Gordana Stojaković
U ovom radu sam rekonstrukcijom i dekonstrukcijom tekstualnih i vizuelnih poruka u odabranoj štampi Antifašističkog fronta žena (AFŽ) želela da ukažem na segment zaboravljenog nasleđa žena u socijalizmu – na borbu za skidanje zara i feredže. Za analizu sam odabrala sve članke iz lista „Zora“ Antifašističkog fronta žena Srbije i lista „Žena danas,“ Antifašističkog fronta žena Jugoslavije koji su govorili o ženama pod zarom i feredžom i borbi protiv pokrivanja žena na Kosovu i Metohiji.
Analiza štampe u funkciji naučnih zaključaka jedan je od ustaljenih metoda rekonstrukcije prošlosti, a u ovom radu sam, posredstvom analize diskursa, želela da ukažem na fenomen prenošenja ideoloških i političkih stavova u vezi sa promenom položaja i uloge žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Oslanjala sam se i na rezultate višedecenijskog istraživanja o Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, Srbije i Vojvodine, koje sam pretočila u mnoge radove među kojima je za ovo istraživanje najznačajniji Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953), gde sam istražila kako je ideološki plan emancipacije žena usvajan i kako su AFŽ listovi prema zadatoj političkoj matrici prezentovali stvarnost na makro (politički život) i mikro planu (svakodnevni život) i u isto vreme kreirali nove ženske uloge. Proces emancipacije žena je do 1953. bio uronjen u sistem AFŽ-a koji je poput hranjive i sigurne podloge oslobađao sapetu energiju i znanje žena za njihov masovni ulazak u javnu sferu i osvajanje aktivnih ženskih uloga (radnica, zadrugarka, udarnica, sportistkinja, naučnica, politički aktivna žena..) na način da su žene ženama bile najveći i najznačajniji oslonci unutar opštih i intimnih stvari. Vremenski period kojim sam se bavila omeđen je donošenjem Rezolucije o skidanju feredže (1947) i Zakona o zabrani nošenja zara i feredže (1951) u Narodnoj Republici Srbiji, a u fokusu istraživanja je transformacija položaja žena muslimanske veroispovesti na Kosovu i Metohiji među kojima su Albanke bile u dominantnoj većini. U tekstu je, kroz citiranje odabranih članaka i dokumenata, u izvornom obliku preneto imenovanje nacionalnih manjina koje je u tom periodu bilo na snazi kao što su „muslimanke i muslimani Novog Pazara“ ili „Šiptarke“, a koje danas znamo kao Bošnjake i Bošnjakinje i Albanke.
Ključne reči: Antifašistički front žena (AFŽ), AFŽ štampa, Albanke, emancipacija žena, feredže, Federativna Narodna Republika Jugoslavija, Kosovo i Metohija, muslimanke, Šiptarke, zar
Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953) – škola socijalizma
U istoriji ženskog aktivizma na prostoru koji je zauzimala socijalistička Jugoslavija Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽ) (1942-1953) ima istaknuto mesto. Bila je to najmasovnija jugoslovenska, ženska organizacija koja je okupljala žene različitih generacija, nacija, obrazovanja, ekonomskog, društvenog i kulturnog statusa u antifašističkoj borbi, borbi za mir, izgradnju socijalizma i emancipaciju žena. To je bila i politička organizacija žena koje su, Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946. izborile zakonsku jednakost u odnosu na muškarce u svim segmentima života i rada, te po prvi put na ovim prostorima našle u ulozi masovnog političkog subjekta, kao ciljna i interesna grupa koja se suočavala sa „gubicima i dobicima“ (MacKinnon prema Stojaković 2012: 51). AFŽ nije bila samostalna organizacija već deo Narodnog fronta[1] i „najpogodnija organizaciona forma preko koje Partija vrši svoj masovni politički rad među ženama, stvarajući od njih svesne graditeljke socijalizma, pridavajući naročito veliku brigu izgradnji onih ustanova koje će ženu kao majku i domaćicu rasteretiti i dati joj stvarnu mogućnost da koristi sva svoja prava…“ (Tomšič, Partija je pokazala ženama… 1948: 3). Kako je liderka organizacije Vida Tošič zaključila na poslednjem kongresu organizacije 1953. bila je to “… škola desetina i stotina hiljada žena koje su tu u AFŽ-u u svojoj organizaciji naučile da politički žive … organizacija koja je oslanjajući se na težnje i sopstvene snage žena samih, povele odlučujuću borbu protiv zaostalosti, nepismenosti, sujeverja i predrasuda… škola koja je pomogla bržem razbijanjem okova prošlosti… uključivanja žene u redove graditelja socijalizma…“ (Tomšič, Mesto i uloga… 1953: 10).
Izgradnja socijalizma je zahtevala stvaranje novog čoveka/ žene na način da se, kako je konstatovao V. I. Lenjin, najniži slojevi podignu do „istorijskog stvaralaštva“ gde će se u novim društveno-političkim uslovima pobedom proletarijata nad kapitalizmom i posebnom brigom o porodici i deci, te aktivnim učešćem žena, izgraditi društvo koje će moći da brine o svim potrebama svih građana (Tomšič. Partija je pokazala ženama… 1948: 3; Tomšič, Uloga žene… 1952:1). Žene su bile pozvane da preuzmu odgovornost za izgradnju i obnovu zemlje kako na planu političkog života, tako i na privrednom planu, jer je socijalistička doktrina, pored zakonske regulative ženske situacije, prepoznala učešće žena u društvenoj proizvodnji i ekonomsku samostalnost žena kao temeljne uslove njihove nezavisnosti. Pri tom je socijalističko društvo težilo da zakonskim, finansijskim sredstvima, kao i osnivanjem odgovarajućih institucija štiti i unapređuje položaj majki i dece.
U suštini najteža promena unutar socijalističke transformacije društva odnosila se na menjanje stavova muškaraca i žena u vezi sa mnogim pitanjima društvenog razvoja uključujući položaj žene i porodične odnose. Obrazovana, politički aktivna i ekonomski nezavisna žena je bila poželjna ženska uloga i cilj projekta emancipacije žena, a njeno ispunjenje podrazumevalo je i transformaciju porodice, bračnih odnosa i vaspitanja dece. AFŽ je pripremao mase žena za aktivne ženske uloge, mada nikad nisu bile zanemarene uloge iz ekonomije nege i brige. Rad se odvijao kroz mnogobrojne sekcije i aktive, a najmasovniji su bili oni koji su odgovarali potrebama žena u svakodnevnom životu. U tom kontekstu AFŽ štampa je bila vrlo važan kanal prenošenja političkih poruka, promocije aktivnih ženskih uloga, reprezentovanja stvarnosti i njenog kreiranja. Redovne aktivnosti seoskih, gradskih, opštinskih, rejonskih i zadružnih organizacija AFŽ je bilo čitanje AFŽ štampe tokom čitalačkih časova kada su se poruke usvajale ne samo prostim čitanjem političkih tekstova, vesti, izveštaja, reportaža, već i kroz razradu nejasnih ili manje jasnih stavova i teza, za šta su bile zadužene rukovotkinje čitalačkih časova. Sistem AFŽ štampe je bio dobro organizovan. Krovna organizacija, AFŽ Jugoslavije izdavala je list Žena danas, u svim republikama su štampana republička glasila AFŽ-a, a u Srbiji je AFŽ Srbije izdavao list Zora, dok je Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine izdavao Glas žena na srpskom, Dolgozó Nő na mađarskom, Femeia nouă na rumunskom jeziku. Na Kosmetu je štampan „Bilten šiptarskih žena[2]“ (Alargić 1948: 39).
