Kategorija: Ženska kultura, umetnost i teorija
NOVI SAD „SVILARA“ (OLD SILK FACTORY)
The first state-owned factory in Novi Sad, but also in the territory of the former Yugoslavia, is „Svilara“ in Novi Sad, which has been active for almost 250 years, under different names and in different locations. The history of silkworm breeding and sericulture in Novi Sad and Vojvodina begins with the arrival of Serbs in The Great Migration at the end of the 17th and the beginning of the 18th century and it lasted until the 1970s. That period can be observed through four different historical phases. The first period lasted until the Bombing of 1848/49. The second part covers the time until the First World War. The third is the interwar period, and the fourth covers the period of communism. Silkworm breeding in Bačka had its golden age in the periods of the middle of the 18th century-1838, and then from 1852 until 1857. Although neither silk thread nor silk cloth is made in that building today, the building is active and silk worthy art and culture programs are produced in it.
OLD AND NEW FACE OF THE COOKWARE/KUVARICE
The term „cookware/kuvarice“ („wall cloths“, „tapestry“, „wall hangings“) refers to hand-embroidered cloths located on the wall above the stove, kitchen table and sink. The construct “ cookware/kuvarica “ consists of a composite of unavoidable elements which define it: two-dimensionality, placement on the wall, canvas and thread for embroidery, embroidery and motif transfer techniques, stylized compositions, linear contours, motifs and symbols, short linguistic structures in the form of monologues. Their visual and lexical construct expresses certain social, religious, moral and aesthetic norms. The influence of “ cookware/kuvarice “ on socialization, building gender identity, integration of society, affirmation of values and transfer of cultural patterns from generation to generation, is based on the fact that the kitchen, in which they were displayed, occupied a central place for family gatherings.
The Position of Women in the Voluntary Fire Brigades of Novi Sad
Marija, Matilda, Josefina, Josipa, Ljubica… This paper presents an analysis of practices related to the status of women in the Novi Sad Fire Brigade, from its establishment in the 1970s to the early 21st century. It is based on the Novi Sad Fire Brigade’s collection of objects kept by the Voluntary Fire Service Organization and its published material. The work aims to point out the range of female participation in voluntary firefighting associations of Novi Sad. From ceremonial, fictitious, and genuine to leadership positions, which is the result of specific conditions set by social order, the discontinuity of the state and national organization, as well as the complex impact of industrialization, urbanization, and women’s emancipation.
„Multimedeja“ – Network of Women’s Initiatives
Project „Multimedeja“ ‒ A network of women’s initiatives was created in 1995 with the purpose of gathering and affirming the action of women in the city, in various artistic, theoretical, and political domains. The project was initiated by professors of the Faculty of Philosophy in Novi Sad ‒ Vladislava Felbabov, Svenka Savić, Vladislava Gordić, and Svetlana Tomin and journalist Marija Gajicki. Interdisciplinary and multimedia activities of the network of women’s initiatives Multimedeja took place on public forums, lectures on women’s studies, musical stage presentations, workshops, and an art program. The main intention of this initiative was to change the previous understandings about the importance and role of women in our cultural environment, and to increase their visibility and enable their mutual connection. During the summer of 1996, the idea of the project of the network of women’s initiatives “Multimedeja” was conceived within the program of the Association „Apostrof“, as one of the alternative city programs whose main sponsor was the Open Society Fund – Yugoslavia. During its work, “Multimedeja”, among other activities, organized lectures by Vladislava Felbabov, Svetlana Tomin, Aleksandra Vrebalov, Marijana Perišić Tabakov, Vladislava Gordić Petković, Vesna Krmpotić… It also held promotions of the poetry collection “False Presentation of Jasna Manjulov” and the women’s magazines Profemina and Women’s Studies. Additionally, it presented the women’s publishing house Devedesetčevrta and the work of the Center for Anti-War Action from Ada, the Center for Women „Isidora“ from Pančevo, and the Autonomous Women’s Center from Belgrade, as well as “DAH TEATRA” from Belgrade. During 1996 and 1997, the flexible and open concept of the project led to the formation of two independent projects. In their first phase, they were conceived within the framework of this project. The International Video Summit of VideoMedeja (1996-1998), an independent project led by Vera Kopicl, arose from the art program of Multimedea. In 1997, the Center for Women’s Studies and Research was formed, which grew into an independent project led by Svenka Savić and collaborators.
Zuzka Medveďová (1897-1985)
Значајан јубилеј – 125 година од рођења Зуске Медвеђове
Маст. Ана Сеч-Пинћир
Жена, која је научила Петровчане да воле ликовну уметност
,,Ја, академска сликарка Зуска Медвеђова из Петровца, цело своје дело, које сам створила испод високог бачванског неба и тако чудесно дивних облака који се гомилају над жетвеним њивама мог Подгорја и завичаја, а које је сада животом и радом заокружено, поклањам својим драгим земљацима, Петровчанима и сународницима у Југославији. Стварала сам га са великом љубављу и одрицањем, а њиховоj љубави им га завештавам. Нека га воле оноликом љубављу каквом сам ја волела њих.“
Зуска је непрестано чезнула за својим родним крајем, редовно долазила у Петровац, у кућу својих родитеља, а пред крај живота је пожелела да своје дело остави у аманет суграђанима. Дана 19. новембра 1984. Зуску је у Братислави посетила делегација у саставу: Ондреј Дудаш, Мирослав Пуцовски и професор Павел Мучаји са супругом Ксенијом. У присуству државне нотарке направљена је измена у тестаменту, тако да сва уметничка дела постану део Галерије ,,Зуска Медвеђова“, која би требало да се отвори у будућности.[1] Уметнички тестамент написао је Павел Мучаји, а Зуска Медвеђова га је са радошћу прихватила. Овај тестамент је исписан на мермерној плочи при улазу у Галерију ,,Зуска Медвеђова“. На овај начин су дела Зуске Медвеђове нашлa своје место међу људима. ,,Словаци у Југославији су их волели. Она је научила Петровчане да воле ликовну уметност.“[2]
Живот академске сликарке Зуске Медвеђове
Академска сликарка Зуска Медвеђова се родила пре 125 година, 5. октобра 1897. у Бачком Петровцу, у земљорадничкој породици. Зуска је при рођењу обдарена талентом, а уз помоћ учитеља и подржавалаца је умела да га унапређује и усмерава на прави пут. Још као ученица основне школе посветила се цртању у разреду учитеља Михала Келембергера, које јој је полазило за руком више него осталој деци. Након завршене основне школе се, поред кућних послова и радова на њиви, посвећивала и своме хобију, настављајући са цртањем и сликањем. По препоруци и уз подршку учитеља и нашег првог академског сликара, Карола Милослава Лехотског, Зуска је одлучила да направи први корак у ликовном образовању, наравно, уз дозволу родитеља. Почетком прошлог века није баш било уобичајено да девојка из сеоске средине крене на студије, те је због тога Зускиним учитељима требало доста времена да убеде њене родитеље да то дозволе. У периоду од 1920. до 1922. године школовала се код професора Фердинанда Енгелмилера у Прагу, који је у својој препоруци за пријем на академију у Берлину написао следеће: ,,Зуска Медвеђова из Југославије студирала је 1920, 1921. и 1922, као државна стипендисткиња у уметничкој школи професора Енгелмилера, била је вредна и редовно је похађала школу.“[3] У овој уметничкој школи највише се посвећивала и усавршавала у цртању и сликању пејзажа, портрета и акта.[4]
Зускино уметничко школовање је започело њеним доласком у Праг. Према подацима Павела Мучајија, Зуска и породица др Гуче су допутовали у Праг 16. јануара 1921.[5] Како аутор каже, после три дана је већ била у школи, код професора Енгенмилера, а његова супруга јој је пронашла прикладан смештај са дивним погледом на град. У школи је све пратила са усхићењем и брзо упијала нове информације, редовно обавештавајући сво-
ју родбину о животу у Прагу. Добијала је новац од породице, скромно га трошећи. Кореспонденција са домовином и родитељима је била развијена и захваљујући познанствима и господом трговцима из Петровца, који су редовно долазили у Праг, доносећи јој писма из завичаја.
Године 1922. Зуска је покушала да се домогне школовања у Берлину, при чему јој је професор Фердинанд Енгелмилер писао препоруку. Овај покушај јој није пошао за руком због недовољног познавања немачког језика, те је због недостатка услова за живот и образовање у Прагу Зуска морала да се врати кући.[6] Ипак, није дуго боравила у завичају, па се већ у школској 1922/23. години обрела на Уметничком факултету Универзитета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Академије за уметност и уметничку индустрију (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). У Загребу се школовала код професора Томислава Кризмана, др Шеное, професора Хоекера, професора доктора Ковачевича, као и код професора Валдеса Рудолфа. На студијама је испољила свој уметнички таленат, одговорно испуњавала обавезе, полажући испите са одличним успехом.[7]
Коначно, 1923. године, примљена је на Академију ликовне уметности у Прагу[8], а материјално је подржана стипендијом Министарства школства и народне просвете, коју је добијала у периоду од 1924. до 1929. године. Стипендија је била у висини од
400 круна, сваког првог дана у месецу, у ректорату, од 1. септембра до 30. јуна текуће школске године. Стипендију је стекла управо захваљујући помоћи учитеља Јулијуса Кубањија, будући да је он писао писма амбасади и на разне друге адресе, са молбом и препоруком да Зуски буде додељена стипендија. Један од помињаних услова да јој се додели стипендија био је да се, након успешно завршене академије, запосли у гимназији као професорка цртања.[9] Зуска је током студирања савесно извршавала своје обавезе у разреду професора Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и појавама из грађанског живота.[10] Следеће две године провела је код професора Јакуба Обровског, код кога је могла да усаврши свој најдражи тематски круг: портретно сликарство и жанр-сцене из народног живота. Од 1927. године, разред је преузео цртач и графичар Макс Швабински. Студије је завршила 1928. године, а након апсолвирања једну почасну годину је боравила на академији код професора Швабинског (1929).
Након студија
Иако по темпераменту смерна и тиха, Зуска се, ипак, полако укључивала у друштвене токове, показујући велико интересовање за културна збивања у свом окружењу. Томе су највише допринели њени професори са породицама, који су живели веома динамичним друштвеним животом, позивајући је у своја домаћинства у свакој пригодној ситуацији: на излете по околини Прага, на изложбе, концерте, у музеје, позоришта или на дружење у ресторан.[11] Сви су се дивили њеној смелости, коју су уочавали у чињеници што је напустила свој дом, породицу и средину, како би похађала студије сликарства. То је представљало значајан корак и пример еманципације жена у 20. столећу, у доба у коме се само мали број жена одважио да начини извесне кораке. Зуска је једна од њих, јер је одлучила да следи свој сан и тако прекорачи праг свога дома и средине коју је познавала.
Још током студија ушла је у високе прашке кругове, што јој је помогло да стекне добре услове за додатну зараду и обезбеђивање додатних материјалних средстава. Тако се, на пример, 1928. године, на позив председника Масарика, обрела у Топољчјанкима, да би насликала његов портрет, као и портрет његове ћерке Алисе. У периоду од 1928. до 1929. године често је посећивала Банску Бистрицу, са циљем портретисања адвоката Фабрија и дружења са његовом супругом, публицисткињом и преводиоцем Бланком, пореклом из Југославије.
