Kategorija: Biografije

Ankica Oprešnik

Sasvim obična biografija i neobično delo

Ana Rakić

Čitaj mi. Trajanje 36 minuta

ANKICA OPREŠNIK (1919–2005), slikarka i grafičarka. Nakon završenih osnovnih i magistarskih studija u Beogradu, svoj život i rad je prenela u Novi Sad u kome postaje deo umetničkog miljea grada. Uticaj poznatih profesora (Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića, Mila Milunovića, Mihajla Petrova) je ugradila u stvaranje autentičnog izraza u okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. U godinama sveopšte afirmacije jugoslovenske grafike, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike. Od 1952. do 1974. Oprešnikova je redovno izlagala na smotrama Majske grafike i Grafike u boji, a skoro četiri decenije bila tesno vezana za Grafički kolektiv. Godine 1954. učestvuje u jugoslovenskoj selekciji Venecijanskog bijenala. Dobitnica je nagrade za grafiku na međunarodnoj izložbi u Luganu, kao i drugih brojnih domaćih i inostranih priznanja. Svojim slikarskim i grafičarskim preokupacijama pružila značajan doprinos najnaprednijim umetničkim težnjama druge polovine XX veka. — Ankica Oprešnik (1919-2005)

Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“^[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića^[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama.

Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.^[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“^[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,^[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem.

Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.^[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu.

Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…^[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.^[9]

Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.^[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu. Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“^[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.^[12]

Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza.^[13]

Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu

Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija 57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine.

Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce u pejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečije poslednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik.

Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima.

Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967).

Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik:

„Čovek raste polako. I biljke polako rastu.

Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj

okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo

postavljajući nove norme ljudskim

vrednostima i lepoti.

Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali

priroda i ljudi.

Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli

pogled na kratak, ali organizovan

i smišljen korak mrava.

Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu

paukovu zamku. Govorili su mi,

da čak i svaka biljka ima

svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane

sopstvenom snagom i umešnošću…“[21]

Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo.

Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.

*Bela vaza*, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada

*Ravnoteža* (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada

*Tvrđava*, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada

*Praznik u mrtvom gradu*, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo

*Žene i mačka*, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske

*Porodica u gradu*, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske

*Sunce u pejzažu*, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada

*Male radosti*, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske

*Veče u polju*, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada

*Arhitektonika bilja*, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada

*Nepotrebna predrasuda*, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada

Literatura:

Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 111 – 122.

Miloš Arsić, Savremena novosadska grafika [kаtаlоg], Muzej grada Novog Sada, Zavičajna galerija, Novi Sad 1975.

Мilоš Аrsić, „Тrаgоvi i sеćаnjа“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 13. mаrt 1980.

Miloš Arsić, Grafika u Vojvodini [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1985.

Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955-1972 [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [kаtаlоg], Muzej sаvremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.

Dinkо Dаvidоv, „Pоrtrеt – Аnkicа Оprеšnik”, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 3. mаrt 1963.

Mihajlo Dejanović, „Izložba slika novosadskih slikara u Subotici“, Hrvatska riječ, Subotica, 1. maj 1952.

Мihajlo Dejanović, „Grafika Ankice Oprešnik“, Subotičke novine, Subotica, 2. novembar 1962.

Ješa Denegri i grupa autora, Jugoslovenska grafika 1950-1980 [kаtаlоg], Muzej savremene umetnosti, Beograd 1985.

Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti, Svetovi, Novi Sad 1993.

Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.

Drаgоslаv Đоrđеvić, „Аnkicа Оprеšnik i Vlаdimir Маkuc”, Bоrbа, Bеоgrаd, 29. јаnuаr 1963.

Stаnislаv Živkоvić, Мlаdеn Јоsić 1897-1972, Nаrоdni muzеј, Bеоgrаd 1997.

Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.

Đorđe Jović, „Savremeni likovni umetnici Vojvodine“, Savremeni likovni umetnici Vojvodine [mоnоgrаfiја], (gl. urеdnik Аlеksаndаr Lаkić), Udruženje likovnih umetnika Srbije, Podružnica za Vojvodinu, Novi Sad 1968, bеz pаginаciје.

Đоrđе Јоvić, Kа umеtnоsti [izbоr tеkstоvа], Cеntаr zа kulturu „Оlgа Pеtrоv“, Pаnčеvо 1987.

Zoran Kržišnik, Savremena jugoslovenska grafika, Nolit, Beograd 1963.

Želimir Koščević, Venecijanski bijenale i jugoslavenska moderna umjetnost 1895-1988, [kаtаlоg], Galerija grada Zagreba, Zagreb 1988.

M. Milić Jagodinski, „Tiha mladost Ankice Oprešnik“, Index, Novi Sad, 18. oktobar 1972.

Ankica Oprešnik, Čovek raste polako. Pеsmа u kаtаlоgu sаmоstаlnе izlоžbе u Grаfičkоm kоlеktivu, Bеоgrаd 1967.

Ankica Oprešnik, Umesto pregovora – Fragmenti pisma majci. U kаtаlоgu izlоžbе slikа Аnkicе Оprеšnik u Gаlеriјi ULUV-а u Nоvоm Sаdu, 1979. gоdinе.

Ankica Oprešnik, „Umesto uobičajenog predgovora“, Ankica Oprešnik i Milan Kerac – akvareli i grafike [kаtаlоg], Biblioteka „Veljko Petrović“, Bačka Palanka, 1994.

Rаdоvаn Pоpоvić, „Аnkicа Оprеšnik: Živоt u svеtu simbоlа“, Pоlitikа, Bеоgrаd, 23. nоvеmbаr 1969.

Miodrag B. Protić, Jugoslovenska grafika 20. veka [kаtаlоg], Muzej savremene umetnоsti, Beograd 1965.

Мiоdrаg B. Prоtić, Nојеvа bаrkа, knj. I, Srpskа knjižеvnа zаdrugа, Bеоgrаd 2000.

Marija Pušić, Posleratna srpska grafika, Umetnost, br. 23, Beograd, jul, avgust, septembar 1970.

Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.

Slobodan Sanader, Ankica Opšrešnik, slike 1945-1969 [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969.

Stеvаn Stаnić, „Grаfičkо dеlо pоеtskе lеpоtе“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 10. аpril 1962.

Stеvаn Stаnić, „Таpisеriја – nоvо pоglаvlје nаšе umеtnоsti“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 5. јun 1962.

Stеvаn Stаnić, „Kulturnа misiја јugоslоvеnskih tаpisеristа“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 9. аvgust 1961.

Aleksa Čelebonović, „Grafika Ankice Oprešnik“, Knjževne novine, Beograd 14. oktobar 1956.

„Sа izlоžbе Мilаnа Kеrcа i Аnkicе Оprеšnik“, Slоbоdnа Vојvоdinа, Nоvi Sаd, 14. јun 1951.

Izložba grafike Ankice Oprešnik – „Obične teme“ [kаtаlоg], Novi Sad, Tribina mladih, april 1962.

Atelje 61 [mоnоgrаfiја, urеdilа Nаdа Pоznаnоvić Аdžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.

[1] O prvim umetničkim iskustvima i školovanju u Beogradu: Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 112.

[2] Станислав Живковић, Младен Јосић 1897-1972, Народни музеј, Београд 1997, 29, 33-35; Миодраг Б. Протић, Нојева барка, knj. I, Српска књижевна задруга, Београд 2000, 209 – 212.

[3] Љубисав Андрић, nav. delo, 113.

[4] Isto, 113.

[5] Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.

[6] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955 – 1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

[7] „Са изложбе Милана Керца и Анкице Опрешник“, Слободна Војводина, Нови Сад, 14. jun 1951.

[8] Detaljan popis samostalnih i grupnih izložbi u: Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [katalog], Muzej sаvremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.

[9] Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.

[10] Стеван Станић, „Културна мисија југословенских таписериста“, Дневник, Нови Сад, 9. avgust 1961; Atelje 61 [monografija, uredila Nada Poznanović Adžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.

[11] Стеван Станић, „Таписерија – ново поглавље наше уметности“, Дневник, Нови Сад, 5. jun 1962.

[12] Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.

[13] Милош Арсић, „Трагови и сећања“, Дневник, Нови Сад, 13. mart 1980.

[14] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.

[15] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

[16] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.

[17] Ана Јованов, Симболизација интимног – Графике Анкице Опрешник [katalog], Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад 2012.

[18] Likovno/kritički osvrti o Ankici Oprešnik objedinjeni su u knjizi: Ђорђе Јовић, Ка уметности [izbor tekstova], Центар за културу „Олга Петров“, Панчево 1987, 13, 16, 23, 62, 68, 76, 92, 297.

[19] Slobodan Sanader, Ankica Oprešnik, slike 1945–1969 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969; izložba je održana u prostoru Galerije Matice srpske.

[20] Slobodan Sanader, nav. delo.

[21] Ankica Oprešnik, Čovek raste polako. Pesma u katalogu samostalne izložbe u Grafičkom kolektivu, Beograd 1967.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Anica Savić Rebac

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta

Anica Savić Rebac (1892-1953) smatra se jednom od najučenijih žena u Srbiji u prvoj polovini XX veka. O tome svedoči njen izuzetan esejistički, pesnički i prevodilački opus koji do danas nije dobio odgovarajuću recepciju i uvažavanje.

Anica Savić Rebac, rad Uroša Predića (1919), ulje na platnu, 65×48 cm,
vlasništvo Matice srpske u Novom Sadu

Anica Savić Rebac rođena je 1892. godine u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, pozorišnog kritičara i prevodioca i Julijane Savić (Davidovac), domaćice.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce i prevodila. Sa trinaest godina objavila je u Brankovom kolu svoj prvi prevod, Bajronov spev Manfred, a potom i svoje pesme i prevode Šelija, Emila Verhama…

Nakon završene gimnazije upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Početkom Prvog svetskog rata prekida studije u Beču i diplomira u Beogradu.
Godine 1921. Anica Savić udaje se za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Od 1922. radi kao profesorka latinskog jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji u kojoj ostaje do 1930. godine, kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on premešten.
Kada je 1926. osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je zajedno s Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u njegovo članstvo.