Plan emancipacije žena, kao deo transformacije društva u socijalističko, odvijao se uslovima nejednake privredne i kulturne razvijenosti, te razlike između seoskih i gradskih sredina unutar republika socijalističke Jugoslavije. Bilo je i područja gde su patrijarhalne norme povezane sa verskim tradicijama bile odlučujuće sile u kreiranju društvenih odnosa. Ipak, od organizacija AFŽ-a u svakoj sredini se zahtevalo da, u odnosu na ideološki plan KPJ i prioritete koji su bili određeni, nađe odgovarajuću formu rada sa ženama i pokaže rezultat. Do 1950. i uvođenja samoupravljanja prioritetni zadaci su se odnosili na sledeće aktivnosti: obrazovanje žena (opismenjavanje, upoznavanje sa ženskim pravima, higijena, reproduktivno zdravlje, nega dece, edukacija za nova zanimanja, nova znanja u domačinstvu, poljoprivredi, stočarstvu, povrtarstvu i voćarstvu…), zatim politička edukacija i uključivanje žena u organizacije Narodnog fronta, u zadruge i organe upravljanja u zadrugama, te uključivanje žena u privredu i u ekonomiju nege i brige (održavanje domova za decu bez roditelja, organizacija i održanje jaslica, dečih obdaništa i briga za sve ranjive kategorije društva). Planirajući procese decentralizacije i samoupravljanja KPJ[3] se, počev od 1950. odlučila za ukidanje AFŽ-a. Kako je liderka organizacije Vida Tomšič zaključila „… u izvjesnoj mjeri, ako se to može kazati za cijelu zemlju, jedan od naših zadataka prilično izvršili… u izvjesnom smislu u nekim djelovima naše zemlje a naročito u gradovima, već postigli da je žena ravnopravna“ (Tomšič, Kako treba raditi… 1950: 1). U tom kontekstu politički edukovane aktivistkinje AFŽ-a trebalo da se uključe u rad organizacija Narodnog fronta i KPJ, a motivisane volonterke nastave rad u gradskim organizacijama AFŽ-a u gradovima gde će se brinuti o položaju majki i dece. Ipak, ostavljena je mogućnost da se u zaostalim sredinama organizacije AFŽ-a bave konkretnim problemima u vezi sa ženskim situacijama i to na osnovu direktiva KPJ i Narodnog fronta. I tada je bilo je jasno da proces transformacije ženske situacije nije doneo podjednake rezultate u svim delovima socijalističke Jugoslavije, i da „ima nacionalnih manjima, žena pod feredžom koje još neće da idu zajedno sa muškarcima“ (Isto, 1-2). Uprkos volji članstva i pored značajnih rezultata koje su organizacije AFŽ-a imale u socijalističkoj transformaciji društva doneta je politička odluka o ikidanju AFŽ-a. Nije bilo govora o eventualnoj promeni načina rada organizacije, već je njenim gašešenjem ženama nametnuto organizovanja drugih ženskih, pretežno humanitarnih organizacija koje bi se povezale u Savez ženskih društava.
AFŽ Kosovko-metohijske oblasti
Neda Božinović je u knjizi „Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX“ veku zabeležila sledeće podatke o osnivanju organizacija AFŽ-a na Kosmetu:
… Posle kapitulacije Italije na Kosovo su se iz italijanskih zatvora vratile pohapšene aktivistkinje, pa se rad na organizovanju ženskih vaspitnih grupa i analfabetskih tečajeva, u kojima je angažovano i nekoliko Albanki, znatno proširio. U Peći je gradski odbor AFŽ formiran krajem 1943. godine, a u drugim gradovima gradski i sreski odbori formirani su tokom 1944. godine uglavnom posle oslobođenja pojedinih gradova (Božinović 1996: 145).
Zadaci AFŽ-a na Kosmetu bili su, kao i u drugim delovima socijalističke Jugoslavije da se pronađu one forme rada među ženama koje će im „jasno predočiti povezanost njihovih života sa sa razvojem čitave zajednice,“ ali i borba protiv „ropske“ situacije vidljive u svakodnevnom životu žene (Tomšič 1948: 9-10). Zato su analfabetski tečajevi, čitalački časovi, predavanja o higijeni, pravilnom negovanju dece i vođenju domaćinstva bili dugoročni ciljevi. Situacija u konkretnoj sredini je bila polazište za plan aktivnosti organizacija AFŽ-a, a na Kosmetu je nepismenost žena bila alarmantna situacija jer je 1948. bilo 78,4%, 1953. 72,1 % nepismenih žena (Božinović 1996: 238). U 1948. među 167.260 nepismenih bilo je 106.000 žena a kroz analfabetske kurseve prošlo je „37.00 žena od toga 27.000 Šiptarki“ (Simić 1948: 84). Problem je je bilo i to što nije bilo „pismenih žena Šiptarki“, pa su pomoć pozvani „muškarci Šiptari“ i „pioniri Šiptari“ (Isto, 84). Mada je 1948. organizovano 1.297 čitalačkih grupa nije bilo posebnih „za žene Šiptarke na kojima bi se obrađivao materijal prema njihovom kulturnom nivou“ (Simić 1948: 84). Politički rad sa ženama, koji je takođe bio jedan od važnih ciljeva AFŽ-a, na Drugom kongresu organizacije ocenjen je kao „najslabiji tamo gde je najpotrebniji: na selu o čemu svedoči nepostojanje odbora AFŽ u nekim rumunskim, mađarskim selima, među Šiptarkama na Kosmetu kao i u nekim selima ostale Srbije“ (Alargić 1948: 44). Da bi se odgovorilo tom izazovu u okviru glavnih odbora AFŽ-a Srbije, Makedonije i Crne Gore bile su osnovane komisije za rad sa nacionalnim manjinama „naročito muslimankama[4]“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 12).
Prema nacionalnom sastavu članstva AFŽ-a Kosovsko-metohijske oblasti Srpkinje i Crnogorke su bile većina, a u manjini su bile „Šiptarke iako one čine 75% svih žena na Kosmetu“ (Simić 1948: 82). Zato se tokom 1948. na konferencijama „govori na šiptarskom jeziku“… organizuju „grupe agitatora Šiptarki“… u rukovodstva mesnih, sreskih i Oblasnog odbora „izabrano je dve trećine Šiptarki“ (Isto, 83). U reportaži „Na zajedničkom radu“ zabeležen je rad organizacije AFŽ-a u selu Kruševcu u Srezu pećkom gde su u početku bile aktivne samo Crnogorke „koje su sve pismene,“ a kasnije su se preko aktiva za mlekarstvo, povrtarstvo porodilje i dr. u rad uključile i „Šiptarke“ koje su „vekovima zapostavljane, sputavane starim običajima odvojene od svakodnevnog života“ (K.P. 1949:7). AFŽ je takođe imao zadatak da im pomogne da se „bore sa svojom okolinom koja je njihovo opismenjavanje primala sa negodovanjem“ (Isto, 7).
… U radu seoskog odbora AFŽ najpre su učestvovale samo Crnogorke jer su Šiptarke, vekovima zapostavljane i sputavane starim običajima, bile odvojene od ovakvog života. Nenaviknute da izlaze iz kuće i stidljive, one su retko učestvovale u zajedničkom radu… (Isto, 7).
Za obnovu i izgradnju zemlje bilo je potrebno angažovati i žensku radnu snagu zato je AFŽ imao zadatak da uključi žene u narodnu privredu i tako doprinese izvršenju ciljeva koje je nosio Petogodišnji plan[5]. Plan AFŽ-a za aktivaciju žena u okviru opštih napora za realizaciju Petogodišnjeg plana intenziviran je počev od 1947. Otpori sredine su bili veliki tako da je Oblasni komitet KP Kosovsko-metohijske oblasti naložio svim nižim odborima da se osnuju aktivi za narodnu radinost i da bi se žene u patrijarhalnim sredinama kroz tradicionalne ženske zanate lakše uključivale u privredu (Vlahović 1948: 14). U AFŽ štampi je objavljena reportaža o uspešnom kolektivu žena za izradu prizrenskog platna, štofa, veza i pletiva u Prizrenu koji je osmislila i organizovala Vera Arsić, jedna od mesnih liderki AFŽ-a i sekretar Rejonskog komiteta KPJ u kome su zajedno radile „Srpkinje, Šiptarke, Crnogorke“ (B.S. 1951:16). Rad ove organizacije, pomognut od lokalne organizacije Narodnog fronta, kretao se prema prioritetnim ciljevima razvoja, pa je pletara prešla u proizvodnu zadrugu, zatim u državno preduzeće sa stalnim radnicama, službenicima i nekoliko stotina kooperantkinja koje su radile od kuće.