Године 1929. боравила је у Прагу јер је сликала портрете чланова породице Рупелд. У Братислави је сликала портрет породице Жуфа. И поред сликања већ започетих потрета, тражила је нови посао. У Коритњици у Словачкој боравила је током 1930. и 1931. године, одакле је породици слала новац. Године 1932. била је у Падини и у Врбасу, где је насликала слику баште докторове супруге, да би 1934. године у Вршцу радила за професора доктора Игњата Бокуру. У периоду од 1934. до 1935. сликала је у Тренчину следеће: портрет Јанка Земана, евангелистичког свештеника, политичара и културног радника; Игора Пијетра, директора Татрабанке; цртеж за 17. пук; портрет Виктора де ла Руе, директора, који представља један од првих портрета у Тренчину. Године 1935. сликала је у Ружoмбероку и Коритњици призоре који су представљени на уљима на платну и налазе се у Галерији ,,Зуска Медвеђова“.[12]
После завршених студија Зуска се, додуше, вратила у Петровац, али је већи део године проводила у тадашњој Чехословачкој. То закључујемо по кореспонденцији на којој се налазе адресе њеног становања, чије називе наводимо у оригиналу: U brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII 8 (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Овако је говорила за часопис ,,Живена“: ,,Иначе сада углавном станујем у Петровцу. Ништа ме ни овде не омета да не бих могла да радим, посебно када обрађујем овдашње теме. Али након одређеног времена, човеку је потребно да освежи своја чула и дух, и тада ме привлаче шуме, море, те нестанем одавде.“[13] Тридесетих година 20. века, Медвеђова је отворила атеље у Прагу.[14]
Како сазнајемо читајући њена писма и следећи њене путеве, 1936. године радила је у Тренчину, Пријевидзи и Прагу, одакле је слала новац породици. Године 1936., послала је сестри Марији Спеваковој 7100 динара за куповину винограда.[15] Те исте године сликала је и портрет др Милана Хоџе.
Године 1937. и 1938. често је боравила у хотелу ,,Сршењ“ у Ружомбероку. Имала је доста посла, тако да је у том периоду родитељима слала помоћ сваког месеца, што се уочава у финансијским извештајима.
Године 1938. добила је поруџбину од Словачког народног дома у Кисачу за израду дипломе за потребе овог дома. Те исте године израдила је мноштво цртежа за уџбенике и предлог омота. Такође и 36 цртежа пером за календар, које је послала у домовину из Прага по Андреју Сирацком. У Праг су јој слали и поруџбину за слику окружног начелника др Едварда Галванка (Тренчин).
Занимљивост међу документима у Зускиној заоставштини су, на пример, рачуни из разних предузећа. Током студија, као и касније, материјал и све сликарске потрепштине, Зуска је куповала у Прагу, у продавници Јарослава Новотног, у Фоховој улици 45. О томе сведоче рачуни, које је сачувала, а који се налазе у фонду.
Зуска је по карактеру била срдачна, смерна, благодарна. Веома је бринула о својим родитељима и зато им је, по завршетку студија, финансијски помагала. Редовно им је слала новац, колико је могла, и то за дрва, угаљ[16], а такође им је, приликом доласка кући, доносила одећу, обућу из ,,Бате“, врпце за народну ношњу. Главна одлика њене личности била је, изгледа, та, да није умела да се љути на људе, да их презире и памти по злу. Све је знала да им у тренутку опрости, како наводи Павел Мучаји у својој књизи о Зускином животу.[17]
Зуска је била изузетно образована, све ју је занимало, а нарочито уметност, историја, археологија, сатира. Била је информисана и широких видика. Читала је штампу за жене, књижевне и друштвене новине и часописе, пратила најактуелније изложбе у Прагу и његовој околини, као и у Бечу. О томе нам сведочи документациона заоставштина, у ко-
јој се налази мноштво позивница за изложбе, каталози изложби, новина и часописа. Већ од 1922. године, постала је чланица Словачког друштва ,,Ђетван“, у које је одлазила да позајмљује књиге за читање. У одређеном периоду је потпомагала часопис ,,Живена“, јер се и лично познавала са ауторкама прилога и културним радницама. Читала је ,,Slovenské pohľady“, ,,Elán“, часопис за културу и уметност, ,,Kvitek“, ,,Trn“, ,,Vesnu“, ,,Letem Světem“, ,,České slovo“ и друго. Финансијски је подржавала делатност Матице словачке у Југославији, што је видљиво из записа благајника Ивана Груњика из 1934. године.
У време студија у Прагу, те и касније током целог живота, дописивала се са напредним Словакињама, и то са ћерком Јана Чајака, госпођом Гучовом, госпођом Мичатковом, госпођом Олгом Бабилоновом и другима. Ти пријатељски односи су били дугорочни и обогаћивали су је. Такође се радо сусретала и дружила са породицама Гарај и Мучаји. Код породице Гарај је одлазила на море у Дубровник, а породицу Мучаји је посећивала у Петровцу.
Изложбена делатност
Шира јавност ју је као уметницу која обећава први пут запазила током Народне скупштине, односно првих Словачких народних свечаности у Петровцу, 28. августа 1919, на изложби слика и ручних радова, коју је заједно са петровачким женама организовао први академски сликар из редова војвођанских Словака, Карол Милослав Лехотски (1879–1929).[18]
Прва прилика да представи своје радове изван Петровца указала јој се током лета 1920. године, приликом организовања ,,Радишине изложбе народне уметности у Загребу“.[19] На овој изложби народних везова из целе Југославије презентовани су словачки везови из Петровца, а заједно са њима и радови Зуске Медвеђове, и то уља на платну (,,Словачка соба“). Радове је, затим, преузела Штефанија Мичаткова, приредивши од њих изложбу и у Новом Саду.
Зуска је имала своју прву самосталну изложбу у родном Петровцу током четвртих Словачких народних свечаности, од 3. до 4. септембра 1922. године, у згради тадашње Државне школе (гимназије) у Широкој улици. У тој згради се данас налази њена галерија. На овој изложби је заиста имала шта да прикаже, те је изложила 95 радова, од којих је било 45 уља на платну.
Године 1924, током Словачких народних свечаности у Петровцу, Зуска је поново излагала, али већ као апсолвенткиња прве године академије. Изложба је уприличена у просторијама гимназије.[20] Зускини радови су били смештени у једну учионицу, заједно са штампаним сликама из деоничарског друштва ,,Kњихтлачјарењ“ (,,Штампарија књига“) из Петровца.
Након завршетка студија и повратка кући, започела је њена изложбена делатност у Петровцу и околини. Приликом прославе 10-те годишњице од оснивања Друштва чехословачких жена у Југославији, Зуска је имала изложбу у основној школи у Кисачу, 31. маја 1931. године. Те исте године, током Словачких народних свечаности у Петровцу, такође је приредила изложбу, на којој је у двема просторијама изложила 120 различитих слика. Део изложбе представљала су уља на платну словачке народне ношње, која је насликала за Словачки музеј у Мартину. Сем тога, изложила је и своје најновије радове, и то пејзаже из Сплита, с обале Јадранскога мора.[21] У овом периоду сликарка је имала и изложбе у Ковачици и Куцури, где је изложила двадесет слика, на којима су приказане народне ношње, жетва, цвеће и мртва природа.
Изложбена делатност Зуске Медвеђове није била усредсређена искључиво на југословенску средину, већ је сликарка паралелно излагала и у Чехословачкој, на колективним изложбама, или самостално. Тако је 1933. године излагала у Бојницама, такође у Пријевидзи, где је представљено 19 слика. Те исте године имала је изложбу у Новом Саду, а за потребе ове изложбе је позајмљивала рамове за слике. Судећи према попису изложена су 32 Зускина рада, међу којима су била ,,Словачка соба“, ,,Јоргован“, ,,Бегоније“, ,,Грожђе“, ,,Портрет госпође Мичаткове“ и ,,Портрет др Б. Миладиновића“.[22]
Године 1934, Друштво словенских жена из Тренчина организовало је изложбу Зускиних слика у великој дворани хотела ,,Татра“. Изложба је имала два циља: презентацију стваралаштва сликарке Словакиње и неговање блиских односа са братском Југославијом, како је писало у ондашњој штампи. На изложби је узела реч председница друштва, госпођа Мичаткова, која је говорила о Зускином уметничком стваралаштву, тежњи за уметничким образовањем и о њеном животу. Осим ње, говорили су и др Е. Галванек, Јан Земан и Ондреј Марсина. Посетиоци су са одушевљењем погледали 40 слика, и то пејзаже, мртву природу, етнографске мотиве и портрете (платно висине 2м породице Жуфа, као и портрете чланова породица Рупелд, Земан, Фабри). Интересовање је побудила биста краља Александра Ујединитеља (данас немамо податке где се она налази).[23] Целокупни утисак је био да је сликарка показала свој маестрални таленат, те да је изложба представљала изузетни културни догађај у Тренчину.
У Прагу је 1937. године излагала заједно са словачким уметницима. Од 1940. године, у Братислави је редовно учествовала на колективним изложбама 1947, 1948. и 1952. године. Године 1942. постала је чланица Блока словачких уметника, касније чланица друштва ,,Бохуњ“, а после оснивања Савеза словачких ликовних уметника и његова чланица. На Конкурсу за израду историјског циклуса, освојила је прву награду, те је убрзо примљена у Савез ликовних уметника Чехословачке.[24] У периоду од 1942. до 1943. сликала је комплексне историјске композиције из живота старих Словена, и то ,,Крст кнеза Прибина“ (1942) и ,,Смрт Светог Методија“ (1943).[25]
Године 1956. припремљена је изложба у Пјешћањима, којој је, како Зуска наводи у писму, требало да присуствује председник Тито, али не располажемо податком да ли се ова изложба и реализовала.
Зуска Медвеђова код бисте од снега краља Александра I, двориште куће З. Медвеђове у Бачком Петровцу (инв. број 3237, МВС)
Поводом обележавања сликаркиног седамдесетог рођендана, 15. октобра 1967. године, у Народном музеју у Петровцу, у организацији ,,Културне јесени“, уприличена је изложба под називом ,,Избор радова“. На изложби су представљена 42 рада, уља на платну, пастела и студија портрета, такође неколико цртежа, илустрација и фотографија. Остала њена дела заинтересовани су могли да погледају у сталној поставци галерије у родној кући Зуске Медвеђове, како је и наведено у каталогу изложбе.[26] Поводом овог значајног догађаја Зуска је поклонила своје слике музеју, Дому културе и Скупштини општине. Одбор ,,Културне јесени“ одлучио је да награди Зуску за уметничка стремљења материјалном сумом у износу од 150 хиљада динара. У одлуци су навели да је Зуска ову награду добила ,,за висока уметничка достигнућа и уметнички приказ нашег народа.“[27] Одлуку су потписали председник одбора Јан Шимо и благајник Андреј Привратски.
Године 1972, поводом Зускиног 75. рођендана, 22. октобра, у Народном музеју у Петровцу, отворена је ,,Ретроспективна изложба слика“. Изложени су радови са студија, портрети, пејзажи, цвеће и мртва природа, као и слике са етнографском тематиком.[28] Посетиоци су могли да погледају и слике у њеној родној кући, у Улици генерала Шћефањика 20, у Петровцу.
Поводом Зускиног 80. рођендана, 1977. године, Словачка редакција Телевизије Нови Сад снимила је о њој филм, а истовремено је у Петровцу посетиоцима омогућен приступ њеној изложби.[29]
Признања
Значајно признање Медвеђова је добила 1942. године од Министарства школства, за слике са тематиком из словачке историје.
