширом са нецом преко лица, видљива је естетика, такозване, холивудске гламур фотографије.
Они зраче елеганцијом и софистицираношћу, а препознатљива је сличност са фотографијама холивудских глумица, попут Ирен Дуне и Мери Боланд, насталим исте године (Јовановић Гудурић 2020, 126).
Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Беч, 1937. година (Музеј града Новог Сада)
Повратак у Оперу Народног позоришта у Београду, улоге, гостовања, Бајројт, грамофонске плоче
Као чланица Бечке државне опера, Меланија Бугариновић ће наставти да пева и у српском националном театру. Њена повремена гостовања у Београду била су за београдску оперску публику посебни догађаји. Већ 1939. године она је потписала са тадашњим управником Народног позоришта Предићем уговор о сталном ангажману. У децембру исте године наступа у њеној већ „старој“ улози Далиле, а критичар је Милојевић пише:
„Глас потпуно зрео, глумачки гест потпуно слободан, те две компоненте уметности гђе Бугариновић учиниле су да улога Далиле оживи свим својим епско-драмским махом (…) Иако дикција гђе Бугариновић још није довољно јасна, ипак је и у томе правцу наша првакиња учинила знатан корак унапред, па су драмски развоји добили у пластици“ (Крчмар 2011, 125).
Након периода у којем је паралелно наступала у Бечу и Београду, Меланија ће се по завршетку Другог светског рата у потпуности вратити Народном позоришту, где остаје све до пензионисања 1968. године. По повратку она наставља да наступа у већ препознатљивим главним ролама које даље усавршава.
Како наводи Верослава Петровић, београдска међуратна и послератна публика везивала је дуго име Меланије Бугариновић за улогу Амнерис у опери Аида, а у којој је тријумфовала дуги низ година, певајући је скоро петнаест сезона(1932-1937, 1938-1940, 1948-1955.) (Петрвић 2000, 23). За креацију овог лика додељено јој је Одликовање Владе ФНРЈ, 1949. године.
Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)
Још једна од њених антологијских улога била је свакако Кармен коју је наставила да тумачи и у послератном периоду од 1948. до 1953. године, када стиче епитет „бесмртне Кармен“. Једном приликом сама Меланија је изјавила: „Двадесет година певала сам Кармен и после двадесет година питала сам саму себе – да ли би то све могло бити и боље и другачије“ (Петровић 2000, 24).
Ова реченица потврда је њеног односа који је имала према послу и улогама, а који су обележили константан рад на усавршавању свих аспеката изведбе.
Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кармен, Београд, 1941. година (Музеј града Новог Сада)Сценска фотографија Меланије Бугариновић у улози Кармен, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)
Према мишљењу Верославе Петровић, Меланија Бугариновић је ипак највећи број година у својој уметничкој каријери посветила креирању лика Ацучене у опери Трубадур. Како је већ наведено, ову улогу је почела да пева већ на самом почетку каријере, а по повратку у Београд наставила је са њеним тумачењем преко десет сезона. Интересантно је споменути да се Меланија управо са улогом Ацучене представила новосадској публици на свом првом (и последњем) гостовању 1959. године. Приликом гостовања у Темшвару, њено тумачње лика Ацучене тамошња критика описала је следећим речима: „Меланија Бугариновић преживаљавала је убедљиво драму Ацучене на једноставан начин, без спољних оптерећења улоге некорисним патетичним гестовима, на шта иначе вуче интерпретација ове личности. И музичка линија улоге била је изражена са истом једноставношћу доброг квалитета“ (Петровић 2000, 38, 39).
Плакат за оперу Трубадур, Меланија Бугариновић у улози Ацучене, Државна опера у Темишвару, 1960. година (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Ацучене у опери Трубадур, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)
Дуги низ година Меланија Бугариновић је тумачила и лик Кончаковне у опери Кнез Игор, која је после десет година поново постављена у Народном позоришту у Београду 1946. године. Њено тумачење Кончаковне је у тадашњој штампи описано следећим речима: Меланија Бугариновић је остварила певачку партију Кончаковне распевано и страсно, са свим квалитетом свога мецосопрана, који је неодољиво пленио“ (Петровић 2000, 42. Овом улогом је потврдила и своју светску славу певајући је са ансамблом Београдске опере пред публиком у Паризу (1956), Висбадену (1956), Лозани (1959), Каиру (1961), Барселони (1962) и Атини (1964).
Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кончаковне у опер Кнез Игор, Београд, 1961. године (Музеј града Новог Сада)
Још једна опера са којом се национални театар представио успешним гостовањима била је Хованшчина од Мусорског. Меланија је у њој тумачила улогу Марфе, са којом је такође стекла светску славу, певајући је дуги низ година, у периодима 1955–1957, 1959–1963. као и 1968. године. У режији Бориса Гавеле, ова опера је постављена 1955. године, а у главним улогама су поред Меланије Бугариновић, били још и Никола Цвејић, Алескандар Маринковић, Драго Старц и Мирослав Чангаловић. Са Хованшчином се београдски театар представио на већ поментом гостовању у Висбадену (1956), када је критичар тамошњег листа, између осталог, написао: „
„Заиста је било величанствено како је Меланија Бугариновић својим волуминозним, нијансама богатим алтом изразила различита расположења која су се међусобно преплитала. Њена велика певачка уметност нарочито се показала у пијанисиму, када нас је тако стварно и најдубље потресла“ (Петровић 2000, 58).
Уследила су гостовања Хованшчине у Венецији (1960), затим (заједно са још неколико представа углавном словенских аутора) у Варшави (1960), Единбургу (1962), да би 1964. било крунисано извођењем у Бечкој Државној опери. У својој некадашњој оперској кући Меланија Бугариновић је поново задивила публику и критику својим тумачењем Марфе. Један од критичара је том приликом написао: „И Мела (сада Меланија) Бугариновић чула се у улози Марфе као контраалт, који по боји гласа, изразу и савршеним пијано – наступима не треба да се плаши, као ни до сада, никаквог поређења…“ (Петровић 2000, 62). За улогу Марфе награђена је и Октобарском наградом града Београда.
Програм опере Хованшчина у извођењу ансамбла Народног позоришта у Београду на Дубровачким летњим играма, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1958. година (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе у опери Хованшчина, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)
Међу значајним улогама које је Меланија Бугариновић изводила дуги низ година и по повратку на београдску сцену издвајају се још и Далила у опери Самсон и Далила, Улрика у опери Бал под маскама, Марина Мнишек у опери Борис Годунов, Сузуки у опери Мадам Батерфлај, Ката у опери Коштана и Филипјевна у опери Евгеније Оњегин.
Плакат за оперу Самсон и Далила у Народном позоришту у Београду, Меланија Бугариновић у улози Далиле, 1962. година (Музеј града Новог Сада)
Поред већ набројаних интернационалних гостовања са ансамблом Београдске опере, Меланија Бугариновић је током педесетих и шездесетих година 20. века остварила и низ запажених концертних наступа и гостујућих ангажмана на светским позорницама. Са групом солиста из Загреба и Београда, 1950. године наступала је у Тел Авиву, Јерусалиму и Хаифи. Две године касније певала је Вагнерову Ерду у Венецији. У Аугсбургу је 1953. године гостовала на Фестивалу италијанске оперске музике. Заједно са београдским колегом Душаном Поповићем реализовала је 1956. тронедељну турнеју по тадашњем Совјетском Савезу, наступајући у Минску, Лењинграду, Москиви и другим градовима. Исте године са пијанисткињом Мелитом Лорковић одржала је концерт у Атини. Године 1957. била је гошћа Краљевске фламанске опере у Антверпену, а 1960. у улози Ацучене гостовала је у Државној опери у Темишвару. У неколико наврата током шесдесетих година гостовала је и у Монте Карлу.
Плакат за оперу Зигфрид, Меланија Бугаринивоћ у улози Ерде, Венеција, 1952. година (Музеј града Новог Сада)
Фотографија Меланије Бугариновић и Душана Поповића приликом одласка на турнеју по Совјетском Савезу, 1956. година (Музеј града Новог Сада)Плакaт за концерт Меланије Бугариновић и Душана Поповића у Московској државној опери, 1956. година (Музеј града Новог Сада)Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Аугзбургу, 1953. година (Музеј града Новог Сада)
Један од свакако најзначајних ангажмана у каријери Меланије Бугаринић било је њено учешће на Бајројтским свечаностима 1952. година. Овај аутентичан музички фестивал осмислио је и за његове потребе изградио посебну оперску кућу, Рихард Вагнер 1876. године. Од самог настанка, па све до данас, свечаности се одржавају по строгим правилила која важе како за учеснике, тако и за публику. Бавећи се социолошком анализом овог својеврсног културолошког и музичко-сценског феномена, Драгана Јеремић Молнар између осталог наводи:
„Још увек актуелно мишљење да Бајројт исијава трајном и тајном моћи, као и утисак да Вагнерова музичко-драмска дела презентована једино у Бајројтском позоришту зраче дејством чији су квалитет, интензитет и учинак незамисливи и непостизиви у конвенционалним оперским институцијама почивају, ипак, понајвише на чињеници да је своје свечаности – чију је концепцију осмишљавао и усавршавао дуже од две деценије – Рихард Вагнер на известан начин инструментализовао, додељујући им функцију централног медијума за распрострањивање сопственог светоназора“ (2006, 435).