Organizacije AFŽ-a imale su zadatak da kroz sekcije i aktive organizuju stalnu pomoć majkama, deci i trudnim ženama, kao i da pomažu radnoj ženi, naročito tamo gde nema obdaništa i jaslica. Ispostavilo se da su organizacije AFŽ-a na Kosmetu rad sa ženama pretežno organizovale kroz čitalačke grupe i konferencije, što su bile forme obrazovnog i političkog rada, a da je izostao rad na planu zaštite majke i deteta koji bi rezultirao predavanjima o higijeni, ženskom zdravlju, nezi dece, osnivanjem jaslica, dečjih obdaništa, propagiranjem porođaja u porodilištima i dr. Savetovanje frontovskih i AFŽ odbora Kosovsko-metohijske oblasti u vezi rezultatima rada sa ženama krajem 1950. završeno je zaključkom da postoje „ogromne potrebe za rad sa ženama na osnovnim pitanjima zdravlja, nege dece, podizanja domaćinstva i higijene uopšte…“ (S.T. 1950:4). Bilo je jasno da AFŽ Kosovsko-metohijske oblasti nije mogao da pruži odgovarajući odgovor na mnoge probleme u svakodnevnom životu žena i da je bilo potrebno organizovati akciju u kojoj će, pokazaće se kasnije, učestvovati članstvo iz Beograda, Vojvodine i Slovenije.
U prvim godinama stvaranja socijalističke države zar i feredža su bili obeležja „odvojenosti žene od društva“ njene zatvorenosti unutar porodice gde je ona bila „stvar kojom je gospodario muž“ njene obespravljenosti, neznanja što je, između ostalog, za posledicu imalo najveću smrtnosti dece u muslimanskim porodicama (Lazarević 1951: 4). Zbog toga je među aktivnostima AFŽ-a na Kosmetu skidanje zara i feredže bila konstantna tema. Mnoge žene uključene u rad AFŽ-a u početku su nosile zar i feredžu. Jedna od njih bila je i Đejljan Školjori, odbornica Sreskog odbora AFŽ-a Sreza pećkog koja je 1946. javno na svečanoj konferenciji AFŽ-a povodom Prvog maja „zbacila sa sebe feredžu“ i tako postala „prva Šiptarka koja je progovorila pred muškarcima slobodno i ravnopravno“ (Pešić 1948: 20). Javno i kolektivno slidanje zara i feredže najčešće se dešavalo na sreskim i gradskim konferencija AFŽ-a, ali i na kongresima AFŽ-a Jugoslavije. Taj, često kolektivni čin se smatrao progresivnim nastojanjima u borbi „protiv zaostalosti i neznanja“ i važan iskorak ka „novom životu“ („Naš Drugi kongres“ 1948: 5).
U AFŽ štampi su zabeležena iskustva žena koje su skinule zar i feredžu, takođe i njihova svakodnevica unutar patrijarhalne prakse koju su prekinule, a koja je propisivala da žene „dane provode u kući u tamnim odajama za žene, daleko od sunca i životne radosti“ (D.S 1951: 6). Sudeći prema natpisima u AFŽ štampi intenzitet osećanja koja su pratile promene u životu žena za akterke promena je često značilo novo rođenje ili transformaciju u percepciji sopstva koja je ponekad bila uvod u pozitivnu promenu unutar društvene hijerarhije.
Pokazalo se da će se, tokom AFŽ perioda, zar i feredža najpre posmatrati u okviru nastojanja da se unapredi opšti kulturni i obrazovni nivo žena, a da će se uspešnosti te akcije jasno videti u broju žena koje su prihvatile da skinu feredže i zar. Politički aspekt poduhvata je takođe bio važan, jer su žene pod patrijarhalnom i verskom paskom bile nejasan politički subjekt, te je bilo nužno da se „pasivne mase žena koje još žive u mraku“ kroz aktivnosti AFŽ-a mobilišu, „odgoje u duhu socijalizma“ i uključe u „organe narodne vlasti“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 8). Od 1947. zar i feredža se percipiraju i kao smetnja za uključivanje u priredni život zemlje, da bi 1951. njihovo skidanje potvrđeno kroz veliku akciju zdravstvenog prosvećivanja na Kosovu i Metohiji koja je usledila odmah po donošenju Zakona o zabrani nošenja zara i feredže.
Rezolucija o skidanju feredže (1947)
Agitacija za skidanje zara i feredže, jedna od važnih aktivnosti AFŽ-a snažno je bila povezana sa „borbom protiv zaostalosti i neznanja,“ uključivanja žena u politički život zemlje, a bilo je i nastojanja da se spoji sa ulaskom žena u privredu („Naš Drugi kongres“ 1948: 5). Oblasni komitet KPJ Kosovsko-metohijske oblasti izdao proglas kojim je pozvao na skidanje feredže označivši je kao „smetnju za izvršenje Plana“ („Iz Proglasa Šiptarskog oblasnog komiteta Kosova i Metohije“ 1947: 6). Ženska radna snaga je bila preko potrebna za izvršenje ciljeva Plana tako da je bilo i predloga da se osnivaju preduzeća „u kojima će raditi žene pod feredžom“ ili „posebna odjeljenja za njih,“ jer se pokazalo da kada su u fabrikama „mnogo lakše skidaju feredžu i uključuju se u opći život zemlje“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 13).
Među podacima koji su dokumentovali uspehe organizacija AFŽ-a na Kosmetu može se naći i onaj, ponovljen u više izveštaja, da se među muslimanskim ženama širio pokret za skidanje zara i feredže i da je 1947. na Kosmetu „30.000 Šiptarki“ skinulo feredže što je liderka AFŽ-a Srbije Judita Alargić videla kao „prvi uslov za njihovo prosvećivanje“ (Alargić 1948: 37). Podatak o broju žena bez zara i feredže je na Drugom kongresu AFŽ Jugoslavije iznela Bija Vokši „predsednica Oblasnog odbora AFŽ“ koja je još rekla:
… Naša organizacija uz pomoć Fronta ulaže velike napore po pitanju skidanja feredže. Da bi što bolje uspele, održavale smo sastanke sa drugaricama koje su ranije skinule feredžu, sa majkama palih boraca Šiptara, po plemenima tj. po fisovima. Tako smo uspele da u prošloj godini zbace ferdežu oko 30.000 Šiptarki“ („Žene Kosova i Metohije u borbi protiv zaostalosti“ Zora 1948: 18).
Za socijalističku vlast intenzitet akcija za skidanje zara i feredže, ne samo na Kosmetu, očito nije bio zadovoljavajući jer se u AFŽ štampi može naći i ovakav sud:
… Akcija skidanja feredže, koju je tada, uglavnom, vodila organizacija AFŽ, ne tražići često podrške od NF[6] i drugih masovnih organizacija, bila je kampanjska, imala je više manifestacioni karakter bez prethodnih priprema i političkog rada sa muslimankama, bez povezivanja ove akcije sa njenim prosvjetnim i privrednim značajem, zbog toga je postepeno opadala… („Izveštaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“ 1950: 3).