Године 1982. Скупштина општине Бачки Петровац доделила јој је Октобарску награду за њено уметничко дело.
Уметничка заоставштина
Документациона и уметничка заoставштина Зуске Медвеђове се у највећој мери налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Дела Зуске Медвеђове се данас налазе и у Словачкој народној галерији у Братислави, Галерији Града Братислава, Галерији П.М.Бохуња у Липтовском Микулашу, Њитрјанској галерији, Словачком народном музеју – Историјском музеју у Братислави и у музеју у Мартину, Тренчјанском музеју. Липтовском музеју, као и у осталим јавним и приватним збиркама.
Монографије о Зуски Медвеђовој
Према констатацијама до којих смо дошли путем разговора са колегама из Србије, као и посредством анализе литературе, можемо да закључимо да Зуску Медвеђову шира јавност не познаје довољно, или не познаје уопште. Захваљујући досадашњим истраживањима откривамо да је ондашња штампа писала о Зуски Медвеђовој као о жени, успешној уметници, о њеним изложбама… Колико знамо, у стручној литератури се њена личност не спомиње, а ако се и помиње, онда је то само спорадично. Стога се поставља питање: Зашто? Зашто смо тако брзо заборавили ову значајну уметницу, жену која је студирала по европским градовима, живела и радила у двема државама? Поводом тога бисмо могли да дискутујемо у различитим правцима.
О животу и делу Зуске Медвеђове су израђене две монографије, које су доказ да је сликарка у великој мери прекорачила оквире свог доњоземског битисања. Године 1997. објављена је монографија под називом ,,Зуска Медвеђова – ликовно дело“ аутора Јана Кишгеција и Владимира Валенћика. Изашла је као прва свеска у Едицији Атеље, издаваштва Култура из Бачког Петровца, ISBN 86-7103-142-x.
Следећа монографија изашла је под називом ,,Реминисценције на прву словачку академску сликарку Зуску Медвеђову“, коју је иницирала и финансијски подржала Нађа Михерова-Жуфова.
Наредна стручна обрада уметничког дела Зуске Медвеђове налази се у зборнику ,,Ликовна уметност Словака у Југославији“, који је изашао поводом стоте годишњице од рођења академске сликарке, такође у зборнику са Ликовног саветовања ,,30 година Галерије Зуска Медвеђова“ у издању Музеја војвођанских Словака, и појединачно у зборницима са међународних конференција у Надлаку, које организује Културно и научно друштво ,,Иван Краско“ и Демократски савез Словака и Чеха у Румунији. Прилози о Зуски Медвеђовој изашли су и у другим непоменутим публикацијама из пера познаваоца живота и дела Зуске Медвеђове Владимира Валенћика и писца Павела Мучајија. Спорадично проналазимо чланке о Медвеђовој у часопису за књижевност и уметност ,,Нови живот“, и то из 60-их и 70-их година прошлог века.
Од 1972. године Зуска Медвеђова се дружила са Хеленом Велицком, која је била њен духовни и физички ослонац, и која се бринула о Зуски до своје смрти. Зуска је сваке недеље одлазила код породице Велицки на ручак, тамо се често одмарала, док су се они старали о њој. Хелена јој је свакодневно доносила храну у атеље и прала њену постељину и рубље. У бригу о Зуски био је укључен и Хеленин супруг Рудолф Велицки, који је обављао сваку њену кореспонденцију, јер је био званично опуномоћен да уређује ове ствари. Брачни пар Велицки су све то обављаo без икакве накнаде, несебично, на тај начин помажући својој пријатељици у невољи. Велика Зускина подршка била је и Еленка Стреблова, рођена Медвеђова, ћерка брата Зуске Медвеђове, која је живела у Рудном поред Прага. У писму Велицког од 29.01.1985, између осталог, пише: ,,једино она се са својим љубазним мужем непрекидно интересује за њен живот, често телефонира… више пута су обоје дошли по њу колима и одвезли је код себе у Праг.“ Под старе дане, када се налазила у сложеној здравственој ситуацији, Зуски је помагао господин Велицки са др Каролом Шишком, који су предузели све кораке, како би добила најбољу лекарску негу у свакој болничкој установи. Зуску Медвеђову су лечили у санаторијуму у Красној Хорки, на геријатријском одељењу у Лехницама, Бискупицама, и у Психијатријском заводу у Пезинку. Године живота и дијабетес узрок су одласка наше велике и скромне уметнице.
Најближа родбина – Елена Стреблова, рођена Медвеђова, нећака, Милан Медвеђ, синовац, Шћефан Зорњан, синовац, Павел Спевак, синовац, и породица Рудолфа Велицког, у обавештењу о Зускиној смрти су написали: ,,Зуска Медвеђова, академска сликарка из школе професора Макса Швабинског на Академији ликовне уметности у Прагу, која ради у Братислави од 1940. године, портретисткиња наших истакнутих прегалаца, чланица Савеза словачких ликовних уметника – отишла је из овоземаљског живота у блажену Вечност спокојно, предата вољи Свемогућег 11. фебруара 1985, остављајући за собом непролазну, блиставу успомену.“ Растанак је био у братиславском крематоријуму, 19. фебруара 1985.
По жељи саме Зуске Медвеђове да буде сахрањена на петровачком гробљу, урна са пепелом донета је у Петровац. Донели су је чланови делегације бачкопетровачке општине, који су присуствовали сахрани у Братислави. Растанак са академском сликарком у њеном Петровцу почео је комеморацијом у свечаној сали Образовног центра ,,Јан Колар“, 20. фебруара 1985. На овом скупу о животу и богатом уметничком делу Зуске Медвеђове, говорио је наш књижевник и поштовалац њеног дела, Паљо Сабо Бохуш.[30] У недељу, 3. марта, урна је била доступна јавности (на дан погреба, у Малој сали Дома културе). Поред ње се смењивала почасна стража ученика и радника из јавне службе и културе. Погребна церемонија се одржавала на дворишту Дома културе. Урна Зуске Медвеђове је, по личној жељи преминуле, затим положена у заједничку гробницу њених родитеља, у старом делу петровачког гробља. На погребном растанку певао је хор и певачка друштва, док је последња реч припала проф. Павелу Мучајију, др Самуелу Человском, др Андреју Ферки и Мартину Јонашу, сликару наиве.[31]
Зуска Медвеђова је тестаментом оставила Петровчанима своју уметничку заоставштину. Овај дар је смештен у депоу галерије, при чему су раније били обављени одређени пописи, које, нажалост немамо у диспозицији. Последњи исцрпни попис из 2020. године и обрађивање предмета из збирке, сведоче нам о тачном броју Зускиних дела. Списак садржи детаљне информације о појединим делима: назив, сликарску технику, димензије, присуство одн. разврставање сигнатуре, датирање, опис дела, фотографију. У депоу се налази укупно 708 радова, од тог броја 414 уља на платну и цртежа, скица, студија у различитим техникама (темпера, оловка, туш, угаљ), а такође и две кутије Зускиних докумената, ђачких свезака, различитих рачуна, бележака, исечака из новина и кореспонденције. Овај материјал је складиштен у депоу и представља важан документ о животу Зуске Медвеђове и тадашњој друштвеној ситуацији.
Уметничка и документациона заоставштина, која се налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“, само делимично нам помаже при упознавању сликаркиног личног живота. Стручњаке из области уметности вероватно ће занимати изванредна жена Зуска Медвеђова, те ће допринети будућем проучавању њеног живота и дела. У документацији је могуће пратити Зускин живот тридесетих година прошлог века. Од тог периода, па чак до њене смрти, у фонду се, нажалост, не налазе никакви предмети. Верујемо да ће се у будућности открити документи, који ће нам помоћи да надаље обрађујемо и проучавамо живот Зуске Медвеђове. У фонду музеја се налази њен сликарски коферчић са бојама и четкицама, сталак за слике и палета, али лични предмети, који би нам приближили њен живот, нису, нажалост, сачувани.
Уместо закључка ћемо се замислити над Зускиним речима: ,,…и у овим тешким економским временима не би требало да буде словачке породице, која нема слика словачких сликара. Немати у домаћинству слику нашег сликара представља културолошку срамоту и веома тужно и постиђујуће сведочанство.“[32]
Литература
- Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
- Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
- Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
- Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
- Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
- Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
- Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
- stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
- Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
- a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
- Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
- Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
- Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
- Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
- Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
- Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
- Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.
ИЗВОРИ
- Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
- „SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
- V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
- Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
- J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
- J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
- Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
- Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
- Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
- Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
- Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
- Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.
[1] Подаци из писма Рудолфа Велицког, правног заступника Зуске Медвеђове, Братислава, 29.01.1985.
[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 68.
[3] Податак из документационе заоставштине. У приступачној литератури се наводи да је Зуска стигла у Праг 1921. године. Нажалост, овај податак за сада не можемо да потврдимо. Такође, немамо документ о томе да ли је била државна стипендисткиња на овом школовању.
[4] У фонду се налазе цртежи из овог периода, првенствено цртежи људских тела, скице, студије лица и друго. Избор поменутих цртежа урадио је Владимир Валенћик, а јавности их је представио 1992. године, приликом Словачких народних свечаности, у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Назив изложбе је био ,,Непозната а позната Зуска“, при чему су један део изложбе чинила јавности већ позната уља на платну.
[5] P. Mučaji: Povolaná zo spomienok, стр. 15.
[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 22.
[7] Подаци из документационе заоставштине.
[8] Потврда ректората Академије ликовне уметности у Прагу, издата 24. септембра 1923.
[9] Писмо ректората Академије ликовне уметности у Прагу.
[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, стр. 57.
[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 32
[12] Подаци о овим радовима су из документационе заоставштине, захваљујући којој пратимо Зускин живот.
[13] Прва словачка сликарка је пореклом из Бачке (академска сликарка Зуска Медвеђова о себи), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164.
[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Страница из ондашње штампе у документима Зуске Медвеђове.
[15] Писмо из фебруара 1936. године.
[16] Писмо из Прага, дец, 1929.
[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 53.
[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 46.
[19] Хрватски часопис ,,Радиша“ организовао је 1920. и 1921. године манифестацију Загребачки збор, одн. Велесајам на Савском путу, са изложбом ручних радова, у циљу пропагирања народне уметности и ручних радова. Изложба је одржана у Уметничком павиљону, а организаторка изложбе је била културна радница Женка Франгеш. Женка Франгеш је била једна од оснивачица Женског удружења за заштиту и пропагирање хрватског народног заната и уметности у Загребу, 1913. године.
[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 23.
[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávnosti, Národná jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, стр. 1.
[22] Податак из документационе заоставштине.
[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, стр. 2: J. Z. : Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, стр. 310 – 311.
[24] Михаило Бабинка: Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год. XV, бр. 3510, Нови Сад, недеља, 4. март 1956.
[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, стр. 423
[26] Каталог изложбе слика поводом животног јубилеја Зуске Медвеђове, Културна јесен, 1967, Бачки Петровац.
[27] Писмо из 11. октобра 1967.
[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci (Каталог изложбе).
[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 52.
[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, стр. 11.
[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, стр. 15.
[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164
(1828-1878)
(1859-1944)
(1872-1951)
Ljudmila Hurbanova
(1878–1969)
(1883-1942)
Anica Savić Rebac (1892-1953)
(1915 -2016)
Digitalna platforma ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.
