Mileva Simić

Gordana Stojaković

Милева Симић (1859-1946)*

Истраживање о животу и раду новосадске педагошкиње и књижевнице Милеве Симић кроз реконструкцију библиографије и ново читање њених текстова (књиге, чланци, песаме, преводи, драмски текстови, дечје глуме и говори), али и кроз анализу њене обимне аутобиографике[1], документује важну етапу на путу женског ослобођења на прелазу 19. у 20. век. За реконтрукцију биографије Милеве Симић од велике важности је била анализа књижевничине рукописне заоставштине јер илуструје многе ситуације и односе унутар владајуће културне елите крајем 19. и током првих деценија 20. века и документује положај жене – ауторке и њену борбу за јавним признањем. Њена аутобиографика, објављени радови као и оцене њеног педагошког и књижевног ангажмана, коју су дали како савременици, тако и потоњи истраживачи,  је сведочанство о уласку педагошкиња, преводитељица, књижевница, ауторки уџбеника и општеобразовних дела у културни простор крајем 19. и почетком 20. века и о томе колико је тај процес био делом и конфликт између интелектуалне слободе, индивидулних способности жена, те породичних веза, патријархалног или неког другог арбитирања у вези са вредновањима њихових дела.   

Живот и прикљученија

У књизи која представља опште полазиште женске историје код нас „Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“[2] (Сарајево, 1913) налази се биографија Милеве Симић, из пера Аракадија Варађанина[3], која се уз мање измене преноси до савременог доба – од „Енциклопедије Новог Сада“ (Нови Сад, 2005) до „Kњиженства – академске платформе за проучавање књижевности, рода и културе.“ Она је ту забележена као школована педагошкиња, прва Српкиња ауторка школских уџбеника, књижевница и преводилац. Аркадије Варађанин, њен вишедеценијски колега, пишући биографију, приметио је да је Милева Симић посредством рођачких веза припадала кругу најугледнијих[4] новосадских породица. Он је ову чињеницу ставио у контекст борбе за колективна права Срба у Хабзбуршкој монархији тврдећи да је Милева Симић „најживље пратила политички развој нашег целокупног народа“ и била „обавештена више но ма која данашња Српкиња о свима фазама нашег политичког и автономног равоја, нарочито у крајевима Аустро-Угарске монархије…“ (А. В. 1913: 69).

Породица је за Милеву Симић била најзначајнији извор снаге, љубави, сазнања, окрепљења, трпљења и пожртвовања. Рођена је 2/15[5]. фебруара 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића[6] и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Поред Милеве, Павле и Јелисавета Симић су имали Ану, Јована, Душана и Марију. Део сећања, на детињство и живот породице у Новом Саду Милева Симић је забележила у текстовима: „У сликарској радионици“ (1886), „Пургер Мата“ (1900), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1900) , „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др.

У аутобиографијама (РОМС М. 6.313 и М 12.895), као и у биографији коју је писао Варађанин посебно су издвојене околности под којима је Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору, уз помоћ управитеља и катихете те школе у то доба сарадника Милевиног тече, др Ђорђа Натошевића.[7] После свршене Учитељске школе у Сомбору (1874), Милева Симић је као петнаестогодишњакиња ангажована у новосадској Српској вишој девојачкој школи, где је као наставница, провела три деценије. Из серије писама Милану Шевићу писаних од 1921. до 1926. сазнајемо да је  реактивирана 1921, те да је као наставница Државне женске грађанске школе поново пензионисана 1924. Такође сазнајемо да се борила са административним проблемима у вези са одређивањем пензије и да је на крају одустала, уз опаску да јој је у животу много тога закинуто не само износ од 60 динара годишње.

Захваљујући Варађанину знамо да је као запослена шеснаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела бригу о мајци, браћи и сестри. Она ће све до смрти остати глава породице Симић, преузевши тако мушку улогу њеног очувања, старајући се предано о успомени на оца, Павла Симића. Прве одлуке у вези са породичним приликама и неприликама сведоче да је 1888. уз помоћ Чика Стеве Поповића[8] организовала у Пешти сахрану брата, Јована Симића. Чак је уредила да се мајци писмима прво наговести, а затим и саопшти страшна вест. Породичне послове Симићевих водила је у корист сестре Марије и деце покојног брата Душана.

Приватна преписка открива да је породични живот готово сасвим делила са породицом сестре Марије удате за новосадског адвоката Симу Ћирића. Присност и повезаност коју је осећала према сестри Марији, удатој Ћирић, пренела се савим и на њену продицу, а у тој симбиози Милева Симић није имала улогу неудате, усамљене тетке, већ особе од ауторитета[9] чија се реч поштовала. Захваљујући Милеви породица Ћирић је на многе начине неговала успомену на Павла Симића укључујући и породичну славу Симићевих.