Kongresi AFŽ-a u 1947. su bila ona mesta gde su „muslimanke sa Kosmeta tražile da Vlada NR Srbije donese zakon o zabrani nošenja feredže“ („Izveštaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“ 1950: 3). I u drugim krajevima Jugoslavije „gdje ima muslimanskog življa“ pokrenute su inicijative koje su podržale donošenje takvog zakona (Isto, 3). Procena političkog vrha da agitacije, konferencije, predavanja AFŽ-a i Narodnog fronta na Kosovu i Metohiju nisu dali zadovoljavajući rezultat uslovila je pojavu predloga da se zakonskim putem slome snažni otpori prema promeni društvenog položaja žena čiji su manifestacioni znaci bili skidanje zara i feredže. Kontekst u kome se dešavala ova borba moći između snaga novog socijalističkog društva i onog snažno uronjenog u patrijarhalno nasleđe, nepomirljivih stavova pretočenih u nepisane zakone, bio je omeđen uvođenjem Petogodišnjeg plana, organizovanjem seljačkih i radnih zadruga, obnovom i izgradnjom zemlje, zbrinjavanjem ugroženih kategorija stanovništva… te se socijalistički blok 1947. odlučio za donošenje Rezolucije o skidanju feredže:
Narodna skupština Narodne Republike Srbije pozdravlja inicijativu žena muslimanki za skidanje feredže i konstatuje da je sprečavanje skidanja feredže napad na ličnu slobodu građana i na jednakost i ravnopravnost žena, te zbog toga kažnjivo kao povreda Ustavom zagarantovanih prava („Šiptarke se bore protiv zastarelih običaja“ 1947: 4)
U obrazloženju odluke o donošenju Rezolucije o skidanju feredže najpre se podseća da su „zar i feredža velika kočnica u radu“ koja pokrivene žene „odvaja od ostalih žena“ i da je borba koju mnoge žene vode da skinu zar i feredžu borba protiv poslednjih ostataka „starih običaja i shvatanja“ (Isto, 4). Ipak, Vlada NR Srbije nije mogla zakonski da reguliše zar i feredžu „jer nisu izvršene potrebne pripreme,“ ali je ponudila „moralnu podršku muslimankama“ sa Kosova i Metohije kroz Rezoluciju koju je usvojila Narodna skupština NR Srbije (Isto, 4). I tada je bilo jasno da će i uz najveću pomoć Narodnog fronta, sindikata i AFŽ-a manji broj žena uspeti da iskorači iz tradicionalnih normi koje su regulisale život žena, te da je potrebno pažnju usmeriti na one društvene strukture koje imaju moć da utiču na promene u svakodnenom životu. Agitacija unutar masovnih organizacija bila je zatim usmerena i prema muškarcima svih društvenih statusa, poglavarima muslimanskih zajednica i trajala je više godina. Korišćeni su poznati načini delovanja u javnom prostoru – razgovori sa radnicima velikih kolektiva, kao što je bio slučaj u Fabrici cigala u Prištini kada je „preko polovine prisutnih učestvovalo u diskusiji povodom nošenja zara i feredže a svi su popisali molbu“ kojom zahtevaju Zakon o zabrani nošenja zara i feredže „koji za Kosovo i Metohiju znači istorijsku prekretnicu“ (D.S. 1951: 6). Razgovarano je sa očevima, muževima i braćom pokrivenih žena kada su se mogla čuti i mišljenja da „otkrivene žene ruše društvo“ ili „naša vera naređuje da žena bude pokrivena“ (Isto, 6).
Mnoge konferencije sindikata, organizacija Narodnog fronta i AFŽ-a u fokus su stavile razgovore o pokrivenim ženama. Peticije članstva masovih organizacija, radnika mnogih važnih kolektiva sa zahtevom zabrane zara i feredže bile su permanentne pojave. Tako je povodom peticije „2.500 muslimana i muslimanki Novog Pazara“ kojom je tražena zakonska zabrana za zar i feredžu u Novom Pazaru održana konferencija hodža na kojoj je govoro i „predsednik vakufskog povereništva Murat-efendija Sukić“ („2500 muslimana i muslimanki Novog Pazara traže donošenje zakona o skidanju zara i feredže“ 1950: 8). U rezoluciji kojom se traži skidanje zara i ferdže, koju su potpisale sve prisutne hodže, stoji i ovo:
… Od oslobođenja do sada Narodni front je uz našu pomoć u ovom pogledu postigao dosta uspeha. Zar i feredžu skinulo je preko 800 muslimanki koje danas aktivno učestvuju u izgradnji socijalizma.“… (Isto, 8).
Reis ul ulema islamske verske zajednice u FNRJ Hadži Ibrahim efendija Fejić je povodom tog „bolnog pitanja“ dao izjavu gde kaže da ravnopravnost žena „još ne može da dođe do punog izražaja jer joj smeta zar i feredža“ („Zar i ferdža koče napredak muslimanki“ 1950:5). Iz njegove izjave, ali i iz tekstova u AFŽ štampi jasno je da je pripremu za donošenje zakona pratila masovna mobilizacija frontovskih, omladinskih, sindikalnih i AFŽ organizacija u korist zabrane zara i ferdže i da je Reis ul ulema Ibrahim efendija Fejić na kraju konstatovao da je „narod rekao svoju reč,“ te da i on deli to mišljenje (isto, 5).
Bio je to period kada je AFŽ štampa slavila ideju o ravnopravnosti žene koje su skinula ferdže kao i junakinje koje su istu prihvatile i živele. Među tekstovima u funkciji pozitivnih primera nove ženske situacije bila je i biografija, sa fotografijom, Safete Nimani[7], omladinke, jednog od „osnivača jednog od najboljih pionirskih listova u FNRJ“ koju je „omladina Kosmeta kandidovala za zamenika poslaničkog kandidata“ pred izbore za Narodnu skupštinu (Đorđević 1950: 4). Tu[8] su i Ađija Velija, „nosilac odličja Narodnog fronta“ i Didara Đorđević, „sekretar AFŽ-a Sreza gorskog“ čija se postignuća slave uz uspehe koje je socijalistička vlast postigla u Kosovsko-metohijskoj oblasti, a među kojima su navedeni sledeći:„U Kosovsko- metohijskoj oblasti pre rata nije bilo ni jedne šiptarske škole, danas rade 453 osnovne škole, 29 nižih i tri više gimnazije.. .narodna pozorišta na šiptarskom jeziku… narodni univerziteti… niz umetničkih i folklornih društava, porastao je broj biblioteka, čitaonica bioskopa i drugih kulturnih ustanova koje omogućuju najširim masama sela i grada da obogate svoje znanje i podignu svoj kulturni nivo…( Zora 57.1950: 24).
Nisu samo liderke AFŽ-a na višim funkcijama bile u nizu junakinja čije su priče bile primeri kako treba raditi, boriti se, živetu. Zadrugarka Alija Ređa „je javno na zadružnoj konferenciji zdrerala zar“, zadrugarke Seljačke radne zadruge „Spas“ u Prizrenu „jednodušno su odlučile da ne nose feredžu,“ a zatim se priključile tečaju za nepismene, što je ocenjeno kao posledica skidanja zara i ferdže (Z.K. 1950: 4).
Iskustvo Hafize Gusinjac, sekretara Sreske organizacije AFŽ-a Sreza štavičkog govori i o tome kako je bilo teško doneti odluku da, kao aktivistkinja AFŽ-a i KPJ izađe u javni prostor, skine zar i feredžu i o tome kako je taj čin bio primljen u njenom selu Delimeđa. Još pre rata Hafiza je posle završena tri razreda osnovne škole i muslimanske verske škole znala da piše i čita. Preokret u njen život donele su 1944. partizanke iz „Pekinog[9] korpusa“ a njihova hrabrost inspirisala ju je da i sama iskorači u nepoznato (Stefanović 1950: 13). Okupila je žene iz sela, organizovala akciju opismenjavanja, pomagala partizanske borce i za svoj rad 1945. dobila priznanje – učlanjenje u KPJ. Svo to vreme Hafiza je bila pod feredžom: na predizbornim mitinzima, na kursevima za aktivistkinje i na aktivnostima AFŽ-a. O tom vremenu je svedočila:
… Muku su imali drugovi sa mnom, dok su me ubedili u to da treba da skinem feredžu… A Kada sam kod sebe to rasčistila onda sam mnogo agitovala za skidanje feredže i na taj način razbijala ona verska učenja, da je greh skinuti feredžu… a 1946. god. kada sam ja skinula feredžu, cela moja rodbina je kukala, kao da sam umrla. Kad sam odlazila na konferencije žene muslimanke skupljale su se da me vide kao da sam neko čudo…“ (Isto, 13).
Fotografija na kojoj je Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice sa čitavom porodicom najplastičnije govori u prilog promeni ženske situacije u svakodnevnom životu, moćnije nego prateći tekst u kome se kaže da je ona jedna od najboljih aktivistkinja AFŽ-a, koja je među prvima skinula ferdžu, opismenila se i nije propuštala da učestvuje u aktivnostima Narodnog fronta. Ona je uz to bila majka devetoro dece, a devetom, tek rođenom detetu, trebajo je da kum[10] bude Tito. Na fotografiji Rukije ima centralnu poziciju, njena odrasla kćer nema zar i feredžu, tu su i dva odrasla sina i što je veoma retko suprug koji nije zauzimao dominantnu poziciju, već prisustvom ostavlja utisak da podržava izbore svoje supruge.
