Kategorija: English

Marija Trandafil

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 22 minuta

MARIJA (POPOVIĆ) TRANDAFIL
(Novi Sad, 25. decembra 1816[1]
– Novi Sad, 14. oktobra 1883)*

Porodica

Najveći deo života Marije Trandafil, velike dobrotvorke, dešavao se u srcu Novog Sada i bio je omeđen kućom u Pašićevoj 1 („Kod ikone[2]„), gde je rođena, kućom u Zmaj Jovinoj 16, gde je živela jedno vreme i gde je umrla, Uspenskom crkvom, gde je održano opelo i Nikolajevskom crkvom (koju je s mužem iz temelja obnovila), gde je sahranjena.

Čestica starogradskog prostora, na kome će posle njene smrti, nići njena najpoznatija zadužbina –Trandafilkino sirotište a sada zgrada Matice srpske, bila je sasvim dovoljna ovoj zaslužnoj Novosađanki da stvori dela neprolazne vrednosti – zastavštinu u korist čitavog naroda.

Marija Trandafil je rođena u uglednoj i imućnoj novosadskoj porodici Popović, što je činjenica koja će uticati pre svega na njeno obrazovanje. Kako je u to vreme bilo uobičajeno da devojke iz bogatijih porodica stiču osnovna znanja u privatnim lerovima (gde su se učila slova, račun, Biblija i ručni rad), moguće je da je i Marija pohađala takvu školu. Ono što se pouzdano zna je da je bila pismena, da je poznavala tgovačke transakcije i da je kako Luka Jocić beleži sa „osobitim razumevanjem“ čitala knjige na nemačkom jezik

"Kod ikone" - rodna kuća Marije Popović Trandafil — „Kod ikone“ –
rodna kuća Marije Popović Trandafil

Marijin otac je bio poznati novosadski trgovac grčkog porekla, Ćira Popović, a za majku znamo da je rodom Tajčevićeva iz Oseka, kako su Srbi zvali savremeni Osijek. Roditelji su rano umrli, pa Marija postaje štićenica rođaka, bogate trgovačke porodice Hadži-Kiri Nikolića iz Oseka u čijoj kući živi.

Shvatajući brak pre svega kao dobar posao, Hadži-Kiri ju sa „nepunih šesnaest godina“[3] 31. januara 1832. udaje za svog delovođu, Jovana Trandafila (1799-1863) kome je tada bilo četdeset godina. Luka Jocić je ostavio podatak da je za taj brak „nisu ni pitali“[4] .

Znatan kapital, koji je Marija u vidu miraza unela u brak, poslužiće kao zamajac za uspešne trgovinske poslove koje je Jovan Trandafil, uz preporuke Hadži-Kiri Nikolića, preduzimao sledećih godina. Luka Jocić beleži detaljno njegove trgovačke poslove i tako kaže da se Jovan obogatio „na pamuku“ i „karavanima sukna iz Erdelja“[5]. U Oseku je imao glavnu radnju i dve velike kuće iz čijih su se prihoda kasnije pomagale „osečka, novosadska i somborska bolnica“[6], a na osnovu testamenta Marije Trandafil.

No, novac i moć ne donose supružnicima Trandafil i sreću. Jedno za drugim umiru im deca, Sofija i Kosta. To će biti tragično iskustvo koja će trajno obeležiti život Marije Trandafil. Od tada ona sopstveno utemeljenje nalazi u brizi za nevoljnike i uboge.

Bogatstvo

Marija Trandafil bogatstvo nije shvatala kao sreću, već kao iskušenje. Posle smrti muža morala je da vodi četiri parnice (uključujući spor sa bratom, poznatim novosadskim trgovcem Markom Popovićem), jer su njeni ili Jovanovi muški srodnici smatrali da ona, kao žena, nije sposobna da upravlja dobrima i izdrži sudske procese.

Parnice[7] su bile teške jer su je tužitelji vešto kompromitovali kao ženu, ali ona je ipak uspela da zadrži kontrolu nad dobrima i novcem. U nemogućnosti da joj zakonski oduzmu imanje i novac uzurpatori, naročito Jovanovi sestrići, optužiće je da je lopov i poželeće joj da umre u ludnici. Uz to su, na radost dokone čaršije, širili priče o navodnim pismima koje je Marija pisala izvesnom gospodinu sumnjive reputacije, a koja su je kompromitovala.

Luka Jocić, Uspomene (1854-1884) korice, BMS II 433097 — Luka Jocić, Tridesotogodišnje
ugodne i neugodne uspomene
(1854-1884) korice,
BMS II 433097

Izborivši se za upravu nad sopstvenim dobrima Marija Trandafil sama dvadeset godina stiče i uvećava kapital, pretvarajući ga u različita zaveštanja. Luka Jocić u pomenutoj knjizi čak kaže da je velika dobrotvorka delila po onoj narodnoj „što desnica da ne treba levica da zna“. On je zabeležio i reči Marije Trandafil kojima je ona objašnjavala svoj odnos prema bogatstvu:

„Kamo sreće da su mi živa moja deca, ma kraj njih živela u najvećoj sirotinji. Srećnija bih bila i više bih radosti imala, no što mi daje ovo mrtvo blago, koje ću i onako ostaviti tuđinu“![8] Pažljivom čitaocu neće promaći zabeleška Luke Jocića da je Marija Trandafil „za svoju ličnost preterano štedljiva i u hrani i u odelu“. Utemeljivši se u religiji usmerila je snagu i novac prema svima, koji su trebali neku pomoć. Šta više, prema svedočenju Luke Jocića, gotovo da je samo primala svet u nevolji.

„Koliko puta je odela uboge đake! Koliko puta je nabavila školskih knjiga za čitave razrede! Koliko li je osirotelih i postradalih gospođa potpomagala doživotnim mesečnim pomoćima!Koliko li je puta poslala sirotinji potrebnu svotu, da svoga pokojnika pristojno sahrani!Koliko li je puta 1. novembra izvadila pa izdala trista forinata, da se za sirotinju nabavi ogrev!Odbroji sama po pet do osam forinata, dok se ne iscrpi gornja svota. Deci, koje je ona krstila ne zna se broja, bilo ih je daleko preko stotine, a ona je o njima tačan tefter vodila pa je o svakom svom kumčetu rado raspitivala, u svoju ga kuću primala i za potrebe se njegove svojski starala, ako je potreban bio. A koliko ih je tek venčala kao kuma, razume se ne lično, jer se klonila svake parade, nego preko drugih! Ta njoj je i to bilo nemilo kad se koje njeno dobročinstvo u listovima javno obznanilo…“

Iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 92-93.

Zaveštanja

Veliki deo imovine, bračni par Trandafil je testamentom iz 1860. ostavio u dobrotvorne svrhe. Posle smrti muža, Marija Trandafil uvećava bogatstvo i formira nova zaveštanja. Velika dobrotvorka je pri tom radila prema sopstvenom, vrlo snažnom uverenju, da svako delo mora biti učinjeno u slavu Boga i na korist naroda, a to su uvek veliki, dalekosežni planovi. Korpus njenih zaveštanja može se podeliti u dve grupe. Značajna sredstva Marija Trandafil je namenila siromašnima, nemoćnima i bolesnima, sa kojima se uglavnom neposredno susretala. Vodila je brigu o deci bez roditelja, starajući se za njihov odgoj školovanje, pa i za započinjanje samostalnih poslova. Njeno najpoznatije zaveštanje je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad[9] u Novom Sadu, u čijoj se zgradi sada nalazi Matica srpska i Biblioteka Matice srpske. Fond koji je odredila za tu namenu trebalo je da naraste toliko da se zaklada može izdržavati iz sopstvenih prihoda. Tek 1912. izgrađena je zgrada po nacrtu arhitekte Momčila Tapavice, a 1926. zdanje je primilo dvadesetak pitomaca. Martica srpska se u zgradu uselila 1928. a novo sirotište izgrađeno je na Sajlovu. Za deset godina rada Zavoda Marije Trandafil školu je završilo oko stotinu pitomaca.

Zgrada Zavoda za srpsku pravoslavnu siročad, od 1828. sedište Matice srpske u Novom Sadu

Velika dobrotvorka je pomagala udovice, bolesne – smeštene u zgradi Novosadske pravoslavne bolnice, a zna se da je za vreme velike gladi šest nedelja u porti Nikolajevske crkve hranila novosadsku sirotinju bez obzira na veru, što nije bilo uobičajeno u to doba, jer se svaka zajednica zasebno starala o siromašnim članovima. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka (str.28) navodi reči Marije Trandafil koje objašnjavaju njenu potrebu da pomogne gladnima: „Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kad smo 1849 – pri požaru novosadskom – bežali, te smo u Varadinu gradu pri zatvorenim kapijama morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim toga dana, onda osetim šta je glad i sirotinja – i zato ja činim i pomažem sirotinju“.

Druga grupa zaveštanja ticala se kulturno-prosvetnog razvoja Srba. Velika dobrotvorka se odlučila da omogući znatan broj učeničkih stipendija – Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake pod patronatom „Novosadske Srpske Velike Gimnazije“. Pored te zaklade pomagala je i druge siromašne đake i siromašnu decu da postanu obrazovane ličnosti, ali i dobre zanatlije i time doprinesu podizanju kulturnog i preduzetničkog kapaciteta srpskog naroda.

Izveštaj o Zakladi Marije Trandafil (ROMS M 8.443)

Matica srpska i Novosadska crkvena opština bile su baštinici značajnih zaveštanja Marije Trandafil. U trenutku njene smrti vrednost njenih zaveštanja iznosila je 700.000 forinti. U knjizi Srpkinja- njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (Dobrotvorna Zdruga Srpkinja Iriškinja, Sarajevo 1913.) na 88. strani dat je sledeći podatak: „Marija Trandafiljka, rodom iz Novog Sada 1814. ostavila je posle sebe na 1.400.000 kruna na stipendije i na fond za udaju siromašnih djevojaka, te za bolnice i za zavod za srpsku pravoslavnu siročad“…

Testament Jovana i Marije Trandafil,
1860. (ROMS M. 3 789)

Marija Trandafil je svoje bogatstvo rasporedila na dve temeljne ljudske odrednice: patnju i duhovnost. Njena zaveštanja i danas zadivljuju namerom darodavke i izvedenošću njenog plana da učini plemenito delo. Tekstovi njenih opruka govore o vanrednom poznavanju ljudske prirode, a naročito slabosti. Marija Trandafil nije ništa prepuštala slučaju. Svog legatara Luku Jocića prvo je učinila bogatim čovekom, a onda mu poverila konkretne zadarke. Za upravnika Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad zahtevala je: „…čoveka poštena i savesna, no ako je moguće bez rođene dece, inače ne suviše opterećena svojom familijom, koji je toliko star da je iskusan i sposoban, a ne toliko star da ne bi dužnosi svojoj odgovarati mogao. Upravitelj da ima stan u Zavodu, da upravlja i vodi svu brigu o Zavodu i pitomcima, u kući i van kuće… da smatra pitomce moga zavedenija sve bez razlike kao svoju decu, da sa njima ručava i večerava…“[10] Nije suvišno reći da je darodavka za upravnika Zavoda obezbedila platu u rangu profesora Gimnazije, što je u to doba bila vrlo dobra plata.

Testament Marije Trandafil, 1878. (ROMSM 3.766)

Vernica

Duboka utemeljenost u veri, Mariji Trandafil je sasvim sigurno pomogla da osmisli život, prepuštajući se, kao istinska vernica, božanskom usudu. Posebna naklonost, koju je gajila prema Nikolajevskoj crkvi, smatrajući je zadužbinom, razumljiva je budući da su u njoj pokopani Sofija, Kosta i Jovan. Marija Trandafil se brižno starala za obnovu i održanje crkve, ali isto tako i za zemaljske potrebe sveštenika, crkvenjaka, svešteničkih udovica, crkvenih horova. Pred kraj života veliki deo dana provodila je u toj crkvi, dok nije dobila pismo sledeće sadržine: „Srpka pravoslavna crkvena opština novosadska primetila je sa negodovanjem da Vi ovomesnom svetom Nikolajevskom crkvom samovoljno i bez pitanja i dozvole ove opštine upravljate… Ova opština se usled toga nalazi pobuđena izjaviti Vam da to niti sme niti hoće dalje trpeti i tako da sa današnjim danom ključ rečene bogomolje uzima iz Vaših ruku“.[11] Duboko pogođena postupkom ljudi iz crkvenog odbora, među kojima je bilo i njenih pitomaca, Marija Trandafil prelazi među pastvu Uspenske crkve, gde takođe daje novac za obnovu.