Fotografija Anice Savić iz mlađih dana — Anica Savić Rebac iz mlađih dana

Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, vođenog feminističkim idejama, bila je odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena.
Godine 1929. u Beogradu je objavila zbirku poezije Večeri na moru.

Anica Savić Rebac bila je među prvim ženama koje su 1932. godine doktorirale na Beogradskom univerzitetu. Njena doktorska disertaciju Predplatonska erotologija objavljena je u Skoplju, gde je u to vreme živela. Anica se nadala akademskoj karijeri i zaposlenju na Filozofskom fakultetu u Skoplju, ali to se nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno

Posle rata, 1945. godine, kao jedna od članica predratnog Ženskog pokreta, uključila se u rad Beogradskog odbora AFŽ.
Konačno, 1946. Anica je, uprkos protivljenju nekih članova Univerziteta, izabrana za vanrednu profesorku na Beogradskom univerzitetu gde je predavala istoriju rimske književnosti i latinski jezik.

Anica Savić Rebac napisala je veliki broj studija rasprava, članaka iz oblasti književnosti, antičkih studija, filozofije, istorije ideja, istorije. Njene teorijske ideje i stavovi najpregnantnije su izraženi u radovima iz oblasti antičkih studija koji su napisani sa velikim znanjem, erudicijom i širinon pogleda. Antička estetika i nauka o književnosti, objavljena je posthumno, 1954. godine. Njene studije i eseji, rasuti po brojnim časopisima, prikupljeni su i objavljene pod naslovom Helenski vidici (1966).

Anica Savić Rebac podjednako se bavila prevođenjem, pisanjem i kritikom. U svojim kritičkim tesktovima bavila se stvaralaštvom Dantea, Šelija, Getea a pre svega književnim delom Tomasa Mana sa kojim je bila u stalnoj književnoj komunikaciji. Kada se radu o domaćoj književnosti pisala je najviše o onima koji su se upisali u književnu i kulturnu istoriju Vojvodine i pre svega Novog Sada, ali i obeležili, često i lično, njeno odrastanje. Pisala je o Lazi Kostiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, ali i o poeziji Jovana Dučića i Milutina Bojić. U dva navrata, Anica Savić Rebac pisala je i o ženama, o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, o njenom pesničkom „treperenju“, i o jednoj od prvih srpskih feministkinja, Savki Subotić. Pišući izraztito senzibilisano o ženskom aktivizmu Savke Subotić, Anica daje živu sliku vojvođanskog feminizma s početka 20.veka koji je u godinama nakon II svetskog rata već uveliko zaboravljen.

Prevodila je sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, te sa srpskog na nemački i engleski jezik. Između ostalog, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski jezik, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog više dela Tomasa Mana (Smrt u Veneciji, Tonio Kreger, Tristan)

Fotografija Anica i Hasan Rebić — Anica i Hasan Rebić

Posle teške bolesti, 1953. godine, umro je njen muž Hasan Rebac. Ubrzo nakon toga Anica je izvršila samoubistvo ostaviviši oproštajno pismo koje je potvrdilo njenu svagdašnju duhovnu privrženost antičkim idealima koji su je vodili tokom života, i na koncu doveli i do slobodne odluke o vlastitoj smrti.

„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“

Anica Savić Rebac o Savki Subotić

Anica Savić Rebac o Milici Stojadinović Srpkinji

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/anica-savic-rebac/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Adel Nemešenji

Gordana Stojaković

Adel Nemešanji/ Nemessányi Adél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)

1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.

2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876.

3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku.

4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.

Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.

„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.

Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]

Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894. osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:

„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).

Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:

„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).

Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima (1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén) glavnu urednicu Nacionalnog ženskog obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je 1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando (Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).

Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892: 29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto, 30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).

Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11). Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe, njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici, na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i sposobnost.

U oceni dometa aktivističkog rada Adel Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14] Žutom brošurom (1887) obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).

Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli, morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim, glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.

Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u 20. vek.

O njenom privatnom životu ima malo podataka. Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice, koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a o tome izvestio novosadski Ženski svet. Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br. 29.

Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je 8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919) i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi ime Adel Nemešanji.

Izvori

Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.

Literatura

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.

Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.

Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.

Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.

Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.

Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.

Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.

Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.

Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.

Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.

Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti se ne mogu preuzimati.

[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.

[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj (prim. aut.)

[3] Danas, Bratislava (prim. aut.).

[4] Székesfehérvár je grad u Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).

[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim narodima (prim. aut.).

[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam objavila u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001) (prim. aut.).

[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20% njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška časopisa (Nóbik 2017: 6-7).

[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski jezik: Lidija Dmitrijev.

[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra, s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik: Lidija Dmitrijev.

[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s one, because their profession requires less effort, high salary would lead them to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men, it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would also have salary and their temporary replacement would cost too much for the maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana Stojaković.

[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).

[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji, a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu” (Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..

[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji, kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije udavala.

[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije nazvana Žutom brošurom (Gelben Broschüre) tražila je reformu obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)

[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog, univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret. Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim putem. Knjigu Žena na polju nacionalne ekonomije (Die Frau auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).

[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton University Press, 1987.

[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz 1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.

[18] Podaci JKP „Lisje“ Novi Sad.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Adel Nemešenji," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/adel-nemesenji-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Adel Nemešanji

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 18 minuta

1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.

2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876.

„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.

Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]

„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).

„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).

Izvori

Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.

Literatura

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.

Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.

Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.

Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.

Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.

Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.

Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.

Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.

Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.

Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.

[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj (prim. aut.)

[3] Danas, Bratislava (prim. aut.).

[4] Székesfehérvár je grad u Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).

[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).

[18] Podaci JKP „Lisje“ Novi Sad.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Adel Nemešanji," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/adel-nemesanji-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Albína Podhradská

(1858–1880)

Zdenka Valentová-Belićová

AlbínaPodhradská sa narodila v roku 1858 v Novom Sade, kde bol jej otec profesorom filológie a filozofie na srbskom gymnáziu. Pôvodom Slovenka, dcéra slovenského dramatika a básnika Jozefa Podhradského (srbská podoba jeho mena je Josif Podgradski), jej meno je významné predovšetkým v kontexte srbskej literatúry (srbská podoba jej mena je: Албина Подградска).

Narodila sa v prvom manželstve Jozefa Podhradského a mala osem súrodencov. Od svojej rodnej matky Juliany: Vladimíra, Platóna a Júliu Oľgu, ako aj Máriu, Milana, Ľudmilu, Paulínu a Emmu.

Podhradská napísala iba jeden dramatický text Chudobná Mileva z Bosny v našej civilizácii v roku 1878, ktorý je významný tým, že ide o najstaršiu známu a zachovanú drámu, napísanú ženou po srbsky. Na obálke jej posmrtne uverejnenej knihy píše: „Zosnula, práve keď sa táto knižočka tlačila 30. marca v 21. roku v Sombore. Rodom Slováčka“. Pod naznačenou cenou v hodnote 25 mincí a štylizovaným krížikom bolo dopísané: „Čistý zisk z tejto knižočky, podľa spisovateľkinho želania, ktoré vyslovila tesne pred smrťou, je určený na to, aby sa na jej hrobe kríž postavil.“

V roku 1864 v Novom Sade skončila základnú školu, následne štyri triedy dievčenskej školy. Do Srbskej učiteľskej školy v Sombore sa zapísala roku 1874 a skončila ju po trojročnom školení 1877. Po zložení učiteľskej skúšky v roku 1878 sa vrátila do Nového Sadu a tu napísala hru Chudobná Mileva… Neskladala štátnu odbornú skúšku a nikdy nebola zamestnaná. V roku 1880 odišla do Somboru, tam aj zomrela 30. marca 1880 a následne bola pochovaná.

V Protokole pokrstených pravoslávnej cirkvi je zapísané, že Albína za slobodna 30. júna 1878 porodila syna Petra, ktorý bol pokrstený 28. júla toho istého roku. Otec dieťaťa je zapísaný ako neznámy, matka a syn mali luteránske vierovyznanie, čo je zaujímavá informácia vzhľadom na to, že jej otec Jozef Podhradský hneď po príchode do Vojvodiny v roku 1964 v monastieri Kovilj prestúpil na pravoslávnu vieru. Peter sa nedožil tretích narodenín, zomrel 16. marca 1880 a o dva týždne neskôr, 18. marca podľa starého cirkevného kalendára (vlastne 30. marca podľa nového) dvadsaťjeden ročná Albína zomrela na týfus. Pochovaná je o dva dni neskôr na Svätom uspenskom všeobecnom cintoríne, ako je zaznamenané v Protokole zomretých pravoslávnej východnej cirkvi.

Podhradskej hra so spevom obsahuje prvky melodrámy, didaktické tendencie a výrazne sentimentálnu intonáciu. Jej vzťah k Srbom je angažovaný a ideologicky zafarbený. Dej hry sa odohráva v srbskom prostredí a protagonistky sú Srbky – matka a dcéra – utečenky z Bosny, ktoré vo Vojvodine hľadali záchranu počas bosniansko-hercegovinského povstania (1875–1878). V hre Podhradská píše o utrpení srbského ľudu a o Slovanoch ako o marginalizovanom národe v Európe. Albína Podhradská si našla inšpiráciu v ľudovej tradícii a piesne, ktoré sú súčasťou skladby, boli napísané v ľudovom duchu:

„Ľudový zbor:

Plač počuť cez Drínu,

aj povzdychy z diaľky,

Plače Bosna cez plač vzlyká.

A po Bosne srbské deti. Kde ste Srbi, bratia milí,

Pomárni nás turecká sila,

Nevidíte smútok Bosny,

A útlaky preveliké. S nami Turek nakladá,

Vstávaj, vstávaj srbské knieža;

Turecká ruka Srbov stíha,

А ty s Dríny vojskou prac. Viete, bratia, čo zármutok je.

Keď siroty nariekajú,

A do cudzej zeme utekajú,

Pomôž nám srbské knieža. Hercegovci hynú sami

Bojujúc snížinami,

V krvi sa každí topí,

Aj keď žijú v Európe.“

(Podhradská, 1880 : 14).