У писмима и дописницама упућеним Милану Шевићу могу се наћи забелешке о болестима и лечењу у породици, а неколико се односило на Милеву Симић. Још је 1897. њено здравствено стање захтевало озбиљно лечење у иностранству због неуролошких проблема – повремене одузетости ногу и утрнутости руку. Захтев за пензију (1906) сама је поднела због, како је написала, „јаке живчане болести“ која ју је „пре неколико година об’рвала,“ те јој је „очни вид у великој мери ослабио“ (Аноним 1906: 153).

Савременици су Милеву Симић, у приватном и професионалном животу, видели као узор-жену, једну од првих школованих педагошкиња које ће у јавни простор ући као неудате, економски самосталне жене, за ондашње патријархално друштво нови идентитети којима је, како је то објаснио Ђорђе Натошевић, била намењена улога тихе и често непризнате научне подршке очевима, браћи и сопственом народу. Тај део очекиване друштвене улоге Милева Симић је испунила. Из приватне преписке сазнајемо да су многа знања и сећања на знамените људе и догађаје у Новом Саду и Војводини сачувана захваљујући њој, али нису уписани као њен допринос очувању културне баштине већ као део интелектуалне својине Милана Шевића[10], у много мањем обиму и Васе Стајића („Новосадске биографије“, 1940).

Из сећања о приватном животу и породици које је преточила у кратке приче као и из приватне преписке видимо Милеву Симић као стамено и сигурно кормило и сидро које одлучно и мудро (уз помоћ одабраних породичних пријатеља и рођака) води мале и велике породичне послове, али истовремено видимо интелигентну, образовану, за друштвена и културна дешавања заинтересовану особу која ни у старости не губи духовитост, веселост и таленат за музику, особито песму. Њен дар за посматрање људи и догађаја биће преточен у књижевне текстове, а њена веселост, отвореност  и заинтересованост за свет у ком живи донеће јој наклоност многих угледника војвођанске српске заједнице друге половине 19. и почетка 20. века.  

Педагошкиња

Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после I светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду, ауторка уџбеника за девојачке школе „Кућарство“ (1892, 1921. и 1926) и „Педагогија“ (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету.

Као педагошкиња дубоко и искрено везана за своје ученице – генерације девојака које ће стасати у младу женску интелигенцију, она се кроз прозоришне игре за децу (дечје глуме) ухватила у коштац са оним особинама и емоцијама које би могле да умање њихов развој и оствареност у свим сферама живота и рада. Дечје глуме Милеве Симић биле су инспирисане и посвећене њеним ученицама, а Милан Шевић их је уврстио у дечју књижевност. Особеност драмских текстова за децу Милеве Симић је да се ради о затвореном женском свету у коме постоји један или два одрасла женска лика (мајка, тетка, рођака, слушкиња) и група девојчица које носе радњу и одсуство мушких ликова. Место радње дечјих глума је породични[11] амбијент у коме је мајка, према тадашњем схватању друштвеног уређења, најважнији дететов васпитач[12]. Истовремено, радња дечјих глума подразумева и рођачку, комшијску, кумовску, школску групу девојчица које искушавају односе моћи, пријатељства и непријатељства унутар породичних и друштвених вредности. „Другарице“ (1886),  „Полаженик“ (1891), „Добровољни прилози“ (1893, 1921), „Црно на бело“ (1922), „Гордана“ (1922)“Сиротица“ (1922) су објављени као посебна издања и извођене по многим местима у простору ширем од савремене Војводине, „Ускршњи дан“ и „Какав је ко онако му било“ објављени су у часопису „Невен“ 1906, „Вредноћа“ у часопису „Споменак“ 1907, док су у рукопису остале дечје глуме „Тринајсто свечарство“ и „У лажи је плитко дно“.

Ипак о њој као педагошкињи, једној од изузетних изниклих на тлу Новог Сада и Војводине, данас постоји мутна представа обојена конзервативним бојама, донета без сагледавања њеног целокупног дела, без упоређења са ставовима њених савременица педагошкиња немачког и мађарског културног круга у Хабзбуршкој монархији (Адел Немешањи[13], Лина Моргенштерн[14], Луиз Ото Петерс[15], Хеленом Ланге[16] и др) као и контекста у коме је током деценија настајало, где је најважнији агенс био њен мањински положај. Многе савременице Милеве Симић, песникиње, књижевнице, педагошкиње мањинских заједница у Аустроугарској, биле су ангажоване на плану женског образовања,  оснивања и руковођења првим женским организацијама које су, како је Гизела Бок добро приметила, биле део покрета за националну афирмацију (Бок 2005: 191). Женски покрети у Европи крајем 19. и почетком 20. века „деловали су и реаговали у свом националном контексту, поготово у фазама националне демократизације,“ Јеврејке су у оквиру Јеврејског женског савеза  (осн. 1904), „поредиле еманципацију жена са еманципацијом Јевреја,“ а „аустријски, чешки, мађарски“ и српски женски покрети у Аустроугарској били су тесно испреплетани са питањем народности“ (Бок 2005: 191-192).

