Izvodi iz knjige Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816)
napomena: tekstovi u prevodu na savremeni jezik preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog „Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja”, u izdanju Saveza Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
„Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади.“.
„Воспитавај дштер трудољубију, домостројенију, благонаравију. От мудрих списанија књиги научајут нас наравоисправленију. Историје научајут, что ти сбилосја прежде нас на земљи. Географија учит познавати премудрост божију и земного круга, а всја постигнути можемо трудољубивим чтенијем. Род наш днес дичитсја мудрих списатељ књигами. Кто с радостију не прочитајет књиги премудрејшего Доситеја? Жеља блаженаго јест, да свака ђевица научит историју, географију, логику и наравоучителну философију.“
ЧТО ПОЛЗУЈЕ
Что ползује, мили брате,
меланхолик бити?
Није ли лепше с твојом браћом
веселому бити?
Слушај славуј како поје
и пастире зове
да предводе стадо своје
у зелено поље.
Док је јоште цвеће, трава,
росом покривено
и јошт није творцу своме
главу подклонило.
Теби се обраћам, љубезна младежи, теби, чувствителна и нежна душо мушкога и женскога пола. Сад ти је најпогодније време да осећаш красоту природе. Пакао разврата још не делује силно у вама. Природни укус није у теби угинуо. О, најдража младежи, љубљени синови и кћери рода мога, идите за мном и разматрајте предмете које ћу описивати пред вашим очима; у њима ћете запазити перо природе, јер ме она учи да живопишем.
Љубезни младићи,
Златни цвет који вас украшава јесте разборитост. Слобода, добродетељ љубљене су срцу његовом. Он упоређује лукаву политику цародворца са чувствима истинитог родољуба: какво је ништавило на једној, каква ли величанственост на другој страни; како изгледају просвећене нације, како ли бедно пребивају непросвећене; и то за свагда лежи му у души и поима беду непросвећености.
Твојом тајанственом снажном привлачном силом одржава се Твој систем постојан у свом кретању од удаљених предела Сатурна, који своје кружно кретање обавља за тридесет година, до Меркура, који покрива својом светлошћу и једва је видљив философским оком.
Управитељу планета! Без твога оживљујућег изливања биле би оне тамне лопте а не светлеће чуварке живота! Ти у све родове уливаш своје зраке, дух живота, од благороднога човека до ефемерона, који само неколико сати живи на свету. Ти управљаш и царством растиња, Оче времена, изливањем Твоје силе расту тра-ве и дрвеће, Ти их украсаваш. И још се Твоја сила не ограничава површином Земље; она дубоко продире у њена недра и производи минерале. Но слаба сам ја да опевам достојанство, красоту и полезност Твоју, Источниче светлости и живота, пријатности човеку, радости и весеље на Земљи…
Сад се на небу јављају мрачни облаци обремењени минералном паром; мало-помало они се приближавају [један другом] и прекривају небо, по којем се густа, црна, проноси шалитра, сумпор, и нека огњена жар-ка смола, док у јарости не раздере своје место. Свуда царствује тиха занемелост, неки други глухи звук који претходи бури, проноси се с горе на земљу, узбуркава воде и без ветра потреса дрвеће. Сви житељи ваздуха листом низлећу у најниже долине. Тада се радује гавран, који воли буру; уздаје се у своја крила
Често купање избацује из наше унутрашњости семе опасне болести, која је већ била готова да узме маха. Од телесне чистоте и сама душа поприма тајну симпатичку силу.
Скоротечна комета спушта се ка Сунцу; када се телом склони к Земљи, распушта по небу свој величанствен реп. Тада стрепе јужни народи, али мудри, којих су душе озарене светлошћу философије, благосиљају ову славну иностранку; иако не могу тачно определити њен узрок, они виде да је та појава знак благости Саздатељеве. Може бити да реп ове комете, састављен од мноштва паре, орошава свежом влажношћу безбројне светове; и сунца која гасну снабдева она новим горућим вештаством, и храни вечни огањ, светлост многобројних звезда.
Крај лета.
… Данашњега јутра довољно смо делале по хладу, исто и по подне: што плевиле, што малом мотичицом окопавале, што млађе надгледале – све то служи здрављу, ползи, изобиљу и чести, но које од топлоте, које од делања, сад смо већ утомљене, време је да седнемо под дрво листовито и плодом окићено, да се одморимо и мало читамо. Но мотрите да нас не угледа она немирна глава, која говори како женском полу није потребно да учи читати и писати, да пише љубавницима писма; за женско је, вели, преслица. Још прави неке дивље кармине. Није, вели, за Мару Итика јерополитика, ни за магарца сено.
Велика ти хвала на таквом савету.
А што рече за Итику јерополитику, ниси још ни шегртлук моралности свршио а хоћеш мајстор да будеш и ушао си у цех. Она је и за Мару и за Сару, јер су у њој прекрасне поуке, само очекује мудрог списатеља да је поправи и на простије препише, да је свака може разу-мети. Благо нашем роду, кад свака буде умела да чита поучне књижице, којих, хвала Богу, имамо, и доста, и сваки дан се умножавају. Бог да поживи списатеље, нека се умножавају, то је наша радост и блаженство. Родитељи су гости куће а просвећене родитељице васпитавају чеда, чим она почну говорити, да добро говоре; а слепа мати својој деци очи вади.
А просвећени народи, који делају разумом, и употребљавају умереношћу, живе задовољно.