Podgradska okrem odkazu na ľudovú slovesnosť spomína aj chýrečného srbského básnika Branka Radičevića. V dramatickej tvorbe Albíny Podhradskej je badateľný vplyv poetiky jej otca, ktorého všetky hry boli písané vo veršoch. (Holuby a Šulek, (1850), Hora stratenej nádeje, (1865), Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, (1864), Leposava i njeno gubilište ili Novgorodske komendije (Leposava a jej popravisko alebo novohradské veselohry, 1869), Obrana a sláva našej Tatry (1882), Vyhodený študent pri Skale (1882) a Tragédia Tatry (2009, 2012, 2013, 2014).

Okrem formálnej podobnosti s otcovou poetikou na základe tejto hry vidno, že Podhradská bola zástankyňou slovanskej jednoty. Primárnu autorskú inšpiráciu nachádza v zobrazení marginalizovaného postavenia Slovanov v Európe. Presadzuje zbavenie sa „európskej demoralizácie“. v modernej Európe vidí len nástrahy a má k nej skeptický postoj: „My, Slovania, každému prajeme dobro – nám ho nepraje nik“ (Podhradská, 1880 : 18).

V hre Chudobná Mileva… autorka konfrontuje dvojaké srbské prostredie a mentalitu. Na jednej strane sú bosnianski, a na druhej vojvodinskí Srbi. Prvé prostredie a jeho hodnoty sú podľa nej pozitívnejšie, preto že je konzervatívnejšie a zachováva staré slovanské hodnoty, a druhé mladá autorka pozoruje kriticky, keďže v tom vidí módnosť a vplyv cudzieho myslenia.

Podhradská predstavila obraz multietnického prostredia. Hoci hlavná časť textu je napísaná v srbskom jazyku, v jej dráme sú repliky v maďarskom, slovenskom a rómskom jazyku. Písala o aktuálnych súčasných politických a kultúrnych témach, čo je vzhľadom na jej mladý vek nezvyčajné.

V čase keď Podhradská žila, v Bosne a Hercegovine sa došlo k povstaniu proti Turkom (1875), o rok neskôr Srbsko a Čierna Hora vypovedali vojnu Turecku, neskoršie sa k nim pripojilo Rusko (1877 – 1878). V šesťdesiatych rokoch 19. storočia sa v Rusku rozšírilo panslavistické hnutie. Po Berlínskom kongrese Srbsko a Čierna Hora získali samostatnosť, ale Rakúsko-Uhorsko nedovolilo, aby sa časti Bosny a Hercegoviny pripojili k Srbsku. Podhradská bola rozhorčená, verila, že európske národy nedoprajú Slovanom ani „štipku slobody.“ Presadzovala panslavistické myšlienky a v dráme píše, že bosniansky, hercegovinský, čiernohorský a srbský duch je rovnaký a ich spoločná vlastnosť je pomáhať nešťastným, priať a činiť iným dobro.

Zaujímavý je spôsob, akým sa Albína Pohradská zaoberá identitami skupín, formovanými v interakcii s inými identitami, vychádzajúc z lingvistických, národných a kultúrnych prvkov.

Doktorka Nada Savković ako prvá napísala o Albíne Podhradskej v texte Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej.

LITERATÚRA:

SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1 – 2. s. 28 – 39.

VALENTOVÁ-BELIĆOVÁ, Zdenka: Obraz Srbov v slovenskej literatúre. Nový Sad, Matica srpska, Archív Vojvodiny, 2022.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

About the Project

The role of women in the political and cultural history of Serbia is still not adequately recognized or visible in public discourse. Women’s roles in Serbian history, their contributions to culture, economic and political development, as well as influence in international relations, are all largely excluded from the dominant public discourses (history, culture, politics, economy). Women are additionally largely excluded from school curricula and the national cultural legacy presented in museums. Furthermore, women are excluded from the spaces we occupy in our everyday lives: naming of streets, squares, schools, awards, institutions, and foundations.

The WomeN’S Museum is a digital collection of data in connection with the lives and works of women who have left a mark on the history of Novi Sad (photography, documentation, texts, artistic work; albums, posters; secondary literature: theoretical and critical texts). It additionally features representations of practical objects, photographs, documents, artifacts, and handiwork which illustrate the everyday lives of women of a particular time period. The museum is historically contextualized by research projects and theoretical texts.

Alongside the historical perspective, the WomeN’S Museum supports and displays contemporary art and writing by women through its Online Gallery and Reading Room. This emphasizes the main goal of the museum: the strengthening of the feminist scene in all its areas, securing a space for women in the history of art, art critique, and critical theory. The bedrock of the museum is created by the combination of this database, publishing efforts, and curated collections and libraries created through other projects of The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection, such as K.A.T (a multimedia platform of contemporary women’s culture, activism and theory). The museum aims to become a stepping stone for further research, education, and promotion of a variety of exhibitions dedicated to the women of the region.

Biografije

Ljiljana Jokić Kaspar

(1951-2016)

Čitaj mi. Trajanje 1 minut

Književnica, urednica, kritičarka, novinarka, kolumnistkinja.
Pisala je priče i romane kao i televizijsku, filmsku i pozorišnu kritiku,
TV kritiku za dnevne novine Dnevnik. Bila je i stalna kolumnistkinja dnevnih novina Građanski list.

Sa Oskarom Davičom

Objavila je prozna dela Ampula noćnog leptira , Ne propusti nikad trikove čarolije, Liliputanci putuju u XXI vek, Četiri male žene, Ćelavi psi, YU File.
Radila je kao saradnica i novinarka kulturne rubrike časopisa Glas
omladine i Radio Novog Sada; kao scenaristkinja i autorka emisija kulturnog, dokumentarnog i obrazovnog programa, „Kulturnog magazina“, TV serije „Rušilački temelji“, bila je urednica emisije „U sazvežđu knjiga”. Takođe je radila i kao urednica i sekretarka časopisa za kulturu i umetnost Polja.

Sa Aleksandrom Tišmom

Kao stipendistkinja Akademie der Kunste boravila je u Berlinu, a radila
je i kao dopisnica Radio Berlina “Radio multikulti”.

Biografije Ženska kultura i umetnost

Меланија Бугариновић

Ивана Јовановић Гудурић

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Темишвар, 1921. година (Музеј града Новог Сада)

Оперска примадона Меланија Бугариновић је својим животом, каријером и плементим гестом била везана за различите европске градове. Детињство и младалачке дане провела је у банатским градовима Белој Цркви и Темишвару, где стиче и прво музичко образовање. Највећи део професионалне каријере остварила је у Београду, али је као уметница врхунског талента била члан или гост у многобројним оперским центрима, попут Беча, Париза, Берлина, Москве, Бајрота…Не мање важна је њена веза са Новим Садом коју је успоставила одлуком да сву своју покретну и непокретну имовину поклони управо овом граду, а са идејом оснивања фонда за стипендирање младих талентованих вокалних уметника.

Почеци

Меланија Бугариновић је рођена у Белој Цркви 1903. године у економски скромној грађанској породици. У родном месту започела је школовање, као и прве музичке наступе. Како се у време Меланијиног детињства музички живот по мањим градовима одвијао у оквиру локалних музичких друштава и црквених хорова, тако су и њена прва музичка искуства (не баш пријатна) била везана за хор оваквог типа. О томе Верослава Петровић пише: „Још као ученица почела је са „појањем“ у црквеном хору, чији је диригент, незадовољан њеним тамно обојеним гласом, стално оптуживао за „фалш“ певање и непрестано је вукао за уши“(2000, 13).

До краја Првог светског рата Меланијина породица доживела је бројне трагичне догађаје, да би на послетку она остала сама са мајком која их је са великом муком издражавала. Одлука која ће значајно утицати на њихов даљи живот, али превасходно на Меланијин професионални избор, била је селидба у Темишвар 1918. године. Захваљујући великој подршци мајке, она овде започиње своје музичко образовање, учећи клавир код Илоне Цендер, а певање код Беле Бервит. Четворогодишњу Државну музичку школу завршила је за само две године, што је указивало на њен изузетан таленат и амбиције (Петровић 2000, 13).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Букурешт, 1928. година (Музеј града Новог Сада)

Долазак у Београдску оперу, прве улоге

Следећи значајан корак на трновитом путу изградње каријере светски признате вокалне уметнице, био је прелазак у Београд 1930. године. Овог пута Меланију је поред мајке пратила и њена осмогодишња ћерка Мирјана Калиновић, коју је добила у кратком браку са др Миланом Калиновићем 1922. године. Тако се трогенерацијска породица сачињена искључиво од женских чланова, предвођена одлучном и самоувереном Меланијом, упутила у ново животно поглавље. У престоници тадашње краљевине Југославије, њен таленат и несвакадишањи глас најпре је препознао Мирко Косић, музички руководилац Радио Београда. Ипак њен радијски ангажман је трајао веома кратко. Након само месец дана пролази аудицију код Милана Предића, управника Народног позоришта и Стевана Христића, директора Опере и постаје чланица Београдске опере. О овом периоду свог живота Меланија је једном приликом изјавила: „Ваљало је издржавати дете и мајку, а и створити себе. Нисам умела честито ни да говорим. Све онако по банатски: певаду, свираду (…) Али, брзо сам учила, пажљиво посматрала старије и искусније колеге, а и они су ми врло радо помагали“ (Лазић 2007, 9). По доласку у Београд наставила је своје музичко образовање код оперске певачице Олге Карањи. Од колега које су јој тада биле узор и од којих је учила и усавршавала своје вокалне способности, сама Меланије је издвајала Ксенију Роговску, Лизу Попову и Теодору Аресновић (Крчмар 2011, 88).

У Oпери Народног позоришта, у великој конкуренцији својих колегиница, брзо је доспела у сам врх уметничког ансамбла. Током прве сезоне 1930/31. наступала је у мањим улогама попут Дворске даме у опери Хугеноти, Албине у опери Таис, Свештенице у Аиди и Крчмарице у Борису Годунову. У приказу опере Морина Јакова Готовца, критичар К. Манојловић осврнуо се на Меланијино извођење епизодне улоге Гораве. Између осталог он примећује „осетно побољшање у њеном гласу и одсуство „мутноће“, закључујући да је „глас гђе сада металнији и чистији“ (Петровић 2000, 20). Овакав коментар још једном потврђује да је ова вокална уметница интезивно радила на развоју својих гласовних способности по доласку у националну позоришну кућу, као и да је веома рано (тумачећи епизодне улоге) привукла пажњу критике и публике.