U isto vreme od katoličke zajednice u Novom Sadu zahteva nacrt i finansijski plan za izgradnju, u Buni porušene Jermenske crkve. U roku od dvadeset četiri sata dobija sve tražene dokumente i daje 12.000 forinti za gradnju i ukrašavanje Jermenske crkve. Pri tom dobija javnu zahvalnost katoličke zajednice Novog Sada i samog kaločkog biskupa dr Ludviga Hajnalda. Na izgrađenoj i ukrašenoj Jermenskoj crkvi do njenog rušenja postojao je zapis ispisan ćiriličnim slovima: „U slavu svete i nerazdeljive Trojice a iz smirene i čiste ljubavi spram svojih bližnjih obnovila je ovaj dom Božiji

MARIJA TRANDAFIL 1872.“[12]

Novosadska pravoslavna javnost je bila uvređena postupkom ljudi iz Crkvenog odbora Nikolajevske crkve. No nisu samo Novosađani protestvovali. Mitrovačke gospođe su prikupile preko stotinu potpisa protiv postupka prema Mariji Trandafil, zatim zemunske i vršačke gospođe takođe. Incident je prevaziđen, a Luka Jocić je zabeležio da je to bila sramota za one koji su pismo napisali, jer nisu imali obzira prema ženi koja je već jednom nogom u grobu, ali isto tako zabeležio da je Marija Trandafil upravljala Nikolajevskom crkvom kao svojom, što nije moglo da prođe bez posledica.

Portret Marije Trandafil, rad Novaka Radonića, 1884, Matica srpska

Savremenici i potomci

Izuzetnost ove žene ogleda se i u njenom odnosu prema javnosti. Marija Trandafil „nije marila da je hvale; u svojoj kući za svojim stolom nikog nije počastila, nikad nikog ni mene kao nastojnika njenih dobara, čak ni na Badnji dan“[13] piše Luka Jocić, žaleći se da je svako Badnje veče provodio sam. Niko ga nije zvao, jer su svi mislili da je kod svoje zaštitnice. Velika dobrotvorka nije učestvovala u uobičajenom društvenom životu svog staleža, prezirući modu igranja karata po salonima.

Izvesno je da je Marija Trandafil čitavim životom, bogatstvom i usudom, morala biti izuzetna i u toj izuzetnosti usamljena. Veze sa savremenicima bile su posredne, preko odabranih i dobro plaćenih poverenika. Direktne veze održavala je sa narodom koji dolazio tražeći pomoć. Ona je i tada i danas govorila svojim delima.

Jermenska crkva u Novom Sadu.
Porušena 1963. zbog izgradnje
Bulevara Mihajla Pupina

Novosadska javnost, ostavila je sud o njenom delu koji je važno predstaviti, jer se tu stiču dve komponente – odnos prema ženi koja nije usvojila uobičajenu žensku ulogu u društvu i odnos prema instituciji dobročinitelja. Ako bi se sudilo prema onome što je o njoj pisao Vasa Stajić u Novosadskim biografijama (knjiga V, 1940) Marija Trandafil treba da bude zapamćena po skandaloznim sudskim sporovima. Po oceni Vase Stajića njena netipična ženska uloga u tadašnjem društvu potrla je njeno delo dobročiniteljke. Luka Jocić u knjizi Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884 ostavlja dragocene podatke o životu i delu Marije Trandafil, ali ih često komentariše kao zainteresovani, a ne nepristrasni posmatrač, starajući se o sopstvenom delu. Konačno ona mu je bila poslodavka, a to nije uvek komotna forma saradnje. Najujednačeniju ocenu o njenoj ličnosti i delu dao je Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka gde je među 216 biografija uvrštena i biografija Marije Trandafil, kao jedne od pet žena koje su se našle na tom uglednom spisku. Autor joj, mimo običaja, ostavlja devojačko prezime Popović, dajući tako potvrdu za samosvojnost dela Marije Trandafil. To isto ponavljam i ja potpuno saglasna sa odlukom Andre Gavrilovića.

Običan novosadski svet, na vest o smrti dobrotvorke „skoro tri dana … je hiljadama ljudi i žena ovdašnjih i sa stane dolazilo, da još poslednji put vide ako i mrtav lik ove velike dovrotvorke i prave matere sirotinji…“[14]. Činodejstvovao je episkop bački, Vasilijan Petrović uz veliki broj sveštenika iz Novog Sada i drugih mesta. Dirljiv govor je održao dr Ilija Ognjanović, bivši štićenik Marije Trandafil. Telegram saučešća Luki Jociću uputio je „Njeg. Svetost German“ iz Beča koji je na pogrebu bio zastupljen „episkopom i pridvornim sveštenstvom“[15]. U tekstu objavljenom u listu Javor od 23. oktobra 1883. objavljen je i testament Marije Trandafil sa pobrojanim dobrima i njihovom namenom. Nije zaboravila ni Nikolajevsku crkvu jer ostavila i poseban fond iz koga je u njoj trebalo da se drže službe na sledeće dane: Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Marija Magdalena i Todorova subota.

Obeležje o grobu Marije Trandafil
u Nikolajevskoj crkvi

Savremeni Novosađani imaju mogućnost da prošetaju Trgom Marije Trandafil i da u zgradi Matice srpske u prvom ulaznom hodniku vide bronzano poprsje ove odlučne žene, rad vajara Lasla Silađija. Najsavremenija škola u naselju Veternik nosi njeno ime.

Poslednjom obnovom Nikolajevske crkve betoniran je pod i nema oznaka gde su tačno sahtanjeni Sofija, Kosta, Jovan i Marija Trandafil. Visoko na stubovima u crkvi postavljene su ploče koje svedoče da su tu sahranjeni Marija i Jovan Trandafil. Na kućana u Pašićevoj, Dunavskoj Miletićevoj, koje su bile njeno vlasništvo nema nikakvih oznaka.

Naslovna strana lista Javor, Novi Sad od 23. oktobra 1883.

* Tekst o Mariji Trandafil koji je pred vama sam uradila na poziv akademika Čedomira Popova. Pročitala sam ga na svečanosti održanoj u Matici srpskoj 26. decembra 2011. upriličenoj povodom 195 godina od rođenja velike dobrotvorke.

Bista Marije Trandafil, rad vajara Lasla Silađija, hol Matice srpske

[1] Podatak o datumu rođenja preuzet je iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94. Luka Jocić se poziva na „svojeručne njene zabeleške“ i daje podatke o datumu njenog rođenja „25. decmbar 1916. licem na rimski Božić“. Prof. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi 19 veka navodi da je Marija rođena 1811. ili 1814. a u knjizi Leposave Kljajić Zaslužni Novosađani Grko – Cincari s kraja 18. i 19.veka navedena je 1815. kao godina rođenja

[2] Ikona sv. Petra i Pavla skinuta je sa fasade posle II svetskog rata. Danas je ponovo obnovljena.

[3] Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94.

[4] Ibid, 94.

[5] Ibid, 96

[6] Ibid, 95.

[7] Parnicama Marije Trandafil detaljno se bavio Vasa Stajić u Novosadskim biografijama, knjiga 5, Novi Sad 1940. pišući biografije Jovana i Marije Trandafil.

[8] Luka Jocić, navdeno delo, str. 101

[9] U knjizi Andre Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka I knjiga, str 28. Srpska štamparija Zagreb, 1903. Reprint «Kultura», Beograd 1990. naziv zaveštanja glasi: Zavod za negu i izdršavanje sirote i siromašne srpske dece.

[10] Stari Novi Sad I, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 482.

[11] Luka Jocić, navedeno delo, str. 100.

[12] Ibid, str. 107.

[13] Ibid, str. 93.

[14]Javor, br 43. Novi Sad 23. oktobra 1883. str. 1348.

[15] Ibid, 1348.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Marija Trandafil," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/marija-trandafil-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica i Anka Ninković

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 30 minuta

Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković su bile socijalistkinje i politički obrazovane feministkinje koje su se aktivno uključile u političku borbu u Kneževini Srbiji

U istoriografiji već postoji znanje o političkom aktivizmu Milice i Anke Ninković u okviru socijalističkog pokreta, koje se može sažeti u nekoliko tvrdnji: prve socijalistkinje kod Srba ili prve politički obrazovane feministkinje, sledbenice Svetozara Markovića[1] ili kako je to između dve svetska rata napisao Jaša Prodanović: “pouzdane socijalistkinje”, koje su “među ženskinjama bile prve pristalice tadanjeg radikalizma“ (Prodanović 1937: XI, 177).

Ova slika ima prazan alt atribut; ime njene datoteke je ninkovicke-694x1024.jpg — Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 5951. Pismo Milice Ninković Kosti Ugriniću u kome moli da se Ugrinić angažuje na prikupljanju pretplate za list koji ponovo počinje da se štampa. Ako je godina koja je navedena u opisu pisma (1874) tačna radi se o *Glasu javnosti*, ali prema hronologiji događaja u vezi sa aktivnostima sestara Ninković moguće je da se radi o 1875. i o listu *Novo oslobođenje*. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

U nekim novijim istraživanjima pregalaštvo Milice Ninković je izdvojeno iz kolektiviteta – sestre Ninković, ali opet skoro sasvim utopljeno u politički i privatni život Svetozara Markovića i prvih socijalista iz njegovog kruga (Milutinović 1951; Popov 1952; Kovačević 1984) . Latinka Perović je konstatovala da mlađa sestra Ninković, u mladosti, nije imala ništa manju ulogu u političkom životu Kneževine Srbije od starije sestre, ali „tvorci legendi, pa čak i pisci istorija“ napisala je Perović, „više vole neokrnjene ličnosti koje su, kao Milica Ninković i Svetozar Marković, otišle suviše rano da bi ih život mogao staviti na svoje neverovatne probe i stići da okrnji, ako ne i da porazbija“ (Perović 2000: 44, 49).

Ali, bilo kojim putem da krenemo teško uspevamo da rekonstruišemo političku, delom i privatnu biografiju sestara Ninković, a da se pri tom pretežno ne krećemo u krugu dobro dokumentovanog korpusa ideja, pisama, političke i privatne aktivnosti Svetozara Markovića i Pere Todorovića[2]. Saznanje o nedostajućim, autentičnim glasovima mladih, obrazovanih socijalistkinja, unutar kruga koji se zalagao za ženska prava, otvara mnoga pitanja.

Političku i privatnu biografiju Milice Ninković (a delom i Anke) možemo najpouzdanije rekonstruisati iz nekrologa Milici Ninković koji je verovatno napisao Pera Todorović, a objavila Samouprava, list politički, ekonomni i književni 26. novembra 1881. Posrednost informacija je uvek problem koji je ovde donekle ublažen činjenicom da ih je dao muž i istomišljenik Milice Ninković i prisan saborac Svetozara Markovića.

Priča o sestrama Ninković započinje u Novom Sadu, gradu na jugu Habzburške monarhije u trenutku kada su one završile osnovnu školu i privatno završavale gimnaziju. Bila je to uobičajena situacija za devojke iz uglednih[3], građanskih porodica u habzburškoj Ugarskoj, koje su svojim kćerima nastojale da obezbede solidno obrazovanje. Ulaskom Svetozara Markovića[4] u porodicu Ninković započeće javna politička biografija prvih srpskih, politički obrazovanih socijalistkinja, kasnije aktivnih u političkom životu Kneževine Srbije. Socijalisti kao redovni gosti u kuću Ninkovića, gde je otac porodice klerikalac i nazadnjak, ima dva[5] komplementarna objašnjenja od kojih je manje poznato ono koje je dao Veljko Petrović, da je majka sestara Ninković, Jelisaveta ta koja je u društvu prognanika pokušala da ublaži odijum[6] sredine prema mužu, a preko njega i prema njoj i deci.

Početak sedamdesetih godina 19. veka je bilo vreme poletne potrage za političkim, kulturnim i ekonomskim preobražajem srpskog naroda skoncentrisane u Ujedinjenoj omladini srpskoj (1866-1871), kada su i žene pozvane[7] da daju doprinos opštem cilju. Ideje Svetozara Markovića o potrebi sveprožimajućeg preobražaja društva koja uključuje i emancipaciju žena bile su od kraja šezdesetih godina 19. veka poznate srpskom narodu severno i južno od Save i Dunava, preko žive publicističke[8] aktivnosti i javnih istupa na skupštinama Ujedinjene omladine srpske. Njegovi uzori i izvori u vezi sa programskim ciljevima socijalističkog[9] programa, kao u vezi sa emancipacijom žena dolazili su sa Zapada[10], ali i iz Rusije[11].

Sestre Ninković su znale za Svetozara Markovića, preko novinskih tekstova i nastupa u Ujedinjenoj omladini srpskoj, pre nego što je došao u njihovu kuću kao privatni učitelj. Veljko Petrović je smatrao da su „one uglavnom već ‘izgrađene’ kad im je on prišao“ (Petrović 1946: 10). To nagoveštava i S. Marković u pismu sestrama Ninković kada kaže da je N. G. Černiševski[12] zajednički[13] učitelj. Sećajući se tih, minulih vremena, Anka Anđelković (rođena Ninković) u pismu Jovanu Skerliću[14], s neskrivenim oduševljenjem kaže da je “eminentan značaj Svetozareve ličnosti” istina koja će trajati i u budućnosti (Kovačević 1985: 84). Istovremeno se setila[15] “uzvišenih istina” koje su je “oduševljavale u najranijoj mladosti”, a koje su se temeljile na principima nužnosti ličnog usavršavanja “do najširih granica”, na snaženju volje i samopouzdanja, na superordiniranosti opštih društvenih interesa nad ličnim, poštovanju ličnosti bez obzira na pol i idealističkoj predstavi o razvoja naroda koja zavisi od spoljnih i unutrašnjih osobina njegova plemena” (Isto, 84).