Skidanje zara i feredže je shvaćeno i kao jedan od važnih ciljeva u životu socijalističke države pa je poput mnogih imao i pesnički doprinos kroz „Poemu o devojci koja je skinula feredžu“ Mire Alečković u kojoj jedna strofa glasi:
… Snovi, širite vrata
da uđe devojka svaka
u ruhu radnice mlade,
bez koprene na licu,
s koprenom sunčanog zlata,
ostvareni snovi
otvorite vrata!
(Alečković 1950; 5)
Zakon protiv nošenja za zara i feredže (1951)
Tokom agitacije za skidanje zara i feredže razgovori i rasprave u vezi sa tom temom, posredno i neposredno, ušle su u svaku kuću u kojoj su živele pokrivene žena na Kosovu i Metohiji. Bilo je žene iz muslimanskih porodica koje su pre donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže išle otkrivena lica, a koje su doživljavale neprijatnosti u svojim porodicama i u sredinama gde su živele, kao što pokazuje iskustvo Haše Šašivari iz Đakovice:
… Zgradu AFŽ-a napustila je povorka žena i pošla prema trgu. Na čelu povorke išla je Haša Šašivari bez feredže i ropske crne odore. Za njom su išle još dvadeset njenih drugarica, dvadeset bivših bula, dvadeset žena koje su kročile u novi život. Sjatila se sva varoš oko njih. Bilo je to čudo neviđeno. Posmatrači su počeli da ih ismejavaju. Sledila su i drska dobacivanja, pa čak i pretnje. Ali hrabre žene nisu ustuknule. Završio se miting. Haša se prvi put vratila kući bez feredže. Dočekao ju je opšti prezir. Kolebljivi muž nije mogao da izdrži prekore i zajedanja meštana. Pobegao je iz varoši. ‘Zbog tebe ne mogou da izađem u čaršiju od bruke!’ govorio je Haši. No ova nije popuštala. I najzad, pobedila je svojom upornošću… (Pavlekić 1951: 20).
U mnogim porodicama su se neposredno pre i posle donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže odvijale drame kao što je bio slučaj u porodičnoj zadruzi Ćatovića u kojoj je, u selu Trnava u blizini Novog Pazara, živela Šerifa sa mužem Zaimom. Šerifa je već mesecima „skretala razgovor na skidanje zara mereći otpor na koji bi naišla,“ a među oponentima je bila i „stara Ćatovićka,“ a „onog dana kad u selo stiže vest koja je naterala stare muslimane da namršte izborana čela… stari Ćatović zamišljeno sede na tronožac i poluglasno psovaše. – Zar protiv vere? Protiv običaja praotaca? Leže na sećiju pun ljutine koju više pojača Zaimom glas – Evo, stari, izađe zakon o skidanju zara! – E moja ga neće skinuti. Pre bih je evo ovim rukama zadavio … – Mislim da ćeš joj ga baš ti skinuti, jer sa Zakonom brate nema šale.. – dočeka Zaim… Stari Ćatović … je ušao u kuću i okupljenim ukućanima, nemoćno šireći ruke rekao – Moja hanuma neće skinuti feredžu pre nego što sve ostale skinu. A ti Zaime, radi sa Šerifom kako hoćeš… “ (Z.K. 1951: 5).
„Projekat za skidanje zara i feredže“ intenziviran tokom 1950. mnogobrojnim sastancima, konferencijama, mitinzima, dobio je zakonski okvir u januaru 1951. kada je Narodna skupština NR Srbije donela Zakon o zabrani nošenja zara i feredže („Svanuo je i njima dan“ 1951: 5). Obrazloženje je dala Mitra Mitrović, ministarka-predsednica Saveta za prosvetu, nauku i kulturu u Vladi NR Srbije. Za Mitrović je pokrivanje žena na Kosmetu bilo „nazadni ostatak feudalno-kapitalističke prošlosti… Jer u nekim krajevima Kosmeta može se lako pratiti kako je bogati sloj iz gradova nametnuo (feredžu) iz čisto političkih pobuda… da bi što duže održali radne i siromašne ljude u neprosvećenosti, zatucanosti i strahu od kršenja verskih propisa,“ te je socijalističkoj vlasti ostalo da reši problem „u interesu prava i jednakosti šiptarskih i muslimanskih žena, u interesu političkog i kulturnog razvitka šiptarskog naroda“ i izgradnje socijalizma (Isto, 5). Za Mitrović je bilo važno rešiti nepravdu, prema pokrivenim i od sveta odvojenim ženama, koja je opstajala uprkos Ustavu FNRJ i pratećim zakonima kojima su se ukidale sve privilegije po rođenju ili nasledstvu. Takođe, odbila je prigovore koji nisu išli direktno protiv zabrane zara i feredže, već posredno kroz teze o preranom rešavanju problema zbog „zaostalosti šiptarskih i muslimanskih masa, naročito žena“ (Isto, 5). Smatrala je da se kasni, jer je počev od 12. godine muslimanskim devojčicama bilo uskraćeno sunce, vazduh, sužen vidik „do neverovatno uskih razmera,“ a prema podacima o zdravstvenom stanju na Kosmetu, ugroženo i zdravlje, kao i zdravlje i napredak naroda budući da o porodici brine neobrazovana majka uronjena u okoštale običaje (Isto, 5).
Zakon o zabrani nošenja zara i ferdže zabranjivao je i blaže kažnjavao novčanom i zatvorskom kaznom ženu koja pokriva lice i onoga ko od ukućana to traži. Teža kazna koja je uključivala i zatvor sa prinudnim radom bila je predviđena za one koji silom, pretnjom, ucenom ili zloupotrebom verskih osećanja, predrasuda i zaostalosti vrše pritisak ili propagandu u korist nošenja zara i ferdže. Zakon je odgovorio na različite pozicije moći koji su svi akteri u vezi sa novom ženskom situacijom, čiji je pojavni oblik skidanje zara i ferdže, imali. Najblaža je bila predviđena za žene koje nose zar i ferdžu i one koji u okviru porodice to zahtevaju[11],a teža za one aktere koji fizičkim, psihičkim nasiljem ili „zloupotrebljavajući verska osećanja“ demonstriraju moć nad ženama („Iz Zakona o zabrani nošenja zara i ferdže“ 1951: 4 ).
Sprovođenje Zakona o zabran nošenja zara i feredže su pratile i dve sinhrone akcije. Prva je bila organizovano izmeštanje žena iz kućnog okruženja kroz ekskurzije, a druga boravak jednog broja žena u domaćinstvima žena u Vojvodini. Organizacije narodnog fronta i AFŽ-a bile su odgovorne za uspešnost akcije koje su imale za cilj da se ženama sa Kosova i Metohije i Makedonije, koje su tek skinule zar i feredže, na licu mesta demonstriraju način života žena u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Opatiji („Prvi put po našoj zemlji 1951: 11). Vojvođanski itinerer je bio namenjen ženama u zadrugama na Kosovu i Metohiji, a cilj je bio da one ostanu „desetak dana u vojvođanskim kućama, da se tu nauče boljem, kulturnijem životu“ (Vidaković 1951: 4). Radilo se o ženama čija je „lica prekrivao zar“ do pre nekoliko meseci, a koje su zbacivši ga krenule u „novi život“ i „po nova znanja“ (Isto, 4). Vojvođanke su im pokazale kako spremaju jela, kolače i zimnicu, kako „spremaju svoje kuće i domove i kako im je sve čisto, lepo i uredno.., a nisu propustile da im pokažu jaslice, obdaništa, dečje domove, bioskope, zadruge i fabrike“ u kojima rade (Isto, 4). Primeri svakodnevnog života vojvođanskih žena koji se bitno razlikovao od onog kosovsko-metohijskog trebalo je da bude uzor i podstrek za nove iskorake na planu emancipacije žena koje tek što su skinule zar i feredžu.