У сезони 1931/32. Меланија већ добија прве велике солистичке улоге, попут Аменерис у Аиди, Далиле у Самсону и Далили, Ацучене у Трубадуру и Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа. Тадашња критика пажљиво је пропратила ове прве значјне роле Меланије Бугариновић. У приказима су хваљене њене гласовне способности, „певачки развој у гласу“, као и срдачност и осећајност у начину певања. Са друге стране критикована је њена несналажљивост на сцени, сценско неискуство и одсуство глумачког израза. Како ће се показати, Меланија ће за кратко време, упорниним радом и истрајношћу отклонити ове недостаке својих наступа. Тако је 1935. године њено извођење лика Марфе у опери Хованшчина описано је следећим речима:

„Једну од најимпресивнијих фигура сцене дала је гђа Бугариновић својом улогом Марфе. И у гласу и у игри гђа Бугариновић је учинила знатан напредак. Подједнако добра у сценама скрушености и сценама високе екстазе, она је уравнотежила своју креацију“ (Крчмар 2011, 109).

Београдска опера имала је ту част да 1935. године угости чувеног оперског певача Фјодора Шаљапина. Меланија Бугариновић се нашла на сцени заједно са великим уметником у опери Борис Годунов, тумечићи улогу Крчмарице и у Дон Кихоту, где је певала Дулчинију. О овом изузетном искуству и уметничком доживљају говорила је и након много година, истичући Шаљапинову посвећеност послу и менторски однос према младим колегама које је храбрио речима да се човек на сцени никад не сме понављати (Петровић 2000, 24).

Улоге попут Амнерис, Кармен, Ацучене и Марфе, а неке од њих је певала и преко две деценије, Меланији Бугариновић ће донети славу у земљи и иностранству. Колико је овај муњевити развој једне вокалне уметнице био несвакидашња појава у тадашњим оперским круговима сведочи и коментар Слободана Туркулова који је објавио неколико деценија након Меланијине појаве на сцени Београдске опере:

„Кад се зна да је Меланија Бугариновић без икакве музичке спреме, први пут ступила на сцену као Свештеница 3. јуна 1930, а да је већ 10. јанура 1932. стала уз Бахрију Нури-Хаџић, као Амнерис, то је, без сумње, један развојни пут који би збунио многе вокалне стручњаке и педагоге…“ (Туркулов 1994, 132).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Дворске даме у опери Хугеноти, Београд, 1931. године (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Далиле у опери Самсон и Далила, Београд, 1932. године (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Албине у опери Таис, Београд, 1934. године (Музеј града Новог Сада)

Долазак у Народно позориште за Меланију Бугариновић био је велики корак у изграњи професионалне каријере, који је нужно довео и до промена у њеном животном стилу. Промена у визуелном идентитету будуће оперске диве приметан је већ крајем треће деценије 20. века, тачније уочи њеног преласка у Београд. У њеној стилској транформацији уочава се прихватање трендова који стижу са запада, а које промовишу, пре свих, филмске глумице и жене са јавне сцене. Она почиње да носи кратку боб фризуру, која је симболизовала независну, јаку и активну „модерну жену“. У том стилу ће се и први пут представити 1930. године београдској публици једном портретном фотографијом (Јовановић Гудурић 2020, 124).

До средине 30-их година, стицањем све већег искуства на сцени, добијањем великих рола и уз позитвну музичку критику, Меланија Бугариновић ће полако градити идентитет оперске диве, праћен високом дозом гламура. Године 1936. она ступа у брак са београдским стоматологом др Александром Јовановићем. Живот са ћерком из првог брака Мирјаном и супругом наставиће у једном сада много стабилнијем породичнокм окружењу у вили на Топчидеру.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1932. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Београд, 1936. година (Музеј града Новог Сада)

Чланица Бечке државне опере

Меланијина узлазна путања у статусу првакиње Oпере београдског позоришта нагло је прекинута 1937. године. Услед лоше финансијске ситуације, управа је била приморана да отпусти неке од својих чланова. Међу њима је била и Меланија Бугариновић, која добија отказ с образложењем да има довољно средстава за живот. Овај изненадни прекид ангажмана уочи почетка нове сезоне је није обесхрабрио. У једном од интервјуа који је дала листу Политика четири деценије касније, отказ у позоришту је описала следећим речима:

„Мене су 1937. године отпустили из Опере! Кад сам највише могла, кад сам летела на крилима, кад сам била у најјачем успону (…) Рекли су ми, ви сте добро удати, не морате да радите. А ја сам толико волела оперу, сцену, да бих и џабе певала! Све сам била спремна да урадим за публику која ме је носила и чије аплаузе и данас чујем…“ (Крчамар 2011, 89).

Свесна свог талента, са стеченим искуством у извођењу великих и захтевних улога, „наоружана“ позитивним критикама Меланија исте године одлази, најпре на аудицију у Државну оперу у Бечу (Staatsoper), а затим и у Берлинску оперу. Резулат је био да је примљена у обе европске оперске куће, а она ће се одлучити за ону у Бечу, где ће бити стална чланица све до 1942. године. Током 1937. године реализовала је и низ успешних гостовања (пре и након потписивања уговора са Бечком опером). Наступала је у Софији, Варни, Александрији, у Прагу где је певала Далилу, Аиду, Кармен, Орфеја и Иродијаду, затим у Грацу и Берлину где је је склопила уговор да пева Ацучену и Кармен (Петровић 2000, 81, 82).

Њени наступи у новом ансамблу одмах су пропраћени позитивним критикама. Када се бечкој публици представила улогом Ацучене, Стеван Христић је пренео речи тамошњег критичара који, између осталог, каже:

„Госпођа Бугариновић, новоангажована алтискиња наше Државне опере, као Ацучена (у Трубадуру) дала је одличан приказ и дакле издржала је сјајно пробну ватру. Веома леп, и пун глас алта, располаже великим обимом, звучи у свима положајима добро, необично је способан у изразу и модулацијама а у висини има сјај и продорност.“

Христић потом закључује:

„Овај заиста велики успех наше уметнице, госпође Бугариновић служи нашој нацији на част, али је у исто време огроман бламаж за управу Београдског народног позоришта (…) јер није била способна да оцени седмогодишњи рад госпође Бугариновић у нашој опери и њену реалну вредност…“ (Крчмар 2011, 113).

Током ангажмана у Државној опери у Бечу добила је прилику да пева у епским операма Рихарда Вагнера, што је била велика потврда њених гласовних могућности и усвојених певачких вештина, али и прилика за даљи развој. Тумачила је улогу Ерде у Зигфриду и Норну и једну од три кћери Рајне у Сумраку богова. У „бечком периоду“, како наводи Верослава Петровић, Меланија Бугариновић је упознала светску сцену, учествујући сасвим равноправно у „великом репертоару, са светским певачким величинама и са светски познатим диригентима“ (2000, 84). О томе како је била прихваћена од стране публике у Бечу, Меланије је једном приликом изјавила: „Ја сам збиља срећна: воли ме Београд, а необично ме воли и бечка публика. Она уме да воли уметнике. Писма стижу сваког дана. Публика ме сачекује пред излазом. Ја се тамо не осећам као да нисам код своје куће“ (Крчмар 2011, 46).

Плакат за оперу Аида, у улози Амнерис најављена Меланија Бугариновић, Беч, 1938. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, у друштву ћерке Мирјане Калиновић, Беч, 1941. година (Музеј града Новог Сада

Ангажман у Бечкој државној опери, интернационална гостовања, сарадња са светским музичким именима, као и реакције публике, утицале су на даљу изградњу Меланијиног идентитета оперске диве. Серија њених портретних фотографија настала у бечком фотографском атељу Fayer 1939. године, представљају визуелну потврду овог личног процеса. Поменути атеље се до Другог светског рата налазио надомак Државне опере, а у њему су настали бројни портрети позоришних уметника. На Меланијиним портретима, на којима је заогрнута широким огртачем од природног крзна и са шеширом са нецом преко лица, видљива је естетика, такозване, холивудске гламур фотографије.

Они зраче елеганцијом и софистицираношћу, а препознатљива је сличност са фотографијама холивудских глумица, попут Ирен Дуне и Мери Боланд, насталим исте године (Јовановић Гудурић 2020, 126).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, Беч, 1937. година (Музеј града Новог Сада)

Повратак у Оперу Народног позоришта у Београду, улоге, гостовања, Бајројт, грамофонске плоче

Као чланица Бечке државне опера, Меланија Бугариновић ће наставти да пева и у српском националном театру. Њена повремена гостовања у Београду била су за београдску оперску публику посебни догађаји. Већ 1939. године она је потписала са тадашњим управником Народног позоришта Предићем уговор о сталном ангажману. У децембру исте године наступа у њеној већ „старој“ улози Далиле, а критичар је Милојевић пише:

„Глас потпуно зрео, глумачки гест потпуно слободан, те две компоненте уметности гђе Бугариновић учиниле су да улога Далиле оживи свим својим епско-драмским махом (…) Иако дикција гђе Бугариновић још није довољно јасна, ипак је и у томе правцу наша првакиња учинила знатан корак унапред, па су драмски развоји добили у пластици“ (Крчмар 2011, 125).

Након периода у којем је паралелно наступала у Бечу и Београду, Меланија ће се по завршетку Другог светског рата у потпуности вратити Народном позоришту, где остаје све до пензионисања 1968. године. По повратку она наставља да наступа у већ препознатљивим главним ролама које даље усавршава.

Како наводи Верослава Петровић, београдска међуратна и послератна публика везивала је дуго име Меланије Бугариновић за улогу Амнерис у опери Аида, а у којој је тријумфовала дуги низ година, певајући је скоро петнаест сезона(1932-1937, 1938-1940, 1948-1955.) (Петрвић 2000, 23). За креацију овог лика додељено јој је Одликовање Владе ФНРЈ, 1949. године.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Амнерис у опери Аида, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Још једна од њених антологијских улога била је свакако Кармен коју је наставила да тумачи и у послератном периоду од 1948. до 1953. године, када стиче епитет „бесмртне Кармен“. Једном приликом сама Меланија је изјавила: „Двадесет година певала сам Кармен и после двадесет година питала сам саму себе – да ли би то све могло бити и боље и другачије“ (Петровић 2000, 24).