U vreme novosadskih susreta sestara Ninković i S. Markovića knjiga N.G. Černiševskog Šta da se radi je u Radeniku u nastavcima objavljivana u prevodu na srpski jezik. U Rusiji je postigla ogroman uspeh, a zatalasala je deo srpske omladine zainteresovane za odgovore u vezi sa iskrenim, poštenim i neporočnim ljubavnim i bračnim odnosima. I mada ideje nisu bile nove (prethodno su slobodnim odnosima u ljubavi pisali R. Oven[16], Š. Furie[17], Žorž Sand[18]) one su date na živ i opšterazumljiv način tako da su mnogi pod njihovim blagotvornim uticajem postajali čistiji, bodriji, bolji i smeliji (G. V. Plehanov 1967: 123, 198). U romanu su date i druge ideje, najpre u vezi sa socijalističkim društvom (falansterije po uzoru na ideje Š. Furiea), a zatim i model “novih ljudi”[19] – onih koji su iskreni i pošteni prema sebi i drugim ljudima (u ljubavnim i bračnim odnosima i prema prijateljima), bave se prirodnim naukama (alfa i omega znanja) i rade u korist drugih, ali i model askete-revolucionara koji sve svoje vreme posvećuje društvenom radu (Isto, 132-133). Sestre Ninković kao i S. Marković su bez kompromisa krenuli ka pozicijama novih ljudi.

Usavršavanje individue u interpretaciji novih ljudi je najpre značilo širenje istine naučnim znanjem, te je školovanje na univerzitetima bila obavezna stepenica na tom putu na koju će 1872. stupiti sestre Ninković. Majka, Jelisaveta Ninković je bila ta odlučujuća snaga[20] koja je povela obe kćeri i sina na školovanje u Švajcarsku. Ona će od tada, (dok je smrt nije zaustavila u Kragujevcu kod kćerke Anke) biti uz decu, kao velika podrška, a ne uz muža koji će okončati život sam i u bedi.

Na univerzitetu u Cirihu, prvom u Evropi koji je otvorio vrata ženama, sestre Ninković će studirati pedagogiju. Školovanje će sa uspehom okončati 1874. Zna se da je Milica Ninković sa najboljim uspehom završila studije dobivši diplomu koja joj je omogućavala pedagoški rad u švajcarskim srednjim školama (Todorović 1881: 3). Izvesno je da je istovetan uspeh postigla i Anka Ninković koja se nikada nije odrekla vrhunskog pedagoškog cilja – otvaranja više ženske škole, koji je napre sanjala sa sestrom Milicom, onda i samostalno, mnogo godina po sestrinoj smrti. To pokazuje njeno pismo[21] Arkadiju Varađaninu[22] pisano u Beogradu 1891. gde traži od direktora Srpske više devojačke škole u Novom Sadu nastavni plan škole i savet kako da ustroji nastavu da ona odgovara devojkama koje žele da nastave školovanje i onima koje to ne žele (Stojaković 2001: 50, 116-117).

Ciriška sredina je za sestre Ninković bila uzbudljiva i inspirativna. One će, zajedno sa studentima iz slovenskih zemalja učestvovati na mnogobrojnim predavanjima, političkim debatama i klubovima gde se raspravljalo, razgovaralo i učilo o mnogim temama u okviru socijalističke, anarhističke i komunističke platforme. U toj sredini “živi primer ruskih nihilista” uticao je na mlade srpske student i studentkinje, “mnogo više od svega drugog” (Todorović prema Perović 2000: 26).

Među studentkinjama su najbrojnije bile Ruskinje, a među njima one koje je S. Marković nazvao “vesnice novog veka”[23] (Marković 1961: 32). Bilo je nešto opasno – magično i svedeno – u jednostavnom izgledu ovih mladih žena koje nisu želele da plene poglede. I savremenici su primećivali da je Milica Ninković “ženska ozbiljna, a pri tom prijatna a nosila se čisto i prosto bez ikakvog obzira na modu” (Anonim 1882: 670). To se takođe odnosilo i na sestru Anku. Upravo je to ono što vidimo na fotografijama sestara Ninković: ozbiljna mlada lica, jednostavne (tamne) haljine, bez mnogo ukrasa, jer one su novi ljudi – oni koji ne dopuštaju da ih ophrvaju lične tuge i radosti, već služe ideji kroz stalnu, samopožrtvovanu borbu protiv društvenih nepravdi.

Cirih će biti pozornica na kojoj će se desiti Miličino prvo javno zastupanje prava studentkinja na školovanje i javni rad. Značajan broj studentkinja iz Rusije koje su se školovale u sredini poznatoj po liberalnom stavu prema novim društvenim pokretima i ideologijama koje su za cilj imale oslobođenje naroda i rušenje carizma, doveo je do akta kojim im je ruska Vlada u maju 1873. zabranila nastavak studija i naložila povratak u Rusiju.. Milica Ninković[24] je tekstom „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“[25]o tome, posredstvom novosadske Zastave, obavestila srpsku javnost. Tekst se sastoji iz dva povezana, već objavljena članka, jedan u švajcarskom listu Bund a drugi u Petrogradskom glasniku. Zasluga Milice Ninković je u tome što je objektivno povezala dva suprotstavljena mišljenja tako što je za objavljivanje spremila, dva shvatanja o poželjnoj emancipaciji, prvo koje podržava[26] univerzitetsko obrazovanje žena i drugo koje odriče[27] mogućnost da se žene široko obrazuju i učestvuju u debatama o ključnim problemima tadašnjeg doba. Značajno je to što su se argumenti ciriških profesora ipak probili do srpske čitalačke publike.

Rezultat akta ruske Vlade je bio da se jedan broj studentkinja vratio u Rusiju dok su prema onim studentkinjama koje su to odbile, kao i prema njihovim porodicama, preduzete različite represivne mere. Odmah zatim German Anđelić, bački episkop u junu 1873. zvanično je zatražio da se sestre Ninković vrate iz Švajcarske, što one nisu učinile (Milutinović 1951: 458).

Umesto u rodni Novi Sad u habzburšku Kraljevinu Ugarsku, sestre Ninković su sa majkom stigle u Kragujevac, u Kneževinu Srbiju prethodno posetivši S. Markovića u Požarevačkom zatvoru. U Kragujevcu su sestre Ninković nameravale da otvore višu žensku školu i u vezi sa tim 1874. molbom tražile dozvolu od ministra prosvete Filipa Hristića gde su između ostalog napisale “da se sa oduševljenjem laćaju ovog preduzeća” i sa najvećom energijom “kao što smo sa energijom podnosile tegobe i podsmevanja, kojima su nas predusretali, kad smo pošle da se spremamo za ovaj rad…” (Milutinović 1951: 461). Ministar Hristić je zahtevao ispunjenje mnogih uslova za koje sestre Ninković nisu imale sredstva, ipak novi ministar prosvete Stojan Novaković dao je dozvolu za školu, te je oglas o početku rada prve više ženske škole u Kragujevcu štampan u kragujevačkom listu Oslobođenje 3. januara 1875. Novac za zakup prostora za 1785-1876. je obezbeđen iz dela zaostavštine Pere Đorđevića koja je bila namenjena Svetozaru Markoviću, a on se opredelio da pare upotrebi za list Oslobođenje – list za nauku i književnost i žensku školu. U oba projekta kragujevačkih socijalista sestre Ninković su bile sasvim uključene, razumljivo najpre u vezi sa školom. Danas nema pouzdanih podataka kada je i da li je škola otvorena, ili ako je otvorena koliko je trajala. Ono što se zna je da se na socijalističku grupu u Kragujevcu sručila serija tragedija. Najpre je, i pored požrtvovane nege sestara Ninković, od tuberkuloze umro Pera Đorđević, a zatim je u martu 1875. stigla vest o smrti Svetozara Markovića. Postoje verodostojni podaci da je Milicu Ninković vest tako duboko pogodila da su meseci trebali da se ona povrati i da sa sestrom ponovo započne aktivnost u vezi sa otvaranjem više ženske škole (Todorović 1881: 4). Istovremeno, sestre Ninković su u javnom životu Kneževine Srbije bile obeležene kao “komunistkinje”, a vlast je držala da se radi o nepoželjnim stranim državljankama (Kovačević 1984: 154). Da bi izbegle deportaciju zaključile su brak 1875. sa istomišljenicima i saborcima: Milica Ninković sa Perom Todorovićem, a Anka Ninković sa Sretom Anđelkovićem[28]. Pera Todorović kaže: “čudna je to bila ženidba” (Todorović prema Perović 2000: 44). Kakva god da je bila priroda supružničkih odnosa oba venčana para sigurno je da se najpre radilo o iskreno i pošteno postavljenim očekivanjima unutar već ostvarene drugarske bliskosti stvorene kroz borbu za iste ideološke i ljudske vrednosti.

Tek venčane sestre Ninković vratiće se sa supružnicima-saborcima u Kragujevac i nastaviti borbu za socijalističke ideale. Grupa socijalista bila je okupljena oko lista Staro oslobođenje[29]. Čitava redakcija je živela i radila u istoj kući, kao dobro organizovana komuna, po uzoru na redakciju lista Вперед / Napred Petra L. Lavrova[30]. Sestre Ninković su kao članice redakcije Starog oslobođenja vodile korespondenciju sa inostranstvom, knjigovodstvo, korekturu i bile odgovorne za podlistak. Anka Anđelković je u napred pomenutom pismu Jovanu Skerliću zapisala i ove detalje o komuni:

Mislim da bi bilo od opšteg interesa zgodnom prilikom opisati i prvu srpsku “Komunu” čiji skromni administrator i čuvar je bila moja malenkost… sa ponosom se sećam da je to bio gostoljubiv krov za sve političke stradalnike onog doba i da se zajedničkim naporima tu svilo gnezdo u kome su 6-8 načelnih drugova skromno ali ugodno živeli za širenje svojih načela i da je ceo kućevni trošak iznosio između 200-300 groša mesečno. I sad se čudim kako sam umela da izvedem taj unikum finansijske ženijalnosti… (Kovačević 1985: 84).

Sestre Ninković su bile prominentni deo socijalističkog političkog fronta koji je odneo pobedu na opštinskim izborima u Kragujevcu 1876. i tim povodom organizovao manifestaciju „Crveni barjak“. Represiju režima kneza Milana Obrenovića nad kragujevačkim socijalistima odložilo je započinjanje Prvog srpsko-turskog rat (1876-1877) u kome je Milica Ninković bila dobrovoljna lekarska pomoćnica. Po okončanju rata mnogi istaknuti socijalisti su, da bi izbegli robiju, zbog organizovanja i učešća u “Crvenom barjaku” otišli u izbeglištvo. Milica Ninković je morala da napusti Kragujevac. Jedno vreme je živela u Beogradu dajući privatne časove, a zatim je došla u Novi Sad gde su socijalisti (Pera Todorović, Pera Velimirović, Lazar Paču) 1878. pokrenuli socijalističko glasilo Stražu. I u toj socijalističkoj komuni ona je neumorno radila.

Sledeći sopstveni put, sasvim u saglasju sa idealima novih ljudi, Milica Ninković je, dobivši rusku stipendiju započela studije medicine u Rusiji. Na žalost, oskudne materijalne prilike i oštra klima urušili su ionako krhko zdravlje te je bila primorana da ode u Cirih kod brata i majke i da uz malu stipendiju koju su joj obezbedile prijateljice nastavi studije medicine. Prateći brata i majku koji su zbog bratovljevog posla prešli u Pariz Milica je i tamo uspešno nastavila studije medicine, sve do momenta kada je uznapredovala tuberkuloza zaustavila u naumu da “osvoji nauku” kojom bi pomogli sopstveni narod (Perović 2000: 26).

Rad sestara Ninković u socijalističkom pokretu je bio neumoran, ali retko[31] imenovan. Radna energija Milice Ninković je bila legendarna: “mogla je da izdrži 6 nedelja da ne spava više od 3-4 časa u 24 časa, a sve ostalo vreme da provodi u radu, upotrebljavajući promenu radova kao odmor” (Todorović 1881: 4). Dobar deo aktivnosti sestara Ninković odnosio se na one bezimene aktivnosti koje su hrabrile, hranile komunu, a političke aktivnosti (kao što su predavanja omladini koje je držala Milica) pripale su korpusu socijalističkog aktivizma koji je pripisan članstvu. Čak i tamo gde je bilo uobičajeno ostaviti lični trag, sestre Ninković to nisu radile. Milica Ninković je bila saradnica listova Oslobođenje, Staro oslobođenje i Straža “ali uvek bez potpisa” (Milutinović 1951: 467). Ako se tome zbroji i ozbiljan rad u okviru nezaobilaznih redakcijskih poslova (korespondencija u zemlji i inostranstvu, knjigovodstvo, distribucija lista) onda je zbir bezimenih poslova koje su obavljale bio impresivan, a u vreme kada se dešavao bio je poznat njihovim savremenicima i inostranim istomišljenicima.