Dva meseca posle donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže u okviru akcije „Borba za asanaciju naselja“ u martu 1951. u sela i domove stanovnika Šarplaninskog, Đakovačkog i Sitničkog sreza počele su da ulaze ekipe Ministarstva zdravlja NR Srbije („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije Zora 1951: 21). Akcija je trajala mesec i po dana, u selima i domovima gde su žene tek skinule feredže, a cilj je bio borba protiv „primitivnog načina života“, protiv loših navika i velike smrtnosti dece, „protiv vašljivosti i pegavca“ prvo putem edukacije filmovima, „živom rečju,“ a zatim i „praktičnim sprovođenjem“ kroz demonstaraciju uništenja vaški, lečenja šuge, čišćenja bunara, zidanje šporeta, podizanja higijenskih nužnika, krećenja kuća, izmeštanja stoke iz prostora gde živi porodica itd. („Akcija zdravstvenog prosvećivanja na Kosmetu“ 1951: 8). Radilo je stotinak ljudi različitih struka podeljenih u 33 grupe, a njima su na terenu pomoć pružili predstavnici „Partije, narodne vlasti, članice AFŽ-a, učitelji“ („Ekipe na delu“ 1951: 6-7). Rad su započinjali u školama „pregledom odela i kose učenika i šišanjem dečaka koji imaju vaši u kosi,“ a zatim se ulazilo u domaćinstva gde su ženama pokazali kako se iskuvava veš, koristi pegla, objasne prednosti iznošenje posteljine i odeće na sunce, a sve uz praktičnu demonstraciju prethodno datih saveta, uključujući i one u vezi sa ličnom higijenom, uređenjem domaćinstva i okućnice (Isto, 6-7).
Akcija zdravstvenog prosvećivanja u Kosovsko-metohijskog oblasti
Akcija zdravstvenog prosvećivanja koju je inicirao Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije, a realizovao Glavni odbor AFŽ-a Srbije i Centralni i Glavni odbor Crvenog krsta Jugoslavije proširivši je i na Pećki i Zvečanski srez započela je u aprilu 1951. i trajala je šest meseci. Cilj je bio zdravstveno prosvećivanje žena sa posebnim osvrtom na ličnu higijenu, negu i lečenje dece, kulturu ishrane, uređenje doma i okućnice kroz predavanja, seminare, kurseve i praktičan rad. Radne grupe AFŽ-a sačinjavale su „aktivistkinje AFŽ-a, babice ili sestre nudilje, iskusne domaćice i drugarice koje znaju šiptarski jezik“ („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije,“ 21). Ekipe su bile sastavljenje od stručnjaka i volonterki pretežno iz Beograda i Vojvodine kao „drugarica tumača šiptarskog jezika“ jer je akcija „zdravstvenog prosvećivanja naroda (bila) namenjena uglavnom ženama Šiptarkama“ (Slijepčević 1951: 8; „Iz akcije zdravstvenog prosvećivanja“ 1951, 6). Zbog nedostatka zdravstvenih radnika na Kosovu i Metohiji, u rad na terenu bile su uključene i zdravstvene ekipe iz Slovenije kao i „jedan broj iskusnih domaćica“, pretežno iz Vojvodine koje su i pre ove akcije dolazile na Kosmet i agitovale za skidanje zara i feredže („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije,“, 21).
Ekipe su u selima ostajale mesec dana, svakodnevno obilazile domaćinstva i prema potrebama sa ženama praktično radile sve one poslove koji su u vezi sa negovanjem dece, higjenom domaćinstva, uređenjem okućnice: suzbijanje belih vaši i vaši, povijanje dece, spremanje hrane za decu, sejanje brašna, pranje i iskuvavanje veša, peglanje, pravilna ishrana, krečenje domaćinstva, sejanje povrća, spremanje zimnice, sušenje lekovitog bilja i sl.
AFŽ štampa je izveštavala o akcijama pomoći ženama i njihovim porodicama na Kosovu i Metohiji i to kroz reportaže dokumentovane mnogim fotografijama. U tekstu „Kako su Planjani[12] dočekali zdravstvenu ekipu“ saznajemo da su se i pre dolaska zdravstvenih ekipa selo spremalo i uređivalo „da se ne sramote pred stranim ljudima“ (Zora 1951: 8).
U školi je najpre bio prikazan film o izazivačima zaraznih bolesti, načinu prenošenja klica, prevenciji i lečenju bolesti. Kasnije je prikazan i „umetnički film u boji“, „Čudotvorni mač,“ što je za stanovnike sela bio prvorazredni događaj (Isto, 8). Članovi zdravstvene ekipe su u školi pregledali decu i pažljivo postupali prema dečacima i devojčicama koji su imali vaške: dečake koji su to dozvolili su ošišali, a devojčicama glave namazale petrolejom i iščešljale. Žene su pozvane na konferenciju AFŽ-a gde su članice zdravstvenih ekipa objasnile šta to one rade i zašto, te su uz to morale da pobiju glasine koje su kružile selom „da će (zdravstvena) ekipa ošišati žene, da će sunce progoreti posteljinu i odeću ako se zrači, da je štetno po zdravlje davati deci da piju i jedu nekakve trave…“ (Isto, 8).
Zadatak članica zdravstvenih ekipa je bio vrlo delikata. „Nasmejane mlade devojke svesne svoje velike uloge“ ulazile su u domaćinstva gde su žene tek skinule feredže u nameri da u neposrednom kontaktu „uzdrmaju navike… i verovanja da je staro najbolje“ („Počela je borba“ 1951: 6). U domaćinstvima su bili i muškarci koji su se još uvek za sve pitali a bilo ih je, kao selu Koriša „koji nisu hteli ništa da pomognu“ (Isto, 6).
… Isticao se upornošću Ibrahim Muka. Čim je ekipa došla u selo skrenuta mu je pažnjada mora da poruši nehigijenski viseći klozet koji se izliva u rečicu koja protiče kroz seloi da mesto toga sazida higijenski klozet. Izgovarajući se nekim hitnim i važnim poslom Ibrahim se prvog dana izgubio iz sela. Vratio se kasno u noć. Sledećeg dana opet je otišao ‘važnim poslom’. Bilo je očigledno da izbegava. Ali, našao se neko ko je i njega nadmudrio. Bila je to sama njegova žena. Pozvala je članove ekipe, posavetovala se s njima, počela da ruši stari klozet i da kopa jamu za novi. Oko podne jama je bila već do polovine iskopana… Nad rekom nije više bilo stare viseće naprave. Nekoliko metara dalje već je stajala mala, čisto okrečena kućica – novi klozet (Isto, 6).
Događaj koji je opisan u Ženi danas svedoči da je narodna vlast preko organizacija KPJ i Narodnog fronta izvršila temeljnu pripremu za dolazak zdravstvenih ekipa, te muškarci nisu opstruirali njihov rad na način da ugroze projekat. Fokus velike akcije na Kosovu i Metohiji je bio usmeren na porodice gde su žene tek skinule feredže ali, još nisu izgubile naviku da se kriju od stranih osoba niti naviku da za postupke traže odobrenje muškaraca. Međutim, žene su se okupljale oko korisnih, opipljiv ciljeva lako primenjljivih u svakodnevnom životu, naročito oko onih koje znače boljitak za njihovu decu. Tako se u AFŽ štampi može pročitati o uspešno sprovedenom komplikovanom porođaju Đulše Kadrijine, savetima za ishranu rahitičnog deteta Naze i Selmana Bajrama, borbi protiv velikog kašlja kod dece u porodici Zize Himove i prevenciji te bolesti, naročito protiv običaja da se dete od rođenja do treće godine drži u kolevkama – kalupima.
… Duge su između 65-70 santimetara, široke od 35-40 sm. Njihov oblik sasvim potseća na korito izdubljeno od debla drveta. Dete, umotano u neko ćebe ili ovčiju kožu, stavi se u kolevku, pokrije, pa se onda preko pokrivača uveže tkanicama ili gajtanima pletenim od vune. Tkanice su ukrašene zubima od vuka, rogovima jelena, raznim kamenčićimai amajlijama koje, prema verovanju, čuvaju dete od uroka i zlih očiju. Da bi dete bolje spavalo, kažu žene, najbolje ga je nekom maramom ili platnom pokritipo glavi. Ovako ‘upakovano’ dete ne može da se miče ni da se normalno razvija. Zato nije čudo što je mortalitet dece u ovim krajevima prilično visok. Skoro sva deca su zakržlja, boluju od raznih bolesti, a tome je delimično uzrok i ovaj način povijanja… („Počela je borba“ 1951: 7-8).