Virtuelni ŽeNSki muzej pokrenuo je Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija 2019. godine uz podršku Uprave za kulturu grada Novog Sada, sa ciljem da digitalizuje arhivsku građu i učini je dostupnom javnosti, predstavi istoriju ženske kulture, okupi i poveže istraživačice, istoričarke, teoretičarke, umetnice, aktivistkinje…
ŽeNSki muzej je odgovor na odnos institucija prema ženskom stvaralaštvu, diskriminatorne udžbenike, enciklopedije, školske programe, nevidljivost unutar kulturnog nasleđa i istorije.
Uredništvo: Silvia Dražić, Vera Kopicl, Gordana Stojaković
web: Mirjana Isakov
Izložba fotografija Nastasje Šolaje
Izložba fotografija “Siluete slobode” Nastasje Šolaje u produkciji SFO “(Re)konekcija” otvorena je 6.11.2024. u 19:00 sati u prostoru Saveza kolektivne umetničke prakse. Izložbu su otvorili Silvia Dražić i Boško Buta
Nastasja Šolaja u “Siluetama slobode” istražuje slojevitost ženskog identiteta kroz niz simboličkih i metaforičnih prizora. Kroz objektiv autorke, posmatrač ulazi u svet u kojem žena ne nosi samo svoje uloge i odgovornosti, već i stege društvenih očekivanja, tradicije i običaja. Ove uloge nisu prikazane kao jednostavne funkcije, već kao složeni identiteti koji osciliraju između prihvatanja, pobune i introspektivne potrage za slobodom. O autorki Fascinacija fotografijom Nastasje Šolaje počela je veoma rano i već sa svojih 11 godina prvi put osvaja nagradu za fotografiju, a nakon toga se nižu razni kursevi fotografije. Nakon završetka gimnazije, odlazi u Holandiju da studira biznis i IT u Ajndhovenu i fotografiju i dizajn na akademiji u Amsterdamu. Njena kreativnost je vodi kroz različite umetničke izraze, poput konceptualnih izložbi (Curves, 2020) i kratkih filmova (I Forgive You, 2021). Aktivno se bavi i dizajnom i iza sebe ima pregršt realizovanih projekata kako u poslovnoj tako i u neprofitnoj sferi.
Významné jubileum – 125 rokov od narodenia Zuzky Medveďovej
Mgr. Anna Séčová-Pintírová
Žena, ktorá naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie
„Ja, akademická maliarka Zuzka Medveďová z Petrovca, celé svoje dielo, ktoré som vytvorila pod vysokým báčanským nebom a tak čudesne krásne kopiacimi sa oblakmi nad žatevnými poľami mojej Podhory a rodiska, teraz životom a prácou uzavreté venúvam svojim drahým rodákom, Petrovčanom a krajanom v Juhoslávii. S veľkou láskou a zriekaním som ho tvorila a do ich lásky ho porúčam. Nech ho milujú s takou láskou ako som ja milovala ich.”
Zuzka stále túžila po svojom rodisku, pravidelne prichádzala do Petrovca do rodičovského domu, a ku koncu života si priala svoje dielo zanechať svojim spoluobčanom. Dňa 19. novembra 1984 Zuzku v Bratislave navštívila delegácia z Báčskeho Petrovca v zložení: Ondrej Dudáš, Miroslav Pucovský a profesor Pavel Mučaji s manželkou Xéniou. Za prítomnosti štátnej notárky urobila sa zmena v testamente tak, že všetky umelecké diela budú súčasťou Galérie Zuzky Medveďovej, ktorá by sa mala v budúcnosti otvoriť.[1] Umelecký závet napísal Pavel Mučaji a Zuzka Medveďová ho s radosťou schválila. Tento závet je vypísaný na mramorovej platni pri vchode do Galérie Zuzky Medveďovej. Na tento spôsob si diela Zuzky Medveďovej našli miesto medzi ľuďmi. „Slováci v Juhoslávii mali ich radi. Ona naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie.“[2]
Život akademickej maliarky Zuzky Medveďovej
Akademická maliarka Zuzka Medveďová sa narodila pred 125 rokmi 5. októbra 1897 v Báčskom Petrovci v roľníckej rodine. Zuzka dostala talent do vienka a za pomoci učiteľov a podporovateľov ho vedela zdokonaľovať a usmerňovať na pravú cestu. Už ako žiačka základnej školy sa venovala kresleniu v triede učiteľa Michala Kellembergera a v tom sa jej darilo viac ako iným deťom. Po základnej škole sa popri domácich prácach a prácach v poli venovala svoj- mu koníčku a pokračovala v kreslení a maľovaní. Na odporúčanie a s podporou učiteľov a nášho prvého akademického maliara Karola Miloslava Lehotského sa Zuzka rozhodla urobiť krok v školení vo výtvarníctve, samozrejme, s povolením rodičov. Začiatkom minulého storočia nebolo celkom bežné, aby dievča z dedinského prostredia šlo študovať, a preto bolo potrebné dosť času učiteľom na presvedčovanie Zuzkiných rodičov, aby to povolili. V rokoch 1920 – 1922 bola na školení u profesora Ferdinanda Engelmüllera v Prahe, ktorý v odporúčaní na prijatie na akadémiu v Berlíne v liste napísanom 11. 10. 1922 v Prahe píše: „Zuzka Medveďová z Juhoslávie študovala v rokoch 1920, 1921, 1922 ako štátna štipendistka na umeleckej škole maliara Engelmüllera, bola usilovná a pravidelne navštevovala školu.“[3] V tejto umeleckej škole sa najviac venovala
a zdokonaľovala v kreslení a maľovaní zátiší, portrétu a aktu.[4]
Zuzkine umelecké školenie sa začalo príchodom do Prahy. Podľa údajov Pavla Mučajiho Zuzka a rodina Dr. Guču do Prahy pricestovali 16. januára 1921.[5] Ako autor pokračuje, o tri dni už bola v škole u profesora Engelmüllera a jeho pani manželka jej našla vhodné bývanie s krásnym výhľadom na mesto. V škole všetko sledovala s nadšením a rýchlo vpíjala nové poznatky a o živote v Prahe pravidelne informovala svojich príbuzných. Z domu dostávala peniaze a skromne ich míňala. Korešpondecia s domom a rodičmi bola rozvinutá aj vďaka známostiam a pánom obchodníkom z Petrovca, ktorí pravidelne prichádzali do Prahy a prinášali jej z domu listy.
V roku 1922 sa pokúsila dostať na školenie do Berlína, pričom jej profesor Ferdinand Engelmüller písal odporúčanie. Tento pokus sa jej nepodaril pre nedostatočné poznanie nemeckého jazyka, a tak sa pre nedostatok prostriedkov na život a školenie v Prahe Zuzka musela vrátiť domov.[6] Avšak dlho nepobudla doma a už v školskom roku 1922/23 sa dostala na Umeleckú fakultu Univerzity Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov, Akadémie pre umenie a umelecký priemysel (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). V Záhrebe sa školila u profesorov Tomislava Krizmana, Dr. Šenoa, prof. Hoekera, prof. Dr. Kovačeviča ako i prof. Valdes Rudolfa. Na štúdiách preukázala svoj umelecký talent, vyjadrovala sa meritórne a skúšky vykonala s vyznamenaním.[7]
Konečne v roku 1923 bola prijatá na Akadémiu výtvarného umenia v Prahe[8] a finančne bola podporená štipendiom Ministerstva školstva a národnej osvety, ktoré dostávala v rokoch 1924–1929. Štipendium bolo vo výške 400 Kč každého prvého v mesiaci na rektoráte od 1. septembra do 30. júna daného školského roku. Štipendium získala naj- mä za pomoci učiteľa Júliusa Kubániho, keďže on písal listy na veľvyslanectvo a na rôzne iné adresy s prosbou a odporúčaním, aby Zuzke bolo udelené štipendium. Jedna z podmienok, že jej bolo udelené štipendium, bola, a ktorá sa spomína je, že sa po úspešnom ukončení akadémie zamestná na gymnáziu ako profesorka kreslenia.[9] Zuzka si svoje povinnosti na štúdiách poctivo vykonávala. V triede profesora Jozefa Loukotu, maliara oddaného akademizmu a výjavom z občianskeho života.[10] Ďalšie dva roky bola u profesora Jakuba Obrovského čím mohla zdokonaliť jej najbližší tematický okruh: portrétnu maľbu a žáner maľby z ľudového života. Od roku 1927 triedu prevzal kreslič a grafik Max Švabinský. Štúdium ukončila v roku 1928 а po absolvovaní jeden čestný rok bola na akadémii u profesora Švabinského (1929).
Po štúdiách
I keď povahou pokorná a tichá, predsa sa pomaly zapájala do spoločenského života a mala veľký záujem o kultúrne diania v jej okolí. K tomu prispeli v najväčšej miere jej profesori s rodinami, ktorí žili veľmi čulým spoločenským životom a ktorí ju pozývali do svojich domov pri každej príležitosti, na výlety do okolia Prahy, na výstavy, koncerty, do múzeí, do divadla alebo na posedenie do reštaurácie.[11] Všetci sa divili jej smelosti, ktorú videli v tom, že opustila dom, rodičov a prostredie a prišla na štúdiá maliarstva. Bol to významný krok a príklad emancipácie žien začiatkom 20. storočia v období, v ktorom sa len hŕstka žien opovážila urobiť rázne kroky. Zuzka je jedna z nich, lebo sa rozhodla ísť za svojím snom a tak prekročiť hranicu svojho domova a prostredia, ktoré poznala.
Už počas štúdia sa dostala do vysokej spoločnosti v Prahe, čo jej pomohlo získať dobré príležitosti na privyrobenie a zabezpečenie dodatočných financií. Tak napríklad v roku 1928 na pozvanie prezidenta Masaryka pobudla v Topoľčiankach, aby namaľovala portrét prezidenta a jeho dcéry Alice. V rokoch 1928 a 1929 často navštevovala Banskú Bystricu s cieľom portrétovania pravotára Fábryho a kamarátenia sa s jeho manželkou publicistkou a prekladateľkou Blankou, ktorá pochádzala z Juhoslávie.
V roku 1929 bola v Prahe, lebo maľovala portréty Rupeldovcov. V Bratislave maľovala portrét rodiny Žuffovcov. Aj popri maľovaní už započatých obrazov si hľadala ďalšiu robotu. V Korytnici na Slovensku bola v rokoch 1930 a 1931, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1932 bola v Padine a vo Vrbase, kde vypracovala obraz záhrady doktorovej pani manželky. V roku 1934 pracovala pre profesora vo Vršci Dr. Ignjata Bokuru. V rokoch 1934 a 1935 maľovala v Trenčíne: portrét Janka Zemana, evanjelického farára, politika a kultúrneho dejateľa, Igora Pietra, riaditeľa Tatrabanky, kresbu pre 17. pluk, portrét Victora de la Rue, riaditeľa, ktorý je jeden z prvých portrétov v Trenčíne. V roku 1935 pracovala v Ružomberku a Korytnici, zábery ktorých sú zachytené na olejomaľbách a nachádzajú sa okrem iných v Galérii Zuzky Medveďovej.[12]
Po ukončení štúdia sa Zuzka síce vrátila do Petrovca, ale značnú časť roka strávila vo vtedaj- šom Československu. Vidíme to podľa korešpondecie, na ktorej sú uvedené jej adresy bývania a zistili sme toto: u brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Takto hovorila pre časopis Živena: „Ináče teraz bývam zväčša v Petrovci. Nič mi ani tu neprekáža, aby som nemohla pracovať, najmä keď teraz spracovávam tunajšie námety. Ale časom žiada sa človeku osviežiť si zmysly a ducha a vtedy ma zlákajú hory, more a zmiznem odtiaľto.“[13] V tridsiatych rokoch 20. storočia mala Medveďová otvorený ateliér v Prahe.[14]
Ako sa dozvedáme čítajúc listy a sledujúc jej cestičky, v roku 1936 pracovala v Trenčíne, Prie-
vidzi a v Prahe, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1936 poslala sestre Márii Spevákovej 7100 dinárov na kúpu vinice[15]. V tom istom roku maľovala i portrét Dr. Milana Hodžu.