Сада сам са умрлима од пре много година, са оним мудрацима древности, који су потомство обогатили наукама и распространили предео благодетељи, извели човека из незнања, прародитељског греха, непросвећености – источника свих порока. Тамо су богослужитељи, свете сени, који проповедаше и толковаше Јеванђеље, Слово Божје, многобројном народу, који су животом својим на Земљи следовали Христу и његовим заповестима, и овде се славе, и славе Бога с народом. Не скриј се од мојих душевних очију! Ево видим Сократа, светилника Грчке, мужа непобедима у добродетељним подвизима: свагда се потчињавао светом закону мудрости, том гласу Божанства у брижљивој души; не знађаше он страха ни у животу ни у смрти, беше велик морални учитељ. Видим Аристида и Ликурга, строгога мудраца људских страсти, и ине многе, мени непознате.
ИЗ СОЗЕРЦАЊА ПРИРОДЕ
Невидљиво кружење
Од свих житкости ми поближе познајемо само једну: електричну материју. Каквом неисказаном брзином прелеће она по свом кондуктору и цеви, и мада би хиљада људи стојали један за другим, она би у истом магновењу потресла свезу нерава свакога од њих, и то до самога најтананијег и невидимог нерва.
За сво ово време ми нисмо открили својства те материје, сем да је она веома танан киселински спирт, да тај спирт не настаје као такав, него се справља из-двајањем, извлачи се мало-помало из најгрубљих материја. То је дејство природе. Несумњиво, природа издва-ја тај спирт исто онако као што излучује сок лозе у грожђе, сок нерава из крви и све друге своје житкости, то јест кроз кружно кретање у каналима који су магновено већ установљени.
О новим открићима
Та је мисао пут ка свим открићима. Колико год неопремљеним очима бисерна игла изгледа танка, коли-ко год оштра, под микроскопом се она јавља као железна гора с провалијама и јамама. Судећи по нашим чувствима, ваздух је влажан дах и виднообразна ствар. Но када бисмо имали такве очи, којима бисмо га могли видети, открили бисмо, вероватно, нешто као гору у игли; можда бисмо у њему приметили цеви, машине, подстицајне опруге, линије за општење с другим пла-нетама и слично. Систем света је као украшени Фејер-верк, где видимо много светлећих тела, али не видимо полице на којима су причвршћена.
Закључак
Ми обитавамо у пределу између Земље и царства ваздуха. Због тога се и колебамо у таквом стању међу незнањем и неизвесношћу, како не може бити боље. Све што је у природи достојно запажања, догађа се у царству ваздуха. Ако хоћемо да се пењемо на ваздух, земља нам помаже својом неодољивом тежом; то је поступак, мислим, одважан.
Демокрит је нашао да су сви људски поступци смешни. Лутање својих мисли он је успокојио философијом а потом је био принуђен да се смеје: људи су били сасвим различити од њега.
Сва естетска образовања у људском роду једна су с другима скопчана, једно другом помажу и вас у недру своме нежно хране. Време је и вама да се постарате о људском роду. И вама је дужност свој живот проводити по правилима која вам приличе… (Религија) Закон је највиши превасходни утешитељ; он говори о будућем животу у величанственим списима. Ко истражује дух тиме ће сазнати и физичку могућност дела.
На том се ја потрудих колико могох. Сада силазим с (театра) позоришта и предајем своје налазе разумним људима на истраживање.
СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ
Надежда и шчастје, сад мње опрашчајте:
дос та со мноју играли јесте,
од сад играјс другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.
последњи моји уздисаји,
сердце, љубав,
воздвиже ти
на памјатник овај
Еустахија,
дшти верности.
Više na: www.irig.org, www.rts.rs, poesibad.wikidot.com, srpskoblago.rs, riznicasrpska.net/knjizevnost/
Preporuka za čitanje i istraživanje:
- Marko Maletin, Sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950, Novi Sad, 1968.
- Srpske knjige Biblioteke Matice srpske 1801-1967. Tom 1. A-LJ, Novi Sad, 2005.
- Ilija Ognjanović, Eustahija pl. Arsića rođ. Cincićeva, prva srpska spisateljica, „Javor“, 1891, br. 6.
- Dan. A. Živaljević, Druga knjiga Eustahije Arsićke, „Javor“, 1891, br. 9.
- Ilija Ognjanović, Kad se rodila i kad je umrla Eu-stahija Arsića, rođ. Cincićeva, „Javor“, 1891, br. 17.
- Ilija Ognjanović, Na porodičnoj grobnici Eustahije pl. Arsićke, „Javor“, 1891, br. 37.
- Andra Gavrilović, Naše književne prilike pre sto godina, „Žena“, 1914, br. 5.
- Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd, 1929.
- Vlastoje V. Aleksijević, Naša žena u književnom stvaralaštvu, Beograd, 1941.
- Mladen Leskovac, Ka poznavanju Eustahije Arsić, „Zbornik Matice srpske za književnost i jezik“ (u daljem tekstu: ZMSKJ), 1959, knj. 6-7.
- Teodora Petrović, Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, ZMSKJ, 1959, knj. 6-7.
- Božidar Panić, Testament Eustahije Arsić, „Književni život“, 1997, br. 107.
- Vladimir Milankov, Eustahija pl. Arsić i njeno doba, Novi Sad, 2001.
- Natalija Janc, Godišnja doba Eustahije Arsić, 1995.
- Magdalena Koh, Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
- Stevan Bugarski, Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.