За вокалне уметнике учешће на Бајројтским свечаностима значи бити „одабран“. Меланија је имала потребно искуство у извођењу Вагнерових дела које је стекла, како је већ наведено, у Бечкој државној опери. У једном предратном интервјуу, говорећи о ангажману у Бечу и Берлину, између осталог је изјавила: „Ту сам имала прилике да будем од стране славних диригената упућена у лепоту и високу вредност музике Вагнера, који ми је сада постао највећи идол…“ (Петровић 2000, 86).
За то је посебно био заслужан тадашњи директор и диригент опере Ханс Кнапертсбуш, који ће се почетком 50-их година наћи у улози сталног диригента у Бајројту. На фестивалу у лето 1952. године Меланија Бугариновић је тумачила следеће улоге: Ерду, богињу Земље у Рајнском злату и Зигфриду, Гримгерде, једну од осам Валкира и Фрике, богињу заштитницу брака у Валкири и Валтрауте и Норну у Сумраку богова (Петровић 2011, 87). Постала је је трећа Југословенка и прва Српкиња која је учествовала на Бајројтским свечаностима, уписујући још једном своје име у анале савремене музичке историје.
Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Бајројту, 1952. година (Музеј града Новог Сада
Током педесетих и шездесетих година 20. века Меланија Бугариновић jе са колегама снимила и неколико комплета грамофонских плоча. У издању дискографске куће Decca 1954. године објављења је опера Борис Годунов са Меланијом у улози Марине, док је 1963. изашла плоча са истом опером у издању куће Angel Rekords на којој је Меланија тумачила лик Дадиље, а њена ћерка Мирјана лик Крчмарице. У издању куће Decca трајно су звучно забележена и Меланијина извођења Коначаковне, Марфе, Филипјевне, као и Грофице у Пиковој дами. Дискографска кућа La Voix de Son Maitre објавила је 1959. године оперу Живот за цара са Меланијом Бугариновић у улози Вање.
Омот комплета грамофонских плоча, опера Хованшчина, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1954. година (Музеј града Новог Сада)Комплет грамофонских плоча, опера Живот за цара, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Вање, 1959. година (Музеј града Новог Сада)
Средином педесетих година 20. века Меланија Бугариновић је у потпуности формирала идентитет оперске диве, што се може пратити на њеним портретним фотографијама насталим у овом периоду. Одевена у одећу једноставног и елегантног кроја, са дискретним модним додацима и накитом, самоувереног става у начину позирања, она се представља као уметница доказаних квалитета и утицајна припадница јавне сцене. Из овог периода сачуване су и бројне фотографије из њеног приватног живота, настале у амбијенту породичне виле, на путовањима и у тренуцима провођења слободног времена. Овде је видљива тежња Меланије и њеног супруга Александра да очувају идентитет грађанске породице, а у складу са њиховим пореклом, образовањем и професионалним каријерама.
Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића и ћерке Мирјане Калиновић Калин, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)Портретна фотографија Меланије Бугариновић, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)Фотографија Меланије Бугариновић у амбијенту породичне виле, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)Фотографија Меланије Бугариновић прилком полагања возачког испита, Београд, 1959. (Музеј града Новог Сада)Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића, 60-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада
***
Након пуне четири деценије фасцинантног уметничког рада и преко шездесет остварених улога, Меланија Бугариновић се 1968. године опростила од своје публике.
Њена последња улога коју је отпевала на сцени Народног позоришта у Београду била је очекивано Марфа у опери Хованшчина. Две године касније у интервјуу који је дала за лист ТВ Новости, свој однос према уметничкој каријери описала је следећим речима:
„За мене је сцена била мој други део живота, можда и мој прави живот. Када сам падала, онда је то било падање. Нисам штедела своје тело. Кад сам певала, онда нисам чувала глас. Певала сам као да сам последњи пут на сцени (…) На сцени сам и волела и патила и умирала свом својом душом и телом“(Крчмар 2011, 77).
Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе, након опроштајне представе, Београд, 1968. година (Музеј града Новог Сада)
Фонд за унапређење вокалне уметности младих „Меланија Бугариновић и Мирјана Калиновић Калин“
Након преране смрти ћерке Мирјане Калиновић Калин, такође признате вокалне уметнице, Меланија Бугариновић је донела одлуку да сву своју непокретну и покретну имовину поклони граду Новом Саду, како би се након њене смрти формирао фонд за стипендирање младих талентованих певача. Нови Сад је одабрала, према речима Весне Крчмар, као град богате позоришне и оперске традиције (2011, 20).