V rokoch 1937 a 1938 bola často ubytovaná v hoteli Sršeň v Ružomberku. Práce mala dosť, takže v tom období posielala rodičom každý mesiac pomoc, čo vidno z finančných prevodov.
V roku 1938 mala objednávku od Slovenského národného domu v Kysáči na vyhotovenie diplomu pre potreby tohto domu. V tom istom roku vypracovala množstvo kresieb do učebníc a návrh obálok. Tiež i 36 perokresieb pre kalendár, ktoré zaslala domov z Prahy po Andrejovi Siráckom. Do Prahy jej písali aj objednávku na obraz okresného náčelníka Dr. Eduarda Galvanka (Trenčín).
Zaujímavosťou medzi dokumentmi v Zuzkinej pozostalosti sú napríklad účty z rôznych podnikov. Počas štúdia, ako i neskôr, materiál a všetky maliarske potreby si Zuzka kupovala v Prahe v predajni Jaroslava Novotného na Fochovej ulici číslo 45. Svedčia o tom účty, ktoré si zachovala, a ktoré sa nachádzajú vo fonde.
Zuzka bola charakterovo dobrosrdečná, pokorná, vďačná. Veľmi sa starala o svojich rodičov, a preto im po ukončení štúdia finančne pomáhala. Pravidelne im posielala peniaze, koľko mohla, a to na drevo, uhlie,[16] a tiež im pri príchode domov prinášala oblečenie, obuv od Baťu, stuhy na ľudový kroj. Hlavnou črtou jej osobnosti bolo azda to, že sa nevedela na ľudí hnevať, nevedela ľudí nenávidieť a pamätať na nich v zlom. Všetko im vedela v okamihu odpustiť, ako spomína Pavel Mučaji vo svojej knihe o Zuzkinom živote.[17]
Zuzka bola veľmi vzdelaná, zaujímalo ju všetko a najmä umenie, dejiny, archeológia, satira. Bola informovaná a rozhľadená. Čítala tlač pre ženy, literárne a spoločenské noviny a časopisy a sledovala najaktuálnejšie výstavy v Prahe a v jej okolí, ako i vo Viedni. O tomto nám hovorí dokumentačná pozostalosť, v ktorej sa nachádza množstvo pozvánok na výstavy, katalógov výstav, novín a časopisov. Už od roku 1922 bola členkou slovenského spolku Detvan, kam si chodila vypožičiavať knihy na čítanie. V určitom období bola podporovateľkou časopisu Živena, lebo sa aj osobne poznala s autorkami príspevkov a kultúrnymi dejateľkami. Čítala Slovenské pohľady, Elán, časopis pre literatúru a umenie, Kvítek, Trn, Vesnu, Letem Světem, České slovo a iné. Finančným príspevkom podporovala činnosť Matice slovenskej v Juhoslávii, ako vidno zo zápisu pokladníka Ivana Grúnika z roku 1934.
V čase svojho študijného pobytu v Prahe či neskôr počas celého života si písala s poprednými slovenskými ženami, a to s dcérou Jána Čajaka, pani Gučovou, pani Mičátkovou, pani Oľgou Babylonovou a inými. Tieto priateľské vzťahy boli dlhodobé a obohacovali ju. A tak sa rada stretávala a kamarátila s Garajovcami a Mučajiovcami. Ku Garajovcom chodila k moru do Dubrovníka a Mučajiovcov navštevovala v Petrovci.
Výstavná činnosť
Širšia verejnosť si ju ako nádejnú výtvarníčku prvýkrát všimla počas Národného zhromaždenia, čiže prvých Slovenských národných slávností v Petrovci 28. augusta 1919 na výstave obrazov a ručných prác, ktorú zorganizoval s petrovskými ženami prvý akademický maliar z radov vojvodinských Slovákov Karol Miloslav Lehotský (1879–1929).[18]
Prvá príležitosť predstaviť svoje práce mimo Petrovca sa vyskytla v lete roku 1920 pri organizovaní Radišovej výstavy národného umenia v Záhrebe.[19] Na tejto výstave ľudových výšiviek z celej Juhoslávie boli prezentované slovenské výšivky z Petrovca a spolu s nimi aj práce Zuzky Medveďovej, a to olejomaľby (Slovenská izba). Práce potom prevzala v Novom Sade Štefánia Mičátková a usporiadala z nich výstavu i v Novom Sade.
Zuzka mala svoju prvú samostatnú výstavu v rodnom Petrovci počas štvrtých Slovenských národných slávností 3. – 4. septembra 1922 v budove vtedajše štátnej školy (gymnázia) na Širokej ulici.V tej budove sa dnes nachádza jej galéria. Na tejto výstave veru mala čo ukázať, a tak vystavila 95 prác, z čoho 40 olejomalieb.
Počas Slovenských národných slávností v roku 1924 v Petrovci Zuzka Medveďová vystavovala
znovu, ale už ako absolventka 1. ročníka akadémie. Výstava sa uskutočnila v priestoroch gymnázia.[20] Zuzkine práce boli umiestnené v jednej učebni spolu s tlačenými obrazmi z Kníhtlačiarne, účastinnej spoločnosti z Petrovca.
Po ukončení štúdia a návrate domov sa začala jej výstavná činnosť v Petrovci a okolí. Pri príležitosti osláv 10. výročia založenia Spolku československých žien v Juhoslávii Zuzka mala výstavu v Základnej škole v Kysáči 31. mája 1931. V tom istom roku počas Slovenských národných slávností v Petrovci mala tiež výstavu, na ktorej v dvoch miestnostiach vystavila 120 rôznych obrazov. Súčasťou výstavy boli olejomaľby slovenského ľudového kroja, ktoré namaľovala pre Slovenské múzeum v Martine. Okrem toho vystavila svoje najnovšie práce, a to krajinky zo Splitu z pobrežia Jadranského mora.[21] V tomto období maliarka mala výstavy v Kovačici a Kocure, kde vystavila dvadsať obrazov, na ktorých boli znázornené ľudové kroje, žatva, kvety a zátišie.
Výstavná činnosť Zuzky Medveďovej nebola usmernená len na prostredie v Juhoslávii, ale maliarka rovnako vystavovala aj v Československu na kolektívnych výstavách alebo samostatne. Tak v roku 1933 vystavovala v Bojniciach, tiež v Prievidzi, kde bolo prezentovaných 19 obrazov. V tom istom roku mala výstavu v Novom Sade, a pre túto výstavu si zapožičiavala rámy na obrazy. Podľa zoznamu mala vystavených 32 prác, medzi ktorými bola Slovenská svadba, Orgován, Begónie, Hrozno, Portrét pani Mičátkovej a Portrét Dr. B. Miladinovića.[22]
V roku 1934 Spolok slavianskych žien v Trenčíne zorganizoval výstavu Zuzkiných obrazov vo veľkej dvorane hotela Tatra. Výstava mala dva ciele: prezentovať výtvarné umenie slovenskej ženy a pestovať blízke vzťahy s bratskou Juhosláviou, ako sa písalo v dobovej tlači. Na výstave sa prihovorila predsedníčka spolku pani Mičátková, ktorá hovorila o Zuzkinej umeleckej tvorbe, snahe o umelecké vzdelávanie a o jej živote. Okrem nej hovorili Dr. E. Galvánek, Ján Zeman a Ondrej Marsina. Návštevníci si s oduševnením pozreli 40 obrazov, a to krajinky, zátišia, národopisné motívy a portréty (dvojmetrové plátno rodiny Žuffovej, ako i portréty Ruppeldovcov, Zemanovcov, Fábryovcov). Záujem vzbudila busta kráľa Alexandra Zjednotiteľa (v súčasnosti nemáme údaje, kde sa ona nachádza).[23] Všeobecný dojem bol, že maliarka ukázala svoj majstrovský talent a výstava bola výnimočnou kultúrnou udalosťou v Trenčíne.
V Prahe v roku 1937 vystavovala spolu so slovenskými umelcami. Od roku 1940 sa v Bratislave pravidelne zúčastňovala na kolektívnych výstavách v rokoch 1947, 1948 a 1952. V roku 1942 bola členkou Bloku slovenských výtvarníkov, neskôr členkou spolku Bohúň a po utvorení Zväzu slovenských výtvarných umelcov jeho členkou. Na Konkurze na vypracovanie historického cyklu získala prvú cenu a onedlho bola prijatá do Zväzu výtvarných umelcov Československa.[24] V rokoch 1942 – 43 maľovala zložité historické kompozície zo života starých Slovanov, a to Krst kniežaťa Pribinu (1942) a Smrť sv. Metoda (1943).[25]
V roku 1956 bola pripravovaná výstava v Piešťanoch, na ktorej sa mal zúčastniť prezident Tito, ako Zuzka uvádza v liste, ale nemáme údaj, či sa táto udalosť uskutočnila.
Pri príležitosti maliarkiných sedemdesiatin v Petrovci bola usporiadaná výstava Výber z prác v Národnom múzeu dňa 15. októbra 1967 v organizácii Kultúrnej jesene. Na výstave bolo vystavených 42 prác, olejomalieb, pastelov a štúdií k portrétu, tiež niekoľko kresieb, ilustrácií a fotografií prác vo vitríne. Ďalšie jej práce si záujemcovia mohli pozrieť v Stálej galérii v rodnom dome Zuzky Medveďovej, ako sa uvádza v katalógu výstavy.[26] Pri tejto významnej príležitosti Zuzka darovala obrazy múzeu, kultúrnemu domu i zhromaždeniu obce. Výbor Kultúrnej jesene v Báčskom Petrovci sa rozhodol odmeniť Zuzku za umelecké snahy finančnou sumou 150 tisíc dinárov. V rozhodnutí uviedli, že Zuzka túto odmenu získala “za vysoké umelecké prejavy a zobrazenie nášho ľudu”.[27] Rozhodnutie podpísal predseda výboru Ján Šimo a tajomník Andrej Privratský.
V roku 1972 pri príležitosti jej 75. narodenín mala Retrospektívnu výstavu obrazov otvorenú 22. októbra v Národnom múzeu v Petrovci. Na výstave boli práce zo štúdií, potréty, krajinky, kvety a zátišia, ako i obrazy s národopisnou tematikou.[28] Návštevníci si mohli pozrieť aj obrazy v jej rodnom dome na Ulici generála Štefánika číslo 20 v Petrovci.
K jej 80. narodeninám v roku 1977 Slovenská redakcia Televízie Nový Sad nakrútila o nej film
a zároveň bola v Petrovci sprístupnená jej výstava.[29]
Ocenenia
Významné ocenenie Medveďová získala v roku 1942 od Ministerstva školstva za obrazy
s námetmi slovenskej histórie.
