Významné jubileum – 125 rokov od narodenia Zuzky Medveďovej
Mgr. Anna Séčová-Pintírová
Žena, ktorá naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie
„Ja, akademická maliarka Zuzka Medveďová z Petrovca, celé svoje dielo, ktoré som vytvorila pod vysokým báčanským nebom a tak čudesne krásne kopiacimi sa oblakmi nad žatevnými poľami mojej Podhory a rodiska, teraz životom a prácou uzavreté venúvam svojim drahým rodákom, Petrovčanom a krajanom v Juhoslávii. S veľkou láskou a zriekaním som ho tvorila a do ich lásky ho porúčam. Nech ho milujú s takou láskou ako som ja milovala ich.”
Zuzka stále túžila po svojom rodisku, pravidelne prichádzala do Petrovca do rodičovského domu, a ku koncu života si priala svoje dielo zanechať svojim spoluobčanom. Dňa 19. novembra 1984 Zuzku v Bratislave navštívila delegácia z Báčskeho Petrovca v zložení: Ondrej Dudáš, Miroslav Pucovský a profesor Pavel Mučaji s manželkou Xéniou. Za prítomnosti štátnej notárky urobila sa zmena v testamente tak, že všetky umelecké diela budú súčasťou Galérie Zuzky Medveďovej, ktorá by sa mala v budúcnosti otvoriť.[1] Umelecký závet napísal Pavel Mučaji a Zuzka Medveďová ho s radosťou schválila. Tento závet je vypísaný na mramorovej platni pri vchode do Galérie Zuzky Medveďovej. Na tento spôsob si diela Zuzky Medveďovej našli miesto medzi ľuďmi. „Slováci v Juhoslávii mali ich radi. Ona naučila Petrovčanov mať radi výtvarné umenie.“[2]
Život akademickej maliarky Zuzky Medveďovej
Akademická maliarka Zuzka Medveďová sa narodila pred 125 rokmi 5. októbra 1897 v Báčskom Petrovci v roľníckej rodine. Zuzka dostala talent do vienka a za pomoci učiteľov a podporovateľov ho vedela zdokonaľovať a usmerňovať na pravú cestu. Už ako žiačka základnej školy sa venovala kresleniu v triede učiteľa Michala Kellembergera a v tom sa jej darilo viac ako iným deťom. Po základnej škole sa popri domácich prácach a prácach v poli venovala svoj- mu koníčku a pokračovala v kreslení a maľovaní. Na odporúčanie a s podporou učiteľov a nášho prvého akademického maliara Karola Miloslava Lehotského sa Zuzka rozhodla urobiť krok v školení vo výtvarníctve, samozrejme, s povolením rodičov. Začiatkom minulého storočia nebolo celkom bežné, aby dievča z dedinského prostredia šlo študovať, a preto bolo potrebné dosť času učiteľom na presvedčovanie Zuzkiných rodičov, aby to povolili. V rokoch 1920 – 1922 bola na školení u profesora Ferdinanda Engelmüllera v Prahe, ktorý v odporúčaní na prijatie na akadémiu v Berlíne v liste napísanom 11. 10. 1922 v Prahe píše: „Zuzka Medveďová z Juhoslávie študovala v rokoch 1920, 1921, 1922 ako štátna štipendistka na umeleckej škole maliara Engelmüllera, bola usilovná a pravidelne navštevovala školu.“[3] V tejto umeleckej škole sa najviac venovala a zdokonaľovala v kreslení a maľovaní zátiší, portrétu a aktu.[4]
Zuzkine umelecké školenie sa začalo príchodom do Prahy. Podľa údajov Pavla Mučajiho Zuzka a rodina Dr. Guču do Prahy pricestovali 16. januára 1921.[5] Ako autor pokračuje, o tri dni už bola v škole u profesora Engelmüllera a jeho pani manželka jej našla vhodné bývanie s krásnym výhľadom na mesto. V škole všetko sledovala s nadšením a rýchlo vpíjala nové poznatky a o živote v Prahe pravidelne informovala svojich príbuzných. Z domu dostávala peniaze a skromne ich míňala. Korešpondecia s domom a rodičmi bola rozvinutá aj vďaka známostiam a pánom obchodníkom z Petrovca, ktorí pravidelne prichádzali do Prahy a prinášali jej z domu listy.
V roku 1922 sa pokúsila dostať na školenie do Berlína, pričom jej profesor Ferdinand Engelmüller písal odporúčanie. Tento pokus sa jej nepodaril pre nedostatočné poznanie nemeckého jazyka, a tak sa pre nedostatok prostriedkov na život a školenie v Prahe Zuzka musela vrátiť domov.[6] Avšak dlho nepobudla doma a už v školskom roku 1922/23 sa dostala na Umeleckú fakultu Univerzity Kráľovstva Srbov, Chorvátov a Slovincov, Akadémie pre umenie a umelecký priemysel (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). V Záhrebe sa školila u profesorov Tomislava Krizmana, Dr. Šenoa, prof. Hoekera, prof. Dr. Kovačeviča ako i prof. Valdes Rudolfa. Na štúdiách preukázala svoj umelecký talent, vyjadrovala sa meritórne a skúšky vykonala s vyznamenaním.[7]
Konečne v roku 1923 bola prijatá na Akadémiu výtvarného umenia v Prahe[8] a finančne bola podporená štipendiom Ministerstva školstva a národnej osvety, ktoré dostávala v rokoch 1924–1929. Štipendium bolo vo výške 400 Kč každého prvého v mesiaci na rektoráte od 1. septembra do 30. júna daného školského roku. Štipendium získala naj- mä za pomoci učiteľa Júliusa Kubániho, keďže on písal listy na veľvyslanectvo a na rôzne iné adresy s prosbou a odporúčaním, aby Zuzke bolo udelené štipendium. Jedna z podmienok, že jej bolo udelené štipendium, bola, a ktorá sa spomína je, že sa po úspešnom ukončení akadémie zamestná na gymnáziu ako profesorka kreslenia.[9] Zuzka si svoje povinnosti na štúdiách poctivo vykonávala. V triede profesora Jozefa Loukotu, maliara oddaného akademizmu a výjavom z občianskeho života.[10] Ďalšie dva roky bola u profesora Jakuba Obrovského čím mohla zdokonaliť jej najbližší tematický okruh: portrétnu maľbu a žáner maľby z ľudového života. Od roku 1927 triedu prevzal kreslič a grafik Max Švabinský. Štúdium ukončila v roku 1928 а po absolvovaní jeden čestný rok bola na akadémii u profesora Švabinského (1929).
Po štúdiách
I keď povahou pokorná a tichá, predsa sa pomaly zapájala do spoločenského života a mala veľký záujem o kultúrne diania v jej okolí. K tomu prispeli v najväčšej miere jej profesori s rodinami, ktorí žili veľmi čulým spoločenským životom a ktorí ju pozývali do svojich domov pri každej príležitosti, na výlety do okolia Prahy, na výstavy, koncerty, do múzeí, do divadla alebo na posedenie do reštaurácie.[11] Všetci sa divili jej smelosti, ktorú videli v tom, že opustila dom, rodičov a prostredie a prišla na štúdiá maliarstva. Bol to významný krok a príklad emancipácie žien začiatkom 20. storočia v období, v ktorom sa len hŕstka žien opovážila urobiť rázne kroky. Zuzka je jedna z nich, lebo sa rozhodla ísť za svojím snom a tak prekročiť hranicu svojho domova a prostredia, ktoré poznala.
Už počas štúdia sa dostala do vysokej spoločnosti v Prahe, čo jej pomohlo získať dobré príležitosti na privyrobenie a zabezpečenie dodatočných financií. Tak napríklad v roku 1928 na pozvanie prezidenta Masaryka pobudla v Topoľčiankach, aby namaľovala portrét prezidenta a jeho dcéry Alice. V rokoch 1928 a 1929 často navštevovala Banskú Bystricu s cieľom portrétovania pravotára Fábryho a kamarátenia sa s jeho manželkou publicistkou a prekladateľkou Blankou, ktorá pochádzala z Juhoslávie.
V roku 1929 bola v Prahe, lebo maľovala portréty Rupeldovcov. V Bratislave maľovala portrét rodiny Žuffovcov. Aj popri maľovaní už započatých obrazov si hľadala ďalšiu robotu. V Korytnici na Slovensku bola v rokoch 1930 a 1931, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1932 bola v Padine a vo Vrbase, kde vypracovala obraz záhrady doktorovej pani manželky. V roku 1934 pracovala pre profesora vo Vršci Dr. Ignjata Bokuru. V rokoch 1934 a 1935 maľovala v Trenčíne: portrét Janka Zemana, evanjelického farára, politika a kultúrneho dejateľa, Igora Pietra, riaditeľa Tatrabanky, kresbu pre 17. pluk, portrét Victora de la Rue, riaditeľa, ktorý je jeden z prvých portrétov v Trenčíne. V roku 1935 pracovala v Ružomberku a Korytnici, zábery ktorých sú zachytené na olejomaľbách a nachádzajú sa okrem iných v Galérii Zuzky Medveďovej.[12]
Po ukončení štúdia sa Zuzka síce vrátila do Petrovca, ale značnú časť roka strávila vo vtedaj- šom Československu. Vidíme to podľa korešpondecie, na ktorej sú uvedené jej adresy bývania a zistili sme toto: u brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Takto hovorila pre časopis Živena: „Ináče teraz bývam zväčša v Petrovci. Nič mi ani tu neprekáža, aby som nemohla pracovať, najmä keď teraz spracovávam tunajšie námety. Ale časom žiada sa človeku osviežiť si zmysly a ducha a vtedy ma zlákajú hory, more a zmiznem odtiaľto.“[13] V tridsiatych rokoch 20. storočia mala Medveďová otvorený ateliér v Prahe.[14]
Ako sa dozvedáme čítajúc listy a sledujúc jej cestičky, v roku 1936 pracovala v Trenčíne, Prie- vidzi a v Prahe, odkiaľ posielala domov peniaze. V roku 1936 poslala sestre Márii Spevákovej 7100 dinárov na kúpu vinice[15]. V tom istom roku maľovala i portrét Dr. Milana Hodžu.
V rokoch 1937 a 1938 bola často ubytovaná v hoteli Sršeň v Ružomberku. Práce mala dosť, takže v tom období posielala rodičom každý mesiac pomoc, čo vidno z finančných prevodov.
V roku 1938 mala objednávku od Slovenského národného domu v Kysáči na vyhotovenie diplomu pre potreby tohto domu. V tom istom roku vypracovala množstvo kresieb do učebníc a návrh obálok. Tiež i 36 perokresieb pre kalendár, ktoré zaslala domov z Prahy po Andrejovi Siráckom. Do Prahy jej písali aj objednávku na obraz okresného náčelníka Dr. Eduarda Galvanka (Trenčín).
Zaujímavosťou medzi dokumentmi v Zuzkinej pozostalosti sú napríklad účty z rôznych podnikov. Počas štúdia, ako i neskôr, materiál a všetky maliarske potreby si Zuzka kupovala v Prahe v predajni Jaroslava Novotného na Fochovej ulici číslo 45. Svedčia o tom účty, ktoré si zachovala, a ktoré sa nachádzajú vo fonde.
Zuzka bola charakterovo dobrosrdečná, pokorná, vďačná. Veľmi sa starala o svojich rodičov, a preto im po ukončení štúdia finančne pomáhala. Pravidelne im posielala peniaze, koľko mohla, a to na drevo, uhlie,[16] a tiež im pri príchode domov prinášala oblečenie, obuv od Baťu, stuhy na ľudový kroj. Hlavnou črtou jej osobnosti bolo azda to, že sa nevedela na ľudí hnevať, nevedela ľudí nenávidieť a pamätať na nich v zlom. Všetko im vedela v okamihu odpustiť, ako spomína Pavel Mučaji vo svojej knihe o Zuzkinom živote.[17]
Zuzka bola veľmi vzdelaná, zaujímalo ju všetko a najmä umenie, dejiny, archeológia, satira. Bola informovaná a rozhľadená. Čítala tlač pre ženy, literárne a spoločenské noviny a časopisy a sledovala najaktuálnejšie výstavy v Prahe a v jej okolí, ako i vo Viedni. O tomto nám hovorí dokumentačná pozostalosť, v ktorej sa nachádza množstvo pozvánok na výstavy, katalógov výstav, novín a časopisov. Už od roku 1922 bola členkou slovenského spolku Detvan, kam si chodila vypožičiavať knihy na čítanie. V určitom období bola podporovateľkou časopisu Živena, lebo sa aj osobne poznala s autorkami príspevkov a kultúrnymi dejateľkami. Čítala Slovenské pohľady, Elán, časopis pre literatúru a umenie, Kvítek, Trn, Vesnu, Letem Světem, České slovo a iné. Finančným príspevkom podporovala činnosť Matice slovenskej v Juhoslávii, ako vidno zo zápisu pokladníka Ivana Grúnika z roku 1934.
V čase svojho študijného pobytu v Prahe či neskôr počas celého života si písala s poprednými slovenskými ženami, a to s dcérou Jána Čajaka, pani Gučovou, pani Mičátkovou, pani Oľgou Babylonovou a inými. Tieto priateľské vzťahy boli dlhodobé a obohacovali ju. A tak sa rada stretávala a kamarátila s Garajovcami a Mučajiovcami. Ku Garajovcom chodila k moru do Dubrovníka a Mučajiovcov navštevovala v Petrovci.
Výstavná činnosť
Širšia verejnosť si ju ako nádejnú výtvarníčku prvýkrát všimla počas Národného zhromaždenia, čiže prvých Slovenských národných slávností v Petrovci 28. augusta 1919 na výstave obrazov a ručných prác, ktorú zorganizoval s petrovskými ženami prvý akademický maliar z radov vojvodinských Slovákov Karol Miloslav Lehotský (1879–1929).[18]
Prvá príležitosť predstaviť svoje práce mimo Petrovca sa vyskytla v lete roku 1920 pri organizovaní Radišovej výstavy národného umenia v Záhrebe.[19] Na tejto výstave ľudových výšiviek z celej Juhoslávie boli prezentované slovenské výšivky z Petrovca a spolu s nimi aj práce Zuzky Medveďovej, a to olejomaľby (Slovenská izba). Práce potom prevzala v Novom Sade Štefánia Mičátková a usporiadala z nich výstavu i v Novom Sade.
Zuzka mala svoju prvú samostatnú výstavu v rodnom Petrovci počas štvrtých Slovenských národných slávností 3. – 4. septembra 1922 v budove vtedajše štátnej školy (gymnázia) na Širokej ulici.V tej budove sa dnes nachádza jej galéria. Na tejto výstave veru mala čo ukázať, a tak vystavila 95 prác, z čoho 40 olejomalieb.
Počas Slovenských národných slávností v roku 1924 v Petrovci Zuzka Medveďová vystavovala znovu, ale už ako absolventka 1. ročníka akadémie. Výstava sa uskutočnila v priestoroch gymnázia.[20] Zuzkine práce boli umiestnené v jednej učebni spolu s tlačenými obrazmi z Kníhtlačiarne, účastinnej spoločnosti z Petrovca.
Po ukončení štúdia a návrate domov sa začala jej výstavná činnosť v Petrovci a okolí. Pri príležitosti osláv 10. výročia založenia Spolku československých žien v Juhoslávii Zuzka mala výstavu v Základnej škole v Kysáči 31. mája 1931. V tom istom roku počas Slovenských národných slávností v Petrovci mala tiež výstavu, na ktorej v dvoch miestnostiach vystavila 120 rôznych obrazov. Súčasťou výstavy boli olejomaľby slovenského ľudového kroja, ktoré namaľovala pre Slovenské múzeum v Martine. Okrem toho vystavila svoje najnovšie práce, a to krajinky zo Splitu z pobrežia Jadranského mora.[21] V tomto období maliarka mala výstavy v Kovačici a Kocure, kde vystavila dvadsať obrazov, na ktorých boli znázornené ľudové kroje, žatva, kvety a zátišie.
Výstavná činnosť Zuzky Medveďovej nebola usmernená len na prostredie v Juhoslávii, ale maliarka rovnako vystavovala aj v Československu na kolektívnych výstavách alebo samostatne. Tak v roku 1933 vystavovala v Bojniciach, tiež v Prievidzi, kde bolo prezentovaných 19 obrazov. V tom istom roku mala výstavu v Novom Sade, a pre túto výstavu si zapožičiavala rámy na obrazy. Podľa zoznamu mala vystavených 32 prác, medzi ktorými bola Slovenská svadba, Orgován, Begónie, Hrozno, Portrét pani Mičátkovej a Portrét Dr. B. Miladinovića.[22]
V roku 1934 Spolok slavianskych žien v Trenčíne zorganizoval výstavu Zuzkiných obrazov vo veľkej dvorane hotela Tatra. Výstava mala dva ciele: prezentovať výtvarné umenie slovenskej ženy a pestovať blízke vzťahy s bratskou Juhosláviou, ako sa písalo v dobovej tlači. Na výstave sa prihovorila predsedníčka spolku pani Mičátková, ktorá hovorila o Zuzkinej umeleckej tvorbe, snahe o umelecké vzdelávanie a o jej živote. Okrem nej hovorili Dr. E. Galvánek, Ján Zeman a Ondrej Marsina. Návštevníci si s oduševnením pozreli 40 obrazov, a to krajinky, zátišia, národopisné motívy a portréty (dvojmetrové plátno rodiny Žuffovej, ako i portréty Ruppeldovcov, Zemanovcov, Fábryovcov). Záujem vzbudila busta kráľa Alexandra Zjednotiteľa (v súčasnosti nemáme údaje, kde sa ona nachádza).[23] Všeobecný dojem bol, že maliarka ukázala svoj majstrovský talent a výstava bola výnimočnou kultúrnou udalosťou v Trenčíne.
V Prahe v roku 1937 vystavovala spolu so slovenskými umelcami. Od roku 1940 sa v Bratislave pravidelne zúčastňovala na kolektívnych výstavách v rokoch 1947, 1948 a 1952. V roku 1942 bola členkou Bloku slovenských výtvarníkov, neskôr členkou spolku Bohúň a po utvorení Zväzu slovenských výtvarných umelcov jeho členkou. Na Konkurze na vypracovanie historického cyklu získala prvú cenu a onedlho bola prijatá do Zväzu výtvarných umelcov Československa.[24] V rokoch 1942 – 43 maľovala zložité historické kompozície zo života starých Slovanov, a to Krst kniežaťa Pribinu (1942) a Smrť sv. Metoda (1943).[25]
V roku 1956 bola pripravovaná výstava v Piešťanoch, na ktorej sa mal zúčastniť prezident Tito, ako Zuzka uvádza v liste, ale nemáme údaj, či sa táto udalosť uskutočnila.
Pri príležitosti maliarkiných sedemdesiatin v Petrovci bola usporiadaná výstava Výber z prác v Národnom múzeu dňa 15. októbra 1967 v organizácii Kultúrnej jesene. Na výstave bolo vystavených 42 prác, olejomalieb, pastelov a štúdií k portrétu, tiež niekoľko kresieb, ilustrácií a fotografií prác vo vitríne. Ďalšie jej práce si záujemcovia mohli pozrieť v Stálej galérii v rodnom dome Zuzky Medveďovej, ako sa uvádza v katalógu výstavy.[26] Pri tejto významnej príležitosti Zuzka darovala obrazy múzeu, kultúrnemu domu i zhromaždeniu obce. Výbor Kultúrnej jesene v Báčskom Petrovci sa rozhodol odmeniť Zuzku za umelecké snahy finančnou sumou 150 tisíc dinárov. V rozhodnutí uviedli, že Zuzka túto odmenu získala “za vysoké umelecké prejavy a zobrazenie nášho ľudu”.[27] Rozhodnutie podpísal predseda výboru Ján Šimo a tajomník Andrej Privratský.
V roku 1972 pri príležitosti jej 75. narodenín mala Retrospektívnu výstavu obrazov otvorenú 22. októbra v Národnom múzeu v Petrovci. Na výstave boli práce zo štúdií, potréty, krajinky, kvety a zátišia, ako i obrazy s národopisnou tematikou.[28] Návštevníci si mohli pozrieť aj obrazy v jej rodnom dome na Ulici generála Štefánika číslo 20 v Petrovci.
K jej 80. narodeninám v roku 1977 Slovenská redakcia Televízie Nový Sad nakrútila o nej film a zároveň bola v Petrovci sprístupnená jej výstava.[29]
Ocenenia
Významné ocenenie Medveďová získala v roku 1942 od Ministerstva školstva za obrazy s námetmi slovenskej histórie.
Roku 1982 Zhromaždenie Obce Báčsky Petrovec jej udelilo Októbrovú cenu za jej umelecké dielo.
Umelecká pozostalosť
Dokumentačná a umelecká pozostalosť Zuzky Medveďovej sa v najväčšom počte nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Diela Zuzky Medveďovej sa dnes nachádzajú aj v Slovenskej národnej galérii v Bratislave, Galérii mesta Bratislava, Galérii P. M. Bohúňa v Liptovskom Mikuláši, Nitrianskej galérii, Slovenskom národnom múzeu – Historickom múzeu v Bratislave a v múzeu v Martine, Trenčianskom múzeu, Liptovskom múzeu a v ďalších verejných a súkromných zbierkach.
Monografie o Zuzke Medveďovej
Podľa zistení v rozhovore s kolegami z múzeí v Srbsku a analýzou literatúry môžeme uzavrieť, že Zuzku Medveďovú odborná a širšia verejnosť nepozná nadostač alebo nepozná vôbec. Podľa doterajšieho výskumu zisťujeme, že o Zuzke písala dobová tlač ako o žene, úspešnej výtvarníčke, o jej výstavách… Nakoľko vieme, v odbornej literatúre sa jej osobnosť nespomína, a ak sa aj spomína, tak iba ojedinele. K tomuto sa nastoľuje otázka: Prečo? Prečo sme tak rýchlo zabudli na našu významnú umelkyňu, na ženu, ktorá študovala v európskych mestách, žila a pracovala v dvoch štátoch? A tu by sme mohli diskutovať v rôznych smeroch.
O živote a diele Zuzky Medveďovej sú vypracované dve monografie, ktoré sú dokladom toho, že maliarka výrazne prekročila rámec svojho dolnozemského bytia. V roku 1997 bola vydaná monografia pod názvom Zuzka Medveďová Výtvarné dielo autorov Jána Kišgeciho a Vladimíra Valentíka. Vyšla ako prvý zväzok v Edícii Ateliér vo vydavateľstve Kultúra v Báčskom Petrovci, ISBN 86-7103-142-x.
Ďalšia monografia vyšla pod názvom Reminiscencie na prvú slovenskú akademickú maliarku Zuzku Medveďovú, ktorú iniciovala a finančne podporila Naďa Micherová- Žuffová.
Ďalšie odborné spracovanie umeleckého diela sa nachádza v zborníku Výtvarné umenie Slovákov v Juhoslávii, ktorý vyšiel pri príležitosti stého výročia narodenia akademickej maliarky, tiež v zborníku z výtvarníckeho snemovania 30 rokov Galérie Zuzky Medveďovej vo vydaní Múzea vojvodinských Slovákov a i ojedinele v zborníkoch z medzinárodných konferencií v Nadlaku, ktoré organizuje Kultúrna a vedecká spoločnosť Ivana Krasku a Demokratický zväz Slovákov a Čechov v Rumunsku. Príspevky o Zuzke Medveďovej vyšli i v iných nespomenutých publikáciách z pera znalca života a diela Zuzky Medveďovej Vladimíra Valentíka a spisovateľa Pavla Mučajiho. Ojedinele nachádzame príspevky o Medveďovej v mesačníku pre literatúru a umenie Nový život, a to v 60. – 70. rokoch minulého storočia.
Na záver
Od roku 1972 sa Zuzka Medveďová kamarátila s Helenou Velickou, ktorá bola jej oporou, duchovnou i fyzickou, a ktorá sa starala o Zuzku do svojej smrti. Zuzka každú nedeľu chodila k Velickovcom na obed, často tam oddychovala a oni sa o ňu starali. Helena jej dennodenne do ateliéru nosievala jedlo a prala jej bielizeň. Do starostlivosti o Zuzku bol zapojený i Helenin manžel Rudolf Velický, ktorý vybavoval všetky jej písomnosti, lebo bol úradne splnomocnený riadiť tieto veci. Manželia Velickovci vykonávali to bez akejkoľvek úhrady, nezištne, a takto pomáhali svojej kamarátke v núdzi. Veľkou Zuzkinou oporou bola Elenka Stréblová, rodená Medveďová, dcéra brata Zuzky Medveďovej, ktorá žila v Rudnej pri Prahe. V liste Velického zo dňa 29. 1. 1985 sa medziiným píše: „jedine ona so svojím láskavým manželom sa neprestajne zaujíma o jej život, často telefonuje… neraz obaja prišli autom po ňu a odviezli si ju k sebe do Prahy.“ Na sklonku života v zložitej zdravotnej situácii Zuzke pomáhal pán Velický v spolupráci s MUDr. Karolom Šiškom, ktorí urobili všetky kroky, aby sa jej dostala najlepšia lekárska opatera v každom liečebnom ústave. Zuzku Medveďovú liečili v sanatóriu v Krásnej Hôrke, na geriatrickom oddelení v Lehniciach, Biskupiciach a na psychiatrickom ústave v Pezinku. Roky života a cukrovka zapríčinili odchod našej veľkej a skromnej umelkyne.
Najbližší príbuzní – Elena Stréblová, r. Medveďová, neter, Milan Medveď, synovec, Štefan Zorňan, synovec, Pavel Spevák, synovec, a rodina Rudolfa Velického na oznámení o Zuzkinej smrti napísali: „Zuzka Medveďová, akademická maliarka zo školy prof. Maxa Švabinského na Akadémii výtvarných umení v Prahe, od roku 1940 tvoriaca v Bratislave, portrétistka popredných našich dejateľov, členka Zväzu slovenských výtvarných umelcov – odišla z tejto časnosti do blaženej Večnosti pokojne, odovzdaná do vôle Všemohúceho 11. februára 1985 a zanecháva po sebe nehynúcu, žiarivú pamiatku.“ Rozlúčka bola na bratislavskom krematóriu 19. februára 1985.
Na žiadosť samotnej Zuzky Medveďovej, aby bola pochovaná na petrovskom cintoríne, urna s popolom bola prinesená do Petrovca. Priniesli ju členovia delegácie Báčskopetrovskej obce, ktorí sa zúčastnili na pohrebe v Bratislave. Rozlúčka s akademickou maliarkou v jej Petrovci sa začala komemoráciou v slávnostnej sieni Vzdelávacieho strediska Jána Kollára 20. februára 1985. Na tomto zoskupení o živote a bohatom umeleckom diele hovoril náš spisovateľ a ctiteľ umenia Zuzky Medveďovej Paľo Sabo-Bohuš.[30] V nedeľu 3. marca urna bola verejnosti sprístupnená (v deň pohrebu, v malej sieni Domu kultúry). Pri nej sa striedali čestné stráže žiakov a pracovníkov vo verejnej službe a v kultúre. Pohreb sa konal na nádvorí Domu kultúry. Urnu Zuzky Medveďovej potom uložili do spoločnej hrobky s jej rodičmi v starej časti petrovského cintorína na jej vlastnú žiadosť. Na pohrebnej rozlúčke zaspieval chór a spevácke skupiny a prihovoril sa prof. Pavel Mučaji a Dr. Samuel Čelovský a nad hrobom sa k verejnosti prihovoril Dr. Andrej Ferko a Martin Jonáš, insitný maliar.[31]
Zuzka Medveďová svojím závetom zanechala Petrovčanom svoju umeleckú pozostalosť. Tento dar je umiestnený v depozitári galérie, pričom boli davnejšie vykonané určité súpisy, ktoré dnes, žiaľ, nemáme k dispozícii. Posledný dôkladný súpis z roku 2020 a spracovanie zbierkových predmetov nám hovorí o presnom počte Zuzkiných diel. Zoznam obsahuje podrobné informácie o jednotlivých dielach: názov, maliarsku techniku, rozmery, prítomnosť či absenciu signatúry, datovanie, opis diela, fotografiu. V depozite sa nachádza úhrnne 708 prác, z toho počtu 414 olejomalieb a kresieb, skíc, štúdií v rôznych technikách (tempera, ceruza, tuš, uhlík) a tiež dve škatule Zuzkiných dokumentov, žiackych zošitov, rôznych účtov, záznamov, výstrižkov z novín a korešpondencie. Tento materiál sa nachádza uložený v depozite a vnímame ho ako dokument o živote Zuzky Medveďovej a dobovej spoločenskej situácii.
Umelecká a dokumentačná pozostalosť, ktorá sa nachádza v Galérii Zuzky Medveďovej Múzea vojvodinských Slovákov nám len čiastočne pomôže spoznať maliarkin osobný život. Odborníkov v oblasti umenia azda zaujme výnimočná žena Zuzka Medveďová a prispejú k ďalšiemu výskumu jeј života a diela. V dokumentácii možno sledovať Zuzkin život v tridsiatych rokoch minulého storočia. Od toho obdobia až po jej smrť sa vo fonde nenachádzajú, žial, žiadne predmety. Veríme, že sa v budúcnosti objavia dokumenty, ktoré nám pomôžu ďalej spracovávať a skúmať život Zuzky Medveďovej. Vo fonde múzea sa nachádza jej kufrík s farbami a štetcami, stojan na obraz a paleta, ale osobné predmety, ktoré by nám sprítomnili jej život, sa, žiaľ, nezachovali.
Na záver sa zamyslíme nad Zuzkinými slovami: “i v týchto ťažkých hospodárskych časoch nemalo by byť slovenskej rodiny, ktorá by nemala obrazy od slovenských maliarov. Veď nemať v domácnosti obraz od nášho maliara, to je iste kultúrna hanba a svedectvo veľmi smutné a zahanbujúce”[32].
Literatúra
Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.
ZDROJE
Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
„SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.
[1] Údaje z listu Rudolfa Velického, právneho zástupcu Zuzky Medveďovej, Bratislava, 29. 1. 1985
[3] Údaj z dokumentačnej pozostalosti. V dostupnej literatúre sa uvádza, že Zuzka prišla do Prahy roku 1921. Žiaľ, tento údaj zatiaľ nevieme overiť. Tiež nemáme doklad o tom, či bola štátnou štipendistkou na tomto školení.
[4] Vo fonde sa nachádzajú kresby z tohto obdobia, hlavne kresby ľudských postáv, skice, štúdie tváre a iné. Výber zo spomenutých kresieb urobil Vladimír Valentík a verejnosti ich predstavil roku 1992 pri príležitosti Slovenských národných slávností v Galérii Zuzky Medveďovej v Báčskom Petrovci. Výstava mala názov Neznáma a známa Zuzka, pričom jednu časť výstavy tvorili už verejnosti známe olejomaľby.
[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, s. 46
[19] Chorvátsky časopis Radiša organizoval v r. 1919 a 1920 podujatie Zagrebački zbor čiže Velesajam na Savskoj cesti s výstavou ručných prác s cieľom propagovania národného ľudového umenia a ručných prác. Výstava sa konala v Umeleckom pavilóne a organizátorkou výstavy bola kultúrna dejateľka Ženka Frangeš. Ženka Frangeš bola jednou zo zakladateliek Ženského združenia pre ochranu a propagovanie chorvátskeho národného remesla a umenia v Záhrebe roku 1913.
[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, s. 23
[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, s. 1
[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, s. 2; J. Z., Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, s. 310-311.
[24] Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, s. 423
Значајан јубилеј – 125 година од рођења Зуске Медвеђове
Маст. Ана Сеч-Пинћир
Čitaj mi. Trajanje 33 minuta
Аутопортрет са палетом, уље на платну, 96 x 72 цм, 1929, инв,не. 33 , МВС
Жена, која је научила Петровчане да воле ликовну уметност
,,Ја, академска сликарка Зуска Медвеђова из Петровца, цело своје дело, које сам створила испод високог бачванског неба и тако чудесно дивних облака који се гомилају над жетвеним њивама мог Подгорја и завичаја, а које је сада животом и радом заокружено, поклањам својим драгим земљацима, Петровчанима и сународницима у Југославији. Стварала сам га са великом љубављу и одрицањем, а њиховоj љубави им га завештавам. Нека га воле оноликом љубављу каквом сам ја волела њих.“
Зуска је непрестано чезнула за својим родним крајем, редовно долазила у Петровац, у кућу својих родитеља, а пред крај живота је пожелела да своје дело остави у аманет суграђанима. Дана 19. новембра 1984. Зуску је у Братислави посетила делегација у саставу: Ондреј Дудаш, Мирослав Пуцовски и професор Павел Мучаји са супругом Ксенијом. У присуству државне нотарке направљена је измена у тестаменту, тако да сва уметничка дела постану део Галерије ,,Зуска Медвеђова“, која би требало да се отвори у будућности.[1] Уметнички тестамент написао је Павел Мучаји, а Зуска Медвеђова га је са радошћу прихватила. Овај тестамент је исписан на мермерној плочи при улазу у Галерију ,,Зуска Медвеђова“. На овај начин су дела Зуске Медвеђове нашлa своје место међу људима. ,,Словаци у Југославији су их волели. Она је научила Петровчане да воле ликовну уметност.“[2]
Словачка свадба у Петровцу, уље на платну, 70 x 150 цм, 1923, инв.број 3, Музеј војвођанских Словака
Живот академске сликарке Зуске Медвеђове
Академска сликарка Зуска Медвеђова се родила пре 125 година, 5. октобра 1897. у Бачком Петровцу, у земљорадничкој породици. Зуска је при рођењу обдарена талентом, а уз помоћ учитеља и подржавалаца је умела да га унапређује и усмерава на прави пут. Још као ученица основне школе посветила се цртању у разреду учитеља Михала Келембергера, које јој је полазило за руком више него осталој деци. Након завршене основне школе се, поред кућних послова и радова на њиви, посвећивала и своме хобију, настављајући са цртањем и сликањем. По препоруци и уз подршку учитеља и нашег првог академског сликара, Карола Милослава Лехотског, Зуска је одлучила да направи први корак у ликовном образовању, наравно, уз дозволу родитеља. Почетком прошлог века није баш било уобичајено да девојка из сеоске средине крене на студије, те је због тога Зускиним учитељима требало доста времена да убеде њене родитеље да то дозволе. У периоду од 1920. до 1922. године школовала се код професора Фердинанда Енгелмилера у Прагу, који је у својој препоруци за пријем на академију у Берлину написао следеће: ,,Зуска Медвеђова из Југославије студирала је 1920, 1921. и 1922, као државна стипендисткиња у уметничкој школи професора Енгелмилера, била је вредна и редовно је похађала школу.“[3] У овој уметничкој школи највише се посвећивала и усавршавала у цртању и сликању пејзажа, портрета и акта.[4]
Зускино уметничко школовање је започело њеним доласком у Праг. Према подацима Павела Мучајија, Зуска и породица др Гуче су допутовали у Праг 16. јануара 1921.[5] Како аутор каже, после три дана је већ била у школи, код професора Енгенмилера, а његова супруга јој је пронашла прикладан смештај са дивним погледом на град. У школи је све пратила са усхићењем и брзо упијала нове информације, редовно обавештавајући сво- ју родбину о животу у Прагу. Добијала је новац од породице, скромно га трошећи. Кореспонденција са домовином и родитељима је била развијена и захваљујући познанствима и господом трговцима из Петровца, који су редовно долазили у Праг, доносећи јој писма из завичаја.
Године 1922. Зуска је покушала да се домогне школовања у Берлину, при чему јој је професор Фердинанд Енгелмилер писао препоруку. Овај покушај јој није пошао за руком због недовољног познавања немачког језика, те је због недостатка услова за живот и образовање у Прагу Зуска морала да се врати кући.[6] Ипак, није дуго боравила у завичају, па се већ у школској 1922/23. години обрела на Уметничком факултету Универзитета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Академије за уметност и уметничку индустрију (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). У Загребу се школовала код професора Томислава Кризмана, др Шеное, професора Хоекера, професора доктора Ковачевича, као и код професора Валдеса Рудолфа. На студијама је испољила свој уметнички таленат, одговорно испуњавала обавезе, полажући испите са одличним успехом.[7]
Коначно, 1923. године, примљена је на Академију ликовне уметности у Прагу[8], а материјално је подржана стипендијом Министарства школства и народне просвете, коју је добијала у периоду од 1924. до 1929. године. Стипендија је била у висини од 400 круна, сваког првог дана у месецу, у ректорату, од 1. септембра до 30. јуна текуће школске године. Стипендију је стекла управо захваљујући помоћи учитеља Јулијуса Кубањија, будући да је он писао писма амбасади и на разне друге адресе, са молбом и препоруком да Зуски буде додељена стипендија. Један од помињаних услова да јој се додели стипендија био је да се, након успешно завршене академије, запосли у гимназији као професорка цртања.[9] Зуска је током студирања савесно извршавала своје обавезе у разреду професора Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и појавама из грађанског живота.[10] Следеће две године провела је код професора Јакуба Обровског, код кога је могла да усаврши свој најдражи тематски круг: портретно сликарство и жанр-сцене из народног живота. Од 1927. године, разред је преузео цртач и графичар Макс Швабински. Студије је завршила 1928. године, а након апсолвирања једну почасну годину је боравила на академији код професора Швабинског (1929).
Након студија
Иако по темпераменту смерна и тиха, Зуска се, ипак, полако укључивала у друштвене токове, показујући велико интересовање за културна збивања у свом окружењу. Томе су највише допринели њени професори са породицама, који су живели веома динамичним друштвеним животом, позивајући је у своја домаћинства у свакој пригодној ситуацији: на излете по околини Прага, на изложбе, концерте, у музеје, позоришта или на дружење у ресторан.[11] Сви су се дивили њеној смелости, коју су уочавали у чињеници што је напустила свој дом, породицу и средину, како би похађала студије сликарства. То је представљало значајан корак и пример еманципације жена у 20. столећу, у доба у коме се само мали број жена одважио да начини извесне кораке. Зуска је једна од њих, јер је одлучила да следи свој сан и тако прекорачи праг свога дома и средине коју је познавала.