Zna se i da je ideolog ruskog narodnjaštva Petar L. Lavrov bio u kontaktu sa Milicom i Ankom Ninković i da je cenio Miličino znanje političke ekonomije. Tokom drugog boravka u Cirihu 1879. Milica Ninković je, prema preporuci P.L. Lavrova, bila u kontaktu sa Karlom Kauckim[32] i Eduardom Bernštajnom[33] sa kojima je raspravljala o kritici N.G. Černiševskog ekonomske teorije Dž. S. Mila[34] i Maltusove[35] teorije. Rezultat je bio taj da je K. Kaucki u prvim naučnim radovima uvrstio posebno poglavlje o toj temi zahvaljujući Milici Ninković (Kovačević (1984:157). Milica Ninković je za Das Jarbuch… /Godišnjak…[36] L. Rihtera dala podatke o srpskom socijalističkom pokretu (Isto, 157). Poznato je pismo Anke Ninković P.L. Lavrovu u kome ga obaveštava o objavljivanju prevoda njegovih Istorijskih pisama (1870) u listu Oslobođenje (Perović 1995: 73).

Sestre Ninković su govorile tečno nemački, francuski i ruski a služile su se engleskim i italijanskim jezikom (Milutinović 1951: 467; Janković 1935: 645). Za Milicu Ninković je zabeleženo da se „odlikovala (se) obrazovanošću i vrednim književnim radom“, „razumevala se u političkim naukama, a naročito u političkoj ekonomiji… (Anonim 1882: 670). Na srpski je prevela: Jedna junakinja iz francuske revolucije F. Babefa, Istoriju jednog zločina V. Igoa, Azbuku socijalnih nauka N. Flerovskog (V.V. Bervi); na ruski je prevela Srbija na istoku S. Markovića, na nemački je prevela Uništenje estetike P. Todorovića, zatim za list Prve internacionale Vorvärts/Napred članke S. Markovića a za list Sozialdemokrat delove Azbuke socijalnih nauka N. Flerovskog. Za mnoge prevode se “uopšte ne zna” (Milutinović 1951: 467).

Savremena javnost, a nadasve vlast je sasvim bila upoznata sa aktivizmom sestara Ninković. O tome svedoči i činjenica da je vest o smrti Milice Ninković Javor preneo sa zakašnjenjem „kako su sa zabrane listova u kojima je saopšten njezin nekrolog podatci iz istog tek sada nam došli do ruke to ćemo ih ma i naknadno u kratko saopštiti“[37] (Anonim 1882: 670).

Nesalomiva snaga uverenja gonila je mlade socijalistkinje (i socijaliste) na rad do krajnjih mogućnosti, na postojanost u trpljenju progona, siromaštva i gubitka dragih saboraca/saborkinja. Energija kojom su nosili ideje u koje su verovali toliko je intenzivno trošena da su mnogi umrli mladi, a ipak ostavili kolosalno delo koje će pamtiti buduća pokoljenja. Po svemu sudeći bili su to novi ljudi, kako ih je inaugurisao N. G. Černiševski. Svaka od sestara Ninković kreirala sopstveni put, uvek uz politički rad: Milica će do krajnih granica izdržljivosti neustrašivo verna sopstvenim idealima i idejama nekoliko puta započeti i nastavljati studije medicine, a Anka će postojano i hrabro, prometejskom čovekoljubivošću biti potpora komuncima, a zatim će odnegovati u bolesti i sahraniti majku Jelisavetu, sestru Milicu, supruga Sretu Anđelkovića i prerano umrle kćeri od kojih će jedna umreti u dobi od 4. godine, a druga, Milica u 21. godini od šarlaha.

Građa

Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

Literatura

Аноним.“†Милица Тодоровићка“. Јавор лист за забаву, поуку и књижевност,05.1882, 670.
„Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
Јанковић, Милица. „Госпођа Анђелковићка“. Венац књ. XX, св. 9-10 (1935); 627-648.
“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“. Nova Evropa 12. (1925): 404.
Ковачевић, М. Душко. „Милица Нинковић (1854-1881) – Поводом сто тридесет година од рођења“. Зборник Матице српске за историју бр. 29 (1984): 143-158.
Ковачевић, М. Душко. “Прилози за биографију Јелене Илке Марковић, Петра и Анке Нинковић. Зборник Матице српске за историју бр.31 (1985): 81-87.
Марковић, Љубица. „Светозар Марковић поборник женског покрета“. Република 12. 1946, 3.
Марковић, Светозар. Одабрани списи. Нови Сад/Београд: Матица српска / Српска књижевна задруга, 1961.
Мил, Џон Стјуарт. Потчињеност женскиња / од Џона Стјуарта Миља. Београд: Државна штампарија, 1871.
Милутиновић, Коста. „Милица Нинковић – (Поводом 70-годишњице смрти)“. Летопис Матице српске књ. 368 (1951): 453-467.
Нинковић, Милица. „Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа“. Застава. i 20. 06. 1873.
Петровић, Вељко. „Мати сестара Нинковић“, Жена данас бр. 46. (1946): 8-10.
Перовић, Латинка. Српски социјалисти 19. века: Прилог историји социјалистичке мисли. Београд: Службени лист СРЈ, 1995.
Перовић, Латинка. Пера Тодоровић: Писма личности и личност. Београд: Службени лист СРЈ, 2000.
Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
Пивнички-Дринић, Татјана. „Анђелковић Сретен“. Српски биографски речник 1, уредници Младен Лесковац, Александар Форишковић и Чедомир Попов, 203. Нови Сад: Матица српска, 2004.
Plehanov, G.V. Radovi o N.G. Černiševskom. Beograd: Kultura, 1967.
Popov, Čedomir. „Svetozar Marković o emancipaciji žena“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 32-33. (1962): 124-136.
Продановић, М. Јаша. „Предговор у Светозар Марковић – Изабрани списи књ. 3. XI, 177. Београд: Српска књижевна задруга,
С. „Милева Станишића.“ Јавор – лист за забаву, поуку и књижевност. 26.04.1881, 540-542.
Скерлић, Јован. Светозар Марковић: његов живот, рад и идеје. Београд: Нова штампарија Давидовић, 1910.
Стајић, Васа. „Светозар Марковић и социјалисти у Новом Саду (1872-1880)“. Летопис Матице српске књ. 358. св 1_2/3. (1946): 105-125.
Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 115-117. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis). Novi Sad, 2018.
Тодоровић, Пера. „Милица Тодоровићка (Нинковићева)“. Самоуправа лист политички, економни и књижевни. 26.11.1881, 3-4.

[1] Svetozar Marković (1846-1875) srpski socijalista, političar i publicista (prim. aut).

[2] Pera Todorović (1852-1907) srpski političar, publicist i novinar koji je u mladosti bio pristalica i saborac Svetozara Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (1881) (prim. aut.).

[3] Glava porodice Ninković, Petar bio je jedno vreme profesor novosadske gimnazije, a u političkom životu – štićenik Jovana Hadžića Svetića (koji mu je i krstio decu), klerikalac i protivnik Svetozara Mletića, a majka Jelisaveta rođena Popović bila je iz ugledne svešteničke porodice (Todorović 1881: 3).

[4] Svetozar Marković je kao politička izbeglica u Novi Sad došao početkom 1872 (Stajić 1946: 105).

[5] U nekrologu Milice Ninković između ostalog stoji: „Vrata Ninkovićeve kuće nisu bila otvorena za ona bujna porodična veselja, igranke i posela, što su tako karakteristična i tako svojstvena Novosađanima, ali svaki politički nevoljnik one mlade, obrazovane žrtve, koje su nasilnici gonili kao ono nemilosrdna bura osamljenu lastavicu , nalazila su utočišta u ovoj porodici“ (Todorović 1881: 3).

[6] “Izolacija Petra Ninkovića … morala je u ženi stvoriti mučno raspoloženje i protiv muža, moralnog slabića i protiv čitave one ohole nacionalno čistunaške sredine koja, sigurno, već okreće leđa i njoj i njenoj deci” (Petrović 1946: 9).

[7] Žene su primljene u okrilje Ujedinjene omladine srpske, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio, a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila, da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja”. Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[8] Ideje o emancipaciji žena Svetozar Marković je izložio u tekstu „Je li žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom?“ Млада Србадија. 15.05. 1870. i u studiji „Realni pravac u nauci i životu“. Celokupna dela sv. 5, 1892 u odeljku o porodici. Feminističko-emancipatorske ideje temeljile su se sa jedne strane na dokazima da nema opravdanja za potčinjenost žena ni u prirodnom, ni društvenom poretku, a sa druge strane na idejama o nužnosti oslobođenja žene kao ličnosti kroz: obrazovanje, vaspitanje svesti o sopstvenoj vrednosti, ekonomsku samostalnost, građanska i politička prava. Njegove stavove u vezi sa emancipacijom žena šire sam analizirala u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[9] Još je Herman Vendel konstatovao da ne postoji ni jedno društveno, ekonomsko i političko pitanje u srpskom društvu koje je bilo potrebno rešiti krajem 19. i početkom 20. veka („sudbina radničke klase, ravnopravnost žena, samouprava, zadruga ili zajedničko gospodarstvo, nauka o stvaranju ili nauka o društvu, literarna kritika, odgoj omladine, republika ili Balkanski Savez“) koje S. Marković, a delom i drugi socijalisti njegovog kruga nisu elaborirali sa stanovišta socijalističke misli (“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“ 1925: 404).

[10]“Kao i neke druge svoje ideje Marković je i feminizam primao iz dva izvora: ruskog i zapadnog; ovog puta nešto više sa Zapada u prvom redu stoga jer je on i u Rusiji otuda bio prihvaćen.“ (Popov 1962: 128). Svetozar Marković se koristio dokazima koje je u vezi sa uzrocima potčinjenosti žena dao Dž. S. Mil u knjizi Potčinjenost žena. Ako znamo da je Dž. S. Mil bio učenik D. Rikarda, predstavnik škole Adama Smita, te da je samostalno i kroz dela N.G. Černiševskog morao biti upoznat sa filozofskim sistemima i terorijama 19. veka: Č. Darvina, T. R. Maltusa i Ž. B. Lamarka, zatim idejama O. Konta, G.V.F. Hegela, L. Fojerbaha (čiji je N. G. Černiševski sledbenik), te delima socijalista utopista Š. Furiea, A. Sen-Simona i R. Ovena ruskih narodnjačkih socijalista i drugih, možemo zaključiti da su izvori bili višeslojni. (Videti: Marković, Svetozar. Odabrani spisi, 1961; Plehanov, G. V. Radovi o N. G. Černiševskom 1967).

[11] Ruski narodnjački socijalisti A. I. Hercen, N. G. Černiševski, P. L .Lavrov, D. I. Pisarev i dr. bili su uzori srpskim socijalistima. Videti: Perović, L. Srpski socijalisti 19. veka, 1995.

[12] Nikolaj Gavrilović Černiševski /Никола́й Гаври́лович Черныше́вский (1828-1889) ruski filozof – sledbenik Fojerbaha, književnik, revolucionar a prema Lenjinovoj oceni „socijalist – utopist“ (Plehanov 1967: 421). Posle velikog nezadovoljstva načinom na koje je ukinuto kmetstvo u Rusiji 1861. N. G. Černiševski je bio jedan od inspiratora najznačajnije ruske, tajne revolucionarne organizacije „Zemlja i sloboda“. Romanom Šta da se radi inaugurisao je tip „novih ljudi“ i u tom okviru i uzor nove žene – slobodne i nezavisne ličnosti koja na materijalnoj samostalnosti gradi novi život. Njegovo delo je izvršilo veliki utisaj na Lenjina, Emu Goldman, poljske i srpske socijaliste u 19. veku (Plehanov 1967).

[13] „Sećate li se šta je vaš veliki učitelj Černiševski (ja mislim da je on i vaš učitelj kao i moj)…“ (Marković 1961: 317).

[14] Pismo je napisano po objavljivanju Skerlićeve studije Svetozar Marković – njegov život, rad i ideje (1910) (prim. aut.).

[15] Anka Anđelković (rođena Ninković) je takođe dovela u vezu uzvišene istine koje su je oduševljavale u mladosti sa onima koje propoveda „moderna nauka o duhu“ koje proučavala „pod starost“. Radi se o pricipima antropozofskog pokreta Rudolfa Štajnera u kome je nove zanose u poznim godinama našla Anka Anđelković (Kovačević 1985: 84).

[16] Robert Oven /Robert Owen (1771-1858) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[17] Šarl Furie /Charles Fourier (1772-1837) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[18] Žorž Sand / George Sand (1804-1876) je bila poznata i u srpskoj sredini u Vojvodini. Sasvim je moguće da su njeno delo poznavale i sestre Ninković. Ugledni pedagog, učitelj Srpske učiteljske škole u Somboru Dimitrije Mita Petrović u knjižici Devojački svet (1871) preporučio je devojkama da čitaju Žorž Sand “ali samo iz kasnijeg doba” (Petrović 1871: 97).