У време када се и писмено обратила Градоначелнику Новог Сада са овом идејом, грађена је нова, модерна зграда Српског народног позоришта, а основана је и Академија уметности са музичким, ликовним и драмским одсецима. Уговор о поклону са налогом за оснивање Фонда Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калинза унапређење вокалне уметности младих у Новом Саду закључен је 30. марта 1978. године. Управни одбор Фонда 1989. године донео је Правила Фонда, према којима је, између осталог, утврђено да се средства користе за стипендирање ученика Музичке школе (воклани смер) и студената Академије уметности у Новом Саду (студенти соло певања и пијанисти/корепетитори). У претходне четири деценије Фонд је кроз месечне новчане стипендије помогао школовање и образовање бројних младих вокалних уметника и пијаниста, споводећи племениту мисију Меланије Бугариновић.
У поменутом Уговору о поклону, наведено је и да се из покретне имовине која се уноси у Фонд издвоје предмети везани за Меланијин уметнички развој и стваралаштво, као и њене ћерке Мирјане Калиновић и на одговарајућ начин учине доступним јавности. Годину дана након смрти Меланије Бугариновић извршена је примопредаја покретне имовине између Скупштине града Новог Сада и Музеја града Новог Сада уз обавезу Музеја да од преузетих предмета оформи Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. То је и учињено, па се Меморијал, као посебна музејска збирка и данас налази у саставу Музеја. Поред документарног материјала који сведочи о светским каријерима вокалних уметница, овде се чувају и публици презентују предмети ликовне и примењене уметности којима је Меланија Бугариновић некада била окружена у свом дому.
Фотографије Меланије Бугариновић приликом посете Новом Саду уочи потписавања Уговора о поклону, 1978. година (Музеј града Новог Сада)36. Концерт стипендиста Фонда за унапређење вокалних уметности младих Меланија Бугариновић у Мирјана Калиновић Калин, Нови Сад, 2023.
Попис улога Меланије Бугариновић у Народном позоришту Београд (Преузето из Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије)
Свештеница, Ђ. Верди, Аида, 1930, 1931, 1932.
Клорис, Молијер, Жорж Данден, 1930.
Крчмарица, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1930–1935.
Златија, П. Крстић, Зулумћар, 1930, 1932.
Лола, П. Маскањи, Кавалерија рустикана, 1930, 1931, 1934, 1943–1944, 1946–1947.
Половецка девојка, А. Бородин, Кнез Игор, 1930–1931.
Ђована, Ђ. Верди, Риголето, 1930, 1933.
Пратилица, Ђ. Пучини, Турандот, 1930.
Сабурова, Н. Р. Корсаков, Царска невеста, 1930, 1931.
Мерцедес, Ж. Бизе, Кармен, 1930-1932.
Глас матере, Ж. Офенбах, Хофманове приче, 1930, 193–1935.
Салче, П. Коњовић, Коштана, 193–1933.
Полина, П. П. Чјаковски, Пикова дама, 1931, 1933–1934, 1940.
Даринка К. Суботић (1883-1928) је била председница Матице напредних жена, чланица готово свих српских женских организација у Новом Саду почетком 20. века, једна од првих уредница новинских загонетки (hádankář), преводитељица са чешког и руског језика, и помоћна библиотекарка Матице српске.
Животна и радна[1] биографија Даринке К. Суботић неодвојиво је уплетена у биографију њеног супруга Каменка Суботића. Тако је и средње слово њеног имена, које није изостављала у званичним документима, означавало прво слово имена супруга, а не оца. Ради се о материјализацији честог модела, наметнутог талентованим женама кроз друштвене конвенције 19. и почетка 20. века, да даровитост, знање, способност, вредноћу и вештине положе у корист очева, браће, а у овом случају – супруга.
Рођена је у Београду у породици Николе и Љубице Секулић, а на основу кратке приче „Из детињства“, коју је објавила у Српском цвећу, јасно је да се радило о врло угледној српској породици коју је, током путовања у Дубровник на отварање споменика Гундулићу 1893, примио и књаз Никола (Петровић). Даринка Суботић је записала да јој је том приликом црногорски књаз указао посебну част. Њен даљи усуд сведочи о још једној појави у српском друштву у 19. веку, а то је да су супружници без порода усвајали децу блиских рођака. Тако је Даринку Секулић усвојила тетка, супруга дворског књиговесца Франца Енгелхарта, али испоставиће се да адоптираност није значила и прекид са родитељском традицијом и културом.
Угледне београдске породице школовале су кћери, те је Даринка у родном граду завршила основну и четири разреда Више женске школе, а затим је образовање наставила у оквиру „приватних часова“, без формалне верификације (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Мера пожељног образовања за девојке из угледних породица била је задовољена, будући да је патријархална норма с краја 19. века женама наметала брак као извор егзистенције. На самом почетку 20. века Даринка Енгелхарт венчала се са др Каменком Суботићем[2], који је у време склапања брака био библиотекар Велике школе у Београду.