Још током студија ушла је у високе прашке кругове, што јој је помогло да стекне добре услове за додатну зараду и обезбеђивање додатних материјалних средстава. Тако се, на пример, 1928. године, на позив председника Масарика, обрела у Топољчјанкима, да би насликала његов портрет, као и портрет његове ћерке Алисе. У периоду од 1928. до 1929. године често је посећивала Банску Бистрицу, са циљем портретисања адвоката Фабрија и дружења са његовом супругом, публицисткињом и преводиоцем Бланком, пореклом из Југославије.
Године 1929. боравила је у Прагу јер је сликала портрете чланова породице Рупелд. У Братислави је сликала портрет породице Жуфа. И поред сликања већ започетих потрета, тражила је нови посао. У Коритњици у Словачкој боравила је током 1930. и 1931. године, одакле је породици слала новац. Године 1932. била је у Падини и у Врбасу, где је насликала слику баште докторове супруге, да би 1934. године у Вршцу радила за професора доктора Игњата Бокуру. У периоду од 1934. до 1935. сликала је у Тренчину следеће: портрет Јанка Земана, евангелистичког свештеника, политичара и културног радника; Игора Пијетра, директора Татрабанке; цртеж за 17. пук; портрет Виктора де ла Руе, директора, који представља један од првих портрета у Тренчину. Године 1935. сликала је у Ружoмбероку и Коритњици призоре који су представљени на уљима на платну и налазе се у Галерији ,,Зуска Медвеђова“.[12]
После завршених студија Зуска се, додуше, вратила у Петровац, али је већи део године проводила у тадашњој Чехословачкој. То закључујемо по кореспонденцији на којој се налазе адресе њеног становања, чије називе наводимо у оригиналу: U brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII 8 (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Овако је говорила за часопис ,,Живена“: ,,Иначе сада углавном станујем у Петровцу. Ништа ме ни овде не омета да не бих могла да радим, посебно када обрађујем овдашње теме. Али након одређеног времена, човеку је потребно да освежи своја чула и дух, и тада ме привлаче шуме, море, те нестанем одавде.“[13] Тридесетих година 20. века, Медвеђова је отворила атеље у Прагу.[14]
Како сазнајемо читајући њена писма и следећи њене путеве, 1936. године радила је у Тренчину, Пријевидзи и Прагу, одакле је слала новац породици. Године 1936., послала је сестри Марији Спеваковој 7100 динара за куповину винограда.[15] Те исте године сликала је и портрет др Милана Хоџе.
Милан Хоџа, уље на платну, 111,5 x 89 цм, 1936, инв. број 120 , МВС
Године 1937. и 1938. често је боравила у хотелу ,,Сршењ“ у Ружомбероку. Имала је доста посла, тако да је у том периоду родитељима слала помоћ сваког месеца, што се уочава у финансијским извештајима.
Године 1938. добила је поруџбину од Словачког народног дома у Кисачу за израду дипломе за потребе овог дома. Те исте године израдила је мноштво цртежа за уџбенике и предлог омота. Такође и 36 цртежа пером за календар, које је послала у домовину из Прага по Андреју Сирацком. У Праг су јој слали и поруџбину за слику окружног начелника др Едварда Галванка (Тренчин).
Занимљивост међу документима у Зускиној заоставштини су, на пример, рачуни из разних предузећа. Током студија, као и касније, материјал и све сликарске потрепштине, Зуска је куповала у Прагу, у продавници Јарослава Новотног, у Фоховој улици 45. О томе сведоче рачуни, које је сачувала, а који се налазе у фонду.
Зуска је по карактеру била срдачна, смерна, благодарна. Веома је бринула о својим родитељима и зато им је, по завршетку студија, финансијски помагала. Редовно им је слала новац, колико је могла, и то за дрва, угаљ[16], а такође им је, приликом доласка кући, доносила одећу, обућу из ,,Бате“, врпце за народну ношњу. Главна одлика њене личности била је, изгледа, та, да није умела да се љути на људе, да их презире и памти по злу. Све је знала да им у тренутку опрости, како наводи Павел Мучаји у својој књизи о Зускином животу.[17]
Зуска је била изузетно образована, све ју је занимало, а нарочито уметност, историја, археологија, сатира. Била је информисана и широких видика. Читала је штампу за жене, књижевне и друштвене новине и часописе, пратила најактуелније изложбе у Прагу и његовој околини, као и у Бечу. О томе нам сведочи документациона заоставштина, у ко- јој се налази мноштво позивница за изложбе, каталози изложби, новина и часописа. Већ од 1922. године, постала је чланица Словачког друштва ,,Ђетван“, у које је одлазила да позајмљује књиге за читање. У одређеном периоду је потпомагала часопис ,,Живена“, јер се и лично познавала са ауторкама прилога и културним радницама. Читала је ,,Slovenské pohľady“, ,,Elán“, часопис за културу и уметност, ,,Kvitek“, ,,Trn“, ,,Vesnu“, ,,Letem Světem“, ,,České slovo“ и друго. Финансијски је подржавала делатност Матице словачке у Југославији, што је видљиво из записа благајника Ивана Груњика из 1934. године.
У време студија у Прагу, те и касније током целог живота, дописивала се са напредним Словакињама, и то са ћерком Јана Чајака, госпођом Гучовом, госпођом Мичатковом, госпођом Олгом Бабилоновом и другима. Ти пријатељски односи су били дугорочни и обогаћивали су је. Такође се радо сусретала и дружила са породицама Гарај и Мучаји. Код породице Гарај је одлазила на море у Дубровник, а породицу Мучаји је посећивала у Петровцу.
Изложбена делатност
Шира јавност ју је као уметницу која обећава први пут запазила током Народне скупштине, односно првих Словачких народних свечаности у Петровцу, 28. августа 1919, на изложби слика и ручних радова, коју је заједно са петровачким женама организовао први академски сликар из редова војвођанских Словака, Карол Милослав Лехотски (1879–1929).[18]
Прва прилика да представи своје радове изван Петровца указала јој се током лета 1920. године, приликом организовања ,,Радишине изложбе народне уметности у Загребу“.[19] На овој изложби народних везова из целе Југославије презентовани су словачки везови из Петровца, а заједно са њима и радови Зуске Медвеђове, и то уља на платну (,,Словачка соба“). Радове је, затим, преузела Штефанија Мичаткова, приредивши од њих изложбу и у Новом Саду.
Зуска је имала своју прву самосталну изложбу у родном Петровцу током четвртих Словачких народних свечаности, од 3. до 4. септембра 1922. године, у згради тадашње Државне школе (гимназије) у Широкој улици. У тој згради се данас налази њена галерија. На овој изложби је заиста имала шта да прикаже, те је изложила 95 радова, од којих је било 45 уља на платну.
Године 1924, током Словачких народних свечаности у Петровцу, Зуска је поново излагала, али већ као апсолвенткиња прве године академије. Изложба је уприличена у просторијама гимназије.[20] Зускини радови су били смештени у једну учионицу, заједно са штампаним сликама из деоничарског друштва ,,Kњихтлачјарењ“ (,,Штампарија књига“) из Петровца.
Након завршетка студија и повратка кући, започела је њена изложбена делатност у Петровцу и околини. Приликом прославе 10-те годишњице од оснивања Друштва чехословачких жена у Југославији, Зуска је имала изложбу у основној школи у Кисачу, 31. маја 1931. године. Те исте године, током Словачких народних свечаности у Петровцу, такође је приредила изложбу, на којој је у двема просторијама изложила 120 различитих слика. Део изложбе представљала су уља на платну словачке народне ношње, која је насликала за Словачки музеј у Мартину. Сем тога, изложила је и своје најновије радове, и то пејзаже из Сплита, с обале Јадранскога мора.[21] У овом периоду сликарка је имала и изложбе у Ковачици и Куцури, где је изложила двадесет слика, на којима су приказане народне ношње, жетва, цвеће и мртва природа.
Јоргован , уље на платну, 1979, инв. број 1190 , МВС
Изложбена делатност Зуске Медвеђове није била усредсређена искључиво на југословенску средину, већ је сликарка паралелно излагала и у Чехословачкој, на колективним изложбама, или самостално. Тако је 1933. године излагала у Бојницама, такође у Пријевидзи, где је представљено 19 слика. Те исте године имала је изложбу у Новом Саду, а за потребе ове изложбе је позајмљивала рамове за слике. Судећи према попису изложена су 32 Зускина рада, међу којима су била ,,Словачка соба“, ,,Јоргован“, ,,Бегоније“, ,,Грожђе“, ,,Портрет госпође Мичаткове“ и ,,Портрет др Б. Миладиновића“.[22]
Године 1934, Друштво словенских жена из Тренчина организовало је изложбу Зускиних слика у великој дворани хотела ,,Татра“. Изложба је имала два циља: презентацију стваралаштва сликарке Словакиње и неговање блиских односа са братском Југославијом, како је писало у ондашњој штампи. На изложби је узела реч председница друштва, госпођа Мичаткова, која је говорила о Зускином уметничком стваралаштву, тежњи за уметничким образовањем и о њеном животу. Осим ње, говорили су и др Е. Галванек, Јан Земан и Ондреј Марсина. Посетиоци су са одушевљењем погледали 40 слика, и то пејзаже, мртву природу, етнографске мотиве и портрете (платно висине 2м породице Жуфа, као и портрете чланова породица Рупелд, Земан, Фабри). Интересовање је побудила биста краља Александра Ујединитеља (данас немамо податке где се она налази).[23] Целокупни утисак је био да је сликарка показала свој маестрални таленат, те да је изложба представљала изузетни културни догађај у Тренчину.
У Прагу је 1937. године излагала заједно са словачким уметницима. Од 1940. године, у Братислави је редовно учествовала на колективним изложбама 1947, 1948. и 1952. године. Године 1942. постала је чланица Блока словачких уметника, касније чланица друштва ,,Бохуњ“, а после оснивања Савеза словачких ликовних уметника и његова чланица. На Конкурсу за израду историјског циклуса, освојила је прву награду, те је убрзо примљена у Савез ликовних уметника Чехословачке.[24] У периоду од 1942. до 1943. сликала је комплексне историјске композиције из живота старих Словена, и то ,,Крст кнеза Прибина“ (1942) и ,,Смрт Светог Методија“ (1943).[25]
Године 1956. припремљена је изложба у Пјешћањима, којој је, како Зуска наводи у писму, требало да присуствује председник Тито, али не располажемо податком да ли се ова изложба и реализовала.
Зуска Медвеђова код бисте од снега краља Александра I, двориште куће З. Медвеђове у Бачком Петровцу (инв. број 3237, МВС)
Поводом обележавања сликаркиног седамдесетог рођендана, 15. октобра 1967. године, у Народном музеју у Петровцу, у организацији ,,Културне јесени“, уприличена је изложба под називом ,,Избор радова“. На изложби су представљена 42 рада, уља на платну, пастела и студија портрета, такође неколико цртежа, илустрација и фотографија. Остала њена дела заинтересовани су могли да погледају у сталној поставци галерије у родној кући Зуске Медвеђове, како је и наведено у каталогу изложбе.[26] Поводом овог значајног догађаја Зуска је поклонила своје слике музеју, Дому културе и Скупштини општине. Одбор ,,Културне јесени“ одлучио је да награди Зуску за уметничка стремљења материјалном сумом у износу од 150 хиљада динара. У одлуци су навели да је Зуска ову награду добила ,,за висока уметничка достигнућа и уметнички приказ нашег народа.“[27] Одлуку су потписали председник одбора Јан Шимо и благајник Андреј Привратски.
Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3240, МВС)
Године 1972, поводом Зускиног 75. рођендана, 22. октобра, у Народном музеју у Петровцу, отворена је ,,Ретроспективна изложба слика“. Изложени су радови са студија, портрети, пејзажи, цвеће и мртва природа, као и слике са етнографском тематиком.[28] Посетиоци су могли да погледају и слике у њеној родној кући, у Улици генерала Шћефањика 20, у Петровцу.
Поводом Зускиног 80. рођендана, 1977. године, Словачка редакција Телевизије Нови Сад снимила је о њој филм, а истовремено је у Петровцу посетиоцима омогућен приступ њеној изложби.[29]
Признања
Значајно признање Медвеђова је добила 1942. године од Министарства школства, за слике са тематиком из словачке историје.
Године 1982. Скупштина општине Бачки Петровац доделила јој је Октобарску награду за њено уметничко дело.
Уметничка заоставштина
Документациона и уметничка заoставштина Зуске Медвеђове се у највећој мери налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Дела Зуске Медвеђове се данас налазе и у Словачкој народној галерији у Братислави, Галерији Града Братислава, Галерији П.М.Бохуња у Липтовском Микулашу, Њитрјанској галерији, Словачком народном музеју – Историјском музеју у Братислави и у музеју у Мартину, Тренчјанском музеју. Липтовском музеју, као и у осталим јавним и приватним збиркама.
Монографије о Зуски Медвеђовој
Према констатацијама до којих смо дошли путем разговора са колегама из Србије, као и посредством анализе литературе, можемо да закључимо да Зуску Медвеђову шира јавност не познаје довољно, или не познаје уопште. Захваљујући досадашњим истраживањима откривамо да је ондашња штампа писала о Зуски Медвеђовој као о жени, успешној уметници, о њеним изложбама… Колико знамо, у стручној литератури се њена личност не спомиње, а ако се и помиње, онда је то само спорадично. Стога се поставља питање: Зашто? Зашто смо тако брзо заборавили ову значајну уметницу, жену која је студирала по европским градовима, живела и радила у двема државама? Поводом тога бисмо могли да дискутујемо у различитим правцима.
О животу и делу Зуске Медвеђове су израђене две монографије, које су доказ да је сликарка у великој мери прекорачила оквире свог доњоземског битисања. Године 1997. објављена је монографија под називом ,,Зуска Медвеђова – ликовно дело“ аутора Јана Кишгеција и Владимира Валенћика. Изашла је као прва свеска у Едицији Атеље, издаваштва Култура из Бачког Петровца, ISBN 86-7103-142-x.
Следећа монографија изашла је под називом ,,Реминисценције на прву словачку академску сликарку Зуску Медвеђову“, коју је иницирала и финансијски подржала Нађа Михерова-Жуфова.
Наредна стручна обрада уметничког дела Зуске Медвеђове налази се у зборнику ,,Ликовна уметност Словака у Југославији“, који је изашао поводом стоте годишњице од рођења академске сликарке, такође у зборнику са Ликовног саветовања ,,30 година Галерије Зуска Медвеђова“ у издању Музеја војвођанских Словака, и појединачно у зборницима са међународних конференција у Надлаку, које организује Културно и научно друштво ,,Иван Краско“ и Демократски савез Словака и Чеха у Румунији. Прилози о Зуски Медвеђовој изашли су и у другим непоменутим публикацијама из пера познаваоца живота и дела Зуске Медвеђове Владимира Валенћика и писца Павела Мучајија. Спорадично проналазимо чланке о Медвеђовој у часопису за књижевност и уметност ,,Нови живот“, и то из 60-их и 70-их година прошлог века.
Од 1972. године Зуска Медвеђова се дружила са Хеленом Велицком, која је била њен духовни и физички ослонац, и која се бринула о Зуски до своје смрти. Зуска је сваке недеље одлазила код породице Велицки на ручак, тамо се често одмарала, док су се они старали о њој. Хелена јој је свакодневно доносила храну у атеље и прала њену постељину и рубље. У бригу о Зуски био је укључен и Хеленин супруг Рудолф Велицки, који је обављао сваку њену кореспонденцију, јер је био званично опуномоћен да уређује ове ствари. Брачни пар Велицки су све то обављаo без икакве накнаде, несебично, на тај начин помажући својој пријатељици у невољи. Велика Зускина подршка била је и Еленка Стреблова, рођена Медвеђова, ћерка брата Зуске Медвеђове, која је живела у Рудном поред Прага. У писму Велицког од 29.01.1985, између осталог, пише: ,,једино она се са својим љубазним мужем непрекидно интересује за њен живот, често телефонира… више пута су обоје дошли по њу колима и одвезли је код себе у Праг.“ Под старе дане, када се налазила у сложеној здравственој ситуацији, Зуски је помагао господин Велицки са др Каролом Шишком, који су предузели све кораке, како би добила најбољу лекарску негу у свакој болничкој установи. Зуску Медвеђову су лечили у санаторијуму у Красној Хорки, на геријатријском одељењу у Лехницама, Бискупицама, и у Психијатријском заводу у Пезинку. Године живота и дијабетес узрок су одласка наше велике и скромне уметнице.
Најближа родбина – Елена Стреблова, рођена Медвеђова, нећака, Милан Медвеђ, синовац, Шћефан Зорњан, синовац, Павел Спевак, синовац, и породица Рудолфа Велицког, у обавештењу о Зускиној смрти су написали: ,,Зуска Медвеђова, академска сликарка из школе професора Макса Швабинског на Академији ликовне уметности у Прагу, која ради у Братислави од 1940. године, портретисткиња наших истакнутих прегалаца, чланица Савеза словачких ликовних уметника – отишла је из овоземаљског живота у блажену Вечност спокојно, предата вољи Свемогућег 11. фебруара 1985, остављајући за собом непролазну, блиставу успомену.“ Растанак је био у братиславском крематоријуму, 19. фебруара 1985.
По жељи саме Зуске Медвеђове да буде сахрањена на петровачком гробљу, урна са пепелом донета је у Петровац. Донели су је чланови делегације бачкопетровачке општине, који су присуствовали сахрани у Братислави. Растанак са академском сликарком у њеном Петровцу почео је комеморацијом у свечаној сали Образовног центра ,,Јан Колар“, 20. фебруара 1985. На овом скупу о животу и богатом уметничком делу Зуске Медвеђове, говорио је наш књижевник и поштовалац њеног дела, Паљо Сабо Бохуш.[30] У недељу, 3. марта, урна је била доступна јавности (на дан погреба, у Малој сали Дома културе). Поред ње се смењивала почасна стража ученика и радника из јавне службе и културе. Погребна церемонија се одржавала на дворишту Дома културе. Урна Зуске Медвеђове је, по личној жељи преминуле, затим положена у заједничку гробницу њених родитеља, у старом делу петровачког гробља. На погребном растанку певао је хор и певачка друштва, док је последња реч припала проф. Павелу Мучајију, др Самуелу Человском, др Андреју Ферки и Мартину Јонашу, сликару наиве.[31]
Зуска Медвеђова је тестаментом оставила Петровчанима своју уметничку заоставштину. Овај дар је смештен у депоу галерије, при чему су раније били обављени одређени пописи, које, нажалост немамо у диспозицији. Последњи исцрпни попис из 2020. године и обрађивање предмета из збирке, сведоче нам о тачном броју Зускиних дела. Списак садржи детаљне информације о појединим делима: назив, сликарску технику, димензије, присуство одн. разврставање сигнатуре, датирање, опис дела, фотографију. У депоу се налази укупно 708 радова, од тог броја 414 уља на платну и цртежа, скица, студија у различитим техникама (темпера, оловка, туш, угаљ), а такође и две кутије Зускиних докумената, ђачких свезака, различитих рачуна, бележака, исечака из новина и кореспонденције. Овај материјал је складиштен у депоу и представља важан документ о животу Зуске Медвеђове и тадашњој друштвеној ситуацији.
Уметничка и документациона заоставштина, која се налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“, само делимично нам помаже при упознавању сликаркиног личног живота. Стручњаке из области уметности вероватно ће занимати изванредна жена Зуска Медвеђова, те ће допринети будућем проучавању њеног живота и дела. У документацији је могуће пратити Зускин живот тридесетих година прошлог века. Од тог периода, па чак до њене смрти, у фонду се, нажалост, не налазе никакви предмети. Верујемо да ће се у будућности открити документи, који ће нам помоћи да надаље обрађујемо и проучавамо живот Зуске Медвеђове. У фонду музеја се налази њен сликарски коферчић са бојама и четкицама, сталак за слике и палета, али лични предмети, који би нам приближили њен живот, нису, нажалост, сачувани.
Уместо закључка ћемо се замислити над Зускиним речима: ,,…и у овим тешким економским временима не би требало да буде словачке породице, која нема слика словачких сликара. Немати у домаћинству слику нашег сликара представља културолошку срамоту и веома тужно и постиђујуће сведочанство.“[32]
Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3266, МВС)
Литература
Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.
ИЗВОРИ
Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
„SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.
[1] Подаци из писма Рудолфа Велицког, правног заступника Зуске Медвеђове, Братислава, 29.01.1985.
[3] Податак из документационе заоставштине. У приступачној литератури се наводи да је Зуска стигла у Праг 1921. године. Нажалост, овај податак за сада не можемо да потврдимо. Такође, немамо документ о томе да ли је била државна стипендисткиња на овом школовању.
[4] У фонду се налазе цртежи из овог периода, првенствено цртежи људских тела, скице, студије лица и друго. Избор поменутих цртежа урадио је Владимир Валенћик, а јавности их је представио 1992. године, приликом Словачких народних свечаности, у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Назив изложбе је био ,,Непозната а позната Зуска“, при чему су један део изложбе чинила јавности већ позната уља на платну.
[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 46.
[19] Хрватски часопис ,,Радиша“ организовао је 1920. и 1921. године манифестацију Загребачки збор, одн. Велесајам на Савском путу, са изложбом ручних радова, у циљу пропагирања народне уметности и ручних радова. Изложба је одржана у Уметничком павиљону, а организаторка изложбе је била културна радница Женка Франгеш. Женка Франгеш је била једна од оснивачица Женског удружења за заштиту и пропагирање хрватског народног заната и уметности у Загребу, 1913. године.
[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 23.
[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávnosti, Národná jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, стр. 1.
[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, стр. 2: J. Z. : Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, стр. 310 – 311.
[24] Михаило Бабинка: Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год. XV, бр. 3510, Нови Сад, недеља, 4. март 1956.
[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, стр. 423
[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci (Каталог изложбе).
[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 52.
[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, стр. 11.
[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, стр. 15.
[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164
Globalizacija, svetska ekonomska kriza, klimatske promene, ratovi koji se premeštaju diljem sveta, prekarnost doma i društvenog položaja, svetska migracija: neoliberalni kapitalizam koji sve jasnije pokazuje svoje nehumano, ili još preciznije, antihumano lice, nemarno ugrožavajući ne samo čovečanstvo nego i samu planetu, teme su koje se više ne mogu mimoići u promišljanju savremenog sveta u širokom dijapazonu od ekonomije i politike do umetnosti u najrazličitijim medijima njenih ispoljavanja. Svet, naš svet, sve više postaje nesigurno mesto sa neizvesnom budućnošću koju je teško predstaviti, a još teže spokojno očekivati.
Tektonske promene koje su od poslednje decenije 20. veka, a posebno ulaskom u 21. vek, ubrzale vreme, te stvorile vreme bez vremena, a nemoćnu istoriju ostavile da ga uzalud sustiže, postavile su zahtevna pitanja, kako za teorijsko razumevanje i tumačenje tako i za ur-gentno osmišljavanje jedne nove društvene prakse koja bi ih, makar i u poslednji čas, zauzdala.
Jedna od mnogih knjiga koje iz različitih vizura u fokus uzimaju našu savremenost u njenoj dramatičnoj rascepljenosti i mnogolikosti jeste i studija Nire Juval Dejvis Politika pripadanja (Novi Sad : Kontrateg, Alumnistkinje rodnih studija, Futura publikacije, 2015). Tekstovi Juval Dejvis do sada nisu prevođeni i objavljivani u Srbiji. Ipak njena studija Rod i nacija, objavljena 2004. u Hrvatskoj (Ženska infoteka), koja je značajno doprinela razumevanju veza između nacionalizama i uloge žene u biološkoj i kulturnoj reprodukciji nacije, nacionalnoj kulturi i nacionalnim sukobima, izvršila je prekogranični uticaj na promišljanje ove veze i u Srbiji, kako u odnosu na ratne devedesete tako i u vezi sa još uvek vitalnim idologemima koji svojom nacionalističkim sadržajem pothranjuju neumornu retradicionalizaciju društvenih odnosa, uprkos javno proklamovanim i sprovođenim politikama rodne ravnopravnosti.
Nira Juval Dejvis, po osnovnom obrazovanju soci- ološkinja, direktorka je istraživačkog Centra za migracije, izbeglice i pripadanje (Centre on Migration, Refugees and Belonging) na Univerzitetu Istočni London, profesorka na Grupi za rodne i etničke studije Univerziteta Grinič u Londonu i gostujući profesor Centra za rodne studije na Univerzitetu Umea u Švedskoj. Pored naučne i profesorske karijere, Juval Dejvis, u najboljem značenju, živi svoja teorijska razmatranja angažujući se u ženskim i antiratnim organizacijama. Jedna je od osnivačica organizacija WAF (Women Against Fundamentalism), Žena u crnom, WLUML (Women living under Mulims Law) kao i istraživačke mreže Women In Militarized Conflict Zones.
Saobrazno naslovu, centralna tema knjige jeste pojam pripadanja/pripadnosti, koji Juval Dejvis smatra jednim od najozbiljnijih pitanja s kojima se mi danas suočavamo i istražuje ga u svoj njegovoj mnogoslojnosti i kontradiktornosti. S jedne strane, smešta ga unutar opsežnog horizonta teorijskih promišljanja koja se njime bave, a s druge, smatrajući ga delom aktuelnih političkih programa gotovo svuda u svetu, kroz niz primera, pre svega sa britanske političke scene, ali i šire, daje mu faktičko uporište i razumljivost. Jer naum ove studije nije samo teorijski. Presezanjem teorije u svet stvarnog života autorka kroz ovo istraživanje nastoji da detektuje smernice za jedno buduće političko delovanje koje bi preuređivanje sveta učinilo mogućim.
Šta znači osećati se kao kod kuće, osećati se bezbednim, pripadati? Ono što na prvi pogled izgleda neposredno razumljivo, u dubljem promišljanju pokazuje se sve nejasnije i kompleksnije. Juval Dejvis već na samom početku svog istraživanja pravi razliku između pripadnosti i politike pripadanja. Dok prva upućuje na jedno emocionalno stanje povezanosti ili privrženosti, druga podrazumeva njegovu artikulaciju i, pre svega, politizaciju. Štaviše, zaoštrava se i postaje dominantno tek kada je (ili kada se čini da je) pod pretnjom: ko pripada a ko ne, pitanje je koje se stalno postavlja i menja ustrojavajući polje društvenosti kao mesto stalnog i dramatičnog sučeljavanja, povlačenja i prekoračivanja granica.
„Ljudi mogu da ‘pripadaju’ na mnogo različitih načina i vezuju se za mnoštvo različitih stvari. Ovo može da se menja, na konkretan ili apstraktan način, od posebnih osoba do celog čovečanstva, kroz samo ili druge identifikacije, na stabilan, sporan ili nepostojan način. Čak i u svojim najstabilnijim, ‘primordijalnim ‘ oblicima, pripadanje je, ipak, uvek dinamičan proces, a ne postvarena nepromenljivost – potonja je jedino naturalizovana konstrukcija pojedinih hegemonijskih oblika odnosa moći” (Juval-Dejvis 2015: 25).
Prema mišljenju Juval Dejvis, složenost pojma pripadanja, pre svega u njegovim savremenim političkim artikulacijama, najbolje se može teoretizovati kroz perspektivu intersekcionalnosti. Na tragu Lesli Mekol, ona intersekcionalnost smatra jednim od najznačajnijih teorijskih doprinosa ženskih i rodnih sudija. Teorija intersekcionalnosti inicijalno je bila usmerena na analizu diskriminacije, pokazujući kroz analizu složenog sistema identitetskih kategorija (rod, klasa, seksualna orijentacija…) da su glavni sistemi opresije povezani. U primeni ove analize na pojam pripadnosti Juval Dejvis ključnim smatra analitičko razlikovanje između različitih faseta društvene analize: fasete ljudskog pozicioniranja duž društveno-ekonomskih mreža moći ili društvene lokacije, fasete ljudskih iskustvenih i identifikacijskih pogleda o tome gde pripadaju ili konstrukcije ličnih i kolektivnih identiteta i povezanosti i fasete njihovog normativnog sistema kojim se ove povezanosti procenjuju i vrednuju. U različitim političkim projektima pripadanja ove fasete (najčešće u uzajamnom sadejstvu) postaju mesta povlačenja granica, mesta podele na „nas” i „njih”. S jedne strane, uspostavljaju bezbedan prostor „domaćeg”, a sa druge, formulišu strategije isključivanja drugog kao nepripadnog ili kao „stranca”.
Društveno polje kroz koje se Juval Dejvis kreće i u kojem propituje delovanje uzajamno suprotstavljanih političkih projekata pripadanja jeste upravo naš savremeni svet. To su procesi globalizacije i glokalizacije, rekonfiguracija savremenih država koje prati sve veće sužavanje socijalnih prava njenih građana, međunarodna migracija te sve moćniji diskurs sekuritizacije.
Nakon političke i društvene kontekstualizacije, u knjizi se kroz šest odeljaka istražuju različiti politički projekti pripadanja koje Juval Dejvis smatra vodećim ili najvećma dejstvenim u savremenom svetu. Propituju se njihov teorijski horizont, debate u literaturi i stavovi velikog broja referentnih autora, ali i s njima povezane političke prakse i tehnologije upravljanja i provere. Svako poglavlje dovršava se pozicioniranjem feminizma u odnosu na upravo istraživani politički projekat pripadanja, i to pre svega kao prakse koja može da prati ali i subvertira aktuelne političke procese.
Politički projekti pripadanja koji su dominirali 20. vekom grupišu se oko pojmova državljanstva, građanskog statusa i nacije. Stoga Juval Dejvis u razmatranje najpre uzima građanski status. Ipak, građanski status ne treba shvatiti kao ograničen samo na državljanstvo nego kao participatornu dimenziju učešća u svim političkim zajednicama. Stoga se u narednim poglavljima istražuju alternativni politički projekti pripadanja koji su izgrađeni oko pojmova religije, kosmopolitizma i etike brige.
Smatrajući da se politički projekti države i nacije poklapaju samo delimice i da se to istorijski desilo ili se dešava samo na pojedinim mestima i u posebnim istorijskim momentima, autorka razdvaja pitanje države od pitanja nacije i nacionalizma, koja su predmet proučavanja zasebnog (trećeg) poglavlja. Četvrto poglavlje posvećeno je religijskoj pripadnosti čija se savremena, sve globalnija privlačnost ogleda i u umnožavanju fundamentalističkih pokreta u svim velikim religijama. S druge strane, kao potencijalna protivteža, u petom poglavlju istražuju se kosmopolitski projekti pripadanja te diskursi o ljudskim pravima, koji nastoje da formulišu jedan otvoreniji i univerzalniji politički projekat pripadanja. Ljudi, pojedinci, istovremeno su angažovani u različitim političkim projektima pripadanja i svaki od njih, predstavljajući različite poretke moći, različito ih pozicionira.
Čitanjem završnih poglavlja svakog pojedinog odeljka koja se bave položajem i ulogom feminizma u kontekstu istraživanih političkih projekata pripadanja može se rekonstruisati mala istorija feminizma, koja pokazuje koliko je često pozicija feminizma ambivalentna i u kojoj su meri feministički pokreti, tokom svoje istorije, bili prinuđeni na kompromise, kojim su zarad političke dejstvenosti žrtvovali radikalnost svojih prvobitnih zahteva.
Uključivanje u prava građanskog statusa, pre svega sticanje prava glasa, jedna je od prvih velikih borbi koje je feminizam vodio. Iako se ova borba u najvećem delu sveta smatra završenom i dobijenom, i pored nacionalnih zakonodavstava i međunarodnih konvencija o rodnoj ravnopravnosti, još na nebrojeno mnogo mesta na planeti zjapi jaz između normativnog i stvarnog, i proklamovana ženska prava nisu uvek i stvarna prava žena.
Ne manje ambivalentna je pozicija žena i ženskih pokreta koji deluju u okviru borbi za nacionalno oslobođenje. S jedne strane, one nužno učestvuju u takvim pokretima, a sa druge, ciljevi ženske borbe lako bivaju potisnuti u uspostavljanju prioriteta u ime tzv. „revolucija u etapama”. Otud je potrebna stalna budnost da ta „ženska etapa” ne bude prenebregnuta kad jednom nacionalni ciljevi budu postignuti. Utoliko pre što nacionalne borbe kao jedan od segmenata uključuju obnavljanje nacionalnih kultura i tradicija koje najčešće nisu blagonaklone prema ženskom delovanju koje izlazi izvan okvira doma i porodice i zaposeda javni prostor.
Kao i u nacionalnim pokretima, feminističke inicijative nikle su i u svim vodećim religijama. Ovde je njihov položaj još delikatniji. Svoj položaj ili ratio existendi one mogu da obrazlože samo razdvajanjem tradicionalnog religioznog diskursa od istinske religioznosti, gde nalaze uporište za svoje feminističke interpretacije. Ipak, one svoje delovanje moraju da ograniče na politiku pobožnosti koja je usmerena na samoizgradnju i obrazovanje i koja među svojim ciljevima ne može da sadrži oslobađanje. Iako su političke implikacije ovakvog delovanja neizvesne, tamo gde ne postoji sekularni prostor ovo je jedini način borbe za ravnopravnost.
„Kosmopolitski feminizam”, ili ideal globalnog sestrinstva, koji je najpre tako optimistično egalitarno zvučao, morao je sa svoje strane da se suoči sa kritikom crnih i postkolonijalnih feministkinja zbog rasističke i etnocentričke ograničenosti na bele, obrazovane i bogate žene koje spasavaju one „druge”, koja je, štaviše, lako išla ruku pod ruku sa humanitarnim militarizmom. Isto tako, iako sam diskurs o ljudskim pravima počiva na maskulinističkoj konstrukciju subjekta prava koji feministkinje nužno dovode u pitanje, one su bile ne manje spremne da iskoriste njegov potencijal u pružanju otpora i zahtevanju prava. S druge strane, sve veća profesionalizacija i NVO-zacija ženskog aktivizma („feminizam je prestao biti društveni pokret i postao biznis obučenih stručnjakinja”) uveliko otupljuje njegov aktivistički i subverzivni potencijal, i otud se njegovo delovanje, prvobitno usmereno na Ujedinjene nacije i njihove različite forume, sve više od njih udaljava. Sličnu sudbinu doživljava feministički aktivizam u nacionalnim okvirima gde uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove (gender meanstriming) pripitomljuje i ponekad korumpira njegove zahteve.
U poslednjem poglavlju Juval Dejvis bavi se etikom brige kao jednim par exellence feminističkim projektom pripadanja. Etika brige manje se bavi povlačenjem granica a više načinima na koje ljudi treba da se odnose i pripadaju jedni drugima. Baveći se kritičkim proučavanjem brige i prevrednovanjem pojmova ranjivosti i zavisnosti koji ostaju izvan vizure i vrednosnih zahteva tradicionalne etike, etika brige nastoji da istraži u kojoj meri briga može da se praktikuje u širokom društvenom i političkom kontekstu. Međutim, iako ljubav i staranje predstavljaju krajnji okvir etike brige, Juval Dejvis smatra da pitanje razgraničenja ni ovde ne može biti izbegnuto čim izađemo iz ozračja emotivnog i upitamo se ko se stara o kome i koji su odnosi moći uključeni u ovu interakciju. Isto tako, za Juval Dejvis je neprihvatljiva univerzalna usmerenost brige na sve one koji su potrebiti kao i izostajanje zajedničkih vrednosti kao osnove za uspostavljanje solidarnosti i kooperacije. Otud ona svoju poziciju opisuje kao feminističku transverzalnu dijalošku politiku.
Projekat pripadanja feminističke transverzalne po- litike „uviđa značaj pripadanja i politike pripadanja bez njihovog esencijalizovanja i bez davanja prednosti bilo kom obliku naturalizovanih granica unutar kompleksne glokalne stvarnosti u kojoj živimo; on je transverzalan a ne kosmopolitski – transcendira granice i razgraničenja istovremeno priznajući značaj situiranih pogleda, odbacujući, i pored toga, politike identiteta i naglašavajući razlikovanje između društvenih lokacija, identifikacija i društvenih vrednosti; on je emancipatoran, zagovarajući univerzalnu ljudsku bezbednost, i mada priznaje izuzetan značaj i vrednost odnosa brige, ne odbacuje važnost objašnjavanja ovih odnosa njihovim kontekstualnim odnosima moći” (Juval-Dejvis 2015: 245).
Svoju knjigu Juval Dejvis završava otvaranjem perspektive nade koju ona, svetu uprkos, nastoji da sačuva. Jer jedino u nju može da položi garanciju za emancipatorski uvid koji može da sagleda drugačiju budućnost. Upravo stoga svoju iscrpnu i teorijskim referencama bogatu analizu završava jednim sasvim emotivnim iskazom neimenovanog čoveka iz Zimbabvea koji glasi: „Dokle god možeš da hodaš, možeš i da plešeš, i dokle god možeš da govoriš, možeš i da pevaš” (Juval-Dejvis 2015: 248). Nada, dakako, nije samo jedna otvorena perspektiva, nego se koreni u spremnosti i volji pojedinca da se sa svetom suoči i pokuša da ga menja. U tome se ogleda jedan dosledno feministički stav koji stoji iza istraživanja i delovanja Nire Juval Dejvis. On bi se na teorijskom nivou mogao potkrepiti stanovištem o feminizmu kao epistemološkom projektu koji je formulisala slovenačka filozofkinja Eva Bahovec: feminizam kao epistemološki projekat je uvek i nužno u raskoraku između istorije i projekcije. S jedne strane, i sam je određen socijalnim i političkim okolnostima u kojima nastaje i deluje, a s druge strane, svojom projekcijom te okolnosti dovodi u pitanje i prevazilazi. Da nije tako, da je društvo idealno ravnopravno, ne bi bilo potrebe za njim. Stoga feminizam upravo u ovoj ambivalentnosti zauzima svoju epistemološku poziciju. Ono što ga iznutra povezuje i ujedinjuje, uprkos mnoštvu različitih oblika i manifestacija, jeste upravo istrajavanje u toj ambivalenciji (up. Bahovec 2002).