[19] “Novi ljudi” su termin N. G. Černiševskog kojim on označio junake romana Šta da se radi (Vera Pavlovna, Lopuhov, Kirsanov i Rahmetov) (G. V. Plehanov 1967: 419).

[20] Veljko Petrović je smatrao da je “Jelisaveta Ninkovićeva više odvela svoju decu u Švajcarsku , no što su je deca povela sa sobom”. Takođe je smatrao da je Jelisaveta Ninković “morala biti žena i čovek…Petar je mogao povući sa sobom ne samo u bedu već i u sramotu, dohvatila je ona tome krmu porodice, nadahnuvši je, pre svega onim, bez sumnje još pre Svetozarove pojave uopšte, Svetozarskim duhom nemilosrdnog a toplog, humanog istinoljublja…” (Petrović 1946: 9).

[21] Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

[22] Arkadije Varađanin (1844-1922) je bio pedagog, direktor Srpske više devojačke škole u Novom Sadu, glavni urednik Ženskog sveta Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, na koji je Anka Anđelković bila pretplaćena (prim.aut.).

[23] „… Nikad ne videh toliki broj ženskinja skromno obučenih. Ogromna većina beše u crnim, mrkim i sivim haljinama zakopčanim do grla… To su ženske što se otkazaše muškog tutorsva pa se rešiše da sopstvenim rukama zarađuju sebi hleb… To su te što pokazaše svetu kako čovečanstvo ne upotrebljava celu polovinu svoje umne snage (prvi ženski doktor u Rusiji, g-đa Suslova, izdržala je pre nekoliko meseci ispit iz medicine, hirurgije i babičluka u Cirihu); to su vesnice novog veka (Marković 1961: 31-32). Italik je Markovićev (prim.aut.).

[24] Videti: Milutinović, Kosta. „Milica Ninković – Povodom 70-godišnjice smrti“. Letopis Matice srpske knj. 368. (1951): 453-467.

[25]Videti: Ninković, Milica. „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“. Zastava 15. i 20. 06. 1873.

[26] Deo afirmativnog teksta preuzetog iz lista Bund glasi: “… S priznanjem se samo moglo govoriti, i u istini govorilo o sjajnim požrtvovanjima, velikim poslovima i neusipnom trudu tih ženskih studenata. Protivnici ženskinjske obrazovanosti umukoše na jedan mah, i strašni glasovi, koji se o toj novoj pojavi s početka gomilahu, prestajahu malo po malo i evo ih danas više nigde čuti ne ćeš… Neke gospođe osmeliše se toliko da na politehniku pređoše i redovne đačke dužnosti vršiše. Ni viša matematika nije za ženski mozak tako visoka. Ženskih slušalaca na ciriškoj višoj školi … u ovom letnjem kurzu ima 118, od kojih je 100 Ruskinja. Vika da će se time muška akademička omladina od sveučilišta odbiti i da će tako sveučilište kao velika škola znanstveni karakter izgubiti ne beše ni najmanje osnovana. Ženski slušaoci na različnim fakultetima prelažahu postepeno iz tečaja u tečaj isto tako kao i muški…“ (Isto, Zastava 15. 06. 1873. )

[27] Evo nekoliko argumenata iz akta ruske Vlade koje su prenele Petrogradske novine : “… U redovima muške i ženske učeće se omladine ponikoše različne stranke najradikalnije boje. Obrazova se najpre slovenska socijalno-demokratska stranka, slovenski revolucionarni sredotočni odbor, slovenski i ruski otsek internacionale u kojima takođe povelik broj ruskih studenata i studentkinja ima. U prostorijama ruske biblioteke kuda se svake godine tolike novine i knjige o državnom trošku šalju drže redovna predavanja najrevolucionarnije sadržine. Pugačev ustanak, francuska revolucija…Posećivanje radeničkih skupština postal je obično i najmilije zanimanje naših mladih dama … Neke su od tih mladih devojčica tako daleko zašle, da i polje porodilja i porodiljskih pomagačica po naosob izučavaju, koje u svim zemljama kazni kriminalnih zakona podleže i kod svakog poštenog čoveka prezrenje i gnušanje izazivlje… (Isto).

[28] Anđelković Sreten Sreta (1847-1889) je bio srpski političar koji je u mladosti bio pristalica S. Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (Pivnički-Drinić 2004: 203).

[29] Prvi socijalistički list u Kragujevcu je bila Javnost (1873) zabranjena 1874, zatim Glas javnosti (1874), Oslobođenje (1875) i Staro oslobođenje (1875) (prim.aut.).

[30] Petar Lavrov / Пётр Ла́врович Лавро́в (1823-1900) je bio ruski filozof, publicist, mnogi ga smatraju ideologom ruskog narodnjačkog socijalizma. Bio je najprevođeniji autor u socijalističkim glasilima koji su izdavale pristalice S. Markovića u Srbiji (Perović 1995: 54).

[31] Gotovo istovetno retko imenovan i sličan po odabiru aktivističkog plana bio je i usud jedne mlade socijalistkinje pristalice ideja S. Markovića. Radi se o Novosađanki Milevi Stanišić (1858-1881) koja je neumorno prevodila sa nemačkog i ruskog na srpski jezik. Naviše je prevodila Turgenjeva uključujući i Plemićko gnjezdo. Njene prevode drama je takođe koristilo Zagrebačko zemaljsko kazalište. Posle smrti roditelja i braće da bi izdržavala mlađeg brata i sestru završila je telegrafski kurs ali je ubrzo, u dobi od 23. godine, umrla od tuberkuloze. Neposredno, pre smrti „uze je jedan načelni joj drug“, Mita Cenić za ženu „u očevidno humanitarnoj nameri“ (Javor 26.04.1881, 542).

[32] Karlo Kaucki / Karl Kautsky (1854-1938) je bio teoretičar marksizma i demokratskog socijalizma (prim.aut.).

[33] Eduard Bernštajn/ Eduard Bernstein (1850-1932) je bio socijaldemokrata jedno vreme urednik lista Der Sozialdemokrat, pristalica teze da se socijalizam u razvijenim kapitalističkim zemljama može postići reformskim putem a ne revolucijom (prim.aut.).

[34] Džon Stjuart Mill /John Stuart Mill (1806-1873) je engleski filozof čije delo pripada političkoj, ekonomskoj i intelektualnoj tradiciji liberalizma. Prevod Milove knjige Osnova političke ekonomije koju je sa komentarima uradio N. G. Černiševski imala je velikog uticaja na pristalice ovog drugog (G. V. Plehanov 1967: 171-172). Milova knjiga Potčinjenost žena snažno je uticala na prve srpske socijaliste/socijalistkinje (prim.aut.).

[35] Tomas Rober Maltus / Thomas Robert Malthus (1766-1834 ) je u eseju Essay on the Principle of Population (1798) postavio tezu da najvažniji uzrok bede stanovništva nije u vezi sa oblikom društvenog uređenja, načinom proizvodnje i raspodelom bogastva, već to što sredstva za život rastu po aritmetičkoj, a stanovništvo po geometrijskoj progresiji. Ovu teoriju je pobijao N. G. Černiševski (G. V. Plehanov 1967; 260-261).

[36] dr Ludwig Richter Das Jarbuch fuer Sozialwissenschaft and Sozialpolitik Zürich 1881, 343-356.

[37] Ortografija je sasvim kao u originalnom tekstu (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica i Anka Ninković," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/sestreninkovic/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

O projektu

Uloga i značaj žena u političkoj i kulturnoj istoriji nije još uvek adekvatno priznata i vidljiva u javnom diskursu. Deo istorije, kulture, privrednog razvoja i političko-mirovnog nasleđa koju su u našu baštinu utkale žene svojim delima i životima, dobrim delom je izostavljen iz istorije, dominantnih diskursa (kulturnog, političkog, privrednog), obrazovnih programa, muzejskih kolekcija, ali i iz prostora u kojima traju naši životi: nazivi ulica, trgova, škola, nazivi nagrada, intitucija, fondacija.

ŽeNSki muzej predstavlja digitalizovanu zbirku građe vezane za život i rad žena koje su obeležile istoriju Novog Sada (fotografije, dokumenti, tekstovi, umetnički radovi; albumi, plakati; sekundarna građa: teorijski i kritički tekstovi), kao i građe, (upotrebnih predmeta, fotografija, dokumenata, artefakata, rukotvorina) koja ilustruje svakodnevni život žena u određenom periodu. U strukturu muzejskog fundusa uključeni su istražvački projekti i teorijski tekstovi koji ga istorijski i kulurološki kontekstueliziraju.

Pored istorijske perspektive ŽeNSki muzej prati, predstavlja i afirmiše savremeno žensko stvaralaštvo i delovanje kroz svoju Online galeriju i Čitaonicu. Upravo kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada kroz Muzej vidimo jačanje ženske scene u svim segmentima njenog postojanja i rada, kao i njeno šire pozicioniranje u istoriji umetnosti, umetničkoj kritici i teoriji. Kolekcije i biblioteke nastale kroz druge projekte SFO (Re)konekcija, kao što je Multimedijalna platforma savremene ženske kulture, aktivizma i teorije K.A.T. i izdavačka delatnost, biće osnova muzejskog fundusa, dostupnog za dalja istraživanja, edukaciju, promociju i kreaciju različitih izložbenih postavki, od dokumentarnih do umetničkih.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Promocija Antologije regionalne ženske književnosti „RegiOna“

priredila Vladislava Gordić Petković

SFO “(Re)konekcija”, Novi Sad

SKUP / Savez kolektivne umetničke prakse /

8. mart 2024.

18:00 Atelje 61, Kreativni distrikt, Bulevar despota Stefana 5

Program Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“

Promocija Antologije regionalne ženske književnosti „RegiOna“, priredila Vladislava Gordić Petković, SFO “(Re)konekcija”, Novi Sad

U predstavljanju knjige učestvovaće priređivačica Vladislava Gordić Petković i Andrea Popov Miletić, jedna od autorki

Za ovu knjigu su Vladislava Gordić Petković i (Re)konekcija pre tačno godinu dana dobili nagradu BeFem za doprinos ženskoj književnosti i regionalnom povezivanju.

U Antologiju su uvršteni tekstovi 17 književnica iz Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore i Slovenije – Milena Marković, Ivančica Đerić, Adisa Bašić, Olja Savičević, Katja Perat, Katja Gorečan, Amila Kahrović Posavljak, Senka Marić, Tanja Stupar Trifunović, Lana Bastašić, Ana Marija Grbić, Ana Miloš, Andrea Popov Miletić, Maja Solar, Slađana Nina Perković, Ksenija Popović, Maša Dabić. U svom konceptu Antologije Vladislava Gordić Petković fokusira se na opus autorki koje su počele da stvaraju tranzicionih devedesetih godina prošlog veka, kada se zajednički kulturni prostor raspada i kulturne relacije menjaju. Predstavlja književnost dominantno obeleženu sudbinama sopstvene generacije i njenih predaka; krizama duhovnim, materijalnim i ekonomskim; vivisekcijom prošlosti i sadašnjosti, raščišćavanjem privatnih i kolektivnih trauma.

Sama antologičarka u predgovoru konstatuje: Neke od književnica žive u trajnom ili privremenom egzilu, što dodatno usložnjava njihove umetničke perspektive. Tema migracije sve je snažnija umetnička i istraživačka opsesija, pri čemu ova reč više ne označava samo promenu jezičkog i kulturnog okruženja, već i premeštanja socijalnih relacija u virtuelne svetove.

Antologiju RegiOna vizuelno obeležava fotografija umetničkog rada “Geographical Indication II” Lane Čmajčanin, bosansko-hercegovačke interdisciplinarne umetnice.

Izložba umetničkih zastava „ Isekle smo kablove!”/ medijska umetnost iz ženske perspektive

Autorka izložbe/umetnica kustoskinja Isidora Todorović

„Isekle smo kablove!” je izložba konceptualnog karaktera u okviru koje se kustoskinja Isidora Todorović bavi položajem novomedijske i postmedijske umetnosti iz perspektive žena. Opisuje status umetnica, koje zbog tehnološke specifičnosti prakse ne mogu uvek da izlože i finansiraju radove, ali i zaključak o kompleksnosti i zahtevima prakse kao takve, te prilika da se novomedijska umetnost prikaže na drugačiji način.

Neograničene tehničkim zahtevima postavke radova umetnicama je zadat format – zastava, i tema – prikazati simbol, rad ili proces (u okviru formata) koji defniše njihovu praksu.

Izložba pravi mrežu umetnica insistirajući na decentralizaciji tako da odabir umetnica osim kustoskinje vrše i same umetnice svojim sugestijama. Na ovaj način svaka nova postavka se dopunjava lokalnim umetnicama.

U ovom izdanju Izložba predstavlja 15 vrsnih umetnica koje problematizuju šta to zapravo znači živeti i stvarati novomedijsku umetnost:

Vesna Manojlović, Darija Medić, Ana Nedeljković, Monika Sigeti, Nataša Teofilović, Zorica Čolić, Katarina Petrović, Bojana Knežević, Isidora Pejović Blagojević, Radmila Trebovac, Ana Stefanović, Andrea Palašti, Isidora Todorović, Rina Vukobratović, Aleksandra Gruden (SL).