Суботићи су се 1904. преселили у Праг где је Каменко уз велику помоћ супруге уређивао Српско цвеће (1904-1905) и Илустровани гласник (1904-1905). Даринка је, поред тога што је била контрибутор, објавивши кратку причу „Из детињства“ (Српскоцвеће, 1905: 50-51), кратки текст о чешкој глумици, списатељици и новинарки Марији Лаудовој Хоржицовој (Илустровани гласник, 1905: 27-29) и превод одломка путописа По Чешкој В. Мршћика (Српско цвеће, 1905: 11-12), била и уредница рубрике загонетки[3], одгонетки и ребуса. Испоставило се да је тај део Српског цвећа и Илустрованог гласника наишао на велико интересовање читалаца, те су установљене награде за решавање задатака и успостављена масовна писана комуникација са читатељством позната као „Тетка Дарина пошта“.
Српско цвеће, Праг, 3. март 1905. стр. 70.
После пресељења у Нови Сад 1905. и кратког боравка у Београду (1907-1912), Даринка Суботић је наставила да буде драгоцена сарадница супругу у наредним издавачким подухватима, али без формалног признања, или, како је Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада записао, „живо је сарађивала“ у листовима и часписма које је Каменко Суботић покренуо: Илустрованигласник (Нови Сад, 1905-1906), Новости (Нови Сад, 1905-1906), Новосадске новине (Нови Сад, 1907), Пролеће (Београд, 1909), Илустрована ратнахроника (Нови Сад, 1912-1913) и Дунав (Нови Сад, 1920-1922) (Попов 2006: 193). Такође је записао да је она током боравка у Београду објављивала текстове и у Београдским новинама.
Блискост брачног пара Суботић, огледала се у константи да је супруга била ослонац у сваком подухвату и усуду свог партнера на начин да се њен допринос није морао видети, нити поменути, што је било сасвим по мери врлине српске патријархалне породице. Даринка Суботић је током Првог светског рата пратила супруга у прогонство у Дебрецин, где га је протерао аустроугарски режим, а где је она радила као болничарка у болници за заразне болести. После Првог светског рата Каменко Суботић је био један од кључних особа у обнављању рада Српског народног позоришта у Новом Саду, а Даринка Суботић је била агилна чланица Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште. Каменко Суботић је забележио да је и оснивање Културног пресбироа, који је покренуо двадесетих година 20. века у Новом Саду „снажила (је) топла инспирација“ супруге (Попов 2006: 205).
Када је Каменко Суботић ангажован за библиотекара Матице српске Даринка Суботић је на његов захтев, у мају 1922. „изабрана за библиотекареву помоћницу“ (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Ту, између осталог стоји да је она ауторка „одличне каталогизације Библиотеке Матице српске“, али да јој се није остварила жеља „да за штампу припреми Каталог Библиотеке“ (Исто, 49). Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада и аутор Историје Матице српске њен допринос бележи умеренијом оценом тврдећи да је „знатно допринела да се Матичина библиотека уреди и постане приступачна за ширу читалачку публику“ (Попов 2006: 193).
Даринка К. Суботић је током процеса обнављања рада српских женских организација по завршетку Првог светског рата, па све до своје смрти 1928, значајно допринела развоју и унапређењу женског активистичког покрета у Новом Саду. У том бурном двадесетогодишњем периоду политичких промена, преиспитивала се улога жена у друштву, а Војвођанке, које су већ учествовале у изборном процесу и одлучивању унутар Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи о присаједињењу Краљевини Србији, очекивале су политичка права као и позитивне промене на плану личних и породичних права.
Унутар колоплета платформи женског јавног деловања почетком 20. века на тлу Војводине и Новог Сада било је видљиво да се поред традиционалних, као што су хуманитарне и образовне, појавиле и оне окренуте редефинисању положаја жена у друштву. Даринка Суботић је била једна од ретких које су беспоштедним радом давале пример како да се сви постојећи активистички планови жена повежу и ускладе са настојањима за општи напредак друштва. То је доказивала чланством и преданим радом у многим женским организацијама: Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња, Женској читаоници „Посестрима“, Друштву „Кнегиња Зорка“, Женској странци, а надасве Матици напредних жена. Овако свеобухватан ангажман није могао остати непримећен, те је најпре изабрана за чланицу Управног одбора, а затим у јуну 1924. и за председницу Матице напредних жена. Даринка Суботић је унутар првог, врло кратког периода председниковања направила предлог „читавог сезонског програма“ који је „пропагандистички и финансијски“ унапредила са циљем да се направи солидан темељ на коме се могу развијати сви наредни програми (РОМС М. 7.222).