Literatura:
Nira Juval-Dejvis, Politika pripadanja, Alumnistkinje rodnih studija; Futura publikacije, Novi Sad, 2015.
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV – 44 805
Марљива, свестарана, скромна, проницљива, интелигентна и даровита. Учитељица, књижевница, етнограф, кустос и шта још не – само су неке од речи које одређују Јелицу Беловић Бернаџиковску. Цео свој живот провела је радећи и градећи илузију једног бољег, једног праведнијег и једног богатијег, у сваком смислу, друштва. Сва своја знања, своја размишљања и визије, јавности је презентовала на различите начине. Кроз писану реч, кроз изложбену делатност, кроз просветарски позив, кроз предавања, кроз хуманитарни активизам, кроз бројна теоретисања, кроз борбу за права жене…
Поред познавања више језика красила ју је и жеља за ширењем својих видика, свога образовања и својих знања. На њу су једнако били поносни и Хрвати, и Муслимани, и Срби. Исто тако су се одрицали њеног имена и једни и други и трећи када им није одговарало оно што је писала или говорила.
Као и дела многих других знаменитих научника и писаца, и Јеличино дело добило је на важности тек када је стекла светску славу и када су странци указали на њен рад. Нажалост, и данас њен рад чешће је предмет пажње страних истраживача док се код нас, готово читав век, траже „меродавни кругови“ који ће га оценити и проценити. На срећу, и то се мења. Долазе генерације које умеју ценити достигнућа Јелице Беловић.
Животни пут Јелице Беловић
Рођена је у Осијеку 25.02.1870. године у породици просветара. Отац Јосим Беловић био је професор у гимназији, најпре у Љубљани, а касније у Осијеку. Породица Беловић потиче из Црне Горе одакле су у 17. веку пребегли у Херцеговину (село Беловићи код Стоца). Јелица наводи да су Беловићи у 18. веку пребегли из Србије у Мађарску и тамо добили мађарско племство. Јосим (Јоза) у Осијеку упознаје Јеличину мајку Немицу Марију (Кату) рођ. Фрагнар чији отац је био учитељ. Породица у којој је Јелица одрасла припадала је образованом, римокатоличком кругу.
За Пољака Јанка Бернадзиковског (1866-1913), витеза реда Фрање Јосифа I, удала се 1896. године. Венчали су се у Мостару где су обоје службовали; Јелица у школи, а Јанко, као виши судија, у Окружном суду. У том браку 1911. године стекла је јединог сина Владислава Габријела (Гавра, Аба) кога касније у наводима потписује са именом Влада или Владимир Бернаджиковски. Владимир је био музички надарен; свирао је клавир, виолину и чело.
Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС
За живота је често мењала место боравка – углавном вођена најпре школовањем, потом пословним ангажовањем, а касније сопственим изборима. У родном Осијеку живи до своје 11-е године, када је жеља за знањем одводи у Ђаково, а потом и у Загреб. Из Хрватске 1894. године одлази у Босну и Херцеговину. Сарајево, Мостар, Бања Лука, кључ су дестинација у којима је Јелица Беловић провела највећи део свога радног века. Последње две деценије живота провела је у Србији, односно Војводини.
Рођена је као Хрватица, а по сопственој жељи, примила је православље. Не зна се тачно од када потиче Јеличина жеља да промени веру, али се зна да је своју дугогодишњу намеру остварила, након смрти супруга, у Сарајеву 1913. године, и да је њен духовник био митрополит Евгеније Летица.
Преминула је у Новом Саду, 30. јуна 1946. године и сахрањена на Успенском гробљу. Како на гробљу није постојало сачувано гробно обележје, Коло српских сестара Епархије бачке је 2016. године покренуло иницијативу за постављање спомен плоче на гробљу у коме почива, са подацима Јелице Беловић што је и учињено 2021. године.
Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године
Образовни пут
Окружена просветарима оцем, мајком и дедом, прво образовање Јелица стиче у кругу породице. И не само то, него и жељу за сталним учењем и сталним усавршавањем. Основну школу завршава у родном граду. Нижу гимназију у Ђакову, у Заводу бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који похађа у периоду 1881-1885. године. Похађање ове школе је добрим делом одредило Јеличин животни пут. Ту је упознала Ј. Штросмајера, а преко њега и дух илиризма и тежње за јужнословенско уједињавање. У Заводу се први пут сусреће и са народним ношњама и везом. То је и место где је започела сакупљање ручно рађених текстилија и стварање своје етнолошке збирке.
Након завршене гимназије у Ђакову, школовање наставља у Загребу где 1889. године завршава самостанску Учитељску школу (Препарандија). Образовање, бар оно званично, наставља у Бечу и Паризу где проводи две године (1889-1891) и где завршава Вишу педагошку школу. На свом самообразовању Јелица је радила до краја живота и тако стекла завидна знања из многих области.
Оно што је красило Јеличино образовање било је познавање страних језика, а знала их је, поред матерњег, још девет. Од родитеља је научила немачки, француски, латински и енглески, самошколовањем је савладала италијански, руски, словачки, и мађарски, а пољски је научила уз супруга Пољака.
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806
Радни век
Радни век Јелице Беловић интересантан је са више становишта. Започела га је са 18, а завршила, бар онај званични, са 66 година живота. Међутим, и након пензионисања 1936. активно је држала предавања, писала и објављивала текстове и учествовала у јавном животу Новог Сада и Београда. Од 48 пуних година рада, чак 29 је провела у раду са младима, односно у школама. За разлику од многих који живот проведу на једном, евентуално два места, она је променила десетак градова на територији Аустроугарске монархије и Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Да се ради о необичној личности говори и податак да је и пензионисање доживела два пута.
Као учитељица почела је радити најпре у Загребу (1888), још за време школовања. Загребу се враћа и 1891. године, по завршетку студија, где ради као стручна учитељица.
Наредне две године (1892-1894) службује у Руми и Осијеку.
Свој радни век наставља 1894. године у Босну и Херцеговину где ће остати, уз краће изнимке, наредне 32 године. Најпре се запошљава као професор у Трговачкој школи у Сарајеву (од 1908. године Стручна трговачка школа). Годину дана касније (1895), на позив босанских власти, а пре свега Љубоја Длустуша, прелази у Мостар где проводи две године у Државној вишој дjевојачкој школи. У том периоду, у кругу „Зора“ дружи са чувеним песницима Ј. Дучићем, А. Шантићем, А. Шолом, С. Ћоровићем и др. На сопствену молбу 1896. године премештена је из Мостара у Државну вишу дјевојачку школу у Сарајеву где остаје до 1898. године. Наградом за свој дотадашњи рад доживљава премештање у Бања Луку, где је годину дана касније (1899) именована за управницу Више дјевојачке школе. На тој позицији доживеће и своје прво пензионисање 1901. године. Разлози њеног превременог пензионисања су били искључиво политички. Наиме, у Бања Луци су државне власти, нешто раније, укинуле Српску школу, а ученике су преместили у Вишу дjевојачку школу. Због рада са српском децом и познавања српске националне историје, односно улоге Светог Саве у српском школству, новопостављена управница је настојала да и у школу коју похађају српска деца уведе Светосавље као школску славу. За то је тражила дозволу од тамошњих власти. Првобитно позитиван одговор убрзо је негиран, а Јелица за своју идеју била проглашена „политички неподобном“. Одлука власти није ју деморалисала и спутала у исказивању емпатије према српству и српском народу. Због јавног изношења критика власти, често је позивана на саслушавање и морално уподобљавање. Како нису могли да утичу на промену њених ставова, држава ју је пензионисала у 31. години живота уз образложење да је „тешко болесна“ од очних болести.
Казна аустроугарских власти није стигла само Јелицу. Кажњен је и њен супруг премештењем у мали крајишки град Кључ. Она га, као „умировљеник“, прати на том путу. Да у сваком злу има нешто добро доказ је и њихово пресељење. Доласком у Кључ, дружењем са женама различитих националности и упознавањем са богатством народне историје и стваралаштва, Јелица се посвећује истраживању богате прошлости свога новог завичаја и „старој љубави“ – прикупљању и изучавању ручних радова.
За Јеличину опсесију и изузетно познавање народних рукотворина знали су многи. Због тога је позвана од стране Земаљске владе у Загребу да уреди етнографске збирке у два музеја: Земаљском умјетничко-обртном музеју и Трговачко-обртном музеју. На тим пословима радила је 1906. и 1907. године.
Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине
Можда и због тог рада у Загребу, враћена је у педагошку службу октобра 1908. године, на место професора у Трговачкој школи у Сарајево где остаје да ради до 1913. године. Због ангажовања у издавању алманаха Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1913), промене вере и избијања Великог рата, Јелица је морала, по трећи пут, да напусти Сарајево. Ратне године проводи у родном Осијеку. Због својих заслуга реактивирана је 5. новембра 1918. године. Наставља просветни рад у Стручној трговачкој школи у Сарајеву коме се враћа по четврти пут. У исто време уређује часопис Наша снага. У периоду 1925-1927. године ради као наставница у Женској грађанској школи у Сарајеву (раније Државна виша дјевојачка школа).
По сопственој жељи 1927. године долази у Нови Сад где се, као учитељица немачког језика, запошљава у Женској грађанској школи, која касније постаје Мешовита. У овој школи остаје до свог другог пензионисања, односно до 1936. године. Иако умировљена није престала са радом. Своје пензионерске дане користила је за писање и држање предавања и ангажовање у радио емисијама где је говорила на теме из српског фолклора, историје, обичаја и веровања.
Боравак у Новом Саду
Нови Сад је био последње одредиште Јелице Беловић. Њеном доласку претходило је дугогодишње дописивање са челницима Матице српске. Са собом је довела и сина Владимира. Боравак у Новом Саду био је везан за више адреса. Зна се да је живела у улици Земљане ћуприје 2, у кући која још увек постоји. Један период (1937-1938) станује у Улици Ђурђа Бранковића 6. На том месту изграђена је нова стамбена зграда. На основу једне дописнице из 1940. године може се претпоставити да је неко време живела и у Улици Лазе Телечког 28. Адреса у којој је Јелица дочекала крај свога живота јесте Улица Југословенске армије 6 (некада Јеврејска, Ференц Ракоција или Мала Футошка). Почетком 70-их година 20. века срушена је и ова кућа ради изградње СНП-а.
Рад Јелице Беловић
Међу бројним научницима и истраживачима који су, крајем 19. и почетком 20. века, проучавали народно стваралаштво југословенских простора, било је мало жена. Једна од њих јесте Јелица Беловић Бернаџиковска.
Текстови Јелице Беловић дотакли су се многих области људског живота, а у некима је била зачетник. Професија педагога одредила је само део њених будућих интересовања. Сакупљала је и проучавала народне песме, приче и приповетке. Одушевљавала се народном реториком и умотворинама. Изучавала народну историју и народну музику. Писала је романе, приповетке, песме, афоризме… Због тога су је њени савременици, писци њене биографије, сматрали теоретичарем књижевности за децу и омладину, писцем, песником, баштиником народног изворног блага. Посебне почасти указиване су јој за рад на очувању народне традиције – најчешће везилачке уметности. Она је једна од ретких која је увидела вредност женског рукотворства, која га је сакупљала, обрађивала, изучавала и кроз текстове публиковала.
Међутим, ни друге теме Јелици нису биле непознате. Једна од њених опсесија биле су јавне расправе на различите актуелне друштвене теме. Није се устручавала да свој став изнесе о политичким темама, о тада готово забрањеним темама попут еротике и секса. Заслужна је за превођење бројних народни епских песама на стране језике. И сама је преводила текстова са других језика на српски или хрватски језик, нарочито педагошког садржаја.
Укупан рад Јелице Беловић може се сагледавати са педагошко просветног, књижевног, етнографско музејског становишта и као рад на еманципацији жене.
Педагошко просветни рад Јелице Беловић Бернаџиковске
Рад у просвети Јелица Беловић је користила на више начина. Онај основни јесте да, као учитељица/наставница/професорица, пренесе своја знања новим генерацијама. Свој готово тридесетогодишњи рад у школи није свела на пуко репродуковање стечених знања деци, него је настојала да, увођењем новина у школски систем, иновативним методама, допре до сваког детета и пружи му максимум. Радећи у просвети имала је прилику да, у директном контакту са децом, увиди њихове потребе, жеље, схвати њихова размишљања, и да, на основу тога, тражи корекције постојећег просветног система и метода рада. У ту сврху се и сама перманентно образовала, читала стране часописе, пратила светске трендове, преводила корисне чланке из светске литературе, али и сама писала како би њени ставови били доступни и другим просветним радницима. Своје текстове и преводе објављивала је у тадашњим педагошким часописима попут Школског вјесника, Хрватског учитеља, Школе, Напредка, Школског одјека… Због тога је многи сматрају првом женом – педагошким писцем на нашим просторима.
Дијапазон њеног познавања педагошке проблематике био је широк, а потицао је, добрим делом, из личног искуства. Сматрала је да је за успешан просветни рад изузетно важно изучавање дечје психологије Стога је тој теми посветила неколико књига као и велики број радова. Најчешћи поводи за Јеличино писање били су свакодневни догађаји. Она о детету пише као о младој биљци којој треба прићи нежношћу и топлином како би што пре одрасло и осамосталило се. По узору на европске критичаре и она се критички односи према тадашњој стварности у којој школа не увиђа дечју индивидуалност и сензибилитет, нема разумевања за дечје ћуди и у неком проценту убија дечји дух. Заступала је тезу по којој деца треба да развијају самосталност и жељу за самопотврђивањем. Залагала се за промену положаја деце у породици, школи и животу.
Хрватско педагошко-књижевни збор је имао позитиван став о настојањима Јелице Беловић, те је 1898. године именована за члана Збора. Исти мишљење је имало и Друштво за унапређење узгоја у Загребу које ју је 1905. године укључило у тадашњу реформу школства. Јелица је инсистирала на неговању естетике, увођењу уметности у школе, а нарочито оне традиционалне. Заговорала је изучавања народних везова у школској настави и употребу народних мотива на свим декорацијама, нарочито јавним. Њеном заслугом у школама се почео уводити народни вез и учење везилачких техника и орнамената.
Борбу за увођење традиционалних вредности у школски систем, али и гимнастике као обавезних предмета наставила је и доласком у Нови Сад (1927). У оквиру новоформиране државе Краљевине Југославије, сачинила је предлог увођења гимнастике у програмску шему школа, као и изучавање народних обичаја (игра, песма, вез, обреди) на простору целе државе. Сматрала је да ће унификација програма, уз свесрдно залагање свих учитеља, допринети неговању југословенства. У том циљу извршила је одабир народних игара, дала њихов опис и тумачење њихове важности у развоју не само детета него и југословенске државе. За Јелицу … светковање поједини успомена на прошлост сваком је народу прирођено а југословенском оно је потреба душе.
Јелица се није бавила децом само када су у школи. Она своја истраживања проширује на анализу породичних односа, анализу појединих осећања младих попут досаде. Интересовало ју је како деца користе своје слободно време и шта читају. Сматра да и омладинска литература мора бити врхунска уметност, односно да само прави писци и песници треба да пишу за децу и омладину што изражава речима: Слог нека је детињи, али не и детињаст. Због тога је пратила књижевни рад у Европи на пољу дечје литературе и настојала да, на тим основама, успостави сопствени критички систем. Своје виђење тог проблема изнела је у чланку „Наша омладинска литература“ (Школски вјесник, 1897) у коме се залаже за нов приступ књижевном делу. И на овом пољу, пољу дечје литературе, али и критике дечје и омладинске књижевности, многи је сматрају предводником на нашим просторима. Њена књига Меандри важила је за најбољу омладинску књигу тога доба.
Већина њених текстова, просветно дидактичког садржаја, посвећена је стању школства у Босни и Херцеговини с краја 19. и почетка 20. века. Радови су јој испуњени цитатима тадашњих знаменитих педагошких радника и белетристичких писаца што јој текстове чини продуховљеним, разумљивим и лако читљивим.
Рад Јелице Беловић на пољу књижевности
Књижевни рад Јелице Беловић има неколико печата. Сакупљачки који се односи на бележење народних прича, бајки, легенди, пословица, загонетки… Литерарни где се са мање или више успеха отиснула у песничке и прозне воде. Преводилачки захваљујући коме су јужнословенским народима били доступни бројни, пре свега педагошки текстови, али и руске и пољске народне приче, филозофски радови, феминистички чланци.
Како је Јелица постала писац у време када је јако мало жена узимало перо у руке? Све је кренуло сасвим случајно. Према сопственим речима њен рад у школи у којој је започела радни век и у којој се истицала, не само младошћу (била је најмлађа), него и својим радом, дипломом и новчано наградио је надзорник школе. Биће да је баш та награда, која изазва задиркивање и завист остатка колектива, била повод да се млада учитељица, о својим повређеним осећањима, повери папиру. Тај текст, под псеудонимом, послала је педагошком часопису Хрватски учитељ (1893) који га је објавио. Захваљујући том чланку Јелица је наставила писати. Међутим, још пре тога, своје прве песме објавила је са само 15 година (1885) у Glasniku sv. Juraja.
Лепоту и значај народних умотворина ЈББ је рано схватила. Да би их сачувала за будућа поколења, почела их је записивати и објављивати. Сакупљене приповетке, приче, бајке, легенде, песме, загонетке, пословице и изреке објављивала је у часописима Школски вјесник, Босанска вила, Споменак, Смиље, Бршљан, Школски одјек. Прикупљене народне фразе и умотворине често је и тумачила. Поред сакупљања и штампања, пише и расправе о улози и значају народних песама у језикословној настави (Школски одјек). Бавила се и анализом поједини епских песама и тумачењем њиховог садржаја и симболике. Захваљујући њеном раду сачувана су народна сећања на народне хероје (Марко Краљевић, Омер Велагић, Петар Пеција Поповић, Алија Ђерзелез, последњи босански краљ Стјепан Томашевић), духовна лица (Исус Христ, Свети Илија, Свети Сава, Свети Никола, Свети Балбине). Из њеног писања није видљива граница између српског, хрватског или босанског. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између три народа. Исти дојам оставља и њена прича Братска љубав, а то се може осетити и у стиховима: Да нестане суше у срцима људским, / да не буде злобе, јала, свађе и зала. / Да брат брату о глави не ради, / јер: брат је мио, које вјере био, / када братски ради и братски се влада.
Највећи део сакупљене грађе објавила је за време рада у Босни и Херцеговини, односно за време аустроугарске власти. Поред штампања у периодичним публикацијама, издала је и три самосталне збирке: Пољско цвијеће (Народне приповијетке из Босне и Херцеговине, 1899), Разговор цвијећа (1901) и Хрватске Јелице (1908). Једна од народних приповедака „Узајамност“ коју је забележила у збирци Пољско цвијеће нашла се у избору Милана Црнковића међу сто најлепших дечјих прича.
Јелица се бавила књижевношћу како за одрасле, тако и за децу и младе. За децу је писала драме и приче са практичним саветима, а за одрасле приповетке и романе. Једна од првих књига намењених младим, нарочито девојкама била је њена збирка приповедака Меандри (1900). Важила је за најбољу омладинску књигу у нашој литератури тога доба. У збирци је објављено, садржајем и формом, 100 различитих, али попут меандара испреплетених приповетки у којима се откривају многе народне мудрости. Свака од прича представља психолошку фотографију девојачке ћуди, осећања и мишљења. Сличног садржаја јесте и књига Hrvatske jelice (1908) у којој су приповетке које могу читати и деца и одрасли, али ће их свако схватити на свој начин. У ову област спада и збирка прича и песама Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (1918) која је штампана тројезично на српском, хрватском и словеначком језику.
Издала је и три романа. У књизи Из мог албума доноси менталитет младих девојака „празне главе и празна срца“ из имућних слојева. Роман Млада учитељица је са доста аутобиографских елемената, а Бијело робље је посвећен проблему проституције.
Писала је и приказе, односно критике књижевних дела, попут приказа Романа из харемског живота од Ј. Димитријевић, Приповјест савременог живота од Ф. Хорвата Киша, С далматинских жала од Динка Сировице, Наше село од Јосипа Биничког, Ни из чега од Стевана Радића и многе друге. Приказе пише и за стране књиге, нарочито пољску књижевност. Посебно је ценила пољску поетску стварност, а са најбољима међу њима упознала је и јужнословенску јавност. То су песници Болеслав Прус и Марек Ржетковски и романсијер Хенрик Сјенкјевич. Текстове је посветила и Американцу Марку Твену, Аустријанцу Херману Бахру, Русу Владимиру Загорском, Италијану Паолу Монтегазију. Врло често, Јелица је своје писање усмеравала и на критику. Тако се под оштрицом њеног пера нашао и Рудолф Мађер, песник, за кога није имала лепе речи. Због тих критика добила је не само злонамерне антикритике, него је завршила на суду. Поред књижевне, као новинарка, бавила се и музичком и позоришном критиком.
Део њеног књижевног опуса чине биографски текстови и некролози. Биографске чланке је посветила хуманисткињи Савки Суботић, књижевницима Јелени Димитријевић, Велимиру Дежелићу, Лази Костићу, Вуку Караџићу, Људевиту Штуру, али и учитељима Ђури Кларићу и Аркадију Варађанину. Некрологе је писала о учитељима Вјекославу Фрагнеру, Густи Милчић, Јелисавети Павловић, Хенрику Сјенкјевичу, Антонију Слосарском, Димитрију Нешковићу, оперском певачу Фернанду Теркузију (Fernando Tercuzzi), хрватском глумцу Андрији Фијану…
Своје радове често је потписивала и различитим псеудонимима. Чинила је то из два разлога. На први је била „приморана“ јер су јој аустроугарске власти, због њених сталних критика система, забрањивале рад и јавно појављивање. Други јој је дао могућност објављивања већег броја текстова у истим часописима. Решење је пронашла у непознатим именима, али од писања није одустала. Потписивала се, поред различитим варијантама свога имена и презимена у ћириличном и латиничном облику, са псеудонимима: Млада родољупка, Бианка (Bianca), В., Јелица, Јелена, Јелица Б.Б., Ј.Б.Б., J., J.B.-B., Jasna, Jela, Jasna Belović-Bernadžikovska, Јеле, Јасна Беловић, Хеле, Hela, teta, тета Јелица, Љуба Т. Даничић, Млада Ана госпоја, Голубинка, Љ.Д., Ellen Withening… Неке текстове је потписивала и именом свога сина, Влада Бернаджиковски (Југословенски дневник)
Рад Јелице Беловић као преводиоца
Рад ЈББ на пољу превођења може се сагледавати са три становишта. Текстове које је она преводила на стране језике; страни текстови које је преводила на српски/хрватски језик, њени ауторски текстови које је преводила или објављивала на другим језицима.
Народне песме са Косова и народне приповетке биле су прва Јеличина преводилачка искуства и то на француски и немачки језик. На том послу сарађивала је са францускom књижевницом коју је упознала у Сарајеву 1906. године. У Јеличиној заоставштини налази се и податак да је на француски језик превела 20-ак народних песама и прича из збирки Вука Караџића и Вука Врчевића, те да их је послала у Париз, на академију, чувеном слависти Луjу Легеру. Захваљујући Јеличиним препорукама и сарадњи са Ф. Краусом, бројне народне епске песме су преведене и објављене на немачком језику.
Многи текстови преведени са страних језика штампани су у нашим публикацијама захваљујући Јеличином познавању девет језика. Преводила је како стручне текстове тако и народну књижевност. Највише педагошких текстова преводила је са француског, енглеског, пољског, руског, шпанског и чешког, а објавњивала их је у Школском вјеснику, Школском одјеку, Школском листу, Српској домаји, Новом васпитачу. Са француског језика превела је публикацију Интелектуални и морални развитак дјетета од Г. Компејреа која је у два дела штампано 1903, односно 1904. године као самостално издање. Њену пажњу привлачили су и афоризми. Преводила их је са француског, немачког италијанског, грчког, руског, енглеског, латинског и пољског језика и објављивала у Женском свету и Новом васпитачу. Поред педагошких текстова и текстова из области дечје психологије на српски језик је преводила руске, украјинске и пољске народне приче, текстове о борби за женска права, психолошке и астролошке теме.
Многи њени радови су преведени на чешки, пољски, словачки, руски језик. Неке је објавила и у немачким, француским и енглеским часописима. Бројне текстове, па и књиге, које је објавила на немачком језику никада нису објављени на српском или хрватском језику. То је случај и са њеним чувеним делом Die Sitten der Südslawen (Културна историја Јужних Славена) које је штампано у Дрездену 1927. године.
Рад Јелице Беловић као уреднице
Уредништвом Јелица Беловић се бавила у периоду пре и после избијања Првог светског рата. Пре рата уређивала је алманах Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, а после рата часопис Наша снага. Једно време је била члан уредништва берлинског листа Frauenwelt.
Публикација Српкиња коју је Јелица уређивала и у којој је објавила поред уводног и већи број биографских и ауторских текстова, представља пресек историје интелектуалног рада више од 50 Српкиња – књижевница, добротворки, интелектуалки, уметница, учитељица. Ово дело је огледало рада Српкиња у прошлости на културно просветном пољу. Илустрована је њиховим фотографијама и детаљима веза из области где Срби живе или су живели (Србија, Црна Гора, Далмација, Војводина, Босна и Херцеговина). Због рада на овој публикацији, која је издата 1913. године, Јелица Беловић је морала, избијањем Великог рата, напустити Сарајево. Склониште је пронашла у родном Осијеку.
Рад Јелице Беловић на пољу етнографије и женског рукотворства
Ако се … по јутру дан познаје, онда није необично што се Јелица Беловић посветила прикупљању и проучавању народне текстилне радиности. Наиме, како је сама написала, од малена је волела носити народно, везено одело, а и бавити се ручним радовима.
У нашој историји мало је било сакупљача народне уметности који су то чинили искључиво да би је сачували за будућа поколења. Јелица јесте једна од њих. Народно благо је прикупљала на свим просторима Балкана где живи или је живео хрватски, муслимански и српски народ.
Иако се школовала за учитељицу и у том позиву имала изузетне успехе, а и писање јој је ишло од руке, ипак је њено опредељење да се бави проучавањем народне уметности, пре свега текстилне, имало највећи одјек. На ову уметности указао јој је Ј. Штросмајер још у Заводу који је похађала у Ђакову. Схватила је да је то тема која је слабо или готово никако истражена, а да представља једну неисцрпну и богату ризницу. За разлику од народних песама, музике и игре за које је постојало интересовање код већег броја истраживача и сабирача, па и саме Јелице, код текстила то није био случај.
Поред женског рукотворства проучавала је и друге етнографске теме попут дечјих игара, народних обичаја и веровања, народне игре. Због тог рада многи је сматрају зачетницом модерне етнологије на простору јужних Словена.
Женско рукотворство
Сакупљање, изучавање и презентовање женског рукотворства били су послови које је Јелица Беловић својевољно прихватила, чему је посветила највећи део свога живота и у чему је оставила најзначајније резултате. Како је сама забележила везови су јој били омиљена тема. Њено ангажовање на том послу дешава се у време када се код нас на ручни рад гледало са ниподаштавањем, време када се народна ношња замењује грађанском, време у коме се све чешће у везу користе страни елементи. Јелица, која је изузетно ценила домаће женско рукотворство, није могла да прихвати промене које су биле евидентне. Није могла да прихвати ни чињеница да многи наши везови завршавају на европским тржиштима и то не као српски или хрватски, него као персијски, орјентални, бугарски, мађарски… Таква ситуација нагнала ју је да се определи да заштита и очување народног умећа буду њена мисија на којој ће истрајно радити цео живот.
За Јелицу Беловић израда тканина процесом ткања, украшавање различитим техникама веза и разнородност шара, нису били само насушна потреба жене за стварањем неког употребног предмета. За њу је то била права примењена уметност. Да би је што боље проучила и разумела, бавила се проучавањем њене историје. Чинила је то кроз проучавање народне књижевности, народних епских песама, народних легенди и обичаја везаних за женско рукотворство. За 40 година ишчитавања књижевних дела створених у народу открила је преко 1500 дела у којима се помиње домаћа делатност жене. У њима се, врло често, наводи да су виле заштитнице везиља.
Јелицу нису занимали само ручни радови њених савременица. Изучавала је старије сачуване текстилије, као и тканине откривене археолошким ископањима. Учинила је то са тканинама пронађеним код Шида и Винче у чијем идентификовању и одређивању старости је лично учествовала.
Бављење домаћом радиношћу Јелице Беловић било је свеобухватно и заокружено. На терену се бавила сакупањем етнолошких текстилних предмета. Њихово идентификовање, одређивање и истраживање обављала је на лицу места у разговору са ткаљама и везиљама, користећи страну и малобројну домаћу литературу, и консултујући стручна лица. Презентовање стечених знања вршила је кроз штампање бројних текстова што у периодичним публикацијама, што као самосталне монографије или лексиконе. Своја знања, али и сакупљене збирке, јавности је приказивала и кроз различите изложбе и музејске поставке, али и одржавањем бројних предавања. У њој је јужнословенска народна текстилна уметност имала правог тумача и светског промотера са широким уметничким схватањем и стручним знањем.
Сакупљачки рад
Јеличино познавање народне традиције, поред велике љубави, везано је за њен предан рад на терену. Своје слободно време користила је за путовања кроз различите крајеве тадашње Аустроугарске и за упознавање народног живота, али и народног духа. На тим путовањима обишла је многе дворове, богате градске куће, сеоска имања, али и сиромашне кућерке и чобанске колибе. Да би што боље разумела женски домаћи рад настојала је да свој боравак искористи поистовећивајући се са народом. Зато је са радошћу седела крај чобанске ватре и са чобанима водила разговоре. Посматрала жене и девојке уз огњишта како преду, ткају или везу и слушала породичне разговоре уз светлост свеће. Шетала цветним ливадама, шумама и покрај бистрих потока. Уживала у народном колу на сеоској свадби или учествовала у песми на моби. Посећивала је сијела и прела, зборове и саборе – места на којима се народ окупљао и на коме је показивао своје најсвечаније рухо. Гледала момке у витешким борбама попут рвања и бацања камена са рамена. Уживала у диванима са прељама које се од преслице не одвајају ни када чувају стоку. Укључивала се у пољопривредне радове попут жетве пшенице или комушања кукуруза. А све то како би на лицу места записивала народно називље, учила специфичне везилачке бодове, бележила значење појединих шара са циљем да што веродостојније интерпретира женско везилачко умеће.
На путовањима сакупљала је драгоцене примерке пре свега ношње, али и других текстилија. Поред прикупљања за своје личне збирке, чинила је то и за музеје, оне у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Београду. Највише узорака сакупила је на простору Босне и Херцеговине и Хрватске.
Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске
Изучавање народног рукотворства
Увиђајући лепоту, оригиналност и специфичност народне уметности исказану кроз ткање и вез, Јелица Беловић се релативно рано опредељује за истраживање ових тема. Изучавањем историјских аспеката долази до сазнања да је словенска култура у прошлости била на високом нивоу. Проучавала је и тумачила многе стихове из народне епске књижевности у којима се помиње женски ручни рад или текстилије како би их боље разумела. Уједно, ти извори указују на дуготрајност веза код Словена на Балкану.
Са етнолошког становишта Јелица је успела да класификује народне везове и везилачке технике, систематизује њихову разнолику терминологију и проучи симболику многих везених орнамената.
Поделу везилачких техника на везове бројем и везове по писму преузела је од Савке Суботић. Јелица их је додатно описала и дефинисала. У класификацијама веза примењује и уважава народне термине забележене од ткаља и везиља. Успела је да идентификује око 80 различитих везилачких бодова. Многи од њих су своја прва одређења добили у Јеличиним текстовима. Захваљујући њеном раду и знању неке „изумрле“ везилачке технике су обновљене. Тако је вез ђинђанка (перленарбајт) који су Херцеговке изводиле на малим разбојима, успела 1910. године да, уз помоћ Миле Ђорђевић, реконструше у Сарајевској радионици за народне везове.
Иако је ценила све везилачке технике, ипак је неке издвајала што због тежине изведбе, што због лепоте израде. Такви су били златовез, везови из околине Копривнице, сељачке чипке „мрижице“ са острва Пага, чипке из Истре, а сматрала је и да, на далеко позната венецијанска чипка, води порекло из Дубровника. Са одушевљењем је писала да славенске везове краси … бујна машта, живот, верва, дражест, милота, складност, сликовитост и одабран добар укус.
Орнаменти и симболика
Проучавајући стилизоване орнаменте са везених текстилија и кроз разговор са рукотворкама, открива тајно писмо везено кроз шаре, значење појединих и њихову скривену симболику. Сматра да су шаре јужнословенских народа аутентичне, оригиналне и да ниједан други народ у Европи нема такве. Њено је мишљење да су везени украси код Словена увек одраз мисли и емоција. Посматра их као део словенског писма, као пиктограме, и као део словенске нематеријалне баштине која сведочи о степену развитка словенског народа у прошлости. У том циљу упоређује словенску орнаментику са египатском, индијском, орјенталном и указује на многе сличности и заједништво, али и на разлике. Предочава употребу средњовековних словенских мотива у тада модерним стиловима западне и средње Европе. Наводи да су Немци, Италијани, Французи, често куповали и односили тканине са Балкана и присвајали их као своје.
На основу прикупљене збирке и бројних цртежа појединих шара, извршила је класификацију орнамената и то према различитим критеријумима. Према времену настанка дели их на митолошке, хришћанске, турске и модерне. Према изгледу и значењу на геометријске, животињске (зооморфне), биљне (вегетабилне), човечије (антропоморфне) и религиозне. Према симболици на једне којима се изражава срећа и друге којима се упућује на клетву, бол, љубомору…
Бројни су текстови у којима Беловић тумачи шаре са народних везова. Она сматра да су везени радови адвокати везиље, јер говоре уместо ње и представљају њене тајне поруке. Тако марамице које су девојке поклањале момцима представљају љубавни дар, а шаре на њима се зову „тајнице“. Тим шарама се изражава наклоност, љубавна чежња и симпатије. Понекад представљају „златна слова“ којима везиља жели, магијским путем, извршити утицај на вољену особу. За многе везене украсе успела је спојити назив и скривено значење. Дукати су везени на крајевима зубуна и душанке (кошуља), а значе срећу, обиље и богатство и дају се вереници/ку. Змија која загриза сопствени реп указује на грех који сам из себе рађа казну и испаштање. Петлићи (петлаш) значе плодност и здравље. Руже су симбол девојачке среће и имају магијску моћ над лепотом, а руже у бокалу представљају младу жену. Јелен је симбол момка, орао краља и јунака, а лабуд краљице или госпође. Уже око гроба симбол је бесмртног загробног живота. Птице су симбол и гласник љубави и плодности… Неки од орнамената које на текстилу углавном израђују девојке и млађе жене представљају и одраз интимног и еротског осећања.
Текстови из области женског рукотворства
Схватајући значај традиционалних вештина украшавања текстила, али и време у којем је живела настојала је, своја сазнања на ову тему, публиковати и тако пренети широј јавности. Чинила је то кроз самостална издања и бројне периодичне часописе.
Од самосталних издања на тему веза објавила је 15 књига. Својим обимом и јединственошћу издаваја се Грађа за технолошки рјечник женског ручног рада (Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada). Од других дела треба поменути О ренесанси наше везиљачке умјетности (1905), О препороду хрватске везиљачке умјетности (1906), Хрватска читма (1906), О развитку текстилне орнаментике у Хрвата и Срба (1906), Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907)…
Грађа за технолошки рјечник је штампана у периоду 1898-1906. године и представља лексикон народног ручног рада. Познато је да се називи коришћени при ручном раду, било да се ради о техникама, бодовима, материјалу, прибору или шарама, разликују не само од области до области, него од села до села. Може се рећи и од куће до куће. На предлог Земаљске владе и часописа Школски вјесник покренута је иницијатива за сакупљање народних израза из области кућне радиности, како би се систематизовали називи и како би се олакшао рад учитељицама које су ручни рад предавале у школама. Један од порива био је спречавање коришћења страних речи и израза, и у народу и у школама. Та мисија је поверена Јелици Беловић као особи која је већ имала иза себе плодан књижевни рад, а записивала је и народне речи. У први мах је сакупљено преко 20000 речи. Помоћ су јој пружиле учитељице из Хрватске, Славоније и Босне (Јосипа Глембај, Марија Кулиер, Ана Крагић, Анка Малешић, Љуба Дубравчев). Лексикон који је издат на 444 стране са преко 2000 назива + додатак на 196 страна са око 900 речи штампан је у наставцима, најпре у часопису Школски вјесник (Сарајево, 1898-1906), а потом и Нови васпитач (Сремски Карловци, 1906-1913). Као засебно дело изашао је 1906. године, а под називом Народно техничко називље штампано је у Сремским Карловцима сепаратно издање на 366 страна. У књизи су описани делови народних ношњи и везова тако да представљају слику краја из кога потичу. При описима задржала је оригиналне изразе, понекад и са дикцијом. Поред народних назива, у лексикону су коришћене речи и изрази из још шест језика (немачки, енглески, француски, грчки, латински, италијански), па се за ово дело с правом може рећи да jе полиглотско. Технолошки лексикон је прилог, подршка, похвала и подстицај домаћој индустрији и уметности женске руке. Лексикон је Ф. Хефеле назвао … дјелом недогледне части и користи народне. Дело тог обима и квалитета у то време нису имале ни знатно веће земље попут Немачке. И данас представља најбоље дело ове врсте код нас. Писано је тако да може послужити и етнографима, књижевницима у проучавању народне уметности, али и везиљама у свакодневном послу.
Друго значајно дело које је на најбољи начин описало српско везилаштво издато је у Новом Саду 1907. године под називом Српски народни вез и текстилна орнаментика. Ова оригинална монографија написана на основу историјских докумената награђена је од стране тадашње задужбине Јована Остојића.