Позиција са које је о образовању женске деце говорила Милева Симић је била са једне стане мањинска, а са друге резултат балансирања између потребе за побољшањем статуса мањинских жена у мултиетничком друштву и снажних (рекла бих одлучујућих)[17] традиционалних представа о њиховој улози у друштву. Положај наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду само је усложњавао њене ставове о модалитетима еманципације жена, јер она није могла да говори само као интелектуалка средњоевропског  културног круга школована на немачким узорима, већ и као особа одговорна, не само за образовање и васпитање поверене женске деце, већ и за очување националног идентитета, што је био један од разлога за оснивање српских виших девојачких школа. Њени критички ставови у вези са избором многих српских грађанских породица да кћери шаљу у немачке и мађарске школе били су подржавани од многих српских интелектуалаца и интелектуалки с краја 19. и почетком 20. века који су их истицали као значајне у борби за национални идентитет и истовремено оцењујући да Милева Симић „никад није била шовинистичког расположења“ (Милутиновић 1938: 4). Њени ставови о потреби промене женске ситуације темељили су се на оправданој потреби жена „за самоиздржавањем, за самосталношћу“. Томе је претходила ситуација да су „појединедржаве“ омогућавале женама „полажење средњих школа и свеучилишта“ а као исход донете су  „реформе у грађанским и редовним школама и домаћем васпитању“ кроз креирање новог знања које се тражило „од васпитачица и мајки које су још увек важиле за најзначајније васпитачице своје деце, нарочито женске“ (РОМС М. 12.899).

Животна прича Милеве Симић репрезентује део грађанског женског искуства насталог у другој половини 19. века и почетке женског ослобођења код Срба, које су Новосађанке и Војвођанке увеле у националну историју. Ради се о узбудљивој хроници која садржи искуство борбе за више женско образовање, искушења која на личном и друштвеном плану прате економску самосталност жена, те борбу првих педагошкиња – књижевница за признање у јавном простору. Кроз њено животно искуство сусрећемо се са многим важним почецима на плану женске еманципације друге половине 19. века које је она као девојчица, као запослена тинејџерка, затим самостална, неудата жена, те на крају као пензионисана педагошкиња морала да направи и без остатка проживи.  

Књижевница*

Преводилачки рад Милеве Симић био је важан део њеног списатељског идентитета. Она је важила за „одличног познаваоца немачког језика“ (Милутиновић 1938: 4). Хајнеови и Гетеови стихови су били велика инспирација те су, према забелешци Јована Грчића[18] објављени следећи њени преводи: „три Хајнеове песмице (двадесет друга и тридесет пета из кола „Lyrische Intermezzo“ и једна из низа „Die Heimкehr,“ једна Гетеова (двадесет девета између првих му песама) и једна Сафирова (из кола „Wilde Rosen“)“ (ROMS M. 10. 396).

Њен први потписани и уговором капитализовани[19] преводилачки подухват је био превод са немачког језика књиге Хенрика Чокеа „Ноћ у очи Нове године“[20](1886). Повезаност личног и општег интересовања у одабиру текстова које је превела показују приповетке „Мађарска грофица“ „Павла Хајза“[21] („Јавор“, 1879), „Себичњак из начела“ Леополда фон Сахер-Мазоха[22]  („Јавор“ 1881), „Госпођа Тикетова“ „Лудвика Бовића[23]“ („Јавор“, 1882), „Грофица Репеијева“ Мора Јокаиа[24] („Јавор“, 1886) и новела „Доживео“, где није наведен аутор („Јавор“ 1880). Преводи Милеве Симић показују да се, сем у случају новеле „Доживео!…“ одлучила за изузетне песнике и савремене европске прозаисте који су се афирмисали унутар тада владајуће струје у књижевности која се кретала од романтизма ка реализму.

Милева Симић није написала роман нити јој је објављена збирка књижевних радова, већ је преко четрдесет прича, приповедака и новела расуто у новинама и књижевним часописима  од осамдесетих година 19. века до  четрдесетих година 20.  века. Судећи према објављеним радовима чини се да је кратка форма књижевног текста био избор који као да је природно извирао из њеног сензибилитета. Кратке приче „У сликарској радионици“ (1886), „Божитњи[25] дан“ (1894), „Све на Божић (1895), „Мајстор Миша“ (1899), „Пургер Мата“ (1900), „Ускрс“ (1901), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1901), „На Бадњи-дан“ (1902), „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др. говоре и о томе да су књижевне минијатуре Милеве Симић биле мајсторско писмо ауторке, те да је њен књижевни израз и на редукованом простору дневних новина достизао жељену поруку, језичку култивисаност и осећајност.