Prema svedočenjima članica AFŽ-a najteže je bilo realizovati rušenje starih, nehigijenskih klozeta i podići nove. Istovremeno žene su bile najzainteresovanjije za pomoć i savete u vezi sa trudnoćom, porođajem i prevencijom ginekoloških oboljenja. Nije bilo neobično da je nekim ženama umrlo trinaestoro ili četrnaestoro dece, te se to čak smatralo suđenom situacijom ili da se zbog rane udaje devojčice „nedorasle za udaju odmah razbole“ i ne mogu da rađaju. („Akcija se nastavlja“, 8; „U srećan čas dođoste“, 4). U Srezu pećkom ekipa AFŽ-a koja je imala zadatak da pomogne „naročito Šiptarkama“ uprkos teškoćama postigla je „velike rezultate:“
… U 48 sela obrađeno je 1820 kuća od toga potpuno – oko 450 domova. Članice ekipe – stručno medicinsko osoblje, izvršile su 705 pregleda trudnica i obolelih žena, održale su 38 savetovanja sa 1000 žena. Osnovano je 28 aktiva za negu dece, trudnica i aktiva za podizanjehigijene žena, kuće itd. („Iz akcije zdravstvenog prosvećivanja“ 1951, 6).
Ipak, kod sumiranja rezultata akcije zdravstvenog prosvećivanja na Kosovu i Metohiji, uz sve pohvale aktivistkinjama iz Beograda i Vojvodine koje su presudno doprinele da se postavljeni ciljevi ostvare, konstatovano je da se „teška zaostalost šiptarskih devojaka koje su zbog raznih predrasuda i običaja lišene mogućnosti da se u njihove živote unesu najosnovniji higijenski uslovi i navike, predstavlja problem s kojim se treba posebno pozvabaviti“ („Priznanje najboljim aktivistkinjama – O ekipama na Kosmetu“ 1951, 3). Zato su na Glavnom odboru AFŽ-a Srbije razmatrani dalji koraci u pravcu „kulturno-prosvetnog uzdizanja žena Kosova i Metohije“ te je, da bi se nastavio rad, osnovano „Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko-metohijske oblasti“ („Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko – metohijske oblasti“ 1952, 11). Članstvo su činile žene koje su tokom akcije prosvećivanja stekle uvid u probleme sa kojima su se susretale žene na Kosovu i Metohiji. Istovremeno slične akcije pokrenute su i u drugim delovima socijalističke Jugoslavije gde je bilo sličnih potreba kao što su Bujanovački, Vranjski, Zlatarski, Mileševski i Pribojski srezovi u NR Srbiji, ali i u Crnoj gori i Bosni i Hercegovini.
AFŽ štampa je i dalje u fokusu imala prilike na Kosovu i Metohiji, ali sada kroz prikaze konkretnih postignuća na planu poboljšanja uslova života i rada žena kao što su vesti i izveštaji o osnivanju, radu ili o problemima u radu savetovališta za trudnice, porodilišta u Prištini, Srbici i Lipljanu, te zaštiti trudnih zadrugarki u Srbici. Upozoravajući na nedostatke rada saveta ili povereništva za zdravlje pri organizacijama Narodnog fronta, aktivistkinje AFŽ-a na terenu javno su prozivale nadležnu vlast da iste rešava (M. Đ. 1951: 8).
Posebna pažnja posvećena je obrazovanju ženske dece u zaostalim karajevima (u koje je spadala i Kosovsko-metohijska oblast), koja su u socijalističkoj Jugoslaviji školovanjem dobila šansu da izađu iz patrijarhalne uslovljenosti, okamenjenih normi i kodeksa ponašanja te ugovorenih brakova kao oblika egzistencije. Netom opismenjene žene koje su skinule zar i ferdžu i iskoračile u javnu sferu kroz aktivizam u organizacijama AFŽ-a i Narodnog fronta mogle su da napreduju unutar društvene strukture moći, što se i dešavalo. One su svojim odlukama i delima osvojile novi prostor slobode za svoje kćeri i unuke koje su, kroz kvalifikovanje za mnoga zanimanja mogle da započnu potpuno novi život u gradovima širom socijalističke Jugoslavije.
Transformacija položaja žena kroz projekat emancipacije u socijalističkoj Jugoslaviji bio je jedan od uslova opšteg društvenog razvoja koji nije mogao da ostavi ni jednu društvenu grupu van tog procesa. Na Kosovu i Metohiji je taj proces bio težak, a odvijao u više ravni: od ideološke i političke pripreme, koja je u obzir uzimala sve društvene aktere i njihovu moć, preko finansijske i druge pomoći za stanovništvo Kosmeta, pa do neposrednog ulaska u privatni prostor u kom su živele žene pod zarom i feredžom. Ideološki plan socijalističke Jugoslavije sledio je poznatu premisu da ne može biti socijalizma bez oslobađanja žena od patrijarhalne supremacije muškaraca unutar porodice i braka, bez njenog uključivanja u društvenu prozvodnju, njene ekonomske samostalnosti i zaštite položaja majke i deteta. Nepismene žene pokrivene zarom i feredžom getoizirane nepisanim zakonima u ograničeni prostor privatnog dvorišta bile su tvorevina onog oblika kapitalističkog patrijarhata koji se nije smeo tolerisati. Njihovo oslobođenje naslaga tradicije i nepisanih zakona unutar patrijarhalne zadruge bilo je mnogo dublje od pitanja zara i feredže. Bila je to borba za oslobađanje ogromnih naslaga radne, kreativne, stručne, političke, aktivističke energije žena koje su do tada bile ograničene na rađanje i ekonomiju nege i brige. Skidanje zara i feredže je bio pojavni oblik kojim je (uz opismenjavanje) transformacija i započela. Socijalistička Jugoslavija je u ovu borbu uključila sve resurse: političke, zakonske, finansijske i društvene kako bi osigurala uspeh projekta. Doprinos mnogobrojnih volonterki, pretežno iz Republike Srbije – članica AFŽ-a, u okviru emanciptatorskog projekta na Kosovu i Metohiji biće u istoriji socijalističke Jugoslavije zabeležen kao još jedan doprinos AFŽ-a opštem društvenom napretku zemlje.
Literatura
„2500 muslimana i muslimanki Novog Pazara traže donošenje zakona o skidanju zara i feredže.“ Zora 61. (septembar 1950), 8.
„Akcija zdravstvenog prosvećivanja na Kosmetu.“ Žena danas 82. (1951), 8.
Alargić, Judita. „ Antifašistićki front žena Srbije u izgradnji zemlje – Referat Judite Alargić, pretsednice AFŽ Srbije.“ Drugi kongres žena Srbije 25-49. Beograd: Glavni odbor AFŽ Srbije, 1948.
Alečković, Mira. „Poema o devojci koja je skinula feredžu. Odlomak – Dani razigrani“ Zora 61. (septembar 1950), 5
Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.
„Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko – metohijske oblasti.“ Zora 78. (februar 1952), 11.
M. Đ. „Iz Kosovsko-metohijske oblasti – Pišu nam.“ Zora 73. (septembar 1951), 8.
Đorđević, M. „Kandidati za Narodnu skupštinu.“ Zora 55. (mart 1950), 4-5
Đorđević, M. „U srećan čas dođoste – Ekipa Centralnog odbora AFŽ na Kosmetu.“ Žena danas 86 (1951), 4.
„Ekipe na delu.“ Žena danas 83. (1951): 6-7.
„Izvještaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“. Zagreb: Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije. 1950. 1-7.
„Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije- U borbi protiv vekovne zaostalosti.“ Zora 67. (mart 1951), 21
„Iz Proglasa Šiptarskog oblasnog komiteta Kosova i Metohije.“ Zora 23. (juli 1947), 6.
„Iz Zakona o zabrani nošenja zara i ferdže.“ Zora 66. (februar 1951), 4.
„Kandidati za Narodnu skupštinu.“ Zora 55. (mart 1950), 4-5.