Своје текстове посвећене текстилној радиности и индустрији објавила је у часописима Народне новине (1896), Ручни рад (1898), Школски вјесник (1898-1906), Српска везиља (1903-1906), Бановац (1904-1909), Женски свет (1904-1907), Народност (1904), Освит (1904), Сијело (1904), Школа (1904), Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена (1905-1906), Мали добротвор (1905-1907), Напредак (1905), Нови васпитач (1905-1913), Просвјета (1905), Тршћански лојд (1905), Црвена Хрватска (1905), Босанска вила (1906), Народна просвјета (1906-1907), Народни лист (1906), Срђ (1906-1908), Српска ријеч (1906-1907), Учитељски глас (1906), Педагошки летопис (1908) и другим. Поучне чланке у којима је промовисала традиционалну текстилну орнаментику објављивала је и у страним часописима.
Како ткање и вез не би остали само делатност у оквиру дома и породице, предлагала je увођење везилачке уметности у народну привреду. У Загребу је почетком 20. века основано Друштво за унапређење узгоја под председништвом свеучилишног професора Х. Храниловића, са задатком да развија естетску и уметничку страну код детета, обраћајући посебну пажњу на народну уметност и орнаментику. Позивала је на модернизацију домаће радиности и текстилне индустрије уклапањем у модерне светске стилове. Недавно јавио се је и стил сецесије, па енглески стил у текстилној орнаментици… Па како је наша народна орнаментика за чудо веома у складу с тим новим модерним струјама, то би ми на основу народних традиција могли створити дивну ренесансу умјетничке текстилне и декоративне индустрије, која би ипак и са модерним духом била у лијепом складу. Међутим сматрала је да се при том не сме изгубити дух народне уметности, односно да се прилагођавање увек мора извршити стручно и опрезно.Са истим циљем је основала Удругу госпођа за подизање народних везова у Петрињи на чијем челу је била Злата Ковачевић, као и Удругу за очување народних везова у Сарајеву 1909. године.
Како би народне мотиве учинила доступним везиљама, настојала их је публиковати. Чинила је то преко листа Српска везиља који је давао бројне практичне савете како да се израде и украсе најразличитији предмете од текстила. Јеличине књиге, нарочито албуми, били су коришћени у женским школама као модели за ручни рад (вез). То потврђује и писмо књижничара Матице српске из 1913. године.
Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.
Изложбена делатност
Према речима Јелице Беловић: Изложбе народних везова, представљајући у високој културној утакмици оно што је најбоље и најотменије сабрано, вазда су једна јасна и изразита смотра… Оне показују најлепше до којих се ступњева вештине у датом тренутку дошло.
Јелица је врло рано почела да прати светске изложбе на којима је излаган текстил. Тако је посетила Свенародну изложбу у Прагу 1895. године и Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896. Због репутације изузетног познаваоца женског народног рукотворства позивана је на све значајније изложбе у Европи (Беч, Берлин, Дрезден, Лавов, Париз, Минхен, Милано, Ишл, Краков, Брно, Праг), али и на домаћем терену (Загреб, Сарајево, Биоград, Љубљана…). Врло често је била члан жирија за одабир најбољих и најлепших радова. Поред жирирања, организатори изложби су је често ангажовали као предавача што је користила за популарисање јужнословенског народног веза.
Учествовала је у припреми и реализацији изложбе „Српска жена“ која је на позив Средишњег друштва чешких жена, и њихове председнице Зорке Ховоркове, одржана у Прагу 1910. године. Отварању ове изложбе присуствовао је и проф. Нидерле који је похвалио целокупан дотадашњи Јеличин рад.
Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2
Јеличин рад на формирању музеја
За Јелицу се с правом може рећи да је била једна од првих жена кустоса или популарно речено кустоскиња. Као изузетан познавалац текстилних предмета позивана је да учествује у формирању музеја који су, у својим збиркама, баштинили текстилне артефакте из народне радиности. Колико интересовање су изазивали ови предмети код Јелице, још већа је била њена заинтересованост за њихово очување. А музеји су били савршена места за то. Доказ за то је и њен текст из 1903. године Како би ваљало инсталирати наше народне умјетнине из женске руке у изложбама у коме упућује у начине чувања и излагања предмета од вунених, кудељних, ланених, памучних и свилених влакана.
Међу првима била су то два музеја у Загребу: Музеј за обрт и примењену умјетност (касније: Музеј за умјетност и обрт) и Трговачко-обртнички музеј (касније: Етнографски музеј). На позив Земаљске владе у Загребу 1906. године уређује етнографске збирке Музеја за обрт и умјетност Обртне школе који је тада имао сакупљених преко 6000 предмета. За Каталог хрватске народописне збирке Трговачко-обртниког музеја у Загребу урадила је комплетну идентификацију и систематизацију предмета са детаљним описима. Изашао је у два дела 1906. године, а штампан је на три језика (хрватски, француски и немачки). По успешно обављеном послу, стигао је нови задатак: уређење Музеја трговачке-обртничке коморе. И за овај Музеј уредила је тројезични Каталог текстилне збирке Земасљког умјетничко – обртног музеја у Загребу (1907). Захваљујући њеним сазнањима, за овај Музеј је откупљена изузетно вредна колекција етнолошких предмета Саламона Вергера. Трећи музеј у Хрватској, у чијем оснивању и формирању је учествовала, био је Етнографски музеј у Сплиту
У то време, сакупљајући предмета на терену, сарађује и са Етнографским музејом у Београду и њеним тадашњим управником Симом Тројановићем, као и са Земаљским музејом у Сарајеву.
Јеличина неиспуњена жеља била је да музеј формира у свом родном граду – Осијеку. За ту идеју била је спремна да свом родном граду поклони две породичне куће за зграду будућег музеја са комплетном личном збирком прикупљених текстилних експоната. Њен једини захтев био је да за свог живота буде неплаћени кустос у истом. Међутим, тадашње власти нису имале разумевања за њену понуду.
Долазак Јелице Беловић у Нови Сад добрим делом везан је за музејски рад. Наиме, њена жеља је била да своју прикупљену колекцију етнолошких предмета, као и богату библиотеку, кад већ није успела родном Осијеку, поклони Матици српској, односно, да се у оквиру Матице формира Етнолошки музеј Матице српске. О томе је вођена дугогодишња преписка (1913-1931).
У једном чланку из 1931. године, у Југословенском Дневнику, наводи се да је Јелица Беловић још 1913. године, била позвана од стране Матице српске да помогне при формирању музејске збирке од, до тада прикупљених предмета, као и од предмета који су њено власништво. Исти часопис наводи и да су два сандука са књигама и Јеличиним предметима које је она послала из Сарајева, нестала на путу (почео Први светски рат). Након завршетка Великог рата преговори су обновљени, те се Јелица обрела у Новом Саду 1927. године. Са собом је донела 15 сандука са оригиналним везовима, цртежима и личном библиотеком. Међутим, по њеном доласку у Нови Сад, Матица српска је доспела у финансијску, али и моралну кризу, тако да договор није испоштован и до формирања музеја није дошло. Јелица је била приморана да преузме своје сандуке од Матице српске. Како наводи Александар Моч (в. д. потпредседник Матице српске), са Беловићком је вођена преписка о формирању Етнографског музеја после 1921. године. Њени услови су били да добије запослење у некој школи у Новом Саду, и да … доживотно уз умерени хонорар буде кустос ове и других збирки, које би Матица прикупила за Војвођански Музеј. Наводи да Беловићкина збирка има преко 2200 предмета од чега преко 650 текстилија, око 1200 научних књига из етнографије и око 360 цртежа и слика народних ношњи. Вредност наведене збирке процењена је на 40.000, а библиотеке на 16.000 тадашњих динара. Матица је првобитно понуду у начелу прихватила, заложила се да г-ђа Беловић добије место у Женског грађанској школи (јесен 1927) и да јој се призна национални рад како би остварила националну мировину. Међутим, потпредседник Моч наводи да је дошло до измене услова под којима Јелица жели уступити своју збирку. Челници Матице нису могли или нису желели прихватити измењене услове, те до договора није дошло. Иначе, сандуци са Јеличиним предметима стигли су у Нови Сад пре ње и били су депоновани у књиговодственим канцеларијама Матице српске. Пар година касније (1936), у Новом Саду, ипак је основан Музеј Матице српске из кога ће касније проистећи Музеј Војводине, Галерија Матице српске, па и Музеј Града Новог Сада.
Друге етнолошке теме
У различитим периодима живота Јелицу Беловић су занимале различите теме. Док се у младости опредељивала за проучавање дечјих игара и играчака, у зрелим годинама то је било текстилно рукотворство, а народним обичајима, обредним радњама, словенској митологији, као и специфичним обичајима других народа посветила се у познијим годинама (након 60-е).
На тему дечје забаве и игре издала је још 1894. године изузетно корисну књигу 110 игара за младеж (4. издање изашло 2005.) која је била корисна и деци и родитељима, али и васпитачима. Игру сматра основним елементом дечјег здравог одрастања. Већи број текстова на исту тему објавила је у педагошким публикацијама (Нови Васпитач, Глас народа, Нови Сад, Хрватски учитељ, Школски вјесник, Школа, Смиље, Мали добротвор, Млади Истран, Југословенски дневник ….). То је био и повод Чешком одбору етнографа да јој 1913. године упуте позив да приреди изложбу народних играчака. Игра и коло биле су јој теме изучавања и са становишта култа, али и историјски.
Доласком у Нови Сад, а нарочито након пензионисања, бави се изучавањем словенске митологије, народних обичаја, веровања и симболиком празновања. Инспирација су јој били словенски богови (Световид, Триглав, Радогост), митска бића и култови; њихова међусобна повезаност и условљеност. У својим текстовима бавила се обичајима попут Лазарица, Русалки, Божића, Ускрса, Нове и старе године, Вратоломија, култова мртвих, Сунца и воде, сакралним обичајима, и бројним другим. Посебно су јој интригирала народна веровања испољена у поштовању натрприродних сила и митских бића (виле, вештице, вукодлаци, вампири). Део своје пажње усмерила је и на верске празнике попут Видовдана, Јовањдана, Ђурђевдана, Ивањдана, Илиндана, Светих врача, Огњене Марије, објашњавајући обредне радње везане за њих. Писала је и о улогама појединих биљака (босиљак, ружа, каранфил, рузмарин, дуња, јабука) и животиња (во, змија, птице) у религиозним ритуалима. Пише и о давно заборављеним играма и песмама, попут прпоруша, чоројица. Неке текстове посветила је и музичком фолклору, нарочито гусларству. Своја истраживања није заснивала само на обичајима словенских народа, него је вршила упоредбе и са сличним обичајима германских и романских народа, па и других цивилизација.
Радове на ове теме обелодањује у часописима Југословенски дневник (1930-1934), Глас народа (1934-1935) и Нови Сад (1935-1941). О истим темама држала је предавања на Радио Београду у периоду 1933-1941. године.
Према мишљењу многих страних критичара, најзначајније и најсвеобухватније њено дело је Die Sitten der Südslawen (прев: Културна историја Јужних Славена), објављено у Дрездену 1927. године које никада није преведена ни на један од јужнословенских језика. У тој књизи своје ставове о народним обичајима изнела је на необичан и поетичан начин. Књига је добила похвале од страних стучњака, али није наишла на одобравање ни код Хрвата, ни код Срба. О њеним недостацима писали су Мирко Кус-Николајев и Јован Ердељановић. Николајев се о књизи изјаснио не баш похвалним речима, док Ердељановић, уз одавање почасти Беловићки за дотадашњи рад, сматра да књига нема научни карактер, те да наслов не одговара садржају.
Визит карта Јелице Беловић
Рад Јелице Беловић на еманципацији жене
У борбу за остваривање већих права за жене, не само код нас, него и целој југоисточној Европи, од њеног зачетка, активно се укључила и Јелица Беловић. Образована, интелигентна и изузетно осетљива на родну неравноправност, настојала је да утиче на промену женске улоге у друштву с краја 19. и почетка 20. века. Сматрала је да модерна жене не треба да буде ограничена улогом супруге и мајке, него да треба да је начитана и школована, јер једино на тај начин може постати комплетна индивидуа. Она је својим примером, радом и залагањем помогла образовању, грађанској еманципацији и укључивању у културни, а самим тим и јавни живот, великог броја жена. Нарочито је активна и поштована била у Босни и Херцеговини. Рад на решавању „женског проблема“ потицао је из њене унутрашње потребе да ради, али је и ту активност чинила уз пуно поштовање народне традиције.
Сарађивала је Беловић са многим познатим списатељицама и феминисткињама свога времена, нарочито са јужнословенских простора. Међу њима су Мара Малагурски-Ђорђевић, Алојзија Штеби, Мага Магазиновић, Зора Прица, Зофка Кведер. Са њима је водила и оштре полемике. Своје поштовање према зачетницама феминизма, попут Франке Пашкец, Марије Франковић, Милене Мразовић, Савке Суботић, исказала је у текстовима које је објављивала у часопису Школа. Највећи број радова у којима износи своје ставове и идеје о модерној жени и жени будућности публиковала је у периоду 1895-1903. године. Чинила је то углавном у педагошким часописима: Школски вјесник, Напредак, Зора, Школски лист, Нови васпитач, Карловачки гласник, Школски Одјек... О питањима феминизма ипак је највише текстова, како сама каже, написала и објавила на немачком језику – преко 800 разних фељтона (Bosnische Post, Frankfurter Zeitung…). Део својих писања посветила је не само феминисткињама, него и женама које су се избориле за своја права у, до тада, мушким занимањима, попут адвоката, доктора, научника, политичара, архитеката…
Поред питања еманципације, Јелица се бавила и питањима проституције, секса и еротике. Тема која је и савременом човеку често непријатна, пре свега због осуде околине, Јелици је била изазов или нормална ствар. Због храбрости да се упусти у анализирање ових питања и начина на који је то чинила, бирана је за почасну чланицу Бечког фолклорног друштва. Посебно успешну сарадњу је имала са чувеним немачким професором, приповедачем, сексологом, фолклористом, Фридрихом Саломом Краусом (Friedrich Salom Krauss). Текстове на немачком језику објављивала је у часопису Anthropophyteia, чији дугогодишњи уредник је био Ф. Краус, а део и у словеначком Словану. Штампани су у периоду 1909-1913. година.
Неколико предавања у којима је окценат на жени одржала је 30-их година 20. века. Једно од њих на тему „Светски мир и жена“ одржала је у згради Бановине у Новом Саду. Иако се цео живот борила за већа права и поштовање жена, умела је итекако да изнесе и критички осврт на рад појединих женских удружења или на рад појединих интелектуалки. Такође, своју борбу за женска права није поистовећивала са правом за равноправност полова.
Рад Јелице Беловић на пољу филозофије и политике
Филозофске и духовне теме, попут питања живота, смрти и морала, Јелицу Беловић су интересовале од ране младости. Неке од филозофских расправа којима се бавила дотичу се педагогије, попут питања досаде, дечје хировитости, пријатељства, морала у школи… Сматра да је права слобода личности у самоконтроли. Занима се и за људске пороке, нарочито алкохолизам, злочин и проституцију. Критикује појам идеализма наводећи све његове недостатке. Проучава морал и шта све утиче на њега. Информације црпи из стране литературе и личног искуства, а филозофске текстове, за које сматра да могу бити корисни нашој јавности, преводи са француског, енглеског и пољској језик и објављује највише у Школском вјеснику.
Од филозофа посебно је ценила теоретисања Ж. Ж. Русоа, И. Канта и Ј. Г. Фихтеа, поготово њихове ставове о одгоју деце. Није се устручавала да јавно искаже своје неслагање са појединим филозофским идејама. Отворено је критиковала Ничеову теорију о вишој раси. Код Спенсерове теорије о развоју човека прихватала је идеју о социјалном дарвинизму, али се није слагала са мишљу да у човечјем развоју прошлост, као битан елемент његовог морала, мора бити искључена.
Због отвореног изношења својих ставова на многе теме, па и политичке, често је била осуђивана од стране противника, нарочито „франковаца“ и антиклериста. Критиковала је националистичке идеје, нарочито Чисте странке права (Франковци). Због неприхватања угњетавања Срба у Босни, коришћења ћириличног писма и текстова које је објављивала у српским часописима, често је наилазила на затворена врата код других часописа, као што је Обзор који је уређивала Марија Јурић Загорка.
Цео живот је била поборник југословенства. То ју је понекад коштало и посла. Њен братски однос према три народа у Босни најбоље се очитује у тексту Родољубље у Босни, али не само са политичког становишта. У том тексту описала је однос народа у Босни према власти, али и неке од њихових карактерних особина. Заступајући „југословенске ставове“ изазвала је, у трећој деценији 20. века, реакцију Радићеваца. Повод је била Јеличина књига Die Sitten der Südslawen (превод: Културна историја Јужних Славена) која је 1927. године изашла у Лајпцигу, а која је одлично оцењена од стране европских стручних кругова. Своје ставове морала је доказивати пред судом, а казне ју је спасила амнестија Краља Александра.
Јелица се критички односила и према марксистима 30-их година 20. века, сматрајући да ниподаштавање и уништавање народних вредности није напредак.
Њен став када је у питању бављење жене политиком био је да жена треба да буде упућена у политичка дешавања, али да не треба да се директно бави политиком. Сматрала је да је то мушки посао, а да жена треба да остане „царица“ у својој кући. Без обзира на овакав став, Јелица се критички односила према многим политичким дешавањима у местима где је живела.
Бавила се Јелица и хуманитарним радом помажући бројна удружења на различите начине, а нарочито Коло српских сестара. Интересантна је и прича о новчаној помоћи коју је Јелица Беловић упутила Колу српских сестара у Београду. Наиме, Јелица Беловић је 1912. године прихватила позив Frankfurter Zeitung да напише два текста о српској жени и о српским јунацима (време Балканских ратова). Чланке су од Frankfurter Zeitung преузеле и друге новине у Немачкој и Аустрији. Обавештење о томе Јелица добија од берлинског контролног листа Die Feder који јој је понудио да, за провизију од 2%, покупи све хонораре за објављене текстове, уколико она то одобри. Јелица је понуду прихватила, добила релативно високу суму новаца коју је поклонила г-ђи Љубици Луковић, тадашњој председници Кола српских сестара у Београду, за потребе рада болнице коју су основале и одржавале чланице Кола.
Други о Јелици
У више од 200 различитих извора описан је њен живот и рад. Први биографски текст објављен је још 1895. године, када је имала само 25 година. Већ тада је њен рад завређивао пажњу.
За свог радног века сарађивала је са многим оновременим домаћим и светским стручњацима. Једна је од ретких жена у свету, тога времена, са тако опсежном преписком са образованим и стручним људима из целог света.
Само они који су сами учинили нешто вредно и велико умеју да цене и туђу вредност. Стога не чуди што су само речи хвале са рад Јелице Беловић имали њени савременици, најзначајнији научници са српских простора на пољу етнологије, етнографије, географије, антропогеографије, педагогије попут Јована Цвијића, Вида Вулетића Вукасовића, Тихомира Ђорђевића, Савке Суботић, Тихомира Остојића, Јована Ердељановића, Антонија Вучетића, Паје Радосављевића који су и писали о њеном раду. Са Ј. Цвијићем је имала блиске научне везе и учествовала у организацији прикупљања етнографских предмета и објеката. Њен рад је ценила и знаменита Новосађанка Савка Суботић која о њој пише следеће: Госпођи Јелици Беловићки нема равне као етнографској књижевници, у њезину лексикону у речи и слици има и орнамената северних Словена од најстаријих времена до данас, па и орнамената других народа, у колико стоје у свези са словенскима. Све је то описано на шест разних језика. Заиста нешто јединствено у својој врсти! На најбољи начин рад Јеличин окарактерисао је Тихомир Остојић: што је Вук за народну усмену књижевност, Богишић за обичајно право, Станковић за црквену музику, Кухач за народне попевке, Цвијић за српску антропогеографијуто је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и орнаментику српског народа.
Професор Универзитета у Њу Јорку, Паја Радосављевић, упоређује рад ЈББ са радом Јелене Анжујске истичући да две Јелене, поред имена, повезује и чињеница да су обе биле једнако слављене и од стране католика и од стране православних. Царица Јелена је била један од првих примера у српској историји која је, културном делатношћу, успела да превазиђе верске јазове. Исто је учинила и Јелица Беловић у првој половини 20. века. Најобимнију њену биографију оставио је Душан Јелкић. Штампана је у два издања (1925, 1929). Многи сматрају да је то Јеличино аутобиографско дело.
Њен рад ценили су Хрвати: Фердо Хефеле, Вјекослав Цвјетишић, Јован Храниловић, Љубоје Длустуш, Стјепан Широла, Лавослав Селингер, Рудолф Малдини, Јосипа Глембај, Фрањо Бартуш, Томо Једрлинић, Људевит Дворниковић, Јосип Краљић, Звонимир Бинички, као и Словенци: др Фран Илешич, Антон Кристан, Павла Хочовар, Нико Жупанич… Дописивала се са филологом и славистом Матијом Мурком. Многи од њих писали су не само биографске чланке него и приказе њених књига.
Од страних стручњака записе о њеном раду оставили су чешки, руски и немачки научници. Чешки научник, познат и у пољским круговима, др Јосип Карашек (Karasek) који њен научни рад сматра да је писан „француском лакоћом“ и „словенским заносом“. Слично мисли и чешка етнографкиња Власта Хавелкова која сматра да из Јеличиних дела одише чист патриотизам и да и Хрвати и Срби треба да буду поносни на њу. Ласкав суд добила је и од професора Универзитета у Казану, руског научника Ј. Александрофа. Он је истакао да су Срби, када је у питању народни епос, важили за народ …Хомер славјенства, а да је Јелица Беловић указала и на његову богату текстилну традицију. Посебно истиче монографију Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907) какве нема ни код Руса. Чувени лењинградски етнолог Владимир Зелењин сматра да је њена заслуга на пољу изучавања обичаја и духовног живота јужних Словена равна раду Вука Караџића. И пита се : да ли постоји неко ко не зна за Вука, а колико их је који знају за Јелицу? Учитељица из Александрије, Гизела Бергова, истиче да је Јелица одабрана од Бога за добро свог народа – јер су многи позвани, а само неколико изабрани.
ЈББ је била инспирација и поетама. Своје стихове посветили су јој барун Рудолф Малдини Вилденхаински и Изаије Митровић.
Jelici Belović – Bernadzikovskoj
Neumornoj hrvatskoj spisateljici
Od svih vila s hrvatskog Parnasa
Ti si naša najmarnija vila,
S Tvoje ruke nijednoga časa
Struna lire nije ušutila.
S dravskih vala Ti nam mlada dođe
U tu našu Herceg Bosnu krasnu,
I put utrt prot neznanju pođe
Noseć svim nam prosvjete luč časne.
Rudolf barun Maldini
Wildenhainski
Pozdrav
gospođi Jelici Belović-Bernadzikowskoj
Blago tebi, dična kćeri,
Kad Ti Bože dade pera,
Da narodu, otačestvu
Neumrla pišeš dela.
Blago tebi, dična kćeri!
Svjetlost Te je sv′jtu dala,
Nad njim zv′jezda Tvoga žića
Alemom je zasijala.
I ta sv′jetlost sjajnog uma
Veličajne duše Tvoje,
Podičila mnoge ljude
A čitavo pleme – svoje.
Neumorna ruka Tvoja
Sama sebi v′jence splela
A narod je k nebu digo
Tvoja djela neuvela!
Pa će tamo vječna biti,
Dok god sunce nama grije
I tvoje će lijepo ime
Potomstvima da zasija.
Izaije Mitrović
Рад Јелице Беловић, почетком 21. века, постао је поново интересантан бројним истраживачима како у земљи, тако и у иностранству. Биљана Дојчиновић, Гордана Стојаковић, Дубравка Осрећки Јакелић, Салко Шарић, Милош Окука, Јелица Здеро, Сњежана Шушњара, Сарита Вујковић, Марина Габелица, Сања Поткоњак, Соња Дујмовић, Драга-Даша Гајић, Едина Каменица, Светлана Томић, Јелена Милинковић, Татјана Лош, Љиљана Радић, Катарина Новаковић, Павао Дабинић, Драгана Томашевић, само су неки од њих. Од страних истраживача то су Celia Hewkesworth (Велика Британија), Natascha Vittorelli (Италија), Diana Reynolds-Cordileone (САД), Tomasz Lis (Пољска).
Овој вредној списатељици, етнографу, педагогу и просветном раднику посвећен је и документарни филм „Јелица Беловић – благо народне традиције“, снимљен 2010. године у продукцији РТВ који је приказан и на Смотри етнографског филма. Сценариста филма био је Борислав Хложан, режисер Хелена Глушица, а стручни сарадници Душанка Марковић, кустос Музеја Града Новог Сада, и Мирјана Марковић, председница Удружења ткаља Нови Сад.
Како је рад Јелице Беловић обухватао различите друштвене дисциплине, тако је за анализу резултата њеног рада неопходно спојити стручњаке из различитих области. То је делимично и учињено 2016. године, организовањем Конференције у њену част. Округли сто је одржан 26. новембра на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Скуп под називом Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница… организован је као једна од активности истраживачког пројекта „Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године“. Учешће су узели истраживачи из Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрвтаске и САД. На Скупу су говориле Биљана Дојчиновић (Филолошки факултет у Београду), руководилац пројекта Књиженство, Јулијана Вучо, продекан за међународну сарадњу Филолошког факултета Универзитета у Београду. О месту и улози Јелице Беловић Бернаџиковске у пројекту Књиженство, о њеној лиминалности, те о „породичној романси“ и стварању женске етнографије говориле су Соња Дујмовић (Институт за историју, Сарајево) и Дајана Рејнолдс Кордилеоне (Univerzitet Poit Loma Nazarin, San Diego). У њену библиографију упутили су Бојан Дражић (Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор) и Карла Селихар (Педагошки факултет, Сомбор). О њеном поимању „духа народног“ и збирци традиционалних дејчих игара излагале су Јасмина Катински (Институт за књижевност и уметност, Београд) и Весна Марјановић (Висока школа струковних студија, Кикинда). Душанка Марковић (Музеј Града Новог Сада) је увела аудиторијум у пројекцију филма „Јелица Беловић – Благо народне традиције“. Светлана Томић (Факултет за стране језике : Алфа БК универзитет, Београд) је говорила о алманаху Српкиња из 1913. године из перспективе жанра, настанка и судбине те публикације. Истом публикацијом бавила се Јеленка Пандуревић (Филолошки факултет, Бања Лука), али у контексту очувања и заштите нематеријалног културног наслеђа. Жарка Свирчев (Филолошки факултет у Београду) је представила (прото)авангардни културни програм Јелице Беловић Бернаџиковске. О раду Јелице Беловић Бернаџиковске на пољу етнографије говориле су Катарина Новаковић Радисављевић (Музеј Војводине, Нови Сад) и Ирена Филеки (Етнографски музеј у Београду).
Одавно је познато да велики научници, са својим новим и пажње вредним идејама, наилазе на препреке и упућени су на борбу за остварење својих замисли. Ово правило није заобишло ни Јелицу Беловић. Њена богата биографија и још богатија библиографија требало би да су пропраћене и са бројним наградама и признањима. Међутим, то није случај. Друштвена признања су је заобилазила. Најчешће она стигну нешто касније, али Јелица није имала ни ту судбину. Награде је добијала на пољу књижевности, етнографије и у виду чланства у појединим удружењима.
Од књижевних награда добитник је прве награде у Прагу на конкурсу листа Сијело (1904) за новелу Пашино ашиковање, а признање и похвални декрет за литерарни рад уручило јој је Славонско учитељско друштво за град Осијек 1905. године. У области етнологије, од стране Задужбине Јована Остојића и жене му Терезе, награђена је њена монографија Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907). Ако се наградом могу назвати позиви у комисије и одборе за организацију интернационалних изложби какве су биле у Берлину (1909), Прагу (1910), онда их је имала поприлично. Петрињска удруга жена, чији је била оснивач, прогласила ју је својом почасном чланицом, а почасни члан је била и Бечког фолклорног друштва.
Бити нечији идол и инспирација су награде које су немерљиве. А Јелица је својим писањем подстакла и инспирисала многе младе жене да крену њеним путем, нарочито у Босни и Херцеговини. Треба заслужити и бити достојан једне теме докторске дисертације. Животно дело Јелице Беловић инспирисало је Соњу Поткоњак да му посвети свој докторат.
Оставила је тако много народима на Балкану, а за узврат добила јако мало. За сада само једна улица, и то у Новом Саду, носи њено име, а заслужила је да их има и у Бања Луци, Сарајеву, Мостару, Загребу, Осијеку, Сплиту. Признање за Јеличин рад Град Нови Сад је исказао на два начина; давањем њеног имена једној од новосадских улица и поставањем спомен плоче на Успенском гробљу. На Сајлову, од 2020. године, једна улица носи њено име, а иницијативу за именовање поднео је Музеј града Новог Сада. Коло српски сестара Епархије бачке 2016. године је поднело Савету за културу града Новог Сада иницијативу за постављање спомен плоче овој знаменитој жени. Иницијатива је прихваћена и реализована 2021. године. Слична иницијатива, за постављање спомен плоча на кући у Габелиној улици бр. 10, где је Јелица годинама живела, покренута је и у Сарајеву.
Библиографија радова Јелице Беловић
Врло често, уз име Јелице Беловић, њени савременици су наводили Његошеву реченицу: Благо томе ко до вјека живи – имао се рад шта и родити. С обзиром на целокупан рад и број библиографских јединица, и не чуди ово поређење. О ком броју се тачно ради још није утврђено. Сама Јелица наводи да је 01.01.1911. године имала написаних 2578 великих чланака и 617 приказа. Половином четврте деценије 20. века, у једној аутобиографији, наводи да је објавила 57 књига и око 4000 већих студија (Глас народа, 1934). Радом на њеној биографији и библиографији (истраживање није завршено) аутор овог текста је сакупио око 60 самосталних књига и преко 2200 текстова у периодичним домаћим и старним публикацијама. Тај број је фасцинантан и за данашње време, а поготово за време у коме је она живела. Време када није било интернета и компјутера, када се све слало поштом која није била тако брза, када се све куцало на писаћој машини или руком писало. И не само време у коме је живела, него и чињеница да је била жена, супруга и мајка – чини тај број импресивним.
Теме о којима је писала биле су књижевност, педагогија, просвета и школство, дјечја психологија, филозофија, етнологија, женско рукотворство, а објавила је доста текстова и о феминизму, па и о спорту. Поједини текстови су, у идентичном облику, штампани у више периодиних часописа. У бројним је водила жестоке јавне полемике.
OLYMPUS DIGITAL CAMERAsmartOLYMPUS DIGITAL CAMERAOLYMPUS DIGITAL CAMERAНеке од књига Јелице Беловић БернаџиковскеНеке од књига Јелице Беловић Бернаџиковске
Прве радове објавила је са 15 година, а у периоду задње деценије 19. и прве 20. века била је највреднија и најплоднија списатељица и књижевница и у Срба и у Хрвата. Прве подстицаје за писање добила је од својих професора А. Мауровића и Ј. Ланга. Самостална издања штампала је на хрватском, српском, немачком, чешком и пољском језику. То су: 110 igara za mladež (Zagreb 1894, 2. издање 1902, 3. издање 1991, 4. издање 2005); Iskrice iz svjetske književnosti (Zagreb 1896); Moja učiteljica, (Sarajevо 1896); Наша омладинска литература(Сарајево 1897); Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada (Sarajevo 1898-1906); Дјечја психологија данашњега времена (Сарајево 1898); Poljsko cvijeće (Zagreb 1899, 2. издање 1912); Из могa албума – психолошке фотографије (Сарајево 1900); Meandri: za zabavu dobrim kevicama, (Zagreb 1900); Slikanje na drvetu, glini, kamenu i dr, (Zagreb 1901); Razgovor cvijeća: Narodne priče (Zagreb 1901); Co vila vyprávĕla…, Sbirka narod. povidek a pověsti jihoslovanských (Praha 1902); Poljsko cvieće (Praha 1902); Kako bi valjalo instalirati naše narodne umjetnine iz ženske ruke u izložbama (Požega 1903); Kompayre, Gabrijel, Intelektualni i moralni razvitak djeteta, I i II deo, prevela s franscuskog (Zagreb 1903. i 1904); Наша кевица –Прилог психологији (Сремски Карловци 1904); О renesansi naše veziljačke umjetnosti (Trst 1905); О препороду хрватске везиљачке умјетности (Задар 1906); Meandri: za zabavu dobrim kevicama (Zagreb 1906); Hrvatska čitma (Požega 1906); О razvitku tekstilne ornamentike u Hrvata i Srba (Zagreb 1906); Vezilačka umjetnost u Hrvata i Srba (Zагреб 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu, I i II deo (Zagreb 1906, drugo izdanje 1910); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906, 2. издање 1926); Hrvatska domaća vezilačka umjetnost (Sarajevo 1906); O razvitku naše narodne tekstilne ornamentike (Zagreb 1906); Katalog tekstilne zbirke Zemalj. umjetničko-obrtnog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1907); Српски народни вез и текстилна орнаментика (Нови Сад 1907); Božićnice, pripovijesti i priče sa slikama hrvatskoj mladeži (Zagreb 1907); Албум српских везова, (Сарајево 1906); Народно техничко називље – Допуна Gрађи за технолошки ријечник женског ручног рада (Сремски Карловци 1906-1913); Mali album hrvatskih vezova : za osnovne škole (Mali Lošinj 1907-1908); Hrvatske jelice – narodne priče : većinom iz Bosne i Hercegovine (Pula 1908); Млада учитељица (Сремски Карловци 1909); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1910); Mala vezilja (Pula 1911); Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (Сарајево 1913, 2. издање 2013); Bei Hodscha’s Zauberverschreibungen (Leipzig 1913); Kochzauberkünste der Südslawen (Leipzig 1913); Die Frauenschürze bei den Südslaven (Leipzig 1914); Der Webstuhl im Zauberglauben der Südslaven(Leipzig 1914); Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (Сарајево 1918); Bijelo roblje – Problem prostitucije (Koprivnica 1923); Musik und Gesang bei den Südslawen (Berlin 1923); Das Guslarenlied (Leipzig 1925); Die Sitten der Südslawen (Dresden 1927); Das Liebesleben auf dem Balkan – mit ueber Hundert Lichtdrucktafeln und Abbildungen (Dresden 1927); Kalendar podmlatka Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za školsku1929/1930 (Beograd 1929); Југословенски народни везови (Нови Сад 1933); Autobiografske beleške: da li g. Dušan Jelkić mistifikacija? (Novi Sad 1933. и 1936).
Своје текстове, јавне расправе, приче, белешке, песме, преводе објављивала је на простору јужнословенских народа у преко 90 различитих периодичних публикација и у 15-ак страних часописа. Интересантно је и у којим све градовима су ти часописи излазили: Загреб, Београд, Нови Сад, Сарајево, Љубљана, Пожега, Мали Лошињ, Пула, Карловац, Сремски Карловци, Осијек, Високо, Сомбор, Мостар, Бања Лука, Панчево, Вршац, Петриња, Задар, Земун, Дубровник, Трст, Илок, Шибеник, Суботица. Сами називи часописа говоре о Јеличином карактеру, енергији и о распону њених интересовања. То су: Glasnik sv. Josipa – zabavno-poučni mjesečni list za puk katolički (Zagreb, 1885); Narodne novine (Zagreb, 1892-1896); Hrvatski učitelj – časopis za srednje i pučke škole (Zagreb, 1893-1895); Napredak – časopis za učitelje, uzgojitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1894-1906); Škola – list za učiteljstvo i prijatelje školstva (Osijek, Vukovar, Karlovac, 1894-1904); Školski Vjesnik – stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu(Sarajevo, 1895-1901); Smilje – zabavno poučni list za mladež obojega pola (Zagreb, 1895-1905); Нада – поуци, забави и умјетности (Сарајево, 1895-1898); Bršljan – list mladeži (Zagreb, 1896-1908); Liljan – list za omladinu i puk (Karlovac, 1896-1898); Prosvjeta – list za zabavu, znanost i umjetnost (Zagreb, 1896-1911); Женски свет – лист Добротворних задруга Српкиња Новосаткиња (Нови Сад, 1897-1910); Franjevački glasnik (Visoko-Mostar, 1897-1899); Школски лист (Сомбор, 1899-1902); Школски Одјек (Нови Сад, 1897-1905); Mali dobrotvor (Zagreb, 1897-1909); Pobratim – zabavni i poučni list za odrasliju mladež (Zagreb, 1897-1908); Nada – hrvatski (karlovački) kalendar (Karlovac, 1897-1900); Нови Васпитач – орган за педагошку књижевност (Ср. Карловци, 1897-1913); Ручни рад – лист за мушки и женски рад у српској школи (Београд, 1898); Споменак – лист за забаву и поуку српској деци (Панчево, 1898-1910); Зора – лист за забаву, поуку и књижевност (Мостар, 1899-1900); Na domaćem ognjištu–list za porodicu (Zagreb, 1900-1901); Српска домаја – лист за забаву и поуку (Нови Сад, 1902); Narodna obrana (Osijek, 1903-1908); Српска везиља (Вршац, 1903-1906); Banovac – list za pouku, trgovinu, obrtnost i gospodarstvo (Petrinja, 1904-1909); Дело – лист за науку, књижевност и друштвени живот (Београд, 1904-1905); Sijelo – list za zabavu i pouku (Prag-Zagreb, (1904-1905); Dalmatinska smotra (Zadar, 1904-1908); Народност – лист за политику, привреду и просвету (Земун; 1904); Новi васпитач(Сремски Карловци, 1904-1905); Narod (Požega, 1905); Crvena Hrvatska (Dubrovnik, 1905); Tršćanski Lloyd (Trst, 1905); Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slovena (Zagreb, 1905-1906); Hrvatska (Zagreb, 1905); Almanak hrvatskoj mladeži (Osijek,1906); Mladi Istran (Mali Lošinj, 1906-1908); Narodni list – glasilo za interese hrvatskog naroda (Zadar, 1906); Anđeo čuvar – list za hrvatsku katoličku mladež (Ilok, Zagreb, 1906-1909); Preporod – Pedagoška smotra za roditelje, učitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1906-1907); Босанска вила – лист за забаву, поуку и књижевност (Сарајево, 1906-1910); Hrvatski dnevnik za interese bosansko-hercegovačkih Hrvata (Sarajevo, 1906); Narodna prosvjeta – mjesečnik za školarstvo, prosvjetu i umjetnost (Pula, 1906-1908); Срђ-Srgj – лист за књижевност и науку (Дубровник, 1906-1908); Српска ријеч – лист за политику, просвјету и привреду (Сарајево, 1906-1924); Učiteljski glas (Šibenik, 1906); Novo doba (Osijek, 1907); Savremenik – mjesečnik društva hrvatskih književnika (Zagreb, 1908); Osječki tjednik (Osijek, 1908); Ustavnost (Zagreb, 1908); Pedagoški letopis (Ljubljana, 1908); Slovan: mesečnik za književnost, umetnost in prosveto (Ljubljana, 1909); Дневни лист (Загреб, 1910); Koledar pokrajinskog muzeja za narodni obrt i umjetnost u Splitu(Split, 1913-1914); Ženski svijet – mjesečnik za kulturne, socijalne i političke interese žena (Zagreb, 1918); Mladi Istranin (Trst, 1922); Novi čovjek (Sarajevo, 1928-1930); Застава (Нови Сад, 1928); Југословенски дневник (Суботица, Нови Сад, Велики Бечкерек, Крагујевац, 1930-1934); Глас народа (Сомбор, 1934-1935); Нови Сад (Нови Сад, 1935-1941); Ви и Ми (Нови Сад, 1937).