Roku 1982 Zhromaždenie Obce Báčsky Petrovec jej udelilo Októbrovú cenu za jej umelecké dielo.
Umelecká pozostalosť
Dokumentačná a umelecká pozostalosť Zuzky Medveďovej sa v najväčšom počte nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Diela Zuzky Medveďovej sa dnes nachádzajú aj v Slovenskej národnej galérii v Bratislave, Galérii mesta Bratislava, Galérii P. M. Bohúňa v Liptovskom Mikuláši, Nitrianskej galérii, Slovenskom národnom múzeu – Historickom múzeu v Bratislave a v múzeu v Martine, Trenčianskom múzeu, Liptovskom múzeu a v ďalších verejných a súkromných zbierkach.
Monografie o Zuzke Medveďovej
Podľa zistení v rozhovore s kolegami z múzeí v Srbsku a analýzou literatúry môžeme uzavrieť, že Zuzku Medveďovú odborná a širšia verejnosť nepozná nadostač alebo nepozná vôbec. Podľa doterajšieho výskumu zisťujeme, že o Zuzke písala dobová tlač ako o žene, úspešnej výtvarníčke, o jej výstavách… Nakoľko vieme, v odbornej literatúre sa jej osobnosť nespomína, a ak sa aj spomína, tak iba ojedinele. K tomuto sa nastoľuje otázka: Prečo? Prečo sme tak rýchlo zabudli na našu významnú umelkyňu, na ženu, ktorá študovala v európskych mestách, žila a pracovala v dvoch štátoch? A tu by sme mohli diskutovať v rôznych smeroch.
O živote a diele Zuzky Medveďovej sú vypracované dve monografie, ktoré sú dokladom toho, že maliarka výrazne prekročila rámec svojho dolnozemského bytia. V roku 1997 bola vydaná monografia pod názvom Zuzka Medveďová Výtvarné dielo autorov Jána Kišgeciho a Vladimíra Valentíka. Vyšla ako prvý zväzok v Edícii Ateliér vo vydavateľstve Kultúra v Báčskom Petrovci, ISBN 86-7103-142-x.
Ďalšia monografia vyšla pod názvom Reminiscencie na prvú slovenskú akademickú maliarku Zuzku Medveďovú, ktorú iniciovala a finančne podporila Naďa Micherová- Žuffová.
Ďalšie odborné spracovanie umeleckého diela sa nachádza v zborníku Výtvarné umenie Slovákov v Juhoslávii, ktorý vyšiel pri príležitosti stého výročia narodenia akademickej maliarky, tiež v zborníku z výtvarníckeho snemovania 30 rokov Galérie Zuzky Medveďovej vo vydaní Múzea vojvodinských Slovákov a i ojedinele v zborníkoch z medzinárodných konferencií v Nadlaku, ktoré organizuje Kultúrna a vedecká spoločnosť Ivana Krasku a Demokratický zväz Slovákov a Čechov v Rumunsku. Príspevky o Zuzke Medveďovej vyšli i v iných nespomenutých publikáciách z pera znalca života a diela Zuzky Medveďovej Vladimíra Valentíka a spisovateľa Pavla Mučajiho. Ojedinele nachádzame príspevky o Medveďovej v mesačníku pre literatúru a umenie Nový život, a to v 60. – 70. rokoch minulého storočia.
Na záver
Od roku 1972 sa Zuzka Medveďová kamarátila s Helenou Velickou, ktorá bola jej oporou, duchovnou i fyzickou, a ktorá sa starala o Zuzku do svojej smrti. Zuzka každú nedeľu chodila k Velickovcom na obed, často tam oddychovala a oni sa o ňu starali. Helena jej dennodenne do ateliéru nosievala jedlo a prala jej bielizeň. Do starostlivosti o Zuzku bol zapojený i Helenin manžel Rudolf Velický, ktorý vybavoval všetky jej písomnosti, lebo bol úradne splnomocnený riadiť tieto veci. Manželia Velickovci vykonávali to bez akejkoľvek úhrady, nezištne, a takto pomáhali svojej kamarátke v núdzi. Veľkou Zuzkinou oporou bola Elenka Stréblová, rodená Medveďová, dcéra brata Zuzky Medveďovej, ktorá žila v Rudnej pri Prahe. V liste Velického zo dňa 29. 1. 1985 sa medziiným píše: „jedine ona so svojím láskavým manželom sa neprestajne zaujíma o jej život, často telefonuje… neraz obaja prišli autom po ňu a odviezli si ju k sebe do Prahy.“ Na sklonku života v zložitej zdravotnej situácii Zuzke pomáhal pán Velický v spolupráci s MUDr. Karolom Šiškom, ktorí urobili všetky kroky, aby sa jej dostala najlepšia lekárska opatera v každom liečebnom ústave. Zuzku Medveďovú liečili v sanatóriu v Krásnej Hôrke, na geriatrickom oddelení v Lehniciach, Biskupiciach a na psychiatrickom ústave v Pezinku. Roky života a cukrovka zapríčinili odchod našej veľkej a skromnej umelkyne.
Najbližší príbuzní – Elena Stréblová, r. Medveďová, neter, Milan Medveď, synovec, Štefan Zorňan, synovec, Pavel Spevák, synovec, a rodina Rudolfa Velického na oznámení o Zuzkinej smrti napísali: „Zuzka Medveďová, akademická maliarka zo školy prof. Maxa Švabinského na Akadémii výtvarných umení v Prahe, od roku 1940 tvoriaca v Bratislave, portrétistka popredných našich dejateľov, členka Zväzu slovenských výtvarných umelcov – odišla z tejto časnosti do blaženej Večnosti pokojne, odovzdaná do vôle Všemohúceho 11. februára 1985 a zanecháva po sebe nehynúcu, žiarivú pamiatku.“ Rozlúčka bola na bratislavskom krematóriu 19. februára 1985.
Na žiadosť samotnej Zuzky Medveďovej, aby bola pochovaná na petrovskom cintoríne, urna s popolom bola prinesená do Petrovca. Priniesli ju členovia delegácie Báčskopetrovskej obce, ktorí sa zúčastnili na pohrebe v Bratislave. Rozlúčka s akademickou maliarkou v jej Petrovci sa začala komemoráciou v slávnostnej sieni Vzdelávacieho strediska Jána Kollára 20. februára 1985. Na tomto zoskupení o živote a bohatom umeleckom diele hovoril náš spisovateľ a ctiteľ umenia Zuzky Medveďovej Paľo Sabo-Bohuš.[30] V nedeľu 3. marca urna bola verejnosti sprístupnená (v deň pohrebu, v malej sieni Domu kultúry). Pri nej sa striedali čestné stráže žiakov a pracovníkov vo verejnej službe a v kultúre. Pohreb sa konal na nádvorí Domu kultúry. Urnu Zuzky Medveďovej potom uložili do spoločnej hrobky s jej rodičmi v starej časti petrovského cintorína na jej vlastnú žiadosť. Na pohrebnej rozlúčke zaspieval chór a spevácke skupiny a prihovoril sa prof. Pavel Mučaji a Dr. Samuel Čelovský a nad hrobom sa k verejnosti prihovoril Dr. Andrej Ferko a Martin Jonáš, insitný maliar.[31]
Zuzka Medveďová svojím závetom zanechala Petrovčanom svoju umeleckú pozostalosť. Tento dar je umiestnený v depozitári galérie, pričom boli davnejšie vykonané určité súpisy, ktoré dnes, žiaľ, nemáme k dispozícii. Posledný dôkladný súpis z roku 2020 a spracovanie zbierkových predmetov nám hovorí o presnom počte Zuzkiných diel. Zoznam obsahuje podrobné informácie o jednotlivých dielach: názov, maliarsku techniku, rozmery, prítomnosť či absenciu signatúry, datovanie, opis diela, fotografiu. V depozite sa nachádza úhrnne 708 prác, z toho počtu 414 olejomalieb a kresieb, skíc, štúdií v rôznych technikách (tempera, ceruza, tuš, uhlík) a tiež dve škatule Zuzkiných dokumentov, žiackych zošitov, rôznych účtov, záznamov, výstrižkov z novín a korešpondencie. Tento materiál sa nachádza uložený v depozite a vnímame ho ako dokument o živote Zuzky Medveďovej a dobovej spoločenskej situácii.
Umelecká a dokumentačná pozostalosť, ktorá sa nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej Múzea vojvodinských Slovákov nám len čiastočne pomôže spoznať maliarkin osobný život. Odborníkov v oblasti umenia azda zaujme výnimočná žena Zuzka Medveďová a prispejú k ďalšiemu výskumu jeј života a diela. V dokumentácii možno sledovať Zuzkin život v tridsiatych rokoch minulého storočia. Od toho obdobia až po jej smrť sa vo fonde nenachádzajú, žial, žiadne predmety. Veríme, že sa v budúcnosti objavia dokumenty, ktoré nám pomôžu ďalej spracovávať a skúmať život Zuzky Medveďovej. Vo fonde múzea sa nachádza jej kufrík s farbami a štetcami, stojan na obraz a paleta, ale osobné predmety, ktoré by nám sprítomnili jej život, sa, žiaľ, nezachovali.
Na záver sa zamyslíme nad Zuzkinými slovami: “i v týchto ťažkých hospodárskych časoch nemalo by byť slovenskej rodiny, ktorá by nemala obrazy od slovenských maliarov. Veď nemať v domácnosti obraz od nášho maliara, to je iste kultúrna hanba a svedectvo veľmi smutné a zahanbujúce”[32].
Literatúra
- Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
- Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
- Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
- Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
- Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
- Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
- Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
- stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
- Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
- a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
- Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
- Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
- Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
- Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
- Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
- Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
- Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.
ZDROJE
- Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
- „SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
- V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
- Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
- J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
- J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
- Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
- Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
- Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
- Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
- Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
- Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.
[1] Údaje z listu Rudolfa Velického, právneho zástupcu Zuzky Medveďovej, Bratislava, 29. 1. 1985
[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 68
[3] Údaj z dokumentačnej pozostalosti. V dostupnej literatúre sa uvádza, že Zuzka prišla do Prahy roku 1921. Žiaľ, tento údaj zatiaľ nevieme overiť. Tiež nemáme doklad o tom, či bola štátnou štipendistkou na tomto školení.
[4] Vo fonde sa nachádzajú kresby z tohto obdobia, hlavne kresby ľudských postáv, skice, štúdie tváre a iné. Výber zo spomenutých kresieb urobil Vladimír Valentík a verejnosti ich predstavil roku 1992 pri príležitosti Slovenských národných slávností v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Výstava mala názov Neznáma a známa Zuzka, pričom jednu časť výstavy tvorili už verejnosti známe olejomaľby.
[5] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 15
[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 22
[7] Údaje z dokumentačnej pozostalosti
[8] Potvrdenie rektorátu Akadémie výtvarného umenia v Prahe vydané 24. septembra 1923
[9] Dopis z rektorátu Akadémie výtvarného umenia v Prahe
[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, s. 57
[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s. 32
[12] Údaje o týchto prácach sú z dokumentačnej pozostalosti, vďaka ktorej sledujeme Zuzkin život
[13] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, s. 164
[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Strana z dobovej tlače v dokumentoch Zuzky Medveďovej.