Ова реченица потврда је њеног односа који је имала према послу и улогама, а који су обележили константан рад на усавршавању свих аспеката изведбе.

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кармен, Београд, 1941. година (Музеј града Новог Сада)

Сценска фотографија Меланије Бугариновић у улози Кармен, Београд, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Према мишљењу Верославе Петровић, Меланија Бугариновић је ипак највећи број година у својој уметничкој каријери посветила креирању лика Ацучене у опери Трубадур. Како је већ наведено, ову улогу је почела да пева већ на самом почетку каријере, а по повратку у Београд наставила је са њеним тумачењем преко десет сезона. Интересантно је споменути да се Меланија управо са улогом Ацучене представила новосадској публици на свом првом (и последњем) гостовању 1959. године. Приликом гостовања у Темшвару, њено тумачње лика Ацучене тамошња критика описала је следећим речима: „Меланија Бугариновић преживаљавала је убедљиво драму Ацучене на једноставан начин, без спољних оптерећења улоге некорисним патетичним гестовима, на шта иначе вуче интерпретација ове личности. И музичка линија улоге била је изражена са истом једноставношћу доброг квалитета“ (Петровић 2000, 38, 39).

Плакат за оперу Трубадур, Меланија Бугариновић у улози Ацучене, Државна опера у Темишвару, 1960. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Ацучене у опери Трубадур, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)

Дуги низ година Меланија Бугариновић је тумачила и лик Кончаковне у опери Кнез Игор, која је после десет година поново постављена у Народном позоришту у Београду 1946. године. Њено тумачење Кончаковне је у тадашњој штампи описано следећим речима: Меланија Бугариновић је остварила певачку партију Кончаковне распевано и страсно, са свим квалитетом свога мецосопрана, који је неодољиво пленио“ (Петровић 2000, 42. Овом улогом је потврдила и своју светску славу певајући је са ансамблом Београдске опере пред публиком у Паризу (1956), Висбадену (1956), Лозани (1959), Каиру (1961), Барселони (1962) и Атини (1964).

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Кончаковне у опер Кнез Игор, Београд, 1961. године (Музеј града Новог Сада)

Још једна опера са којом се национални театар представио успешним гостовањима била је Хованшчина од Мусорског. Меланија је у њој тумачила улогу Марфе, са којом је такође стекла светску славу, певајући је дуги низ година, у периодима 1955–1957, 1959–1963. као и 1968. године. У режији Бориса Гавеле, ова опера је постављена 1955. године, а у главним улогама су поред Меланије Бугариновић, били још и Никола Цвејић, Алескандар Маринковић, Драго Старц и Мирослав Чангаловић. Са Хованшчином се београдски театар представио на већ поментом гостовању у Висбадену (1956), када је критичар тамошњег листа, између осталог, написао: „

„Заиста је било величанствено како је Меланија Бугариновић својим волуминозним, нијансама богатим алтом изразила различита расположења која су се међусобно преплитала. Њена велика певачка уметност нарочито се показала у пијанисиму, када нас је тако стварно и најдубље потресла“ (Петровић 2000, 58).

Уследила су гостовања Хованшчине у Венецији (1960), затим (заједно са још неколико представа углавном словенских аутора) у Варшави (1960), Единбургу (1962), да би 1964. било крунисано извођењем у Бечкој Државној опери. У својој некадашњој оперској кући Меланија Бугариновић је поново задивила публику и критику својим тумачењем Марфе. Један од критичара је том приликом написао: „И Мела (сада Меланија) Бугариновић чула се у улози Марфе као контраалт, који по боји гласа, изразу и савршеним пијано – наступима не треба да се плаши, као ни до сада, никаквог поређења…“ (Петровић 2000, 62). За улогу Марфе награђена је и Октобарском наградом града Београда.

Програм опере Хованшчина у извођењу ансамбла Народног позоришта у Београду на Дубровачким летњим играма, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1958. година (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе у опери Хованшчина, Београд, 1964. година (Музеј града Новог Сада)

Међу значајним улогама које је Меланија Бугариновић изводила дуги низ година и по повратку на београдску сцену издвајају се још и Далила у опери Самсон и Далила, Улрика у опери Бал под маскама, Марина Мнишек у опери Борис Годунов, Сузуки у опери Мадам Батерфлај, Ката у опери Коштана и Филипјевна у опери Евгеније Оњегин.

Плакат за оперу Самсон и Далила у Народном позоришту у Београду, Меланија Бугариновић у улози Далиле, 1962. година (Музеј града Новог Сада)

Поред већ набројаних интернационалних гостовања са ансамблом Београдске опере, Меланија Бугариновић је током педесетих и шездесетих година 20. века остварила и низ запажених концертних наступа и гостујућих ангажмана на светским позорницама. Са групом солиста из Загреба и Београда, 1950. године наступала је у Тел Авиву, Јерусалиму и Хаифи. Две године касније певала је Вагнерову Ерду у Венецији. У Аугсбургу је 1953. године гостовала на Фестивалу италијанске оперске музике. Заједно са београдским колегом Душаном Поповићем реализовала је 1956. тронедељну турнеју по тадашњем Совјетском Савезу, наступајући у Минску, Лењинграду, Москиви и другим градовима. Исте године са пијанисткињом Мелитом Лорковић одржала је концерт у Атини. Године 1957. била је гошћа Краљевске фламанске опере у Антверпену, а 1960. у улози Ацучене гостовала је у Државној опери у Темишвару. У неколико наврата током шесдесетих година гостовала је и у Монте Карлу.

Плакат за оперу *Зигфрид*, Меланија Бугаринивоћ у улози Ерде, Венеција, 1952. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић и Душана Поповића приликом одласка на турнеју по Совјетском Савезу, 1956. година (Музеј града Новог Сада)

Плакaт за концерт Меланије Бугариновић и Душана Поповића у Московској државној опери, 1956. година (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Аугзбургу, 1953. година (Музеј града Новог Сада)

Један од свакако најзначајних ангажмана у каријери Меланије Бугаринић било је њено учешће на Бајројтским свечаностима 1952. година. Овај аутентичан музички фестивал осмислио је и за његове потребе изградио посебну оперску кућу, Рихард Вагнер 1876. године. Од самог настанка, па све до данас, свечаности се одржавају по строгим правилила која важе како за учеснике, тако и за публику. Бавећи се социолошком анализом овог својеврсног културолошког и музичко-сценског феномена, Драгана Јеремић Молнар између осталог наводи:

„Још увек актуелно мишљење да Бајројт исијава трајном и тајном моћи, као и утисак да Вагнерова музичко-драмска дела презентована једино у Бајројтском позоришту зраче дејством чији су квалитет, интензитет и учинак незамисливи и непостизиви у конвенционалним оперским институцијама почивају, ипак, понајвише на чињеници да је своје свечаности – чију је концепцију осмишљавао и усавршавао дуже од две деценије – Рихард Вагнер на известан начин инструментализовао, додељујући им функцију централног медијума за распрострањивање сопственог светоназора“ (2006, 435).

За вокалне уметнике учешће на Бајројтским свечаностима значи бити „одабран“. Меланија је имала потребно искуство у извођењу Вагнерових дела које је стекла, како је већ наведено, у Бечкој државној опери. У једном предратном интервјуу, говорећи о ангажману у Бечу и Берлину, између осталог је изјавила: „Ту сам имала прилике да будем од стране славних диригената упућена у лепоту и високу вредност музике Вагнера, који ми је сада постао највећи идол…“ (Петровић 2000, 86).

За то је посебно био заслужан тадашњи директор и диригент опере Ханс Кнапертсбуш, који ће се почетком 50-их година наћи у улози сталног диригента у Бајројту. На фестивалу у лето 1952. године Меланија Бугариновић је тумачила следеће улоге: Ерду, богињу Земље у Рајнском злату и Зигфриду, Гримгерде, једну од осам Валкира и Фрике, богињу заштитницу брака у Валкири и Валтрауте и Норну у Сумраку богова (Петровић 2011, 87). Постала је је трећа Југословенка и прва Српкиња која је учествовала на Бајројтским свечаностима, уписујући још једном своје име у анале савремене музичке историје.

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву колега током боравка у Бајројту, 1952. година (Музеј града Новог Сада

Током педесетих и шездесетих година 20. века Меланија Бугариновић jе са колегама снимила и неколико комплета грамофонских плоча. У издању дискографске куће Decca 1954. године објављења је опера Борис Годунов са Меланијом у улози Марине, док је 1963. изашла плоча са истом опером у издању куће Angel Rekords на којој је Меланија тумачила лик Дадиље, а њена ћерка Мирјана лик Крчмарице. У издању куће Decca трајно су звучно забележена и Меланијина извођења Коначаковне, Марфе, Филипјевне, као и Грофице у Пиковој дами. Дискографска кућа La Voix de Son Maitre објавила је 1959. године оперу Живот за цара са Меланијом Бугариновић у улози Вање.

Омот комплета грамофонских плоча, опера Хованшчина, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Марфе, 1954. година (Музеј града Новог Сада)

Комплет грамофонских плоча, опера Живот за цара, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, Меланија Бугариновић у улози Вање, 1959. година (Музеј града Новог Сада)

Средином педесетих година 20. века Меланија Бугариновић је у потпуности формирала идентитет оперске диве, што се може пратити на њеним портретним фотографијама насталим у овом периоду. Одевена у одећу једноставног и елегантног кроја, са дискретним модним додацима и накитом, самоувереног става у начину позирања, она се представља као уметница доказаних квалитета и утицајна припадница јавне сцене. Из овог периода сачуване су и бројне фотографије из њеног приватног живота, настале у амбијенту породичне виле, на путовањима и у тренуцима провођења слободног времена. Овде је видљива тежња Меланије и њеног супруга Александра да очувају идентитет грађанске породице, а у складу са њиховим пореклом, образовањем и професионалним каријерама.