Писала је и за домаће новине које су излазиле на немачком језику попут: Bosnische Post, (Sarajevo), Agramer Zeitung (Zagreb), Belgrader Nachrichten (Београд) и Die Drau (Osijek). Од страних часописа објављивала је на немачком за Frankfurter Zeitung (Frankfurt), Anthropophyteia (Leipzig), Slavonische Presse (Leipzig), Die Zeit (Wien), Ciba Zeitschrift (Basel); на француском за паришке Revue des Deux Mondes и Revue des ѐtudes ethnographiques et sociologiques; на енглеском за Journal od the Gupsy Lore Society (Оксфорд); на руском за Детскиј и школный театр (Москва, Петроград); на чешком за прашке Mladý Čech и Narodni listy, на словачком за Národný hlásnik (Martin).
Неки од часописа у којима је Јелица Беловић објављивала своје текстове
Са 19 својих књига учествовала је на Изложби удружења универзитетских образованих жена у Београду 1935. године.
Заоставштина
Заоставштина, грађа, лична преписка, рукописи и текстилне збирке Јелице Беловић чувају се на више места. Највећи део у Новом Саду, а делимично у Сарајеву, Загребу, Лос Анђелесу, Бечу…
Музеј Војводине, Рукописно одељење Матице српске и Архив Војводине баштине сачуване збирке, личну преписку и документацију, породичне фотографије и библиотеку. Јелица је тестаментом завештала сву своју имовину Заводу за слепе у Земуну који је своје право на наследство, због изузетног културног значаја Јеличине колекције, пренео на Музеј Матице српске (касније Музеј Војводине). Ради се о предметима који су били тема преговора са Матицом српском око оснивања Етнографског музеја Матице српске. Музејско архивска збирка Јелице Беловић Бернаџиковске која се чува у Музеју Војводине садржи личну преписку, њене дневнике, породичне фотографије, личне предмете, писану грађу… Сачувана је њена текстилна колекција узорака веза сакупљена на простору Босне, Славоније и Далмације. Најбројнији део чини библиотечки материјал.
У Хисторијском архиву у Сарајеву чува се аутобиографски рукопис и фрагментарна документа из периода 1893-1909. Рукопис је Архиву предао њен рођак Лео Сиелски, 15.11.1957. године. Заведени су као Мемоари под именом Ljuba Т. Danichic, што је био један од псеудонима Јелице Беловић Бернаџиковске.
Национална и свеучилишна библиотека у Загребу чува рукопис Чеврница, у Каталогу рукописа.
У збирци Фридриха Крауса у Лос Анђелесу (Friedrich Salomo Krauss University Research Library University of California, Los Angeles, SAD) међу његовим сачуваним текстовима, у одељку „Slavenart“, налазе се и Јеличини манускрипти. Распоређени су у серијама: Народне расправе и народне збирке, О играма, обичајима, веровањима и народном обичајном праву, Прслук у обичајима и народним веровањима, Рукопис о дрвећу у фолклору, Хиљаду легенди и бајки јужних Словена, Женска лепота и жена у друштву, Плес и музика, као и разни други списи. Неки од њих су штампани у годишњаку Anthropophyteia, а неки нису ни објављени.
Уместо закључка
Зашто је Јелица Беловић Бернаџиковска и поред наведеног радног опуса остала скрајнута и поприлично непозната? Разлога је више. Један од њих јесте и немогућност њеног „смештања“, као ауторке, у одређену област, али и у одређени национални корпус. Рођена је као Хрватица, већи део живела као Босанка, a умрла као Српкиња. Цео живот волела и поштовала само бољу страну и једних, и других, и трећих. Припадала је и једнима, и другима, и трећима, а опет је остала само своја. Није имала границе ни када је вера у питању, ни када су то слова, односно писмо (латиница, ћирилица), ни када је у питању језик или дијалект. Прилагођавала се она свакој средини у којој се нашла, али не због жеља да се некоме допадне, него из поштовања према народу о коме пише и коме се обраћа. Њена народна „несврстаност или свестраност“ определила ју је, те се врло често изјашњавала као Словенка (Славенка), па су је и њени савременици описивали као једну топлу словенску душу.
Рад Јелице Беловић може се сагледавати и проучавати са различитих страна. Једнако успешна, предана и одговорна била је и када је био у питању њен педагошки рад, сакупљање народних прича, бајки, песама и њихово објављивање, писање сопствених прича и романа, превођење стране литературе, рад на сакупљању етнолошког материјала и писање етнографских текстова, рад на стварању и обради музејских збирки, писање филозофских расправа, критика позоришне и музичке сцене, или изношење личних ставова на поједина друштвена догађања.
Њен књижевни рад може се сагледавати и са становишта ширења братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Подједнако је била окренута културним тековинама свих народа који су живели на простору Босне и Херцеговине. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Јелица није крила свој патриотизам, своју опчињеност лепотом народних мотива и народног веза. Многи јој то и замерају. Али то не умањује вредност њеног дела, вредност њених истраживања и вредност њене промоцији српског, хрватског и босанског народног стваралаштва. Своја сазнања преточила је у стотине стручних текстова објављених у периодичним стручним часописима и у засебним књигама, највише на хрватском, српском и немачком језику.
Јелица Беловић је ауторка која је својим деловањем обележила културни, књижевни и друштвени живот ових крајева на крају 19. и у првој половини 20. века. Била је жена која је живела испред свога времена. Данас би свака особа са њеном биографијом, а нарочито библиографијом, била сигурно члан Академије и то не само Србије. Заслужила је она да буде и члан француске, пољске, немачке, чешке, руске академије, а о академијама на Балкану да и не помињем. Свакој је требала бити част да је њен члан. Живела је и радила поносно и пркосно. Без обзира на последице пратила је свој инстикт и није одступала од својих идеја и свог мишљења. Једино је књига и перо никада нису издали, нити се она за живота одрекла те две ствари.
Милева Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1900.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 48.
Истраживање о животу и раду новосадске педагошкиње и књижевнице Милеве Симић кроз реконструкцију библиографије и ново читање њених текстова (књиге, чланци, песаме, преводи, драмски текстови, дечје глуме и говори), али и кроз анализу њене обимне аутобиографике[1], документује важну етапу на путу женског ослобођења на прелазу 19. у 20. век. За реконтрукцију биографије Милеве Симић од велике важности је била анализа књижевничине рукописне заоставштине јер илуструје многе ситуације и односе унутар владајуће културне елите крајем 19. и током првих деценија 20. века и документује положај жене – ауторке и њену борбу за јавним признањем. Њена аутобиографика, објављени радови као и оцене њеног педагошког и књижевног ангажмана, коју су дали како савременици, тако и потоњи истраживачи, је сведочанство о уласку педагошкиња, преводитељица, књижевница, ауторки уџбеника и општеобразовних дела у културни простор крајем 19. и почетком 20. века и о томе колико је тај процес био делом и конфликт између интелектуалне слободе, индивидулних способности жена, те породичних веза, патријархалног или неког другог арбитирања у вези са вредновањима њихових дела.
Живот и прикљученија
У књизи која представља опште полазиште женске историје код нас „Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“[2] (Сарајево, 1913) налази се биографија Милеве Симић, из пера Аракадија Варађанина[3], која се уз мање измене преноси до савременог доба – од „Енциклопедије Новог Сада“ (Нови Сад, 2005) до „Kњиженства – академске платформе за проучавање књижевности, рода и културе.“ Она је ту забележена као школована педагошкиња, прва Српкиња ауторка школских уџбеника, књижевница и преводилац. Аркадије Варађанин, њен вишедеценијски колега, пишући биографију, приметио је да је Милева Симић посредством рођачких веза припадала кругу најугледнијих[4] новосадских породица. Он је ову чињеницу ставио у контекст борбе за колективна права Срба у Хабзбуршкој монархији тврдећи да је Милева Симић „најживље пратила политички развој нашег целокупног народа“ и била „обавештена више но ма која данашња Српкиња о свима фазама нашег политичког и автономног равоја, нарочито у крајевима Аустро-Угарске монархије…“ (А. В. 1913: 69).
Породица је за Милеву Симић била најзначајнији извор снаге, љубави, сазнања, окрепљења, трпљења и пожртвовања. Рођена је 2/15[5]. фебруара 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића[6] и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Поред Милеве, Павле и Јелисавета Симић су имали Ану, Јована, Душана и Марију. Део сећања, на детињство и живот породице у Новом Саду Милева Симић је забележила у текстовима: „У сликарској радионици“ (1886), „Пургер Мата“ (1900), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1900) , „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др.
У аутобиографијама (РОМС М. 6.313 и М 12.895), као и у биографији коју је писао Варађанин посебно су издвојене околности под којима је Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору, уз помоћ управитеља и катихете те школе у то доба сарадника Милевиног тече, др Ђорђа Натошевића.[7] После свршене Учитељске школе у Сомбору (1874), Милева Симић је као петнаестогодишњакиња ангажована у новосадској Српској вишој девојачкој школи, где је као наставница, провела три деценије. Из серије писама Милану Шевићу писаних од 1921. до 1926. сазнајемо да је реактивирана 1921, те да је као наставница Државне женске грађанске школе поново пензионисана 1924. Такође сазнајемо да се борила са административним проблемима у вези са одређивањем пензије и да је на крају одустала, уз опаску да јој је у животу много тога закинуто не само износ од 60 динара годишње.
Захваљујући Варађанину знамо да је као запослена шеснаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела бригу о мајци, браћи и сестри. Она ће све до смрти остати глава породице Симић, преузевши тако мушку улогу њеног очувања, старајући се предано о успомени на оца, Павла Симића. Прве одлуке у вези са породичним приликама и неприликама сведоче да је 1888. уз помоћ Чика Стеве Поповића[8] организовала у Пешти сахрану брата, Јована Симића. Чак је уредила да се мајци писмима прво наговести, а затим и саопшти страшна вест. Породичне послове Симићевих водила је у корист сестре Марије и деце покојног брата Душана.
Приватна преписка открива да је породични живот готово сасвим делила са породицом сестре Марије удате за новосадског адвоката Симу Ћирића. Присност и повезаност коју је осећала према сестри Марији, удатој Ћирић, пренела се савим и на њену продицу, а у тој симбиози Милева Симић није имала улогу неудате, усамљене тетке, већ особе од ауторитета[9] чија се реч поштовала. Захваљујући Милеви породица Ћирић је на многе начине неговала успомену на Павла Симића укључујући и породичну славу Симићевих.
У писмима и дописницама упућеним Милану Шевићу могу се наћи забелешке о болестима и лечењу у породици, а неколико се односило на Милеву Симић. Још је 1897. њено здравствено стање захтевало озбиљно лечење у иностранству због неуролошких проблема – повремене одузетости ногу и утрнутости руку. Захтев за пензију (1906) сама је поднела због, како је написала, „јаке живчане болести“ која ју је „пре неколико година об’рвала,“ те јој је „очни вид у великој мери ослабио“ (Аноним 1906: 153).
Савременици су Милеву Симић, у приватном и професионалном животу, видели као узор-жену, једну од првих школованих педагошкиња које ће у јавни простор ући као неудате, економски самосталне жене, за ондашње патријархално друштво нови идентитети којима је, како је то објаснио Ђорђе Натошевић, била намењена улога тихе и често непризнате научне подршке очевима, браћи и сопственом народу. Тај део очекиване друштвене улоге Милева Симић је испунила. Из приватне преписке сазнајемо да су многа знања и сећања на знамените људе и догађаје у Новом Саду и Војводини сачувана захваљујући њој, али нису уписани као њен допринос очувању културне баштине већ као део интелектуалне својине Милана Шевића[10], у много мањем обиму и Васе Стајића („Новосадске биографије“, 1940).
Из сећања о приватном животу и породици које је преточила у кратке приче као и из приватне преписке видимо Милеву Симић као стамено и сигурно кормило и сидро које одлучно и мудро (уз помоћ одабраних породичних пријатеља и рођака) води мале и велике породичне послове, али истовремено видимо интелигентну, образовану, за друштвена и културна дешавања заинтересовану особу која ни у старости не губи духовитост, веселост и таленат за музику, особито песму. Њен дар за посматрање људи и догађаја биће преточен у књижевне текстове, а њена веселост, отвореност и заинтересованост за свет у ком живи донеће јој наклоност многих угледника војвођанске српске заједнице друге половине 19. и почетка 20. века.
Педагошкиња
Јелка Лујановић, колегиница Милеве Симић, наставница Српске више девојачке школе у Новом Саду: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1901.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 88.
Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после I светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду, ауторка уџбеника за девојачке школе „Кућарство“ (1892, 1921. и 1926) и „Педагогија“ (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету.
Као педагошкиња дубоко и искрено везана за своје ученице – генерације девојака које ће стасати у младу женску интелигенцију, она се кроз прозоришне игре за децу (дечје глуме) ухватила у коштац са оним особинама и емоцијама које би могле да умање њихов развој и оствареност у свим сферама живота и рада. Дечје глуме Милеве Симић биле су инспирисане и посвећене њеним ученицама, а Милан Шевић их је уврстио у дечју књижевност. Особеност драмских текстова за децу Милеве Симић је да се ради о затвореном женском свету у коме постоји један или два одрасла женска лика (мајка, тетка, рођака, слушкиња) и група девојчица које носе радњу и одсуство мушких ликова. Место радње дечјих глума је породични[11] амбијент у коме је мајка, према тадашњем схватању друштвеног уређења, најважнији дететов васпитач[12]. Истовремено, радња дечјих глума подразумева и рођачку, комшијску, кумовску, школску групу девојчица које искушавају односе моћи, пријатељства и непријатељства унутар породичних и друштвених вредности. „Другарице“ (1886), „Полаженик“ (1891), „Добровољни прилози“ (1893, 1921), „Црно на бело“ (1922), „Гордана“ (1922)“Сиротица“ (1922) су објављени као посебна издања и извођене по многим местима у простору ширем од савремене Војводине, „Ускршњи дан“ и „Какав је ко онако му било“ објављени су у часопису „Невен“ 1906, „Вредноћа“ у часопису „Споменак“ 1907, док су у рукопису остале дечје глуме „Тринајсто свечарство“ и „У лажи је плитко дно“.
Ипак о њој као педагошкињи, једној од изузетних изниклих на тлу Новог Сада и Војводине, данас постоји мутна представа обојена конзервативним бојама, донета без сагледавања њеног целокупног дела, без упоређења са ставовима њених савременица педагошкиња немачког и мађарског културног круга у Хабзбуршкој монархији (Адел Немешањи[13], Лина Моргенштерн[14], Луиз Ото Петерс[15], Хеленом Ланге[16] и др) као и контекста у коме је током деценија настајало, где је најважнији агенс био њен мањински положај. Многе савременице Милеве Симић, песникиње, књижевнице, педагошкиње мањинских заједница у Аустроугарској, биле су ангажоване на плану женског образовања, оснивања и руковођења првим женским организацијама које су, како је Гизела Бок добро приметила, биле део покрета за националну афирмацију (Бок 2005: 191). Женски покрети у Европи крајем 19. и почетком 20. века „деловали су и реаговали у свом националном контексту, поготово у фазама националне демократизације,“ Јеврејке су у оквиру Јеврејског женског савеза (осн. 1904), „поредиле еманципацију жена са еманципацијом Јевреја,“ а „аустријски, чешки, мађарски“ и српски женски покрети у Аустроугарској били су тесно испреплетани са питањем народности“ (Бок 2005: 191-192).
Позиција са које је о образовању женске деце говорила Милева Симић је била са једне стане мањинска, а са друге резултат балансирања између потребе за побољшањем статуса мањинских жена у мултиетничком друштву и снажних (рекла бих одлучујућих)[17] традиционалних представа о њиховој улози у друштву. Положај наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду само је усложњавао њене ставове о модалитетима еманципације жена, јер она није могла да говори само као интелектуалка средњоевропског културног круга школована на немачким узорима, већ и као особа одговорна, не само за образовање и васпитање поверене женске деце, већ и за очување националног идентитета, што је био један од разлога за оснивање српских виших девојачких школа. Њени критички ставови у вези са избором многих српских грађанских породица да кћери шаљу у немачке и мађарске школе били су подржавани од многих српских интелектуалаца и интелектуалки с краја 19. и почетком 20. века који су их истицали као значајне у борби за национални идентитет и истовремено оцењујући да Милева Симић „никад није била шовинистичког расположења“ (Милутиновић 1938: 4). Њени ставови о потреби промене женске ситуације темељили су се на оправданој потреби жена „за самоиздржавањем, за самосталношћу“. Томе је претходила ситуација да су „појединедржаве“ омогућавале женама „полажење средњих школа и свеучилишта“ а као исход донете су „реформе у грађанским и редовним школама и домаћем васпитању“ кроз креирање новог знања које се тражило „од васпитачица и мајки које су још увек важиле за најзначајније васпитачице своје деце, нарочито женске“ (РОМС М. 12.899).
Животна прича Милеве Симић репрезентује део грађанског женског искуства насталог у другој половини 19. века и почетке женског ослобођења код Срба, које су Новосађанке и Војвођанке увеле у националну историју. Ради се о узбудљивој хроници која садржи искуство борбе за више женско образовање, искушења која на личном и друштвеном плану прате економску самосталност жена, те борбу првих педагошкиња – књижевница за признање у јавном простору. Кроз њено животно искуство сусрећемо се са многим важним почецима на плану женске еманципације друге половине 19. века које је она као девојчица, као запослена тинејџерка, затим самостална, неудата жена, те на крају као пензионисана педагошкиња морала да направи и без остатка проживи.
Књижевница*
Преводилачки рад Милеве Симић био је важан део њеног списатељског идентитета. Она је важила за „одличног познаваоца немачког језика“ (Милутиновић 1938: 4). Хајнеови и Гетеови стихови су били велика инспирација те су, према забелешци Јована Грчића[18] објављени следећи њени преводи: „три Хајнеове песмице (двадесет друга и тридесет пета из кола „Lyrische Intermezzo“ и једна из низа „Die Heimкehr,“ једна Гетеова (двадесет девета између првих му песама) и једна Сафирова (из кола „Wilde Rosen“)“ (ROMS M. 10. 396).
Каменко Јовановић, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38.
Њен први потписани и уговором капитализовани[19] преводилачки подухват је био превод са немачког језика књиге Хенрика Чокеа „Ноћ у очи Нове године“[20](1886). Повезаност личног и општег интересовања у одабиру текстова које је превела показују приповетке „Мађарска грофица“ „Павла Хајза“[21] („Јавор“, 1879), „Себичњак из начела“ Леополда фон Сахер-Мазоха[22] („Јавор“ 1881), „Госпођа Тикетова“ „Лудвика Бовића[23]“ („Јавор“, 1882), „Грофица Репеијева“ Мора Јокаиа[24] („Јавор“, 1886) и новела „Доживео“, где није наведен аутор („Јавор“ 1880). Преводи Милеве Симић показују да се, сем у случају новеле „Доживео!…“ одлучила за изузетне песнике и савремене европске прозаисте који су се афирмисали унутар тада владајуће струје у књижевности која се кретала од романтизма ка реализму.
Милева Симић није написала роман нити јој је објављена збирка књижевних радова, већ је преко четрдесет прича, приповедака и новела расуто у новинама и књижевним часописима од осамдесетих година 19. века до четрдесетих година 20. века. Судећи према објављеним радовима чини се да је кратка форма књижевног текста био избор који као да је природно извирао из њеног сензибилитета. Кратке приче „У сликарској радионици“ (1886), „Божитњи[25] дан“ (1894), „Све на Божић (1895), „Мајстор Миша“ (1899), „Пургер Мата“ (1900), „Ускрс“ (1901), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1901), „На Бадњи-дан“ (1902), „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др. говоре и о томе да су књижевне минијатуре Милеве Симић биле мајсторско писмо ауторке, те да је њен књижевни израз и на редукованом простору дневних новина достизао жељену поруку, језичку култивисаност и осећајност.
Кратке књижевне форме као особеност књижевног израза Милеве Симић илуструје и садржај „Женског света“ где је током 1892. и 1893. објављено пет њених кратких новела/приповедака: “ „Споменица,“ „Пепељуга,“ „На Нову годину,“ „Маћеха,“ и „Да га изненади.“ Амбициознији књижевни рад Милеве Симић налазимо у „Стражилову“ где су јој у периоду 1885-1887. у више наставака, на ударним местима објављене четири приповетке: „Успомена“, „Под образином“, „Враголанка“ и „Олга.“ Љубавна чежња, први сусрети, потрага за непознатом девојком која при првом сусрету код момка буди одлуку о женидби, затим проводаџисање, љубавна писма и забаве, изневерана љубав због мираза и породичне части, сав тај сентиментални колоплет уздаха и стрепњи, љубавних напетости у њеним приповеткама не излазе из оквира патријархалне пристојности оног времена.
Из писма које је написала Милану Шевићу сазнајемо да су њени текстови били тражени[26]. Тако она сведочи да јој је „у оно доба[27]“ Јован Грчић за „Србобран“ тражио „приповетку са моралном тенденцијом,“ те је она послала текст под насловом „Свекрва“ који се тада Грчићу „јако допао“ (РОМС 25.927). Како су Мађари, током Првог светског рата, запленили рукописе, као и штампарију Милева Симић је на основу концепта који је сачувала, изнова написала „Свекрву“. Четрнаест година касније Јован Грчић је приповетку објавио у Календару „Драгомиље“ (1928).
Књижевне јунакиње Милеве Симић немају ништа против брака у начелу, оне желе љубав, да угоде мужу, да узајамним поштовањем изграде складан однос у коме се знају традиционалне мушко-женске улоге као у приповеткама „Сањарије“ (у рукопису), „Да га изненади“ (1893) и „Његов психијатар“ (1937). Но, ако се у браку деси квар, што је најчешће произилазило из мушке доминације у јавној и приватној сфери, жена у приповеткама Милеве Симић тек тад улази у борбу са недаћама, прекидајући позицију вечне пратиље и подршке мужу и бори се трпљењем, уздањем у сопствене снаге, у божију помоћ и као у приповеткама „Нада“ (1884), „Олга“ (1887), „Све на Божић“ (1895), „Слава во вишних Богу“ (1907) и „Све за њу“ (1930), – личним радом стиче егзистенцију.
Женски ликови Милеве Симић поникли су на темељима пожељних женских улога негованих на патријархалној традицији војвођанског српског друштва током 19. века. Из тог супстрата ликови и поруке које је обликовала кретали су у многим правцима кроз животно могуће судбине жена, те често и кроз наглашен однос међу женама (сестра, свекрва, пријатељица, маћеха, супраница, мајка заблуделог сина, загонетна странкиња и интернатске девојке), као у приповеткама „Успомена“ (1885) „Враголанка“ и „Под образином“ (1886), „Олга“ (1887), „Вера“ (1892), „Маћеха“ (1893), „Све на Божић“ (1895), „На Бадњи дан“ (1902), „О Божићу заједно“ (1910), “Свекрва“ (1928) „Три дана“ (1936), „Његов психијатар“ (1937) и у драми „Сестре“ (у рукопису).
До почетка Првог светског рата женски ликови Милеве Симић су документ о женској ситуацији где је брак судбина жене и где су усуди који је сналазе производ патријархалног друштвеног уговора. У периоду после Првог светског рата женски ликови које је креирала припадају првим генерацијама образованих девојака чији су хоризонти знања и животних могућности шири. Оне и даље жуде за љубављу и не одбијају брак, али сада постављају услове за брачни живот („Свекрва“ ), улазе у паралелне везе („Сестре,“ у рукопису), траже развод због љубави према другом мушкарцу („Три дана“). Истовремено ту су и нови типови мушкараца који признају потребе и осећање жена, а ово је нарочито наглашено кроз судбину мужа који се убија („Три дана“) и оног који покушава да прашта („Сестре“).
Њена контемплација живота у којој је суштина потрага за срећом (где су мушко-женски односи суштинско питање) изнедрила је драму женског постојања, друштвеним поретком стешњену између жудње и немоћи. И можда би савремена критика могла да замери да су њене приповетке и новеле бледе, фељтонистички креиране фабуле оскудног општег значења, али она је на светло дана изнела говор жена, њихову судбину и жудње на начин који је био разумљив грађанској читалачкој публици, оног војвођанског грађанског духа од кога и данас зазире множина која га тумачи као опасност, испразност и варку.
Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић. Деценију после завршетка Првог светског рата естетика се променила. Грађански свет Војводине често рокајне атмосфере, изникао у оквирима Хабзбуршке монархије, у српској књижевности тако видљив у 19. веку, у новој држави је, као тема у књижевности, постао периферност.
Још су савременицифолклористички рад Милеве Симић, предузет на трагу оног који су установиле Милица Стојадиновић Српкиња, затим Савка Суботић, сматрали значајним. Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије она је сакупила задивљујући број народних песама које су жене стварале. Ове песме, у народу познате као „ројтанске“ јер су китњасте попут ројти, ауторка је као збирку „Српске народне женске песме“ предала Матици српској 1910, да би две године касније на предлог Тихомира Остојића, написала „Предговор“ и додала још пет стотина песама тако да је њен рад на крају садржао укупно две хиљаде песама. После позитивне рецензије књига је требала да буде издата у едицији „Књиге матице српске“, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено[28]. Књижевни одбор Матице српске је књижевницу 1940. препоручио Књижевном савету за чланицу, образлажући тај предлог и значајем збирке која је тада још лежала у рукопису.
Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на конкурсу Матице српске за „Ретка срећу – Шаљиву игру у једном чину“[29] добила 200 круна. Почетком 20. века одабрана дела Милеве Симић била су понуђена публици унутар обимног каталога књига које су у периоду 1896-1907. нудиле Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић, а у периоду 1909-1911, Књижаре и штампарије Учитељског деоничарског друштва „Натошевић.“ Избор[30] објављених радова Милеве Симић налазио се на истом месту као и понуда књижевних радова Марка Цара, Јакова Игњатовића, Јаше Томића, Драгутина Илијћа и др.
Посебан осврт заслужује вишедеценијски ангажман Милеве Симић у послу са уџбеницима. До 1914. њени уџбеници су више деценија коришћени у српским вишим девојачким школама, а „Кућарство“ и у Пучким школама (Опетницама) у Хрватској. У Краљевини СХС / Југославији штампана су два издања „Кућарства“ (1921, 1926), а после упорне борбе за четврто издање Милева Симић је изгубила битку коју је водила са новим актерима у бизнису одобравања и штампања уџбеника (уз велику зараду), који се сасвим преселио у Београд.
Благодарност и заборав
Милева Симић је за педагошку и књижевну делатност била одликована признањима[31] обе српске владарске породице, али и благодарношћу и поштовањем новосадске и војвођанске јавности. Новосадска културна јавност ће 1938, у години када је обележаван њен осамдесети рођендан, организовати обележавање овог јубилеја и то према пракси која је постојала у таквим приликама у време славне традиције Српске Атине. Догађај је организовала „Матица напредних жена,“ а о животу и раду јубиларке говорили су Јован Грчић и Мита Ђорђевић, њен дугогодишњи сарадници на пољу књижевности и просвете и Коста Н. Милутиновић, историчар, тада гимназијски професор у Новом Саду. Обележавање осамдесетогодишњице од рођења књижевнице дошло је у време када је гро њених пријатеља, сарадника и сарадница сишло са животне сцене, у време стварања нове државе на рушевинама Аустроугарске, у време заласка традиција Српске Атине која је унутар Српства током 19. века предњачила на плану образовања, културе и привреде. Био је то истовремено и омаж оном времену у коме су Срби у Војводини изнедрили изузетан низ научника, књижевника, политичара, уметника и државника, али и један број жена међу којима Еустахију Арсић, Савку Суботић, Милицу Стојадиновић Српкињу, Нану Натошевић, Драгу Дејановић, Милицу и Анку Нинковић, Милку Гргурову, Милеву Симић уписаних у памћење српског народа.
Војвођанска културна јавност тога доба умела је да препозна значај непосредног педагошког рада Милеве Симић, јер је генерацијама девојака преносила знања из многобројних предмета које је предавала, али и важност њеног прегалаштва на плану националног васпитања, а против похађања немачких и мађарских школа и института. Часописи и дневни листови тога доба доносили су поучне чланке о васпитању и образовању женске деце које је наменила оним младим мајкама и девојкама које нису могле да похађају више женске школе. Уз уџбенике које је написала и живу публицистичку активност на плану женског васпитања и образовања војвођанска и новосадска културна јавност сматрала је педагошку активност Милеве Симић импресивном.
Њено животно искуство је такође и сведочанство припадности мањинском народу и грчевитој борби за очување језика, вере, обичаја, политичког субјективитета, борби за економски и културни развој. Мањински положај и напори за очување идентитета у 19. и почетком 20. века су били константа коју су сви народи у Војводини искусили у једном периоду историје, а то искуство на овом тлу спада у кључна идентитетска знања.
Постојеће перцепције књижевног дела Милеве Симић показују да је она често оцењивана у оквиру колектива генерације жена (Драга Гавриловић, Даница Бандић, Милка Гргурова) које су, освојивши економску самосталност, ушле у књижевни простор са намером да и ту изборе признања. Домете њеног књижевног опуса критика је оцењивала према недефинисаном корпусу текстова, јер још увек не постоји сасвим реконструисана библиографија њених књижевних радова. Према ономе што је тек одгонетнуто у њеним текстовима сусрећемо свет оне Војводине у којој су се у српским породицама понекад мешале и немачке и мађарске речи, пратила немачка кухиња са мађарским утицајима, стицало знање из немачких извора и узора, путовало у бање на лечење и у куповину у Карлове Вари, Беч, Будимпешту и Грац. Тај свет ће постати стран за нове издаваче и ширу публику када се 1918. тежиште политичког и културног живота премести у Београд. У тематици грађанске Војводине читалачка публика у новој држави, Краљевини СХС неће се препознавати.
На тај слој културолошког неповерења насталог после Првог светског рата према грађанском, богатом наслеђу Војводине, зидале су се наслаге идеолошки мотивисаног затомљавања историје жена после Другог светског рата. Овај зид подржава и савремена феминистичка литература одбијајући да разуме дела наших претходница у контексту европских токова у којима су настала, оцењујући их исључиво савременим назорима, одбијајући да их сагледа без одмеравања са сличним и истим ставовима њихових европских и локалних савременица друге вере и језика.
Истраживање о животу и раду Милеве Симић открива део непознате историје жена, женске књижевности и историје Новог Сада испричане из женског угла, аутентично и једнако вредно као и историје које се баве ратовима, политичким догађајима или привредним и културним развојем. Разлика је и у томе што се у причи о Милеви Симић открива свет жена који нема друштвену ни политичку моћ, али говори моћно о простору у коме траје живот, осећају се трагови историје и наслеђа и трпе неправде актуелних друштвених прилика. Кроз Милеву Симић говоре наше претходнице, генерације жена којима дугујемо признање за све победе и поразе на путу женског ослобођења.
Gospodi Braći Jovanović u Pančevu. Ovim Vam ustupam svoje delo „Pedagogija“ za učenice viših devojačkih škola; što ga je Školski Savet pod br. 180/185 iz 1894. za školsku upotrebu odobrio u Vašu potpunu i neograničenu svojinu i to pod ovim uslovima: 1) U ime otkupa imate mi jednom za svagda fr. 150 (stopedeset) f. a. kr. platiti; 2) Кad knjiga iz štampe izađe, imate mi vratiti rukopis i priposlati besplatno jedan primerak od knjige, da sve to Školskom Savetu dostavim, kako bi on knjigu svima školskim vlastima preporučio; 3) Vi možete knjigu štampati kad god i koliko god puta hoćete; 4) Ako biste zaželeli, da ja ma koje novo izdanje izmenim prema potrebi nauke ili prema zahtevu škol. vlasti, ja sam dužna da to učinim za šest nedelja, od dana, kad Vašu želju primim, a Vi mi imate onda dati na izradu za to, koja odgovara prostoru novoizmerenom, računajući štampani tabak po 30 for. (trideset for.) a. kr. Razume se da ću ja samo ona mesta ili partije menjati, koja eventualnu izmenu zatrebaju, ne pak čitavo ili ti većinu dela. 5) Ako ne bi ja, ma iz kog razloga mogla, da Vam u roku od šest nedelja tu promenu izradim, imate pravo, da se na drugog književnika za tu potrebu obratite; 6) Da bih mogla nekim književnicima podariti moje delo, imate mi besplatno ustupiti deset primeraka od dela, kad ono izađe.
Ovaj ugovor potpisujem svojeručno Mileva Simića učitelj. viš. dev. škole u N. Sadu 1894 11/X
(ROMS 17.097)Кnjižari Braće Jovanović u Pančevu. Novi Sad 20/IV 1883.
Potvrđujem da sam Vama prodala svoj rukopis, prevod dela Henrika Čokea „Noć u oči Nove godine“ za petnaest forinata i dvadeset primeraka te knjige, pod uslovom, da delo Vaše neograničeno vlasništvo postane, a novac meni pošaljete, čim ovo pismo primite. Кnjige pak, poslaćete mi, kad delo iz štampe izađe.
Mileva Simića učitelj. viš. dev. šk.
(ROMS 17.094)
Pisma – ugovori koje je Mileva Simić sklopila sa vlasnicima „Кnjižare Braće Jovanović“ u Pančevu za prevod knjige „Noć uoči Nove godine“ (1883) i udžbenik „Pedagogija“ (1894) se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a objavljena su ovde na osnovu pismene dozvole Predsedništva Matice srpske, te se sa sajta ŽeNSkog muzeja ne mogu preuzimati.
Цитирани извори и литература:
Рукописно одељење Матице српске (РОМС):
М. 6.313 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.
М. 12.895 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.
М. 10.396 Јован Грчић „Милева Симић – у поводу њене осамдесетогодишњице.“ Нови Сад, 1938.
М. 12. 899 Милева Симић. Без наслова и датума (о женском питању).
М.12. 901 Милева Симић. Без наслова и датума (о предностима запошљавања жена у трговинама).
М. 13. 986 Милан Шевић „Нови Сад и Новосађани.“
25.927 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 6.04.1928.
25.963 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 9.09.1927.
А.В. (Нови Сад) (Аркадије Варађанин). 1913. „Милева Симићева“ у: Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. 67-69. Сарајево: Добротворна задруга Српкиња у Иригу.
Аноним. „Двадесетогодишња прослава српске више девојачке школе у Новом Саду.“ Женски свет бр. 7 (1899): 100-101.
Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope – Od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio.
Кеј, Елен. 1929. „Разумно домаће васпитање.“ 66-67. Велико орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић.“
Милутиновић К. Н. “Милева Симић – Поводом осамдесетогодишњице од рођења.“ Дан: 2/15. фебруар 1938: 4; 3/16.02. 1938: 4
Nóbik, Attila. “Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Попов, Душан. 2005. „Симић Милева.“ Енциклопедија Новог Сада 25. 41-42. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб / Градска библиотека Нови Сад.
Симић, Милева. 1874. О васпитању – говорила Милева Симић учитељица приликом отварања више девојачке школе у Новом Саду. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија.
Smith, H.W. 1934. „Васпитајте матере.“ 68-69. Велики орао – Велики илустровани календар за просту 1934. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић: С. Ђисаловић.
Стојаковић, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1909-1924)“ – специјалистички рад. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. АЦИМСИ- Центар за родне студије.
Stojaković, Gordana 2005а. Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom) 117-139.ur. Marina Blagojević. Beograd: AŽIN.
Шевић, Милан. 2000. „Симић Милева.“ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV књига (С-Ш). 131. ур. Станоје Станојевић. Фототипско издање. Сремски Карловци/ Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
*Биографија Милеве Симић, која следи, урађена према информацијама и коментарима из књиге Гордане Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису)“.
[1] Унутар аутобиографике Милеве Симић доминирају писма писана у периоду од 1883. до 1938, сачувана у рукописној заоставштини Милана Шевића, где је она у позицији оног који пише (прим. аут.).
[2]“Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ је темељна књига о историји жена јужно и северно од Саве и Дунава. Уредиле су је српске књижевнице на челу са Јелицом Беловић-Бернаџиковски уз помоћ Аркадија Варађанина и Стевана Радића (прим. аут.).
[3] Аркадије Варађанин (1844-1922), педагог, књижевни критичар, управитељ „Српске Више Девојачке Школе“ у Новом Саду постао је по њеном оснивању 1874. Био је члан Управног одбора и Kњижевног одбора Матице српске и члан управе „Српског Народног Позоришта“. Један је од оснивача „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ (1880). Од оснивања задруге био је њен секретар. Поред тога, био је уредник „Женског света“ и „Летописа Матице српске“ (прим. аут.).