[15] list z februára 1936
[16] list z Prahy, dec. 1929
[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, s 53
[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 46
[19] Chorvátsky časopis Radiša organizoval v r. 1919 a 1920 podujatie Zagrebački zbor čiže Velesajam na Savskoj cesti s výstavou ručných prác s cieľom propagovania národného ľudového umenia a ručných prác. Výstava sa konala v Umeleckom pavilóne
a organizátorkou výstavy bola kultúrna dejateľka Ženka Frangeš. Ženka Frangeš bola jednou zo zakladateliek Ženského združenia pre ochranu a propagovanie chorvátskeho národného remesla a umenia v Záhrebe roku 1913.
[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 23
[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, s. 1
[22] Údaj z dokumentačnej pozostalosti
[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, s. 2; J. Z., Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, s. 310-311.
[24] Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, s. 423
[26] Katalóg výstavy obrazov k životnému jubileu Zuzky Medveďovej, Kultúrna jeseň, 1967 Báčsky Petrovec
[27] List zo dňa 11. októbra 1967
[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 52
[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, s. 11
[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, s. 15
[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, s. 164
(1925–2001)
Zdenka Valent Belić
Slovačka naivna slikarka Zuzana Halupova, autorka više od dve i po hiljade slika, spada među najznačajnije predstavnike kovačičkog naivnog slikarstva. Njene slike nalaze se po muzejima, galerijama i privatnim zbirkama diljem sveta. Autentična umetnica koja je izlagala po brojnim gradovima – od Pariza, Njujorka, Tokia, Rima, Beča, Bona, Ciriha, Dubrovnika, Kodanja, Štokholma, Diseldorfa do Ženeve i brojnih drugih gradova, a kojoj je UNICEF organizovao osam samostalnih izložbi – bila je prepoznatljiva kao vrlo živopisna pojava po slovačkoj vojvođanskoj nošnji u kojoj je uvek putovala.
Mama Zuzana, kako su je od milja zvali, rođena je 5. februara 1925. u Kovačici u siromašnoj zanatlijskoj porodici kao Zuzana Koreňová. Njen otac Martin bio je stolar a majka Ana domaćica. Zuzana je imala sestru Anu. Pet razreda osnovne škole završila je u rodnom mestu, gde je primećen njen likovni talenat. Za zemljoradnika i vinogradara Adama Halupu, sa kojim su se bavila i pčelarstvom, udala se 14. aprila 1942.
Prvu sliku naslikala je bojama razmućenim u mleku na zid kuće 1948. godine. Na njoj je bio prikazan mladić na konju, devojka sa kofom vode i krave kraj bunara. Svoj likovni izraz je na dugo vreme nalazila samo u vezu, te je zajedno sa drugim ženama iz seoskog udruženja učestvovala na izložbama ručnih radova. Tek 16 godina nakon svoje prve slike, počinje da se bavi slikarstvom. Vodenim bojama 1964. godine uradila je svoje prve dve slike Žene na radu i Pranje prakljačom, kao i ulje na platnu Mlaćenje konoplji. Te godine njeno ime se prvi put pominje u novinama. Slovački nedeljnik Hlas ľudu 4. jula 1964. piše o novoj članici grupe kovačičkih naivnih slikara. Te godine prvi put učestvuje i na kolektivnoj izložbi slika u okviru manifestacije Kovačički oktobar.
Rad Zuzane Halupove je vrlo brzo bio primećen i o tome svedoči činjenica da je već u junu naredne 1965. godine učestvovala na kolektivnoj izložbi u Bratislavi, a odmah zatim i sledeće 1966. na Prvom trijenalu naivne umetnosti u istom gradu.
Za njen dalji rad i uspešno promovisanje likovnog dela bila je značajna saradnja sa Branislavom Grubačem, penzionisanim profesorom iz Beograda, koja započinje 1967. godine i traje punih 25 godina. Oduševljen slikarkinim talentom, Grubač se prihvata da organizuje njene izložbe u zemlji i inostranstvu.
Prvu samostalnu izložbu, na kojoj je izlagala 41 sliku na temu seoskog života, imala je u Dubrovniku 1968. godine. Umetnicu je ohrabrilo veliko interesovanje i prodajni uspeh, tako da je već sledeće 1969. godine izlagala u Parizu u Galeriji Rajmonda Dankana, a zatim još jednom u ovom gradu iste godine – ali ovoga puta u Versaju. Odmah nakon toga u Diseldorfu, gde je na otvaranju učestvovala i književnica Ruta Dirks sa kojom je Halupova kasnije sarađivala i na izdavačkom planu.
Godine 1970. nemačka izdavačka kuća Ernesta Kaufmana objavila je slikovnicu Zuzane Halupove Moja lepa Kovačica sa propratnim tekstom Rute Dirs. Slikovnica je bila uvrštena među deset najuspelijih knjiga za decu koje su te godine objavljene u Nemačkoj.
Tek 1971. godine izlagala je u svom rodnom mestu i to je bila njena jubilarna 10 samostalna izložba, koja je otvorena 6. februara u Galeriji naivnih umetnosti u Kovačici.
Biblijska tematika ju je inspirisala tek u drugoj deceniji stvaralaštva. U martu 1971. u švajcarskom gradu Erlenbahu prvi put je izlagala slike sa verskom tematikom. Zatim su usledile izložbe u Cirihu i Njujorku, da bi naredne 1972. izlagala u Američkom klubu u Beogradu i u luteranskom crkvenom domu u Londonu. Na ovim slikama nalaze se Adam i Eva, Kain i Avelj, Nojeva barka, Rođenje Mojsijevo, David i Golijat, Rođenje Isusovo, Bekstvo u Egipat, Tajna večera, koja je kasnije bila izlagana i u Rimu.
Značajni događaj za umetnicu i Kovačicu dogodio se 22. novembra 1973. godine, kada je slikarkinu kuću posetio francuski političar Fransoa Miteran i tada je Zuzana uspostavila saradnju sa UNICEF-om. Tom prilikom umetnica poklanja sliku Zima dečjem fondu koja je kao novogodišnja čestitka štampana u dva miliona primeraka. Naredne 1974. godine imala je prvu izložbu pod pokroviteljstvom UNICEF-a u Ženevi i tada je za UNICEF naslikala sliku Deca UN, na kojoj se u središtu kompozicije nalazi zemljina kugla a u drugom planu nalazi se zgrada UNICEF-a, Kip slobode, rode, anđeli sa maslinovim grančicama, sveštenstvom, oko kojih se vije kolo dece raznih naroda.
Ne samo veliki uspesi, već i porodična tragedija obeležili su joj 1974. godinu – 11. aprila 1974. joj umire suprug. Godine koje su usledile bile su obeležene saradnjom sa UNICEF-om.
U UNICEF-ovom kalendaru 1975. štampana je njena slika Na prelu. Sledeće 1976. godine izlazi manja monografija o Zuzani Halupovoj pod nazivom Deca – moja radost na četiri jezika u 20 hiljada primeraka, a te godine Zuzana putuje i u Tokio na otvaranje samostalne izložbe koja je organizovana pod pokroviteljstvom UNICEF-a. Halupova 1977. godine učestvuje u UNICEF-ovoj akciji spašavanja Venecije.
Desetu godišnjicu od svoje prve samostalne izložbe obeležila je 1978. godine izložbom u pariskoj Galeriji Rajmonda Dankana. U Tokiu izlaže drugi put 1979. godine, ali je ovoga puta izložba otvorena bez prisustva umetnice, pošto u to vreme putuje u Pariz, zatim i Montreal, gde je i za UNESCO naslikala sliku. Te godine povodom Međunarodnog dana deteta izlagala je i u Novom Sadu, a deo prihoda od prodaje slika poklonila je Fondu za pomoć deci Namibije.
Godine 1980. joj je priređena izložba slika sa biblijskom tematikom u Jerusalimu a zatim i u Beču, gde dve godine kasnije – 1982. izlaže ponovo. Povodom proslave petstote godišnjice rođenja Martina Lutera 1983. u Staroj Pazovi je izlagala platna sa biblijskom tematikom.
Desetu godišnjicu svog likovnog rada obeležila je ponovnom izložbom u Dubrovniku 1984. godine a povodom 40 godišnjice Ujedinjenih nacija 1985. godine poklanja sliku Palati UN u Ženevi. Aukciju je tom prilikom vodio čuveni Piter Justinov a celokupan prihod od prodaje bio je namenjen kao pomoć izbeglicama.
Godine 1986. izlaže u slovačkom gradu Nitra i te iste godine u saradnji sa romskim pesnikom Srđanom Šainom izdaje knjigu Zlatna knjiga čerge (Sumnakuno lil cerako). Slede izložbe u Bajrotu (Nemačka, 1988), Briselu (1990), u Krajanskom muzeju u Bratislavi (1991), Banskoj Bistrici (1991), Bardjejovu (1991), Prešovu (1991), Popradu (1991), Sevilji (1992) i Njujorku (1993).
Zuzana Halupova preminula je posle kraće bolesti u 76. godini života 1. avgusta 2001. godine u Beogradu. Sahranjena je u rodnoj Kovačici.
Zuzana Halupova je dobila visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najviše priznanje koje Slovacima u dijaspori dodeljuje Matica slovačka iz Bratislave. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.
Slovačko naivno slikarstvo nastalo je kao poseban umetnički stil u Kovačici. Osnivači ove slikarske škole bili su Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Jan Knjazovic, braća Venjarski i Martin Jonaš. Halupova bila je prva žena u Kovačici koja je iglu i konac zamenila četkicom i bojom. Mada je počela da slika relativno kasno, kao četrdesetogodišnjakinja, u to vreme već je bila na glasu kao najbolja i najveštija vezilja i poznata je bila upravo po tome da je tradicionalne uzroke dopunjavala sopstvenim ornamentima.
Slike Zuzana Halupove su kao prekrasani ornamenti i žanr motivi stilizovane u osoben svet. Predstavljaju vrhunski domet naivnog slikarstva i plene stilom, jednostavnošću, koloritom i inventivnošću. Možda najveću vrednost ovih likovnih dela predstavlja prizor neposrednosti i iskrenosti, koje je umetnica prikazala a motive koje je slikala, nalazila je u ratarskim poslovima, gumnu, u dvorištu, slovačkim običajnima i svakodnevnom životu seljaka. Iz njenih dela zrači spokojstvo i zadovoljstvo seoskim životom u Vojvodini. Ljudi na njima deluju bezbrižno, oseća se jako zajedništvo i harmoničan kolektivitet zajednice. Slike se odlikuju čistom koloritom, jarkim, intenzivnim, ali vedrim bojama, zahvaljujući čemu zrače svežinom i optimizmom.
Sa izuzetkom biblijskih motiva, na slikama Zuzane Halupove pojavljuju se skoro isključivo Slovaci. Sem folklornih i etnografskih elemenata, njene slike predstavljaju svojevrsno svedočanstvo i dokument pošto su na njima, istina stilizovano, ali nedvosmisleno verno, prikazane seoske ulice, kuće, sobe, groblja, crkve, nameštaj, zidane peći, krpare, posteljina, stolnjaci, posuđe… Time njene slike predstavljaju svedočanstvo o načinu stanovanja, običajima i tradiciji Slovaka ovog podneblja. Platna su dokument njihovog života, folklora i običaja. Kroz njene slike se vraćamo u prošlost, upoznajemo se sa svakodnevnim životom tih ljudi, možemo na njima da vidimo kako se nekada pralo, tkalo, oralo, sejalo, kopalo, svadbovalo… Zuzana Halupova je slikala ono što najprisnije poznaje u svakodnevnom životu nepomućenih vrednosti – hranjenje živine, pranje, muženje krava, okopavanje kukuruza, žetvu i druge seoske poslove. Sve ono što je bilo važno za svakodnevni život ove zajednice, ovde je i prikazano. Halupova sa posebnom pažnjom oslikava nošnju, nabore na širokim seljačkim suknjama, vez na košuljama, maramama, čarapama… Neke od slika čine i lični dokument. Na primer, slika Porudžbina na kojoj je prikazan čovek koji je došao kod njenog oca stolara da poruči komad nameštaja a iza kreveta izviruju Zuzana i njena sestra. Ali i motivi na mnogih drugim slikama, predstavljaju autentičan svet i prizore iz njenog života.