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

WomeN’S Museum

The Virtual WomeN’S Museum was founded by The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection in 2019, supported by the Novi Sad Culture Committee. The museum displays the history of women’s culture in Serbia and aims to connect female researchers, historians, theoreticians, artists, and activists. The goal of the project is to digitalize archives and make the content easily accessible to the public.

The WomeN’S Museum is a response to the institutionalized discrimination of women’s public contributions, gender-discriminatory textbooks, encyclopedias, school curriculums, and a fight against the invisibility of women within the country’s cultural legacy and official telling of history.

Editors:

Vera Kopicl
vera.kopicl@zenskimuzejns.org.rs

Silvia Dražić
silvia.drazic@zenskimuzejns.org.rs

Gordana Stojaković
gordana.stojakovic@zenskimuzejns.org.rs

Web Design: Mirjana Isakov

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Savka Subotić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 25 minuta

Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Savka Subotić (1834-1918) spada među najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih organizacija

Jelisaveta Savka Subotić, rođ. Polit, supruga Jovana Subotića (1853)
ulje na platnu, 63,5 h 79 cm. Potpisano i datirano ćirilicom (pisano) na polеđini: Novak? Radonić?/ 1853/ s Ivana Subotića 1972. (Beli salon, Matica srpska, Novi Sad)

Delo Savke Subotić je evropska javnost ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela. Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo? Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih, autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u kojoj su ponikli.

Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini 19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara, obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja. Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.

O Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410). Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima, klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine, onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“ (Isto, 408).

Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge, tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte (Subotić prema Stojaković 2018: 28).

No najveći prostor njenog promišljanja i aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se, kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).

Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…

Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje, prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.

Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju, prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo, domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje, brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala, nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.

Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu, ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena, ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.

Feminističke stavove predstavila je kroz tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice (1899-1910), Trgovinskog glasnika (1899), Letopisa Matice srpske (1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog glasnika (1906), Sriemskih novina (1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je 1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena (O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama objavljena je u nastavcima u Letopisu Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu do prve decenije 20. veka, Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama, karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“ (Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).

Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama, Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka, govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.

Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku. Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime.

Литература

Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.

Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.

Stojaković, Gordana. Naša savremenica Savka Subotić: dramski prikaz. Novi Sad: Gordana Stojaković, 2007.

Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.

Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.

Прилог

(О)порука Савке Суботић

„Моја Порука.

Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.

У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.

Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.

И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.

Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.

На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:

Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..

Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.

Моја Вера вечни санак борави,

Моја љубав у гробу почива,

А надежда ми крај њих постељу простире.

Укоп сваког великаша или богаташа је за његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!

Сасвим је нешто друго, кад се великим и заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.

Најтрајнији су они споменици, који се дижу у облику какве хумане и просветне установе.

Ношење црнине је анахронизам и за наш просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене, дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина, полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија, да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина, после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!

Kао осамдесетогодишња старица, с једном ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!

Под притиском таких предрасуда наопачке се поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу, коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’ Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати! Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.

Тако се заноси и сад душа моја, а ја је бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:

Над свим бреговимa

је мир;

Над свим врховима

свуд шир

Ни даха чут’.

Тичице ћуте у гори,

Стан’, мир те скори

Зове на пут!

Савка др. Ј. Суботића“

Prilog 2

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) M. 5563. Pozivnica kojom Udruženje feministkinja iz Budimpešte poziva na predavanja Savke Subotić “Žena na istoku i na zapadu” koje će se, na nemačkom jeziku, održati 20. decembra 1911. u 6 h u prostorijama udruženja. Dokument je objavljen uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

Prilog 3

Savka Subotić o Lužičkim Srbima

[1] Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).

[2] Orden Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).

[3] Orden Crvenog krsta II stepena (Stojaković 2018: 118).

[4] International Council of Women, Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz Amsterdama (Stojaković 2018: 114).

[5] Bila je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).

[6] Roža (Rožika) Švimer – jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je 1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje u Budimpešti 1911 (prim.aut.).

[7] Kete Širmaher je bila jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).

[8] Keri Čepman Ket – osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).

[9] Berta Papenhajm je bila borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji 1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).

[10] Branko Radičević, Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović), Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček, novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić, Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković, Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin, Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan, baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi. Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić, Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi (Stojaković 2007: 23).

[11] Među naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić: Stojaković 2018: 22-36.

[12] Budimpešta (1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889, 1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .

[13] Zahtev za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ. Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875) (Stojaković 2018: 17-18).

[14] Ostavila je podatak, da „u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).

[15] Savka Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).

[16] Katarina i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .

[17] Jovan Subotić /Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).

[18] Mihailo Polit Desančić (1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca u Austrougarskoj (prim.aut.).

[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Savka Subotić," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/savka-subotic-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Uporedni prikaz odabranih događaja značajnih za borbu za ženska prava na lokalnom, regionalnom i internacionalnom planu

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Umetnost u obrazovanju: interakcije

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Zuska Medveđova

Zuzka Medveďová (1897-1985)

Значајан јубилеј – 125 година од рођења Зуске Медвеђове

Маст. Ана Сеч-Пинћир

Čitaj mi. Trajanje 33 minuta

Аутопортрет са палетом, уље на платну, 96 x 72 цм, 1929, инв,не. 33 , МВС

Жена, која је научила Петровчане да воле ликовну уметност

,,Ја, академска сликарка Зуска Медвеђова из Петровца, цело своје дело, које сам створила испод високог бачванског неба и тако чудесно дивних облака који се гомилају над жетвеним њивама мог Подгорја и завичаја, а које је сада животом и радом заокружено, поклањам својим драгим земљацима, Петровчанима и сународницима у Југославији. Стварала сам га са великом љубављу и одрицањем, а њиховоj љубави им га завештавам. Нека га воле оноликом љубављу каквом сам ја волела њих.“

Зуска је непрестано чезнула за својим родним крајем, редовно долазила у Петровац, у кућу својих родитеља, а пред крај живота је пожелела да своје дело остави у аманет суграђанима. Дана 19. новембра 1984. Зуску је у Братислави посетила делегација у саставу: Ондреј Дудаш, Мирослав Пуцовски и професор Павел Мучаји са супругом Ксенијом. У присуству државне нотарке направљена је измена у тестаменту, тако да сва уметничка дела постану део Галерије ,,Зуска Медвеђова“, која би требало да се отвори у будућности.^[1] Уметнички тестамент написао је Павел Мучаји, а Зуска Медвеђова га је са радошћу прихватила. Овај тестамент је исписан на мермерној плочи при улазу у Галерију ,,Зуска Медвеђова“. На овај начин су дела Зуске Медвеђове нашлa своје место међу људима. ,,Словаци у Југославији су их волели. Она је научила Петровчане да воле ликовну уметност.“^[2]

Словачка свадба у Петровцу, уље на платну, 70 x 150 цм, 1923, инв.број 3, Музеј војвођанских Словака

Живот академске сликарке Зуске Медвеђове

Академска сликарка Зуска Медвеђова се родила пре 125 година, 5. октобра 1897. у Бачком Петровцу, у земљорадничкој породици. Зуска је при рођењу обдарена талентом, а уз помоћ учитеља и подржавалаца је умела да га унапређује и усмерава на прави пут. Још као ученица основне школе посветила се цртању у разреду учитеља Михала Келембергера, које јој је полазило за руком више него осталој деци. Након завршене основне школе се, поред кућних послова и радова на њиви, посвећивала и своме хобију, настављајући са цртањем и сликањем. По препоруци и уз подршку учитеља и нашег првог академског сликара, Карола Милослава Лехотског, Зуска је одлучила да направи први корак у ликовном образовању, наравно, уз дозволу родитеља. Почетком прошлог века није баш било уобичајено да девојка из сеоске средине крене на студије, те је због тога Зускиним учитељима требало доста времена да убеде њене родитеље да то дозволе. У периоду од 1920. до 1922. године школовала се код професора Фердинанда Енгелмилера у Прагу, који је у својој препоруци за пријем на академију у Берлину написао следеће: ,,Зуска Медвеђова из Југославије студирала је 1920, 1921. и 1922, као државна стипендисткиња у уметничкој школи професора Енгелмилера, била је вредна и редовно је похађала школу.“^[3] У овој уметничкој школи највише се посвећивала и усавршавала у цртању и сликању пејзажа, портрета и акта.^[4]

Зускино уметничко школовање је започело њеним доласком у Праг. Према подацима Павела Мучајија, Зуска и породица др Гуче су допутовали у Праг 16. јануара 1921.^[5] Како аутор каже, после три дана је већ била у школи, код професора Енгенмилера, а његова супруга јој је пронашла прикладан смештај са дивним погледом на град. У школи је све пратила са усхићењем и брзо упијала нове информације, редовно обавештавајући сво-
ју родбину о животу у Прагу. Добијала је новац од породице, скромно га трошећи. Кореспонденција са домовином и родитељима је била развијена и захваљујући познанствима и господом трговцима из Петровца, који су редовно долазили у Праг, доносећи јој писма из завичаја.

Године 1922. Зуска је покушала да се домогне школовања у Берлину, при чему јој је професор Фердинанд Енгелмилер писао препоруку. Овај покушај јој није пошао за руком због недовољног познавања немачког језика, те је због недостатка услова за живот и образовање у Прагу Зуска морала да се врати кући.^[6] Ипак, није дуго боравила у завичају, па се већ у школској 1922/23. години обрела на Уметничком факултету Универзитета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Академије за уметност и уметничку индустрију (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). У Загребу се школовала код професора Томислава Кризмана, др Шеное, професора Хоекера, професора доктора Ковачевича, као и код професора Валдеса Рудолфа. На студијама је испољила свој уметнички таленат, одговорно испуњавала обавезе, полажући испите са одличним успехом.^[7]

Коначно, 1923. године, примљена је на Академију ликовне уметности у Прагу^[8], а материјално је подржана стипендијом Министарства школства и народне просвете, коју је добијала у периоду од 1924. до 1929. године. Стипендија је била у висини од
400 круна, сваког првог дана у месецу, у ректорату, од 1. септембра до 30. јуна текуће школске године. Стипендију је стекла управо захваљујући помоћи учитеља Јулијуса Кубањија, будући да је он писао писма амбасади и на разне друге адресе, са молбом и препоруком да Зуски буде додељена стипендија. Један од помињаних услова да јој се додели стипендија био је да се, након успешно завршене академије, запосли у гимназији као професорка цртања.^[9] Зуска је током студирања савесно извршавала своје обавезе у разреду професора Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и појавама из грађанског живота.^[10] Следеће две године провела је код професора Јакуба Обровског, код кога је могла да усаврши свој најдражи тематски круг: портретно сликарство и жанр-сцене из народног живота. Од 1927. године, разред је преузео цртач и графичар Макс Швабински. Студије је завршила 1928. године, а након апсолвирања једну почасну годину је боравила на академији код професора Швабинског (1929).

Након студија

Иако по темпераменту смерна и тиха, Зуска се, ипак, полако укључивала у друштвене токове, показујући велико интересовање за културна збивања у свом окружењу. Томе су највише допринели њени професори са породицама, који су живели веома динамичним друштвеним животом, позивајући је у своја домаћинства у свакој пригодној ситуацији: на излете по околини Прага, на изложбе, концерте, у музеје, позоришта или на дружење у ресторан.^[11] Сви су се дивили њеној смелости, коју су уочавали у чињеници што је напустила свој дом, породицу и средину, како би похађала студије сликарства. То је представљало значајан корак и пример еманципације жена у 20. столећу, у доба у коме се само мали број жена одважио да начини извесне кораке. Зуска је једна од њих, јер је одлучила да следи свој сан и тако прекорачи праг свога дома и средине коју је познавала.

Још током студија ушла је у високе прашке кругове, што јој је помогло да стекне добре услове за додатну зараду и обезбеђивање додатних материјалних средстава. Тако се, на пример, 1928. године, на позив председника Масарика, обрела у Топољчјанкима, да би насликала његов портрет, као и портрет његове ћерке Алисе. У периоду од 1928. до 1929. године често је посећивала Банску Бистрицу, са циљем портретисања адвоката Фабрија и дружења са његовом супругом, публицисткињом и преводиоцем Бланком, пореклом из Југославије.