Кратке књижевне форме као особеност књижевног израза Милеве Симић  илуструје и садржај „Женског света“ где је током 1892. и 1893. објављено пет њених кратких новела/приповедака: “ „Споменица,“ „Пепељуга,“ „На Нову годину,“ „Маћеха,“ и „Да га изненади.“ Амбициознији књижевни рад Милеве Симић налазимо у „Стражилову“ где су јој у периоду 1885-1887. у више наставака, на ударним местима објављене четири приповетке: „Успомена“, „Под образином“, „Враголанка“ и „Олга.“ Љубавна чежња, први сусрети, потрага за непознатом девојком која при првом сусрету код момка буди одлуку о женидби, затим проводаџисање, љубавна писма и забаве, изневерана љубав због мираза и породичне части, сав тај сентиментални  колоплет уздаха и стрепњи, љубавних напетости у њеним приповеткама не излазе из оквира патријархалне пристојности оног времена.

Из писма које је написала Милану Шевићу сазнајемо да су њени текстови били тражени[26]. Тако она сведочи да јој је „у оно доба[27]“ Јован Грчић за „Србобран“ тражио „приповетку са моралном тенденцијом,“ те је она послала текст под насловом „Свекрва“ који се тада Грчићу „јако допао“ (РОМС 25.927). Како су Мађари, током Првог светског рата, запленили рукописе, као и штампарију Милева Симић је на основу концепта који је сачувала, изнова написала „Свекрву“. Четрнаест година касније Јован Грчић је приповетку објавио у Календару „Драгомиље“ (1928).

Књижевне јунакиње Милеве Симић немају ништа против брака у начелу, оне желе љубав, да угоде мужу, да узајамним поштовањем изграде складан однос у коме се знају традиционалне мушко-женске улоге као у приповеткама „Сањарије“ (у рукопису), „Да га изненади“ (1893) и „Његов психијатар“ (1937). Но, ако се у браку деси квар, што је најчешће произилазило из мушке доминације у јавној и приватној сфери, жена у приповеткама Милеве Симић тек тад улази у борбу са недаћама, прекидајући позицију вечне пратиље и подршке мужу и бори се трпљењем, уздањем у сопствене снаге, у божију помоћ  и као у приповеткама „Нада“ (1884), „Олга“ (1887), „Све на Божић“ (1895), „Слава во вишних Богу“ (1907)  и „Све за њу“ (1930), – личним радом стиче егзистенцију. 

Женски ликови Милеве Симић поникли су на темељима пожељних женских улога  негованих на патријархалној традицији војвођанског српског друштва током 19. века. Из тог супстрата ликови и поруке које је обликовала кретали су у многим правцима кроз животно могуће судбине жена, те често и кроз наглашен однос међу женама (сестра, свекрва, пријатељица, маћеха, супраница, мајка заблуделог сина, загонетна странкиња и интернатске девојке), као  у приповеткама „Успомена“ (1885) „Враголанка“ и „Под образином“ (1886), „Олга“ (1887), „Вера“ (1892), „Маћеха“ (1893), „Све на Божић“ (1895), „На Бадњи дан“ (1902), „О Божићу заједно“ (1910), “Свекрва“ (1928) „Три дана“ (1936), „Његов психијатар“ (1937) и у драми „Сестре“ (у рукопису).

До почетка Првог светског рата женски ликови Милеве Симић су документ о  женској ситуацији где је брак судбина жене и где су усуди који је сналазе производ патријархалног друштвеног уговора. У периоду после Првог светског рата женски ликови које је креирала припадају првим генерацијама образованих девојака чији су хоризонти знања и животних могућности шири. Оне и даље жуде за љубављу и не одбијају брак, али сада постављају услове за брачни живот („Свекрва“ ), улазе у паралелне везе („Сестре,“ у рукопису), траже развод због љубави према другом мушкарцу („Три дана“). Истовремено ту су и нови типови мушкараца који признају потребе и осећање жена, а ово је нарочито наглашено кроз судбину мужа који се убија („Три дана“) и оног који покушава да прашта („Сестре“).

Њена контемплација живота у којој је суштина потрага за срећом (где су мушко-женски односи суштинско питање) изнедрила је драму женског постојања, друштвеним поретком стешњену између жудње и немоћи. И можда би савремена критика могла да замери да су њене приповетке и новеле бледе, фељтонистички креиране фабуле оскудног општег значења, али она је на светло дана изнела говор жена, њихову судбину и жудње на начин који је био разумљив грађанској читалачкој публици, оног војвођанског грађанског духа од кога и данас зазире множина која га тумачи као опасност, испразност и варку.    

Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић. Деценију после завршетка Првог светског рата естетика се променила. Грађански свет Војводине често рокајне атмосфере, изникао у оквирима Хабзбуршке монархије, у српској књижевности тако видљив у 19. веку, у новој држави је, као тема у књижевности, постао периферност.

Још су савременици  фолклористички рад Милеве Симић, предузет на трагу оног који су установиле Милица Стојадиновић Српкиња, затим Савка Суботић, сматрали значајним. Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије она је сакупила задивљујући број народних песама које су жене стварале. Ове песме, у народу познате као „ројтанске“ јер су китњасте попут ројти, ауторка је као збирку „Српске народне женске песме“ предала Матици српској 1910, да би две године касније на предлог Тихомира Остојића, написала „Предговор“ и додала још пет стотина песама тако да је њен рад на крају садржао укупно две хиљаде песама. После позитивне рецензије књига је требала да буде издата у едицији „Књиге матице српске“, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено[28]. Књижевни одбор  Матице српске је књижевницу 1940. препоручио Књижевном савету за чланицу, образлажући тај предлог и значајем збирке која је тада још лежала у рукопису.

Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на конкурсу Матице српске за „Ретка срећу – Шаљиву игру у једном чину“[29] добила 200 круна. Почетком 20. века одабрана дела Милеве Симић била су понуђена публици унутар обимног каталога књига које су у периоду 1896-1907. нудиле Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић, а у периоду 1909-1911, Књижаре и штампарије Учитељског деоничарског друштва „Натошевић.“ Избор[30] објављених радова Милеве Симић налазио се на истом месту као и понуда књижевних радова Марка Цара, Јакова Игњатовића, Јаше Томића, Драгутина Илијћа и др.  

Посебан осврт заслужује вишедеценијски ангажман Милеве Симић у послу са уџбеницима. До 1914. њени уџбеници су више деценија коришћени у српским вишим девојачким школама, а „Кућарство“ и у Пучким школама (Опетницама) у Хрватској. У Краљевини СХС / Југославији штампана су два издања „Кућарства“ (1921, 1926), а после упорне борбе за четврто издање Милева Симић је изгубила битку коју је водила са новим актерима у бизнису  одобравања и штампања уџбеника (уз велику зараду), који се сасвим преселио у Београд.   

Благодарност и заборав

Милева Симић је за педагошку и књижевну делатност била одликована признањима[31] обе српске владарске породице, али и благодарношћу и поштовањем новосадске и војвођанске јавности. Новосадска културна јавност ће 1938, у години када је обележаван њен осамдесети рођендан, организовати обележавање овог јубилеја и то према пракси која је постојала у таквим приликама у време славне традиције Српске Атине. Догађај је организовала „Матица напредних жена,“ а о животу и раду јубиларке говорили су Јован Грчић и Мита Ђорђевић, њен дугогодишњи сарадници на пољу књижевности и просвете и Коста Н. Милутиновић, историчар, тада гимназијски професор у Новом Саду. Обележавање осамдесетогодишњице од рођења књижевнице дошло је у време када је гро њених пријатеља, сарадника и сарадница сишло са животне сцене, у време стварања нове државе на рушевинама Аустроугарске, у време заласка традиција Српске Атине која је унутар Српства током 19. века  предњачила на плану образовања, културе и привреде. Био је то истовремено и омаж оном времену у коме су Срби у Војводини изнедрили изузетан низ научника, књижевника, политичара, уметника и државника, али и један број жена  међу којима  Еустахију Арсић, Савку Суботић, Милицу Стојадиновић Српкињу, Нану Натошевић, Драгу Дејановић, Милицу и Анку Нинковић, Милку Гргурову, Милеву Симић уписаних у памћење српског народа.

Војвођанска културна јавност тога доба умела је да препозна значај непосредног педагошког рада Милеве Симић, јер је генерацијама девојака преносила знања из многобројних предмета које је предавала, али и важност њеног прегалаштва на плану националног васпитања, а против похађања немачких и мађарских школа и института. Часописи и дневни листови тога доба доносили су поучне чланке о васпитању и образовању женске деце које је наменила оним младим мајкама и девојкама које нису могле да похађају више женске школе. Уз уџбенике које је написала и живу публицистичку активност на плану женског васпитања и образовања војвођанска и новосадска културна јавност сматрала је педагошку активност Милеве Симић импресивном.