Писмо које је крајем августа 1924. послала Управном одбору организације, подносећи оставку, најпре открива кризу унутар лидерства организације и покушај да се иста разреши избором Даринке Суботић, а затим и чињеницу да су поделе биле дубље и делом повезане са околностима у вези са тим избором[4], али и усмерене ка њој лично. У писму-оставци даље стоји да је током тог процеса „пажљиво студирала ситуацију“ Матице напредних жена и то „како унутрашњу, тако и њезине спољашње односе, могућности и немогућности остварења тога програма“ и закључила да се ситуација променила у односу на њену „личност“ (Исто). Такође је замолила да се о „детаљима промењене ситуације не дискутује“, да се оставка усвоји, а да ће она и надаље бити корисна чланица организације (Исто).
На Ванредној скупштини Матице напредних жена одржаној 1. септембра 1924. усвојена је оставка Даринке Суботић, а за председницу је изабрана Катица Главина (РОМС М. 10.985). Али годину дана касније, на Редовној годишњој скупштини Матице напредних жена одржаној 19. септембра 1925. Даринка Суботић је поново изабрана за председницу организације, без записнички констатованих назнака, наговештаја и објашњења како је дошло до поновног предлагања и прихватања лидерске позиције. Она је функцију председнице организације прихватила, а вршиће је све до смрти – до јуна 1928.
Програм који је, пре оставке, понудила, а касније и допунила темељио се на серији предавања „делом из круга феминизма, литерарна, географска, историјска“. Она су била пажљиво припремана кроз ангажовање врхунских предавача за сваку област или тему која је презентована јавности. Најугледније личности културе, науке и друштвеног живота биле су ангажоване за предаваче, те су предавања постала препознатљива лична карта Народног универзитета – најзначајније тековине Матице напредних жена (ИАГНС, 34240/1926, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925; РОМС М. 9562, Извештај 1925-1926). У Рукописном одељењу Матице српске се чувају писма где је Даринка Суботић, као председница Матице напредних жена, у позицији адресата[5], а која показују са коликом је пажњом и упорношћу организовала предавања, бринула о доласку предавача и о комуникацији са публиком. У сезони 1926-1927. под председништвом Даринке Суботић програм Народног универзитета проширен је увођењем концерата класичне музике. Гостовали су врхунски уметници из Београда, док су за клавирску пратњу биле задужене Новосађанке, Милица Моч и Вида Вулко Варађанин (РОМС М. 9.562 Извештај 1926-1927). Преписка коју је водила показује и настојање лидерке Матице напредних жена да се предавања одрже и ван Новог Сада. Са каквим проблемима се сусретала показује писмо Димитрија Хаднађева, учитеља из Старог Бечеја где стоји да се предавања у том граду могу држати од новембра до марта, „недељом и свецем“, те да Старобечејци немају пара за пут и хонораре предавача (РОМС 16.178).
Програмска новина, која је, захваљујући Даринки Суботић, уведена као стална активност Матице напредних жена било је обележавање сећања на значајне личности, пре свега српске културне баштине. Лидерке Матице напредних жена веровале су да се култом великих људи бори против „американисања душе“[6] (АГНС Извештај 1923-1924). Први такав програм био је посвећен Савки Суботић, а састојао се из помена и свечане академије одржане 25. новембра 1924. Уследили су програми посвећени великанима као што су Јован Јовановић Змај, Ђура Даничић, Јован Цвијић, Бранислава Нушића, Јован Скерлић, Томаш Масарик, Петар Петровић Његош и Никола Тесла (Исто). Представнице Матице напредних жена учествовале су и на прослави посвећеној Илији Округићу у Срему (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925).
Током програмске сезоне 1923-1924. и 1924-1925. још једна активност Матице напредних жена ушла је у ред сталних акција. Радило се о поклањању књига основним школама, „Орфелинату“[7] у (Сремској) Каменици, а на сéлу Женске читаонице „Посестрима“ „ратаркама“ подељено је 1000 књига чији је издавач било Министарство народног здравља (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925). Под председништвом Даринке Суботић чланице Матице напредних жена су за женску децу која из околних насеља долазе у Нови Сад у школе, а која су често „приморана да рано у јутру и касно увече без родитељског надзора путују, лутају по улицама, буду изожена разним искушењима, опасностима, претеривањима“, отвориле сопствено обданиште (РОМС М. 9.562, Извештај 1925-1926).
Даринка Суботић је као лидерка Матице напредних жена узела учешче у акцији за очување Правног факултета у Суботици јер му је претила опасност да буде укинут (РОМС 16.186). Акција је окупила све релеванте институције и државне службе из Војводине, црквене општине на челу са епископом бачким и најутицајнија женска удружења (Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Матица напредних жена). Такође, на позив Матице српске формиран је Акциони одбор за прославу стогодишљице рођења Светозара Милетића, а Даринка Суботић и Зора Стефановић (лидерка Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња) ушле су у тај одбор (РОМС 16.180).