Године 1929. боравила је у Прагу јер је сликала портрете чланова породице Рупелд. У Братислави је сликала портрет породице Жуфа. И поред сликања већ започетих потрета, тражила је нови посао. У Коритњици у Словачкој боравила је током 1930. и 1931. године, одакле је породици слала новац. Године 1932. била је у Падини и у Врбасу, где је насликала слику баште докторове супруге, да би 1934. године у Вршцу радила за професора доктора Игњата Бокуру. У периоду од 1934. до 1935. сликала је у Тренчину следеће: портрет Јанка Земана, евангелистичког свештеника, политичара и културног радника; Игора Пијетра, директора Татрабанке; цртеж за 17. пук; портрет Виктора де ла Руе, директора, који представља један од првих портрета у Тренчину. Године 1935. сликала је у Ружoмбероку и Коритњици призоре који су представљени на уљима на платну и налазе се у Галерији ,,Зуска Медвеђова“.^[12]

После завршених студија Зуска се, додуше, вратила у Петровац, али је већи део године проводила у тадашњој Чехословачкој. То закључујемо по кореспонденцији на којој се налазе адресе њеног становања, чије називе наводимо у оригиналу: U brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII 8 (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Овако је говорила за часопис ,,Живена“: ,,Иначе сада углавном станујем у Петровцу. Ништа ме ни овде не омета да не бих могла да радим, посебно када обрађујем овдашње теме. Али након одређеног времена, човеку је потребно да освежи своја чула и дух, и тада ме привлаче шуме, море, те нестанем одавде.“^[13] Тридесетих година 20. века, Медвеђова је отворила атеље у Прагу.^[14]

Како сазнајемо читајући њена писма и следећи њене путеве, 1936. године радила је у Тренчину, Пријевидзи и Прагу, одакле је слала новац породици. Године 1936., послала је сестри Марији Спеваковој 7100 динара за куповину винограда.^[15] Те исте године сликала је и портрет др Милана Хоџе.

Милан Хоџа, уље на платну, 111,5 x 89 цм, 1936, инв. број 120 , МВС

Године 1937. и 1938. често је боравила у хотелу ,,Сршењ“ у Ружомбероку. Имала је доста посла, тако да је у том периоду родитељима слала помоћ сваког месеца, што се уочава у финансијским извештајима.

Године 1938. добила је поруџбину од Словачког народног дома у Кисачу за израду дипломе за потребе овог дома. Те исте године израдила је мноштво цртежа за уџбенике и предлог омота. Такође и 36 цртежа пером за календар, које је послала у домовину из Прага по Андреју Сирацком. У Праг су јој слали и поруџбину за слику окружног начелника др Едварда Галванка (Тренчин).

Занимљивост међу документима у Зускиној заоставштини су, на пример, рачуни из разних предузећа. Током студија, као и касније, материјал и све сликарске потрепштине, Зуска је куповала у Прагу, у продавници Јарослава Новотног, у Фоховој улици 45. О томе сведоче рачуни, које је сачувала, а који се налазе у фонду.

Зуска је по карактеру била срдачна, смерна, благодарна. Веома је бринула о својим родитељима и зато им је, по завршетку студија, финансијски помагала. Редовно им је слала новац, колико је могла, и то за дрва, угаљ^[16], а такође им је, приликом доласка кући, доносила одећу, обућу из ,,Бате“, врпце за народну ношњу. Главна одлика њене личности била је, изгледа, та, да није умела да се љути на људе, да их презире и памти по злу. Све је знала да им у тренутку опрости, како наводи Павел Мучаји у својој књизи о Зускином животу.^[17]

Зуска је била изузетно образована, све ју је занимало, а нарочито уметност, историја, археологија, сатира. Била је информисана и широких видика. Читала је штампу за жене, књижевне и друштвене новине и часописе, пратила најактуелније изложбе у Прагу и његовој околини, као и у Бечу. О томе нам сведочи документациона заоставштина, у ко-
јој се налази мноштво позивница за изложбе, каталози изложби, новина и часописа. Већ од 1922. године, постала је чланица Словачког друштва ,,Ђетван“, у које је одлазила да позајмљује књиге за читање. У одређеном периоду је потпомагала часопис ,,Живена“, јер се и лично познавала са ауторкама прилога и културним радницама. Читала је ,,Slovenské pohľady“, ,,Elán“, часопис за културу и уметност, ,,Kvitek“, ,,Trn“, ,,Vesnu“, ,,Letem Světem“, ,,České slovo“ и друго. Финансијски је подржавала делатност Матице словачке у Југославији, што је видљиво из записа благајника Ивана Груњика из 1934. године.

У време студија у Прагу, те и касније током целог живота, дописивала се са напредним Словакињама, и то са ћерком Јана Чајака, госпођом Гучовом, госпођом Мичатковом, госпођом Олгом Бабилоновом и другима. Ти пријатељски односи су били дугорочни и обогаћивали су је. Такође се радо сусретала и дружила са породицама Гарај и Мучаји. Код породице Гарај је одлазила на море у Дубровник, а породицу Мучаји је посећивала у Петровцу.

Изложбена делатност

Шира јавност ју је као уметницу која обећава први пут запазила током Народне скупштине, односно првих Словачких народних свечаности у Петровцу, 28. августа 1919, на изложби слика и ручних радова, коју је заједно са петровачким женама организовао први академски сликар из редова војвођанских Словака, Карол Милослав Лехотски (1879–1929).^[18]

Прва прилика да представи своје радове изван Петровца указала јој се током лета 1920. године, приликом организовања ,,Радишине изложбе народне уметности у Загребу“.^[19] На овој изложби народних везова из целе Југославије презентовани су словачки везови из Петровца, а заједно са њима и радови Зуске Медвеђове, и то уља на платну (,,Словачка соба“). Радове је, затим, преузела Штефанија Мичаткова, приредивши од њих изложбу и у Новом Саду.

Зуска је имала своју прву самосталну изложбу у родном Петровцу током четвртих Словачких народних свечаности, од 3. до 4. септембра 1922. године, у згради тадашње Државне школе (гимназије) у Широкој улици. У тој згради се данас налази њена галерија. На овој изложби је заиста имала шта да прикаже, те је изложила 95 радова, од којих је било 45 уља на платну.

Године 1924, током Словачких народних свечаности у Петровцу, Зуска је поново излагала, али већ као апсолвенткиња прве године академије. Изложба је уприличена у просторијама гимназије.^[20] Зускини радови су били смештени у једну учионицу, заједно са штампаним сликама из деоничарског друштва ,,Kњихтлачјарењ“ (,,Штампарија књига“) из Петровца.

Након завршетка студија и повратка кући, започела је њена изложбена делатност у Петровцу и околини. Приликом прославе 10-те годишњице од оснивања Друштва чехословачких жена у Југославији, Зуска је имала изложбу у основној школи у Кисачу, 31. маја 1931. године. Те исте године, током Словачких народних свечаности у Петровцу, такође је приредила изложбу, на којој је у двема просторијама изложила 120 различитих слика. Део изложбе представљала су уља на платну словачке народне ношње, која је насликала за Словачки музеј у Мартину. Сем тога, изложила је и своје најновије радове, и то пејзаже из Сплита, с обале Јадранскога мора.^[21] У овом периоду сликарка је имала и изложбе у Ковачици и Куцури, где је изложила двадесет слика, на којима су приказане народне ношње, жетва, цвеће и мртва природа.

Јоргован , уље на платну, 1979, инв. број 1190 , МВС

Изложбена делатност Зуске Медвеђове није била усредсређена искључиво на југословенску средину, већ је сликарка паралелно излагала и у Чехословачкој, на колективним изложбама, или самостално. Тако је 1933. године излагала у Бојницама, такође у Пријевидзи, где је представљено 19 слика. Те исте године имала је изложбу у Новом Саду, а за потребе ове изложбе је позајмљивала рамове за слике. Судећи према попису изложена су 32 Зускина рада, међу којима су била ,,Словачка соба“, ,,Јоргован“, ,,Бегоније“, ,,Грожђе“, ,,Портрет госпође Мичаткове“ и ,,Портрет др Б. Миладиновића“.^[22]

Године 1934, Друштво словенских жена из Тренчина организовало је изложбу Зускиних слика у великој дворани хотела ,,Татра“. Изложба је имала два циља: презентацију стваралаштва сликарке Словакиње и неговање блиских односа са братском Југославијом, како је писало у ондашњој штампи. На изложби је узела реч председница друштва, госпођа Мичаткова, која је говорила о Зускином уметничком стваралаштву, тежњи за уметничким образовањем и о њеном животу. Осим ње, говорили су и др Е. Галванек, Јан Земан и Ондреј Марсина. Посетиоци су са одушевљењем погледали 40 слика, и то пејзаже, мртву природу, етнографске мотиве и портрете (платно висине 2м породице Жуфа, као и портрете чланова породица Рупелд, Земан, Фабри). Интересовање је побудила биста краља Александра Ујединитеља (данас немамо податке где се она налази).^[23] Целокупни утисак је био да је сликарка показала свој маестрални таленат, те да је изложба представљала изузетни културни догађај у Тренчину.

У Прагу је 1937. године излагала заједно са словачким уметницима. Од 1940. године, у Братислави је редовно учествовала на колективним изложбама 1947, 1948. и 1952. године. Године 1942. постала је чланица Блока словачких уметника, касније чланица друштва ,,Бохуњ“, а после оснивања Савеза словачких ликовних уметника и његова чланица. На Конкурсу за израду историјског циклуса, освојила је прву награду, те је убрзо примљена у Савез ликовних уметника Чехословачке.^[24] У периоду од 1942. до 1943. сликала је комплексне историјске композиције из живота старих Словена, и то ,,Крст кнеза Прибина“ (1942) и ,,Смрт Светог Методија“ (1943).^[25]

Године 1956. припремљена је изложба у Пјешћањима, којој је, како Зуска наводи у писму, требало да присуствује председник Тито, али не располажемо податком да ли се ова изложба и реализовала.

Зуска Медвеђова код бисте од снега краља Александра I, двориште куће З. Медвеђове у Бачком Петровцу (инв. број 3237, МВС)

Поводом обележавања сликаркиног седамдесетог рођендана, 15. октобра 1967. године, у Народном музеју у Петровцу, у организацији ,,Културне јесени“, уприличена је изложба под називом ,,Избор радова“. На изложби су представљена 42 рада, уља на платну, пастела и студија портрета, такође неколико цртежа, илустрација и фотографија. Остала њена дела заинтересовани су могли да погледају у сталној поставци галерије у родној кући Зуске Медвеђове, како је и наведено у каталогу изложбе.^[26] Поводом овог значајног догађаја Зуска је поклонила своје слике музеју, Дому културе и Скупштини општине. Одбор ,,Културне јесени“ одлучио је да награди Зуску за уметничка стремљења материјалном сумом у износу од 150 хиљада динара. У одлуци су навели да је Зуска ову награду добила ,,за висока уметничка достигнућа и уметнички приказ нашег народа.“^[27] Одлуку су потписали председник одбора Јан Шимо и благајник Андреј Привратски.

Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3240, МВС)

Године 1972, поводом Зускиног 75. рођендана, 22. октобра, у Народном музеју у Петровцу, отворена је ,,Ретроспективна изложба слика“. Изложени су радови са студија, портрети, пејзажи, цвеће и мртва природа, као и слике са етнографском тематиком.^[28] Посетиоци су могли да погледају и слике у њеној родној кући, у Улици генерала Шћефањика 20, у Петровцу.

Поводом Зускиног 80. рођендана, 1977. године, Словачка редакција Телевизије Нови Сад снимила је о њој филм, а истовремено је у Петровцу посетиоцима омогућен приступ њеној изложби.^[29]

Признања

Значајно признање Медвеђова је добила 1942. године од Министарства школства, за слике са тематиком из словачке историје.

Године 1982. Скупштина општине Бачки Петровац доделила јој је Октобарску награду за њено уметничко дело.

Уметничка заоставштина

Документациона и уметничка заoставштина Зуске Медвеђове се у највећој мери налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Дела Зуске Медвеђове се данас налазе и у Словачкој народној галерији у Братислави, Галерији Града Братислава, Галерији П.М.Бохуња у Липтовском Микулашу, Њитрјанској галерији, Словачком народном музеју – Историјском музеју у Братислави и у музеју у Мартину, Тренчјанском музеју. Липтовском музеју, као и у осталим јавним и приватним збиркама.

Монографије о Зуски Медвеђовој

Према констатацијама до којих смо дошли путем разговора са колегама из Србије, као и посредством анализе литературе, можемо да закључимо да Зуску Медвеђову шира јавност не познаје довољно, или не познаје уопште. Захваљујући досадашњим истраживањима откривамо да је ондашња штампа писала о Зуски Медвеђовој као о жени, успешној уметници, о њеним изложбама… Колико знамо, у стручној литератури се њена личност не спомиње, а ако се и помиње, онда је то само спорадично. Стога се поставља питање: Зашто? Зашто смо тако брзо заборавили ову значајну уметницу, жену која је студирала по европским градовима, живела и радила у двема државама? Поводом тога бисмо могли да дискутујемо у различитим правцима.

О животу и делу Зуске Медвеђове су израђене две монографије, које су доказ да је сликарка у великој мери прекорачила оквире свог доњоземског битисања. Године 1997. објављена је монографија под називом ,,Зуска Медвеђова – ликовно дело“ аутора Јана Кишгеција и Владимира Валенћика. Изашла је као прва свеска у Едицији Атеље, издаваштва Култура из Бачког Петровца, ISBN 86-7103-142-x.

Следећа монографија изашла је под називом ,,Реминисценције на прву словачку академску сликарку Зуску Медвеђову“, коју је иницирала и финансијски подржала Нађа Михерова-Жуфова.