Њено животно искуство је такође и сведочанство припадности мањинском народу и грчевитој борби за очување језика, вере, обичаја, политичког субјективитета, борби за економски и културни развој. Мањински положај и напори за очување идентитета у 19. и почетком 20. века су били константа коју су сви народи у Војводини искусили у једном периоду историје, а то искуство на овом тлу спада у кључна идентитетска знања.

Постојеће перцепције књижевног дела Милеве Симић показују да је она често оцењивана у оквиру колектива генерације жена (Драга Гавриловић, Даница Бандић, Милка Гргурова) које су, освојивши економску самосталност, ушле у књижевни простор са намером да и ту изборе признања. Домете њеног књижевног опуса критика је оцењивала према недефинисаном корпусу текстова, јер још увек не постоји сасвим реконструисана библиографија њених књижевних радова. Према ономе што је тек одгонетнуто у њеним текстовима сусрећемо свет оне Војводине у којој су се у српским породицама понекад мешале и немачке и мађарске речи, пратила немачка кухиња са мађарским утицајима, стицало знање из немачких извора и узора, путовало у бање на лечење и у куповину у Карлове Вари, Беч, Будимпешту и Грац. Тај свет ће постати стран за нове издаваче и ширу публику када се 1918. тежиште политичког и културног живота премести у Београд. У тематици грађанске Војводине читалачка публика у новој држави, Краљевини СХС неће се препознавати.    

На тај слој културолошког неповерења насталог после Првог светског рата према грађанском, богатом наслеђу Војводине, зидале су се наслаге идеолошки мотивисаног затомљавања историје жена после Другог светског рата. Овај зид подржава и савремена феминистичка литература одбијајући да разуме дела наших претходница у контексту европских токова у којима су настала, оцењујући их исључиво савременим назорима, одбијајући да их сагледа без одмеравања са сличним и истим ставовима њихових европских и локалних савременица друге вере и језика.

Истраживање о животу и раду Милеве Симић открива део непознате историје жена, женске књижевности и историје Новог Сада испричане из женског угла, аутентично и једнако вредно као и историје које се баве ратовима, политичким догађајима или привредним и културним развојем. Разлика је и у томе што се у причи о Милеви Симић открива свет жена који нема друштвену ни политичку моћ, али говори моћно о простору у коме траје живот, осећају се трагови историје и наслеђа и трпе неправде актуелних друштвених прилика. Кроз Милеву Симић говоре наше претходнице, генерације жена којима дугујемо признање за све победе и поразе на путу женског ослобођења.

Pisma – ugovori koje je Mileva Simić sklopila sa vlasnicima „Кnjižare Braće Jovanović“ u Pančevu za prevod knjige „Noć uoči Nove godine“ (1883) i udžbenik „Pedagogija“ (1894) se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a objavljena su ovde na osnovu pismene dozvole Predsedništva Matice srpske, te se sa sajta ŽeNSkog muzeja ne mogu preuzimati.

Цитирани извори и литература:

Рукописно одељење Матице српске (РОМС):

М. 6.313 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 12.895 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 10.396 Јован Грчић „Милева Симић – у поводу њене осамдесетогодишњице.“ Нови Сад, 1938.

М. 12. 899 Милева Симић. Без наслова и датума (о женском питању).

М.12. 901 Милева Симић. Без наслова и датума (о предностима запошљавања жена у трговинама).

М. 13. 986 Милан Шевић „Нови Сад и Новосађани.“

25.927 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 6.04.1928.

25.963 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 9.09.1927.

А.В. (Нови Сад) (Аркадије Варађанин). 1913. „Милева Симићева“ у: Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. 67-69. Сарајево: Добротворна задруга Српкиња у Иригу.

Аноним. „Двадесетогодишња прослава српске више девојачке школе у Новом Саду.“ Женски свет бр. 7 (1899): 100-101.

Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope  – Od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio.

Кеј, Елен. 1929. „Разумно домаће васпитање.“ 66-67. Велико орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић.“

Милутиновић К. Н. “Милева Симић – Поводом осамдесетогодишњице од рођења.“ Дан: 2/15. фебруар 1938: 4; 3/16.02. 1938: 4

Nóbik, Attila. “Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Попов, Душан. 2005. „Симић Милева.“ Енциклопедија Новог Сада 25. 41-42. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб / Градска библиотека Нови Сад.

Савић Милан. „Наше књижевне прилике.“ Стражилово бр. 37 (1886): 1285-1286.

Симић, Милева. 1874. О васпитању – говорила Милева Симић учитељица приликом отварања више девојачке школе у Новом Саду. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија.

Smith, H.W. 1934. „Васпитајте матере.“ 68-69. Велики орао – Велики илустровани календар за просту 1934. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић: С. Ђисаловић.

Стојаковић, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1909-1924)“ – специјалистички рад. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. АЦИМСИ- Центар за родне студије.