Даринка Суботић је била инспирисана делом Савке Суботић. Истражујући дело ове Новосађанке у Рукописном одељењу и Библиотеци Матице српске скупила је грађу на основу које је одржала предавање о славној претходници са којом није била у родбинским везама. Предавање које је одржала 1924. штампано је следеће године као публикација под називом Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Предавање је имало за циљ да од заборава спаси наслеђе теорије и праксе које је женском активистичком покрету оставила Савка Суботић. Ради се о једном од првих истраживања о боркињи за женска права насталог унутар грађанског женског покрета одмах после I светског рата у коме се у први план стављају они домети борбе који се тичу колективне еманципације српског народа (и његовог женског дела) у контексту развоја домаће радиности. Из предавања „Бољшевички и југословенски феминизам“ које је одржала на Народном универзитету 7. децембра 1927. види се да је заговарала оснивање Женске странке али и реформски, а не револуционарни пут борбе за женска права који при том узима у обзир и традицију у којој се покрет развијао. Предавање је изазвало реакцију „пречасног господина“ Стевана Поповића који је „преухитрио са осуђивањем сифражеткиња“ („Застава“, 6. децембар/ 23. новембар 1927). Под председништвом Даринке К. Суботић Матица напредних жена наставила je са темама о женском питању, те је следеће предавање одржао др Алексије Јелачић „о жени у стварању модерног друштва“ (Застава, 5. фебруар 1928).
Феминистички активизам Даринке Суботић темељио се на мрежи малих корака који би, ако се изводе здруженим женским снагама константно и доследно, требало да донесу низ скромних помака, пре свега у свакодневном животу жена. Као председница Матице напредних жена заузела се за тек свршену адвокаткињу Радмилу Милић која је конкурисала за адвокатског приправника у новосадском Касационом суду и том приликом одбијена „без икакве озбиљне мотивације“ (РОМС 16.160). Такође, уз помоћ представница Народног женског савеза Краљевине СХС, Матица напредних жена је одлучила да по угледу на београдски модел организује „заштиту палих жена и девојака“, али у архиви организације нема података о реализацији ове замисли (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена 13. јун 1924). Збир програма и активности Матице напредних жена биле су видљиве и ван Новог Сада и Војводине, те је организација, за време док је на њеном челу била Даринка Суботић, награђена Дипломом Друштва Св. Климента у Охриду (РОМС. М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ, 28. мај 1926).
Даринка Суботић је на челу Матице напредних жена била непуне три године. Њену изненадну смрт Каменко Суботић је везао за њен библиотечки рад, те је користећи налаз лекара тврдио да се заразила „познатим бацилима у библиотеци“, док је анонимни аутор некролога у новосадској Застави био мишљења да се радило о слому насталом напорним и тешким радом на многим плановима (Попов 2006: 193; Некролог, Застава 1929: 2). Комеморативна седница одржана 21. јуна 1928. у Матици напредних жена показала је да су ангажованост и резултати рада Даринке Суботић били високо цењени. То је био разлог да чланице Управног одбора организације одлуче да је упишу у Коло српских сестара као „добротвора“ са улогом од 500 динара и за „члана Добротвора у Фонд чика Јове у Новом Саду јер је њеном иницијативом тај фонд основан“ (РОМС М. 7217).
Животни пут Даринке К. Суботић је један од примера многих женских гласова из сенке који остају ван светлости историјског знања и културе сећања. Културне елите с краја 19. и почетка 20. века најчешће су признавале допринос жена само ако се радило о делатном напору за непосредну употребу оних знаменитих мужева, очева и браће који су управо на тим темељима зидали сопствену бесмртност, или бар тренутну славу. Тако креиране симбиозе биле су познате савременицима, а затим би сав тај женски труд, њихова пожртвованост, креативност, знање ишчилили из народног памћења. До почетка 20. века махом су опстајали биографски идентитети мушкараца, од којих су многи, као у случају брачног пара Даринке и Каменка Суботића, били положени на темељ женске креативне и радне енергије, вере наде и љубави.
Библиографија
Суботић К. Даринка, „Из детињства – скица с пута“, Српско цвеће, 1. фебруар 1905.
Суботића К. Даринка, „Hádankářstvi (загонетање) у Чешкој“, Српско цвеће, 3. март 1905.
Суботић К. Даринка, „Марија Лаудова“, Илустровани гласник, 15. новембар 1905.
Суботић К. Даринка, Савка Суботић– предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.
Преводи
Са руског на српски језик
Клофач, Вацлав. 1905. „Писма о Руско – јапанском рату (дозволом пишчевом са чешког превела Даринка К. Суботића). Ilustrovaný Glasnik, Ročnik I. Čislo 9. Златни Праг: Штампарија Дра Едварда Грега и сина.
Љејкин Н. А. „Вратио се из лова“, Београдске новине бр. 326, 1907. (Наведено према Погодин 1936: 177)
Са чешког на српски језик
Мршћик, В. „Златна нит“ одломак из путописа „По Чешкој“, Српско цвеће, 1. јануар 1905.