Verski praznici, ali i moderne svečanosti i događaji, takođe su vrlo česta tema njenih slika. Na njima je prikazala ne samo tradicionalne praznike – Božić, Uskrs, već i Prvomajsku proslavu, Štafetu mladosti, jedan dan u školi i sve ono što je nakon Drugog svetskog rata bilo svakodnevnica u Kovačici i drugim mestima u Vojvodini. Na slikama se ti motivi – tradicionalni i „moderni“ – mešaju isto kao što se oni u to vreme preplitali i u samom životu i upravo zahvaljujući toj autentičnosti jedni drugima ne smetaju, naprotiv, nadopunjuju se. Na nekoliko slika bavila se i srpskim tradicionalnim temama. Na primer, za Crveni krst Jugoslavije slika Kosovku devojku, ali idejno i kompoziciono složeniju od srpskog izvornika.
Originalnost stila Zuzane Halupove posledica je i njene potpune „naivnosti“, tačnije samoukosti. Naime Halupova nije imala umetničkih uzora. Halupove „Stil sam izgradila sama, imala sam svoje viđenje i bila sam svesna svojih izražajnih mogućnosti. Nisam se ugledala na druge. Modernu umetnost ne razumem. Najbliži su mi bili i ostali slikari čije su slike slične mojima. Iznad svakog belog platna slobodna sam poput ptice, nemam nikakav model, slikam šta želim, kako umem i koliko hoću. Najviše se odmaram dok slikam. Stanem pred stalak, tema je uvek spremna u meni, počnem od sredine i ruka sama klizi po platnu“, govorila je umetnica.
Zuzana Halupova nije imala dece. Možda su upravo zato ona bila glavni motiv i prepoznatljiv pečat njenog stvaralaštva. Na svojim platnima je materijalizovala dečji svet.
„Decu slikam od samog početka. Pošto svoje nisam imala, radovala sam se onoj sa mojih slika. Teme sa decom su neiscrpne. Ona su na ulici, pored reke, u dvorištu, na livadi, zarumene se, igraju se dok sneg veje, okupljena su oko peći ili stola… Ja i odrasle slikam kao decu: okruglih i rumenih obraza. Tako cela slika izgleda mlado! Na otvaranju jedne od mojih izložbi izvesni publicista je izjavio da me smatra najpopularnijom slikarkom dečje duše u naivnom slikarstvu.“
Atelje Zuzane Halupove su činili samo jedna stolica i stalak pored kuhinjskog prozora, gde je provodila najveći deo dana. Miris kolača i kupusa uvek se mešao sa mirisom uljanih boja. Na otomanu pored nje neretko bi sedele komšinice ili rođake kojima bi, dok slika, pričala o svojim putovanjima i doživljajima po svetu. Halupova je bila veoma druželjubiva i njena kuća je uvek bila puna gostiju.
„Vrata moje kuće nikada nisu zatvorena. Radujem se punoj kući, posetiocima i rečima hvale. Žao mi je svake slike. Često neke na rastanku pomilujem. Svaka je slika kao moje dete. Posećuju me uvaženi ljudi: državnici, političari, glumci… Ne pamtim imena svih. Imam album sa tri hiljade posetilaca, hrpe fotografija, ali to je tek delić onoga što mi je ostalo u znak sećanja na one koji su prešli prag mog doma. Najbitnije je da se gostima sviđaju moje slike i što vidim radost u njihovim očima.“
LITERATURA:
Zuzana Chalupová / [text Ivan Melicherčík, Jarmila Ćendićová ; fotografie Anton Fiala ; preklady Mária Kutláková, Milica Lađević, Beba Gavrilović, Linda Krstajić, Ladislav Kováč ; bibliografia Ján Špringeĺ]. Kovačica : Galéria Babka, 1994.
Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.
Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.
У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).
Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.
Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.
Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.
Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).
Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).
Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.
Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.
УЛОГЕ
Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.
Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.
Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.
Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.
Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73
Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.
Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.
Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.
Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.
Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.
Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.
Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.
Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.
Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.
Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.
Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.
Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.
Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.
Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.
** две улоге у представи
*** три улоге у представи
Izvor : Monografija Dobrile Novkov Sve moje vile, Fondacija Aleksandar Cole Marić – MC OLDMAN, 2022.
(1858–1880)
Зденка Валент Белић
Албина Подградска је рођена у Новом Саду 1858. године, где је њен отац био професор филологије и филозофије у српској гимназији. Иако пореклом Словакиња (словачки облик њеног имена је: Albína Podhradská), кћи словачког драмског писца и песника, Јосипа Подградског (словачки облик имена: Jozef Podhradský), њено име значајно је пре свега у контексту српске књижевности.
Рођена је у првом браку Јосифа Подградског и имала је осморо браће и сестара. Од рођене мајке Јулијане: Владимира, Платона и Јулију Олгу као и Марију, Милана, Људмилу, Паулину и Ему. Што је са децом из првог брака и Албином било укупно деветоро.
Подградска је написала само један драмски текст Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. који је значајан због тога што је реч о најстаријој, за сада познатој и сачуваној драми, чија је ауторка жена и која је написана на српском језику. На корицама њене посмртно објављене књиге пише: „Умрла је управо када се ова књижица штампала 30. марта у 21. години у Сомбору. Пореклом Словакиња“. Испод назначене цене и стилизованог крстића дописано је: „Чиста добит од ове књижице, по ауторкиној жељи коју је изговорила непосредно пре смрти, намењена је да се на њеном гробу крст постави.“
Албина Подградска је 1864. године завршила основну школу у Новом Саду, затим четири разреда девојачке школе. Српску учитељску школу је уписала у Сомбору 1874. године и завршила ју је након трогодишњег школовања 1877. године. Након што је положила учитељски испит 1878. године, вратила се у Нови Сад и овде је написала драму Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. и положила државни стручни испит, али никада није радила, односно није била запослена. Већ 1880. године отишла је у Сомбор и тамо је умрла 30. марта 1880. године а два дан касније сахрањена.
У матичној књизи крштених српске православне цркве пише да је Албина као неудата 30. јуна 1797. родила сина Петра, који је био крштен 28. јула те године. Отац детета је уписан као непознат, а мајка и син су били лутеранске вероисповести, што је занимљив податак с обзиром да је њен отац, Јосиф Подградски, одмах по доласку на ове просторе, 1964. године у манастиру Ковиљ прешао на православну вероисповест. Петер није доживео трећи рођендан, умро је 16. марта 1880, a две недеље касније 18. марта према старом црквеном календару (30. марта по грегоријанском) од тифуса умрла је и Албина са двадесет и једном годином. Сахрањена је на Светом успенском општом гробљу, како је уписано у Књизи умрлих Српске православне цркве.
Подградској комад са певањем Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878. садржи елементе мелодраме, дидактичке тенденције и има изразито сентименталну интонацију. Ауторкин однос према Србима је ангажован и идеолошки обојен. Радња комада се одиграва у српском окружењу у Војводини а главне јунакиње су Српкиње – мајка и ћерка – избеглице из Босне које траже уточиште и нови дом у Војводини у немирним временима босанскохерцеговачког устанка (1875–1878). Подградска пише о патњама српског народа и других словенских народа као маргинализованим европским народима. Албина Подградска је инспирацију нашла у народној традицији а песме, које су део комада, написане су у народном духу:
„Народни хор,
Плач се чује преко Дрине,
И уздисаји из дубине,
Плаче Босна кроз плач јеца
И по Босни српска деца
Где сте Срби браћо мила,
Сатрће вас турска сила,
Не видите жалост Босне,
И зулуме те несносне.
С нама Турчин располаже,
Устај, устај српски књаже;
Турска рука Србе гони,
А ти с Дрине војску склони.
Знате браћо шта су јади
Како плачу сирочади,
и у туђе земље беже,
помози нам српски кнеже.
Херцеговци гину сами
Борећи се са низами,
У крви се сваки топи,
ма да живе у Европи“
(Подградска, 1880 : 14)
Сем позивања на народну књижевност, Подградска помиње и Бранка Радичевића. У драмском делу Албине Подградске уочљив је утицај поетике њеног оца, чије су све драме написане у стиховима (Холуби и Шулек (Holuby a Šulek, 1850), Планина изгубљене наде (Hora stratenej nádeje, 1865), Дична Скаличанка или Ах, ти људски језици, то су страшне навике (Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, 1864), Лепосава и њено губилиште или Новгородске комендије (1869), Одбрана и слава наше Татре (Obrana a sláva našej Tatry, 1882), Избачени студент код Скале (Vyhodený študent pri Skale, 1882) и Трагедија Татре (Tragédia Tatry, 2009, 2012, 2013, 2014).
Сем формалних сличности са очевом поетиком, на основу ове драме видимо да је Подградска била поборница словенског јединства. Примарну ауторску инспирацију налази у приказивању маргинализованог положаја Словена у Европи. Залаже се за ослобађање од „европске деморализације“. У модерној Европи види само претње и има према њој скептичан став: „Ми, Словени сваком желимо добро – нама га не жели нико“ (Подградска, 1880 : 18). У комаду Сирота Милева… ауторка конфронтира две различите српске средине и два менталитета. С једне стране су босански, а с друге војвођански Срби. Прва средина и њене вредности су по схватању ауторке позитивније, зато што су конзервативније и, како она сматра, представљају аутентичне словенске вредности, док другу средину и менталитет млада ауторка критикује, пошто у њој увиђа помодарство и утицај страног размишљања.
Подградска је приказала слику мултиетничке средине. Иако је главни део текста написан на српским језику, у њеној драми налазе се реплике на мађарском, словачком и ромском језику. Писала је о актуелним савременим политичким и културним темама, што је с обзиром на њене младе године необично.
У време када је Подградска живела, на Балкану је било прилично немирно. У Босни и Херцеговини се дигао устанак против Турака (1875), а годину дана касније Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској. Касније им се прикључила Русија (1877–1878). Шездесетих година 19. века у Русији се проширио панславистички покрет. Подградска је заговарала панславистичке идеје и у драми пише да је босански, херцеговачки, црногорски и српски дух један те исти и да је његова одлика да помаже несрећницима, да свакоме жели и да му чини добро.
Занимљив је начин на који се Албинa Подградска бави колективним идентитетима формираним у интеракцији с другим идентитетима, а који је повезан са језичним, националним, културним и другим елементима.
Као прва о Албини Подградској је писала Др Нада Савковић у тексту Први и једини драмски текст Албине Подградске.
ЛИТЕРАТУРА:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1–2. s. 28 – 39.
ВАЛЕНТ БЕЛИЋ, Зденка: Слика Срба у словачкој књижевности. Нови Сад, Матица српска, Архив Војводине, 2022.
(1941-1996)
Silvia Dražić
Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima “učestvovala u u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove “mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo (“Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkavanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. “Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo ’ne talasaj’, a na brodu izvučenom na suvo ’Tribina mladih’. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).