Stojaković,  Gordana 2005а. Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom) 117-139.ur. Marina Blagojević. Beograd: AŽIN.

Шевић, Милан. 2000. „Симић Милева.“ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV књига (С-Ш). 131. ур. Станоје Станојевић. Фототипско издање. Сремски Карловци/ Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

---

*Биографија Милеве Симић, која следи, урађена према информацијама и коментарима из књиге Гордане Стојаковић  „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису)“.

[1] Унутар аутобиографике Милеве Симић доминирају писма писана у периоду од 1883. до 1938, сачувана у рукописној заоставштини Милана Шевића, где је она у позицији оног који пише (прим. аут.).

[2]“Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ је темељна књига о историји жена јужно и северно од Саве и Дунава. Уредиле су је српске књижевнице на челу са Јелицом Беловић-Бернаџиковски уз помоћ Аркадија Варађанина и Стевана Радића (прим. аут.).

[3] Аркадије Варађанин (1844-1922), педагог, књижевни критичар, управитељ „Српске Више Девојачке Школе“ у Новом Саду постао је по њеном оснивању 1874. Био је члан Управног одбора и Kњижевног одбора Матице српске и члан управе „Српског Народног Позоришта“. Један је од оснивача „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ (1880). Од оснивања задруге био је њен секретар. Поред тога, био је уредник „Женског света“ и „Летописа Матице српске“ (прим. аут.).

[4] Ради се о кругу интелектуалаца који се окупљао око Ђорђа Натошевића и породице Јовшић где је једно време припадао и сам Светозар Милетић, који је код Григорија Јовшића, Милевиног деде био писар („патвариста“). Милевина тетка Нана Натошевић је била једна од оснивачица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и добротворка Српске више девојачке школе. Из писама које је писала рођаку и пријатељу, узданици у пословима са издавачима и уредницима, Милану Шевићу јасно је да је добро познавала Ј. Ј. Змаја, Илију Огњановића Абуказема (који је једно време био и њен лекар), Чика Стеву Поповића, Јована Грчића, Миту Калића, Исидору Секулић (која је била њена ученица) и др, а оставила је сећања на Лазу Костића, Јована Клаића и др.  (прим.аут).

[5] Милева Симић и њени биографи А. Варађанин и Милан Шевић као и њени савременици држали су да је рођена на Сретење,  2. фебруара, јер су време рачунали по Јулијанском календару. У савременим биографијама може наћи и 15. фебруар као дан рођења што значи да се поштује Грегоријански календар. У овом случају водила сам се идејом да напишем оба датума као што су многи савременици Милеве Симић чинили датирајући догађаје (при.аут.).

[6] Павле Симић (1818-1876) је био академски сликар, представник аустријског назаренског сликарства (прим. аут)

[7] Др Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, надзорник српских народних школа у Угарској, педагог и педагошки писц, оснивач учитељских школа у Новом Саду, Панчеву, Пакрацу и Карловцу, оснивач „Школског листа,“ био је једна од најугледнијих личности унутар српске заједнице у Угарској у 19. веку. Супруга Ђорђа Натошевића је била Дафина (Нана) Натошевић, рођена Јовшић кћи новосадског адвоката и градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића, чија је друга кћи Јелисавета била мајка Милеве Симић (прим.аут).

[8] Стеван В. Поповић  (познат и као „Чика Стева“) (1844-1918), је био познати културни радник и издавач (прим. аут.).

[9] Пишући о припреми славе, која је највише женски посао, она себе изузима из те уморне групе жена („женскадије“) и са поносом констатује да број гостију показује како је углед куће Симић очуван. Уз то Маријин муж, адвокат Сима Ћирић био је подршка Милеви Симић у њеним пословима, који су очито сматрани важним (прим. аут.).

[10] Милан Шевић (1866-1934) је докторирао у Лајпцигу темом „Dositheus Obradović, ein serbicherAufklärer des 18 Jahrhunderts“ а затим радио као професор у гимназијама у Пожаревцу, Крагујевцу, Београду и Нишу те „као хонорарни као професор Университета“ у Београду (Шевић 2000: 986). У Рукописном одељењу Матице српске, постоји рукопис Милана Шевића (М. 13. 986) „Нови Сад и Новосађани“ где је и обрађивач назначио да је неке податке писала Милева Симић (прим. аут.).

[11] „… Породица је позорница лепог и примерног рада и говора … храм и гај сваке људске честитости и врлине и што породица у томе учини, учињено је, а што она промаши, тешко се икад надокнади (Симић 1874: 11-12). Овај став је био доминатан и у Европи почетком 20. века који из пера Елен Кеј преноси штампа на српском језику: „Најјачи ‘конструктивни’ моменат код васпитања једног човека је одлучан, миран поредак у кући, њен мир и њена лепота“ (Кеј 1929: 66).  