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића и ћерке Мирјане Калиновић Калин, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Портретна фотографија Меланије Бугариновић, око 1950. године (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у амбијенту породичне виле, 50-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић прилком полагања возачког испита, Београд, 1959. (Музеј града Новог Сада)

Фотографија Меланије Бугариновић у друштву Супруга др Александра Јовановића, 60-е. године 20. века (Музеј града Новог Сада

***

Након пуне четири деценије фасцинантног уметничког рада и преко шездесет остварених улога, Меланија Бугариновић се 1968. године опростила од своје публике.

Њена последња улога коју је отпевала на сцени Народног позоришта у Београду била је очекивано Марфа у опери Хованшчина. Две године касније у интервјуу који је дала за лист ТВ Новости, свој однос према уметничкој каријери описала је следећим речима:

„За мене је сцена била мој други део живота, можда и мој прави живот. Када сам падала, онда је то било падање. Нисам штедела своје тело. Кад сам певала, онда нисам чувала глас. Певала сам као да сам последњи пут на сцени (…) На сцени сам и волела и патила и умирала свом својом душом и телом“(Крчмар 2011, 77).

Фотографија Меланије Бугариновић у сценском костиму Марфе, након опроштајне представе, Београд, 1968. година (Музеј града Новог Сада)

Фонд за унапређење вокалне уметности младих „Меланија Бугариновић и Мирјана Калиновић Калин“

Након преране смрти ћерке Мирјане Калиновић Калин, такође признате вокалне уметнице, Меланија Бугариновић је донела одлуку да сву своју непокретну и покретну имовину поклони граду Новом Саду, како би се након њене смрти формирао фонд за стипендирање младих талентованих певача. Нови Сад је одабрала, према речима Весне Крчмар, као град богате позоришне и оперске традиције (2011, 20).

У време када се и писмено обратила Градоначелнику Новог Сада са овом идејом, грађена је нова, модерна зграда Српског народног позоришта, а основана је и Академија уметности са музичким, ликовним и драмским одсецима. Уговор о поклону са налогом за оснивање Фонда Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин за унапређење вокалне уметности младих у Новом Саду закључен је 30. марта 1978. године. Управни одбор Фонда 1989. године донео је Правила Фонда, према којима је, између осталог, утврђено да се средства користе за стипендирање ученика Музичке школе (воклани смер) и студената Академије уметности у Новом Саду (студенти соло певања и пијанисти/корепетитори). У претходне четири деценије Фонд је кроз месечне новчане стипендије помогао школовање и образовање бројних младих вокалних уметника и пијаниста, споводећи племениту мисију Меланије Бугариновић.

У поменутом Уговору о поклону, наведено је и да се из покретне имовине која се уноси у Фонд издвоје предмети везани за Меланијин уметнички развој и стваралаштво, као и њене ћерке Мирјане Калиновић и на одговарајућ начин учине доступним јавности. Годину дана након смрти Меланије Бугариновић извршена је примопредаја покретне имовине између Скупштине града Новог Сада и Музеја града Новог Сада уз обавезу Музеја да од преузетих предмета оформи Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. То је и учињено, па се Меморијал, као посебна музејска збирка и данас налази у саставу Музеја. Поред документарног материјала који сведочи о светским каријерима вокалних уметница, овде се чувају и публици презентују предмети ликовне и примењене уметности којима је Меланија Бугариновић некада била окружена у свом дому.

Фотографије Меланије Бугариновић приликом посете Новом Саду уочи потписавања Уговора о поклону, 1978. година (Музеј града Новог Сада)

36. Концерт стипендиста Фонда за унапређење вокалних уметности младих Меланија Бугариновић у Мирјана Калиновић Калин, Нови Сад, 2023.

Попис улога Меланије Бугариновић у Народном позоришту Београд (Преузето из Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије)

Свештеница, Ђ. Верди, Аида, 1930, 1931, 1932.

Клорис, Молијер, Жорж Данден, 1930.

Крчмарица, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1930–1935.

Златија, П. Крстић, Зулумћар, 1930, 1932.

Лола, П. Маскањи, Кавалерија рустикана, 1930, 1931, 1934, 1943–1944, 1946–1947.

Половецка девојка, А. Бородин, Кнез Игор, 1930–1931.

Ђована, Ђ. Верди, Риголето, 1930, 1933.

Пратилица, Ђ. Пучини, Турандот, 1930.

Сабурова, Н. Р. Корсаков, Царска невеста, 1930, 1931.

Мерцедес, Ж. Бизе, Кармен, 1930-1932.

Глас матере, Ж. Офенбах, Хофманове приче, 1930, 193–1935.

Салче, П. Коњовић, Коштана, 193–1933.

Полина, П. П. Чјаковски, Пикова дама, 1931, 1933–1934, 1940.

Албина, Ж. Масне, Таис, 1931, 1932–1935.

Ката, Ст. Христић, Сутон, 1931.

Дворска дама, Ђ. Мајербер, Хугеноти, 1931.

Кармен, Ж. Бизе, Кармен, 193–1937, 1948–1953.

Ацучена, Ђ. Верди, Трубадур, 1932–1936, 1939.1941, 195–1955, 1958–1962, 1964–1965.

Ларина, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1932, 1962, 1964–1965.

Мати Аделова, Ј. Хаце, Адел и Мара, 1932–1933.

Горава, Ј. Готовац, Морина, 1932, 1934–1936.

Амнерис, Ђ. Верди, Аида, 1932–1937, 1938–1941, 1948–1955.

Уокл. Ђ. Пучини, Девојка са Запада, 1932–1933.

Кончаковна, А. Бородин, Кнез Игор, 1932, 1935–1936, 1940–1941, 1946–1949, 1955–1956, 1958–1964.

Хата, Б. Сметана, Продана невеста, 1932–1936, 1940–1941.

Далила, К. Сен-Санс, Самсон и Далила, 1932–1935, 1940, 1961–1962.

Софија, С. Моњушко, Халка, 1933–1935.

Гарава цура, Н. Черепњин, Вањка кључар, 1933.

Први гост, М. Мусоргски, Сорочински сајам, 1933, 1937, 1938.

Хиврија, М. Мусоргски, Сорочинки сајам, 1933, 1963.

Хасанагиница, Л. Шафранек Кавић, Хасанагиница, 1934.

Марина Мнишек, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1934, 1940–1941, 1948–1949, 1951, 1953–1956.

Цита, Ђ. Пучини, Ђани Скики, 1934., 1936.

Сузуки, Ђ. Пучини, Мадам Батерфлај, 1934, 1946–1953, 1957–1959.

Марфа, М. Мусоргски, Хованшчина, 1935, 1955–1957, 1959–1963, 1968.

Дулчинеја, Ж. Масне, Дон Кихот, 1935, 1960.

Емилија, Ђ. Верди, Отело, 1936–1937, 1953.

Улрика, Ђ. Верди, Бал под маскама, 1938, 1940–1941, 1951–1957, 1959–1960, 1962, 1964–1965.

Лаура Адорно, А. Понкијели, Ђоконда, 1940–1941.

Орфеј, К. В. Глук, Орфеј и Еуридика, 1940.

Шарлота, Ж. Масне, Вертер, 1946–1947.

Јевросима, П. Коњовић, Кнез од Зете, 1946–1947.

Мадалена, Ђ. Верди, Риголето, 1946–1948, 1958.

Марта, Е. д̕ Албер, У долини, 1946–1947.

Вања, М. Глинка, Иван Сусањин, 1947–1948.

Грофица, П. И. Чајковски. Пикова дама, 1947–1949, 1956.

Јежижаба, А. Дворжак, Русалка, 1948.

Ката, П. Коњовић, Коштана, 1950, 1955, 1959–1960.

Весна, Н. Р. Корсаков, Сњегурочка, 1952.

Мара Никшина, Ст. Христић, Сутон, 1954.

Стара мајка, М. де Фаља, Живот је кратак, 1954.

Мајка, Л. Калински, Аналфабета, 1954.

Ксенијина дадиља, М. Мусоргски, Борис Годунов, 1955–1956, 1960–1961.

Кабањиха, Л. Јаначек, Каћа Кабанова, 1956, 1959.

Баба, Н. Херцигоња, Горски вијенац, 1958–1960.

Филипјевна, П. И. Чајковски, Евгеније Оњегин, 1960–1965, 1968–1969.

Литература

Јеремић Молнар, Драгана. 2006. „Бајројтске свечаности као поље за примену Бергерове и Лукманове Теорије социјалне конструкције реалности“. У Социолошки преглед, вол 40, бр. 3: 433 – 456.

Јовановић Гудурић, Ивана. 2020. „Портретне фотографије Меланије Бугариновић, изградња идентитета једне оперске диве“. У Годишњак Музеја града Новог Сада, бр. 15, 119 – 139.

Крчмар, Весна. 2011. Меланија Бугариновић, примадона чаробног гласа. Нови Сад: музичка омладина Новог Сада.

Лазић, Љиљана. 2007. Кармен заувек, Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић-Калин. Нови Сад: Музеј града Новог Сада.

Петровић, Верослава. 2000. Меланија Бугариновић, бесмртна Кармен. Београд: Музеј позоришне уметности Србије.

Biografije Politike i prakse

Даринка К. Суботић

(1883-1928)

Гордана Стојаковић

Čitaj mi. Trajanje 31 minut

Даринка К. Суботић (1883-1928) је била председница Матице напредних жена, чланица готово свих српских женских организација у Новом Саду почетком 20. века, једна од првих уредница новинских загонетки (hádankář), преводитељица са чешког и руског језика, и помоћна библиотекарка Матице српске.

Животна и радна[1] биографија Даринке К. Суботић неодвојиво је уплетена у биографију њеног супруга Каменка Суботића. Тако је и средње слово њеног имена, које није изостављала у званичним документима, означавало прво слово имена супруга, а не оца. Ради се о материјализацији честог модела, наметнутог талентованим женама кроз друштвене конвенције 19. и почетка 20. века, да даровитост, знање, способност, вредноћу и вештине положе у корист очева, браће, а у овом случају – супруга.