Наредна стручна обрада уметничког дела Зуске Медвеђове налази се у зборнику ,,Ликовна уметност Словака у Југославији“, који је изашао поводом стоте годишњице од рођења академске сликарке, такође у зборнику са Ликовног саветовања ,,30 година Галерије Зуска Медвеђова“ у издању Музеја војвођанских Словака, и појединачно у зборницима са међународних конференција у Надлаку, које организује Културно и научно друштво ,,Иван Краско“ и Демократски савез Словака и Чеха у Румунији. Прилози о Зуски Медвеђовој изашли су и у другим непоменутим публикацијама из пера познаваоца живота и дела Зуске Медвеђове Владимира Валенћика и писца Павела Мучајија. Спорадично проналазимо чланке о Медвеђовој у часопису за књижевност и уметност ,,Нови живот“, и то из 60-их и 70-их година прошлог века.

Од 1972. године Зуска Медвеђова се дружила са Хеленом Велицком, која је била њен духовни и физички ослонац, и која се бринула о Зуски до своје смрти. Зуска је сваке недеље одлазила код породице Велицки на ручак, тамо се често одмарала, док су се они старали о њој. Хелена јој је свакодневно доносила храну у атеље и прала њену постељину и рубље. У бригу о Зуски био је укључен и Хеленин супруг Рудолф Велицки, који је обављао сваку њену кореспонденцију, јер је био званично опуномоћен да уређује ове ствари. Брачни пар Велицки су све то обављаo без икакве накнаде, несебично, на тај начин помажући својој пријатељици у невољи. Велика Зускина подршка била је и Еленка Стреблова, рођена Медвеђова, ћерка брата Зуске Медвеђове, која је живела у Рудном поред Прага. У писму Велицког од 29.01.1985, између осталог, пише: ,,једино она се са својим љубазним мужем непрекидно интересује за њен живот, често телефонира… више пута су обоје дошли по њу колима и одвезли је код себе у Праг.“ Под старе дане, када се налазила у сложеној здравственој ситуацији, Зуски је помагао господин Велицки са др Каролом Шишком, који су предузели све кораке, како би добила најбољу лекарску негу у свакој болничкој установи. Зуску Медвеђову су лечили у санаторијуму у Красној Хорки, на геријатријском одељењу у Лехницама, Бискупицама, и у Психијатријском заводу у Пезинку. Године живота и дијабетес узрок су одласка наше велике и скромне уметнице.

Најближа родбина – Елена Стреблова, рођена Медвеђова, нећака, Милан Медвеђ, синовац, Шћефан Зорњан, синовац, Павел Спевак, синовац, и породица Рудолфа Велицког, у обавештењу о Зускиној смрти су написали: ,,Зуска Медвеђова, академска сликарка из школе професора Макса Швабинског на Академији ликовне уметности у Прагу, која ради у Братислави од 1940. године, портретисткиња наших истакнутих прегалаца, чланица Савеза словачких ликовних уметника – отишла је из овоземаљског живота у блажену Вечност спокојно, предата вољи Свемогућег 11. фебруара 1985, остављајући за собом непролазну, блиставу успомену.“ Растанак је био у братиславском крематоријуму, 19. фебруара 1985.

По жељи саме Зуске Медвеђове да буде сахрањена на петровачком гробљу, урна са пепелом донета је у Петровац. Донели су је чланови делегације бачкопетровачке општине, који су присуствовали сахрани у Братислави. Растанак са академском сликарком у њеном Петровцу почео је комеморацијом у свечаној сали Образовног центра ,,Јан Колар“, 20. фебруара 1985. На овом скупу о животу и богатом уметничком делу Зуске Медвеђове, говорио је наш књижевник и поштовалац њеног дела, Паљо Сабо Бохуш.^[30] У недељу, 3. марта, урна је била доступна јавности (на дан погреба, у Малој сали Дома културе). Поред ње се смењивала почасна стража ученика и радника из јавне службе и културе. Погребна церемонија се одржавала на дворишту Дома културе. Урна Зуске Медвеђове је, по личној жељи преминуле, затим положена у заједничку гробницу њених родитеља, у старом делу петровачког гробља. На погребном растанку певао је хор и певачка друштва, док је последња реч припала проф. Павелу Мучајију, др Самуелу Человском, др Андреју Ферки и Мартину Јонашу, сликару наиве.^[31]

Зуска Медвеђова је тестаментом оставила Петровчанима своју уметничку заоставштину. Овај дар је смештен у депоу галерије, при чему су раније били обављени одређени пописи, које, нажалост немамо у диспозицији. Последњи исцрпни попис из 2020. године и обрађивање предмета из збирке, сведоче нам о тачном броју Зускиних дела. Списак садржи детаљне информације о појединим делима: назив, сликарску технику, димензије, присуство одн. разврставање сигнатуре, датирање, опис дела, фотографију. У депоу се налази укупно 708 радова, од тог броја 414 уља на платну и цртежа, скица, студија у различитим техникама (темпера, оловка, туш, угаљ), а такође и две кутије Зускиних докумената, ђачких свезака, различитих рачуна, бележака, исечака из новина и кореспонденције. Овај материјал је складиштен у депоу и представља важан документ о животу Зуске Медвеђове и тадашњој друштвеној ситуацији.

Уметничка и документациона заоставштина, која се налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“, само делимично нам помаже при упознавању сликаркиног личног живота. Стручњаке из области уметности вероватно ће занимати изванредна жена Зуска Медвеђова, те ће допринети будућем проучавању њеног живота и дела. У документацији је могуће пратити Зускин живот тридесетих година прошлог века. Од тог периода, па чак до њене смрти, у фонду се, нажалост, не налазе никакви предмети. Верујемо да ће се у будућности открити документи, који ће нам помоћи да надаље обрађујемо и проучавамо живот Зуске Медвеђове. У фонду музеја се налази њен сликарски коферчић са бојама и четкицама, сталак за слике и палета, али лични предмети, који би нам приближили њен живот, нису, нажалост, сачувани.

Уместо закључка ћемо се замислити над Зускиним речима: ,,…и у овим тешким економским временима не би требало да буде словачке породице, која нема слика словачких сликара. Немати у домаћинству слику нашег сликара представља културолошку срамоту и веома тужно и постиђујуће сведочанство.“^[32]

Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3266, МВС)

Литература

Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.

ИЗВОРИ

Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
„SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.

^[1] Подаци из писма Рудолфа Велицког, правног заступника Зуске Медвеђове, Братислава, 29.01.1985.

^[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 68.

^[3] Податак из документационе заоставштине. У приступачној литератури се наводи да је Зуска стигла у Праг 1921. године. Нажалост, овај податак за сада не можемо да потврдимо. Такође, немамо документ о томе да ли је била државна стипендисткиња на овом школовању.

^[4] У фонду се налазе цртежи из овог периода, првенствено цртежи људских тела, скице, студије лица и друго. Избор поменутих цртежа урадио је Владимир Валенћик, а јавности их је представио 1992. године, приликом Словачких народних свечаности, у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Назив изложбе је био ,,Непозната а позната Зуска“, при чему су један део изложбе чинила јавности већ позната уља на платну.

^[5] P. Mučaji: Povolaná zo spomienok, стр. 15.

^[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 22.

^[7] Подаци из документационе заоставштине.

^[8] Потврда ректората Академије ликовне уметности у Прагу, издата 24. септембра 1923.

^[9] Писмо ректората Академије ликовне уметности у Прагу.

^[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, стр. 57.

^[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 32

^[12] Подаци о овим радовима су из документационе заоставштине, захваљујући којој пратимо Зускин живот.

^[13] Прва словачка сликарка је пореклом из Бачке (академска сликарка Зуска Медвеђова о себи), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164.

^[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Страница из ондашње штампе у документима Зуске Медвеђове.

^[15] Писмо из фебруара 1936. године.

^[16] Писмо из Прага, дец, 1929.

^[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 53.

^[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 46.

^[19] Хрватски часопис ,,Радиша“ организовао је 1920. и 1921. године манифестацију Загребачки збор, одн. Велесајам на Савском путу, са изложбом ручних радова, у циљу пропагирања народне уметности и ручних радова. Изложба је одржана у Уметничком павиљону, а организаторка изложбе је била културна радница Женка Франгеш. Женка Франгеш је била једна од оснивачица Женског удружења за заштиту и пропагирање хрватског народног заната и уметности у Загребу, 1913. године.

^[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 23.

^[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávnosti, Národná jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, стр. 1.

^[22] Податак из документационе заоставштине.

^[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, стр. 2: J. Z. : Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, стр. 310 – 311.

^[24] Михаило Бабинка: Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год. XV, бр. 3510, Нови Сад, недеља, 4. март 1956.

^[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, стр. 423

^[26] Каталог изложбе слика поводом животног јубилеја Зуске Медвеђове, Културна јесен, 1967, Бачки Петровац.

^[27] Писмо из 11. октобра 1967.

^[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci (Каталог изложбе).

^[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 52.

^[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, стр. 11.

^[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, стр. 15.

^[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

WomeN’S Initiatives

NOVI SAD „SVILARA“ (OLD SILK FACTORY)

The first state-owned factory in Novi Sad, but also in the territory of the former Yugoslavia, is „Svilara“ in Novi Sad, which has been active for almost 250 years, under different names and in different locations. The history of silkworm breeding and sericulture in Novi Sad and Vojvodina begins with the arrival of Serbs in The Great Migration at the end of the 17th and the beginning of the 18th century and it lasted until the 1970s. That period can be observed through four different historical phases. The first period lasted until the Bombing of 1848/49. The second part covers the time until the First World War. The third is the interwar period, and the fourth covers the period of communism. Silkworm breeding in Bačka had its golden age in the periods of the middle of the 18th century-1838, and then from 1852 until 1857. Although neither silk thread nor silk cloth is made in that building today, the building is active and silk worthy art and culture programs are produced in it.

OLD AND NEW FACE OF THE COOKWARE/KUVARICE

The term „cookware/kuvarice“ („wall cloths“, „tapestry“, „wall hangings“) refers to hand-embroidered cloths located on the wall above the stove, kitchen table and sink. The construct “ cookware/kuvarica “ consists of a composite of unavoidable elements which define it: two-dimensionality, placement on the wall, canvas and thread for embroidery, embroidery and motif transfer techniques, stylized compositions, linear contours, motifs and symbols, short linguistic structures in the form of monologues. Their visual and lexical construct expresses certain social, religious, moral and aesthetic norms. The influence of “ cookware/kuvarice “ on socialization, building gender identity, integration of society, affirmation of values and transfer of cultural patterns from generation to generation, is based on the fact that the kitchen, in which they were displayed, occupied a central place for family gatherings.

The Position of Women in the Voluntary Fire Brigades of Novi Sad

Marija, Matilda, Josefina, Josipa, Ljubica… This paper presents an analysis of practices related to the status of women in the Novi Sad Fire Brigade, from its establishment in the 1970s to the early 21st century. It is based on the Novi Sad Fire Brigade’s collection of objects kept by the Voluntary Fire Service Organization and its published material. The work aims to point out the range of female participation in voluntary firefighting associations of Novi Sad. From ceremonial, fictitious, and genuine to leadership positions, which is the result of specific conditions set by social order, the discontinuity of the state and national organization, as well as the complex impact of industrialization, urbanization, and women’s emancipation.

„Multimedeja“ – Network of Women’s Initiatives

Project „Multimedeja“ ‒ A network of women’s initiatives was created in 1995 with the purpose of gathering and affirming the action of women in the city, in various artistic, theoretical, and political domains. The project was initiated by professors of the Faculty of Philosophy in Novi Sad ‒ Vladislava Felbabov, Svenka Savić, Vladislava Gordić, and Svetlana Tomin and journalist Marija Gajicki. Interdisciplinary and multimedia activities of the network of women’s initiatives Multimedeja took place on public forums, lectures on women’s studies, musical stage presentations, workshops, and an art program. The main intention of this initiative was to change the previous understandings about the importance and role of women in our cultural environment, and to increase their visibility and enable their mutual connection. During the summer of 1996, the idea of the project of the network of women’s initiatives “Multimedeja” was conceived within the program of the Association „Apostrof“, as one of the alternative city programs whose main sponsor was the Open Society Fund – Yugoslavia. During its work, “Multimedeja”, among other activities, organized lectures by Vladislava Felbabov, Svetlana Tomin, Aleksandra Vrebalov, Marijana Perišić Tabakov, Vladislava Gordić Petković, Vesna Krmpotić… It also held promotions of the poetry collection “False Presentation of Jasna Manjulov” and the women’s magazines Profemina and Women’s Studies. Additionally, it presented the women’s publishing house Devedesetčevrta and the work of the Center for Anti-War Action from Ada, the Center for Women „Isidora“ from Pančevo, and the Autonomous Women’s Center from Belgrade, as well as “DAH TEATRA” from Belgrade. During 1996 and 1997, the flexible and open concept of the project led to the formation of two independent projects. In their first phase, they were conceived within the framework of this project. The International Video Summit of VideoMedeja (1996-1998), an independent project led by Vera Kopicl, arose from the art program of Multimedea. In 1997, the Center for Women’s Studies and Research was formed, which grew into an independent project led by Svenka Savić and collaborators.