[12] „… Дужност жене као матере у васпитању деце је најсветија ствар…  (Симић 1874: 11). Ово је транспонован став славног немачког педагога Фридриха Фребла (1782-1852) да „добро државе више зависи од матере него од политичара и државника“ (Smith, H.W. 1934: 68).

[13] Nemessányi Adél (1857-1933) је била Милевине савременице и директорке Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду. С једне стране била је прва жена на месту директорке државне грађанске девојачке школе на мађарском језику у Новом Саду, заговорница струковног повезивања педагошкиња које раде у женским школама и оснивачица новосадског огранка Друштва Марија Доротеја (Мária Dorottya), а са друге је бранила нижу зараду учитељица у односу на учитеље и став да су брак и педагошки позив за жене неспојиви, осим ако немају децу (Nóbik 2017: 10-11;

[14] Lina Morgenstern (1830-1909) је била немачка списатељица, боркиња за мир и феминисткиња (прим. аут.).

[15] Louise Otto Peters (1819-1895) је била немачка феминисткиња, књижевница и публицисткиња (прим. аут.).

[16] Helene Lange (1848-1930) је била педагошкиња и феминисткиња, политичарка, једна од најзначајнијих личности међународног женског покрета (прим. аут).

[17] Видети: Стојаковић 2005а: 117-139.

*Библиографија Милеве Симић биће објављена у књизи Г. Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису).

[18] Јован Грчић (1855 -1941) је био гимназијски био професор класичне филологије, немачког, мађарског језика и музике у Новом Саду, књижевник, позоришни и књижевни критичар,  једно време уредник часописа „Стажилово“, „Јавор“, „Календара Загребачке добротворне задруге Српкиња“, члан Књижевног и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“, председник Друштва за Српско народно позориште (прим. аут.).

[19] За превод је Милева Симић добила 15 форинти. А за упоређење нека послужи податак да је годишња плата учитеља била 500 форинти (прим. аут.).

[20] У време када је превод Милеве Симић објављен већ је постојао превод Стевана Павловића на српски језик издат у Београду 1852. (прим. аут.)

[21] Немачки књижевник Паул Хајзе (Paul Johann Ludwig von Heyse, 1830-1914) био је врло популаран и превођен на српски језик крајем 19. века. Он је добитник Нобелове награде за књижевност 1910. У листовима и часописима на српском језику који су доносили преводе његових текстова наводи се као „Павле Хајз“ (прим. аут).

[22] Леополд фон Сахер-Мазох (Leopold von Sacher-Masoch, 1836-1895), је аустријски књижевник по коме је осећање задовољства код физичког бола и понижења добило име- мазохизам. Сахер-Мазох је био популарни писац историјских романа, чије се кратке приче у преводу на српски могу наћи у часописима и новинама (као што је „Браник“) крајем 19. века (прим. аут)..

[23] У 19. веку је било уобичајено да се и имена аутора транскрибују, без навођења оригинала, те је нисам нашла податак о аутору новеле (прим. аут.).

[24] Јокаи Мор (Мавро) (Мóр Јóкаи, 1825-1904) је био славни мађарски племић и писац чија су дела у 19. веку поређена са Дикенсовим. Био је често превођен на српски језик. (прим. аут.).

[25] „Божитњи“ је овде дат према оригиналном наслову (прим. аут).

[26] Зна се и да је читалачка публика тражила да напише још нешто о јунаку приповетке „Пургер Мата“, па је тако настала нова под насловом „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (прим. аут.).

[27] Радило се о 1914. (прим. аут.).

[28] Збирка Милеве Симић  објављена је 2019, а уредница Марија Клеут је записала да је препис рукописа сачувала породица Јовановић, али не и изгубљени „Додатак“ и „Коментар“ на које се Милева Симић позива у „Предговору“ (прим. аут.).

[29] „Ретка срећа“ је као награђени рад штампана 1900,  а Милева Симић је за друго издање штампано оквиру „Збора Позоришних Дела“ 1932/1933. тражила и добила 100 динара (прим. аут).

[30] Године 1911. понуђена су следећа дела: „Добровољни прилози“, „Ретка срећа“, „Главнија правила о васпитању деце“ и „Кућарство“ („Велики орао за просту 1911“ стр. 52).

[31] Краљ Александар Обреновић I је 1902. одликовао Милеву Симић је Орденом Краљева Дома I степена с круном и то „за заслуге на педагошко-просветном пољу и за рад на пољу књижевности“, а краљ Александар Карађорђевић Орденом Светог Саве IV степена, 1925. (РОМС 25.963).

Predstavljanje knjige Mileva Simić