[4] Ради се о кругу интелектуалаца који се окупљао око Ђорђа Натошевића и породице Јовшић где је једно време припадао и сам Светозар Милетић, који је код Григорија Јовшића, Милевиног деде био писар („патвариста“). Милевина тетка Нана Натошевић је била једна од оснивачица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и добротворка Српске више девојачке школе. Из писама које је писала рођаку и пријатељу, узданици у пословима са издавачима и уредницима, Милану Шевићу јасно је да је добро познавала Ј. Ј. Змаја, Илију Огњановића Абуказема (који је једно време био и њен лекар), Чика Стеву Поповића, Јована Грчића, Миту Калића, Исидору Секулић (која је била њена ученица) и др, а оставила је сећања на Лазу Костића, Јована Клаића и др. (прим.аут).
[5] Милева Симић и њени биографи А. Варађанин и Милан Шевић као и њени савременици држали су да је рођена на Сретење, 2. фебруара, јер су време рачунали по Јулијанском календару. У савременим биографијама може наћи и 15. фебруар као дан рођења што значи да се поштује Грегоријански календар. У овом случају водила сам се идејом да напишем оба датума као што су многи савременици Милеве Симић чинили датирајући догађаје (при.аут.).
[6] Павле Симић (1818-1876) је био академски сликар, представник аустријског назаренског сликарства (прим. аут)
[7] Др Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, надзорник српских народних школа у Угарској, педагог и педагошки писц, оснивач учитељских школа у Новом Саду, Панчеву, Пакрацу и Карловцу, оснивач „Школског листа,“ био је једна од најугледнијих личности унутар српске заједнице у Угарској у 19. веку. Супруга Ђорђа Натошевића је била Дафина (Нана) Натошевић, рођена Јовшић кћи новосадског адвоката и градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића, чија је друга кћи Јелисавета била мајка Милеве Симић (прим.аут).
[8] Стеван В. Поповић (познат и као „Чика Стева“) (1844-1918), је био познати културни радник и издавач (прим. аут.).
[9] Пишући о припреми славе, која је највише женски посао, она себе изузима из те уморне групе жена („женскадије“) и са поносом констатује да број гостију показује како је углед куће Симић очуван. Уз то Маријин муж, адвокат Сима Ћирић био је подршка Милеви Симић у њеним пословима, који су очито сматрани важним (прим. аут.).
[10] Милан Шевић (1866-1934) је докторирао у Лајпцигу темом „Dositheus Obradović, ein serbicherAufklärer des 18 Jahrhunderts“ а затим радио као професор у гимназијама у Пожаревцу, Крагујевцу, Београду и Нишу те „као хонорарни као професор Университета“ у Београду (Шевић 2000: 986). У Рукописном одељењу Матице српске, постоји рукопис Милана Шевића (М. 13. 986) „Нови Сад и Новосађани“ где је и обрађивач назначио да је неке податке писала Милева Симић (прим. аут.).
[11] „… Породица је позорница лепог и примерног рада и говора … храм и гај сваке људске честитости и врлине и што породица у томе учини, учињено је, а што она промаши, тешко се икад надокнади (Симић 1874: 11-12). Овај став је био доминатан и у Европи почетком 20. века који из пера Елен Кеј преноси штампа на српском језику: „Најјачи ‘конструктивни’ моменат код васпитања једног човека је одлучан, миран поредак у кући, њен мир и њена лепота“ (Кеј 1929: 66).
[12] „… Дужност жене као матере у васпитању деце је најсветија ствар… (Симић 1874: 11). Ово је транспонован став славног немачког педагога Фридриха Фребла (1782-1852) да „добро државе више зависи од матере него од политичара и државника“ (Smith, H.W. 1934: 68).
[13] Nemessányi Adél (1857-1933) је била Милевине савременице и директорке Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду. С једне стране била је прва жена на месту директорке државне грађанске девојачке школе на мађарском језику у Новом Саду, заговорница струковног повезивања педагошкиња које раде у женским школама и оснивачица новосадског огранка Друштва Марија Доротеја (Мária Dorottya), а са друге је бранила нижу зараду учитељица у односу на учитеље и став да су брак и педагошки позив за жене неспојиви, осим ако немају децу (Nóbik 2017: 10-11;
[14] Lina Morgenstern (1830-1909) је била немачка списатељица, боркиња за мир и феминисткиња (прим. аут.).
[15] Louise Otto Peters (1819-1895) је била немачка феминисткиња, књижевница и публицисткиња (прим. аут.).
[16] Helene Lange (1848-1930) је била педагошкиња и феминисткиња, политичарка, једна од најзначајнијих личности међународног женског покрета (прим. аут).
*Библиографија Милеве Симић биће објављена у књизи Г. Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису).
[18] Јован Грчић (1855 -1941) је био гимназијски био професор класичне филологије, немачког, мађарског језика и музике у Новом Саду, књижевник, позоришни и књижевни критичар, једно време уредник часописа „Стажилово“, „Јавор“, „Календара Загребачке добротворне задруге Српкиња“, члан Књижевног и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“, председник Друштва за Српско народно позориште (прим. аут.).
[19] За превод је Милева Симић добила 15 форинти. А за упоређење нека послужи податак да је годишња плата учитеља била 500 форинти (прим. аут.).
[20] У време када је превод Милеве Симић објављен већ је постојао превод Стевана Павловића на српски језик издат у Београду 1852. (прим. аут.)
[21] Немачки књижевник Паул Хајзе (Paul Johann Ludwig von Heyse, 1830-1914) био је врло популаран и превођен на српски језик крајем 19. века. Он је добитник Нобелове награде за књижевност 1910. У листовима и часописима на српском језику који су доносили преводе његових текстова наводи се као „Павле Хајз“ (прим. аут).
[22] Леополд фон Сахер-Мазох (Leopold von Sacher-Masoch, 1836-1895), је аустријски књижевник по коме је осећање задовољства код физичког бола и понижења добило име- мазохизам. Сахер-Мазох је био популарни писац историјских романа, чије се кратке приче у преводу на српски могу наћи у часописима и новинама (као што је „Браник“) крајем 19. века (прим. аут)..
[23] У 19. веку је било уобичајено да се и имена аутора транскрибују, без навођења оригинала, те је нисам нашла податак о аутору новеле (прим. аут.).
[24] Јокаи Мор (Мавро) (Мóр Јóкаи, 1825-1904) је био славни мађарски племић и писац чија су дела у 19. веку поређена са Дикенсовим. Био је често превођен на српски језик. (прим. аут.).
[25] „Божитњи“ је овде дат према оригиналном наслову (прим. аут).
[26] Зна се и да је читалачка публика тражила да напише још нешто о јунаку приповетке „Пургер Мата“, па је тако настала нова под насловом „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (прим. аут.).
[28] Збирка Милеве Симић објављена је 2019, а уредница Марија Клеут је записала да је препис рукописа сачувала породица Јовановић, али не и изгубљени „Додатак“ и „Коментар“ на које се Милева Симић позива у „Предговору“ (прим. аут.).
[29] „Ретка срећа“ је као награђени рад штампана 1900, а Милева Симић је за друго издање штампано оквиру „Збора Позоришних Дела“ 1932/1933. тражила и добила 100 динара (прим. аут).
[30] Године 1911. понуђена су следећа дела: „Добровољни прилози“, „Ретка срећа“, „Главнија правила о васпитању деце“ и „Кућарство“ („Велики орао за просту 1911“ стр. 52).
[31] Краљ Александар Обреновић I је 1902. одликовао Милеву Симић је Орденом Краљева Дома I степена с круном и то „за заслуге на педагошко-просветном пољу и за рад на пољу књижевности“, а краљ Александар Карађорђевић Орденом Светог Саве IV степена, 1925. (РОМС 25.963).
Čitaj mi. Trajanje 10 minutaKatalin Ladik, performans – Kogolin, 1984. Foto: Žan Lik Lisen
Katalin Ladik počela je svoju karijeru u Novom Sadu u periodu delovanja novosadske neoavangarde ranih sedamdesetih, da bi se devedesetih preselila u Budimpeštu.
Raspon stvaralaštva Katalin Ladik kreće se od književnosti preko glume do interpretacije eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, fonetične i vizuelne poezije, hepeninga, performansa, akcije pa sve do mail arta. Objavila je 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman, od kojih su na srpski prevedeni Erogen zoon, Ikarova senka i Kavez od trave i roman Mogu li da živim na tvom licu (SFO (Re)konekcija, 2021). Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Muzej savremene umetnosti „Verbo-Voko-Vizuelno”, Galerija suvremene umjetnosti „Nova umjetnička praksa 1966–1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washingto, Dubrovačke letnje igre, a trenutno se njen rad predsatavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Rad ove umetnice, prevashodno njena verbo-voko-vizuelna istraživanja (zvučni performansi, video i audio kasete i ploče), (tekstualni) performansi tela, baš kao i obiman i značajan književni kao i rad u oblasti alternativnog teatra, priznati su i prepoznati i u međunarodnim okvirima. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru.
Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016.
Svoje prve pesme objavila je u časopisu Simpozion na mađarskom jeziku (1962) a njena prva zbirka Balada osrebrnom biciklu(Ballada az ezüstbicikliröl)sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine, potom Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka. U prevođenju na srpski joj je pomagala književnica Judita Šalgo, takođe poznata po svojim performativnim izvođenjima poezije.
„Judita Šalgo mi je pomogla u prevodu pesama, a Bogdanka Poznanović me potakla na video-dokumentaciju mog stvaralaštva. Ona je negde 1980-ih nabavila videorekorder za Akademiju umetnosti gde je bila profesorka na Odseku medija i potakla me da snimimo neki moj rad za video. Ja sam sabrala neke motive i elemente svojih performansa iz prethodnog desetljeća koji su mi se činili pogodnima za kameru i video, pa sam ih izvela na stepeništu hodnika Akademije, a video nazvala Poemim. To je ostalo kao jedini dokument onog vremena.“
Pored uticaja Bogdanke Poznanović, koja je tada osnovala na novosadskoj Akademiji umetnosti prvi studio za nove medije, knjigu Bore Ćosića Mixed Media smatrala je jako važnom za njen umetnički razvoj.
Bila je članica grupa Bosch + Bosch od 1973. do 1976, u okviru koje je ipak imala svoju teritoriju zvuka i zvučnog performansa i izvodila vizualne i konceptualne radove. Novoosnovanom Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház pridružila se 1974. i kao članica stalnog ansabla radila do 1992. igrajući u predstavama najznačajnijih mađarskih reditelja, kao što je Jančo Mikloš i predstava Bajer aspirin – pesnička monodrama koju je za nju napisao Oto Tolnai.
Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim TV filmovima i igranim filmovima (jedan od poznatijih je i film Lordana Zafranovića Ujed anđela). Bila je urednica pesničke rubrike književnih časopisa Elet es Irodalom (1993–94) i Ciganifuro (1994–99). Između 1993. i 1998. predavala je u muzičkom i pozorišnom obrazovnom centru Hangar.
Katalin najveći trag ostavlja u svojoj foničnoj i voko-vizelnoj poeziji, ali se najviše pamte njeni performansi i body art u kojima koristi svoje telo kao instrument, često provocirajući intervenciju publike ritualno igrajući različite ženske uloge. Performativno izvođenje njenih „Šamanskih pesama“, dok je ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, bio je jedan od najradikalnijih ženskih umetničkih izraza avangardne scene na tadašnjem jugoslovenskom kulturnom prostoru.
„U početku sam na te radove gledala kao na poetske večeri – znači, prikazivanje poezije počev od njenog čitanja pa sve do govorenja u obliku fonične i gestualne poezije, što je na neki način bio uvod putem kojega sam ljudima dala ključ ka otvorenoj, proširenoj poeziji. Videla sam da ljudi poeziju smatraju samo onom linearnom, koju eventualno recituje glumac ili sam autor, ali govorenje ili pevanje, a kamoli fonična poezija, tada nije postojala.“
Performansi Ja sam javna žena, Blackshave, Rupa koja vrišti,Poem, Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav,Mandora, Tesla samo su neki od najvažnijih, a spacifičnost njenog rada vidi se i u tome što je neke izvodila potpuno različito u drugim kontekstima.
Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.
Katalin Ladik, Sanja Iveković i Vlasta Delimar bile su prve konceptualne umetnice novih medija a njihove umetničke strategije uticale su na poetiku različitih generacija umetnica, od Marine Abramović do nama danas savremene ženske scene. Ali, i one same još aktivno učestviju u kreiranju iste i sve više su prisutne na međunarodnoj sceni
Sama Katalin je iznenađena koliko su mladi umetnici zainteresovani za njen rad:
„Uskoro idem u Švajcarsku gde ću na Muzičkoj akademiji u Baselu održati radionicu na temu novih eksperimentalnih partitura i improvizacije s kompozitorima. I mene samu čudi kako se mlađe generacije zanimaju za mene i moje stvaralaštvo.“
Zanimljivo je pratiti njen odnos prema ženskoj i feminističkoj kulturi. Sama kaže da u početku nije znala puno o feminističkim teorijama, a one koje su do nje dopirale nisu joj bile bliske. Ali svoju umetničku pobunu pokazuje kroz tipično ženske motive iskazujući ne samo odnos prema patrijarhalnim matricama nego i prema represivnom umetničkom kontekstu čak i među svojim istomišljenicima. Inače, konceptualne umetnice prve problematizuju poziciju autorke u umetničkom polju delovanja.
„Stoga sam izražavala svoj bunt kroz one sitne stvari koje radi svaka žena, s uverenjem da to također može da bude predmet umetnosti ili način umetničkog izražavanja. Kada sam počinjala, pišući na mađarskom sredinom 1960-ih, nisam poznavala teoriju feminizma – ne znam ni da li je postojao neki pregled na srpskom. Teorija nije programatski postojala u mom radu, već sam krenula od ličnog iskustva i započela svojevrsno oslobađanje od porodice i radnog mesta kao neki vid protesta u 1970-ima.„
Feministkinje su prepoznale njenu umetnost kao važnu elaboraciju pobunjene žene tako da je bila i gost najveće feminističke međunarodne konferencije u jednoj komunističkoj zemlji Drug-ca 1978. u Beogradu:
„To je bio moj prvi susret s njima i drugim aktivnim feministkinjama iz Zagreba, s kojima sam ostala u kontaktu. Drug-ca Žena me lično obogatila, i tada sam shvatila da feminizam nije ono što sam smatrala američkim feminizmom usko usmerenim protiv muškaraca, već da se radi o prostom zalaganju za prava žena.“
Retrospektivna izložba njenih radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2010. upravo je i nazvana Moć žene prema njenim dominantnim umetničkim postulatima.
Na konferenciji K.A.T. „Umetnost u obrazovanju: interakcije“, u produkciji Saveza feminističkih organizacija (Re)konekcija u Novom Sadu (2017), mogli smo da vidimo njene trenutne umetničke preokupacije internet prostorom koje je nazvala „Alisa u zemlji kodova“.
Fotografija Sanja Anđelković
Katalin Ladik bavi se intrigantnim pitanjem, koje je osnovano na materijalu proširene poezije same umetnice. U unutrašnjoj naraciji svake vizuelne poezije nalazi se promena. Neobičajna medijska tranzicija odnosi se na ove objekte (vizuelnu poeziju i konkretnu poeziju), zatim na živo izvođenje i audio snimanje tih živih nastupa. Veza između vizuelnog i zvučnog je suština odnosa između poezije Katalin Ladik i njene proširene poezije, „otelovljenog perfomansa“.
„Lepota se pojavljuje kao rezultat na površini, na licu dela, ali radost stvaranja se dešava na obrnutom, na naličju materijala. Energija koja se oslobađa ograničenja, raskalašno se pokazuje i prevladava. Ne poštuje pravila, pretvara se u radost i bol. To se ne možete videti s lepe, tj. prednje strane, samo sa „pogrešne“ strane tj. naličja umetničkog dela” – objašnjava autorka.
Izvori:
Miško Šuvaković, Moć žene, MSUV, Novi Sad, 2010.
Teorijski diskursi savremene ženske kulture, priredile S. Dražić I V. Kopicl, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad, 2019.
Čitaj mi. Trajanje 1 sat i 3 minutaNovi Sad, Srbi, početak 20 veka, Muzej grada Novog Sada *
Cilj ovog rada je da ukaže na kompleksnost slikovnih poruka vezenih zidnih pokrivala od platna nazivanih „kuvarice“. Njihov vizuelni i leksički konstrukt iskazuje određene socijalne, religijske, moralne i estetske norme, ali i namere ogledane u njihovim porukama i praktičnim i latentnim funkcijama. U radu će biti ukratko prikazana njihova istorija, kao i izazovi savremenog doba koji velikom brzinom menjaju naš svet. Promene koje zahvataju „tradicionalnu“ kulturu neminovno dovode do potpunog nestanka određenih njenih segmenata. Neki od njih ne nestaju definitivno, već menjaju svoju funkciju.
U radu će biti korišćen naziv „kuvarice“ po kojima je ovaj predmet poznat i prepoznatljiv, iako postoje opravdani razlozi za upotrebu drugih termina koji su korišćeni u stručnim tekstovima kao što su lokalni nazivi proistekli iz njihove prostorne namene: „platna za zid“, „zidnjaci“, „dozidnice“. Naziv „kuvarice“ se u širem smislu odnosi na rukom vezena platna koja se nalaze na zidu iznad šporeta, kuhnjskog stola i umivaonika, iako predstave i poruke na njima nisu nužno povezane sa uobičajenim korišćenjem ovog termina. Pa ipak termin se najviše odnosi na platno postavljeno na zid iznad šporeta na kom je predstavljen motiv žene u kuhinji i ispisana tekstualna poruka. Smatra se da je stih: „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori“ uz prikaz žene u kuhinji, najčešće korišćeni motiv na ovakvim rukom vezenim platnima, što ukazuje na razlog za naziv koji se za sve njih koristi: po ulozi žene koja kuva hranu.
Konstrukt „kuvarica“ sastoji se od kompleksa nezaobilaznih elemenata koji je definišu: dvodimenzionalnost, položaj na zidu, platno i konac za vez, vez i tehnike prenošenja motiva, stilizovane kompozicije, linearne konture, motivi i simboli, kratke jezičke forme u obliku monoloških iskaza. U njihovoj strukturi ukorporiran je društveni, ekonomski, socijalni i psihološki značaj proistekao iz njihovih očiglednih i latentnih funkcija. Njihov uticaj na socijalizaciju, izgradnju rodnog identiteta, integraciju društva, afirmaciju vrednosti i prenos kulturnih obrazaca s generacije na generaciju, bio je utoliko veći jer je kuhinja u kojoj je bio izložen, zauzimala centralno mesto okupljanja porodice.
ANTROPOLOGIJA SVAKODNEVICE
Izbor autorske teme neposredno je izazvan ličnim odnosom prema sopstvenom iskustvu, koje, podstaknuto ponovnim susretom sa tom vizijom, priziva da se razjasni i proživi osećanje izazvano sećanjem slike iz detinjstva.
U polju mojih antropoloških istraživanja još od studentskih dana, a reč je o kraju sedamdesetih godina dvadesetog veka, vremenom su nadolazile „male teme“ iza kojih su bila skrivena dublja značenja koje je trebalo razotkrivati i promišljati na jedan nov način, van utemeljene metodologije. Smatrala sam ih malim jer su se ticale pojedinosti svakodnevnog života. Uporedo sa mojim stručnim sazrevanjem razvijala se nova antropološka disciplina – antropologija svakodnevice. Kao mlada disciplina ona se izgrađuje u tumačenju svakodnevice koja nije statična i koja se velikom brzinom menja, ostavljajući priliku da zaustavimo poneku malo trajniju sliku.
Kako kaže Roh Sulima, za antropologa svakodnevice sve predstavlja izvor, sve je za njega teren i „uvek“ je na istraživačkom poslu, jer pojave koje su predmet istraživanja predstavljaju elemente realnih životnih scenarija. Antropolog više nije istraživač koji odlazi na teren sa etnografskim upitnikom, već pokušava da protumači ono što svi vide, dok šetajući, svet „analizira korakom“.[1] On čini „male podvige“ na terenu, pričajući „male priče“ o domu i najbližoj okolini, svedočeći samom svojom prisutnošću jer sebe koristi kao sredstvo saznavanja sveta.[2] Antropolog svakodnevice je sklon da prostor, kulturu i društvo izučava u njihovim međusobnim vezama, da jedno objašnjava na osnovu drugog: prostoru pristupa kao odrazu ljudske kulture i sistema vrednosti, kao obrascu društvenog ustrojstva uobličenog pravilima zajedničkog življenja i stanovanja, kao oličenju mentaliteta, navika i prošlosti.[3]
O određenju pojma svakodnevice u društvenim i humanističkim naukama Tamara Lepetić kaže da je ono najčešće uključivalo pojmove kao što su stil života, način života, životni standard. Dok životni standard iskazuje kvalitativni aspekt svakodnevice, u smislu prihoda, kupovne moći i slično, način života podrazumeva nematerijalne aspekte života i zbog toga se približava pojmu stil života. Stil života uključuje simboličke i kulturne aspekte svakodnevice koji se očituju kroz način potrošnje, odnosno način upotrebe dobara na svakodnevnom nivou.[4]
Svakodnevno naglašena prolaznost stvari, koje nestaju ili nastaju poput „epidemije“, daje dinamičnost savremenom kulturnom diskursu, jer iz perspektive individualnog iskustva svedoci smo kako je nešto upravo prošlo ili prolazi, dok sadašnjost upravo nadolazi: „Tokom života jednog pokoljenja, predmetni svet u određenim domenima (automobil, nameštaj, televizori, telefoni) promeni se najmanje dvaput. Naizmenična plima i oseka stvari kida niti tradicije.“ [5] Savremeno doba donosi socijalne, ekonomske i kulturne segmente kratkog trajanja. Ta velika brzina promena, koje menjaju naš svet, zahteva da se lično prepustimo kovitlacu da bi sagledali njegove dolazeće i odlazeće elemente, izbliza.
Govoreći o antropologiji, Saša Nedeljković ističe da je primetno sve slabije interesovanje za takozvani realni događaj, a sve više za subjektivni doživljaj tog događaja: „Istorija više nije proces koji teče nezavisno od aktera, nadilazeći ih i obuhvatajući ih, nego se ona stvara u njima i kroz njihovo delovanje: izvan aktera istorija, i stvarnost uopšte, ne postoji.“ [6]
Nasuprot principu „naučne objektivnosti“, koja je bila nezaobilazni imperativ metodologije društvenih nauka tokom druge polovine 20. veka koji je neuspešno isključivao lični stav u istraživanju, a naročito u zaključivanju i bio samo deklarativno prikriven, antropologija svakodnevice afirmiše subjektivnost, ne samo kada su u pitanju akteri istorije, događaja ili procesa, već legitmno uključuje stavove, iskustva, sećanja i osećanja istraživača antropologa u oblast njegovog izbora, u promišljanja teme, izbor metoda i zaključivanje.
АUTOBIOGRAFSKI MOTIV ZA IZBOR TEME
Sećanje na kuhinju moje mame nosi sliku svetlozelenog kredenca sa šlifovanim ovalnim staklima i brušenim laticama sakupljenim u centru (iza kojih su bile neke meni nedosupne stvari), sliku šustikli od belog panama platna sa vezenim ivicama koje su krasile frižider i kredenac; nosi i stilizovanu predstavu mlade žene pred šporetom, kontura izvezenih crvenim koncem na belom platnu, na zidu iznad šporeta. Ta sećanja donose mirise nedeljnog ručka, gomboca sa šljivama i uvek osećanje nekakve zaboravljene sete i sreće. A sećanje na tu sreću priziva sa zida tu mladu ženu sa osmehom u uglu usana, koja oko struka ima vezanu kecelju sa volanima i nafriziranu kosu sa talasima. To je moja mama. Kao dete, ja sam na taj način povezivala predstavu mlade žene na vezenoj „kuvarici“ (kako su nazivana ovakva vezena platna) i ideju da je sasvim očigledno jasno da je u kuhinji moje mame na tom platnu prikazan njen lik.
Ispod izvezene žene iz profila koja verovatno drži varjaču stojeći ispred šporeta, bila su lepim pisanim slovima „vezom po pismu“ napisane reči „Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“. Možda su to bile prve reči koje sam sricala učeći slova, ali se te reči, osim kao šaljivi stih, nisu urezale u moje sećanje kao preporuka koja će graditi moje ženske i domaćičke vrednosti. I više od napisanih pa vezenih reči, ta nacifrana slika ambijenta i toplina sećanja na srećno detinjstvo vodila me je ka iskustvima lepote koja ću doživljavati kasnije i gradila esteiku koju ću neki put prepoznati pri susretima sa visokim umetničkim vrednostima, kao i u mom svakodnevmnom životu i u profesiji. Tako je i moja kuhinja, iako modernih ravnih linija, svetlozelene boje, kao kuhinja moje majke. Tako čuvam rukom vezeni mali stoljnjak za svečane prilike. Tako je prva izložba koju sam planirala radeći kao kustoskinja u Gradskom muzeju u Bečeju, bila izložba „kuvarica“. Tako sam lično iskusila kako slikovnost te jednostavne dvodimenzionalne forme ima potencijalnu snagu delovanja i predstavlja podlogu za budućnost emotivne vrednosti.
Ovakve kuvarice, od sedamdesetih godina prošlog veka nisam videla ni u jednoj drugoj kući, osim jednom, osamdesetih, uramljene pod staklom, u jednoj kafani na Kalenić pijaci u Beogradu, poznatoj po „domaćoj“ hrani i mezetlucima. Tek sam kasnije saznavala da su bele dozidnice, sa vezom plave ili crvene boje sa pisanim porukama i linearno prikazanim situacijama u kojima antropomorfni akteri, okruženi floralnim ukrasima, učestvuju u nekakvom specifičnom segmentu vremena i prostora, bile nekada uobičajena dekoracija u mnogim kuhinjama. I ne samo dekoracija, već ukras sa veoma praktičnom funkcijom. Svakako je bilo lakše oprati platno nego svaki čas krečiti zid isprskan hranom i vodom prilikom kuvanja i umivanja.
POJAVA, TRAJANJE I NOVO LICE KUVARICA
Istraživanjem rasprostranjenosti „kuvarica“ utvrđeno je da su kreacije, koje prikazuju idlične scene a prenose se papirnim šablonima, donesene na samom početku 20. veka iz Holandije, preko Nemačke, Austrije i Mađarske u Vojvodinu,[7] odakle su se, pod uticajem velikog privrednog, ekonomskog i društvenog napretka širile i useljavale i u domove čitave Srbije i dela Balkanskog poluostrva. Mustre su zatim nastavile da pristižu iz Beča i Pešte, a poručivane su u trukerskim radnjama (nem. vordrucken – praviti otisak, uzorak) u kojima su prenošene na platna, koja su trgovci prodavali po pijacama i vašarima.[8] Za ovu vrstu ručnog rada najpogodnije je bilo tanko, ručno tkano pamučno platno „bez“ i kupovni šifon industrijske izrade. Na rašireno platno je, preko prethodno učvršćenog šablona sa rupicama, prenošen crtež, posipanjem praha plave boje koji je prolazio kroz te rupice na papiru i ostavljao trag na platnu. Da se ne bi izbrisao, crtež je prskan špiritusom.[9] Posle veza, platno je prano od plave boje i štirkano. Neki motivi su mogli biti dodavani i kalupima za trukovanje koji su zanatski izrađivani od drveta sa učvršćenim metalnim iglicama i limenim pločicama. Pritiskivanjem na određena mesta na platnu, ostavljali su otisak šare koja će biti izvezena. Motivi su vezeni pamučnim koncem, najčešće u crvenoj ili plavoj boji.
Moda vezenja „kuvarica“ koja je u ove krajeve stizala putem stranih žurnala i albuma sa mustrama, prvo je početkom 20. veka prihvaćena u gradovima. U seoskim sredinama se „kuvarice“ vezu češće u periodu od 1930. do 1960. godine.[10]
Pojava, odnosno učestala izrada i upotreba „kuvarica“ u Srbiji, mogla bi da se poveže i sa promenom nastalom zatvaranjem kuhinjskog odžaka. Na sredini plafona kuhinje je bila greda „kućno sleme“ koje je odvajalo prednji deo kuhinje od zadnjeg, odnosno, od otvorenog odžaka. Otvoren odžak je služio za odvođenje dima iz kuhinje i iz ozidanih, prostih peći koje su se nalazile u sobama. Takođe je služio i za sušenje mesa. Takve kuhinje bile su često pune dima, a zidovi tamni od gareži. Na ovakav otvoren odžak se tokom druge polovine 20. veka u Srbiji retko nailazilo.[11] Industrijalizacija i tehnološki razvoj su, između ostalog, doveli do urbanizacije i modernizacije stanovanja, kao i do poboljšanja uslova života.
Zakonske odredbe donesene 1965. godine su konačno i definitivno zabranile gradnju starih tipova kuća po nekada propisanim obrascima[12] koja je uključivala i otvorena ognjišta. Opasnost od požara samo je jedan od razloga za napuštanje ovakvog odžaka u kuhinjskom ambijentu. Promene su se dešavale u procesu koji se nije ravnomerno rasporedio na sve tipove ljudskih staništa na ovim prostorima i koji je trajao gotovo čitav vek.
Gubitak potrebe za ovakvim vezenim platnima je definitivno okončan krajem 20. veka jer je modernizacija stanovanja imala dalji tok: zidovi su oblagani keramičkim pločicama koje su bile lakše za održavanje od platna na okrečenom zidu; ozidana ognjišta i šporeti na čvrsta goriva su zamenjeni električnim šporetima sa zaštitnom pločom; lavori i bokali za umivanje i pranje su zamenjeni lavaboima s česmama. Izgled kuće i upotreba određenog pokućstva zadržali su se mnogo duže na selu nego što je to bio slučaj sa kućama u gradu, gde su se promene odigravale dinamičnije.
Bolji uslova života, kao i mogućnosti zapošljavanja, proces migracija iz sela u grad, tehnološki napredak, poslednjih decenija 20. veka doveli su do gubljenja tradicije upotrebe „kuvarica“ u kuhinjskom ambijentu. Kako ističe Nataša Nikolić, šezdesetih godina 20. veka pojavljuju se štampane (malane) kuvarice sa motivima i tekstualnim porukama u boji.[13] Ulogu kuvarica na zidovima zamenjuju „masni“ papiri sa štampanom šarom u boji i, često, naglašenom gornjom bordurom. Ova rešenja su predstavljala prelaz ka definitivnom napuštanju tradicije veza „kuvarica“ i njihove kućne upotrebe. Ipak, delovi te kulture nastavili su svoj život kao idiličan deo prošlosti. „Kuvarice” se u istovetnom obliku pojavljuju kao rezultat rada savremenih vezilja, namenjene izlaganju na vezilačkim i drugim javnim turističkim manifestacijama u promovisanju nacionalne ili lokalne „tradicije“, ili kao dekor ugostiteljskih objekata. Sa druge strane, novi oblik izražavanja ovog „ručnog rada” ogleda se u njegovoj sasvim novoj primeni. Pored uloge muzejskog predmeta koji ovekovečuje svakodnevicu prošlih vremena i tradicionalne kulture, pored uloge suvenira, koji se mogu kupiti i preko interneta, pojavljuju se nove funkcije „kuvarica“. Na primer, žene okupljene oko asocijacije „Nepraktične žene“ umetničke grupe Škart iz Beograda, upotrebile su ovaj vid izrade predmeta (ručni rad) da izraze svoj pogled na svet aforizmima, angažovanim komenatrima i kritikama društva, nekad šaljivim i ličnim porukama. Kako navodi Dragana Nikoletić u svom tekstu „Kuvarice, više zbori, da se čuje šta te mori“ u Magazinu Milica: „Pilot-grupa bile su gastarbajtkinje, ili supruge naših privremenih radnika u inostranstvu. Uspeli model prenet je na samohrane majke i izbeglice, a onda se oteo i rodnoj i statusnoj kontroli. Sada vezu i muškarci, i studenti, i studentkinje […]“.[14]
„Milica magazin Ručni rad Nepraktične žene Brigita“ **
КUVARICE U MUZEJIMA
Poslednjih decenija 20. veka fokus interesovanja kustosa etnologa se premeštao sa „starih“ predmeta koji oslikavaju određenu etničku grupu ruralne kulture na predmete koji potiču iz vremena u kome je i sam kustos bio aktivni učesnik. Na početku 21. veka fokus se pomera i na pojave i predmete aktuelnog vremena u neposrednom okruženju, odnosno na promenjene/nove funkcije predmeta i njihovog mesta u realnom svetu. Usredsređenost kustosa etnologa je sa nacionalnog/regionalnog/etničkog identiteta prešla na grupni i individualni identitet, a sa reprezentativnog i specifičnog na „obično“ i svakodnevno. Pomeranje težišta istraživanja etnologije/antropologije i drugih humanističkih disciplina sa elitnog na svakodnevno bilo je podržano težnjom društva ka sveopštoj demokratizaciji, kao i njegovom težnjom da postane pravedno, uz uvažavanje svih društvenih grupa. Veliki uticaj na promenu fokusa interesovanja etnologije/antropologije i muzeologije, dve discipline ujedinjene u etnološkoj muzeološkoj praksi, došlo je i zbog fenomena globalizacije, izazvanog ekspanzijom sredstava komunikacije, što je ubrzalo promenu načina života svih društvenih slojeva u čitavom svetu. Svet postaje komunikacijski ujedinjen. Sve više se prevazilaze prostorne barijere i omogućena je modifikacija eksterkulturnih elemenata koji se očitavaju u svakodnevici.[15] Iako se stiče utisak da se sve to dešava upravo sada, proces prenosa informacija i širenja (kulturnih) uticaja na čitavoj planeti otpočeo je metanastazičkim kretanjima, a zatim umrežavanjem trgovačkim i osvajačkim putevima, u sam osvit civilizacije, jedino što intenzitet širenja takvih uticaja postaje sve veći i sve se više ubrzava pred našim očima, kao nikada do sada, dok su posledice njihovog širenja nesagledive.
Govoreći o obilju savremenog doba Roh Sulima kaže da naizmenična plima i oseka stvari kida niti tradicije.[16] Кontinuitet tradicije prekinut je industrijskim dizajnom i masovnom proizvodnjom, koja čini krunu robne proizvodnje i potrošnje 20. veka. Industrijalizacija je dovela do dizajnerskog oblikovanja predmeta. Mark Ože ističe da je savremeno društvo određeno dizajnom predmeta kojim se uobličava naša svakodnevica.[17] Zahvaljujući industrijski proizvedenim predmetima živimo u potrošačkom društvu, u kom se svakodnevno prihvataju novi trendovi. A drugi brojni trendovi zastarevaju i nestaju u „preobilju“.[18]
Pojedinačni predmeti (koji su deo muzejskih zbirki), izdvojeni iz konteksta određenog vremena i prostora, svojom formom i suštinom bivaju uklopljeni u sliku određenog kulturnog identiteta i ostaju njegova, stručnom verifikacijom, „zaštićena“ forma, čime se definišu kao kulturno dobro (deo kulturnog nasleđa), koje je predviđeno da bude sačuvano za budućnost.[19] Iako muzejske zbirke nose lični pečat subjektivnog odnosa i stručnosti kustosa koji rade na njihovom popunjavanju i verifikaciji, one su i odraz vremena u kom su formirane i kolektivne svesti o pravovremenom očuvanju vrednih i važnih segmenata prošlosti.
Dinamika celokupnog društvenog života, raznolikost i prolaznost velikog broja detalja svakodnevice savremenog doba, doveli su i do koncepcijskih promena u istraživanju kulture i do potrebe za postavljanjem novih (još uvek nezvaničnih) kriterijuma za zaštitu kulturnih dobara u okviru etnološke muzeologije. Izobilje predmeta i naglašena prolaznost dovele su u pitanje mogućnost pravovremenog „zaustavljanja“ slike kulture u ramu muzejske definicije kulturnog dobra. Gotovo u isto vreme kada su napustile kuhinje, „kuvarice“ su stigle u muzeje i bez uvažavanja „vremenske distance“ koja je propisana zakonom o kulturnim dobrima, zahvaljujuči u većoj meri kustosima koji su za to imali sluha.
Pošto su prvo imale svoje mesto u kuhinjama Srbije tokom 20 veka, „kuvarice“ su postale izobičajene i preselile se iz privatnog u javni prostor enterijera turističko-ugostiteljskih objekata, da ih krase svojom idiličnom estetikom i u muzeje, da stručno verifikovane zablistaju u izložbenim prostorima i budu sačuvane za tumače ljudske kreativnosti i perceptivnosti.
„Кuvarice“ su se našle u grupi muzejskih predmeta svakodnevice koji oslikavaju „duh vremena“, koji su sada već prošli „sud vremena“ i predstavljaju odraz određene kulture. Ulaskom u muzejske zbirke otpočeo je novi smisao „kuvarica“: da im se određuje povremena ili stalna izloženost u okviru prezentacija, da im se nalazi mesto u interpetaciji kulture, da se reprodukuju, da se deponuju, da se izlažu ili ne izlažu.