„Kako su Planjani dočekali zdravstvenu ekipu.“ Zora 69. (maj 1951), 8.
Z.K. „Šiptarke odlučno polaze u novi život.“ Zora 61. (septembar 1950), 4.
Lazarević, Raša. „Bosna nije imala sužanjske trgove ali je imala ženu pod feredžom.“ Žena danas 71. (1951), 3-4.
„Naš Drugi kongres.“ Zora 29. (januar 1948), 5.
„Neka nam je srećna sloboda žene Junika.“ Zora 68. (april 1951), 8.
Pavlekić, E. „Drugo rođenje Haše Šašivari.“ Zora 53. (januar 1951), 20-21.
Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit, 1981.
K.P. „Na zajedničkom zadatku.“ Zora 43. (mart 1949), 7.
Pešić, Krasavina. „Đejljan Školjori.“ Zora 40. (decembar 1848), 20.
„Poslanički kandidati.“ Zora 67. (mart 1951), 2.
„Počela je borba“ Žena danas 83. (1951), 6-8.
„Priznanje najboljim aktivistkinjama – O ekipama na Kosmetu.“ Žena danas 83-84. (1951), 3.
„Prvi put po našoj zemlji.“ Zora 68. (april 1951), 11.
„Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa.“ Zagreb: Centralni odbor Antifašističkog fronta Jugoslavije, 1950. 8-19.
B. S. „Bila je do nedavno pletara.“ Zora 71. (juli 1951), 16.
D. S „Donesen je Zakon o zabrani nošenja zara i ferdže.“ Zora 65. (januar 1951), 6.
Simić, Tankosava. „Otkrivanje Šiptarki treba povezati sa daljim radom na njihovom uzdizanju“ – Iz reči Tankosave Simić, člana Oblasnog odbora AFŽ.“ Drugi kongres žena Srbije 82-84. Beograd: Glavni odbor AFŽ Srbije, 1948.
Slijepčević, Mileva. „Akcija se nastavlja.“ Zora 70. (jun 1951), 8.
Stefanović, Ivanka. „Hafiza Gusinjac – sekretar Sreske organizacije AFŽ Sreza štavičkog.“ Zora 55. (mart 1950), 13.
Stojaković, Gordana.. „Razgovor – Sasvim lična priča.“ Neda – jedna biografija, ur. Gordana Stojaković, 27-63. Novi Sad: Futura publikacije, 2002.
Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.
Stojaković, Gordana. “Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ” u: JUGOSLAVIJA: ZAŠTO I KAKO?: zašto i kako se baviti Jugoslavijom, da li su nam potrebne (post) jugoslovenske studije i zašto?149–174.ur. Ildiko Erdei, Branislav Dimitrijević i Tatomir Toroman. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2019.
„Svanuo je i njima dan.“ Zora 66. (februar 1951), 5.
„Šiptarke se bore protiv zastarelih običaja.“ Zora 20. (april 1947), 4.
S.T. „Šta su pokazala savetovanja aktivistkinja u našoj Republici.“ Zora 64. (decembar 1950), 4.
Tomić, Ljubomirka. „Kako da pomognemo analfabetskim tečajevima u radu.“Zora 17. (januar 1947), 10.
Tomšič, Vida. „Partija je pokazala ženama pravilan put njihove borbe – Iz diskusije drugarice Vide Tomšič na Petom Kongresu KPJ.“ Zora 36-37. (avgust-septembar 1948), 1-3.
Tomšič, Vida. „Dečja nedelja.“ Glas žena 9. (septembar 1949), 1-2.
Tomšič, Vida. „Povodom 8. marta – Uloga žena u socijalističkoj izgrdnji. Predsednica Antifašističkog fronta žena Jugoslavije i član CK KPJ drugarica Vida Tomšič održala je 7. marta preko Radio Ljubljane ovaj govo.r“ Žena danas 93. (mart 1952), 1-7.
Tomšič, Vida. „Kako treba raditi u našoj organizaciji.“ Glas žena 9. (septembar 1950): 1-3.
Tomšič, Vida. “Mesto i uloga ženskih organizacija u današnjoj etapi razvitka socijalističkih društvenih odnosa – Referat na IV kongresu AFŽ-a Jugoslavije.“ Žena danas 112. (oktobar 1953), 6-12.
Vidaković, Dobrinka. „Stekle su mnoga nova znanja – Žene Kosova i Metohije u poseti Vojvodini.“ Zora 74. (oktobar 1951), 4.
Vlahović, Zora. „Domaća radinost – jedna od formi za aktivaciju žena Kosmeta.“ Zora 38. (oktobar 1948), 14.
„Zar i feredža koče napredak muslimanki – Izjava Reis ul Uleme islamske verske zajednice u FNRJ.“ Zora 61. (septembar 1950), 5.
„Žene Kosova i Metohije u borbi protiv zaostalosti.“ Zora 29. (januar 1948), 1
[1] Političkim životom u socijalističkoj Jugoslaviji rukovodio je centralistički postavljen sistem organa Komunističke partije Jugoslavije ( KPJ/ Partija) na čijem čelu je do 1948. bio Centralni komitet KPJ, a u republikama centralni komiteti republika, te Pokrajinski komitet Vojvodine i Oblasni komitet Kosmeta (Petranović 1981: 419). Srtuktura Narodnog fronta, te „jedinstvene opštenarodne političke organizacije… sa jako naglašene agitaciono-propagandnim funkcijama“ preko koga je KPJ imala osnovu polugu političke vlasti, imao je istovetnu hijerarhijsku strukturu i masovne organizacije kao što je AFŽ kao osnovne poluge vlasti (Isto, 422-423).
[2] U Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu nisam pronašla ovaj list. Ovde postoji mnoštvo listova na albanskom jeziku, naročito onih izdatih posle 1974. Najstariji list na albanskom jeziku, koji se može u ovoj biblioteci može naći izdat je 1954 (prim. aut.).
[3] Od 1952. KPJ se transformisala u Savez Komunista Jugoslavije (prim. aut.).
[4] Među ženama muslimanske veroispovesti najbrojnije su bile Albanke (ili kako se tada govorilo – Šiptarke), koje su činile tri četvrtine svih žena na Kosovu i Metohiji, a bilo je i Turkinja i Romkinja, mada se njihove konkretne situacije, sem u jednom slučaju, ne predstavljaju u reportažama i ličnim pričama u AFŽ štampi koju sam analizirala. U tekstu Ljubomirke Tomić „Kako da pomognemo analfabetskim tečajevima u radu“ objavljena je fotografija Đulferije Rame „Ciganke iz Prištine“ koja je naučila da čita i piše (Tomić 1947: 10).
[5] Prvi Petogodišnji plan (1947-1951) bio je deo planske privrede kojim se ubrzala obnova i industrijalizacija socijalističke Jugoslavije (prim.aut).
[6] Narodni front ili samo Front (prim. aut).
[7] Biografija Safete Nimani je 1951. dopunjena podacima koji 1950. nisu bili dati, a to su: da je je učiteljica, „od 1943. borac u Kosovsko-metohijskom odredu“ i da je „član Biroa Oblasnog komuteta omladine“ („Poslanički kandidati“ 1951: 2).
[8] Tekst bez naslova sa fotografijama Ađije Velije i Didare Đorđević i uspesima koje je socijalistička vlast postigla na Kosovu i Metohiji objavljen je na unutrašnjoj strani zadnje korice lista Zora 57. (maj 1950: 24) (prim.aut.).
[9] Peko Dapčević, proslavljeni komandant Drugog udarnog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (prim. aut.).
[10] U prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije briga za natalitet i o deci ili o maci i detetu, kako je glasila kovanica, bila je „stvar čitave države radnog naroda“ kroz budžetske izdatke za decu koje su u 1948. bili 65% veći nego u 1947, zatim kroz mrežu institucija i organizacija koje su se bavile potrebama, negom i vaspitanjem dece (Tomšič 1949):1-2. Jedna od mera koja je podsticala natalitet je bila i kumstvo koje je Tito prihvatao kod rođenja devetog, živo rođenog deteta.
[11] Kurziv je autorkin.
[12] Planjane, selo u Opštini Prizren (prim. aut.).