Викова-Кунетицка Божена, „Курјук- Перчин“ – драма. Премијера је била у Српском народном позоришту у новембру 1913.
Извори:
Историјски архив Града Новог Сада (ИАГНС)
Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Матица Напредних Жена, Извештај о раду 1923/1924“.
Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Извештај о раду Матице Напредних жена у год. 1924. – 1925.“
Рукописно одељење Матице српке (РОМС)
М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:
Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 13. јун 1924.
Записник Ванредне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 1. септембар 1924.
Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 19. септембар 1925.
Записник XVI одборске седнице Матице напредних жена, Нови Сад, 28. мај 1926.
Програм прославе Змајевог рођења 6. децембра 1925.
М. 9.562. Извештаји о раду Матице напредних жена 1923/4; 1925-1926 и 1926-1927.
М. 7. 217. Дневник Матице напредних жена. Записник са XIX, Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јунa 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.
М. 7222. Писмо Даринке К. Суботић Управном одбору Матице напредних жена, Нови Сад, 25. август 1924.
16.157. Писмо Стаменка Ђурђевића Даринки Суботић, Београд, 8. новембар 1926.
16.186. Писмо Председништва Матице српске председници Матице напредних жена, Нови Сад, 14. децембар 1925.
16.180. Писмо Председништва Матице српске Даринки Суботић, председници Матице напредних жена, Нови Сад 25. децембар 1925.
16. 178. Писмо Димитрија Хаднађева Даринки Суботић, Стари Бечеј, 19. септембар 1926.
16.160. Писмо Анкице Ђукић Даринки Суботић, Београд, Београд ,24. фебруар 1926.
Литература
Аноним, „Народни Универзитет – Бољшевички и југословенски феминизам“, Застава, Вести, 4. децембар/21. новембар 1927.
Аноним, „На гробу Савке Суботићке“, Застава, Вести 14/27. новембрар 1927.
Аноним, „Женско право гласа – Женско питање на прослави „Посестриме“ – У тишини се организује женска странка – Шта ће на то коначно рећи жене Српске Атине – Прво чујмо шта ће рећи о женској странци“, Застава, 6. децембар/ 23. новембар 1927.
„Дара К. Суботић (1883-1928)“, Велики орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. годину. (Нови Сад: Штампарија Деоничарског друштва „Натошевић“, 1929), 42.
„† Дара К. Суботић“ Застава, 19. јун 1929.
Погодин, Александар. прир, Руско – српска библиографија 1800-1925. I књига: Књижевност. (Београд: Српска краљевска академија, Посебна издања књ. CX, Филозофски и филолошки списи књ. 29, 1936), 177.
Попов, Душан, „Суботић Даринка“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 193.
Попов, Душан, „Суботић др Каменко“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 202-205.
Предојевић, Ненад Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861-1941).Аналитички ивентар XX/2. Нови Сад: Архив Војводине – Научно информативна средства о архивској грађи, 2018.
Stojaković, Gordana. Znamenite žene Novog Sada I, Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Суботић К. Даринка. Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.
[1] Податке о уредничком и новинарском раду Даринке К. Суботић још увек истражујем јер је тај рад повезан са истраживањима у библиотекама ван Новог Сада (прим. аут.).
[2] Др Каменко Суботић (1870-1932) је после студија на филозофском факултету у Загребу, затим Грацу и Прагу докторирао у Грацу.
[3]Српско цвеће је издавао Ф. Видра, власник „Видрине творнице житне каве“ у Прагу као што је писало на дну сваког броја. Лист је доносио рекламе за производе ове фабрике, али је истовремено издавач захтевао да се установи рубрика загонетки, одгонетки и ребуса (прим. аут).
[4]Кад је прошла прочелница госпођа Анђелка Јовановић пролетос поднела била оставку, у нашој организацији настала је мала забуна, јер се, до последњег тренутка, није помишљало на личност нове прочелнице, па је мени сугерисано: да се примим прочелништва, да се спасе тадашња ситуација. (…) али сам нагласила, а и Главна Скупштина је моју жељу усвојила да је примање привремено (РОМС М. 7.222).
[5] Адресат – особа којој су писма упућена (прим. аут.).
[6] Једно од предавања на Народном универзитету било је и „Американизација европске расе и културна декаденција“ вајара Стаменка Ђурђевића (РОМС 16.157).
[7] Српско-американски дом за децу ратну сирочад („Орфелинат“) у Сремској Каменици основала је 1919. Даринка Грујић-Радовић. Године 1929. дворац Марцибањи-Карачоњи је купљен новцем Џона Фротингема и у њему је дозволом Министарства трговине и индустрије отворена Нижа и Средња занатска школа (Стојаковић 2001: 171-172)