Po podacima kojima raspolažem, prve autorske muzejske izložbe „kuvarica“ realizovane su u Gradskom muzeju u Bečeju 1989. godine, u Muzeju grada Novog Sada 1990. godine, u Muzeju Vojvodine 2009. godine i tako dalje. Verovatno je da je ovaj spisak moguće dopuniti izložbama o kojima nema pisanog traga, što je do osamdesetih godina 20. veka bila uobičajena praksa u muzejima Srbije. Bilo je to pitanje nedovoljnog finansiranja institucija kulture, ali i specifičnog stava poslenika kulture u ministarstvima kulture i kompleksnim muzejima prema etnografskim predmetima, po kome ono što je „jeftino“ i nije priznato umetničko ili „vredno kulturno-istorijsko“ delo, nije ni vredno izlaganja i publkovanja. U toj grupi predmeta su bili i oni koji nisu bili specifični za određenu nacionalnu pripadnost. Sa stasavanjem kustoske profesije i buđenja svesti o značaju stručne analize muzejskih predmeta, pored prikupljanja, čuvanja i izlaganja, osmadesetih godina 20. veka otpočinje gotovo sinhronizovana borba za verifikaciju stručnog rada kustosa, debatom oko toga da li po svaku cenu izlagati muzejske predmete, bez uvažavanja svih neophodnih konzervatorskih i izlagačkih uslova i bez pisanog traga o izloženim predmetima i objavljivanja njihove stručne analize. Iz te debate i razumevanja okolnosti istorijskog konteksta polja stručnog rada kustosa, potekla je krilatica „ako izložbu ne prati katalog ona se nije ni desila“. U nemogućnosti da realizuju izložbe, odnosno da objave kataloge izložbi, kustosi su svoje stručne tekstove i obrade muzejskih predmeta objavljivali i u stručnim časopisima i zbornicima muzeja.
Dušan Duda Ivetić, kustos etnolog, realizovao je svoju prvu izložbu pod nazivom „Nazidnice sa teritorje opštine Bečej“ u saradnji sa lokalnim ženskim vezilačkim udruženjem u Gradskom muzeju i galeriji u Bečeju, kao poklon ženama za 8. mart 1989. godine. „Кuvarice“ su tada bile pozajmljene za priliku izlaganja, što govori i o stavu autora prema problemima koje su nametale nepotpune muzejske zbirke kao i prema razumevanju savremene muzeologije. Jer muzeji nisu samo mesto za čuvanje, brigu i izlaganje predmeta od značaja za kulturu i istoriju određene oblasti, već predstavljaju centar naročite odgovornosti u čuvanju i podsećanju na etičke vrednosti, kao i u izgradnji kulturnog identiteta i okupljanju lokalne zajednice. Tako je, zahvaljujući stručnom radu Dušana Dude Ivetića predstaveljen jedan segment kulturnog nasleđa koji je tada gotovo sasvim nestao iz upotrebe, a u muzejskim zbirkama se često nalazio u manjem broju.
Mirjana Ćelap, kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Vojvođanske kuvarice“ u Muzeju grada Novog Sada 1990. godine, podržanu od Vojvođanskog kluba, Кulturno- umetničke zadruge Slavija, Кulturno-istorijskog društva „Proleće na čenejskim salašima“, Muzeja Vojvodine, Muzeja grada Novog Sada i jednog broja entuzijasta i stručnjaka.[20]
Nataša Nikolić, kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Kuvarice iz zbirke etnološkog odeljenja Narodnog muzeja Kragujevac“ 2006. godine, sa istoimenim pratećim katalogom, u kome je dotadašnja istraživanja dopunila svojim.[21]
Ljiljana Trifunović, viša kustoskinja etnološkinja, realizovala je izložbu „Кад у кујни влада ред… Колекција дозидница Музеја Војводине“, u Muzeju Vojvodine 2009. godine, prikazavši „kuvarice“ iz Etnološke zbirke u ambijentima vojvođanskih kuhinja. Na svečanom otvaranju izložbe sama autorka je izvodila performans uz izložene predmete, asocirajući na vreme njihove aktuelne primene.[22]
Lila Drobac-Кrstić, muzejska savetnica, bila je autor izložbe Narodnog muzeja u Aranđelovcu „Dobro došli gosti mili….“, u kući i dvorištu „Okućnice Ilije Miloševića“ 2013. godine.[23]
Pored izložbi u kojima su stručno obrađene i prezentovane „kuvarice“, jedan deo muzejskih izložbi i objavljenih tekstova u muzeološkim i etnološkim časopisima predstavljao je javnosti ove predmete u okviru šireg konteksta, često u domenu kućnog ili uopšte vezalačkog stvaralaštva, ili kao primer tehnike „veza po pismu“ ili kućnog tekstila i domaće radinosti.[24]
Autorke navedenih izložbi su u katalozima i stručnim tekstovima iznele stručnu obradu prikazanih „kuvarica“ kao i njihove opšte odlike, poreklo, razvoj i društvene okolnosti, kao i osnovne elemente koji su ukorporirani u ovaj predmet: motive, način obrade, izbor platna, estetiku i praktičnu svrhu, edukativnu i etičku funkciju.
Rumuni, prva plovina 20. veka, Muzej grada Novog Sada
„SO RIŽA ŠEĆER BRAŠNO
Mnogo mislim šta da kuvam
Da ne bude jako skupo,
A da bude dobro za jelo“
KLASIFIKACIJA
Raznovrsnost „kuvarica“ i pokrivenost svih ključnih aspekata porodičnog i društvenog života ogleda se u njihovoj klasifikaciji, koje su izvršile kustoskinje etnološkinje prilikom svojih stručnih obrada muzejske zbirke sa ovim predmetima.
Ljiljana Trifunović je, pored osnovne podele dozidnica (kuvarica) na dozidnice s natpisom i dozidnice bez natpisa, izvršila podelu na osnovu prikazanog motiva i poruke na porodične, ljubavne, higijenske, patriotske, sa holandskim motivima, dečije, krevetske, šaljive i religiozne. Na porodičnim su prikazane idilične scene iz kuhinje, sa domaćicom i drugim ljudskim figurama pored zidanog šporeta i natpisom koji veliča kuvarsko umeće domaćice. Na higijenskim je najčešće prikazan bokal s lavorom, okružen cvetnim ornamentom u obliku medaljona ili poluluka. Natpis je savetodavna poruka o ličnoj i kućnoj higijeni. Na patriotskim su izvezeni likovi članova kraljevske porodice, nacionalni grb ili patriotski natpis. Nazidnice sa holandskim motivima prikazuju ljudske figure u holandskim nošnjama ili delovima nošnji. Na dečijim su prikazane jedna ili više figura dece ili životinja.[25] Krevetske dozidnice svojim dimenzijama prate dužinu kreveta, smeštenog pored zida.[26] Šaljive su svojim natpisima i izgledom imale ulogu da razvesele. Religiozne su sa izvezenom scenom religijskog sadržaja.
„Kuvarice“ se razvrstavaju i prema mestu za koje su bile namenjene: za zid iznad šporeta ili pored stola u kuhinji, za zid iznad umivaonika u predsoblju ili u kuhinji, za zid pored kreveta. O njihovom položaju u enterijeru govore i prikazani motivi i poruke.
Klasifikacija „kuvarica“ drugih autorki se delimično razlikuje. Nataša Nikolić ih deli na kuhinjske, ljubavne, higijenske, patriotske, religiozne, seoske i šaljive.[27]
Izradu čitavih kolekcija vezenog kućnog tekstila omogućilo je korišćenje kupovnog umesto tkanog platna, koje je zahtevalo mnogo više vremena i veštine i truda oko izrade, upotreba tehnike „veza po pismu“ koja je nazivana i brzi vez, za razliku od „veza po broju“ koja je brojanjem niti platna i tehnikom bila komplikovanija i dugotrajnija. „Vez po pismu“ je pratio nacrtane motive linearnih kontura koje su mogle da dočaraju čitavu scenu bez popunjavanja i bojenja vezom. Prenošenjem istih motiva na više tekstilnih predmeta, počinje izrada čitavih kolekcija, u kojima se nalazi veći broj upotrebnih predmeta različite namene i koje se se uglavnom nalaze u prostoru kuhinje: „kuvarice“, stolnjaci, četkare, češljare, šibicare, šustikle, zavese, peškiri, pokrivači za bokale i čaše, trake za police i kese za kišobrane.
PISANE PORUKE
Vizuelne i tekstualne poruke„kuvarica“ svojom slikovnošću ostavljaju utisak i dolaze do izražaja eksplicitnom i svedenom formom. Njihova upadljivost i upečatljivost proističe i iz jednostavnih kompozicija, koje linearno crtaju deo realnog sveta, na kojima preovlađuju idilične slike iz života porodice ili izmaštanog sveta (kada je u pitanju religijski sadržaj), a dopunjene su jednostavnim simboličkim ukrasima i na njima je naglašen tekst upravnog govora koji sve objašnjava.
Akcenat je bio na tekstu pisanom slovima kakva su se učila u školi, ali i kopiranim sa monograma ili šema iz šasopisa. Rečenice su u rimi, sažete i sa jasnim i konkretnim porukama, kao što su moralne, poučne, šaljive, ljubavne, patriotske i religiozne.[28]
Izvezeni slovni iskazi su monološki jer su osmišljeni kao citati prikazanog ili „zamišljenog“ lika „iza“ slike. Iskazi su u obliku poruke koja podstiče, podržava i preporučuje.
Poruke na „kuvaricama“ predstavljaju kratke jezičke forme od kojih se ističu poslovice kao najsažetiji oblik proznog narodnog stvaranja koji metaforično iskazuje narodno iskustvo, saznanje i mudrost; blagoslovi su sažeti iskazi emocionalnog stava prema nekom događaju sa izražavanjem želje za zdravljem ili kakvom dobrobiti; zdravice su vrsta svečane besede kojima se upućuju čestitke i dobre želje. U kratke jezičke forme koje se mogu naći na „kuvaricama“ spadaju i zakletve i kletve.[29] Kletve se veoma retko nalaze na „kuvaricama“ i iskazuju uglavnom očaj neuzvraćene devojačke ljubavi.
Ove kratke književne forme često su iskazane u stihu. Njihov nastanak se vezuje za usmenu predaju iz „davnih vremena“, ali je njihova zaokružena kratka forma efektna, tako da se lako pamti i prenosi, a izvezena na „kuvaricama“ lako uočava. U ove kratke forme uključene su i one najkraće, sastavljene od dve ili jedne reči – pozdravi i pridevi. Ti kratki jezgroviti, koncizni i jasni govorni oblici koji su upotrebljavani na „kuvaricama“, bili su lako razumljvi i često su se, kao gotove formule, neizmenjeno i lako prenosili iz „usmene“ ili „narodne“ književnosti.
KUVARICE I RODNI IDENTITETI
Iako „kuvarice“, koje su proizvodi kućne i zanatske radinosti, ne predstavljaju autohtono kulturno nasleđe, već po svom poreklu pripadaju zapadnoevropskom kulturnom krugu, našle su svoje značajno mesto u kućama u gradovima i selima Srbije, kako autorke navedenih izložbi ističu, zbog svoje praktične ali i estetke funkcije. Izgled najstarijih „kuvarica“ sa prostora Srbije sačuvan je u „holandskim“ folklornim motivima (ljudi u holandskim nošnjama, u idiličnom okruženju), koji su kopirani još decenijama i govore o njihovom poreklu. Mada se smatra da je izgled „kuvarica“ kao deo folkora nastao „u narodu“, jedan deo je imao poznate autore koji su ih iscrtavali, kreirali ili kopirali, pa čak i po uzoru na slike likovnih umetnika. Pored toga što su motivi na njima kopirani – precrtavani, štampani, trukovani, prodavani / kupovani, a zatim veženi, njihov izbor odražava ukus i stav domaćice koja ga je, često još kao devojka, pripremala za svoj dom. One se vezuju za rodni identitet, rodnu ulogu žene i rodne stereotipe kućne radinosti.
U „kuvaricama“ su otisnuti društveni faktori i ekonomske oklonosti koji su učestvovali u njihovom oblikovanju. One eksplicitno govore o proizvodnim i porodičnim odnosima u kojima je žena posvećena kući i kućnim radinostima, dočekujući svog zaposlenog muža i poslušnu decu sa toplim ručkom….dakle, ona je vredna, ona je doterana, ona je brižna, sa osmehom dočekuje goste, u urednoj kuhinji, u obilju, okružena cvećem i biljem – simbolima koji bi trebalo da asociraju na to koliko je takva predstava lepa, plemenita i poželjna. Same realizatorke i izvođačice „kuvarica“ nisu se opirale ni tom zadatku, ni predstavi svoje uloge na njima, naprotiv, birale su skice na kojima se prikazuje njihov podređen ali istaknut položaj. Marina Blagojević ističe da žene ne doživljavaju trošenje svojih resursa u porodici kao eksploataciju, usled postojanja jakih emotivnih veza, kao i snažne ideološke konstrukcije „dužnosti“ žena prema porodici.[30]
Sa druge strane, sve faze izrade tekstilnog pokućstva povezivane su sa ženskim kućnim radom koji je predstavljao jednu od glavnih kućnih obaveza žena, ali i vid ženskog znanja koje se prenosilo kroz generacije. Pored toga, ovaj vid ženskog rada bio je jedan od mogućih malobrojnih izvora ličnog prihoda žena, tako da su neke od tehnika izrade i ukrašavanja tekstilnih predmeta bile profesionalizovane.[31] Kao primer ove prakse možemo navesti zanatsko kopiranje papirnih šablona za vez „kuvarica“ i otiskivanje na platno trukovanjem. Autorke tekstova o „kuvaricama“ i o „vezu po pismu“ ističu brojnost trukerskih radionica. Pored radionica, Ljiljana Trifunović spominje da je u svakom selu u Vojvodini postojala bar jedna žena koja se bavila trukovanjem, odnosno prenošenjem šeme na platno.[32] Takođe, navodi se i da su postojale vezilačke radionice i vešte vezilje koje su imućnijim ili manje veštim ženama vezle „devojačku spremu“ ili drugi tekstil po poružbini.
Procesi industrijalizacije i urbanizacije su tokom 20. veka doveli do odvajanja osnovne (nuklearne) porodice od tradicionalne proširene (zadružne) porodice, a samim tim i do promena u socijalizaciji ženske dece. Marina Blagojević ističe da na obim ženskog domaćeg rada i zaposlenost, dominantan uticaj imaju obim i potrebe porodice.[33] Pored smanjenja broja članova porodice, usvajanje tekovina privrednog i kulturnog napretka odnosilo se na zapošljavanje žena, a zatim i na strukturiranje njihovog radnog i slobodnog vremena. Sve češće zaposlene van kuće, sa novim tendencijama društvenog života i promenjenim običajima oko pripreme „devojačke spreme“, usled industrijske proizvodnje i novog stila modernog pokućstva, žene su sve ređe prenosile veštine veza i kućne radinosti na svoje ćerke, a sklonost posvećenosti ulepšavanju svog doma i odeće, na taj način, postala je individualna odluka i praksa, tretirana kao razonoda i hobi.
FUNKCIJE
Neposrednom slikovitošću vizuelnog prikaza neopterećenog suvišnim detaljima, sa obrascima i sistemima prezentacije koji prenose simboličke informacije oslonjene na kategoriju lepog, „kuvarice“ pobuđuju osećaj prijatnosti, prisnosti i zadovoljstva. Ove slike prenose poruke i bez eksplicitnog teksta, a u sprezi sa kratkim i jezgrovitim tekstom izazivaju bogate i jasne predstave mašte. Pored prikazane scene i napisanog teksta, u njihovom oblikovanju učestvuju jednostavni simboli, koji u obliku ukrasa učestvuju u njihovoj komunikacionoj funkciji.
Estetika ove „tradicionalne“ kulture u sebi nosi vezene ružice i caknice koje se spuštaju sa ivice ručno vezenog, uštirkanog belog platna, učvršćenog na mustrama i valjkom dekorisanom zidu, sa motivima cveća, voća i ptica, ali i svedenu dekoraciju prostorne kompozicije kuhinje i likova oko kojih se plete kratka jezgrovita priča, najčešće opisana slovnom porukom. Kada je reč o funkciji „kuvarica“, može se reći da je manifestno reč o izrazitoj dekorativnosti – ukrašavanju životnog prostora, zatim o praktičnosti – jer uštirkano platno je lakše održavati čistim nego zid. Prikaz scene i tekst, koji se često pojavljuje kao obrazloženje ili upravni govor, govore upravo o izrazitoj komunkacijskoj ulozi iz koje proističu sociološko-psihološke funkcije.
Novi Sad, Nemci, prva polovina 20 veka, Muzej grada Novog Sada,
„Tri ljupke zvezde svetle u tami života,
One blistaju tako ugodno,
A zovu se pesma, ljubav i vino“
Кonstrukt „kuvarica“ u određenom ambijentu jeste bio vrsta ukrasa, ali je prenosio i preporuke moralnih i estetskih ideala, porukama koje su „čitljive“ kako iz njihove vizuelne predstave, tako i iz konkretnih natpisa.
Vizualne poruke kojima su ukućani svakodnevno bili izloženi, duži vremenski period, zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, odražavale su ideju o negovanju sveopštih vrlina, obrazaca poželjnog ponašanja. Imale su vaspitnu i motivišuću ulogu. Okruženi simbolima ljubavi na „kuvaricama“ i drugim predmetima kućnog tekstila, članovi porodice/društva su bili podsticani da grade poverenje u dobre međuljudske odnose i stabilizuju ih. Veoma važna funkcija „kuvarica“ u vreme njihove aktuelnosti bila je socijalizacija pojedinca, porodice i društva upućivanjem na određene norme i vrednosti, koje to društvo uvažava i neguje.
Podcrtavanje iskazanaih želja u kojima su naglašeni ljubav, harmonija, radost, zdravlje, sreća i obilje može se svrstati u imitativni magijski podsticaj koji prenosi nameru da se prikazano i izrečeno ostvari. Mada segmentirani, ovi obrasci nose elemente „realnih“ životnih scenarija i nude nadu u poželjnu ličnu i kolektivnu perspektivu blagostanja.
Latentna uloga „kuvarica“ mogla bi da proističe iz elemenata pored kojih su se nalazile. Кućna vatra i voda – ognjište i posuda za čuvanje vode, porodična trpeza, bili su izuzetno važni za opstanak porodice. Njihova životvorna snaga je osetljiva i potrebno je da se sačuva od mogućih nepovoljnosti ili da se podstakne. Izloženost kuhinjskog prostora tudjim očima, pa samim tim, ognjišta, trpeze, lavora sa bokalom, mogla je da ukazuje na nameru da se pogled pridošlica skrene sa vatre i vode, upadljivim vezenim platnima. Izloženost „kuvarica“ u životnom prostoru mogla je da ukazuje i na nameru podsticanja upravo te životvorne snage, simbolima zdravlja i obilja koji okružuju vezom nacrtane scene i koji su prikazani kao dekorativni elementi. Ako skrivene funkcije isticanja „kuvarca“ posmatramo na taj način, možemo posegnuti za tumačenjem po kome je ovde reč o verovanju da se na život i sudbinu može uticati magijskim ritualom, u ovom slučaju imitativnom magijom, u kojoj „slično izaziva slično“. Hrišćanske institucije su nastojale da ovakva paganska verovanja iskorene u narodu, ali na njihovo nestajanje uticale su i brojne društvene i ekonomske okolnosti, dovodeći do njihovog (prividnog) zaboravljanja. Ta duboko ljudska potreba za uticanjem na život, sudbinu i ispunjenje želja ogleda se i u ekspanziji New Age tehnika koje se rukovode devizom „kakve su ti misli takav ti je život“, ali i praksi, kao što je Feng Šui, sa brižljivim odabirom simbola i boja koje će ljudi postaviti u svoje okruženje.
„Kuvarice“ se, kao pojava kuhinjske dekoracije, protežu negde od poslednjih decenija 19. veka do poslednjih decenija 20. veka (ne računajući obnovljenu ulogu u ugostiteljksom turizmu i ženskom aktivizmu), od Holandije, preko Nemačke, Austrije, Mađarske, Vojvodine, šireći se u okolne regione. Iako se u ovom radu bavimo, kada je u pitanju muzeološka praksa, „kuvaricama“ Srbije, uloga „kuvarica“ u integrativnom povezivanju multinacionalne zajednice je izrazitija na primeru Vojvodine. Kako kaže Tijana Jakovljević-Šević: „У оквирима истих културних зона развијају се заједнички културни модели у различитим етничким групама. Међу њима то ствара већу културну блискост која је ту јаче изражена неgо међу истим етничким заједницама у различитим културним зонама.“ [34]
Novi Sad, Mađari, sredina 20 veka, Muzej grada novog Sada
„Ni sa kim srećan nećeš biti
Jer ti srce kuca za mnom“
Novi Sad, Slovaci, polovina 20. veka, Muzej grada Novog Sada
„Dok moj dragi muž pije vodu
Neću ja oplakivati moju devojačku slobodu“.
Prenošenjem vezilačkih tehnika, motiva i veština, žene su, zahvaljujući svojoj ulozi u izradi i ulepšavaju odevnog i kućnog tekstila, pokrenule živu komunikaciju sa drugim ženama u svom okruženju. Značaj ove mreže komunikacije je naročito bio važan u procesu izmirenja naroda koji su se u relativno kratkom vremenskom periodu u ratnim sukobima nalazili na suprotnim stranama ili su kao „kuferaši“ (kako Vojvođani starosedeoci nazivaju pridošlice) dolazili u kolonističkim i pojednačnim imigracijama. Dokaz za ovu tvrdnju je očigledan, jer su vezeni natpisi na „kuvaricama“ ispisani na jezicima različitih naroda i etničkih grupa i često su istog sadržaja i izgleda. Sve to govori u prilog izrazite integrišuće uloge razmene vezalačkih tehnika i motiva „kuvarica“ u delovima zapadne i srednje Evrope, duž Balkanskog poluostrva, na prostorima Srbije, kao i u drugim oblastima regiona zahvaćenim ovom „modom“.
ZAKLJUČNO RAZMATRANJE
Opredelivši se za emotivni pristup, izabrala sam da se sa antropološkog aspekta suočim sa, dosada neiskazanim tumačenjima jednog, nekada svakidašnjeg predmeta pokućstva sa kojim se srećemo u etnološkim zbirkama muzeja, na izložbama ženskih vezilačkih i gastronomskih udruženja, na tursitičkim manifestacijama i u etno-ugostiteljskim objektima. U izboru i načinu tumačenja ove teme jasno su upisani motivi iz ličnog iskustva i subjektivnost, iz čega je proisteklo i odstupanje od uobičajenih merila za analizu i tumačenje muzejskog predmeta.
Izgled i smisao „kuvarica“ nije stvoren samom kreativnošću vezilja, već je odraz drušvene situacije i rezultet kreativnosti i preduzetništva umetnika koji su ih crtali ili precrtavali i trukerskih radionica koje su ih umnožavale, izdavača albuma sa mustrama i uticaja modnih časopisa. Tako je jedan dekorativni predmet, tada neophodan u kuhinjskom ambijentu, zbog svoje praktične uloge, kao i zbog jednostavnosti kopiranja i izrade, postao lako dostupan širokim društvenim slojevima. Kupovno platno industrijske izrade, brza tehnika veza koja iscrtava konture scena i pisana slova, mogli su i tako pojednostavljeni da dočaraju prikazanu predstavu i prenesu poruku koja podstiče maštu. Pored toga, upotreba motiva čija lepota i jednostavnost simbolizuju čitav niz poželjnih osobina, osećanja i vrlina, učinili su da se „kuvarice“ lako i brzo šire po prostorima zapadne i srednje Evrope i duž Balkanskog poluostrva. Na taj način je prenošena ideja o pozitivnim osobinama pojedinaca i čitavog društva, koja se ugrađivala u svaki dom na tom ogromnom i multinacionalnom prostoru. Zbog toga je njihova integrišuća uloga bila velika i važna.
Emocionalna reakcija ljudi u susretu sa takvim predmetima je mogla da podstiče edukaciju o pravilima i normama, etici i estetici, zadacima i o rodnim ulogama, da upućuje na tada društveno poželjno ponašanje jasno definisanim porukama. Njihova uloga je bila važna u sociološko-psihološkom razvoju ličnosti i društva, odnosno u socijalizaciji, ali i u negovanju nade u željenu ličnu i kolektivnu perspektivu blagostanja. „Kuvarice“ su nudile veru u bolju budućnost prozvanu molitvom na njima, idiličnim prikazom i napisanim blagoslovom, pa čak i šaljivom prikazom koja podstiče na smeh.
Sa prestankom funkcionalnosti takve uloge u promenjenim socijalnim i ekonomskim okolnostima, pored gubljenja praktične higijenske i dekorativne svrhe, „kuvarica“ je izgubila svoju kućnu i porodičnu komunikacijsku ulogu negovanja određene rodne interakcije kao i druge socijalno-psihološke funkcije, nestavši sa zidova kuhinje.
„Kuvarice“ su nastavile svoj život kao idiličan deo prošlosti koji se u istovetnom obliku pojavljuje u interpretaciji savremenih vezilja, za prikazivanje na vezilačkim i drugim turističkim izložbama i manifestacijama, u promovisanju nacionalne i lokalne zajednice ili kao dekor turističko ugostiteljskih objekata. Sa druge strane, novi talas izražavanja starinske vezilačke „tradicije“ ogleda se u njihovoj sasvim novoj primeni. Pored uloge muzejskog predmeta koji ovekovečuje svakodnevicu prošlih vremena, pored uloge suvenira, pojavljuje se novi oblik ove prakse koji su joj dale žene okupljene oko asocijacije „Nepraktične žene“ umetničke grupe Škart, u izražavanju svog pogleda na svet i kritike društva, aforizmima i angažovanim iskazima.
Дражић, Јованка, (2011), „Вез на текстилним предметима из етнографске збирке Музеја Срема“, каталог изложбе, Музеј Срема: Сремска Митровица.
Јаковљевић-Шевић, Тијана, (2015), „Политика репрезентације мултикултурализма: примери сталних етнографских поставки у музејима у Војводини“ , Годишњак Музеја града Новог Сада 10 (2014), Музеј града Новг Сада: Нови Сад 143-154.
Јанкулов, Б, (1966), „Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања Матице српске: Нови Сад.
Којић, Б, (1961), „Насеља у Војводини“, Глас САНУ: књ. CCL, Одељење друштвених наука: Нова серија: књ.10, Београд.
Лепетић, Т, (2014), „Поимање свакодневице на копну и мору: концепт слободног времена помораца“, Етнолошко-антрополошке свеске, Часопис Етнолошко-антрополошког друштва Србије бр. 23, (н.с) 12, Београд, 51-63.
Марковић, Душанка. (2010), „Вез по писму – Писмо по везу“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад.
Недељковић Ангеловска, Весна, (2014), „Салаши – између идеализованог и стварног“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад.
Недељковић Ангеловска, Весна, (2017), „Етнолошка музеологија актуелне свакодневице“, Музеји, Бр. 5 (н.с), Музејско друштво Србије: Београд, 123-132.
Николић, Наташа, (2006), „Куварице из Збирке етнолошког одељења Народног музеја
Крагујевац“, каталог изложбе, Народни музеј Крагујевац: Крагујевац.
Новаковић, Катарина, (2004), „Одлике народног веза у Војводини“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад, 151-184.
Обрадовић, М, (2014), „Кратке књижевне форме“, Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига V, Учитељски факултет: Врање. 379-394.
Трифуновић, Љиљана, (2004), „Каталошка обрада колекције дозидница етнолошког одељења Музеја Војводине“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад, 231 -264.
Трифуновић, Љ, (2009), „Кад у кујни влада ред…Колекција дозидница Музеја Војводине“, каталог изложбе, Музеј Војводине: Нови Сад.
Blagojević, M, (1991), „Žene izvan kruga„, Institut za sociološka istraživanja Filozofski Fakultet u Beogradu: Beograd.
*Prikazane „kuvarice“ su deo Etnološke zbirke Muzeja grada Novog Sada koje su bile prikazane na izložbi „Vez po pismu pismo po vezu“ 2010. godine i u istoimenom katalogu izložbe autora Dušanke Marković, muzejske savetnice.
[3] Ože, M, (2003), “Varljivi kraj stoleća“, Biblioteka XX vek: Beograd, 107-108.
[4] Лепетић, Т, (2014), Поимање свакодневице на копну и мору: концепт слободног времена помораца, Етнолошко-антрополошке свеске, Часопис Етнолошко-антрополошког друштва Србије бр. 23, (н.с) 12, Београд, 52-53.
[11] Недељковић Ангеловска В, (2014), „Салаши – између идеализованог и стварног“, Музеј града Новог Сада: Нови Сад, 12.
[12] Којић, Б, (1961), „Насеља у Војводини“, Глас САНУ: књ. CCL, Одељење друштвених наука: Нова серија: књ.10: Београд, 70; Јанкулов, Б, (1966) „Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања Матице српске: Нови Сад, 473-474.
[13] Николић, Н, (2006), „Куварице из Збирке етнолошког одељења Народног музеја Крагујевац“, каталог изложбе, Народни музеј Крагујевац: Крагујевац, бб.
[22] Трифуновић, Љ, (2009), „Кад у кујни влада ред….Колекција дозидница Музеја Војводине“, Музеј Војводине: Нови Сад.
[23] Дробац-Крстић, Л, (2014), „Куварице аранђеловачког краја“, Шумадијски записи, Зборник Народног музеја у Аранђеловцу, Народни музеј: Аранђеловац.
[24] Na primer: Дражић, Ј, (1996), „Куварице из етнографске збирке Музеја Срема“, Музеј Срема 2, Сремска Митровица; Новаковић, К, (2004), „Одлике народног веза у Војводини“, Рад музеја Војводине 46, Музеј Војводине: Нови Сад; Трифуновић, Љ, (2004),нав. дело; Марковић, Д, (2010), „Вез по писму – Писмо по везу“, каталог изложбе, Музеј града Новог Сада: Нови Сад; Дражић, Ј, (2011), „Вез на текстилним предметима из етнографске збирке Музеја Срема“, каталог изложбе, Музеј Срема: Сремска Митровица.
[25] Često se na dečijim dozidnicama pojavljuju prikaze situacija iz bajki i figure patuljaka, okruženi stilizovanim floralnim motivima.
[29] Обрадовић, М, (2014), Кратке књижевне форме, Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига V, Учитељски факултет: Врање, 381- 390.
[30] Blagojević, M, (1991), „Žene izvan kruga„, Institut za sociološka istraživanja Filozofski Fakultet u Beogradu: Филозофски факултет: Beograd, 49.
[31] Јаковљевић-Шевић, Т, (2015), „Политика репрезентације мултикултурализма: примери сталних етнографских поставки у музејима у Војводини“, Годишњак Музеја града Новог Сада 10 (2014), Музеј града Новог Сада: Нови Сад, 143-154.
Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama.
Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem.
Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu.
Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.[9]
Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu. Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.[12]
Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza.[13]
Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu
Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine.
Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce upejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečijeposlednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik.
Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima.
Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967).
Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik:
„Čovek raste polako. I biljke polako rastu.
Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj
okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo
postavljajući nove norme ljudskim
vrednostima i lepoti.
Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali
priroda i ljudi.
Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli
pogled na kratak, ali organizovan
i smišljen korak mrava.
Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu
paukovu zamku. Govorili su mi,
da čak i svaka biljka ima
svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane
Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo.
Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.
Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na platnu, vl. Savremena galerija Zrenjanin
Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada
Literatura:
Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 111 – 122.
Miloš Arsić, Savremena novosadska grafika [kаtаlоg], Muzej grada Novog Sada, Zavičajna galerija, Novi Sad 1975.
Izložba grafike Ankice Oprešnik – „Obične teme“ [kаtаlоg], Novi Sad, Tribina mladih, april 1962.
Atelje 61 [mоnоgrаfiја, urеdilа Nаdа Pоznаnоvić Аdžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[1] O prvim umetničkim iskustvima i školovanju u Beogradu: Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 112.
[2] Станислав Живковић, Младен Јосић 1897-1972, Народни музеј, Београд 1997, 29, 33-35; Миодраг Б. Протић, Нојева барка, knj. I, Српска књижевна задруга, Београд 2000, 209 – 212.
[5] Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.
[6] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955 – 1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[7] „Са изложбе Милана Керца и Анкице Опрешник“, Слободна Војводина, Нови Сад, 14. jun 1951.
[8] Detaljan popis samostalnih i grupnih izložbi u: Miloš Arsić, AnkicaOprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [katalog], Muzej sаvremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[9] Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.
[10] Стеван Станић, „Културна мисија југословенских таписериста“, Дневник, Нови Сад, 9. avgust 1961; Atelje 61 [monografija, uredila Nada Poznanović Adžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[11] Стеван Станић, „Таписерија – ново поглавље наше уметности“, Дневник, Нови Сад, 5. jun 1962.
[12] Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.
[13] Милош Арсић, „Трагови и сећања“, Дневник, Нови Сад, 13. mart 1980.
[14] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[15] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[16] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[17] Ана Јованов, Симболизација интимног – Графике Анкице Опрешник [katalog], Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад 2012.
[18] Likovno/kritički osvrti o Ankici Oprešnik objedinjeni su u knjizi: Ђорђе Јовић, Ка уметности [izbor tekstova], Центар за културу „Олга Петров“, Панчево 1987, 13, 16, 23, 62, 68, 76, 92, 297.
[19] Slobodan Sanader, Ankica Oprešnik, slike 1945–1969 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969; izložba je održana u prostoru Galerije Matice srpske.
„Duša koja nalazi svoje ispunjenje uvek je već na putu.“
(Žil Delez)
Sintagma u naslovu, „oprezni identitet“, izvedena je iz rečenice koju je Judita Šalgo izgovorila u izlaganju „Moj jevrejski identitet“, na književnoj večeri pod naslovom „Jevrejski identitet u savremenoj srpskoj književnosti“, održanoj 1992. u Jevrejskoj opštini u Novom Sadu. Rečenica je usledila kao rezime biografske sekvence koja se osim u ovom tekstu, u izvornom ili nešto izmenjenom obliku, ponavlja još nekoliko puta u njenim proznim delima. Ona glasi: „U proleće 1944. mati me je, pre no što će biti deportovana, odvela u drugi grad i „poverila“ na čuvanje jednoj ženi koju od ranije nisam poznavala. Objašnjeno mi je da ću ostati kod nje dok se mama ne vrati, a da ću dotle svoju novu poznanicu oslovljavati sa „mama“. Niko nepoznat ne sme da zna da nisam njena rođena kći.“ (Šalgo 2000: 134) Po završetku rata, majka se vratila iz logora i odnosi su ponovo prekomponovani. Šalgo dalje piše da je iz nestabilnosti, odnosno zamenjivosti ovog osnovnog životnog odnosa, odnosa majka-dete, za nju proistekla svest o zamenjivosti svega što na svetu postoji pa i nje same. I konačno, rezimirajući ovo za trogodišnje dete dramatično iskustvo, ona kaže: „Ono je, izvesno, uslovilo i moj hronični oprez u pogledu svake identifikacije, uslovilo takođe i nekakvu moju poetiku identifikacije“ (Šalgo 2000: 134)
Da li iz opreza u pogledu svake identifikacije imamo pravo da zaključimo da je potom i svaki zadobijeni identitet bio oprezan. Da li iz priloške odredbe za način (oprezno) koja karakteriše radnju sledi i da će i njen proizvod ili rezultat deliti to obeležje, da će i on postati oprezan, da će prilog postati pridev. Da li oprezne radnje nužno imaju i oprezne posledice. Dakako, takva nužnost i generalizacija teško mogu da se brane, i neretko, početni oprez, ako bi bio razuveren, može da se dovrši i u potpunom prihvatanju. Dakle, u ovom slučaju, pitanje je samo retoričko. Bilo da se govori o identitetu koji karakteriše spisateljsko samorazumevanje Judite Šalgo, bilo da se govori o identitetu koji ona upisuje u svoje likove, on se uvek može opisati kao oprezan. Radi se samo o tome da se oprezni identitet na navedenim pozicijama potvrdi, opiše i ako je to moguće, da se pokažu uzroci i modusi njegovog proizvođenja.
Stjuart Hol, teoretičar studija kulture, u eseju pod nazivom „Kome treba identitet“ objavljenom 1996, što je inače i godina smrti Judite Šalgo, piše: „Poslednjih se godina pojam identiteta našao u središtu prave diskurzivne eksplozije, dok je u isto vreme bio podvrgnut temeljitoj kritici. Kako objasniti taj paradoksalni razvoj?”(Stjuart Hol 2001: 215) Temeljita kritika o kojoj Hol govori destabilizovala je, deesencijalizovala i partikularizovala ovaj pojam. U jednom teorijskom zamahu od dekonstrukcije do postmoderne noseći pojmovi zapadnoevropske metafizike poput razuma, subjekta ili istine radikalno su istorizovani. Subjekt gubi svoje transcendentno uporište i kontunuitet. Identitet nije više nedeljiva, uvek sebi jednaka suština koja leži u osnovu svih ljudskih ispoljenja, nego postoji samo kroz svoje višestruko društveno, politički i kulturno određene pojavne oblike.
Ne može se, naravno, precizno znati, niti utvrditi, u kojoj je meri ovaj teorijski preokret zaokupljao Juditu Šalgo. Ali čak i ako nije bio u fokusu njenih interesovanja, raspad jedne teorijske paradigme i njeno smenjivanje drugom, tok koji se potom diseminirao u polje umetnosti i književnosti, svakako nije mogao ostao neprimećen i nedejstven. Utoliko pre što unutar konceptualne umetnosti, koja je Juditi Šalgo kao saučesnici novih umetničkih praksi sedamdesetih godina prošlog veka svakako bila poznata i bliska, pojam identiteta doživljava još jednu, sada rodnu subverziju. Raslojavanjem identiteta, relativizovanjem njegove jedinstvenosti, žena umetnica zadobija prostor i pravo da postane legitiman subjekt umetničkog istraživanja i iskazivanja.
O književnom stvaralaštvu Judite Šalgo moguće je govoriti na mnogo načina i sa različitih polazišta: to može biti njena poezija, proza, pripadnost neoavangardi, jezički eksperimet, utopija…Verujem da će se teme i perspektive vremenom sve više umnožavati. Ovde odabrano čitanje prodenuto kroz vizuru pitanja o identitetu posmatra ga kao jedan od centralnih toposa stvaralašva Judite Šalgo.