Рођена је у Београду у породици Николе и Љубице Секулић, а на основу кратке приче „Из детињства“, коју је објавила у Српском цвећу, јасно је да се радило о врло угледној српској породици коју је, током путовања у Дубровник на отварање споменика Гундулићу 1893, примио и књаз Никола (Петровић). Даринка Суботић је записала да јој је том приликом црногорски књаз указао посебну част. Њен даљи усуд сведочи о још једној појави у српском друштву у 19. веку, а то је да су супружници без порода усвајали децу блиских рођака. Тако је Даринку Секулић усвојила тетка, супруга дворског књиговесца Франца Енгелхарта, али испоставиће се да адоптираност није значила и прекид са родитељском традицијом и културом.

Угледне београдске породице школовале су кћери, те је Даринка у родном граду завршила основну и четири разреда Више женске школе, а затим је образовање наставила у оквиру „приватних часова“, без формалне верификације (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Мера пожељног образовања за девојке из угледних породица била је задовољена, будући да је патријархална норма с краја 19. века женама наметала брак као извор егзистенције. На самом почетку 20. века Даринка Енгелхарт венчала се са др Каменком Суботићем[2], који је у време склапања брака био библиотекар Велике школе у Београду.

Суботићи су се 1904. преселили у Праг где је Каменко уз велику помоћ супруге уређивао Српско цвеће (1904-1905) и Илустровани гласник (1904-1905). Даринка је, поред тога што је била контрибутор, објавивши кратку причу „Из детињства“ (Српско цвеће, 1905: 50-51), кратки текст о чешкој глумици, списатељици и новинарки Марији Лаудовој Хоржицовој (Илустровани гласник, 1905: 27-29) и превод одломка путописа По Чешкој В. Мршћика (Српско цвеће, 1905: 11-12), била и уредница рубрике загонетки[3], одгонетки и ребуса. Испоставило се да је тај део Српског цвећа и Илустрованог гласника наишао на велико интересовање читалаца, те су установљене награде за решавање задатака и успостављена масовна писана комуникација са читатељством позната као „Тетка Дарина пошта“.

Српско цвеће, Праг, 3. март 1905. стр. 70. — *Српско цвеће*, Праг, 3. март 1905. стр. 70.

После пресељења у Нови Сад 1905. и кратког боравка у Београду (1907-1912), Даринка Суботић је наставила да буде драгоцена сарадница супругу у наредним издавачким подухватима, али без формалног признања, или, како је Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада записао, „живо је сарађивала“ у листовима и часписма које је Каменко Суботић покренуо: Илустровани гласник (Нови Сад, 1905-1906), Новости (Нови Сад, 1905-1906), Новосадске новине (Нови Сад, 1907), Пролеће (Београд, 1909), Илустрована ратна хроника (Нови Сад, 1912-1913) и Дунав (Нови Сад, 1920-1922) (Попов 2006: 193). Такође је записао да је она током боравка у Београду објављивала текстове и у Београдским новинама.

Блискост брачног пара Суботић, огледала се у константи да је супруга била ослонац у сваком подухвату и усуду свог партнера на начин да се њен допринос није морао видети, нити поменути, што је било сасвим по мери врлине српске патријархалне породице. Даринка Суботић је током Првог светског рата пратила супруга у прогонство у Дебрецин, где га је протерао аустроугарски режим, а где је она радила као болничарка у болници за заразне болести. После Првог светског рата Каменко Суботић је био један од кључних особа у обнављању рада Српског народног позоришта у Новом Саду, а Даринка Суботић је била агилна чланица Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште. Каменко Суботић је забележио да је и оснивање Културног пресбироа, који је покренуо двадесетих година 20. века у Новом Саду „снажила (је) топла инспирација“ супруге (Попов 2006: 205).

Када је Каменко Суботић ангажован за библиотекара Матице српске Даринка Суботић је на његов захтев, у мају 1922. „изабрана за библиотекареву помоћницу“ (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Ту, између осталог стоји да је она ауторка „одличне каталогизације Библиотеке Матице српске“, али да јој се није остварила жеља „да за штампу припреми Каталог Библиотеке“ (Исто, 49). Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада и аутор Историје Матице српске њен допринос бележи умеренијом оценом тврдећи да је „знатно допринела да се Матичина библиотека уреди и постане приступачна за ширу читалачку публику“ (Попов 2006: 193).

Даринка К. Суботић је током процеса обнављања рада српских женских организација по завршетку Првог светског рата, па све до своје смрти 1928, значајно допринела развоју и унапређењу женског активистичког покрета у Новом Саду. У том бурном двадесетогодишњем периоду политичких промена, преиспитивала се улога жена у друштву, а Војвођанке, које су већ учествовале у изборном процесу и одлучивању унутар Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи о присаједињењу Краљевини Србији, очекивале су политичка права као и позитивне промене на плану личних и породичних права.

Унутар колоплета платформи женског јавног деловања почетком 20. века на тлу Војводине и Новог Сада било је видљиво да се поред традиционалних, као што су хуманитарне и образовне, појавиле и оне окренуте редефинисању положаја жена у друштву. Даринка Суботић је била једна од ретких које су беспоштедним радом давале пример како да се сви постојећи активистички планови жена повежу и ускладе са настојањима за општи напредак друштва. То је доказивала чланством и преданим радом у многим женским организацијама: Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња, Женској читаоници „Посестрима“, Друштву „Кнегиња Зорка“, Женској странци, а надасве Матици напредних жена. Овако свеобухватан ангажман није могао остати непримећен, те је најпре изабрана за чланицу Управног одбора, а затим у јуну 1924. и за председницу Матице напредних жена. Даринка Суботић је унутар првог, врло кратког периода председниковања направила предлог „читавог сезонског програма“ који је „пропагандистички и финансијски“ унапредила са циљем да се направи солидан темељ на коме се могу развијати сви наредни програми (РОМС М. 7.222).

Писмо које је крајем августа 1924. послала Управном одбору организације, подносећи оставку, најпре открива кризу унутар лидерства организације и покушај да се иста разреши избором Даринке Суботић, а затим и чињеницу да су поделе биле дубље и делом повезане са околностима у вези са тим избором[4], али и усмерене ка њој лично. У писму-оставци даље стоји да је током тог процеса „пажљиво студирала ситуацију“ Матице напредних жена и то „како унутрашњу, тако и њезине спољашње односе, могућности и немогућности остварења тога програма“ и закључила да се ситуација променила у односу на њену „личност“ (Исто). Такође је замолила да се о „детаљима промењене ситуације не дискутује“, да се оставка усвоји, а да ће она и надаље бити корисна чланица организације (Исто).

На Ванредној скупштини Матице напредних жена одржаној 1. септембра 1924. усвојена је оставка Даринке Суботић, а за председницу је изабрана Катица Главина (РОМС М. 10.985). Али годину дана касније, на Редовној годишњој скупштини Матице напредних жена одржаној 19. септембра 1925. Даринка Суботић је поново изабрана за председницу организације, без записнички констатованих назнака, наговештаја и објашњења како је дошло до поновног предлагања и прихватања лидерске позиције. Она је функцију председнице организације прихватила, а вршиће је све до смрти – до јуна 1928.

Програм који је, пре оставке, понудила, а касније и допунила темељио се на серији предавања „делом из круга феминизма, литерарна, географска, историјска“. Она су била пажљиво припремана кроз ангажовање врхунских предавача за сваку област или тему која је презентована јавности. Најугледније личности културе, науке и друштвеног живота биле су ангажоване за предаваче, те су предавања постала препознатљива лична карта Народног универзитета – најзначајније тековине Матице напредних жена (ИАГНС, 34240/1926, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925; РОМС М. 9562, Извештај 1925-1926). У Рукописном одељењу Матице српске се чувају писма где је Даринка Суботић, као председница Матице напредних жена, у позицији адресата[5], а која показују са коликом је пажњом и упорношћу организовала предавања, бринула о доласку предавача и о комуникацији са публиком. У сезони 1926-1927. под председништвом Даринке Суботић програм Народног универзитета проширен је увођењем концерата класичне музике. Гостовали су врхунски уметници из Београда, док су за клавирску пратњу биле задужене Новосађанке, Милица Моч и Вида Вулко Варађанин (РОМС М. 9.562 Извештај 1926-1927). Преписка коју је водила показује и настојање лидерке Матице напредних жена да се предавања одрже и ван Новог Сада. Са каквим проблемима се сусретала показује писмо Димитрија Хаднађева, учитеља из Старог Бечеја где стоји да се предавања у том граду могу држати од новембра до марта, „недељом и свецем“, те да Старобечејци немају пара за пут и хонораре предавача (РОМС 16.178).

Програмска новина, која је, захваљујући Даринки Суботић, уведена као стална активност Матице напредних жена било је обележавање сећања на значајне личности, пре свега српске културне баштине. Лидерке Матице напредних жена веровале су да се култом великих људи бори против „американисања душе“[6] (АГНС Извештај 1923-1924). Први такав програм био је посвећен Савки Суботић, а састојао се из помена и свечане академије одржане 25. новембра 1924. Уследили су програми посвећени великанима као што су Јован Јовановић Змај, Ђура Даничић, Јован Цвијић, Бранислава Нушића, Јован Скерлић, Томаш Масарик, Петар Петровић Његош и Никола Тесла (Исто). Представнице Матице напредних жена учествовале су и на прослави посвећеној Илији Округићу у Срему (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925).

Током програмске сезоне 1923-1924. и 1924-1925. још једна активност Матице напредних жена ушла је у ред сталних акција. Радило се о поклањању књига основним школама, „Орфелинату“[7] у (Сремској) Каменици, а на сéлу Женске читаонице „Посестрима“ „ратаркама“ подељено је 1000 књига чији је издавач било Министарство народног здравља (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925). Под председништвом Даринке Суботић чланице Матице напредних жена су за женску децу која из околних насеља долазе у Нови Сад у школе, а која су често „приморана да рано у јутру и касно увече без родитељског надзора путују, лутају по улицама, буду изожена разним искушењима, опасностима, претеривањима“, отвориле сопствено обданиште (РОМС М. 9.562, Извештај 1925-1926).

Даринка Суботић је као лидерка Матице напредних жена узела учешче у акцији за очување Правног факултета у Суботици јер му је претила опасност да буде укинут (РОМС 16.186). Акција је окупила све релеванте институције и државне службе из Војводине, црквене општине на челу са епископом бачким и најутицајнија женска удружења (Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Матица напредних жена). Такође, на позив Матице српске формиран је Акциони одбор за прославу стогодишљице рођења Светозара Милетића, а Даринка Суботић и Зора Стефановић (лидерка Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња) ушле су у тај одбор (РОМС 16.180).

Даринка Суботић је била инспирисана делом Савке Суботић. Истражујући дело ове Новосађанке у Рукописном одељењу и Библиотеци Матице српске скупила је грађу на основу које је одржала предавање о славној претходници са којом није била у родбинским везама. Предавање које је одржала 1924. штампано је следеће године као публикација под називом Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Предавање је имало за циљ да од заборава спаси наслеђе теорије и праксе које је женском активистичком покрету оставила Савка Суботић. Ради се о једном од првих истраживања о боркињи за женска права насталог унутар грађанског женског покрета одмах после I светског рата у коме се у први план стављају они домети борбе који се тичу колективне еманципације српског народа (и његовог женског дела) у контексту развоја домаће радиности. Из предавања „Бољшевички и југословенски феминизам“ које је одржала на Народном универзитету 7. децембра 1927. види се да је заговарала оснивање Женске странке али и реформски, а не револуционарни пут борбе за женска права који при том узима у обзир и традицију у којој се покрет развијао. Предавање је изазвало реакцију „пречасног господина“ Стевана Поповића који је „преухитрио са осуђивањем сифражеткиња“ („Застава“, 6. децембар/ 23. новембар 1927). Под председништвом Даринке К. Суботић Матица напредних жена наставила je са темама о женском питању, те је следеће предавање одржао др Алексије Јелачић „о жени у стварању модерног друштва“ (Застава, 5. фебруар 1928).

Феминистички активизам Даринке Суботић темељио се на мрежи малих корака који би, ако се изводе здруженим женским снагама константно и доследно, требало да донесу низ скромних помака, пре свега у свакодневном животу жена. Као председница Матице напредних жена заузела се за тек свршену адвокаткињу Радмилу Милић која је конкурисала за адвокатског приправника у новосадском Касационом суду и том приликом одбијена „без икакве озбиљне мотивације“ (РОМС 16.160). Такође, уз помоћ представница Народног женског савеза Краљевине СХС, Матица напредних жена је одлучила да по угледу на београдски модел организује „заштиту палих жена и девојака“, али у архиви организације нема података о реализацији ове замисли (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена 13. јун 1924). Збир програма и активности Матице напредних жена биле су видљиве и ван Новог Сада и Војводине, те је организација, за време док је на њеном челу била Даринка Суботић, награђена Дипломом Друштва Св. Климента у Охриду (РОМС. М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ, 28. мај 1926).

Даринка Суботић је на челу Матице напредних жена била непуне три године. Њену изненадну смрт Каменко Суботић је везао за њен библиотечки рад, те је користећи налаз лекара тврдио да се заразила „познатим бацилима у библиотеци“, док је анонимни аутор некролога у новосадској Застави био мишљења да се радило о слому насталом напорним и тешким радом на многим плановима (Попов 2006: 193; Некролог, Застава 1929: 2). Комеморативна седница одржана 21. јуна 1928. у Матици напредних жена показала је да су ангажованост и резултати рада Даринке Суботић били високо цењени. То је био разлог да чланице Управног одбора организације одлуче да је упишу у Коло српских сестара као „добротвора“ са улогом од 500 динара и за „члана Добротвора у Фонд чика Јове у Новом Саду јер је њеном иницијативом тај фонд основан“ (РОМС М. 7217).

Животни пут Даринке К. Суботић је један од примера многих женских гласова из сенке који остају ван светлости историјског знања и културе сећања. Културне елите с краја 19. и почетка 20. века најчешће су признавале допринос жена само ако се радило о делатном напору за непосредну употребу оних знаменитих мужева, очева и браће који су управо на тим темељима зидали сопствену бесмртност, или бар тренутну славу. Тако креиране симбиозе биле су познате савременицима, а затим би сав тај женски труд, њихова пожртвованост, креативност, знање ишчилили из народног памћења. До почетка 20. века махом су опстајали биографски идентитети мушкараца, од којих су многи, као у случају брачног пара Даринке и Каменка Суботића, били положени на темељ женске креативне и радне енергије, вере наде и љубави.

Библиографија

Суботић К. Даринка, „Из детињства – скица с пута“, Српско цвеће, 1. фебруар 1905.

Суботића К. Даринка, „Hádankářstvi (загонетање) у Чешкој“, Српско цвеће, 3. март 1905.

Суботић К. Даринка, „Марија Лаудова“, Илустровани гласник, 15. новембар 1905.

Суботић К. Даринка, Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.

Преводи

Са руског на српски језик

Клофач, Вацлав. 1905. „Писма о Руско – јапанском рату (дозволом пишчевом са чешког превела Даринка К. Суботића). Ilustrovaný Glasnik, Ročnik I. Čislo 9. Златни Праг: Штампарија Дра Едварда Грега и сина.

Љејкин Н. А. „Вратио се из лова“, Београдске новине бр. 326, 1907. (Наведено према Погодин 1936: 177)

Са чешког на српски језик

Мршћик, В. „Златна нит“ одломак из путописа „По Чешкој“, Српско цвеће, 1. јануар 1905.

Викова-Кунетицка Божена, „Курјук- Перчин“ – драма. Премијера је била у Српском народном позоришту у новембру 1913.

Извори:

Историјски архив Града Новог Сада (ИАГНС)

Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Матица Напредних Жена, Извештај о раду 1923/1924“.

Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Извештај о раду Матице Напредних жена у год. 1924. – 1925.“

Рукописно одељење Матице српке (РОМС)

М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:

Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 13. јун 1924.

Записник Ванредне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 1. септембар 1924.

Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 19. септембар 1925.

Записник XVI одборске седнице Матице напредних жена, Нови Сад, 28. мај 1926.

Програм прославе Змајевог рођења 6. децембра 1925.

М. 9.562. Извештаји о раду Матице напредних жена 1923/4; 1925-1926 и 1926-1927.

М. 7. 217. Дневник Матице напредних жена. Записник са XIX, Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јунa 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.

М. 7222. Писмо Даринке К. Суботић Управном одбору Матице напредних жена, Нови Сад, 25. август 1924.

16.157. Писмо Стаменка Ђурђевића Даринки Суботић, Београд, 8. новембар 1926.

16.186. Писмо Председништва Матице српске председници Матице напредних жена, Нови Сад, 14. децембар 1925.

16.180. Писмо Председништва Матице српске Даринки Суботић, председници Матице напредних жена, Нови Сад 25. децембар 1925.

16. 178. Писмо Димитрија Хаднађева Даринки Суботић, Стари Бечеј, 19. септембар 1926.

16.160. Писмо Анкице Ђукић Даринки Суботић, Београд, Београд ,24. фебруар 1926.

Литература

Аноним, „Народни Универзитет – Бољшевички и југословенски феминизам“, Застава, Вести, 4. децембар/21. новембар 1927.

Аноним, „На гробу Савке Суботићке“, Застава, Вести 14/27. новембрар 1927.

Аноним, „Женско право гласа – Женско питање на прослави „Посестриме“ – У тишини се организује женска странка – Шта ће на то коначно рећи жене Српске Атине – Прво чујмо шта ће рећи о женској странци“, Застава, 6. децембар/ 23. новембар 1927.

Аноним, „Народни Универзитет“, „Жена у стварању модерног друштва“, Застава, Новосадске вести, 5. фебруар 1928.

„Дара К. Суботић (1883-1928)“, Велики орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. годину. (Нови Сад: Штампарија Деоничарског друштва „Натошевић“, 1929), 42.

„† Дара К. Суботић“ Застава, 19. јун 1929.

Погодин, Александар. прир, Руско – српска библиографија 1800-1925. I књига: Књижевност. (Београд: Српска краљевска академија, Посебна издања књ. CX, Филозофски и филолошки списи књ. 29, 1936), 177.

Попов, Душан, „Суботић Даринка“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 193.

Попов, Душан, „Суботић др Каменко“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 202-205.

Предојевић, Ненад Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861-1941). Аналитички ивентар XX/2. Нови Сад: Архив Војводине – Научно информативна средства о архивској грађи, 2018.

Stojaković, Gordana. Znamenite žene Novog Sada I, Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Суботић К. Даринка. Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.

[1] Податке о уредничком и новинарском раду Даринке К. Суботић још увек истражујем јер је тај рад повезан са истраживањима у библиотекама ван Новог Сада (прим. аут.).

[2] Др Каменко Суботић (1870-1932) је после студија на филозофском факултету у Загребу, затим Грацу и Прагу докторирао у Грацу.

[3] Српско цвеће је издавао Ф. Видра, власник „Видрине творнице житне каве“ у Прагу као што је писало на дну сваког броја. Лист је доносио рекламе за производе ове фабрике, али је истовремено издавач захтевао да се установи рубрика загонетки, одгонетки и ребуса (прим. аут).

[4] Кад је прошла прочелница госпођа Анђелка Јовановић пролетос поднела била оставку, у нашој организацији настала је мала забуна, јер се, до последњег тренутка, није помишљало на личност нове прочелнице, па је мени сугерисано: да се примим прочелништва, да се спасе тадашња ситуација. (…) али сам нагласила, а и Главна Скупштина је моју жељу усвојила да је примање привремено (РОМС М. 7.222).

[5] Адресат – особа којој су писма упућена (прим. аут.).

[6] Једно од предавања на Народном универзитету било је и „Американизација европске расе и културна декаденција“ вајара Стаменка Ђурђевића (РОМС 16.157).

[7] Српско-американски дом за децу ратну сирочад („Орфелинат“) у Сремској Каменици основала је 1919. Даринка Грујић-Радовић. Године 1929. дворац Марцибањи-Карачоњи је купљен новцем Џона Фротингема и у њему је дозволом Министарства трговине и индустрије отворена Нижа и Средња занатска школа (Стојаковић 2001: 171-172)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Даринка К. Суботић," u ŽeNSki Muzej, 29. oktobra 2023., https://zenskimuzejns.org.rs/darinka-k-subotic/.