Ono se oslanja na gore omeđani horizont („temeljna kritika”) da bi u potonjoj diskurzivnoj eksploziji o kojoj Hol 1996. govori našlo svoje dalje ideje vodilje i profinilo svoje teorijske instrumente. Jedna od ključnih akterki ove „eksplozije” bila je Džudit Batler koja je pomeranjem identiteta sa privilegovanog mesta izvora/početka delovanja na njegov kraj/rezultat dodala nešto uglja u vatru aktuelnih identitetskih sporova i dovela do radikalne preformulacije, preokretanja feminističke teorije identiteta. Tako susret dve Judite (Šalgo i Batler) otvara/zatvara narativni prostor odgonetanja jedne drugom. Dakako to neće biti u punom teorijskom opsegu i dosegu stavova Džudit Batler, nego samo u ovde odabranom teorijskom fragmentu. Mogućnost fragmentarnog funkcionalizovanja teorijskog diskursa u čitalačkom i interpretativnom, opravdava sam prozni tekst Judite Šalgo. Njen narativni postupak neretko iskoračuje iz svoje matične kompetencije i preuzima fragmente naučnih, socioloških ili filozofskih teorija koje potom narativizuje. Tako teorijski rasterećeni, ponekad pretvoreni samo u sliku poput slobodno lebdeće inteligencije, blještave aure Kirlijanove fotografije, Ajnštajnove teorije relativiteta ili Frojdove psihoanalize, oni postaju integralni deo proznog teksta. (Dražić 2013: 94). Po uzoru na Juditu Šalgo, kao neka vrsta mimikrije jedne od njenih spisateljskih strategija, preduzima se iskorak u polje feminističke teorije i kroz interpretativnu apropriaciju pojmova identiteta, performativnosti, kritičkog mimesisa i afonije, konstruiše se jedno moguće čitanje.
Pitanje identiteta je na dvostruki način uračunato u interpretativni narativ teksta Judite Šalgo. S jedne strane u kontekstu gore navedene promene jedne teorijske pa onda i umetničke paradigme, a s druge, ne manje bitno, ona sama ga je destilisala iz vlastite biografije. A ipak, ovde neće biti previše reči o biografiji Judite Šalgo. Ne zato što ona nije vredna pažnje, nego zato što će se pitanjima identiteta pristupiti iz korpusa njene književnosti. Uputstvo za to daje opet sama spisateljica. „O svetu oko sebe, svojoj svakodnevici, aktuelnoj istoriji, političkim prevratima i kulturnim skandalima ona piše samo posredno, sa distance, prelamajući ih kroz diskurs umetnosti, književnosti, nauke ili istorije. Na sličan način, neki presudni događaji u vlastitom životu postaju segment njene proze i tek tako višestruko relocirani i reinterpretirani i sastavni delovi njene biografije.“ (Dražić 2013: 16). To potvrđuje i njen nedavno objavljen radni dnevnik gde se život beleži samo kao potencijalna građa za književnost.[1]
Pitanje identiteta postavlja se i relativizuje na nekoliko ključnih tačaka onoga što uobičajeno čini jedan identitetski asortiman: na pitanjima jezika, nacije, roda i profesije[2]. Sva ona svedoče o izmeštenosti u odnosu na neki od dominantnih diskursa. Sva su svojevrsni režimi drugosti. Ponekad, to su samo prazna mesta.
1. Maternji jezik Judite Šalgo bio je mađarski[3], ipak ona je sva svoja dela napisala na srpskom.
Tek ponegde, zaostala je poneka mađarska reč.
Roditelji Judite Šalgo bili su Jevreji i kao i svi asimilovani Jevreji u Evropi govorili jezik sredine u kojoj su živeli. Šira porodica živela je, po Juditinim sećanjima, u različitim vojvođanskim mestima. Osim Novog Sada, ona pominje Temerin, Suboticu, Bačku Topolu, Adu, Mali Iđoš i kao svoj maternji jezik navodi mađarski. S druge strane, već u ovoj tvrdnji, uočava se nestabilnost jednog od prvih slojeva identiteta, jer kad govori o majci i maternjem jeziku, Šalgo ima na umu dvostruku referencu: majku i adoptiranu majku.
Mađarski je bio jezik njene porodice ali i tragične ratne epizode u kojoj gubi oca i dva puta menja majku. To je bio jezik neprijatelja, jezik straha i skrivanja, ali i jezik prijatelja, jezik spasenja. Njena pomajka kod koje provela godine rata, koja ju je zaštitila i spasla bila je Mađarica. Srpski je bio jezik kojim je drugi put progovorila kad je 1947. pošla u školu i on je postao jezik socijalizacije i jezik njenog spisateljskog samopotvrđivanja. Dva jezika čuvaju u sebi dva iskustva sveta i ponekad su posve neprevodivi. Klasično svedočenje o toj razdvojenosti predstavlja knjiga Eme Hofman, Izgubljeno u prevodu. U kontekstu jednog mnogo radikalnijeg menjanja kulturnog i društvenog ambijenta, „kulturnog presađivanja“ u kojem se poljsko detinjstvo nastavlja u kanadsko mladalaštvo i američku zrelost, ona piše o smeni jednog identiteta drugim, gde svaki ostaje zatvoren u granicama svojih iskustava i sopstvenog jezika, bez stvarne komunikacije među njima: „ne možete da prenesete ljudska značenja u celosti iz jedne kuture u drugu“. (Hofman 2002: 200)
S druge strane, prema rečima same Šalgo, iz tog „jezičkog nepripadanja”, iz činjenice da jezik nije upis prirodnog identiteta[4], proistekla je njena prijemčivost za jezičke i konceptualisтičke prakse neoavangarde „Borba sa jezikom i svetom – kroz jezik – postala je način života”. (Šalgo 2007: 106) . Judita Šalgo uvek iznova „osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava”, osvaja ga ali i pomalo ruši, preziđuje i preuređuje za sebe (up. Šalgo 2007: 106). Tek na taj način ona postaje vlasnik jezika kojim ispisuje svoj tekst.
Eva Hofman piše kako je osvajajući novi jezik, ponovo povezivala reči i stvari, budući da su reči ispražnjene od stvarnog iskustva bile samo to što jesu, isprane ne samo od smisla, nego i od boja i nijansi. Zato ona „postoji s većom lakoćom u apstraktnoj sferi misli i zapažanja nego u svetu“ (Hofman 2002: 140). Upravo pisanje proizvodi njeno postojanje: “Ovaj jezik počinje da izumeva moje novo ja“ (Hofman 2002: 140).
Na veoma sličan način, o tome govori i Judita Šalgo: „Zapažena je okolnost da se pisci neukorenjeni u tlu – pisci bez domovine, pisci u raznim vrstama dijaspore – čvrsto ukorenjuju u jeziku, makar to i ne bio jezik njihovog naroda ili njihov maternji jezik.” (Šalgo 2007: 117)
U jednom drugom kontekstu, ali ipak u vezi sa unutrašnjim izgnanstvom i njegovoj sprezi sa socijalnom pokretljivošću o tome govori i Ijan Mekjuen: „Izgnanstvo iz zavičaja, iako nesumnjivo teško iskustvo, pisca može dovesti u plodan ili bar korisno problematičan odnos sa usvojenim jezikom” (Mekjuen 2003: 129)
Uvek sačuvana distanca, jedan mali ali nesavladivi odmak deli autorku od oba jezika. Vlastitost prvog, mađarskog je istorijska: „moj mali dečji rečnik maternjih reči prazni se kao buđelar” (Šalgo 2007: 63) i Šalgo ga je ponovo osvojila prevodeći mađarske pisce i pesnike. Drugi nikad neće savladati onu malu nijansu tuđosti koja od svake reči može načiniti predmet razmišljanja, putokaz u nekom sasvim neočekivanom pravcu kao što na pr. pitanje o apolitičnosti može da se razvije do bepolitičnog, cepolitičnogili čak enpoličnog, a egzistencijalna upitanost „A ja? A svet” dobije mistični, kvazi odgovor: “Aja. Asvet?”[5] (Šalgo 2000: 143)
2. Judita Šalgo je bila Jevrejka.
Ova rečenica istovremeno kazuje i malo i mnogo. Malo, jer ni Šalgo poput velikog broja evropskih asimilovanih, sekularnih Jevreja nije odrasla u jevrejskoj tradiciji, nije upražnjavala verske obrede, niti je govorila nekim od jevrejskih jezika. Mnogo, jer je cezura u istoriji 20. veka koju je proizvelo tragično događanje holokausta upravo ponovo dozvalo jevrejstvo u njima. Proganjani su i svirepo ubijani ne zbog svojih uverenja i dela, nego naprasto zbog onoga što jesu (Arent 2009: 11 ). Pa makar to što jesu (Jevreji) za njih same, do tada uopšte nije bilo od presudne važnosti. To je uslovilo sasvim specifičnu percepciju vlastitog jevrejskog identiteta, ne retku kod pisaca koji su se suočili sa teškoćama književne medijacije ili uopšte narativizacije iskustva holokausta, bilo kao ličnog sećanja, bilo kao postmemorije (Federman, Kertes,Konrad, Kiš, Levi…). Ili kako to Šalgo formuliše „zbog prirode evropskog (srednjoevropskog) jevrejstva“, kao i zbog vlastite sudbine, njen jevrejski identitet „iskazuje se više kao praznina nego punoća, više kao sumnja nego izvesnost, više kao odsustvo nego kao prisustvo“ (Šalgo 2000: 130). Njen otac, sestra, šira porodica, prekrojena demografija domova i gradova deo su tog odsustva. Budući sabran od gubitaka, jevrejski identitet Judite Šalgo iskazuje se pre svega kao prazno mesto. A tu vrstu prazninu je teško misliti, još teže ućutkati.
„U našem jeziku, a koliko znam, i u drugim evropskim jezicima, ne postoji reč za čoveka koji je svoj na svome, neiseljen, neproteran…U jeziku postoji samo izgnanik, neizgnanika nema… Ali izgnanik neće postati neizgnanik, čak ni ako ponovo stekne državu i dom. Uz izgnanika jedino još ranjenik nikad više neće biti ono što je bio: neranjenik. Izgnanstvo i rane ne zaceljuju.“(Šalgo 2000: 185)
Slika Ahasvera, lutajućeg Jevrejina, jedna je od stereotipnih obrazaca prikazivanja naloga nomadizma upisanog u istorijsku sudbinu Jevreja. Kao hrišćanska zamisao ona jevrejskoj tradiciji nije previše draga, ali, ipak, zbog duge istočnoevropske pogromaške istorije a potom germanske metodičnosti „konačnog rešenja“ ima svoj simbolički i alegorijski potencijal. Ahasver je „otelovljenje skandala identiteta koji se ne zasniva na nedvosmislenoj teritorijalnoj definiciji“ (Hasan-Rokem 2008 :20). Prostor njegovog lutanja određen je jezikom. Ahasverova kazna[6] postaje potreba da se ta praznina različitim taktikama identifikacije, ukorenjivanjem ili raskorenjivanjem ispuni ili odredi. Tu može biti prauzor nomadskog, neudomljenog karaktera književnih likova Judite Šalgo. Ona to naziva lebdenjem. Lebde Vera, Aleksandar i Bojan u Tragu kočenja, lebdeBerta Papenhajm, Leopold i Oskar Rota, Nenad Mitrov, Dina Levin, Flora Gutman… u romanu „Put u Birobidžan“. Prestupnički statusnomadizma upisan je u njihov uvek već pozajmljen identitet. Lebdepoput „slobodno lebdeće inteligencije“. Pojam ili još pre izraz, koji je Šalgo, takoreći, ostajući u krugu porodice, preuzela iz sociologije znanja Karla Manhajma[7] i potom ga pojmovno ispraznivši, svela na sliku („Golconda“ Rene Magrita) ima heurističku funkciju egzistencijalnih pozicija likova i ličnosti u romanu Trag kočenja ali i metaforički kapacitet kojim se može premrežiti celokupni prozni opus Judite Šalgo.[8]
Nomadizam kao pitanje, kao temu, uveli su u teoriju/filozofiju/interpretaciju književnih dela Žil Delez i Felix Gatari. Ali njihov nomad nije migrant, nema izgubljeni dom i ne sanja o povratku. Nomadizam nije određen ekonomskom ili političkom prinudom, niti nužno u sebe uključuje kretanje. „Ako bi se nomad mogao nazvati par excellence deteritotijalizovanim, to je upravo zato zato što nema neke reteritorijalizacije posle“ (Delez 1996 ). Delez/Gatari kao metaforu za metaforički potencijal nomadizma navode Klajstovu sintagmu „nepokretan proces“. Dakle, ne radi se o lutanju zemaljskim putevima u jednoj horizontalnoj perspektivi, nego upravo suprotno, o dubljenju u mestu, o vertikali, o intenzitetu. Nomadizam podrazumeva duhovni izbor lutanja ali i nepristajanja koje ga uvek iznova proizvodi. Otud nomadizam jeste politički izbor: prestup, prekoračenje upisani su u nemir koji odluka za „beskućništvo“ podrazumeva. I za Rozi Brajdoti nomadizam se odnosi na vrstu kritičke svesti koja se odupire smeštanju u socijalne kodirane modele mišljenja i ponašanja. Mnogo pre nego samo kretanje ili putovanje, nomadsku poziciju formulišu kritička svest, neposlušnost, nekonformizam, pobuna koje dovode u pitanje ili ruše postojeće kanone.
„Podstaknuta temom Oktobarskog susreta“ Judita Šalgo je napisala je kratak „Dnevnik izgnanstva“, čiji se objavljeni fragmenti[9], prema vrlo precizno navedenom datiranju bave tek jednom godinom, 1988, štaviše periodom koji obuhvata nešto više od dve nedelje, od 14. septembra do 8. oktobra 1988. Šalgo nije slučajno izabrala ove datume za svoj izgnanički dnevnik[10], sabirući tragove „jednog sušnog leta i jake oluje pred skoru, po svemu sudeći, dugu i surovu zimu“ (Šalgo 2000: 194). Izborom ili ispisivanjem tog naslova ona konstruiše jednu novu, alternativnu poziciju u sagledavanju stvarnosti koja se upravo tada nemilice i brutalno preuređuje: „Izoštriće se jedna dotad nejasna, s drugim nitima isprepletena linija, i pojaviće se njegov vlastiti život pomeren, tuđ ali istinit i neizmenljiv“ (Šalgo 2000: 195). Kroz pogled/viđenje svoje ćerke koja će ideju nomadizma pretvoriti i u faktičko kretanje ona progledava kroz „živicu rodoljubivo-pedagoškog ukrasnog bilja“ kako je: „ISključuju iz partije, IZbacuju sa posla, IZbegavaju na ulici, Izokreću činjenice, Ispituju i cinkare… Shvatila je kako je Isterivanje rezultat bezuspešnog Uterivanja, spakovala se i Izašla.“ (Šalgo 2000: 188)
Judita Šalgo je ostala. I sačuvala i negovala svoj prestupnički stav, svoju neposlušnost. „Pisci su nomadi koji se lišavaju prava da beže kako bi postali nomadi“. (Caprigui 2009). Ali, s druge strane, ili upravo zato, remek dela književnosti, kako to Delez/Gatari formulišu, u jeziku kojim su napisana otkrivaju neku vrstu stranog jezika. Tragajući povodom Kafke za obeležjima manjinske književnosti[11] oni pišu: „Služiti se višejezičnošću u sopstvenom jeziku , koristiti ga na manjinski ili intenzivan način, suprostaviti potlačeni karakter tog jezika njegovom tlačiteljskom karakteru, pronaći tačke nekulture i nerazvijenosti, zone jezičkog trećeg sveta kroz koje jezik izmiče, kroz koje životinja izmiče, kroz koje se ustrojstvo grana.“ (Delez, Gatari 1998: 48) Otud se epitet „mala“ ne odnosi više na neku pojedinačnu književnost nego na revolucionarne uslove svake književnosti koja nastaje unutar velike (ili etablirane) književnosti (Delez, Gatari 1998: 31) Ili pregnantnije „biti stranac u sopstvenom jeziku“ (Delez, Gatari 1998: 47) otvara prostor deteritorizacije. To stranstvovanje Kafki je obezbedila njegova paralelna pripadnost jevrejskoj kulturi i tradiciji, ali jevrejstvo ovde nije shvaćeno niti teorijski funkcionalizovano u svojoj etničko religijskoj konceptualizaciji, nego kao epistemološki, etički, estetski položaj, kao dvostrukost, kao pozicija tuđosti u vlastitom svetu.
Na sličan način sadržaj metafore, „slobodno lebdeća inteligencija“, ahasverska sudbina „bivanja Jevrejinom“, u tekstu Judite Šalgo biva univerzalizovan kao pitanje o bezdomnosti, neukorenjenosti svakog čovekovog boravka u svetu: „ne znam šta sam, ergo ja sam Jevrejin“ (Šalgo 2000: 130)
3. „Programsko beskućništvo“ je izraz u kojem je Judita Šalgo sabrala sve svoje „identitetske“nedoumice.
Interpretirajući naslovnu pesmu svoje treće zbirke Život na stolu Šalgo piše da je poslednja adresa pisca pisaći sto, čardak ni na nebu ni na zemlji sa kojeg on neguje svoj strah od života i svoje programsko beskućništvo. (Šalgo 2000: 133) I to je ključna sintagma: „programsko beskućništvo“. Ono ne samo da opisuje vlastiti lični i spisateljski izbor same autorke nego je i narativni prostor u koji smešta likove svojh romana.
U jednom od poglavlja čuvene knjige Nevolja s rodom: feminizam i subverzija identiteta Džudit Batler piše: „Utemeljujuće shvatanje politike identiteta obično pretpostavlja da prvo mora da postoji identitet, da bi mogli da se elaboriraju politički interesi i, zatim, preduzme politička akcija. Moja teza je da ne mora postojati ’činilac iza čina’, već da se ’činilac ’ različito konstruiše u činu i kroz čin“ (Batler 1995: ) Identiteti se proizvode, performiraju samim delovanjem koje na različite načine koristi raspoložive resurse povesti, jezika i kulture.
Ako iz polja politike pređemo u polje umetnosti ili književnosti „programsko beskućništvo” Judite Šalgo može se pročitati kao pregnantna formula strategije proizvodnje ili konstruisanja identiteta.
Tako u pesmi „Rečnik“ (67 minuta naglas) prva odrednicaglasi „Ja idem kući“. Svi delovi ove rečenice u službi su proizvodnje identiteta, onoga što bi trebalo da odredi ovo početno ja. Njegova gramatička, rodna, porodična i društvena pozicioniranja a potom i promenljive konkretne adrese koje su saučestvovale u njegovom prizemljivanju. Ja ili subjekt tek nastaje, konstruiše se u procesu samoreprezentacije. Stih za stihom, autorka iscrtava mapu različitih tačaka u vremenu i prostoru kao promenljiva ishodišta identiteta, mesta na kojima se on takoreći privremeno nasukava. Sva ona ravnopravno ulaze u korpus identifikacija, raspršujući ideal jedinstvenog identiteta u otvoreni niz prostornih i vremenskih koordinata.
Delikatniji primer konstruisanja identiteta nalazi se u priči Irena ili o Marini ili o biografiji (autobiografija). Delikatniji, jer svoje resurse nalazi u fragmentima tuđih biografija. Jezikom Stjuarta Hola rečeno dolazi do „ušivanja u priču“ drugoga koja se potom povratno kao odredbena „ušiva“ u vlastitu priču, postaje autobiografija. Odredbene ličnosti priče su: Miroslav Mandić, avangardni pesnik i performer od koga potiče njen naslov[12], Irena Vrkljan, hrvatska spisateljica iz čijeg je romana Marina ili o biografiji preuzet narativni postupak i Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja čija tragična sudbina postaje prauzor izgnaničke biografije. Povezna nit njihovih životnih priča upravo je egzil. „Marina Cvetajeva je život provela u izgnanstvu, povratak kući značio je samo izvesnost smrti. Irena Vrkljan je unutrašnji i spoljašnji egzil učinila temom svoje književnosti. Miroslav Mandić je u lutanju utemeljivao svoju poetiku“ (Dražić 2013: 99). Rasuti, nomadski identiteti Marine Cvetajeve, Irene Vrkljan i Miroslava Mandića postaju model za nestabilni i zamenjivi identitet glavne junakinje priče, Judite Šalgo, građa za njeno programsko beskućništvo, njen unutrašnji „apstinirani nomadizam“. Proizvodnja vlastitog identiteta uvezivanjem tri tuđe spisateljske biografije učinila je svagdašnju perfomativnost autobiografskog govora neposredno sagledivom. Subjekt/identitet tek je proizvod priče koja u ovoj radikalnoj relativizaciji ne mora biti ni svoja vlastita.
„Biografije se prenose sa čoveka na čoveka kao bolest ili nasledstvo” (Šalgo 1995: 44) piše Judita Šalgo. Isto tako Irena Vrkljan: „Biografije onih drugih. Krhotine u našem tijelu. Izvlačeći ih, izvlačim i vlastite slike iz dubokog tamnog lijevka.” (Vrkljan 2004: 194) Ja sam ti je on naslov je knjige Miroslava Mandića.
Programsko beskućništvo može se pročitati i kao književna slika ili elaboracija strateškog i pozicijskog identiteta koji Stjuart Hol u već pominjanom tekstu razvija. Jer iako je pojam identiteta u svojoj esencijalističkoj formi podvrgnut radikalnoj kritici koja je pokazala njegovu neadekvatnost, ta kritika, uprkos svojoj radikalnosti, nije mogla sasvim da ga ukine. Nije stvoren nijedan novi pojam koji bi ga mogao zameniti. Otuda on ostaje u svom dekonstruisanom, „prekriženom” obliku jedini alat za promišljanje različitih ljudskih odnosa, pre svega onih u polju delatnosti i politike. Ovako shvaćen identitet uvek je u procesu konstituisanja, na razmeđu poziva (interpelacije) kojima nam se različiti diskursi obraćaju i odgovora, artikulacije koje proizvode sami subjekti. Ono što je bitno jeste da u tom artikulisanju saučestvuje ne samo ono što jesmo ili šta smo već bili nego i ono što bismo mogli postati. Ili kako to Hol formuliše, ne samo tradicija nego i izmišljanje tradicije. Štaviše, čak iako se proces artikulacije/identifikacije zbiva u u ravni simboličkog ili u području fikcionalnog ili imaginarnog, to ne umanjuje njegovu delotvornost i bitnost.
Upravo ovaj projektivni momenat u proizvodnji identiteta može postati teorijski predložak za čitanje konstrukcije i dekonstrukcije ženskog identiteta koje Šalgo sprovodi u romanu Put u Birobidžan. U jednom segmentu složene priče o Birobidžanu čija je stvarna geografija prepunjena imaginarnim značenjima, on pod nazivom Ženski kontinent postaje utopijski prostor u kojem žene mogu da ostvare, da žive svoj punokrvni ženski identitet. Ovo bi na prvi pogled moglo da zazvuči sasvim esencijalistički da autorka taj identitet kao i sam Ženski kontinent kao prostor njegove realizacije nije ostavila sasvim otvorenim. Kroz likove romana – Bertu Papenhajm, Floru Gutman i Sutinu – tematizovane su kao mesta proizvodnje identiteta kategorije drugosti, tela, jezika, bolesti i izlečenja, ali nikada kao dovršena ili definisana suština, već uvek kao proizvodnja razlike. Kao što ženski kontinent postoji, ne kao stvarni prostor, niti kao socijalno i politički definisana utopija, nego najpre kao heterotopija u Fukoovom smislu, kao prostor odstupanja od dominantne norme, mesto gde su stvarni odnosi predstavljeni ali u isti mah i suspendovani. Famozni ženski identitet ostaje jedna otvorena pozicija drugosti koja subvertira vladajuće kanone mišljenja i ponašanja. Zato ženski kontinent kao geoimaginat koji za Juditu Šalgo ima istu meru realiteta kao i stvarni kontinenti može da nastane bilo gde i bilo kada. „U svetu mora postojati ravnoteža između stvarnog i imaginarnog“ (Šalgo 1997: 104). Tako se, na primer, u romanu „Mansarda“ austrijske spisateljice Marlen Haushofer[13] ženski kontinent smešta upravo na mansardu koja postaje heterotopijski prostor u kojem su suspendovane norme građanskog života. „Veče u mansardi dovoljno je za moja negrađanska iskliznuća“ piše Haushofer ( Haushofer 2008: 43).
„Postajanje ženom“, u korodinatama Birobidžana, zadobija gotovo delezovski naboj (devenir femme): postaje privilegovano mesto „drugosti“, prototip manjinskog ili nomadskog koji pokreće proces rađanja nove subjektivnosti. Performativna snaga utopijskog nomadizma mesto je rađanja kritičkog iskustva transgresije.
Preostaje pitanje kako se taj identitet performira, kako se proizvodi ako se radi o proizvodnji razlike. Nadovezujući se na teoriju performativa Džona Ostina, Džudit Batler pravi i neke suštinske razlike, otvarajući novi prostor na samom rubu Ostinove teorije govornih činova, u neuspelom performativu. Prema Ostinu svaka upotreba performativa zasniva se na konvenciji, na pristajanju na normu, na pounutravanju zakona a u nespelom performativu ovaj sklad jednostavno nije ostvaren, norma nije uspešno upotrebljena i on kao neuspeli ispada iz okvira daljih Ostinovih analiza. Ispada da bi ga Batlerova, upravo zbog te neuspelosti, zbog greške koja ga čini takvim, vratila u život kao temelj vlastite teorije identiteta, smatrajući da je pogrešan odgovor itekako konstitutivan u formiranju identiteta. Nalozi društva uvek su diskurzivno posredovani: „biti dobra majka“, dobar radnik“ „biti poželjan heteroseksualni objekat“ samo su neki koji saučestvuju u proizvodnji roda i rodnih uloga. (Batler 1995)
Perfomativni iskaz zavisi od društvenih normi i konvencija i stoga postoji samo kroz ponavljanje. Ono je uvek društveno i istorijski kontekstuirano i predstavlja dugu istoriju poziva i odaziva, tačnih i pogrešnih odgovora upisanih u istoriju konstruisanja subjekta (Jakovljević 2001) Neuspeli performativ zapravo remeti poredak ponavljanja. On predstavlja grešku, narušavanje samorazumljivosti sklada između norme i govornika koji joj se odaziva. Batler uvodi pojam katahreze, iskrivljenog ogledala koji menja smisao iskaza ili „kritičkog mimesisa“ koji otvara mogućnost subverzije dominantnog diskursa.
Iako možda upotreba ovako jednog složenog teorijskog izvođenja može izgledati izlišna u čitanju jednog književnog teksta, pojam „kritičkog mimesisa“ kao privilegovano mesto subverzije i mesto na kojem će Batler uvesti materijalnost ili telo u govor, neodoljivo konvergira sa jednim fragmentom priče Irena ili o Marini ili o biografiji koje u fakticitetu greške nalazi potvrdu realnosti pojava: „da upravo netačne, a ne tačne, reči naglašavaju čulnost, da tek netačnost naglašava nesumnjivu realnost pojava. Ima li ičeg čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih, zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biografija, podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt”. (Šalgo 1995: 50)
Greška, kao iskrivljeno ogledalo koje menja smisao izrečenog, batlerovski pojam „katahreze“ upisana je u sudbine junakinja romana o Birobidžanu. Berta Papenhajm, Mesijana, kao vesnica jednog pokreta žena, traga za putem koji će je od izlečenja vratiti bolesti („zdravlje je konzervativno, bolest je revolucionarna“) Sutina, prostitutka i luetičarka, nalazi se na samom obodu, margini svih društvenih stratifikacija a njeno bolesno telo postaje ključ jedne druge epistemologije. Flora Gutman remeti okvir vlastite društvene akomodiranosti sanjajući zemju u kojoj „žena može da pleše na ulici, ili da hoda, trči, peva“ (Šalgo : 134) Greška je upisana i u tragičnu sudbinu Nenada Mitrova, pesnika i jednog od junaka Puta u Birobidžan.
Na poslednjim stranicama romana, junakinja Mansarde nakon niza suočavanja sa aktuelnim i prošlim životom namesto ptice koju uvek iznova iscrtava (jer ume da crta samo ptice), i nehoteći, gotovo greškom crta jedno sasvim novo žutooko biće: crta zmaja. Zmaj, kao pozicija moći, postaće potom na poslednjim stranicama romana generator uspostavljanja novih odnosa.
U kratkom eseju „Zašto sam apolitična?“ Judita Šalgo i sama proizvodi grešku subvertirajući jezik kao mesto konstituisanja Norme ili Zakona. Prepuštajući odgovor na pitanje postavljeno u naslovu samovolji jezika koji nenadgledan („dovoljno je malo nebudnosti“) pravi pravopisni ili gramatički prekršaj, pa pitanje „A političnost?“ u isti mah razume kao odgovor „Apolitičnost“, ona pokazuje „da je naše znanje pa i opredeljenje ponekad samo stvar lingvistike“ (Šalgo 2000: 142) Šalgo dalje zaključuje da jezik odlučuje o tome šta treba a šta ne treba da znamo a nekoliko rečenica dalje, opet proizvodeći grešku, prevodeći „A ja? A svet?“ u „Aja, asvet“, otvara u njemu jaz koji remeti sve konvencionalne modele čitanja i razumevanja. Štaviše, završnom rečenicom: „Jezik kojim govorim dovoljno je lukav da bi prikrio ko sam, ali i dovoljno političan da bi me uputio kakva treba da budem.“ (Šalgo 2000: 143) – Šalgo u tu grešku, u to remetilačko pogrešno razumevanje smešta subverzivni potencijal proizvodnje drugog, kao mesta kritike i promene. U svojoj analizi mita o Narcisu G. Č. Spivak za razliku od dotadašnjeg, pre svega psihoanalitičkog tumačenja, figuru Narcisa (ili šire evropski narcizam) određuje kao instancu koja će svaku vrstu drugosti svesti na vlastitu sliku. Održavanje simboličkog poretka, društveno prihvaćenih i uvaženih obrazaca mišljenja, ponašanja i delanja odvija se kroz proces preslikavanja. Jedino potencijalno mesto iskoraka, mesto nemira i nesigurnosti, Spivak smešta u lik Eho koja zbog svog mešanja u božje poslove biva kažnjena gubitkom vlastitog govora: ona može da ponavlja samo tuđe reči. Stoga Eho ne može da postane subjekt iskazivanja, nema vlastiti glas. S druge strane, zbog nesavršenosti ponavljanja koje nikada nije potpuno, ono u sebi nosi mogućnost subverzije dominantnih narativa, subverziju njihove samorazumljvosti. Spivak njen govor naziva afonijom, ona je katahreza odgovora kao takvog. Otud Eho neće biti uvučena u kolo političkih imitacija (Spivak 1993) i otud njen manjkavi odgovor ima potencijal transgresije. Tako i kroz „Aja“i „Asvet“ Judite Šalgo, manjkavo odjekuju postavljena pitanja, povratno postavljajući neka sasvim druga.
Konačno, upisujući svoj narativni postupak pisanja priča po tuđim naslovima u Rečnik književnih termina, Judita Šalgo upisuje grešku u kanon kao mesto vlastite spisateljske legitimacije. Jednom neznatnom marginalnom intervencijom ona ga destabilizuje, sopstvenim uključivanjem ukazuje na njegov konstruisani, promenljivi i uvek isključujući karakter.
Svako od navedenih odstupanja otvara mogućnost daljeg istraživanja.
Ako se sad, na kraju vratimo na pitanje postavljeno na početku: da li je oprez u pogledu svake identifikacije urodio i „opreznim identitetom“ čini se da je po svim izabranim osama identifikacije (izabranim na tragu puta kojim ide i Judita Šalgo) taj odgovor potvrdan. On se iščitava u nikada potpunoj pripadnosti jednom jeziku (dvojeziku), u precrtavanju svake nacionalne ili teritorijalne ukorenjenosti, u univerzalizaciji lebdenja, u transgresijskom karakteru ženskog identiteta i u mimikriji legitimacije njenih spisateljskih postupaka. „Biti istovremeno i tamo i ovde to je tajna bolesti žena i ženskog kontinenta“.
U poslednjim rečenicama „Irena ili o Marini ili o biografiji“ Judita Šalgo citira tekst Miroslava Mandića iz knjige Ja sam ti je on, gde on pokušavajući da popuni vlastiti identitetski vakuum piše:“ Ja sam Gudrun Eslin, Ljubica Sokić, Anica Savić Rebac, Roza Luksemburg, Dubravka Ugrešić, Žana Moro itd. itd. ….“ ali kako Šalgo dalje piše, on nijednom ne kaže „Ja sam Judita Šalgo“.
Pa onda jesam’li ? – pita na kraju priče Judita Šalgo. (Šalgo 1995: 54)
Literatura
Arent, Hana, „Mi izbeglice“, u Studije o izbeglištvu, Beograd, Grupa 484, 2009,str. 11-27.
Batler, Džudit, „Od parodije do politike“, Ženske studije, Beograd, 1995, br.1. elektronsko izdanje.
Braidotti, Rosi, Nomadic Subjects: Embodiment and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory,
Delez, Žil, Gatari, Feliks, „Rasprava o nomadizmu“, Ženske studije, 1996,br.4 , elektronsko izdanje
Dražić, Silvia, Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, Novi Sad, Futura publikacije, Alumnistkinje rodnih studija, 2013
Hasan-Rokem, Galit (2008): “Carl Schmitt and Ahasver. The Idea of the State and the Wandering Jew”,
Behemoth. A Journal on Civilisation, (2008) 2, str. 4–25.
Haushofer, Marlena, Mansarda, Novi Sad,
Hofman, Eva, Izgubljeno u prevodu, Beograd, Geopoetika, 2002 Hol, Stjuart, „Kome treba identitet“?, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 64, str. 215-233.
Jakovljević, Branislav, „Prostrelne rane diskursa: premetanje performativa Judith Butler“, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 62/8, str. 399-412
Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.
Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.
Šalgo Judita, Da li postoji život, Beograd Vreme knjige, 1995.
[1] Izvesna promena nastaje nakon osamdesetih godina prošlog veka kada se relativna bezbednost socijalističkog sveta raspada i nova stvarnost brutalno nasrće i u dobro čuvan i branjen Juditin književni svet.
[2] Ovome se mogu dodati, na pr, rasa, telesne sposobnosti, sesksualnost, klasa… Ovaj niz predikata je nemoguće zaključiti budući da neminovno završava s jednim „i tako dalje” što prema Džudit Batler s jedne strane svedoči o nemogućnosti da se jednom za svagda uspostavi identitet a sa druge može postati polazište nove feminističke politike. Ovde je dakle napravljen jedan mogući izbor identitetskih odrednica koji je za izabranu temu biti potkrepljujući i ilustrativan.
[3] O svom odnosu prema jeziku Šalgo piše u: Hronika, Novi Sad, SKC, 2007, str. 134
[4] Termin je preuzet iz teksta Miška Šuvakovića „Esej o Slavku Bogdanoviću“ (Šuvaković 1997: 15)
[5] Igra jezika, ili igra u jeziku sprovedena u eseju „Zašto sam apolitična“ biće prezicnije protumačena u nastavku teksta.
[6] Prema legendi Hrist je Ahasveru, jerusalimskom obućaru, koji mu je, na putu za Golgotu, uskratio predah u vlastitom domu, rekao „Ja ću se ovde odmoriti, a ti ćeš lutati..“
[7] Ime oca Judite Šalgo bilo je Šandor/ Aleksandar/ Manhajm. Upravo u romanu Trag kočenja on sanjari o odlasku na grob svog rođaka Karla/Karolja Manhajma koja se nalazi u Londonu, sučelice Frojdovov, kako Šalgo piše i najavljuje mogući interpretativni prostor romana.
[8] Oto Tolnai u ovom pojmu, vrlo precizno, vidi centralnu metaforu književnog dela Judite Šalgo (Tolnai 2008: 53).
[9] Da li postoji išta više od fragmenata kada se radi o izgnanstvu.
[10] Zaokret koji je najavila Osma sednica 1987, faktički se realizuje nizom populističkih „grand parada“ kojima se razvlaščuje aktuelna vlast u pokrajini i levičarska retorika potiskuje nacionalnom i nacionalističkom.
[11] Kao obeležja manjinske književnosti Delez i gatari navode deteritorijalizaciju jezika, uključivanje pojedinca u neposrednu političku sferu i kolektivno sastavljanje iskaza 31
[12] Priča je deo ciklusa priča nastalih po tuđim naslovima koje su svojom formom i same primer hotimične fragmentacije spisateljskog identiteta i posledično relativizaciju koda autorstva.
[13] Roman Mansarda Marlene Hausfover, napisan je 1969, samo godinu dana pre njene smrti. Iako je bila dobitnica više austrijskih književnih nagrada, Hausfover nije bila dobro prihvaćena od kritike koja je njene tekstove neretko opisivala kao dosadno naklapanje žene domaćice. Uvažavanje dobija tek nakon smrti a roman Mansarda dobija novu afirmaciju kroz naknadna feministička čitanja. Prikazujući gotovo posustalu dnevnu i životnu rutinu žene uklopljene (i zarobljene) u konvencije bračnog i građanskog života ona otvara jedan alternativni ženski prostor koji kao izlaz i kao mesto ženskog ispunjenja, smešta na mansardu. Izmeštanje ženske bolesti, histerije, čulnosti i kreativnosti u jedan, u svakodnevnom životu marginalizovani prostor, kao što su to tavan ili mansarda, prati tradiciju žrenskog spisateljstva iniciranu romanom Džejn Ejr, Šarlote Bronte, na koju su sintagmom „luđakinja na tavanu“ ukazale Sandra Gilbert i Suzan Gubar. Svaki nekontrolisani „upad“ sadržaja sa tavana destabilizuje važeće obrasce ponašanja, dovodi u pitanje njihovu samorazumljivost i prirodnost. U kamernoj pripovesti Marlen Hausfofer mansarda je alterenativni ženski prostor u kojem glavna junakinja kroz suočavanje sa pričom vlastitog života postupno zadobija snagu za njegovo preuređivanje.
Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima “učestvovala u u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove “mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo (“Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkavanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. “Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo ’ne talasaj’, a na brodu izvučenom na suvo ’Tribina mladih’. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).
